Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kako se kaže – Milorad Telebak Među savremenim srpskim lingvistima, Milorad Telebak spada u onu „najkorisniju grupu“ – grupu praktičara. On decenijama sluša komunikaciju među ljudima, prati medije, registruje jezička spoticanja i svojim jezičkim priručnicima, emisijama na radiju i televiziji, napisima u listovima i časopisima, popularnim predavanjima – na nenametljiv, zanimljiv i praktičan način – uči sve kojima je stalo do srpskog jezika i jezičke kulture. Zato će i ova Telebakova knjiga – KAKO SE KAŽE – dobro doći svima – od učenika do učitelja, od studenata do profesora, od lektora do novinara i urednika. Prof. dr Luka Šekara Knjiga Milorada Telebak KAKO SE KAŽE pisana je popularno, svima razumljivo, zanimljivo, često i duhovito, sažeto, precizno i stručno pouzdano. Kao i sve njegove prethodne knjige, i ova je namenjena podizanju nivoa jezičkog obrazovanja i širenju jezičke kulture svih kojima je stalo do toga da im izražavanje bude korektno i u skladu sa normama srpskog jezika. Doc. dr Biljana Panić-Babić Milorad Telebak (Nevesinje, 1942 — Banja Luka, 8. april 2021) bio je srpski lingvista i profesor Univerziteta u Banjoj Luci.[1] Biografija Rođen je 1942. u Nevesinju u Istočnoj Hercegovini. Godine 1992. dolazi u Banju Luku gde je radio kao profesor na banjolučkom univerzitetu. Bio je angažovan kao lektor u Narodnom pozorištu Republike Srpske i na Radio-televiziji Republike Srpske. Uz to, bio je član Udruženja književnika Srpske i Udruženja književnika Srbije, te član Komisije za fonologiju i Komisije za standardni jezik u školstvu, administraciji, izdavaštvu i javnim glasilima.[1] Preminuo je 8. aprila 2021. godine u Banjoj Luci.[2] Nagrade Predsjednik Republike Srpske odlikovao ga je ordenom Njegoša „za doprinos kultivisanju srpskog standardnog jezika i razvoju jezičke kulture naroda“. Za jezičke priručnike koje je napisao Telebak je dobio književne nagrade „Sveti Sava“, „Kočićevo pero“ i „Stuplje“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povodom 160 godina od dana rođenja Nikole Tesle, Centar TESLIANUM daruje TESLIANUM Almanah široj čitalačkoj publici. Kada smo odlučili da priredimo TESLIANUM Almanah, imali smo nameru da vam dočaramo, onoliko koliko je to u našoj mogućnosti, Um Nikole Tesle. Prošlost, sadašnjost i budućnost uz i sa Nikolom Teslom. Nikola Tesla je imao važnih poruka za nas i one su utkane u sadržinu Almanaha, da nas još jednom podsete i opomenu na sopstveno ponašanje, izbore koje činimo i odluke koje donosimo. Nikola Tesla (Smiljan, 10.7. 1856. - New York, 7.1. 1943.) bio je naučnik i inovator svjetskog glasa. Radio je u području elektrotehnike i radiotehnike, te je izumio okretno magnetsko polje i višefazni sustav izmjeničnih struja. Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek na izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. U nekoliko je navrata nominiran za Nobelovu nagradu za fiziku, ali ju nikada nije dobio; jedan od razloga je što ju nije htio dijeliti s Edisonom, a Švedska akadmija nije željela dijeliti nagrade svakom od njih pojedinačno. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja, tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112...

Prosveta, 1988. Godine 1987. objavljeno je `blizu 50 romana` a u užem izboru našlo se pet: Ivan Aralica: `Okvir za mržnju`, Slavenka Drakulić: `Hologrami straha`, Branko Letić: `Povratak u tuđinu`, Judita Šalgo: `Trag kočenja`, Voja Čolanović: `Zebnja na rasklapanje`. Žiri u sastavu Jovan Deretić (predsednik), Predrag Matvejević, Zdenko Lešić, Ljubiša Jeremić, Slavko Gordić i Teodor Anđelić svoju odluku doneo je većinom glasova. Recenzije: Zebnja na rasklapanje (Prosveta) U ovoj knjizi Čolanović se upustio u jedno složeno područje romansijerskog iskazivanja: glavni junak njegovog romana je star čovek koji, u romanu, sve vreme nastoji da osećanje beskorisnosti (koje, opet, neprekidno priziva osećanje besmislenosti i apsurda, a nadmoćno se razvija u svakoj starosti), pretvori u osećanje nekakve smislenosti života, baš zato što se taj život primiče prirodnom kraju. - Jedan od najvažnijih savremenih srpskih pisaca duhovito i mudro pripoveda o staračkoj zaveri u Beogradu i njenim dramatičnim okolnostima. NIN / Dobitnici NIN / Dobitnici O autoru Voja Čolanović (1922 - 2014) bio je srpski pisac, novinar i prvi urednik Naučnog programa Televizije Beograd. U Tanjugu i Jugopresu radio je kao urednik za nauku, kulturu i umetnost, uređivao svetsku književnost u izdavačkoj kući Rad, bio osnivač i prvi urednik Naučnog programa Televizije Beograd. Neko vreme radio je i kao dramaturg u Beogradskom dramskom pozorištu. Učestvovao je Čolanović u književnom životu sredine, bio član uredništva u Savremeniku i Književnosti, vodio beogradsku redakciju jugoslovenskog časopisa Encyclopaedia Moderna. Od 1966. do 1968. bio je sekretar, a od 1980. do 1982. predsednik Srpskog PEN Centra. Šezdesetih godina prošlog veka, vršio je dužnost sekretara Pagvaške grupe Srbije, nacionalnog ogranka pokreta koji su 1957. osnovali Ajnštajn i Rasel . Bavio se i esejistikom, a sa engleskog je preveo niz bitnih knjiga. Čolanović je bio poliglota. Govorio je engleski, francuski, nemački, ruski, italijanski, latinski, japanski i poljski.

