Knjaževac Laguna, 2018. Odlično očuvana. Da li je knez i kralj Milan Obrenović IV, prvi moderni srpski državnik, koji je izborio slobodu od turskog vazalstva, obezbedio nezavisnost i uveo svoju zemlju među uređene evropske države, zasluženo stekao glas neuravnoteženog čoveka, kockara, ženskaroša i rasipnika? Da li su ga njegovi savremenici i njegovi sunarodnici sasvim protumačili i razumeli? Romansirani portret ovog vladara razvejava predrasude o njegovoj ličnosti i epohi nudeći čitaocu splet zabavnih, necenzurisanih i često dramatičnih epizoda iz jednog burnog života, od dolaska na presto posle ubistva kneza Mihaila 1868. do smrti u Beču 1901. ____ „Neodoljiv pogled na Srbiju s kraja XIX i samog početka XX veka, roman Podvizi i stradanja Grofa od Takova istovremeno je snažno svedočenje o nacionalnom mentalitetu i, u jednoj svojoj dimenziji, demistifikacija službene istorije, gde su politički i društveni događaji i ličnosti prikazani sa nadmoćnom i ne uvek blagom ironijom. Kao u najboljim istorijskim romanima, u temelju ove prvorazredne proze, oplemenjene finim humorom, leži veliki i ozbiljan istraživački rad, dok se iza kulisa istorije ukazuju često trivijalni pokretači zbivanja od najdalekosežnijeg značaja.“ Vladeta Janković „Bez ambicija da ispravlja istorijske nepravde ali sa snažnim porivom da oživi mogućnost pripovedanja istorije, autor živahno i poneseno razmaštava povest o odrastanju, sazrevanju i iskušenjima kralja Milana, suočavajući nas sa bezdanom do sada malo poznatih podataka o privatnim životima i javnim interesima.“ Vladislava Gordić Petković Dejan Mihailović (1951) odrastao je i školovao se u Beogradu, gde je diplomirao na Odseku za opštu književnost Filološkog fakulteta. Radio je kao urednik u Dečjoj redakciji Radio Beograda, lektor u Zadužbini Ive Andrića, redaktor teksta u Enciklopediji Jugoslavije Jugoslovenskog leksikografskog zavoda (Redakcija za Srbiju) i urednik u časopisima „Književne novine“, „Pismo“, „Književni magazin“ i izdavačkoj kući „Laguna“, a pre toga u izdavačkom preduzeću „Prosveta“ iz Beograda. Od 1993. do 1999. proveo je u San Francisku, u Kaliforniji, SAD. Prevodio ruske i engleske pisce (Bunjin, Šalamov, Harms, Aldanov, Dovlatov, Akunjin, Blejk, Po, Beket i dr.). Za prevod romana Samoubistvo Marka Aldanova dobio je nagradu „Dr Jovan Maksimović“ za najbolji prevod sa ruskog jezika za 2015. i 2016. godinu. Objavio je zbirke priča Dođoh, videh, pobegoh (1969) i Kuke i verige (2013) i mali rečnih stare hrišćanske, vizantijske i srednjovekovne srpske književnosti Vizantijski krug (2009). Član je Srpskog književnog društva i Udruženja književnih prevodilaca Srbije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora ! Ilustracije: Zlata Zivkovic - Zilic Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac.[1][2] Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.[2] Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine.[4] Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica Zlatna Knjiga Korice i ilustrtacije: Novica Djukic Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri.

