V.B.Z. 2009. Uvod u srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima. U Crnkovićevom roman udžbeničkog naslova “Uvod u srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima” likovi pokušavaju da pomoću književnosti postignu određeni cilj - novac, slavu, ljubav, samoostvarenje. Svima taj cilj, međutim, izmiče. Odnos mentora i učenika, preklapanje teksta u tekstu sa životima likova koji hoće više nego što mogu, kao i problematizovanje pozicije pripovedača, su najdostupniji nivoi čitanja te knjige posvećene književnosti. Prema navodima izdavača, roman se može tumačiti (i) kao revalorizacija posleratne srpske proze i književne istorije, koji ostaju kao mogući, ali nikako i nužan i jedini ključ za čitanje te knjige, koja se može nazvati i prvim srpskim literarnim trilerom. Predrag Crnković (Beograd, 1967) srpski je pisac i prevodilac.[1] Preveo je četrdeset knjiga, od čega trideset dve sa danskog, četiri sa švedskog, tri s norveškog i jednu s engleskog (zaključno s aprilom 2018). Srpskoj publici predstavio je Norvežane Tura Ulvena (Zagrobni darovi) i Pera Petešuna (Idemo da krademo konje), Šveđanku Saru Stridsberg (Fakultet snova), kao i Dance Henrika Stangerupa (Iz laži u laž, Pisati ili umreti), Mortena Ramslanda (Psoglav) i Kristinu Heselhold (Glavnica). Književni odbor Danskog fonda za umetnost dodelio mu je 2013. godine Počasnu nagradu za doprinos predstavljanju savremene danske književnosti na srpskom jeziku. U saradnji s danskim kolegama preveo je sopstvenu poeziju i odlomke iz proze, i objavio ih u časopisu Kritik /Kritik/, književnom dodatku lista Information /Information/, te u časopisu za poeziju Overste Kirurgiske /Øverste Kirurgiske/. Prevođen je i na slovenački i mađarski. Crnković je objavio sedam romana i jednu zbirku pripovedaka. Radio Beograd je više puta emitovao tri njegove radio drame: dve nagrađene na konkursima dramskog programa i adaptaciju Mopasanove pripovetke. Roman Uvod u srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima bio je u širem izboru za NIN-ovu nagradu i regionalnu nagradu „Meša Selimović“ 2010. Poeziju, kritiku, priče i eseje objavljivao u većini srpskih književnih časopisa: Povelja, Polja, Zlatna greda, Književni magazin, Koraci, Sveske, Beležnica... Dobio je godišnju nagradu „Branislav Nušić“ Udruženja dramskih pisaca Srbije za 2017. godinu, za dramu Trbuhozborac. Trenutno uređuje ediciju prevoda iz skandinavskih književnosti „Severno svetlo“, pod okriljem izdavača „Presing”. Knjige Beograd za pokojnike (roman), V. B. Z., Beograd, 2008. Čarapanke sa Zvezdare (roman), „Knjigomat“, Zagreb, 2008. Uvod u srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima (roman), V. B. Z., Beograd, 2009. Dobro jutro, gospodine S. (roman), „Knjigomat“, Zagreb, 2010. Vrlo moguće priče (kratka proza), „Adresa”, Novi Sad, 2010. Zita: muški herc roman (roman), Udruženje građana „Čekić”, Beograd, 2013. Kolumnist iz sjene (roman), „Hena kom”, Zagreb, 2014. Oh, taj dida chetnik: Poslednji roman Druge Srbije (roman), „Znak” : „Gramatik”, Beograd, 2017.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BESKRAJNA PRIČA , Mihael Ende , Prosveta Beograd, Beskrajna priča, knjiga koja je postigla senzacionalan uspeh širom sveta spada među najneobičnija dela napisana u žanru fantastike. Prvobitno objavljena u Nemačkoj kao knjiga za decu, brzo je stekla popularnost i kod odraslih i kod dece kao neodoljiva tvorevina imaginacije. Moć ljudske imaginacije zapravo je jedna od najznačajnijih tema ovog romana, moć koje glavni junak Bastijan postepeno postaje svestan. Na stranicama jedne stare knjige, Bastijan, debeljuškasti dečačić od svojih deset ili jedanaest godina otkriva tajanstveni svet čarolije – Zemlju Fantaziju, ali taj svet lagano propada. Samo bi ljudsko biće moglo da ponovo uspostavi red, i taj veliki zadatak biva dodeljen upravo Bastijanu. Beskrajna priča može se čitati jednostavno kao uzbudljiva fantastična priča, čiji svet sačinjavaju noćni vilenjaci i lutajući plamenovi, Močvare Tuge i Srebrne planine, Crni kentaur i Kula od slonovače. Ali pored toga, taj svet nudi nenadmašno upečatljivu viziju moći ljudske imaginacije – moći koju svaki čitalac treba da podeli sa Bastijanom dok putuje njegovom začaranom zemljom. Ovenčana ogromnim međunarodnim uspehom, Beskrajna priča je knjiga koja prelazi granice, kako one između različitih kultura, tako i žanrovske granice između knjiga za decu i knjiga za odrasle.Od objavljivanja, 1979. godine, do danas prevedena je na više od trideset jezika, a samo u Japanu je prodata u više miliona primeraka. Snimljene su tri filmske verzije i jedna televizijska serija. Postoje kompjuterske igrice nastale prema motivima Beskrajne priče, pa čak i klubovi ljubitelja Zemlje Fantazije. Beskrajna priča pripada lepoj tradiciji romana kakvi su Brežuljak Voteršip ili Gospodar prstenova, koji i deci i odraslima mogu pružiti neizmerno zadovoljstvo. mek povez, format 10,5 x 16 cm , latinica, 429 strana , Michael Ende (Garmisch-Partenkirchen, 12. studenog 1929. - Filderstadt, 28. kolovoza 1995.) bio je njemački pisac. Bio je jedini sin Edgara Endea, nadrealističkoga slikara, kojem su nacisti zabranili slikati. Kad je imao šest godina, preselio se u München, gdje je pohađao gimnaziju. Krajem Drugog svjetskog rata skrivao se kako bi izbjegao obaveznu vojnu službu. Nakon rata završio je školovanje i studirao na umjetničkoj akademiji. Michael Ende radio je i kao glumac i radio predavač. Pisao je prozu, drame, pjesme, filmske scenarije i kritike. Neka od Endeovih djela nose pečat antropozofskoga svjetonazora, kao što je `Momo`. Počeo je pisati knjige za djecu, na nagovor prijatelja koji ga je zamolio da napiše tekst knjizi koju je ilustrirao. Tako je došlo do njegove prve knjige za djecu `Jim Knopf i Lucas strojovođa` (1960.) Godine 1971., Michael Ende se preselio sa suprugom u Italiju i nije se vratio do 1985. Godine 1989. oženio se japanskom prevoditeljicom Mariko Sato. Nakon šest godina, umro je od raka želuca.