Autor: Samanta Hant Povez: tvrdi, omot sa klapanama Format: 15 x 21 cm Strana: 329 Pismo: latinica Prevodilac: Sanja Jović Naslov originala: The invention of Everything else Od trenutka kada na novogodišnje veče 1943-e prvi put ugleda neobičnog čoveka koji živi u zabranjenoj sobi, Luiza, očarana radio dramama i tajnim životima hotelskih gostiju, postaje odlučna u nameri da se sprijatelji sa njim. Zadobivši Teslinu pažnju preko zajedničke ljubavi prema golubovima, Luiza – zahvaljujući izuzetnim detektivskim sposobnostima – otkriva životnu priču Nikole Tesle, srpskog imigranta i genija vizionara... Kroz izuzetno veran opis jednog od najvećih naučnika svih vremena, Nikole Tesle – pronalazača naizmenične struje i bežične komunikacija – `Izum svega ostalog` vas vodi kroz magični Njujork sa sredine dvadesetog veka, grad koji ključa od energije, čuda i mogućnosti. k-1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Božidar Damjanović Benedikt je kanadski pisac i filmski reditelj, rođen 7. aprila 1938. godine u malom hrvatskom mestu Vinici kod Varaždina, u pravoslavnoj porodici Save Damjanovića, žandarskog narednika. Autor je više desetina klasičnih romana i naučno-popularnih knjiga objavljenih na srpskohrvatskom, poljskom, makedonskom, slovenačkom i engleskom jeziku. Takođe je radio za jugoslovensku, nemačku, kanadsku i holivudsku filmsku industriju u svojstvu scenariste, reditelja i scenografa. Završio je dva američka univerziteta, sa diplomom mastera iz filmskog dizajna i doktoratom iz literature i dramskih umetnosti. Redovan je član Udruženja kanadskih reditelja i Kanadske filmske akademije. Živi sa porodicom u Torontu, Kanada.[1]. Godine 2001, Damjanović Benedikt je nominovan za Nobelovu nagradu za delo „Plemić“

Ralf Elison Nevidljivi čovekTvrdi povezJedan od najznačajnijih romana 20. veka! Ralf Elison, jedna od najneobičnijih pojava u američkoj književnosti, budući da se njegovo delo sastoji od jedne jedine knjige koju je kritika visoko ocenila (ovde se ne računaju posthumno objavljeni roman i zbirke eseja). Radi se o romanu Nevidljivi čovek (1952), priči o grotesknim, razočaravajućim iskustvima jednog crnca koji živi pod zemljom, u rupi osvetljenoj ukradenom strujom. U tekst je protkana i snažna rasna tema – metafora o „ nevidljivosti` ukazuje na ljude koji, zaslepljeni predrasudama, ne vide čoveka onakvog kakav jeste.Ralf Valdo Elison (engl. Ralph Waldo Ellison; rođen 1. marta 1913, umro 16. aprila 1994) bio je američki pisac, književni kritičar i naučnik. Najpoznatiji je po svom romanu „ Nevidljivi čovek” sa kojim je osvojio Nacionalnu književnu nagradu 1953. godine[1]. Napisao je i „ Shadow and Act” (1964), zbirku političkih, drustvenih i kritičkih eseja, kao i „ Going to the Teritory” (1986). Prema Njujork Tajmsu, najbolji od tih eseja, zajedno sa njegovim romanom svrstali su ga „ među bogove američke književnosti. ” [2] Zbirka priča „ Let kući” i roman „ Juneteenth” objavljeni su posthumno, pošto su prikupljene brojne beleške koje su ostale nakon njegove smrti.DetinjstvoRalf Valdo Elison je rođen 1. marta 1913. godine u Oklahomi, kao drugi od troje dece; prvorođeni Alfred je umro u detinjstvu, a mlađi brat Herbert Moris je rođen 1916. godine. Dobio je ime po američkom esejisti, predavaču, filozofu i pesniku Ralfu Emersonu. Njegov otac, Luis Alfred Elison, bio je vlasnik malog preduzeća i građevinski nadzornik. Umro je 1916. godine usled povreda zadobijenih na radu. [3] Stariji Elison je voleo književnost i to je preneo na svoju decu, pa je Ralf kao odrastao otkrio da se njegov otac nadao da će mu sin postati pesnik.Elisonova majka, Ajda Milsap, se zajedno sa decom, 1921. godine preselila u Indijanu, gde je imala brata. [4] Prema Elisonu njegova majka je osećala „ da ćemo brat i ja imati bolje mogućnosti za sazrevanje ukoliko budemo odrasli na severu” . Međutim, ona nije pronašla posao, a njen brat je izgubio svoj, tako da se porodica vratila u Oklahomu, gde je Elison radio kao kondukter, čistač cipela, konobar u hotelu i asistent zubara. [4] Otac njegovog prijatelja iz komšiluka besplatno ga je učio da svira trubu i alt saksofon i on je težio ka tome da postane vođa školskog orkestra.Ajda se preudavala tri puta posle Luisove smrti. Sve u svemu, porodični život je bio nestabilan i Ralf je radio razne poslove tokom detinjstva i mladosti kako bi učestvovao u izdržavanju porodice. Dok je pohađao srednju školu Daglas, nalazio je vremena i da igra u školskom fudbalskom timu. [3] Srednju školu je završio 1931. godine. Nakon toga je radio godinu dana kako bi sakupio novac za kupovinu trube, koju je koristio da svira sa lokalnim muzičarima i da nastavi da uzima časove iz muzike. U srednjoj školi je bio pod uticajem direktora Inmana Pejdža i njegove ćerke, profesorke muzike Zilije Brou5/18

O knjizi: Jedna od najpopularnijih i najčitanijih SF knjiga svih vremena! Kompletna 'autostoperska' serija u jednoj knjizi: Autostoperski vodič kroz galaksiju; Restoran na kraju vaseljene; Život, vaseljena i sve ostalo; Do viđenja i hvala na svim ribama; Uglavnom bezopasni. Iako je nastao davne 1977. godine, prvenstveno kao radio-serijal, Autostoperski vodič kroz galaksiju ne prestaje da oduševljava svojim britkim, intergalaktičkim humorom, nezaboravnim dosetkama i jedinstvenim likovima, koji prolaze kroz najneverovatnije avanture. Kao jedan od najblistavijih primera svojevrsnog parodiranja žanra, ovaj roman postavio je nove, nezaobilazne standarde prema kojima se i dan-danas ravnaju kako čitaoci, tako i drugi pisci. Daglas Adams (1952–2001) nenadmašni, višestruko talentovani genije, jedan od najvećih humorista našeg vremena, tehnofil sofisticiranog humora koji je ostavio neizbrisiv trag u baštini svetske kulture. Knjiga koja je prodata u nekoliko desetina miliona primeraka!

GOSTI IZ PROŠLOSTI Simeon Kostov 2014.god,341.strana,23.cm,PRVO izzdanje,RTS Opis Istoimena emisija je jedna od slušanijih na talasima Radio Beograda zahvaljujući i ovim pričama iz naše starine, začudnim psihološko-lirskim i ispovednim portretima istorijskih ličnosti. Knjiga Simeona Kostova „Gosti iz prošlosti` spada u red onih korisnih knjiga koje, krećući se poznatom stazom iznova, potrebno i uspelo, oživljavaju vreme i prilike, ličnosti i događaje za koje sa ponosom, koji ne isključuje suštinsko nepoznavanje, često kažemo da pripadaju zajedničkom nasleđu blistave istorijsko-nacionalne prošlosti.Čitalac ovih priča, kazivanja i prikazanja nagrađen je izvanrednim umetničkim ugođajem, pitkim pričama punim novine. Ponuđen je obiljem podataka iz naše prošlosti koje neće nigde naći na jednom mestu, pogotovo ne ovako odabrane i poređane u ovoj zbirci. Knjiga je NOVA.... ---------------------------- M

