Mek povez. Izdanje RO za grafičku i izdavačku delatnost `Zaječar` iz Zaječara. Knjiga je nastala u saradnji `Malog kekeca i drugog programa Radio-Beograda, emisije `Autobus u pola šest`. Radovi dece Osbovnih škola. Veoma dobro očuvana knjiga, 94. strana. čeda IX, 2017.

Politički krimić sa epilogom. Nenad Petrović rođen je 1961. godine u Vranju. Piše kratke priče, romane, putopise, eseje, pozorišne i radio drame. Objavio je romane: Čovek koga je trebalo ubiti (najpre kao samizdat u 100 fotokopiranih primeraka 1992., pa potom u izdavačkoj kući Stubovi kulture, 1996.); Arijadnino klupko (Narodna knjiga, 2001.); Sectio caesarea (Samizdat, 2007.); Silazak u Atlantis (Partenon, 2012.); Sinekurista (pod pseudonimom Teo P. Fedorov, Orion art, 2016.); Slom (Most art, 2018.); Trijumf tragedije (Niški kulturni centar, 2021.) Takođe je objavio dve knjige priča: Rane, ožiljci, melemi (Samizdat, 1997.) i Ugriz rajske zmije (Nollt, 2003.). Objavio je dvojezični izbor iz svojih kratkih priča na srpskom i na esperantu Rajski ožiljak (La Edena cikatro) (Most art Jugoslavija, 2021.) Izvedeno mu je deset drama na programima radio Beograda. Živi u Beogradu. Mek povez, 225 str, 21 cm, tiraž 1000

Đorđije Vuković : DRUGA STRANA , Filip Višnjić 1985, str. 112. Proza; Pripovetke Očuvanost 4-. Đorđije Vuković (Pažići, Danilovgrad, 3. maj 1943 — Beograd, 6. oktobar 2020) bio je srpski univerzitetski profesor, pisac, kritičar, istoričar i teoretičar književnosti. Đorđije Vuković se rodio u Pažićima kod Danilovgrada. U Danilovgradu je završio gimnaziju a Filološki fakultet, grupu za jugoslovensku i opštu književnost, u Beogradu. Magistrirao je sa temom o romanima Miroslava Krleže a doktorirao odbranivši rad Sinestezija u srpskoj poeziji. Bio je glavni urednik časopisa Student za vreme studentskih demonstracija 1968. koje je i predvodio. Univerzitetsku karijeru je započeo kao asistent kod Sretena Marića na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, da bi kasnije postao profesor na smeru za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Radio je i kao istraživač u beogradskom Institutu za književnost i umetnost. Za knjigu Ogledi o srpskoj književnosti (1985) dobio je nagrade Miloš Crnjanski i Đorđe Jovanović. Za časopis Treći program Radio Beograda priredio je zbornike radova o dijalogu, Prustu, Eliotu, Floberu i Stendalu. Pisao je priloge za mnoge književne listove, časopise i zbornike. Objavljivao je priloge u raznim listovima, časopisima i zbornicima. Za knjigu Ogledi o srpskoj književnosti, objavljenu 1985. godine, dobio je nagrade Miloš Crnjanski i Đorđe Jovanović. Iste godine izdao je žanrovski mešovitu prozu Druga strana, potom Istorijski roman 2009. godine, a Sinteseziju u poeziji 2010. godine. Za časopis Treći program Radio Beograda priredio je zbornike radova o dijalogu, Prustu, Eliotu, Floberu i Stendalu.