„ Amarkord i Grlom u jagode za generaciju koja je bila mlada osamdesetih!“ Svet knjige Priča o vremenu kada je bilo lepo biti mlad. Lazar Petronijević Laki, momak iz obične beogradske porodice, prevaliće u prvoj polovini osamdesetih godina prošlog veka put od zbunjenog brucoša uzburkanih hormona do frontmena novotalasnog benda Kalkuta , rok senzacije koja je za sobom ostavila dva antologijska albuma i pregršt večitih pesama. Studije, žurke, erupcija kreativnosti u prestonici zemlje na izdisaju, velika imena domaćeg rokenrola, koncerti i turneje: Lakijeva priča izgleda kao uzbudljiva vožnja kojoj se ne nazire kraj – da bi taj kraj nastupio naglo i neočekivano, kako za njega i Kalkutu , tako i za zemlju koja je iznedrila njih i njihovu muziku. „Seks, droge i rokenrol – ne nužno tim redosledom!“ BG Rock radio „Nostalgija bez patetike: priča o životu običnom, povremeno komičnom, povremeno tragičnom… Laki Petronijević bi mogao da bude svako od nas.“ Nova srpska proza „I dinamičan i pitak, i ispovedan i dokumentaristički, i beogradski i globalan, roman Kada kažeš da sam tvoj čitaoca osvaja balansom između priče o pojedincu i priče o jednom vremenu.“ Vladislava Gordić Petković Povez knjige : Mek Format : 13 x20c m Pismo : latinica Strana: 344

O knjizi Autor bestselera Prva ljubav. Kad je noćna mora prestala, probudio se, uplašen i žedan, u beogradskom stanu. Šta li je on radio u Srbiji? Došao je iz Napulja, grada pod najlepšim nebom i suncem, gde ljudi uz divne pesme uživaju u ukusnoj hrani i najboljem vinu. Došao je sa snovima i noćnim morama, sa velikim očekivanjima i bremenom tajanstvenog nasleđa. Konačno, došao je ne bi li pronašao sebe da bi potom uvideo da se smisao nalazi jedino u ljubavi prema drugom. Dve godine nakon uspeha knjige Prva ljubav, Mario Liguori nam u svom novom romanu upečatljivo pripoveda o istoriji dveju država i protivrečnostima dva velegrada. Prateći život mladog diplomate koji se iz Napulja seli u Beograd, autor živopisno oslikava dve geografski udaljene a po duhu tako bliske zemlje. Stranac i autsajder, junak romana Napuljski diplomata postaje ključni svedok za razumevanje dve kulture, dva jezika, dva naroda, dva podneblja i dva grada. Dva „raja u kojima đavoli obitavaju“. „Ono što oduševljava u prozi Maria Liguorija je upravo neobično precizan i u isti mah veoma slikovit jezik. Pretpostavljam da taj spoj dolazi odatle što je u pitanju naučeni ali svakako saživljeni jezik.“ Saša Radojčić

O knjizi: Složili smo se da se razlikujemo i smejali se tome zajedno, jer ono što smo imali bilo je veće od toga. Imali smo ljubav. Ne može tek tako posle četiri godine da promeni pravila, ukrca se na avion i nestane. To je i moj život. Kažu da je pas najbolji čovekov prijatelj, njegov anđeo čuvar. Ako to još niste znali, saznaćete, kao i Den. Denu baš i ne ide u poslednje vreme. Reklamna agencija u kojoj je radio propala je, njegov prijatelj i kolega doživeo je nervni slom, a Klara, njegova devojka, rešila je da ga napusti. Nakon četiri godine savršeno srećne veze, ona mu ostavlja samo dugačko pismo prepuno optužbi i jednog malog, belog psa. I tako Den ostaje sam, čovek bez partnera u poslu i u ljubavi. U stvari, ima samo tog smešnog psa kog nije ni želeo i kom planira da pronađe novi dom. Ali kao što to obično biva i sa najbolje skovanim planovima, i ovaj će se izjaloviti, jer Dogo je zaista posebna vrsta prijatelja na četiri noge... Duhovita i jedinstvena priča koju ne smete propustiti! - Heat

O knjizi Autor bestselera Prva ljubav. Kad je noćna mora prestala, probudio se, uplašen i žedan, u beogradskom stanu. Šta li je on radio u Srbiji? Došao je iz Napulja, grada pod najlepšim nebom i suncem, gde ljudi uz divne pesme uživaju u ukusnoj hrani i najboljem vinu. Došao je sa snovima i noćnim morama, sa velikim očekivanjima i bremenom tajanstvenog nasleđa. Konačno, došao je ne bi li pronašao sebe da bi potom uvideo da se smisao nalazi jedino u ljubavi prema drugom. Dve godine nakon uspeha knjige Prva ljubav, Mario Liguori nam u svom novom romanu upečatljivo pripoveda o istoriji dveju država i protivrečnostima dva velegrada. Prateći život mladog diplomate koji se iz Napulja seli u Beograd, autor živopisno oslikava dve geografski udaljene a po duhu tako bliske zemlje. Stranac i autsajder, junak romana Napuljski diplomata postaje ključni svedok za razumevanje dve kulture, dva jezika, dva naroda, dva podneblja i dva grada. Dva „raja u kojima đavoli obitavaju“. „Ono što oduševljava u prozi Maria Liguorija je upravo neobično precizan i u isti mah veoma slikovit jezik. Pretpostavljam da taj spoj dolazi odatle što je u pitanju naučeni ali svakako saživljeni jezik.“ Saša Radojčić

"Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin" - Enid Blajton "Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin" je još jedna uzbudljiva avantura u serijalu Enid Blajton. U ovoj priči, Džordžin otac odlučuje da se privremeno preseli na ostrvo Kirin kako bi radio na svom tajanstvenom izumu. Međutim, kada primeti da se na ostrvu pojavljuje sumnjiv uljez, oseća potrebu da zadrži svog vernog psa Timija da ga čuva. Kada Timi iznenada nestane, petoro prijatelja shvata da se nešto ozbiljno dešava i da je neophodno da reše ovu zagonetku. Čuvena petorka kreće u istraživanje kako bi pronašla uhodu, rešila misteriju i sprečila krađu tajne formule koja je povezana sa Džordžinim ocem i njegovim izumom. Ova priča kombinuje elemente tajni, avanture i prijateljstva, pružajući mladim čitaocima uzbudljivo štivo koje će ih držati zainteresovanim dok prate pet prijatelja u njihovim pustolovinama na ostrvu Kirin. Knjiga "Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin" je izrađena u mekom povezu, ima 184 strane, autor je Enid Blajton . Težina je 0.3 kg. Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin cena Cena knjige "Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin" je 699,00 dinara. Cena sa popustom je 594.00 din. Lako naručivanje putem našeg sajta i brza dostava.

Slučajevi Herkula Poaroa. Agata Kristi je najobjavljivanija autorka svih vremena. Jedino Biblija i Šekspir premašuju ukupni tiraž njenih dela – prodato ih je milijardu na engleskom jeziku i još milijardu u prevodu na stotinu drugih jezika. „Ne nalaze se leševi na ovakvom mestu!“ „Ovde je romantično, da“, složio se Herkul Poaro. „Mirno je. Sunce sija. More se plavi. Zaboravljate ipak, gospođice Bruster, da zla ima svuda pod suncem.“ Preplanulo telo lepe Arline Maršal leži opruženo na plaži. Samo, čudno je – plaža je u senci. Arlina se ne sunča... zadavljena je. Još od Arlininog dolaska u hotel, atmosfera treperi od seksualne napetosti. Nekoliko gostiju imalo je motiv da ubije lepu glumicu – među njima i njen muž. Herkul Poaro ipak sumnja da ovaj prividni zločin iz strasti prikriva neko veće zlo. Zlo pod suncem ima dve ekranizacije i radio-dramatizaciju, pretočen je u grafičku novelu, a adaptiran je i u kompjutersku video-igru. „Za one koji vole da rešavaju Poaroove slučajeve Zlo pod suncem će biti pravi izazov. Tvrd orah na vrelom suncu!“ Books „Agata je u ovoj knjizi rasprostrla misterije i intrige kao da je nameštala minsko polje. Odličan slučaj Herkula Poaroa!“ Times Literary Supplement