Satirične crtice, aforizmi. Rastko Zakić (Kragujevac, 1942 — Beograd, 2014) bio je srpski satiričar i književnik. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Pored književnog rada bavio se arhitekturom, novinarstvom i izdavaštvom. Bio je glavni urednik i direktor ZAPISA, prve trajne radne zajednice pisaca u Jugoslaviji. 1984. godine osnovao je svoju Književnu Radionicu, kao slobodni oblik druženja autora. Sa Aleksandrom Baljkom i drugim satiričarima Beogradskog aforističarskog kruga pokrenuo Satiričnik DANGA, a 1993. godine obnovio Zajednicu pisaca ZAPIS i pokrenuo magazin za kritičko mišljenje ALTERA (sa Ivanom Ivanovićem, Milosavom V.R. Jovanovićem, Milanom Arnautom i Vitomirom Teofilovićem). Dobitnik je nagrade Radoje Domanović za satiru i dvostruki dobitnik Aprilske nagrade Beogradskog Univerziteta. Živeo je i radio u Beogradu. Zastupljen je u više domaćih i stranih antologija satirične književnosti. Prevođen je na više jezika. Mek povez, 78 str Satira

O knjizi: Jedna od najpopularnijih i najčitanijih SF knjiga svih vremena! Kompletna 'autostoperska' serija u jednoj knjizi: Autostoperski vodič kroz galaksiju; Restoran na kraju vaseljene; Život, vaseljena i sve ostalo; Do viđenja i hvala na svim ribama; Uglavnom bezopasni. Iako je nastao davne 1977. godine, prvenstveno kao radio-serijal, Autostoperski vodič kroz galaksiju ne prestaje da oduševljava svojim britkim, intergalaktičkim humorom, nezaboravnim dosetkama i jedinstvenim likovima, koji prolaze kroz najneverovatnije avanture. Kao jedan od najblistavijih primera svojevrsnog parodiranja žanra, ovaj roman postavio je nove, nezaobilazne standarde prema kojima se i dan-danas ravnaju kako čitaoci, tako i drugi pisci. Daglas Adams (1952–2001) nenadmašni, višestruko talentovani genije, jedan od najvećih humorista našeg vremena, tehnofil sofisticiranog humora koji je ostavio neizbrisiv trag u baštini svetske kulture. Knjiga koja je prodata u nekoliko desetina miliona primeraka!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jeremija Mitrović (Brzan, 15. avgust 1910 — Beograd, 29. oktobar 2011) bio je srpski istoričar, univerzitetski predavač, bibliograf i bibliotekar.[1] Biografija Jeremija Mitrović ređen je u selu Brzanu, Opština Batočina 15. avgusta 1910. godine. Osnovnu školu je završio u Brzanu, a gimnaziju u Kragujevcu. Diplomirao je na beogradskom Filozofskom fakultetu na grupi za istoriju 1934. godine. Radio je kao nastavnik u Trećoj beogradskoj gimnaziji, a od 1940. kao asistent na filozofskom fakultetu. Tokom rata dva puta je odstranjen sa fakulteta, a treći put 1945. godine. Mitrović je od 1948. godine počeo da radi Bibliografskom institutu u Beogradu, da bi od 1953. prešao u Narodnu biblioteku Srbije gde je i penzionisan 1970. godine. Pored knjiga, objavio je oko 200 članaka po časopisima, listovima i zbornicima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Crtezi i vinjete: Ljubica Sokic Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac[1] čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu”.[2] Objavio je preko trideset knjiga, među kojima su „Pesma i grad”, „Lirika”, „Začarani krug”, „Srmena u gradu ptica”, zatim pesme za decu „Oživela crtanka”, „Šta meseci pričaju”, „Od oblaka do maslačka”, „Dedin šešir i vetar” i druge. Deo njegove zaostavštine nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u okviru porodične Zbirke porodice Tartalja.[3] Biografija Rođen je 25. januara 1899. godine u Zagrebu, u uvaženoj i staroj grofovskoj porodici Tartalja (hrv. Tartaglia, od ital. tartagliare: mucati, tepati), jednoj od poslednjih porodica sa tom titulom na Balkanu.[4][5] Izvorno porodično prezime zabeleženo u 15. veku bilo je Jakovlić, potom promenjeno u Tartalić, a naposletku u Tartalja.[5] Titulu grofova porodici je dodelio mletački dužd 1444. godine.[5] Osnovnu i srednju školu Gvido je završio u Splitu, a nakon položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[6] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava[6] i diplomirao je na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“.[6] U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza[1]. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme.[7] Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić.[8] Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[9] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka.[6] Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi.[10] Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu[11] na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci.[6] Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine [12]. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić.[13] Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Ljubica Cuca Sokić (Bitolj, 9. decembar 1914 — Beograd, 8. januar 2009) bila je srpska slikarka i akademik SANU. Biografija Rođena je kao kćerka Manojla Sokića (1887—1941),[1] prvog vlasnika i glavnog urednika beogradskog lista „Pravda“ i njegove supruge Ruže, rođene Kuzmanović. Gimnaziju je pohađala u Beogradu, gde joj je profesor crtanja bila Zora Petrović, a kasnije upisuje i Kraljevsku umetničku školu.[2] Slikanju su je učili profesori Beta Vukanović, Ljuba Ivanović, Jovan Bijelić i Ivan Radović. Ljubica Sokić je radila i izlagala u Parizu u godinama od 1936. do 1939. Po povratku iz Pariza, prvi put je samostalno izlagala svoje radove februara 1939.[3] u beogradskom paviljonu Cvijeta Zuzorić. Jedan je od osnivača umetničke grupe „Desetoro“. Bila je profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu od 1948. do 1972. Godine 1968. postala je dopisni član SANU, a od 1978. bila je redovni član. Pored slikarstva, bavila se ilustracijom dečjih knjiga i časopisa, kao i izradom skica za filmove. Njeno slikarstvo se opisuje kao intimističko. U početku je slikala mrtve prirode, pejzaže, figure i portrete. Kasnije je težila ka uprošćavanju formi, geometrizaciji i umerenoj apstrakciji. Povremeno je koristila tehnike kolaža i eksperimentalnih materijala. Bavila se crtanjem stripa.[4] Preminula je 8. januara 2009. u Beogradu i sahranjena 13. januara na Novom groblju u Beogradu. Sačuvan je njen dnevnik iz 1940-1941 godine.[5][6] Slikarska grupa „Desetoro“ Slikarska grupa „Desetoro“ je zajednički izlagala 1940. godine u Beogradu i Zagrebu. Grupu su sačinjavali: Danica Antić, Borivoj Grujić, Nikola Graovac, Dušan Vlajić, Milivoj Nikolajević, Jurica Ribar, Ljubica Sokić, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović i Bogdan Šuput.[7] Iako po svom sastavu heterogena, grupa se sastojala od 2 žene i 8 muškaraca, bilo je tu akademskih slikara, sa fakultetskim obrazovanjem, ali i slikara po vokaciji, pripadali su raznim društvenim slojevima od radništva do buržoazije. Zajedničko ovoj grupi je bilo to što su svi bili slikari i đaci Jovana Bijelića. Neki od ovih umetnika su stradali u Drugom svetskom ratu, a oni koji su preživeli bili su značajni likovni stvaraoci u posleratnom periodu.