Miroslav Jozić : PRST NA ČELO , Fondacija Solidarnost Srbije / Kuća Đure Jakšića 2014, str. 72. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Iz štampe je, u izdanju Fondacije „Solidarnost“ i Kuće Đure Jakšića, izašla pesnička zbirka „Prst na čelo“ Miroslava Jozića. Rukopis je dobio Književnu nagradu „Đurin šešir“ za 2014. godinu. Odluku o tome doneo je žiri u sastavu: Dušan Stojković, Miloš Janković i Radivoje Marković. Dušan Stojković u pogovoru podseća da je Miroslav Jozić, pre ove pesničke knjige, objavio još četiri, kako se izrazio, neuočene dovoljno i neprotumačene valjano. Za prvu knjigu naglašava da je bila satirična, kritička i osobeno lirski aforistička. -Ostale su umanjivale kritički naboj, a pojačavale zvučna čaranja – predočava Stojković.- Prst na čelo, stavimo li prst na kritičarsko čelo, najzvučnija je, sasvim muzička, lirska partitura kojom je Miroslav Jozić pokazao, i dokazao, da se sa svim iskušenjima i opasnostima kojima rimovana poezija zna da sačeka one koji se nad njen ambis nadviju, odupreti ume i to ne samo tako da može sačuvati živu pesničku glavu, već tako što će ih položiti na pleća. Jozić je 2001. objavio zbirku „Kad se rogati kote“, 2002. „Iz druge priče“, 2005. „Smej“, 2011. „Kamenje i drvlje“, a 2012. „Kratak pregled posrtanja“. Oprobao se i kao dramski pisac. Radio Beograd je snimio i emitovao dve njegove radio drame: „Oraj, drvo, rđavo“ i „Utopljenik i dvojica“. Za ovu drugu dramu dobio je drugu nagradu Dramskog programa na Konkursu za originalnu radio dramu. Jozić, Miroslav, 1954-2021

Marijan Matković: STOPE NA STAZI, Veselin Masleša Sarajevo 1982, str. 308. Putopisi. Sadržaj na slici. Očuvanost 4-; ima potpis. Marijan Matković (Karlovac, 21. rujna 1915. - Zagreb, 31. srpnja 1985.), hrvatski književnik. Studirao je povijest umjetnosti i književnost u Beču i Parizu, diplomirao je na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Od 1945. godine radio je na Radio Zagrebu, književni je tajnik `Nakladnog zavoda Hrvatske`, te intendant u HNK u Zagrebu. Uređivao je časopis `Forum`, a od 1974. do smrti vodio je `Zavod za književnost i teatrologiju JAZU`. Prvo objavljeno djelo mu je pjesnička zbirka `Iz mraka u svjetlo`. Njegov dramski obiteljski ciklus `Igra oko smrti` svojevrsna je panorama predratnih i ratnih društveno-političkih previranja. Drugi značajni dramski interes je suvremena, egzistencijalističkim humanizmom inspirirana reinterpretacija antičkih mitova (Heraklo, Prometej, Ahilova baština - ciklus `I bogovi pate`. Pisao je i feljtone, eseje i kritike, putopise i likovne monografije te uređivao brojna izdanja hrvatskih pisaca.

Mirjana Kodžić ZatoniTvrdi povezIzdavač Minerva Subotica`Zatoni` su prvo književno delo Mirjane Kodžić, a nastali su tokom 1956 i 1957 godine kada je `razočarana pozorišnom atmosferom sezonu provela van scene`Mirjana Kodžić je poznata srpska pozorišna i filmska glumica, rođena je u Beogradu 30. jula 1928. godine i umrla 18. jula 2004. godine. Završila je dramski odsek muzičke Akademije, kao i filozofski fakultet.Debituje u Narodnom pozorištu sa 17 godina. Bila je prvakinja drame Srpskog narodnog pozorišta, Sarajevskog narodnog pozorišta, Savremenog pozorišta i Narodnog pozorišta. Nosila je klasični repertoar, od Molijera, Šekspira do ruskih klasika, ulogama od Lize Dulitl u Pigmalionu, preko Porcije iz Mletačkog trgovca, Molijerove Dorine, do Feme u Pokondirenoj tikvi, Ćirinice u Pop Ćiri i pop Spiri, do dadilje u Romeu i Juliji. Igrala je u brojnim TV serijama od kojih se proslavila ulogom Ane Šumović u Pozorištu u kući. Napisala je niz radio drama koje su izvedene na radio Beogradu, i autor je deset romana.5/3