O knjizi: Složili smo se da se razlikujemo i smejali se tome zajedno, jer ono što smo imali bilo je veće od toga. Imali smo ljubav. Ne može tek tako posle četiri godine da promeni pravila, ukrca se na avion i nestane. To je i moj život. Kažu da je pas najbolji čovekov prijatelj, njegov anđeo čuvar. Ako to još niste znali, saznaćete, kao i Den. Denu baš i ne ide u poslednje vreme. Reklamna agencija u kojoj je radio propala je, njegov prijatelj i kolega doživeo je nervni slom, a Klara, njegova devojka, rešila je da ga napusti. Nakon četiri godine savršeno srećne veze, ona mu ostavlja samo dugačko pismo prepuno optužbi i jednog malog, belog psa. I tako Den ostaje sam, čovek bez partnera u poslu i u ljubavi. U stvari, ima samo tog smešnog psa kog nije ni želeo i kom planira da pronađe novi dom. Ali kao što to obično biva i sa najbolje skovanim planovima, i ovaj će se izjaloviti, jer Dogo je zaista posebna vrsta prijatelja na četiri noge... Duhovita i jedinstvena priča koju ne smete propustiti! - Heat

Avgust Pulman je znao da nije običan desetogodišnjak. Osim što je na igralištu često krio lice ispod astronautske kacige, radio je sve što rade i ostala deca njegovog uzrasta: jeo sladoled, šutirao loptu i igrao igrice na kompjuteru. Ipak, navikao je da ljudi gledaju i upiru prstom u njega svaki put kada izađe na ulicu. Navikao je i da ga nazivaju nakazom. Agi je dečak rođen s deformacijom lica zbog koje nikada nije išao u školu niti je sticao nove drugare, ali se u porodičnom domu osećao bezbrižno i voljeno. Međutim, kada njegovi roditelji odluče da je vreme da izađe ispod staklenog zvona i upišu ga u školu, počinju Agijeve muke: treba se izboriti za svoje mesto u novom okruženju – izbeći maltretiranje, ruganje i odbacivanje. Borba s predrasudama ne muči samo Agija, već i njegove roditelje, sestru, nastavnike i malobrojne drugare. Svi oni se na različite načine suočavaju kako sa svojim doživljajem Agija tako i s reakcijama okoline. Knjiga o dečaku neobičnog lica dospela je na vrh „Njujork tajmsove“ bestseler liste, na kojoj i sada, dve godine nakon objavljivanja, zauzima prvo mesto. br. str.: 348 povez: broširan Format: 21 cm Pismo: latinica

Slučajevi Herkula Poaroa. Agata Kristi je najobjavljivanija autorka svih vremena. Jedino Biblija i Šekspir premašuju ukupni tiraž njenih dela – prodato ih je milijardu na engleskom jeziku i još milijardu u prevodu na stotinu drugih jezika. „Ne nalaze se leševi na ovakvom mestu!“ „Ovde je romantično, da“, složio se Herkul Poaro. „Mirno je. Sunce sija. More se plavi. Zaboravljate ipak, gospođice Bruster, da zla ima svuda pod suncem.“ Preplanulo telo lepe Arline Maršal leži opruženo na plaži. Samo, čudno je – plaža je u senci. Arlina se ne sunča... zadavljena je. Još od Arlininog dolaska u hotel, atmosfera treperi od seksualne napetosti. Nekoliko gostiju imalo je motiv da ubije lepu glumicu – među njima i njen muž. Herkul Poaro ipak sumnja da ovaj prividni zločin iz strasti prikriva neko veće zlo. Zlo pod suncem ima dve ekranizacije i radio-dramatizaciju, pretočen je u grafičku novelu, a adaptiran je i u kompjutersku video-igru. „Za one koji vole da rešavaju Poaroove slučajeve Zlo pod suncem će biti pravi izazov. Tvrd orah na vrelom suncu!“ Books „Agata je u ovoj knjizi rasprostrla misterije i intrige kao da je nameštala minsko polje. Odličan slučaj Herkula Poaroa!“ Times Literary Supplement

Autor: Vilijem Stivenson Povez: meki Format: 13 x 21 cm Strana: 267 Pismo: latinica Naslov originala: A Man Called Intrepid Prevod sa engleskog: Sanja Mitrović ilustr. Čovek koji je bio središnja tačka svih zbivanja u nadmudrivanju obaveštajnih službi u Drugom svetskom ratu bio je Vilijem Bil Stivenson, kome je Čerčil dao konspirativno ime – NEUSTRAŠIVI. Bio je šef BSC-a – Britanske obaveštajne kancelarije za koordinaciju rada obaveštajnih službi Britanije i SAD. On je o stanju na bojištima znao koliko i Čerčil i Ruzvelt a o stanju iza bojišta i više od njih. Pred njim su drhtali nacifašistički obaveštajci i njihovi šefovi – i ne znajući za njega. Neustrašivi je stvorio „Ultru“, centar za dešifrovanje nacističkih poruka šifrovanih mašinom „Enigma“. U život ovog čoveka, poznatog po ćutljivosti, stalo je mnogo toga: bio je predavač matematike i prirodnih nauka, osnivač fabrika, eksperimentisao je sa radio-programom i televizijom, jedan je od osnivača BBC-ja, bio je borac u rovovima i pilot, zarobljenik u logoru i begunac. Uspeo je da doživi starost, da se povuče u mir i samoću i da o svom životu ispriča svom imenjaku – autoru ovog dela – Vilijemu Stivensonu. k-8

Autor:: Sofija Lundberj Žanrovi:: Drama, E-knjige Izdavač:: Laguna Godina izdanja:: 19. novembar 2020. Broj strana: 320 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Autorka bestselera Crveni adresar Potresan roman o čežnji, krivici, besmrtnom prijateljstvu i nalaženju životne ravnoteže nakon razorne veze. Nakon teškog razvoda Ester se čini da je njen život izgubio smisao. Najbolniji su joj vikendi koje ne provodi sa sinom. Tim danima, svake druge nedelje, odlazi do starog hrasta koji raste kraj vode. Jednog dana pod hrastom će zateći Rut, stariju damu koja ima divnu osobinu da se uvek usredsredi samo na ono što je lepo u životu. Fascinirana Rutinom neverovatnom životnom pričom, Ester će s vremenom postati njena dobra prijateljica. Što više međusobnog poverenja budu sticale, to će biti očiglednije da Rut skriva bolne tajne. Otkrivajući ih, Ester će stići čak do Italije i jezera Komo i tamo shvatiti da je Rutina životna priča mnogo drugačija nego što se uopšte moglo pretpostaviti. „Divna priča. Tragična, inspirativna i puna nade. Probudiće u vama snažne emocije.“ boktokig.blogg.se „Roman koji na najbolji način opisuje radost novootkrivenog prijateljstva. Jednoglasna preporuka naše redakcije.“ Sveriges Radio

U dobrom stanju Srpski rječnik : istumačen njemačkijem i latinskijem riječima / skupio ga i na svijet izdao Vuk Stef. Karadžić Ostali naslovi Srpski rječnik Vrsta građe rečnik Jezik srpski, latinski, nemački Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1969 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis [16], 862 str. : autorova slika ; 25 cm Fototipsko izd.: U Beču, 1852. Predmetne odrednice Srpski jezik -- Rečnici Srpski rječnik Prvo izdanje „Rječnika“ izašlo je 1818. godine i sadrži u sebi 26.270 riječi koje je Vuk čuo u narodnom govoru. Vuk je građu za ovaj rječnik počeo da skuplja još 1815. godine na nagovor Jerneja Kopitara. Ne zna se tačno kada se rodila namjera za stvaranjem ovog djela, jer je on sam rekao da je još dok je radio na sudu u Srbiji znao da zapiše poneku riječ koja mu se učinila zanimljivom. „Rječnik“ je bio jedan od najvažnijih koraka u borbi za jezik jer je postavljao za osnovu književnog jezika čisti narodni jezik, a uz njega je dolazilo i drugo izdanje gramatike. U „Rječniku“ su prvi put ispoštovane glasovne promjene, a priključena mu je i „Gramatika srpskoga jezika“ koju je 1824. godine na nemački jezik preveo Jakob Grim.