Mišel Turnije Gašpar Melhior i ValtasarTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМишел Турније (Париз 19. децембар 1924 -- Шоазел 18. јануар 2016) био је француски писац. Добитник је награда као што су Велика награда за роман Француске академије 1967. године за роман Петко или лимбови Пацифика и Гонкурову награду за Краља Виловњака 1970. године. Његова инспирација укључивала је традиционалну немачку културу, католичанство и филозофије Gastonа Bachelardа-а. Становао је у Шоазелу и био члан Академие Гонкур. Његова аутобиографија преведена је и објављена као Дух ветра (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Био је номинован за Нобелову награду за књижевност. [1]БиографијаТурније је рођен у Француској од родитеља који су се упознали на Сорбони током студија немачког језика, а младост је провео у Сен Жермен ан Леу. Немачки је научио рано, боравећи сваког лета у Немачкој. Студирао је филозофију на Сорбони и на универзитету у Тибингену и похађао курс филозофа Мориса де Гандилака. Желео је да предаје филозофију у средњој школи, али, као и његов отац, није успео да добије француску агрегацију (такмичарски испит за државну службу у француском систему јавног образовања) .Турније се придружио Radio France-у као новинар и преводилац и водио L`heure de la culture française. Године 1954. радио је у реклами за Европу 1 . Такође је сарађивао за новинама Le Monde и Le Figaro. Од 1958. до 1968. године, Турније је био главни уредник француске издавачке куће Плон. Године 1967. Турније је објавио своју прву књигу, Петко или лимбови Пацифика, препричавање Робинзона Крусоа Даниела Дефоа, за коју је награђен Великом наградом за роман Француске академије.Суоснивач је, 1970. године, са фотографом Лисијеном Клергом (Lucien Clergue) и историчарем Жан-Морисом Рукетом (Jean-Maurice Rouquette), годишњег фестивала фотографије Rencontres d`Arles-а. У исто време направио је за телевизију педесет издања месечног програма Chambre noire, посвећених фотографији, уз интервјуисање фотографа за сваки програм.Турније је умро 18. јануара 2016. у Шоазелу у Француској у 91. години [2]9/11