MIRJANA KODŽIĆ ZATONI Tvrdi povez Izdavač Minerva Subotica `Zatoni` su prvo književno delo Mirjane Kodžić, a nastali su tokom 1956 i 1957 godine kada je `razočarana pozorišnom atmosferom sezonu provela van scene` Mirjana Kodžić je poznata srpska pozorišna i filmska glumica, rođena je u Beogradu 30. jula 1928. godine i umrla 18. jula 2004. godine. Završila je dramski odsek muzičke Akademije, kao i filozofski fakultet. Debituje u Narodnom pozorištu sa 17 godina. Bila je prvakinja drame Srpskog narodnog pozorišta, Sarajevskog narodnog pozorišta, Savremenog pozorišta i Narodnog pozorišta. Nosila je klasični repertoar, od Molijera, Šekspira do ruskih klasika, ulogama od Lize Dulitl u Pigmalionu, preko Porcije iz Mletačkog trgovca, Molijerove Dorine, do Feme u Pokondirenoj tikvi, Ćirinice u Pop Ćiri i pop Spiri, do dadilje u Romeu i Juliji. Igrala je u brojnim TV serijama od kojih se proslavila ulogom Ane Šumović u Pozorištu u kući. Napisala je niz radio drama koje su izvedene na radio Beogradu, i autor je deset romana.

Knjiga je u veoma dobrom stanju Кин, Виктор Павлович (псеудоним; право презиме, Суровикин). Рођен 1903. у Борисоглебску; умрла 1937. Совјетски руски писац. Члан КПСС ( 1920 ). Кин је био син железничког радника . _ Радио је у партизанском подземљу на Далеком истоку . _ Своју књижевну каријеру започео је 1923. као актуелни сатиричар за московску штампу ( на пример у Комсомолској правди ) . Између 1931. и 1936. Кин је радио као дописник ТАСС- а у Италији и Француској. Године 1937. постао је уредник Јоурнал де Мосцоу . _ Његова једина завршена књига је роман На тој страни ( 1928 ) у коме описује грађански рат на Далеком истоку 1921. и 1922. Јунаци романа су млади романтичари који не замишљају живот ван оквира револуције и који на својим плећима носе сав терет борбе Роман је више пута адаптиран за сцену . _ _ А. Симуков и Ц. Кин је написао филмску верзију 1958. Кинова недовршена дела укључују роман _ _ Лил, који се бави Првим светским ратом ( 1914–18 ) и књига о совјетским новинарима.

LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ ROĐEN 1939. GODINE U LJUBIŠU NA ZLATIBORU U PORODICI MILESE I MIHAILA RŠUMOVIĆA. U BEOGRADU JE UPOZNAO DUŠKA RADOVIĆA, POD ČIJIM UTICAJEM JE POČEO DA PIŠE PESME ZA DECU. RADIO JE NA RADIO BEOGRADU, ZATIM NA TELEVIZIJI BEOGRAD, GDE JE BIO AUTOR EMISIJA ZA DECU `HILJADU ZAŠTO `, `HAJDE DA RASTEMO` I `FAZONI I FORE` A ZA ČITAOCE `BLICA` PRIREDIO JE IZBOR SVOJIH NAJLEPŠIH PESAMA I PRIČA. DOSITEJU UMILENIJE PESMA U VAZDUHU PITANJE PISMO IZ LJUBIŠA NEĆE PESMA PIŠEM PESME U REDU SEDI SRPSKI PESNIK ZAVET BOG JE JEDAN OPTIMISTIČKA DESETERCI ZAR ĆEMO DOZVOLITI TA VRŠIDBA ČEP KRAJ POČETKA PESMA ME JE IZMISLILA IZNENADNA PESMA ŽICE OKO GRAČANICE VIDIM ŠTO VIDIM NEMA REČI LAZARICA IDILA SARADNIK SUNCA SONETNI VENAC POSVETA PRI SVETLOSTI SVEĆE PISMO OSVIT VREME TA ZVER KIŠA KIŠA GROMOVI OČI MLADOSTI VETAR U LEĐA ZAPIS PUT ZA JAKOVO LIVADE U LJUBIŠU ZDRAVICA IZDAVAČ: RINGIER AXEL SPRINGER BIBLIOTEKA: BLIC BROJ STRANA: 62 FORMAT: 16 CM IMA 6 ILUSTRACIJA. POVEZ: MEK