Opis "Kada kažeš da sam tvoj - Goran Skrobonja" „Amarkord i Grlom u jagode za generaciju koja je bila mlada osamdesetih!“ Svet knjige Priča o vremenu kada je bilo lepo biti mlad. Lazar Petronijević Laki, momak iz obične beogradske porodice, prevaliće u prvoj polovini osamdesetih godina prošlog veka put od zbunjenog brucoša uzburkanih hormona do frontmena novotalasnog benda Kalkuta, rok senzacije koja je za sobom ostavila dva antologijska albuma i pregršt večitih pesama. Studije, žurke, erupcija kreativnosti u prestonici zemlje na izdisaju, velika imena domaćeg rokenrola, koncerti i turneje: Lakijeva priča izgleda kao uzbudljiva vožnja kojoj se ne nazire kraj – da bi taj kraj nastupio naglo i neočekivano, kako za njega i Kalkutu, tako i za zemlju koja je iznedrila njih i njihovu muziku. „Seks, droge i rokenrol – ne nužno tim redosledom!“ BG Rock radio „Nostalgija bez patetike: priča o životu običnom, povremeno komičnom, povremeno tragičnom… Laki Petronijević bi mogao da bude svako od nas.“ Nova srpska proza „I dinamičan i pitak, i ispovedan i dokumentaristički, i beogradski i globalan, roman Kada kažeš da sam tvoj čitaoca osvaja balansom između priče o pojedincu i priče o jednom vremenu.“ Vladislava Gordić Petković Povez knjige : Mek Format : 13x20cm Pismo : latinica Strana: 344

O knjizi: Naslov originala: Milch und Kohle / Ralf Rothmann Ralf Rotman rođen je 10. maja 1953. godine u Šlezvigu. Detinjstvo je proveo u Oberhauzenu, u Rurskoj oblasti, gde mu je otac radio kao rudar. Posle osnovne škole završio je zidarski zanat i oprobao se u nizu zanimanja: zidar, taksista, bolničar, kuvar, radnik u štampariji. Od 1976. godine živi u Berlinu. Piše poeziju: Molitva u ruševinama (2000), pripovetke: Zima među jelenima (2001), drame: Berlin bluz (1997) i romane: Bik (1991), Vrućina (2003) i Mlado svetlo (2004). Jedan je od najcenjenijih nemačkih pisaca srednje generacije. Dobitnik je mnogih književnih priznanja uključujući i nagrade „Herman Lenc“ (2001) i „Maks Friš“ (2006). Junaci romana Mleko i ugalj nastoje da se izbore za svoje mesto pod suncem, da nađu put iz teskobnog mraka šezdesetih. Otac, savesni rudar, koji žali za nekadašnjim životom na selu, majka koja se zaljubljuje u njegovog prijatelja i sinovi koji, svaki na svoj način, pokušavaju da se otrgnu pretećoj nesreći. Tražeći izlaz iz besmisla, straha i nevolje junaci romana Mleko i ugalj dolaze do spoznaje da naše želje i nadanja nikad ne mogu nadmašiti snagu i savršenstvo sudbine.

O knjizi: Naslov originala: Milch und Kohle / Ralf Rothmann Ralf Rotman rođen je 10. maja 1953. godine u Šlezvigu. Detinjstvo je proveo u Oberhauzenu, u Rurskoj oblasti, gde mu je otac radio kao rudar. Posle osnovne škole završio je zidarski zanat i oprobao se u nizu zanimanja: zidar, taksista, bolničar, kuvar, radnik u štampariji. Od 1976. godine živi u Berlinu. Piše poeziju: Molitva u ruševinama (2000), pripovetke: Zima među jelenima (2001), drame: Berlin bluz (1997) i romane: Bik (1991), Vrućina (2003) i Mlado svetlo (2004). Jedan je od najcenjenijih nemačkih pisaca srednje generacije. Dobitnik je mnogih književnih priznanja uključujući i nagrade „Herman Lenc“ (2001) i „Maks Friš“ (2006). Junaci romana Mleko i ugalj nastoje da se izbore za svoje mesto pod suncem, da nađu put iz teskobnog mraka šezdesetih. Otac, savesni rudar, koji žali za nekadašnjim životom na selu, majka koja se zaljubljuje u njegovog prijatelja i sinovi koji, svaki na svoj način, pokušavaju da se otrgnu pretećoj nesreći. Tražeći izlaz iz besmisla, straha i nevolje junaci romana Mleko i ugalj dolaze do spoznaje da naše želje i nadanja nikad ne mogu nadmašiti snagu i savršenstvo sudbine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kad obiteljsko siromaštvo natjera Tess Durbeyfield da tvrdi da je u srodstvu s bogatim D`Urbervilleovima i traži dio njihovog obiteljskog bogatstva, susret s njezinim `rođakom` Alecom pokazao se kao njezin pad. Čini se da joj sasvim drugačiji muškarac, Angel Clare, nudi ljubav i spasenje, ali Tess mora odlučiti hoće li otkriti svoju prošlost ili šutjeti u nadi za mirnom budućnošću. Tomas Masterson Hardi (engl. Thomas Hardy; Stinsford, 2. jun 1840 — Dorčester, 11. januar 1928) bio je engleski romanopisac i pesnik. Biografija Veliki uticaj na Hardija imao je tragičan život njegovog oca, arhitekte koji je radio kao zidar, te njegova dela odišu pesimizmom. Prvi roman je napisao u 27. godini. Pisao je romane o Veseksu, svetu koji je bio polustvaran, poluizmišljen. Od 1898. godine piše samo poeziju. Aktivno je pisao do dana svoje smrti. Važio je za najboljeg engleskog pisca svoga vremena, nazivan „poslednjim velikim viktorijancem“, ali je zbog slobodumnog stava o ljubavi i braku dolazio u sukob s društvenim konvencijama (`Pod zelenim drvetom“, „Daleko od razuzdane gomile“, „Povratak domoroca“, „Tesa od D`Ubervila“, „Neznani Džud“, „Sudija iz Kasterbridža“).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zvonimir Balog (Sveti Petar Čvrstec u blizini Križevaca, 30. svibnja 1932. – Zagreb, 2. studenoga 2014.) bio je utemeljitelj suvremene hrvatske dječje poezije i najnagrađivaniji hrvatski dječji pisac. Rođen je 30. svibnja 1932. godine u Svetom Petru Čvrstcu blizu Križevaca. U Zagrebu je završio Školu primijenjenih umjetnosti i Pedagošku akademiju. Studirao je pedagogiju. U životu je radio puno poslova, a neki od njih su: administrator, pipničar, dekorater, nastavnik, predavač na Pedagoškoj akademiji, urednik časopisa, televizijski urednik i drugo. Osim što je bio pisac bio je i slikar, kipar i ilustrator. Napisao je šezdesetak knjiga za djecu i odrasle, a i autor je nekih antologija. U teoriji književnosti i književnoj kritici Zvonimir Balog smatra se utemeljiteljem suvremene hrvatske dječje poezije. Zvonimir Balog najnagrađivaniji je hrvatski dječji pisac. Višestruko je nagrađivan svim poznatim književnim nagradama. Književno djelo Zvonimira Baloga poznato je i čitateljima izvan Hrvatske. Tekstovi su mu prevedeni na devetnaest jezika. Preminuo je 2. studenoga 2014. Neka njegova djela je u svojoj antologiji Żywe źródła iz 1996. s hrvatskog na poljski prevela poljska književnica i prevoditeljica Łucja Danielewska... Biblioteka Vjeverica

Možda ste mladi i prepuni ambicija. Možda ste već zaradili nekoliko miliona, sklopili prvi ugovor, ili ste možda već postigli dovoljno da potraje za čitav život. Možda ste zapanjeni otkrićem koliko je prazno na vrhu. Možda vas optužuju da ste druge proveli kroz krizu. Možda ste upravo dobili otkaz. Možda ste upravo dotakli dno. Gde god da ste, šta god da radite, vaš najljući neprijatelj već živi u vama: vaš ego. Mislite da radite ono što bi trebalo. Društvo vas nagrađuje za to. Ali onda gledate kako vas dragi ljudi napuštaju jer više niste osoba kakva ste bili. Kako se desi ovako nešto? Jednog dana stojite na ramenima džinova, a onda narednog pokušavate da skupite komadiće iz ruševina? Pročitajte ovu knjigu pre nego što sujeta ne uništi vas i ljude koje volite.