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retorika Najznačajniji predratni udžbenik retorike u nas je delo komediografa i pravnika Branislava Nušića. Njegova `Retorika` je odmah stekla slavu - prvi put je objavljena 1934., a drugo izdanje je doživela već 1938. godine. Za razliku od Sterijinog, Nušićevo delo je udžbenik primenjenog besedništva. Budući da je nekoliko godina predavao retoriku na Vojnoj akademiji u Beogradu, on sastavlja sasvim praktičan priručnik, u koji unosi dosta sopstvenog pedagoškog iskustva: otud tekst nema pretenzija da predstavlja opštu teoriju proze. Glavna pitanja na koja autor obraća pažnju je analiziranje besede (njenih vrsta, osobina, funkcija, načina rastavljanja), besednika (koji mora ispunjavati određene spoljašnje uslove (izled, glas, korišćenje estikulacije, kao i unutrašnje uslove - etičku vrednost, ubeđenje,znanje, moć vladanja sobom) i auditorijum (koji deli na anonimni- masa i neanonimni homogeni i nehomogeni, kao i pozitivni, negativni i neodredjeni). Pri tom Nušić često u maniru public speaking instruktora, daje sasvim praktične savete u vezi sa ova tri osnovna elementa od kojih zavisi uspešan besednički nastup. Uz to, on ukratko izlaže istoriju besedništva i nudi bogat izbor primera najuspešnijih govora iz starog, srednjeg i novog veka. Mada su protekle mnoge decenije od jenog nastanka, Nušićeva `Retorika` još uvek predstavlja jedan od najboljih udžbenika besedništva na našem jeziku. Branislav Nušić (ime po rođenju: Alkibijad Nuša; Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata.[3] Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Giovanni Jervis (Firenca, 25. travnja 1933. - Rim, 2. kolovoza 2009.) bio je talijanski psihijatar. Njegov otac Guglielmo Jervis bio je upravitelj Olivettija, član talijanskog otpora tijekom Drugog svjetskog rata i zlatna medalja za vojnu hrabrost u spomen. Psihoanalizi je pristupio kroz knjigu Psihoanaliza Enza Bonaventure (Milano 1938.), koju su pratila duga čitanja Freuda. Godine 1957. Jervis je diplomirao medicinu na Sveučilištu u Firenci, a specijalizirao neurologiju i psihijatriju 1960. u Rimu. Od 1959. do 1963. surađivao je s antropologom Ernestom De Martinom u istraživanju apulijskog tarantizma te psihopatološke i kulturološke teme smaka svijeta. Godine 1968. stekao je zvanje profesora psihijatrije. Od 1966. do 1969. radio je u terapijskoj zajednici Gorizia, surađujući s psihijatrom Francom Basagliom; tijekom sedamdesetih godina tada je bio direktor Centra za mentalnu higijenu pokrajine Reggio Emilia, teritorijalne službe koja je bila alternativa hospitalizaciji u psihijatrijskoj bolnici[1][2] u kojoj je radio Giorgio Antonucci. Iz tih iskustava djelomično je proizašao njegov stav, koji su dijelili i drugi znanstvenici i koji je Franca Basagliu vidio kao glavnog promotora, o potrebi zatvaranja mentalnih utočišta[2][3]. Godine 1977., godinu dana prije proglašenja Basaglia zakona, napustio je bolnicu kako bi postao sveučilišni profesor na Sveučilištu Sapienza u Rimu, aktivnost koju je obavljao do svoje smrti. Predstavio je razna britanska i južnoafrička psihijatrijska i antipsihijatrijska istraživanja u Italiji (i autora kao što su Herbert Marcuse, Roland Laing, Dennis Chapman itd.) te je i sam bio autor brojnih knjiga o psihoanalizi. Njegov Critical Manual of Psychiatry kontinuirano se tiskao od 1975. do 1997. godine. Temu autoriteta, depresije i iluzija, a prije svega identiteta, analizirao je iz različitih kutova. U svom djelu Osvajanje identiteta on tvrdi da se potraga za identitetom mora povezati s aktualnim povijesnim okvirom u kojem se raspadaju uzori naslijeđeni iz obitelji i tradicije, te da ovu potragu karakterizira činjenica da su njezini ishodi nije sniženo. Možemo svjedočiti dubokim nejednakostima ili otvaranju novih mogućnosti identiteta.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Pál Tábori (16. studenoga 1908. – 9. studenoga 1974.), također poznat pod svojim pseudonimom Paul Tabori, [1] bio je pisac, novinar, scenarist [2] i psihoanalitičar rođen u Mađarskoj. Bio je poznat po svojim raznolikim spisima, koji su pokrivali široku lepezu tema uključujući povijest, psihologiju, popularnu znanost i beletristiku. Taborijeva djela često su karakterizirali njegov angažiran stil pisanja i njegova sposobnost da složene teme učini dostupnima širokoj publici. Život Rođen 16. studenoga 1908. u Budimpešti, u Mađarskoj, Tabori je odrastao u židovskoj obitelji. Studirao je u Beču i Berlinu, gdje je stekao doktorat znanosti. u psihologiji. Taborijevo psihološko iskustvo utjecalo je na njegova kasnija pisanja, posebice na njegov interes za ljudski um i ponašanje. Tridesetih godina prošlog stoljeća Tabori je radio kao novinar i urednik u Berlinu. Međutim, zbog uspona nacističke Njemačke i sve većeg progona Židova, bio je prisiljen pobjeći iz zemlje. Nastanio se u Engleskoj i postao britanski državljanin 1947. godine. Taborijeva književna karijera počinje u 1950-im i 1960-im godinama. Napisao je brojne knjige koje su istraživale širok raspon tema. Neka od njegovih značajnih djela uključuju Anatomiju egzila, koja je ispitivala iskustva izbjeglica i prognanika, i Prirodnu znanost o gluposti, [3] bezbrižno istraživanje ljudske ludosti. Napisao je i nekoliko povijesnih djela, kao što su Bizantska pozadina prvog križarskog rata i Sultanova budala, biografija mađarskog putnika u Osmanskom Carstvu. Osim toga, Tabori je zašao u područje fikcije, stvarajući romane i drame. Njegov roman Zelena kiša [4] bavio se holokaustom, odražavajući njegovu osobnu povijest i iskustva. Tabori je za pozornicu adaptirao i djela drugih autora, među kojima i drame Franza Kafke. Osim svoje spisateljske karijere, Tabori je radio kao psihoanalitičar i bio je član Britanskog psihoanalitičkog društva. Njegovi psihološki uvidi često su nalazili put do njegovih djela, dodajući dubinu i razumijevanje njegovim istraživanjima različitih tema. Paul Tabori preminuo je u Londonu 9. studenog 1974. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dokumenti sadasnjice Leo Mates (Osijek, 24. decembar 1911 — Beograd, 9. septembar 1991) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, diplomata i društveno-politički radnik SFR Jugoslavije. Biografija Rođen je 24. decembra 1911. godine u Osijeku, u jevrejskoj porodici.[1] U Zagrebu je završio gimnaziju i studirao tehniku. Još kao đak viših razreda gimnazije, učestvovao je u revolucionarnom omladinskom pokretu, a za vreme studija bio je jedan od rukovodilaca studentskog pokreta na zagrebačkom Univerzitetu. Od 1937. godine bio je član Centralnog komiteta Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) i sekretar Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Hrvatsku. Zbog revolucionarne aktivnosti u razdoblju od 1933. do 1941. godine, bio je sedam puta hapšen, izveden pred Sud za zaštitu države i 26. decembra 1939. godine konfinovan u zatvor u Lepoglavi. Nakon okupacije zemlje aprila 1941. godine, kao član Mesnog komiteta KPJ za Zagreb, radio je na organizaciji ilegalne štampe do početka 1942, kada se pridružio Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije, gde je bio na raznim vojnim i političkim dužnostima. Posleratni period Od 1945. godine bio je glavni urednik Tanjuga, nakon čega je radio u diplomatiji. Među ostalim, bio je savetnik Ambasade FNR Jugoslavije u Londonu, ambasador u SAD-u (od marta 1954) i stalni predstavnik Jugoslavije u Organizaciji ujedinjenih nacija (OUN). Od septembra 1958. do 1961. godine bio je generalni sekretar predsednika Jugoslavije, a nakon toga pomoćnik Saveznog sekretara za inostrane poslove FNRJ, Koče Popovića. Bio je i direktor Instituta za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu, od 1962. do 1972. godine, poznati stručnjak za međunarodne odnose i autor više knjiga, od kojih su najznačajnije „Nesvrstanost“ (1970) i „Politika supersila i oružje“ (1988).[2] Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih jugoslovenskih i inostranih odlikovanja. Bio je oženjen Ljubinkom Valjarević, sa kojom je imao dva sina. Preminuo je 9. septembra 1991. godine u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali prednja stranica, sve ostalo uredno! Crtezi, projekti za mozaik i tepiseriju Mladen Srbinović (Sušica kod Gostivara, 29. novembar 1925 — Beograd, 12. maj 2009)[1] bio je srpski slikar, akademik SANU i profesor Univerziteta u Beogradu. Biografija Mladen Srbinović rodio se 1925. godine u Sušici kod Gostivara. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Beogradu. Studirao je slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti od 1947. do 1951, a postdiplomske studije završio je 1953. godine. Za asistenta u Akademiji likovnih umetnosti bio je izabran 1953. kada je izabran i za člana ULUS-a. Penzionisan je u zvanju redovnog profesora Fakulteta likovnih umetnosti 1988. godine. Prvi put je izlagao 1948. na Izložbi radova studenata Akademije likovnih umetnosti, a samostalno 1952. godine u Grafičkom kolektivu. Pored mnogih samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, predstavljao je jugoslovensku umetnost na brojnim izložbama. Bio je član Grafičkog kolektiva i grupe Samostalni (od 1952), i jedan od osnivača i članova Decembarske grupe(1955). Izdao je dve grafičke mape (1953. i 1955), inspirisane stihovima Lorke. Uporedo sa slikarstvom i grafikom od 1960. počeo je da radi mozaike i predloške za tapiserije koje su realizovane i izlagane. Izradio je u mozaiu: zid u svečanoj sali Saveznog izvršnog veća (1962), dve zidne kompozicije u Historijskom Muzeju u Sarajevu(1966), dva ciklusa zidnih mozaika(1971.i 1988), i 17 podnih mozaika (1985), u svečanoj dvorani Skupštine opštine Kruševac, zidne mozaike u Medicinskom centru Gamzigrdske banje (1975), mozaičku kompoziciju u svečanoj sali fabrike Prvi maj u Pirotu(1978, uništena u požaru 1992), dva mozaika u zgradi Radio-televizije Beograd u Košutnjaku(1979), dva mozaike za crkvu Sv. Nikole u Rumi (1985), mozaik na pročelju Investbanke u Beogradu (1989) i mozaičke ikone za oltarsku pregradu u manastiru Žiči (1993). Radio je i vitraže za Svečanu dvoranu Skupštine opštine Kruševac. Izabran je 1981. godine za dopisnog, a 1988. za redovnog člana Srpske akademije nauke i umetnosti, a 1997. godine je izabran i za člana Makedonske akademije nauka i umetnosti.