Jovan Lubardić: RATNA KUĆA, SRNA Pale (nema godine), str. 130. Pripovetke, ratna proza 1992-1995. Očuvanost 4. Јован Лубардић рођен је 1935. у Рогатици. За вријеме рата користио је псеудоним Симеун Романијски. Студиј југословенске књижевности завршио је на илозофском факултету у Сарајеву. Објавио је двадесетак радио-драма, двије ТВ драме, двије позоришне драме, филмски сценарио за играни филм «Сурове дијагонале», те прозна дјела: «Прича за моју жену», «Боја страха», «Јупитере, ти се љутиш», «Пасија по Јовану», «Француски зачин», «Ноћ без утјехе», «Добар дан за умирање», «Снајпер», «Ратна кућа». Заступљен је у антологијама савремене приповијетке. Роман «Боја страха» преведен је на француски језик, а роман «Прича за моју жену» добио је трећу награду на Великом југословенском конкурсу за модерни кратки роман. Преводио је са француског и руског језика. Био је лектор и предавач на Универзтету у Дижону (Француска). Током рата Лубардић је обилазио ратишта, прикупљао грађу за приче и роман. Радио је као уредник у Издавачкој дјелатности Српске новинске агенције.

O knjizi: „Sto puta su mi naručili da pišem, ali sam samo povremeno napisao nešto. Nešto ovako, što volim da čitamkada sam sam.“ Zbirka izabrane poezije nastale od 1977 do 2001. godine. Sadrži pored dirljive, iskrene poezije i poeme na osnovu kojih su snimljeni i poznati video-film i radio-drama. Autor je osnivač pokreta Tropikalizam i Ekologija urbana.

O knjizi: „Sto puta su mi naručili da pišem, ali sam samo povremeno napisao nešto. Nešto ovako, što volim da čitamkada sam sam.“ Zbirka izabrane poezije nastale od 1977 do 2001. godine. Sadrži pored dirljive, iskrene poezije i poeme na osnovu kojih su snimljeni i poznati video-film i radio-drama. Autor je osnivač pokreta Tropikalizam i Ekologija urbana.

Gojko Banović : KNEŽOPOLJCI , Svjetlost Sarajevo 1952, str. 192. Priče. Očuvanost 3. Novinar i pisac Gojko Banović (1911 - 1991) rođen je u Malom Palanačištu kod Prijedora, a živio je i radio u Beogradu. Od književnih djela najpoznatije su mu romansirane biografije Petra Kočića i Ivana Gorana Kovačića, a napisao je i mnoštvo zbirki priča, kao i dvije zbirke novinskih reportaža...