Autor - osoba Gončarov, Ivan Aleksandrovič, 1812-1891 = Gončarov, Ivan Aleksandrovič, 1812-1891 Naslov Oblomov / I. A. Gončarov ; [preveo Iso Velikanović] Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1960 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Naprijed, 1960 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis 524 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Velikanović, Iso, 1869-1940 = Velikanović, Iso, 1869-1940 Flaker, Aleksandar, 1924-2010 = Flaker, Aleksandar, 1924-2010 Zbirka Svjetski klasici XVIII. i XIX. stoljeća ISBN (Ppl.) Napomene Prevod dela: Oblomov / Ivan Aleksandrovič Gončarov Str. 519-525: Ivan Aleksandrovič Gončarov / Aleksandar Flaker. Inventarski pečat na najavnom listu, inače dobro očuvano. Roman Oblomov je socijalno-psihološki roman u 4 dela koji kroz sudbinu glavnog junaka Ilje Iljiča tretira fenomen „suvišnog čoveka“, ali i daje oštru kritiku ruskog društva prve polovine XIX veka. Oblomov je talentovan, mlad čovek, pun neiskorišćenih potencijala, koji zbog slabe volje, zastarelog vaspitanja i nerealnih strahova od života ne uspeva da se ostvari ni na poslovnom, ni na društvenom, ni na ličnom planu. Lik Oblomova postao je veoma brzo tipski lik svetske književnosti, sinonim za bezvoljnost i pasivnost društveno nekorisnog pojedinca, dok je pojam „oblomovština“ postao simbol inertnosti i apatije onog dela ruskog plemstva koje i pored sveg obrazovanja i plemenitosti nema u svojim redovima aktivne i za život sposobne ljude koji bi Rusiju mogli povesti putem napretka. Ivan Aleksandrovič Gončarov (Ивáн Алексáндрович Гончарóв) jedan od najistaknutijih ruskih realista prve polovine XIX veka rođen je 1812. u Simbirsku, u porodici bogatog trgovca. Godine 1834. završio je Moskovski univerzitet i stupio na službu u državnoj kancelariji simbirskog gubernatora, ali je ubrzo premešten u Peterburg gde je kao prevodilac radio u odeljenju finansija. Od 1852. do 1854. bio je član ekspedicije admirala Putjatina na fregati koja je plovila od Engleske do Japana, a vratio se kući preko Sibira. Svoje doživljaje sa tog putovanja opisao je u čuvenom putopisu Fregata Palada. Od 1856. radio je kao cenzor u Ministarstvu unutrašnjih poslova i urednik vladinih novina. Preminuo je 1891. u Sankt Peterburgu. Iz ukupnog književnog stvaralaštva Gončarova koji je svojim delima izvršio snažan uticaj na afirmaciju realizma u ruskoj književnosti, izdvajaju se romani Obična priča (1847), Oblomov (1859) i Ponor (1869). Velikanović, Iso (Isidor), hrvatski književnik i prevoditelj (Šid, 29. III. 1869 – Zagreb, 21. VIII. 1940). U Beču studirao filozofiju i medicinu. Radio je u Srijemskoj Mitrovici i Srijemskim Karlovcima, a od 1914. do smrti živio je u Zagrebu. Neko je vrijeme bio politički aktivan kao jedan od utemeljitelja Hrvatske napredne stranke (1904). Aktivno je sudjelovao u radu Društva hrvatskih književnika i Matici hrvatskoj, gdje je bio tajnik 1918–22. U njegovu pjesničkom opusu nevelike književne vrijednosti izdvajaju se epigrami i aforizmi tiskani u vlastitom satiričkom glasilu Knut (1904–06). Napisao je humoristične spjevove Otmica (1901), Knez od Ludije (1908) i Za božjim leđima (1909), komediju Tulumović udaje kćer (1895) te aktovke-lakrdije Prosci (1895), Posvatovci (1896) i Udovičin san (1896). Pisao je i poeziju za djecu. U prozi, koja po opsegu i kvaliteti nadmašuje ostatak književnog opusa, prevladava zavičajna slavonsko-srijemska tematika. Pisao je pripovijesti, humoreske, feljtone, autobiografske zapise, a objavio je zbirke Zašto svijet nije propao i druge šaljive pripovijesti iz Srijema (1912), Novi pakao i druge humoreske (1913), Srijemske priče (1915) te Žena, vrag i druge priče (1924). Osobito je vrijedan njegov prevoditeljski opus, koji sadrži više od 300 naslova iz ruske, njemačke, engleske, španjolske, francuske, češke i poljske književnosti. Cervantesov Bistri vitez Don Quijote od Manche jedan je od njegovih najznačajnijih prijevoda, po kojem ga je I. G. Kovačić nazvao »Don Quijoteom hrvatske knjige«. Napisao je i manji broj književnokritičkih eseja, uglavnom iz ruske književnosti, a bavio se i leksikografijom te priredio izdanja sabranih djela nekoliko hrvatskih pisaca (A. Šenoa, K. Š. Gjalski, J. Kozarac, E. Kumičić, J. E. Tomić). MG30 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ovaj snažan debitantski roman… pripoveda o žestokoj okrutnosti i žestokoj ljubavi koja iskupljuje. Oboje menjaju život Amiru, mladom i bogatom pripovedaču, koji sazreva u poslednjim mirnim danima svoje otadžbine, pre revolucije i upada ruske vojske. Ali politički događaji, čak i oni dramatični poput ovih prikazanih u Lovcu na zmajeve, samo su deo ove priče. U Lovcu na zmajeve Haled Hoseini nam daje živopisnu i životnu priču koja nas podseća na to koliko se njegov narod bori da trijumfuje nad silama nasilja – silama koje mu i danas prete. – The New York Times Book Review Moćna knjiga… bez lažnih ukrasa, bez prenemaganja – samo žestoka, snažna proza… intimna povest o porodici i prijateljstvu, izdaji i spasenju kojoj nije potreban atlas i rečnik da bi nas zaokupila i prosvetlila. Pojedini delovi Lovca na zmajeve su surovi i teški, a ipak je to knjiga koja odiše ljubavlju. – The Washington Post Book World Čudesan roman prvenac… priča o prijateljstvu dva dečaka u Avganistanu i neverovatna priča o jednoj dalekoj kulturi. Jedan starinski roman u najboljem smislu te reči, roman koji prosto nosi sa sobom. – San Francisco Chronicle Haled Hoseini je rođen 1965. godine u Kabulu, u Avganistanu. Njegov otac bio je diplomata u Ministarstvu spoljnih poslova Avganistana, a njegova majka je predavala farsi i istoriju u velikoj srednjoj školi u Kabulu. Ministarstvo spoljnih poslova šalje njegovu porodicu 1970. godine u Teheran, gde je njegov otac radio u avganistanskoj ambasadi. U Teheranu su živeli do 1973, kada su se vratili u Kabul. Jula 1973, u noći kada je rođen najmlađi Hoseinijev brat, zbačen je avganistanski kralj Zahir Šah u državnom udaru, koji je bez krvi organizovao kraljev rođak Daud Kan. U to vreme, Hoseini je išao u četvrti razred, i već je bio otkrio književnost i bio očaran brojnim knjigama koje je čitao. Avganistansko Ministarstvo spoljnih poslova 1976. godine još jednom premešta Hoseinijevu porodicu, ovog puta u Pariz. Bili su spremni da se vrate u Kabul 1980, ali je do tada Avganistan već doživeo krvavi komunistički prevrat i invaziju sovjetske vojske. Hoseinijevi su tražili i dobil politički azil od Sjedinjenih Američkih Država. Hoseinijeva porodica se u septembru 1980. preselila u San Hoze u Kaliforniji. Njegov otac je radio nekoliko poslova istovremeno i uspeo je da obezbedi svojoj porodici život bez socijalne pomoći. Haled Hoseini je maturirao 1984. i upisao se na Univerzitet Santa Klara, gde je diplomirao na osnovnim studijama iz biologije 1988. godine. Sledeće godine upisao se na medicinski fakultet „San Dijego“ Kalifornijskog univerziteta, gde je 1993. diplomirao. Završio je stažiranje u bolnici „Sidar-Sinaj“ u Los Anđelesu i 1996. započeo bavljenje internom medicinom. Međutim, njegova prva ljubav uvek je bilo pisanje. Hoseini ima žive, nežne i lepe uspomene na mirnodopsku presovjetsku eru Avganistana, kao i na svoja lična iskustva sa avganistanskim Hazarima (plemena u Avganistanu, Pakistanu i Iranu). Jedan Hazar posebno je imao uticaja na malog Haleda – bio je to tridesetogodišnjak po imenu Husein Kan, koji je radio za Hoseinijeve dok su živeli u Iranu. Kada je Haled bio u trećem razredu, učio je Kana da čita i piše. Iako je njegov odnos sa Huseinom Kanom bio kratkotrajan i više zvaničan, Haled se uvek sećao topline i privrženosti koja se razvila među njima – to je odnos koji se odrazio u njegovom prvom romanu „Lovac na zmajeve“ (Laguna, 2006). U maju 2007. godine objavio je drugi roman „Hiljadu čudesnih sunaca“ (Laguna, 2008). Obe knjige prodate su u preko 10 miliona primeraka u SAD i više od 38 miliona primeraka širom sveta. Hoseini je 2006. imenovan za ambasadora dobre volje UNHCR-a, Agencije za izbeglice Ujedinjenih nacija. Nadahnut putovanjem u Avganistan u svojstvu ambasadora UNHCR-a osnovao je neprofitnu Fondaciju Haled Hoseini za humanitarnu pomoć Avganistancima. Živi u severnoj Kaliforniji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Franc Mering: KARL MARKS - Istorija njegovog života Franz Erdmann Mehring (27. veljače 1846. - 28. siječnja 1919.) bio je njemački komunistički povjesničar, književni i umjetnički kritičar, filozof i revolucionarni socijalistički političar koji je bio stariji član Spartakove lige tijekom Njemačke revolucije 1918.-1919. Biografija Rane godine Mehring je rođen 27. veljače 1846. u Schlaweu, Pomeranija, kao sin umirovljenog vojnog časnika i višeg poreznog službenika.[1] Studirao je klasičnu filologiju na Sveučilištu u Leipzigu i doktorirao 1882. s disertacijom: `Njemačka socijaldemokracija, njihova povijest i njihovo učenje`.[2] Politička karijera Mehring je radio za razne dnevne i tjedne novine i godinama je pisao vodeće članke za tjednik Die Neue Zeit. U početku je bio pristaša buržoasko-demokratskih ideala i povezao se s nacionalno-liberalnim taborom, no nakon što se upoznao s vođama radničke klase poput Augusta Bebela i Wilhelma Liebknechta Mehringa postupno je krenuo prema socijalizmu.[3] Godine 1868. Mehring se preselio u Berlin na studij i radio u uredništvu novina Die Zukunft. Od 1871. do 1874. Mehring je radio za Dopisništvo u Oldenburgu, pišući izvješća o sjednicama Reichstaga i lokalnog parlamenta. Postao je poznati parlamentarni izvjestitelj radeći za novine Frankfurter Zeitung i Die Waage, novine koje izdaje Leopold Sonnemann. S vremena na vrijeme Mehring je govorio u prilog radničkog pokreta, njegovi su stavovi u početku bili bliski Ferdinandu Lassalleu. Godine 1880. Mehring je počeo proučavati djela Karla Marxa.[4] Mehring je napustio Die Waage nakon svađe sa Sonnemannom i 1884. postao glavni urednik novina Berliner Volks-Zeitung. Istupio je protiv antisocijalističkih zakona Otta von Bismarcka, iako je u to vrijeme i sam bio blizak buržoasko-liberalnim strankama. Godine 1891. Mehring se pridružio Socijaldemokratskoj stranci Njemačke (SPD).[3] Godine 1893. Mehring je dobio pismo od Friedricha Engelsa, u kojem je potonji prvi napisao frazu Lažna svijest.[5][potreban bolji izvor] Između 1902. i 1907. Mehring je bio glavni urednik socijaldemokratskih novina Leipziger Volkszeitung.[1] Od 1906. do 1911. Mehring je predavao u partijskoj školi SPD-a, a od 1917. do 1918. bio je član pruskog parlamenta. Tijekom Prvog svjetskog rata Mehring se počeo distancirati od SPD-a, zajedno s drugim članovima koji su vjerovali da stranka napušta svoju socijalističku agendu donošenjem zakona o slanju više trupa u rat. Godine 1916. osnovana je ljevičarska marksistička revolucionarna Spartakova liga, a Mehring je bio jedan od njenih glavnih vođa uz Karla Liebknechta i Rosu Luxemburg.[1] Mehring je bio naklonjen boljševičkoj organizaciji u Rusiji i cilju Oktobarske revolucije.[1] Mehring je napisao marksističku analizu postupaka švedskog kralja Gustava Adolpha koja je odbacila službeno objašnjenje Tridesetogodišnjeg rata kao ukorijenjenog u religiji, tvrdeći umjesto toga da su ekonomski i društveni interesi različitih klasa bili stvarni poticaji za akciju. Nakon `dugih i iritantnih odgoda zbog vojne cenzure` (prema engleskom prevoditelju Edwardu Fitzgeraldu, američko izdanje iz 1935.), Mehringov Karl Marx: Priča o njegovom životu objavljen je 1918..[6] Klasična Marxova biografija, [6] bila je posvećena kolegi spartakistici Clari Zetkin. Knjiga je kasnije prevedena na mnoge jezike, uključujući ruski (1920), švedski (1921–1922), danski (1922), mađarski (1925), japanski (1930), španjolski (1932) i engleski (1935).[7] ] Smrt i ostavština Već narušenog zdravlja, Mehring je bio duboko pogođen smrću svojih drugova Rose Luxemburg i Karla Liebknechta u siječnju 1919. [1] Umro je nešto manje od dva tjedna kasnije, 28. siječnja 1919. u Berlinu u dobi od 73 godine. Njegov grob sada čini dio Memorijala socijalistima (njemački: Gedenkstätte der Sozialisten) na središnjem groblju Friedrichsfelde u Berlinu. Mehringovi dokumenti nalaze se kao fond 201 u Ruskom centru za očuvanje i istraživanje suvremenih povijesnih dokumenata (RCChIDNI) u Moskvi.[8] Ovaj je materijal također dostupan za korištenje znanstvenicima na tri koluta mikrofilma, uz dopuštenje potrebno od strane centra prije objavljivanja opsežnih ulomaka. Mehringdamm, Mehringplatz i časnička akademija NVA zrakoplovstva koja se nalazila u Kamenzu nazvani su po njemu.