Možda ste mladi i prepuni ambicija. Možda ste već zaradili nekoliko miliona, sklopili prvi ugovor, ili ste možda već postigli dovoljno da potraje za čitav život. Možda ste zapanjeni otkrićem koliko je prazno na vrhu. Možda vas optužuju da ste druge proveli kroz krizu. Možda ste upravo dobili otkaz. Možda ste upravo dotakli dno. Gde god da ste, šta god da radite, vaš najljući neprijatelj već živi u vama: vaš ego. Mislite da radite ono što bi trebalo. Društvo vas nagrađuje za to. Ali onda gledate kako vas dragi ljudi napuštaju jer više niste osoba kakva ste bili. Kako se desi ovako nešto? Jednog dana stojite na ramenima džinova, a onda narednog pokušavate da skupite komadiće iz ruševina? Pročitajte ovu knjigu pre nego što sujeta ne uništi vas i ljude koje volite.

TOPOVI I SLAVUJI - Vlado Dijak Izdavač: Džepna knjiga Br.121 Sarajevo. 1958 156 str 14.03.2017. - 18:10Email Pošalji prijateljuPrint Verzija za štampuKomentara (0)Moji saputnici: Vlado Dijak od bačve Rokolo 21 B Proslavio se pesmom `Selma` koju je napisao Vlado Dijak: Goran Bregović Photo: Zoran Trbović/XXZ Ambasador boema Piše: Savo Petrović Prohujale su bezmalo tri decenije otkako ambasador boema, Vlado Dijak nije na ovom svijetu. I danas se sjećam njegovog romana ``Topovi i slavuji``, snažne lirske proze o Drugom svjetskom ratu. I završetka tog romana: ``Slavuji pjevaju. A topovi ćute``. Uvjeren sam da i danas slavuji pjevaju na grobu Vlade Dijaka i pronose slavu pisca vedrine i čuvaju umjetnost njegovih riječi, pjesama i romana og dana u službenoj pošti u Redakciju regionalnog lista ``Glas komuna`` u Doboju stigla je jedna neobična dopisnica. Na mjestu gdje je trebalo da stoji adresa bila je nalijepljena moja slika ispod koje je napisan broj pošte i ime grada – 74.000 Doboj. Okrenuo sam dopisnicu i pročitao: Zdravo druže Savo / Glasa komuna glavo / Pozdravlja te čika Vlado / što rakiju pije rado. Čuvao sam tu dopisnicu mnogo godina. Napisao ju je Vlado Dijak, novinar Radio Sarajeva, pjesnik, pisac, humorista, čovjek vedrine i dobrote poslije jedne posjete Doboju i Redakciji ``Glasa komuna``. Ovaj najpoznatiji jugoslovenski humorista i satiričar, boem i ljubitelj dobre kapljice, slao je dopisnice prethodnih godina i dvojici nekadašnjih urednika lista – Rajku Skvarici i Feridu Čehiću. Vladu sam prvi put susreo kao novinar početnik i od tada sam se radovao svakom susretu sa pjesnikom čije ste pjesme ``Selma`` (``Bijelo dugme``) ili `` Stanica Podlugovi`` (Zdravko Čolić) ili ``Čisti bijeli snijeg`` (Arsen Dedić) ili ``Betonska brana`` (``Indeksi``) sigurno i vi pjevušili. Pjesma ``Selma`` bila je jugoslovenski hit sedamdesetih godina dvadesetog vijeka, a posvećena je Selmi Borić u koju je 1949. godine pjesnik bio zaljubljen. Nas trojica urednika objavljivali smo njegove kratke, ali izuzetno lijepo napisane lirske priloge – crtice i humoreske. Vlado Dijak rođen je Brezovom Polju, kod Brčkog, 1925. godine, sa sedamnaest godina je otišao u partizane, poslije rata zavšio je Gimnaziju u Banjaluci i počeo da studira književnost u Zagrebu, ali se vratio u Banjaluku i postao novinar u listu ``Glas``. Tu je radio nekoliko godina i zbog nemirnog, ali bogatog duha i slobodnog ponašanja bio praktično protjeran iz Banjaluke. Srećom, Radio Sarajevo je prihvatilo ovog vrsnog novinara, pjesnika i književnika koji je objavio knjige pjesama ``Ambasador boema``, ``Partizanske pjesme`` i ``Ljubičasti kišobran`` i tri romana ``Kafana San``, ``Topovi i slavuji i ``Crni konj``. Čovjek pun vrlina, često stavljan na iskušenja i muke, ubacivan u vihore i oluje, nalazio je spas u pisanju i pijuckanju, bio je najveći bosanskohercegovački boem i najmiroljubiviji pijanac na svijetu. Imao je snage da preboli stradanja i radi ono što je radio Isus Hrist: da herojski podnosi patnje i bol i dođe do radosti u životu i vedrine u svom pisanju. Zbog siromaštva nije mogao da završi studije, a poslije Informbiroa bio je lažno oklevetan i proveo neko vrijeme na Golom otoku. Nakon rada u Banjaluci i protjerivanja iz Redakcije, smogao je snage da svoj talenat iskaže i obogati stvaralaštvo pisanjem pjesama, romana i radom u novinarstvu. I ostao je čvrst, i čist kao kristal i u mladosti i u zrelom dobu. U novoj sredini, u glavnom gradu Bosne i Hercegovine, brzo je napredovao i postao jedan od stubova Radio Sarajeva. Vedrinu svog duha pokazivao je ne samo u svojim humoreskama i satirama, nego i u ophođenju sa ljudima. Bezbroj je anegdota i šala koje je i sam stvarao i koje su ga pratile u životu. Kad se ustalio u Sarajevu i dobio stan iznad kafane ``San``, poslao je dopisnicu na adresu Redakcije ``Glasa`` u Banjaluci. I tu je zakačio svoju bivšu direktoricu, drugaricu Savku Bastu, a bogami i kolege: Savka Basta lijepa kao krasta / Svi se Savke Baste plaše/ jebaće vam majke vaše! Ne znam kako su reagovali direktorica i tadašnji novinari u Banjaluci, ali mu više nisu mogli nauditi. Vlado je nastavio da gradi svoju sjajnu karijeru novinara i pisca. Jednu od brojnih zgoda zabilježio je književni kritičar, nekada novinar sarajevskog lista ``Zadrugar``, Branko Stojanović opisujući kako je Vlado Dijak trebalo da napravi intervju sa predsjednicom Opštinskog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda u Goraždu. Redakcija Radio Sarajeva uputila je Dijaka na ovaj važan zadatak sa vozačem čije je ime Salko i to u specijalnim kolima – tada skupocjenom ``volgom``. Zadatak je bio da se uradi portret uspješne žene u politici. Neuobičajeno za političarke, predsjednica je bila vrlo zgodna i atraktivna žena i Vlado Dijak, pomalo već ``pod gasom``, nije mogao da odoli i zatražio je od nje da mu malčice dadne one ženske stvari! Bio je to neviđen skandal! Predsjednica je odmah obavijestila direktora Radio Sarajeva, i sve republičke rukovodioce. I urlala na sva zvona: koga su tu oni poslali njoj, važnom političkom faktoru, ženi koja je mnogo doprinijela razvoju opštine… Molim vas lijepo, pijani novinar traži od nje ono što ona skriva među nogama? Odmah se sastao Kolegijum direktora i urednika, Dijak je ``izriban`` i natjeran da istog trenutka svojeručno napiše duboko izvinjenje drugarici predsjednici u Goraždu. Prije toga, upitali su ga ko ga je ovlastio da od drugarice predsjednice traži – pičke. - Izvinite, drugovi –smireno je odgovorio Dijak – ja sam tu stvar tražio u lično ime. Vlado je napisao izvinjenje, a drugovi nisu stigli da to pogledaju i vozač Salko odjurio je u Goražde da pismo uruči predsjednici i izvine se u ime Radio Sarajeva. Pismo je bilo kratko, samo jedna rečenica: ``Drugarice, ovo je Salko, daj mu pičke malko``! Epilog ovog ponovljenog skandala završio je tako da je Vlado Dijak prebačen iz Redakcije Društveno-političkog života u Redakciju zabavnog programa. Izgleda da je Vlado imao zaštitu jednog od vodećih republičkih funkcionera – Đure Pucara koji ga je pozvao na kratki razgovor. Kao što i priliči, Vlado Dijak se svečano obukao, čak je stavio i kravatu. U prijemnoj kancelariji, sekretarica mu je rekla da je planirano da razgovor traje dva minuta i da se to mora poštovati. U tom trenutku, drug Pucar je otvorio vrata i pozvao svog ratnog druga da uđe prethodno rekavši da skine kravatu jer se vidi da mu smeta. Taj razgovor nije trajao dva minuta nego dva sata, a sekretarica je donijela kafu i čak rakiju za tako važnog gosta što se ranije nikada nije desilo u ovom kabinetu. Na kraju je Đuro Pucar reče Dijaku: - Pa, dobri moj Vlado, rijetko se viđamo, volio bih da se malo češće sretamo i razgovaramo… - E, moj druže Đuro, ne vjerujem da ćemo se češće viđati nego do sada: ja ne dolazim u Centralni komitet, a ti ne zalaziš u kafane, pa nismo u mogućnosti da se sretamo. Vlado Dijak je često nagrađivan za svoj rad i nekom prilikom dodjele nagrada sreo je poznatog srpskog slikara i boema Milića Stankovića koji je pri upoznavanju, pomalo s visine, rekao: ``Ja sam Milić od Mačve, a ti si…``. ``Ja sam Dijak od bačve``! – odgovorio je u svom stilu Vlado. Na jednom jugoslovenskom konkursu za najbolju humoresku, Vlado Dijak je dobio prvu nagradu, a svečanst je trebalo da se održi u Skopju. Stigla je avionska karta i Dijak je krenuo avionom iz Sarajeva. Zauzeo je svoje mjesto, ali se nije vezao. Došla je stjuardesa i upozorila ga da se sveže. Vlado ne reaguje. Stjuardesa opet dolazi i upozorova: ``Druže, morate se vezati, to je obaveza svih putnika i morate poštovati pravila avionskog saobraćaja``. - Drugarice, mene su vezali 1941, pa zatim 1948, godine, e, da znate, nikada me više niko neće vezati! Da se upoznamo: Ja sam čika Vlado, što rakiju pije rado! Vlado Dijak najviše vremena je provodio u kafani ``San``. Ustajao je rano, napiše tekstove, odnese u Redakciju Radio Sarajeva i vrati se u svoj ``San``. Dešavalo se ponekad da mu u toku noći nestane pića; Vlado zaveže praznu flašu, spusti niz prozor na vrata kafane, lupne dva-tri puta nogom od pod, konobari razumiju znak, napune flašu, zavežu, Vlado je preuzme i nastavi da pijucka. Neke godine proslavljala se važna godišnjica postojanja i uspješnog rada Radio Sarajeva. Sve je bilo u svečanom tonu. Vlado je zakasnio na početak, tražio mjesto da sjedne i ugledao praznu stolicu, tik pred govornicom i mikrofonom gdje je direktor čitao referat. Vlado se malo meškoljio, pa onda upao u riječ svom direktoru: - Lijepo nam to zboriš direktore i svi znamo za naše velike radne uspjehe, ali ljude interesuje nešto drugo, pa nam reci kratko: Hoće li biti povećanja plata ili neće? Uslijedio apaluz iz prepune sale, a direktor se samo kiselo nasmiješio. Prohujale su bezmalo tri decenije otkako ambasador boema, Vlado Dijak nije na ovom svijetu. I danas se sjećam njegovog romana ``Topovi i slavuji``, snažne lirske proze o Drugom svjetskom ratu. I završetka tog romana: ``Slavuji pjevaju. A topovi ćute``. Uvjeren sam da i danas slavuji pjevaju na grobu Vlade Dijaka i pronose slavu pisca vedrine i čuvaju umjetnost njegovih riječi, pjesama i romana. Književnost: VLADO DIJAK Na pitanje `Ko je Vlado Dijak` jedan od mogućih odgovora jeste: On je najnepoznatiji klasik domaće književnosti, sarajevski bohemski pjesnik koji si je mjesto u povijesti kupio još 1974-te, u trenutku kad je Goran Bregović uglazbio njegove stihove što su govorili o djevojci koja putuje na studij, a tužni je mladić, pjesnik sam, ispraća. Mladić, preplavljen emocijom, ne zna što bi rekao, najradije nešto visoko i osjećajno, ali onda na kraju ipak izgovara jednu `banalnu` rečenicu. Pjesma se, naravno, zvala Selma, a rečenica-stih koja je iz poezije ušla direktno u govor, u jezik, bila je koja druga nego `...i molim te, ne naginji se kroz prozor.` Oni koji su imali tu sreću da bar jednom prisustvuju koncertu Bijelog dugmeta znaju moment: kad bi nakon Vladinog (ili Lazinog) intra na orguljama, na onaj ravni h-mol, Bebek (i druga dva poslije) naglo intonirao `Selma...`, dvorana bi eruptirala u prepoznavanju. Selma je bila klasik valjda već u trenutku kad je nastala. Tekst se zapravo odnosio na drugo, ranije vrijeme, ono teško poslijeratno, ranih pedesetih. Više od dvadeset godina kasnije, poslije koncerta Dugmeta u Lisinskom, Bregoviću je prišla dobrodržeća gospođa i rekla:’Ja sam Selma Vlade Dijka.’ (ovu angedotu ispričao je sam Brega u jednom od intervjua u Dugmetovoj biografiji “Ništa mudro”; kao tinejdžer čitao sam je, anegdotu, po sto puta i nikada mi je nije bilo dosta) Televizija Sarajevo je napravila davnih dana i jedan mali dokumentarac o Vladi Dijku. Slabo pamtim šta je točno bilo tu, ali sjećam se pjesnika: nasmiješen, u sivom hubertusu i sa šeširom, govorio je u kameru, okolo je padao beskrajno poetični sarajevski snijeg (uvijek sam mislio da romantika njihove škole pjesme ima nekog vraga s tamošnjom klimom), a Dijak je izgledao kao čovjek koji poznaje kafanu, barem koliko i pisanje. Izgledao je opušteno. Mnogi njegov sugrađanin-pisac poznatiji i uspjesniji, ali bilo je nešto u čemu ih je on `šio` - bio je ona vrsta umjetnika koja možda i nije napravila velik opus, ili ‘kapitalno djelo’ (bože me sačuvaj takve karakterizacije kod nas najčešće!), ali zato jest jednim potezom, jednim naglim udarcem inspiracije i dobrih zvijezda, napravila sebi mali važan kut, mali međaš, stvorila sebi mjesto u plejadi i sad živi kupajući se u toj svjetlosti. Izgledao je kao oni koji su u jednom trenutku dosegli, uhvatili komadić vječnosti i onda se nakon toga opustili i tako relaksirani, ever since, žive dalje svoj život, umjetnički i privatni. Možda mi se tu dopadala i činjenica da je netko iz svijeta književnosti `prešao` u onaj (tada) daleko važniji - svijet rock`n`rolla, a ta je mala, intimna i savršena simbioza činila da oba umjetnička svijeta i obje realnosti postanu jedna od druge bogatije, da nisu jedna incestuozna kombinacija nego da se međusobno oplemenjuju. Pametni znaju da imati sreću da čovjek bude dio ovakve kombinacije kao što je bila Bregović-Dijak je izuzetno rijetka pojava - uspješna,... ne uspjesna - DOBRA pop-pjesma, kombinacija muzike i teksta, traje sto puta duže nego ijedna zbirka `suvremene` poezije. Osjećaj da ljude ponese dobra pjesma i da je nepoznati zapjevaju, već mora da je neopisiv, ali osjećaj, naznaka da bi pjesma mogla potrajati u vremenu, veličanstven je za autore. Ovo saznanje je vjerovatno bilo razlog zašto je, za razliku od svojih uspješnih i samovažnih kolega, Vlado Dijak, da upotrijebim omiljeni pridjev samog Bregovića, izgledao tako `komotno`. (Đorđe Matić 2002-08-02) Pozdravlja vas Dijak Vlado, što rakiju pije rado! by ;-) @ 2003-04-25 Za sve znalce, Vlado Dijak je takođe i autor Čoline pesme `Stanica Podlugovi`. by Brezanin @ 2004-06-20 Da ga (Goran) Bregović nije otkrio... (by zasluzni gradanin @ 2005-05-03) Ambasador boema. Odlična stvar, kao i Selma. by belzebub @ 2005-07-15 Da ga Bregović nije otkriom, i dalje bi se znalo o Vladi Dijaku. Ambasador Boema je samo jedna od mnogih Vladinih knjiga. Mislim da je Vlado jedan od rijetkih kojima slava nije udarila u glavu. Vlado je bio pravi boem. (Sarajevo @ 2006-04-11) Jedna anegdota o Vladi Dijaku: ’OVO JE SALKO, DAJ MU PIČKE MALKO’ Još nešto o Vladi Dijaku, koji je, osim toga što je bio sjajan pijanac, bio i vrlo talentovan pesnik. Vidi njegovu ranu zbirku „Topovi i glagoli”. Za Dijaka, kao boema, zna se da je najveći deo svoga radnog vremena, pijackajući, provodio u proslavljenoj (danas bi se reklo – kultnoj) kafani „San”. Kafana je, inače, bila nikakva, a nalazila se negde oko Malog parka između Radio Sarajeva i zgrade SSRNBiH (Socijalističkog saveza radnog naroda Bosne i Hercegovine). Njeni, koliko se sećam, pink zidovi kao da su bili naručeni za sanjare i depresivne novinare. Kafana „San” bejaše, dakle, radno mesto Dijakovo. A sada o jednoj od mnogih anegdota o Dijaku, koju sam čuo od novinara i književnika Nenada Radanovića. Pa, štono reč, ako laže on, lažem i ja. Pošto kupio – po to i prodao. Elem, priča ide ovako. Poslali Dijaka na službeni put u Goražde. Vozač čuvene „volge” bio je neki Salko, čije je ime – radi jedne rime, koja će se, kao poenta, pojaviti na kraju ovoga nepretencioznog zapisa – Dijaku u čast – vrlo važno. Trebalo je da Dijak napravi nešto kratko i duhovito, nešto kao portret predsednice goraždanskog, Opštinskog SSRN-a. A žena je, kažu bila lepotica, koja je ubrzo očarala već pomalo „naćefleisanog” (pripitog) Dijaka. Opčinjen njenom lepotom, a zaboravivši se, Dijak je bio direktan. Zatražio je od nje da njemu, boemu, novinaru i bivšem, zaboravljenom piscu, malčice da one ženske stvari. Anegdota, dalje, kazuje da je žena digla frku neviđenu, da je isterala Dijaka i odmah telefonom pozvala direktora RTV Bosne i Hercegovine. Tako i tako, zar oni ne znaju koga šalju na put i kako može jedan pijani novinar da, u ime RTV-a, od nje, predsednice SSRN-a, koja je takoreći lokalni politički faktor, traži ono što ona tako dražesno skriva među nogama? U Sarajevu – uzbuna. Pozovu Dijaka u Glavnu Kancelariju, izgrde ga, udare u one komunjarske žice – je li on svestan šta je napravio, kako bruka i profesiju i jednu državnu ustanovu i slične budalaštine. Pitali su ga ko ga je ovlastio da u ime ustanove od drugarice te i te traži – pičke. – Izvinite, druže direktore – odgovorio je Dijak – ja sam tu stvar tražio u lično ime. Nego, neka on tu, ne časeći časa, odmah, na licu mesta, napiše izvinjenje i neka vozač Salko, iz istih stopa, ’pali’ kola i nosi to izvinjenje drugarici Toj i Toj. Rečeno, učinjeno. Puni sebe, mislivši da su Dijaka saterali u tesnac, nisu ni pročitali ono što je ovaj napisao. A na toj ceduljici-pisamcetu napisao je kratko: Drugarice, ovo je Salko, daj mu pičke malko! Skandal je bio potpun. Za predsednicu najveći krivac za ovu (ponovljenu) blamažu i uvredu (sad ne samo usmenu, nego i overenu, zvaničnu, takoreći sa memorandumom RTV) bili rukovodioci ustanove. A Dijak je, posle svega, otišao u „San” – na još-po-jednu-pa-da-zapevamo rakiju. (Branko Stojanović, 28.decembar 2006) Vlado Dijak je također napisao tekstove balada `Čisti Bijeli Snijeg` koju pjeva Arsen Dedić i `Betonska Brana` koju izvode Indexi. by Za Ambasadora Boema @ 2008-10-25 Odličan tekst o čovjeku koji to zaslužuje! Ponosna sam što nosim ime SELMA!.. (malena @ 2009-11-26) REČE mi JEDAN čoek da je Vlado napisao i predivni roman `Topovi i slavuji`. N.S,