Dragoljub Stojdinović : DŽUSINČIĆI IZ MILOŠEVA, Altera 2010, str. 266. Roman. Očuvanost 4. Dragoljub Stojadinović (Miloševo, kod Jagodine, 18. april 1929 – Beograd, 18. mart 2018) bio je srpski esejista, književni i pozorišni kritičar, romanopisac i dramaturg[1]. Osnovnu školu završio je u Miloševu, a gimnaziju u Jagodini. Upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu (Grupa za jugoslovensku književnost) i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Prištini 1973. godine. U Radio Prištinu je došao 1954. godine, u kojoj je radio kao novinar i urednik programa na srpskom jeziku. Pored rada u Radio Prištini, gde je dao autorski pečat svojim emisijama, koje su od pedesetih godina prošlog veka pružale polet kulturnom stvaralaštvu i intelektualnom i kulturnom životu na Kosovu i Metohiji (poput emisija „Reči, oblici, tonovi“, „Sa raznih meridijana“…), uz Rada Nikolića i Vuka Filipovića, jedan je od osnivača časopisa Stremljenja 1960. godine, u čijoj je redakciji od samog početka. S grupom pesnika osnivač je Pesničkih susreta Lazar Vučković 1970. godine. Bio je prvi urednik književne edicije NIP Jedinstva od 1971. godine. Dve decenije, od 1954. do 1976. godine, pisao je pozorišnu i književnu kritiku na Kosovu. Po odlasku iz Prištine, 1976. godine, radio je u Upravi za civilnu vazdušnu plovidbu i `Privrednom pregledu` u Beogradu. U periodu od deset godina (1996—2006) pisao je književnu kritiku u Večernjim novostima. Napisao je više desetina eseja i prikaza u časopisima Stremljenja, Književna kritika, Delo, Književnost i drugim. U ostavštini ima dve knjige studija i kritika i roman.[2] Objavljivao je i pod imenom Dragan Stojadinović. Dela Književna kritika Književna trajanja, 1962, Romani Ive Andrića, 1970, Književna trajanja 2, 1973. Mudrosti i tajne u delima Ive Andrića, 1980, Moć govora savremenog srpskog romana, 1987, Između mita i zakona (o delu Marka Mladenovića), 1998, Romani Milana Rankovića, 2001, Legendarijum Vremena smrti Dobrice Ćosića, 2002,. Prorok boja i oblika (O slikaru Savi Rakočeviću), 2006, Značenja i tumačenja u književnom svetu Nikole Miloševića, 2008, Divlji vetar Živojina Pavlovića 2010. g Mudrosti i tajne u delima Ive Andrića (drugo dopunjeno izdanje), 2011, Književna trajanja 3, 2012, Paralelni svet Radomira Smiljanića, 2012, Romani Džusinčići iz Miloševa, 2010, Dokumentarna proza Uspomene sa Kosova, 2019. Drame Legenda o smrti heroja, 1974, Izvedene drame Legenda o smrti heroja, Pokrajinsko narodno pozorište, Priština, 1965. Priredio Savremena srpska književnost Kosova 1, poezija (zajedno sa Radoslavom Zlatanovićem i Petrom Sarićem), Prosveta, Beograd, 1973, Savremena srpska književnost Kosova 2, kritika (zajedno sa Radoslavom Zlatanovićem i Petrom Sarićem), Prosveta, Beograd, 1973,

Zoran Stanojević - Kuća koja je pustila koren, Ćirpanov, Novi Sad, 1981, meki povez sa preklopom, 156 stranica, 195g. O KNJIZI: Duhovit roman za decu, uvek zabavnog Stanojevića, pisan u prvom licu, iz dečijeg ugla. O AUTORU: Zoran Stanojević (1942-2021) je bio jugoslovenski i srpski pisac za decu i odrasle, dramski pisac, prevodilac (preveo `Gospodar prstenova`), aforističar, satiričar i radio voditelj.

OLYMPIA Robert Neumann Humoristički roman Zagreb 1964 197str. Prevedeno sa engleskog-Роберт Нојман је био немачки и енглески писац. Објавио је бројне романе, аутобиографске текстове, драме и радио-драме, као и неколико сценарија. Кроз своје пародијске збирке, Мит фремден Федерн и Унтер фалсцхер Флагге, сматра се оснивачем „пародије као критичког жанра у књижевности 1920-и K.S.N. O. 4. POL.2

Đorđe Kostić: VREME TLA, Biblioteka grada Beograda 1988, str. 54. Poezija; Nadrealizam. Očuvanost 4. Ђорђе Костић Рума, 1909 – Београд, 1995. 1909. Рођен је у свештеничкој породици. 1927. Завршио је Филозофски факултет у Београду, а затим је кратко боравио у Паризу. 1928. Са О. Давичом и Ђ. Јовановићем објавио је три свеске часописа Трагови, а свака је имала само по осам примерака. 1929. Са О. Давичом, Ђ. Јовановићем и Д. Матићем радио је на окупљању групе истомишљеника, медју којима су били А. Вучо, М. Дединац, М. Димитријевић, коју је Ристић назвао надреалистичком. 1930. Један је од уметника који су потписали манифест у алманаху Немогуће– LæImpossible, где је објавио и серију цртежа без наслова (стр. 32, 67, 104) и Три пута сан. 1931–1932. Са О. Давичом и Ђ. Јовановићем био је оснивач часописа Надреализам данас и овде. 1931. Са О. Давичом и Д. Матићем објавио је Положај надреализма у друштвеном процесу. 1933. Полиција га је ухапсила због револуционарне активности па је провео више месеци у затвору. 1934. Напустио је Београд и отпутовао у Лондон где је остао неколико година. 1936. Присуствовао је отварању надреалистицке излозбе у New Burlington Galleries у Лондону. Написао је монодраму Дан без ноћи (Београд, 1974). 1939. Са Д. Фрњем објавио је A. Serbo–croat Phonetic Reader у Лондону. 1944–1949. Радио је као уредник емисија за иностранство на Радио Београду. 1949–1978. Био је директор Института за експерименталну фонетику и патологију говора у Београду. 1968–1980. Редовно је посећивао Индију ради лингвистичких истраживања. Објавио је много стручних радова из упоредне лингвистике. 1972. Написао је књигу посвећену успоменама на надреализам До немогућег. 1976. Са М. Ристћем направио је књигу пастела и песама Pass–T–Elle (Calcutta). 1989. Објавио је књигу У средишту надреализма, чељуст дијалектике, посвећену надреалистичкој анкети из алманаха.