O knjizi: Rodio se u Austrougarskoj, u porodici doseljenika iz Srbije. Sa osamnaest godina napustio je školu u Sremskim Karlovcima i prešao u Srbiju 1813, gde se priključio Karađorđu i ustanicima protiv Turaka u bitkama za odbranu Beograda. Nakon poraza koji su srpski ustanici pretrpeli, pobegao je u Austriju, dezertirao iz austrijske vojske, da bi se 1815. u Hamburgu ukrcao na brod za Ameriku. U duši je bio slobodar, revolucionar i avanturista. Govorio je dvanaest jezika. U Americi je imao čak dvadeset tri zanimanja, a u Meksiku je radio kao direktor carine, ratni komesar, izdavač i urednik uglednih novina. Bio je sekretar Velike lože Teksasa i veliki majstor lože u Hjustonu. Pred kraj života postao je grčki konzul – tu čast mu je dodelio grčki kralj zbog truda koji je uložio u pomaganje grčkom narodu tokom borbe za oslobođenje od Turaka. Kada je napustio ovaj svet, sve diplomatske zastave u San Francisku bile su spuštene na pola koplja. Tokom sahrane topovi iz Alkatraza ispalili su plotun u njegovu čast. U Novom svetu bio je poznat kao Džordž Fišer. U krštenici je pisalo – Đorđe Šagić.