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Novi roman Jelene Lengold Odustajanje je uzbudljiva i zanosna priča o glavnoj junakinji u tri životna doba (devojčica, mlada žena, žena u zrelim godinama), o sećanjima na detinjstvo i odrastanje, kao i na minule i nezaboravljene ljubavi, o iskustvu pune zrelosti, o činjenicama intimne i porodične istorije koje se ne mogu potisnuti, ali se o njima mora pričati. Odustajanje je snažna knjiga puna preokreta i preispitivanja, pričana iznutra i vođena majstorskom rukom. .. Jelena Lengold (1959)[1] srpska je pesnikinja, pripovedačica i romansijerka. Biografija Desetak godina radila je kao novinar i urednik u redakciji kulture Radio Beograda. Potom je do septembra 2011. radila kao projekt-koordinator Nansenskolen Humanističke akademije iz Lilehamera u Norveškoj, na predmetu konflikt menadžment. Piše pesme, priče i romane. Proza i poezija Jelene Lengold prevedeni su na engleski, italijanski, danski, francuski, bugarski, rumunski, makedonski, ukrajinski i češki jezik. Priče Jelene Lengold zastupljene su u više antologija savremene srpske književnosti objavljenih u Srbiji i svetu. Živi u Beogradu kao profesionalni pisac. Dela Knjige pesama Raspad botanike (1982) Vreteno (1984) Podneblje maka (1986) Prolazak anđela (1989) Sličice iz života kapelmajstora (1991) Bunar teških reči (2011) Izaberi jedno mesto (2016) Knjige priča Pokisli lavovi (1994) Lift (1999) Vašarski mađioničar (2008, 2009, 2012) Prestraši me (2009) U tri kod Kandinskog (2013) Raščarani svet (2016) Romani Baltimor (2003, 2011) Odustajanje (2018) Nagrade Za knjigu pesama Sličice iz života kapelmajstora dobila je nagradu „Đura jakšić”. Za knjigu pesama Bunar teških reči dobila je nagradu „Jefimijin vez”. Za knjigu priča Vašarski mađioničar dobila je Evropsku nagradu za književnost, nagradu „Žensko pero”, nagradu „Biljana Jovanović” i nagradu „Zlatni Hit Liber”. Za knjigu priča Raščarani svet dobila je „Andrićevu nagradu” za najbolju knjigu priča na srpskom jeziku u 2016. godini