Gvido Tartalja : PRED-RATNE PESME , Plato 2013, str. 110. Priredili Ivo i Marko Tartalja. Očuvanost 4. Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac[1] čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu”.[2] Objavio je preko trideset knjiga, među kojima su „Pesma i grad”, „Lirika”, „Začarani krug”, „Srmena u gradu ptica”, zatim pesme za decu „Oživela crtanka”, „Šta meseci pričaju”, „Od oblaka do maslačka”, „Dedin šešir i vetar” i druge. Deo njegove zaostavštine nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u okviru porodične Zbirke porodice Tartalja.[3] Biografija Rođen je 25. januara 1899. godine u Zagrebu, u uvaženoj i staroj grofovskoj porodici Tartalja (hrv. Tartaglia, od ital. tartagliare: mucati, tepati), jednoj od poslednjih porodica sa tom titulom na Balkanu.[4][5] Izvorno porodično prezime zabeleženo u 15. veku bilo je Jakovlić, potom promenjeno u Tartalić, a naposletku u Tartalja.[5] Titulu grofova porodici je dodelio mletački dužd 1444. godine.[5] Osnovnu i srednju školu Gvido je završio u Splitu, a nakon položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[6] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava[6] i diplomirao je na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“.[6] U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza[1]. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme.[7] Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić.[8] Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[9] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka.[6] Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi.[10] Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu[11] na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci.[6] Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine [12]. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić.[13] Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja.

Gojko Banović : NEVIĐENE SNAGE , Prosveta 1948, str. 164. Pripovetke. Očuvanost 3-; ima posvetu na predlistu; pohabana uglavnom spolja. Novinar i pisac Gojko Banović (1911 - 1991) rođen je u Malom Palanačištu kod Prijedora, a živio je i radio u Beogradu. Od književnih djela najpoznatije su mu romansirane biografije Petra Kočića i Ivana Gorana Kovačića, a napisao je i mnoštvo zbirki priča, kao i dvije zbirke novinskih reportaža...

Petar Đuranović : KOMADI SMRTI ČISTE - Izabrane pjesme , Univerzitetska riječ Nikšić 1990, tvrdi povez, str. 296. Očuvanost 4. U Podgorici je 2002. umro crnogorski pjesnik, novinar i publicista Petar Đuranović. Rođen je 1930. godine. Bio je novinar «Omladinskog pokreta», «Mladosti», «Pobjede» i urednik Dokumentarnog programa Radio Titograda – Radija Crne Gore. Napisao je blizu petnaest knjiga poezije, a najpoznatije su «Raskršća», «Zajedno smo ubili boga», «Ljubav u Pelagoniji».