Knjiga koja podstiče roditelje da se na komunikacijski jasan način sporazumevaju sa svojom decom. U prvom delu su pravila komunikacije, primenljiva za sve uzraste dece, a u sledećim poglavljima kako, primenjujući upravo ta pravila, sa decom razgovarati o različitim “osetljivim” temama kao što su: promene u porodici, stres škole, seksusalnost, iskušenja puberteta… Zašto je komunikacija sa decom, uopšte, toliko važna? Pozivajući roditelje na razgovor, dete neretko poziva u pomoć. Otvara vrata. Na roditeljima je da to prepoznaju i da ta vrata stalno drže otvorena ili barem odškrinuta. Naime, ako dobra komunikacija izostane, dete će vremenom prestati da očekuje da u roditeljima ima odgovarajuće sagovornike, prestaće da im se poverava, izbegavaće kontakt. Ona odškrinuta vrata se tada zatvaraju, u mnogim slučajevima zauvek. Komunikacija se uči vežbanjem. Počnite odmah. Izdavač “Hajde da pričamo o…” – Samizdat B92 DA LI STE ONAKAV RODITELJ KAKAV ŽELITE DA BUDETE? DA LI MISLITE DA MOŽETE BITI BOLJI? DA LI BI VAM UMEĆE KOMUNIKACIJE POMOGLO DA POSTANETE TAKAV RODITELJ? Naš uticaj na decu je svakodnevni proces. Način na koji se ponašamo prema deci formira njihove emocije, utiče na njihove postupke, oblikuje njihove osobine. Kakav će životni stav vaše dete imati zavisi upravo od vas i od poruka koje mu komunikacijom prenosite. Pozivajući vas na razgovor, dete neretko poziva u pomoć. Otvara vrata. Na vama je da to prepoznate i da ta vrata stalno držite otvorena, ili barem odškrinuta. Međutim, komunikacija s decom često se svodi na niz nesporazuma i grešaka tipa „izgubljen u prevodu“, jer ono što ste mislili – niste rekli, a ono što su deca čula – niste ni pomislili. Zato, ukoliko dobra komunikacija kao način vašeg međusobnog sporazumevanja izostane, dete postepeno gubi nadu da u vama može imati odgovarajućeg sagovornika. Prestaće da vam se poverava ili da vas pita za mišljenje, a u pokušaju da izbegne neku od vaših kritika pribegavaće lažima. Ona odškrinuta vrata se tada zatvaraju, u mnogim slučajevima – zauvek. Komunikacija se uči. Vežbajte. Počnite odmah. O AUTORKI Jelena Holcer je diplomirani pedagog sa dvadesetpetogodišnjim radnim iskustvom koje obuhvata poslove u školama i predškolskim ustanovama, izdavačkim kućama, radio i TV stanicama. Kao urednik programa za mlade u Umetničko-poslovnom centru „Vuk Karadžić“, pedagog Građevinsko-tehničke škole u Beogradu, pedagog u Privatnoj predškolskoj ustanovi „Studio za decu Zmaj“ i urednik u izdavačkoj kući „Encobook“ stekla je iskustvo koje i danas primenjuje kao direktor „Škole za roditelje“. Bila je koordinator istraživačkog omladinskog tima Radio Pingvina, stručni saradnik u dnevnim novinama Danas, autor i urednik rubrike „Roditeljstvo“ na sajtu B92, urednik i voditelj emisije Radio Beograda „To sam ja“, stručni saradnik televizijskih emisija „Snovi u boji“, „Putokaz“, RTS-a, „Odrastanje“ Radija B92. Autor je i koautor 15 knjiga za decu i roditelje koje su nagrađivane i prevođene na više stranih jezika. Neke od njih su: „101 način da pokažete detetu da ga volite“, „Putovanje kroz znanje – 100 pitanja i odgovora“, „Uspešan roditelj – uspešno dete“, „Uspešno učenje“, „Priručnik za bebisiterke i roditelje“, „Kako reći NE“, „Razvesti se ili ne: 100 najčešćih pitanja i odgovora“ i društvene igre „U redu je“. Jelena Holcer je stručni saradnih mnogih stručnih i popularnih časopisa (Magazin Mama, Sensa, Prosvetni pregled...). Autor je programa „Komunikacijske veštine“, „Umeće odrastanja“, „Umeće roditeljstva“. Direktor je „Škole za roditelje“ u Beogradu. GMRA.6