O knjizi: Rodio se u Austrougarskoj, u porodici doseljenika iz Srbije. Sa osamnaest godina napustio je školu u Sremskim Karlovcima i prešao u Srbiju 1813, gde se priključio Karađorđu i ustanicima protiv Turaka u bitkama za odbranu Beograda. Nakon poraza koji su srpski ustanici pretrpeli, pobegao je u Austriju, dezertirao iz austrijske vojske, da bi se 1815. u Hamburgu ukrcao na brod za Ameriku. U duši je bio slobodar, revolucionar i avanturista. Govorio je dvanaest jezika. U Americi je imao čak dvadeset tri zanimanja, a u Meksiku je radio kao direktor carine, ratni komesar, izdavač i urednik uglednih novina. Bio je sekretar Velike lože Teksasa i veliki majstor lože u Hjustonu. Pred kraj života postao je grčki konzul – tu čast mu je dodelio grčki kralj zbog truda koji je uložio u pomaganje grčkom narodu tokom borbe za oslobođenje od Turaka. Kada je napustio ovaj svet, sve diplomatske zastave u San Francisku bile su spuštene na pola koplja. Tokom sahrane topovi iz Alkatraza ispalili su plotun u njegovu čast. U Novom svetu bio je poznat kao Džordž Fišer. U krštenici je pisalo – Đorđe Šagić.

Jedan od najboljih romana regionalne književnosti XXI veka. Sredinom osamdesetih godina dvadesetog veka Jugoslavija je još bila država, donekle bezbedna, što je, osim žarke zaljubljenosti, mogao biti još jedan razlog da Ingrid spakuje Benjamina, ispiše ga iz slovenačke škole, napusti službu i posle nekoliko strastvenih poseta preseli se kod gospodina Čivitika na hrvatsku obalu. U istarskom primorskom selu tog avgusta Ingrid i njenog sina Benjamina očekuje prividni raj: izvanredne prirodne lepote, vedri i simpatični italijanski posetioci, prepuna gostionica Lorisa Čivitika i, što je najvažnije, njegova srdačna i nežna dobrodošlica budućoj supruzi i pastorku. Ali i Istra i Loris posle nekog vremena pokazuju drugo lice. Nakon prvobitnog divljenja očuhu, u Benjamina počinje da se uvlači strah, pa tako i briga za majku. Istovremeno se u njihove živote krajem osamdesetih umeša i nacionalizam. Očuh i pastorak će se naći na životnoj raskrsnici, koja ih uvodi u pakleni konflikt... „Hudolin sve do danas ostaje autor knjiga o kojima se mnogo piše, jer se njegov etos doslovno preliva u čitaočevu čašu.“ Vid Jeraj, Radio Študent

Jedan od najboljih romana regionalne književnosti XXI veka. Sredinom osamdesetih godina dvadesetog veka Jugoslavija je još bila država, donekle bezbedna, što je, osim žarke zaljubljenosti, mogao biti još jedan razlog da Ingrid spakuje Benjamina, ispiše ga iz slovenačke škole, napusti službu i posle nekoliko strastvenih poseta preseli se kod gospodina Čivitika na hrvatsku obalu. U istarskom primorskom selu tog avgusta Ingrid i njenog sina Benjamina očekuje prividni raj: izvanredne prirodne lepote, vedri i simpatični italijanski posetioci, prepuna gostionica Lorisa Čivitika i, što je najvažnije, njegova srdačna i nežna dobrodošlica budućoj supruzi i pastorku. Ali i Istra i Loris posle nekog vremena pokazuju drugo lice. Nakon prvobitnog divljenja očuhu, u Benjamina počinje da se uvlači strah, pa tako i briga za majku. Istovremeno se u njihove živote krajem osamdesetih umeša i nacionalizam. Očuh i pastorak će se naći na životnoj raskrsnici, koja ih uvodi u pakleni konflikt... „Hudolin sve do danas ostaje autor knjiga o kojima se mnogo piše, jer se njegov etos doslovno preliva u čitaočevu čašu.“ Vid Jeraj, Radio Študent

Novo! Izdavač: Gradska biblioteka - Novi Sad, 2010. god. Broširan povez, 19 cm. 362 str. Милан Савић (Нова Кањижа, данас Нови Кнежевац, 4. септембар 1845 - Београд, 21. фебруар 1930), угледни јавни радник, писац, преводилац, секретар Матице српске, уредник „ Летописа“ Матице српске и отац Анице Савић-Ребац. После завршених студија је радио као наставник средњих школа у Горњем Карловцу, Новом Саду и Зајечару. Године 1895. изабран је за секретара Матице српске. Био је дугогодишњи уредник Летописа Матице српске 1895-1912. Године 1912. пензионисан је. Године 1885. превео је Гетеовог „ Фауста“ , што је сматрао својим највећим успехом у књижевном и културном раду. У његовом дому се се окупљале најзначајније личности српске књижевности: Лаза Костић, Симо Матавуљ, Јован Јовановин Змај и други. Да би Аници одбезбедили најбоље школовање, утрошен је велики део породичног богатства. Године 1910. продали су сву имовину и преселили се у Беч, где је она уписала студије. Године 1912. пензионисан је. У Бечу су боравили до Првог светског рата, када су се вратили најпре у Нови Сад, а касније преселили у Београд, где је живео до смрти.