Otmica Balše Popovića - Zoran Božović Ima originalnu posvetu od autora! Zoran Božović je autor tri romana, četiri zdirke kratkih priča, četiri zbirke pozorišnih drama i dvanaest radio drama. Dobitnik je mnogih književnih priznanja, između ostalog Velike nagrade Radoje Domanović za satiričnu priču i Nagrade Branislav Nušić za dramu. Roman za decu, tinejdžere i odrasle Otmica Balše Popovića predstavlja uzbudljivo detektivsko štivo koje se, protkano finim humorom i kratkim lirskim pasažima, čita u jednom dahu. Dramsko delo, pod istim naslovom nagrađeno je na konkursu Radio Beograda i izvedeno i novembru 2006. godine. Izdavač: Narodna knjiga/Alfa, Beograd Godina: 2007 Broj strana: 151 Meki povez Biblioteka: Petar Pan Ocena: 5-. Vidi slike. Skladište: 4720 Težina: 200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Aleksandar Vitorović: PRAŠINA, Borba Beograd 2002, str. 213. Roman. Očuvanost 4 i ima potpis. Aleksandar Vitorović (Šepšin, 4. oktobar 1926 — Beograd, 8. februar 2016) je srpski književnik i novinar. Bio je dugogodišnji glavni i odgovorni urednik Informativnog programa Televizije Beograd i član Udruženja novinara Srbije (UNS).[1] Biografija Aleksandar Vitorović rođen je u oktobru 1926. godine u Šepšinu kod Mladenovca. Završio je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu 1958. godine. Novinarstvom je počeo da se bavi iste godine kao rukovodilac istočnih redakcija emisija za inostranstvo Radio Beograda.[2] Bio je dopisnik Radio Beograda iz Varšave 1959. godine. Bio je glavni i odgovorni urednik Informativnog programa Televizije Beograd od 1960. do 1971. godine, zamenik generalnog direktora za programe radija i televizije, kao i direktor Centra za istraživanje programa. Godine 1978. daje ostavku na sve funkcije, osim na dužnosti člana Saveta Republike, koja je bila počasna.[3] Od juna 1971. do 1. juna 1973. bio je član predsedništva Glavnog odbora UNS-a. Na 14. Skupštini Saveza novinara Jugoslavije održanoj 1975. u Kranjskoj Gori, izabran je za člana Saveznog odbora Saveza novinara Jugoslavije. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. a nadimak još iz ratnih dana mu je Ciga

Aleksandar Vitorović: UKUS ZVERI, Srpski privredni i kulturni klub/Beogradska knjiga 2004, tvrdi povez, str. 177. Roman. Očuvanost 4. Александар Виторовић (Шепшин, 4. октобар 1926 — Београд, 8. фебруар 2016) је био српски књижевник и новинар. Био је дугогодишњи главни и одговорни уредник Информативног програма Телевизије Београд и члан Удружења новинара Србије (УНС).[1] Биографија Рођен је у октобру 1926. године у Шепшину код Младеновца. Завршио је Правни факултет Универзитета у Београду 1958. године. Новинарством је почео да се бави исте године као руководилац источних редакција емисија за иностранство Радио Београда.[2] Био је дописник Радио Београда из Варшаве 1959. године. Био је главни и одговорни уредник Информативног програма Телевизије Београд од 1960. до 1971. године, заменик генералног директора за програме радија и телевизије, као и директор Центра за истраживање програма. Године 1978. даје оставку на све функције, осим на дужности члана Савета Републике, која је била почасна.[3] Од јуна 1971. до 1. јуна 1973. био је члан председништва Главног одбора УНС-а. На четрнаестој скупштини Савеза новинара Југославије одржаној 1975. у Крањској Гори, изабран је за члана Савезног одбора Савеза новинара Југославије. Носилац је Партизанске споменице 1941. а надимак још из ратних дана му је Цига.

Najlepse francuske price SADRZAJ: Crveni balon Bela Griva ( samo 5 strana - preprican roman) Radio-lisica Patak i panter Izangrenov rep Zecic koji se hranio ruzama Rike s cuperkom Prica o Pen-Parasolu Vuk Pas Pri;a o veverici koja nikako nije htela da nauci da cisti A ako se lift ne zaustavi Izdavač: Prosveta, Beograd, 1964. Tvrd povez, 128 str. ćirilica Unutrašnjost dobro očuvana. Korice kao na slici. Skladište br.2

Moj prijatelj šeik u Sturebiju, Ulf Stark NOVO. Kreativni centar, Beograd, 2013. mek povez sa klapnama 112 strana Ulf je sasvim običan dečak koji živi u Sturebiju, mirnom predgrađu s privatnim kućama. Ali, kad je tada radio-amater pozvao u kuću pravog šeika, mama je postala nervozna. Šta treba spremiti za ručak kada ti u goste dolazi šeik?... A tu je, naravno, i devojčica u koju je Ulf beznadežno zaljubljen...