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Ratko Janjic Jobo Vesna Parun (Zlarin, 10. april 1922 - Stubičke Toplice, 25. oktobar 2010) bila je pesnik, dramski i dečji pisac. Studirala je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Detinjstvo je provela u Splitu, u Biogradu na moru i u Šibeniku. Osnovnu školu je završila na Visu, a gimnaziju u Zagrebu, zbog rata je morala da pobegne u Split. Vratili su se u Zagreb 1942. Posle rata je upisala studije na Filozofskom fakultetu, odsek filozofija. 1947. je obolela od tifusa. Zbog bolesti i nesrećne ljubavi napušta studije. Od 1962. do 1967. živi u Bugarskoj gde se udaje i razvodi. Vraća se u Zagreb gde radi kao slobodni pisac. 2000. se iz svog doma premestila u dom u Stubičkim Toplicama, gde na kraju i umire. Ušla je u politiku u svojoj 85-oj godini. Učlanila se u Demokratsku stranku žena. Prva je žena u Hrvatskoj koja je živela isključivo od književnosti. Neke od knjiga je sama štampala i prodavala, pa čak i ilustrovala. Preminula je 25. oktobra 2010. Objavljeno je preko 70 knjiga poezije i proze i četiri drame. Štampala je i veliki broj knjiga za decu. Pesme su joj prevođene na mnoge strane jezike. 1932. Objavljuje prvu pesmu „Pramaljeće“ u listu „Anđeo Čuvar“. Od 1945. objavljuje pesme po časopisima i listovima. Dela su joj prevedena na više jezika. Prevodila je Hajnea, Getea, Rilkea. RATKO JANJIĆ JOBO rođen je 1941. godine u Splitu, gdje je završio srednju Tehničku školu – arhitektonski odjel, a diplomirao je 1965. na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, u klasi prof. Vjekoslava Paraća, dobivši i Nagradu slikarskoga odsjeka ALU. Poslijediplomski studij završio je u Majstorskoj radionici profesora Krste Hegedušića (1966. – 1971.) Od 1971. do 1974. godine surađivao je s profesorom Hegedušićem na razradi idejnog rješenja i izradi fresaka u Memorijalnom muzeju Bitke na Sutjesci na Tjentištu. Za cijelo to vrijeme naizmjence je po šest mjeseci boravio u Kini, u Zagrebu, na Tjentištu i u Italiji.Od 1975. do 1994. godine radio je u izdavačkom poduzeću „Naprijed“ kao likovni urednik, te urednik dječjih izdanja. Isto tako, djelovao je kao grafički urednik u listu „Paradoks“, a radio je i za izdavače „Školska knjiga“, „Mladost“, „Naša djeca“ i časopis „Smib“. Uz to, radio je scenografije i ilustrirao TV priče na školskoj TV-Zagreb, ali i scenografije i kostime u kazalištu i na filmu, grafički oblikujući isto tako knjige, plakate i propagandne publikacije, za što je dobivao više nagrada i priznanja. Godine 1986. postaje honorarnim predavačem na Tekstilno-tehnološkom fakultetu - Zavod za dizajn, u Zagrebu, za predmete Slikanje i Crtanje, te Akt, slikanje i crtanje. Od 1993. godine na istom fakultetu postaje izvanrednim profesorom, godine 2000. izabran je za redovnog profesora, a 2005. godine za redovnog profesora u trajnom zvanju. Samostalno izlaže od 1967. godine i do sada je održao 65 samostalnih izložbi, te sudjelovao na brojnim skupnim izložbama u zemlji i svijetu. Dobitnik je mnogih nagrada za slikarstvo (crtež - Rijeka, akvarel - Karlovac, na „Ex tempore“ Grožnjan i na „Ex tempore“ Volosko), kao i za grafički dizajn (za rješenja plakata i za brojna rješenja maraka). Autor je član HDLU-a Zagreb od 1965. godine. Živi i radi u Zagrebu....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Stevan Bugarski (Srpski Semarton, 25. septembar 1939) srpski je pisac, prevodilac, naučnik, istraživač srpske kulturne i duhovne baštine Srba u Rumuniji. Biografija Stevan Bugarski je jedna od najmarkantnijih ličnosti kulturnog života Srba u Temišvaru. Školovanje je započeo u svom rodnom mestu Srpskom Semartonu. Završio je zatim Srpsku gimnaziju u Temišvaru (1956), a potom je upisao Fakultet ruskog jezika[1] na Pedagoškom institutu „Maksim Gorki“ u Bukureštu, odakle je isključen zbog „antipartijskog i antidržavnog stava“. Kao student druge godine filologije, osuđen je na kaznu zatvora.[2] Zbog „verbalnog delikta“ od 1958. do 1962. godine bio je zatvoren, pa pomilovan. Po izlasku iz tamnice stekao je fakultetsku diplomu, na Mašinskom fakultetu Univerziteta politehnike u Temišvaru (1971). Kao mnogi njegovi vršnjaci i Stevan Bugarski je prošao `pakao` Baragana (rumunskog `Sibira` ili `Golog otoka`). Počev od 1951. godine Bugarski se predaje izučavanju srpskog kulturnog nasleđa u Rumuniji. Bio je profesor-zamenik u Parcu i Malom Bečkereku. Radio je zatim kao nekvalifikovani radnik i bravar u Mašinskom preduzeću u Temišvaru. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu Politehnike u Temišvaru 1971. godine. Kao inženjer nastavio je da radi u istom preduzeću odakle je otišao u penziju 1991. godine. Živi i stvara u Temišvaru. Radio je godinama kao novinar u Srpskoj emisiji Radio Temišvara. Počev od 1950. godine pisao je poeziju. Pored brojnih naučnih radova, prikaza knjiga i članaka u srpskoj štampi u Rumuniji, a takođe i u Srbiji, Stevan Bugarski je pisao i pripovetke. Bavi se prevođenjem sa rumunskog jezika na srpski. Ipak, njegovo ime je zabeleženo po neumornom i studioznom istraživačkom radu srpske prošlosti u Rumuniji. Žiri Dositejeve zadužbine je 2017. godine napisao o svom laureatu: Stevan Bugarski je vodeći naučni i kulturni poslenik među Srbima u Rumuniji, ugledni proučavalac gotovo svih oblasti srpske baštine, od znamenitih ličnostipoput grofa Đorđa Brankovića, Dositeja Obradovića, Save Tekelije, Miloša Crnjanskog, do srpske štampe, crkvene umetnosti, istorije srpskih svetinja, letopisne tradicije i političke istorije...on je svojim pregalaštvom postao čuvar srpske baštine i samosvojnosti Srba u Rumuniji.[3] Društveni angažman Temišvarac Bugarski je od osnivanja aktivan u Savezu Srba u Rumuniji `krovnoj organizaciji srpstva u toj državi`. Za njega su rekli njegovi poštovaoci iz Dositejeve zadužbine (2017) da je delujujući u Rumuniji, ali i matici Srbiji: srušio ograde koje su nas delile i izgradio mostove koji nas spajaju. Stevan Bugarski je član Upravnog odbora Matice srpske i Uređivačkog odbora `Vukove zadužbine`. Zamenik je glavnog urednika publikacije „Temišvarski zbornik“. Saradnik je Srpske akademije nauka i umetnosti. Član je Udruženja književnika Srbije. Nagrade Dobitnik je nagrade Saveza pisaca Rumunije i Temišvarske filijale Saveza pisaca Rumunije. Dobio je nagradu „Laza Kostić“, nagradu „Guščije pero“ i dobitnik je Srpske književne nagrade. Matica iseljenika Srbije je 8. marta 2008. godine za višedecenijski rad Stevanu Bugarskom dodelila prestižnu nagradu „Rastko Petrović“. Krajem godine 2008. dodeljena mu je prestižna nagrada Pro cultura Temiške županijske direkcije za kulturu. 2009. dobitnik je nagrade Srpske književne zadruge zajedno sa Ljubomirom Stepanovim za knjigu „Istorijski i kulturni spomenici Srba u rumunskom Banatu“. Nagradu `Dositej Obradović`,[4] koja se dodeljuje kulturnim radnicima Srbima, od strane Zadužbine Dositejeve, dobio je Bugarski 2017. godine u Beogradu.

Miloš Jevtić OSVAJANJE PROSTORA Razgovori sa Milutinom Ignjatovićem Bogatu karijeru dugogodišnjeg direktora Saobraćajnog instituta CIP, iskusni pisac Miloš Jevtić predstavio je u knjizi `Osvajanje prostora - Razgovori sa Milutinom Ignjatovićem`. - Srećan sam što sam došao do Miloša Jevtića, jer sam razmišljao kako da unucima i mlađim kolegama ostavim nešto od onoga što sam radio, a radim već 50 godina. To su ozbiljni projekti, od barske pruge 70-ih godina i evo do današnjeg dana pruga Beograd-Budimpešta za 200 km na sat. To su najveći svetski projekti. Saobraćajni institut CIP je najveća projektna kuća na ovim prostorima i šire - rekao je Ignjatović za eKapiju. On je dodao da je teško zaslužiti mesto u ovoj čuvenoj zbirci, gde su mesto našli, između ostalih Desanka Maksimović, Oskar Davičo, Mihajlo Lalić, Hugo Klajn, Raša Plaović, Mira Stupica i dugi. - Naći se u takavom društvu za mene predstavlja izuzetnu čast - kaže Ignjatović. ocuvana sa posvetom k91+

Besede sadržane u ovoj knjizi plod su radijskih emisija emitovanih na talasima Radio Solun tokom 1973-1975. godine. Prenete su, uz neznatne izmene, gotovo onako kako su i proiznesene, bez ikakavih dodataka. Sadržaj: Predgovor srpskom izdanju, 5 Etički smisao osećaja krivice, 7 Psihička zrelost i sloboda, 13 Depresija nedelje, 19 Druga strana bola, 25 Kriza identiteta, 31 Savremeni stav po pitanju psihologije ateizma, 37 Kompleks inferiornosti, 43 Deterdženti i osećanje krivice, 49 „Operi bezakonja svoja, a samo lice“, 55 Verski život i duše – duhovna kriza ličnosti, 59 Nepravedna optužba protiv verskog života, 65 Autentična verska kriza, 71 Problem usporenja vremena u našem životu, 77 Unutrašnja mladost, 83 Otvaranje k bližnjem, 89 Terapijska vrednost ljudskih odnosa, 95 Ko je drugi?, 101 Žrtveni Jarac, 107 Pred čarobnim ogledalom, 113 „Osiguranje života“, 119 Stojeći na prelazu, 125 Jedna strana nostalgije, 131 Očekivanje, 137 140 str.