Autor: Borisav Simić Izdavač: `Resavska škola`, Despotovac Broj strana: 168 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Borisav Simić je u prosveti radio 42 godine, a toliko ima i objavljenih knjiga o matematici. Njegove knjige su zanimljive, jer zadatke prate priče, odnosno njeni učesnici daju ideje kako da se stigne do rešenja, što nije slučaj u redovnim udžbenicima. Na taj način on drži pažnju đaka. - Matematički zadaci su kao mostovi. Može da se pođe na jednu stranu da bi se stiglo na drugu, ili da se krene od druge strane. Matematiku treba voleti. Ona je svuda. Svim naukama je osnova. Iako je i sluškinja svih nauka, u svakoj prilici njoj pripada prvo mesto, jer osvetljava put dolaska do rešenja - poetičan je Simić. Njegova želja je da pokuša da opovrgne uobičajeno mišljenje da je matematika suvoparna, apstraktna i dosadna. Nju, ocenjuje, ne čine samo brojevi. Matematika se primenjuje kad god neko traži strategiju koja ga vodi do pobede. Simić zato apeluje na profesore da pokažu zanimljivo lice matematike. Knjiga je vrlo dobro očuvana. RETKO !!! (tiraž 300 primeraka)

Naslov: Jugohauzen (dobra stara vremena) Autor: Enver Mehmedbašić Izdavač: Sarajevo : Veselin Masleša Pismo: latinica Br. strana: 112 Format: 19,5 cm Povez: tvrdi, platneni Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuo čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i odlično su povezani međusobno i sa koricama, kao novi su. Bosanskohercegovački novinar Enver – Enko Mehmedbašić rođen je u Tuzli, diplomirao na Pravnom fakultetu u Sarajevu, a do penzioniranja bio je novinar dnevnog lista Oslobođenje te stalni saradnik Radio-televizije Sarajevo. Objavio je knjige Fotelja za više osoba, Staro ogledalo, Evlija Čelebija ponovo među nama, Jugohauzen, Pravim se Englez i Kap tinte. Slovio je za vrsnog humorista i satiričara i autor je niza putopisnih reportaža iz različitih dijelova svijeta. Dobitnik je mnogih priznanja i nagrada, među kojima su Šestoaprilska nagrada grada Saarajeva 1971, Nagrada “Radoje” Domanović za satiričnu priču 1990, nagrada najstarijeg humorističkog lista Jež, Zlatna značka lista Oslobođenje, Nagrada Jugoslavenskog festivala humora i satire u Budvi 1968, “Srebrna čivija”, nagrada Prvog jugoslavenskog festivala humora i satire Čivijada u Šapcu, te više nagrada Udruženja novinara Bosne i Hercegovine.

Obri Birdsli - Erotska priča Izdavač: Eichborn Verlag, Frankfurt Povez: tvrd sa omotom Broj strana: 97 Ilustrovano sa devet originalnih crteža autora. Odlično očuvana. Obri Birdsli (1872-1898) bio je engleski crtač i ilustrator. Većinu ilustracija radio je mastilom i u njima se uočava kontrast između tamnih delova i velikih velikim praznina, a takođe i delova sa finim detaljima nasuprot delovima gde tih detalja uopšte nema. Birdsli je bio najkontroverzniji umetnik iz Art Nouveau ere, poznat po mračnim i perverznim slikama sa grotesknom erotikom. Takvi su bili svi njegovi pozniji radovi. Neki od njegovih crteža bili su inspirisani japanskim duborezom šunga za koje su karakteristični prikazi enormno uvećanih genitalija. Njegove najpoznatije erotske ilustracije su bile na temu istorije i mitologije, uključujući i ilustracije za Aristofanovu „Lizistratu“ i „Salomu“ Oskara Vajlda. Birdsli je počeo pisati erotsku priču delimično zasnovanu na legendi o Tanhojzeru (Tannhäuser) koju nikada nije uspeo završiti zbog svoje bolesti, a 1907 je rukopis je objavljen pod naslovom Priča o Veneri i Tanhojzeru (The Story of Venus and Tannhäuser). (K-83)

Utopia, 2013. 423 strane. Očuvana. On zna da smo mi ubacili onaj loš LSD još posle „leta ljubavi` 1967. i onaj Dž. F. K. je naša žrtva jer je previše slušao doktora Filguda i Kapetana Ameriku. Šta je trebalo da dozvolimo? Da cela Amerika hoda obnažena i viče „peace and love`. Onaj Čarli Menson je naša pudla koja je zabiberila svim onim hipicima u Holivudu koji vole da se zezaju za naše pare. Knjiga Kad je cvetala vutra je prvenac Srđana Markovića, rođenog u Beogradu 1961 godine. Ona po uzoru na daleko slavniji roman `Kad su cvetale tikve` Dragoslava Mihaijlovića opisuje mangupske događaje na Dušanovcu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Pank-rok i rege muzika sa pojavom psihoaktivnih supstanci su definitivno uticali na razbuđivanje ovog nekada radničkog predgrađa u Beogradu. Autor je proširio svoja sećanja na Njujork, London i Jamajku gde je periodično živeo i radio. Brojne poznate i nepoznate ličnosti iz sveta muzike su ukrstile puteve sa autorom i on o nekima ne skriva svoje oduševljenje, ali i razočaranje.

Autor: Toni Parsons Format: 13x20 Povez: broširan Br. strana: 358 Nastavak milionskog bestselera Čovek i dečak. O ljubavi između oca i sina. Hari Silver vodi dobar život. Ima lepu ženu, troje divne dece i sjajan posao kao producent kultne radio-emisije. Ali uskoro puni četrdeset godina, a njegova bivša žena vraća se u London. Hari će uskoro možda morati da se oprosti s dobrim životom... Kada se njegov četrnaestogodišnji sin Pat preseli kod majke, Harijeve nevolje tek počinju. Sin mu je otišao, posao mu je u opasnosti, a ženu mu je uznemirio povratak njegove bivše supruge. Snovi kao da se ruše. Usred tog haosa umarširaće dvojica starih vojnika, ratnih drugova Harijevog oca iz bitke kod Monte Kasina. Hoće li ova dva stara namćora pomoći Hariju da povrati svog sina, porodicu i svoj život? I mogu li oni pokazati Hariju Silveru šta zaista znači biti muškarac? Vedar, dirljiv i nezaboravan, Ljudi i dečaci je roman o tome kako živimo danas. „Daleko najbolja knjiga koju je Toni Parsons do sada napisao.“ - Guardian.