Autor - osoba Miłosz, Czesław, 1911-2004 Naslov Spasenje : izabrane pjesme / Česlav Miloš ; izbor i prevod Petar Vujičić ; predgovor Zdravko Malić Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1982 (Banja Luka : Glas) Fizički opis 163 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Vujičić, Petar, 1924-1993 = Vujičić, Petar, 1924-1993 Malić, Zdravko Zbirka Mala biblioteka svjetske poezije (Broš.) Napomene Prevod dela: Poezje I-II Str. 5-27: Pjesnik pamćenja : uvod u čitanje Miloszeve poezije / Zdravko Malić Slika autora na unut. str. prednjeg i zadnjeg kor. lista. Predmetne odrednice Miłosz, Czesław, 1911-2004 – Poezija Česlav Miloš (1911–2004), poljsko-litvanski pesnik, književnik, esejista i prevodilac. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1980. Rođen je u malom mestu u Litvaniji u plemićkoj porodici. Sudirao je u Vilnjusu. Upisao je polonistiku, studirao mesec dana i prešao na pravo, ali je i dalje sarađivao sa polonističkim književnim kružocima. U Parizu je kao stipendista boravio od 1931. gde se upoznao sa novim pravcima u književnosti. Tada je prvi put sreo svog rođaka, francuskog pesnika, metafizičara i kabalistu, Oskara Vladislava Miloša de Lubiča. Drugi njegov boravak u Parizu - školske 1934/35. bio je za njega mnogo značajniji. Po povratku iz Pariza radi u Radio Vilnjusu 1936/37. kada su ga nacionalisti izbacili zato što je pravio emisije o Belorusima i Jevrejima. Dobija posao u Radio Varšavi, gde upoznaje svoju buduću suprugu Janjinu Dlusku, ali i neke pesnike. Posebno mu je blizak Ježi Andžejevski. Ratno vreme provodi u Varšavi, odakle 1944. odlazi u slobodni Krakov. Jedno vreme posle rata radi kao poljski diplomata u SAD. Godine 1950. za katolički Božić poljske vlasti mu oduzimaju pasoš. Zahvaljujući tadašnjem ministru inostranih poslova Modžejevskom, odnosno, njegovoj supruzi Nataliji, pasoš mu je vraćen. U leto 1950. izabran je za sekretara Poljske ambasade u Parizu. Dana 15. februara 1951. napustio je ambasadu i zatražio politički azil od francuskih vlasti. Izvesno vreme proveo je u poljskoj „Kulturi“, a potom je s porodicom živeo u malom mestu kraj Pariza. Godine 1961. pozvan je da radi, najpre kao gostujući profesor u SAD. Predavao je književnost na Univerzitetu Berkli. Ranih devedesetih vraća se u Poljsku. Sebe je uvek prvenstveno smatrao pesnikom, i to hermetičkim pesnikom za malobrojnu čitalačku publiku, potom esejistom, a najmanje romanopiscem. Svoje najpoznatije delo, zbirku antistaljinističkih eseja „Zarobljeni um“, napisao je 1953. Ono mu je donelo veliku popularnost. U esejima je, kako je često pominjao, govorio ono što nije mogao da kaže u poeziji. U svojim poznijim delima bio je blizak Aleksandru Vatu i temi katastrofizma. Iskazivao je zabrinutost za sudbinu kulture i pisao je pesme bez određenog sadržaja inspirišući se primitivnom i varvarskom kulturom. Bavio se i temom umetnika u egzilu.

Ivan Goran Kovačić Izabrana djelaTvrdi povezZagreb 1951O autoruИван Горан Ковачић (Луковдол, 21. март 1913 — Врбница, ?13. јул 1943) био је хрватски и југословенски песник, приповедач, есејиста, критичар, партизан и учесник Народноослободилачке борбе.[1][2]БиографијаРођен је 21. марта 1913. године у Луковдолу, селу у Горском котару, од оца Хрвата, Ивана и мајке Јеврејке, Руже (девојачко Клајн).[3] Осим Ивана Горана, имали су још четворо деце — Отона (1903—1981), Розику (1911—1918), Звонка (1916—1958) и Розику (1920—1921).Основну школу је завршио у родном месту, 1923. године, а касније се школовао у Карловцу и Загребу. У Карловцу је завршио три разреда ниже гимназије, а 1926. се преселио у Загреб и завршио гимназију, матуриравши 1932. године. Још као гимназијалац, И. Г. Ковачић је почео да објављује књижевне радове у часописима и листовима. Са двојицом својих пријатеља објављује прву збирку песама под насловом Лирика 1932. У то време, И. Г. Ковачић је већ био студент Филозофског факултета у Загребу[2], али је касније студије напустио и запослио се као коректор у Хрватском дневнику, загребачком дневном листу и гласилу Хрватске сељачке странке (ХСС), у којем је радио од 1936. до 1940. године.[4] Осим у Хрватском дневнику, радио је и у загребачким Новостима, до 1941. године.[1] Од 1938. године се лечио од плућних болести и често боравио у плућним санаторијумима.[4][5]Као студент славистике на Загребачком универзитету, Горан је сарађивао у часописима са јасном левичарском оријентацијом.Своје обимно, а ипак недовршено књижевно дело, Иван Горан Ковачић је, као свој млади живот, нераскидиво везао за југословенску народну револуцију. Он је од оних млађих песника који су у свему сјединили свој песнички и револуционарни пут. У најсудбоноснијим тренуцима југословенске историје, Горан је ту доследност потврдио сопственом крвљу.Поред поезије, И. Г. Ковачић се бавио и прозом, есејистиком и критиком. Године 1936. штампао је књигу новела Дани гњева. И. Г. Ковачић је живео у врло тешким материјалним приликама, па је због тога морао да ради у редакцији једног загребачког листа (Хрватски дневник). Иначе је преводио са неколико језика и имао је завидну књижевну и језичку културу.[4]Прогресивно опредељен, Горан је већ 1942. заједно са познатим хрватским песником Владимиром Назором, ступио у редове партизана.[2] Познату поему Јама написао је у партизанима.[2] инспирисан усташким злочинима у околини Ливна, када је бачен велики број Срба у крашке јаме око Ливањског поља.[1] Њу је први пут читао рањеницима Прве пролетерске дивизије глумац Вјекослав Афрић. Већ средином јула 1943. године, И. Г. Ковачића су у селу Врбница, близу Фоче, убили четници. У тренутку смрти је имао 30 година. Непојмљиво трагично су се обистиниле његове речи из песме Мој гроб:У планини мркој нек ми буде хум,Над њим урлик вука, црних грана шум.Љети вјечни вихор, зими висок снијег,Муку моје раке недоступни бријег.3/14