Biblioteka automata,sa tragovima žutih fleka od stajanja. Autori:D.M.Komski,B.M.Igošev. Izdavač:Energoatomizdat,Moskva 1987. Format:20cm x 13cm. Broj Strana:224 strane,ilustrovana,mek povez. BBK:32.965 K63 UDK:681.136.51:621.382 Tiraž:60000. Automatika i telemehanika Prikazani su principi razvoja i konstruisanja različitih automatskih uređaja za elektronske igre. Date su osnovne električne šeme i opisi dizajna jednostavnih elektronskih mašina na različitim elementarnim osnovama, preporučenih za samoproizvodnju u amaterskim uslovima. Za učenike i nastavnike srednjih škola, nastavnike obrazovnih i proizvodnih pogona, stručnih škola, zainteresovane za automatizaciju i elektroniku i zainteresovane za projektovanje različitih tehničkih uređaja. Naučno-popularna biblioteka školaraca je međuizdavačka serija naučnopopularnih knjiga namenjena srednjem i srednjoškolskom uzrastu u svrhu stručnog vođenja. Objavljivao od 1985. do 1995. godine u sledećim specijalizovanim izdavačkim kućama u Moskvi i Lenjingradu: Agropromizdat, Gidrometeoizdat, Legprombitizdat, Drvna industrija, Mašinstvo, Metalurgija, Nedra, Prehrambena industrija, Radio i veze, Strojizdatport, „Strojizdat, Hemija”, Energoatomizdat

Самодеятельный театр Репертуар и методика В мастерской Л.В.Варпаховского Методическое пособиe Аматерско позориште Репертоар и методологија U radionici L.V.Varpahovskog Metodološki vodič `82. kao nova - nekorišćna Леонид Викторович Варпаховски (16. [29], 1908, Москва — 12. фебруар 1976, ибид) — позоришни редитељ, сценариста, филмски редитељ, филмски критичар, уметник аматер. Народни уметник РСФСР (1966) Рођен у породици московског адвоката В. В. Варпаховског (1873-1917). Мајка је дипломирала на Институту племенитих девојака у Тифлису, водила је дечје аматерско позориште као редитељ-учитељ. 1923 - ушао у конзерваторијум. 1925 - организован од студената и наставника конзерваторијума `Први камерни експериментални синтетички ансамбл` (ПЕКСА) - `још не џез, већ експеримент на путу ка џезу`, друга група те врсте у земљи (после ексцентричног оркестар В. Парнаха), у коме је био диригент и извођач. 1928 - студирање на одсеку за историју уметности Књижевног факултета Московског државног универзитета. 1931 - дипломирао на књижевном факултету Московског државног универзитета. Радио је у московском ТРАМУ као уметник и асистент редитеља. 1933-1935 - истраживач у Позоришту. Мејерхољда. Пошто су се разишли у ставовима са В. Е. Мејерхолдом, напустио је позориште. 1936, 22. фебруар - ухапшен због присуства крајем 20-их када је његов зет разговарао са стрицем његове жене, који је био троцкиста. Пресуда Посебног састанка у НКВД-у – 3 године изгнанства у Казахстану „због промовисања троцкизма“. (Шурин – Миликовски Соломон Абрамович – упућен на Колиму, где је стрељан 8. марта 1938, рехабилитован 6. јуна 1956). 1936-1937 - Рад у позоришту руске драме. Љермонтова у Алма-Ати. 1937, 1. новембар – поновно хапшење. Испитивања, мучење. Одбијање да се призна „кривица“. Алма-Ата тројка НКВД-а осуђена је на 10 година логора (чл. 58-10) „због контрареволуционарне агитације“. 1938, 22. март - Хапшење жене Меликовске Аде Абрамовне. Комисија НКВД-а и Тужилаштва СССР-а по оптужби за шпијунажу за Јапан изрекла је 9. маја 1938. смртну казну – стрељање. Стрељан 16.06.1938.Рехабилитован 18.07.1956. 1937-1940. - Издржавање казне у БАМлагу (бесплатно). 1940 – „због контрареволуционарне агитације“ (члан 58, став 10) осуђен на 10 година рада у логорима на североистоку земље (Магадан). 1940, септембар. - Бина до Колима, до Далстроја (Нексикан, Колима, Јагодноје, Магадан). Радите у руднику злата Цхаи-Уриа. Састанци - више пута - са Варламом Шаламовим. Када је прешао у Далстрој, био је са Јуријем Домбровским. 1942. - Уређај у Севлашкој културној бригади. Састанак са уметником Мејерхолд театра Јуријем Колцовим. Инсценација Молијеровог `Умишљеног болесника`. 1943, јесен - 1947. - Именовање за уметничког директора Културне бригаде града Магадана. Познанство са Идом Самуиловном Зискином, која је касније постала његова жена. Представе у стиховима „Дњепар бесни” (о заузимању Кијева), комедија „Отмица Елене”, опера „Травијата” и многе друге представе. Смањење рока за 6 месеци за постављање `Травијате`. 1947, 17. мај. — Ослобођење. Наставак редитељског рада од стране цивила. Након условног отпуста, радио је у Уст-Омцхугу, укупно је извео 23 представе у овим крајевима. 1947, октобар - 1948, мај. - Ново хапшење по пријави. Провођење 8 месеци у самици. Суд. Инкриминишући, посебно, коришћење музике из Моцартовог „Реквијема“ у сцени погубљења једног партизана. Заштитите се на суду. Доношење ослобађајуће пресуде, потврђене на највишој инстанци у Хабаровску. После коначног ослобођења, отишао је у Тбилиси. 1953-1955 - директор Тбилисијског позоришта. Грибоједов. 1956 - вратио се у Москву. 1957 - званично рехабилитован, главни директор Позоришта. Јермолова. 1960 - директор позоришног студија Московског државног универзитета `Лењин Хиллс`. 1962 - директор московског Малог театра. 1964 - Заслужни уметнички радник Грузијске ССР. 1966 - Народни уметник РСФСР. 1970 - директор Вакхтангов театра. У последње три године Варпаховски је имао тешку депресију, практично није радио. 1995. - У Монтреалу (Канада) отворено је позориште названо по Л.В. Варпаховском. GAMor.8