Opis Nastavak milionskog bestselera Čovek i dečak. O ljubavi između oca i sina. Hari Silver vodi dobar život. Ima lepu ženu, troje divne dece i sjajan posao kao producent kultne radio-emisije. Ali uskoro puni četrdeset godina, a njegova bivša žena vraća se u London. Hari će uskoro možda morati da se oprosti s dobrim životom... Kada se njegov četrnaestogodišnji sin Pat preseli kod majke, Harijeve nevolje tek počinju. Sin mu je otišao, posao mu je u opasnosti, a ženu mu je uznemirio povratak njegove bivše supruge. Snovi kao da se ruše. Usred tog haosa umarširaće dvojica starih vojnika, ratnih drugova Harijevog oca iz bitke kod Monte Kasina. Hoće li ova dva stara namćora pomoći Hariju da povrati svog sina, porodicu i svoj život? I mogu li oni pokazati Hariju Silveru šta zaista znači biti muškarac? Vedar, dirljiv i nezaboravan, Ljudi i dečaci je roman o tome kako živimo danas. „Daleko najbolja knjiga koju je Toni Parsons do sada napisao.“ Guardian Povez knjige : broširani Strana : 356 Format : 13x20 cm Pismo : latinica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nade Judea Fawleya u sveučilišno obrazovanje izgubljene su kada je zarobljen u braku s zemljanom Arabellom, koja ga je kasnije napustila. Preselivši se u gradić Christminster gdje nađe posao kao klesar, Jude upoznaje i zaljubljuje se u svoju rođakinju Sue Bridehead, osjećajnu, slobodoumnu `Novu ženu`. Tomas Masterson Hardi (engl. Thomas Hardy; Stinsford, 2. jun 1840 — Dorčester, 11. januar 1928) bio je engleski romanopisac i pesnik. Biografija Veliki uticaj na Hardija imao je tragičan život njegovog oca, arhitekte koji je radio kao zidar, te njegova dela odišu pesimizmom. Prvi roman je napisao u 27. godini. Pisao je romane o Veseksu, svetu koji je bio polustvaran, poluizmišljen. Od 1898. godine piše samo poeziju. Aktivno je pisao do dana svoje smrti. Važio je za najboljeg engleskog pisca svoga vremena, nazivan „poslednjim velikim viktorijancem“, ali je zbog slobodumnog stava o ljubavi i braku dolazio u sukob s društvenim konvencijama (`Pod zelenim drvetom“, „Daleko od razuzdane gomile“, „Povratak domoroca“, „Tesa od D`Ubervila“, „Neznani Džud“, „Sudija iz Kasterbridža“

Bulat Okudžava Ogledalo StihoviTvrdi povezIzdavač Piadeia Beograd 2014Bulat Šalvovič Okudžava rođen je 9. maja 1924. godine u Moskvi, od oca Gruzina i majke Jermenke, odakle verovatno i potiče njegova impulsivna i osećajna priroda, još više naglašena tragičnom porodičnom sudbinom, koju je doneo Drugi svetski rat. Radio je kao profesor ruskog jezika, novinar, urednik, književnik.Do svoje smrti 1997. godine, izdao je više knjiga poezije, zbirki pripovedaka, romana, ekranizovanih scenarija i pozorišnih komada.Šezdesetih godina njegove pesme su se širile brzinom munje Sovjetskim Savezom, bez obzira na to što još nisu bile snimljene na gramofonskim pločama, niti izvođene na radiju ili televiziji. Pesme su slušane sa magnetofonskih traka u stanovima radnika, inženjera, fizičara i službenika, pevali su ih uz gitaru na gradilištima i u vozovima. Omladina je prihvatila pesme Okudžave kao pročišćavajuće vrelo nade. Dešavalo se, rekao je jednom Jevtušenko, da dok šetate Moskvom, na primer nedeljom, pored studentskog doma - kroz tri prozora čujete istovremeno tri različite pesme Bulata Okudžave.(Iz pogovora „Bulat Okudžava – između pesme i sudbine" Mihaila Đakovića)5/32

Laguna, 2017. 160 ilustrovanih strana. Odlično očuvana. Neophodan priručnik za tinejdžere. • Razmišljaš o tome šta bi hteo da budeš kad odrasteš? • Ne znaš šta da radiš, jer neke školske predmete voliš, a druge ne podnosiš? • A možda već znaš šta voliš i šta želiš da radiš u budućnosti? Pred tobom je još mnogo vremena do donošenja važnih životnih odluka. Ali ako što pre upoznaš svoje dobre osobine i sklonosti, to ćeš pre pronaći nešto što voliš i utoliko će ti biti lakše da nađeš profesiju o kojoj sanjaš. Pročitaj ovaj priručnik, upoznaj više od trideset atraktivnih profesija i razmisli šta već sada možeš da učiniš da bi ostvario svoje snove.

Autor - osoba Miłosz, Czesław, 1911-2004Naslov Spasenje : izabrane pjesme / Česlav Miloš ; izbor i prevod Petar Vujičić ; predgovor Zdravko MalićVrsta građe poezijaURL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost)Jezik srpskiGodina 1982Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1982 (Banja Luka : Glas)Fizički opis 163 str. ; 19 cmDrugi autori - osoba Vujičić, Petar, 1924-1993 = Vujičić, Petar, 1924-1993Malić, ZdravkoZbirka Mala biblioteka svjetske poezije(Broš. )Napomene Prevod dela: Poezje I-IIStr. 5-27: Pjesnik pamćenja : uvod u čitanje Miloszeve poezije / Zdravko MalićSlika autora na unut. str. prednjeg i zadnjeg kor. lista.Predmetne odrednice Miłosz, Czesław, 1911-2004 – PoezijaČeslav Miloš (1911–2004), poljsko-litvanski pesnik, književnik, esejista i prevodilac. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1980.Rođen je u malom mestu u Litvaniji u plemićkoj porodici. Sudirao je u Vilnjusu. Upisao je polonistiku, studirao mesec dana i prešao na pravo, ali je i dalje sarađivao sa polonističkim književnim kružocima. U Parizu je kao stipendista boravio od 1931. gde se upoznao sa novim pravcima u književnosti. Tada je prvi put sreo svog rođaka, francuskog pesnika, metafizičara i kabalistu, Oskara Vladislava Miloša de Lubiča. Drugi njegov boravak u Parizu - školske 1934/35. bio je za njega mnogo značajniji. Po povratku iz Pariza radi u Radio Vilnjusu 1936/37. kada su ga nacionalisti izbacili zato što je pravio emisije o Belorusima i Jevrejima. Dobija posao u Radio Varšavi, gde upoznaje svoju buduću suprugu Janjinu Dlusku, ali i neke pesnike. Posebno mu je blizak Ježi Andžejevski. Ratno vreme provodi u Varšavi, odakle 1944. odlazi u slobodni Krakov. Jedno vreme posle rata radi kao poljski diplomata u SAD. Godine 1950. za katolički Božić poljske vlasti mu oduzimaju pasoš. Zahvaljujući tadašnjem ministru inostranih poslova Modžejevskom, odnosno, njegovoj supruzi Nataliji, pasoš mu je vraćen. U leto 1950. izabran je za sekretara Poljske ambasade u Parizu. Dana 15. februara 1951. napustio je ambasadu i zatražio politički azil od francuskih vlasti. Izvesno vreme proveo je u poljskoj „ Kulturi“ , a potom je s porodicom živeo u malom mestu kraj Pariza. Godine 1961. pozvan je da radi, najpre kao gostujući profesor u SAD. Predavao je književnost na Univerzitetu Berkli. Ranih devedesetih vraća se u Poljsku.Sebe je uvek prvenstveno smatrao pesnikom, i to hermetičkim pesnikom za malobrojnu čitalačku publiku, potom esejistom, a najmanje romanopiscem. Svoje najpoznatije delo, zbirku antistaljinističkih eseja „ Zarobljeni um“ , napisao je 1953. Ono mu je donelo veliku popularnost. U esejima je, kako je često pominjao, govorio ono što nije mogao da kaže u poeziji.U svojim poznijim delima bio je blizak Aleksandru Vatu i temi katastrofizma. Iskazivao je zabrinutost za sudbinu kulture i pisao je pesme bez određenog sadržaja inspirišući se primitivnom i varvarskom kulturom. Bavio se i temom umetnika u egzilu.6/9

Др. Владимир Ајдачић: НАУКА КАО БАЈКА Издавач: ДЕЧЈЕ НОВИНЕ, Горњи Милановац, 1990.год. Меки повез, 257 страна, латиница. Очувано као на фотографијама. `Владимир Ајдачић (Београд, 11. септембар 1933 — Београд, 19. октобар 2021) био је српски физичар светског угледа, популаризатор науке, еколог, књижевник и енциклопедиста. Постаје истакнути антинуклеарни активиста 1980-их. Један је од оснивача Викимедије Србије и Црне Горе. Биографија Основно и средње образовање стекао је у родном граду. Студирао је на Универзитету у Београду и Торонту. Каријеру је започео на студијама Физичке хемије са атомистиком на београдском Природно-математичком факултету. Научним радом бавио се у Институту у Винчи, СФР Југославија, као и на Универзитету Торонта и на Универзитету МекМастер у Хамилтону, оба у Канади. У Институту Винча је радио на великом реактору активираном 1959. године. Радио је на развоју метода детекције нуклеарног зрачења и на изучавању нуклеарних реакција. Током 1970-их постаје познат у најширим слојевима СФР Југославије, као популаризатор науке на телевизији и у другим медијима, а посебно у часопису Галаксија. Постаје истакнути еколог и антинуклеарни активиста 1980-их, због чега је са породицом и колегама трпео последице од титоистичког режима у СФРЈ. Између осталог је због активизма превремено пензионисан. Током НАТО рата против Југославије 1999. и после њега основна преокупација проф. Ајдачића је помоћ жртвама осиромашеног уранијума. Паралелно са научним радом, дуже од шест деценија година се бавио популаризацијом науке. Посебно је био у трећем добу утицајан као књижевник за децу на тему науке („Наука као бајка`, „Небеска позорница`, „Космичка бајка` и „Пиколино дете циркуса`). У браку са истакнутом научницом Надеждом Ајдачић добио је двоје деце. Његов син је филолог и слависта Дејан Ајдачић. Између осталог, професор Владимир Ајдачић је добитник прве „Невенове“ награде за популаризацију науке као и „Златног беочуга“ за животно дело. Био је члан Удружења књижевника Србије по позиву. Био је један од оснивача Викимедије Србије и Црне Горе, а председавао је оснивачком скупштином ове организације 3. децембра 2005. Сахрањен је 22. октобра 2021. године на Новом гробљу у Београду. Ставови Ајдачић је говорио да је први задатак човека трећег миленијума усклађивање са природом и другим људима. Да би се то постигло, приоритет морају да буду друштвене и хуманистичке, а не природне и техничке науке. „Пресудно ће бити објаснити самог човека, јер он себи још представља највећу непознаницу - и казну. Дакле: душа пре звезда`, рекао је Ајдачић у серијалу РТС-а Европа и Срби. По Ајдачићу ће питања човекове душе, осећања и смисла живота бити предмети од највећег научног значаја и прави истраживачки изазов трећег миленијума.`

Sa posvetom i potpisom pesnika! Autor - osoba Lukić, Dragan Naslov Od kuće do škole / Dragan Lukić ; [ilustrirala Zlata Živković-Žilić ; izbor Vladimir Milarić] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1985 Izdanje 3. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1985 Fizički opis 123 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Živković-Žilić, Zlata Milarić, Vladimir Zbirka Biblioteka Vjeverica Ilustracije: Zlata Živković Žilić Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 – Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964–1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967–1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica MG94 (N)

V.B.Z. 2009. Uvod u srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima. U Crnkovićevom roman udžbeničkog naslova “Uvod u srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima” likovi pokušavaju da pomoću književnosti postignu određeni cilj - novac, slavu, ljubav, samoostvarenje. Svima taj cilj, međutim, izmiče. Odnos mentora i učenika, preklapanje teksta u tekstu sa životima likova koji hoće više nego što mogu, kao i problematizovanje pozicije pripovedača, su najdostupniji nivoi čitanja te knjige posvećene književnosti. Prema navodima izdavača, roman se može tumačiti (i) kao revalorizacija posleratne srpske proze i književne istorije, koji ostaju kao mogući, ali nikako i nužan i jedini ključ za čitanje te knjige, koja se može nazvati i prvim srpskim literarnim trilerom. Predrag Crnković (Beograd, 1967) srpski je pisac i prevodilac.[1] Preveo je četrdeset knjiga, od čega trideset dve sa danskog, četiri sa švedskog, tri s norveškog i jednu s engleskog (zaključno s aprilom 2018). Srpskoj publici predstavio je Norvežane Tura Ulvena (Zagrobni darovi) i Pera Petešuna (Idemo da krademo konje), Šveđanku Saru Stridsberg (Fakultet snova), kao i Dance Henrika Stangerupa (Iz laži u laž, Pisati ili umreti), Mortena Ramslanda (Psoglav) i Kristinu Heselhold (Glavnica). Književni odbor Danskog fonda za umetnost dodelio mu je 2013. godine Počasnu nagradu za doprinos predstavljanju savremene danske književnosti na srpskom jeziku. U saradnji s danskim kolegama preveo je sopstvenu poeziju i odlomke iz proze, i objavio ih u časopisu Kritik /Kritik/, književnom dodatku lista Information /Information/, te u časopisu za poeziju Overste Kirurgiske /Øverste Kirurgiske/. Prevođen je i na slovenački i mađarski. Crnković je objavio sedam romana i jednu zbirku pripovedaka. Radio Beograd je više puta emitovao tri njegove radio drame: dve nagrađene na konkursima dramskog programa i adaptaciju Mopasanove pripovetke. Roman Uvod u srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima bio je u širem izboru za NIN-ovu nagradu i regionalnu nagradu „Meša Selimović“ 2010. Poeziju, kritiku, priče i eseje objavljivao u većini srpskih književnih časopisa: Povelja, Polja, Zlatna greda, Književni magazin, Koraci, Sveske, Beležnica... Dobio je godišnju nagradu „Branislav Nušić“ Udruženja dramskih pisaca Srbije za 2017. godinu, za dramu Trbuhozborac. Trenutno uređuje ediciju prevoda iz skandinavskih književnosti „Severno svetlo“, pod okriljem izdavača „Presing”. Knjige Beograd za pokojnike (roman), V. B. Z., Beograd, 2008. Čarapanke sa Zvezdare (roman), „Knjigomat“, Zagreb, 2008. Uvod u srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima (roman), V. B. Z., Beograd, 2009. Dobro jutro, gospodine S. (roman), „Knjigomat“, Zagreb, 2010. Vrlo moguće priče (kratka proza), „Adresa”, Novi Sad, 2010. Zita: muški herc roman (roman), Udruženje građana „Čekić”, Beograd, 2013. Kolumnist iz sjene (roman), „Hena kom”, Zagreb, 2014. Oh, taj dida chetnik: Poslednji roman Druge Srbije (roman), „Znak” : „Gramatik”, Beograd, 2017.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BESKRAJNA PRIČA , Mihael Ende , Prosveta Beograd, Beskrajna priča, knjiga koja je postigla senzacionalan uspeh širom sveta spada među najneobičnija dela napisana u žanru fantastike. Prvobitno objavljena u Nemačkoj kao knjiga za decu, brzo je stekla popularnost i kod odraslih i kod dece kao neodoljiva tvorevina imaginacije. Moć ljudske imaginacije zapravo je jedna od najznačajnijih tema ovog romana, moć koje glavni junak Bastijan postepeno postaje svestan. Na stranicama jedne stare knjige, Bastijan, debeljuškasti dečačić od svojih deset ili jedanaest godina otkriva tajanstveni svet čarolije – Zemlju Fantaziju, ali taj svet lagano propada. Samo bi ljudsko biće moglo da ponovo uspostavi red, i taj veliki zadatak biva dodeljen upravo Bastijanu. Beskrajna priča može se čitati jednostavno kao uzbudljiva fantastična priča, čiji svet sačinjavaju noćni vilenjaci i lutajući plamenovi, Močvare Tuge i Srebrne planine, Crni kentaur i Kula od slonovače. Ali pored toga, taj svet nudi nenadmašno upečatljivu viziju moći ljudske imaginacije – moći koju svaki čitalac treba da podeli sa Bastijanom dok putuje njegovom začaranom zemljom. Ovenčana ogromnim međunarodnim uspehom, Beskrajna priča je knjiga koja prelazi granice, kako one između različitih kultura, tako i žanrovske granice između knjiga za decu i knjiga za odrasle.Od objavljivanja, 1979. godine, do danas prevedena je na više od trideset jezika, a samo u Japanu je prodata u više miliona primeraka. Snimljene su tri filmske verzije i jedna televizijska serija. Postoje kompjuterske igrice nastale prema motivima Beskrajne priče, pa čak i klubovi ljubitelja Zemlje Fantazije. Beskrajna priča pripada lepoj tradiciji romana kakvi su Brežuljak Voteršip ili Gospodar prstenova, koji i deci i odraslima mogu pružiti neizmerno zadovoljstvo. mek povez, format 10,5 x 16 cm , latinica, 429 strana , Michael Ende (Garmisch-Partenkirchen, 12. studenog 1929. - Filderstadt, 28. kolovoza 1995.) bio je njemački pisac. Bio je jedini sin Edgara Endea, nadrealističkoga slikara, kojem su nacisti zabranili slikati. Kad je imao šest godina, preselio se u München, gdje je pohađao gimnaziju. Krajem Drugog svjetskog rata skrivao se kako bi izbjegao obaveznu vojnu službu. Nakon rata završio je školovanje i studirao na umjetničkoj akademiji. Michael Ende radio je i kao glumac i radio predavač. Pisao je prozu, drame, pjesme, filmske scenarije i kritike. Neka od Endeovih djela nose pečat antropozofskoga svjetonazora, kao što je `Momo`. Počeo je pisati knjige za djecu, na nagovor prijatelja koji ga je zamolio da napiše tekst knjizi koju je ilustrirao. Tako je došlo do njegove prve knjige za djecu `Jim Knopf i Lucas strojovođa` (1960.) Godine 1971., Michael Ende se preselio sa suprugom u Italiju i nije se vratio do 1985. Godine 1989. oženio se japanskom prevoditeljicom Mariko Sato. Nakon šest godina, umro je od raka želuca.