Description E baš neću to da radim Još jedna kartonska slikovnica u seriji preklapalica koja, na zabavan i duhovit način, nudi rešenje za problem dosade kod dece. Tekst je pisan u stihu, a predivni likovi uvode najmlađe u zanimljivu igru nastavljanja ili pogađanja stiha skrivenog ispod preklopa. Ova zanimljiva slikovnica biće još jedan mali, ali važan doprinos socijalizaciji dece u ranom uzrastu.

Pripovetke, tvrd povez, 132 strane, format 19x13cm, prilično solidno očuvana, ponegde korica malo iskrzana, sitan pečat na početku. Izdanje knjižare Geca kon Beograd 1935 Velimir Živojinović Massuka (Velika Plana, 21. novembra /3. decembra/ 1886. – Beograd, 24. avgusta 1974.) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Massuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku (u Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Massukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha`, a novembra 1919. sa pesnikom Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao`. U časopisu „Misao` objavljivao je pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirova dela „Zimska bajka“ i „Romeo i Julija“. Bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je „Tartif“, igrali su Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić.[1] U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

Drama, tema sa varijacijama, jedan čin, prvo izdanje, format 21cm, mek povez, 32 strane, Beograd 1927. povez ojačan selotejpom, korica malo ofucana, unutra sasvim dobro stanje, kompletna i kompaktna. Velimir Živojinović Massuka (Velika Plana, 21. novembra /3. decembra/ 1886. – Beograd, 24. avgusta 1974.) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Massuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku (u Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Massukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha`, a novembra 1919. sa pesnikom Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao`. U časopisu „Misao` objavljivao je pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirova dela „Zimska bajka“ i „Romeo i Julija“. Bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je „Tartif“, igrali su Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić.[1] U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

Мијајло Пупин: енциклопедија у сликама Орландо, 2018, Београд тврд повез, 66 стр. ћирилица илустрације у боји, 24 cm Едиција: Сербиум ISBN 978-86-917955-2-8 Ова књига вас текстом и сликама води животном путањом Михајла Пупина. Приказана су места у којима је боравио, описане околности у којима је учио, представљени људи са којима је радио и објашњени изуми које је остваривао.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Zlatna Knjiga Ilustracije: Sava Nikolic Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac[1] čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu”.[2] Objavio je preko trideset knjiga, među kojima su „Pesma i grad”, „Lirika”, „Začarani krug”, „Srmena u gradu ptica”, zatim pesme za decu „Oživela crtanka”, „Šta meseci pričaju”, „Od oblaka do maslačka”, „Dedin šešir i vetar” i druge. Deo njegove zaostavštine nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u okviru porodične Zbirke porodice Tartalja.[3] Biografija Rođen je 25. januara 1899. godine u Zagrebu, u uvaženoj i staroj grofovskoj porodici Tartalja (hrv. Tartaglia, od ital. tartagliare: mucati, tepati), jednoj od poslednjih porodica sa tom titulom na Balkanu.[4][5] Izvorno porodično prezime zabeleženo u 15. veku bilo je Jakovlić, potom promenjeno u Tartalić, a naposletku u Tartalja.[5] Titulu grofova porodici je dodelio mletački dužd 1444. godine.[5] Osnovnu i srednju školu Gvido je završio u Splitu, a nakon položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[6] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava[6] i diplomirao je na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“.[6] U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza[1]. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme.[7] Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić.[8] Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[9] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka.[6] Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi.[10] Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu[11] na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci.[6] Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine [12]. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić.[13] Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja...

Jednog dana mama mačka je ostavila svog sinčića Čarlija u luci, jer je želela da on proputuje svet i ne doživi njenu sudbinu običnog lovca na miševe. Tu ga nalazi devojčica Violeta čiji je tata bio kapetan broda. Zajedno sa Violetom Čarli obilazi svet. Čitajte kako je mačak Čarli osvajao srca napuljskih mačaka, prodavao šešire, radio u cirkusu i doživeo niz drugih neverovatnih avantura.

Anabel Krejg - Klif Rosni: ILUSTROVANA ENCIKLOPEDIJA NAUKE Tvrd povez - formata: 21x25cm, 128strana, izdavači: ZMAJ - Novi Sad i ZEBRA - Beograd Knjiga je tvrdih korica i 128 strana. Daje odgovore na mnoga zanimljiva pitanja koja se tiču planete Zemlje, energije, zašto se stvari pomeraju, trenje, gravitacija, pritisak, mašine, svetlo, zvuk, atomi i molekuli, elektricitet, magneti i elektricitet, elektromagnetni spektar, stvaranje električne struje, radio i televizija, kompjuterska tehnologija...

Jednog dana mama mačka je ostavila svog sinčića Čarlija u luci, jer je želela da on proputuje svet i ne doživi njenu sudbinu običnog lovca na miševe. Tu ga nalazi devojčica Violeta čiji je tata bio kapetan broda. Zajedno sa Violetom Čarli obilazi svet. Čitajte kako je mačak Čarli osvajao srca napuljskih mačaka, prodavao šešire, radio u cirkusu i doživeo niz drugih neverovatnih avantura.

Ilustrovao: Ante Abramović Autor - osoba Tartalja, Gvido Naslov Zagonetke / Gvido Tartalja ; ilustrovao Ante Abramović Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1953 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dečja knjiga, 1953 (Beograd : Jugoštampa) Fizički opis 31 str. : ilustr. ; 18 cm. Drugi autori - osoba Abramović, Ante Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan »Zmajem savremene srpske književnosti za decu«. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i »Pesma i grad«, »Lirika«, »Začarani krug«, »Srmena u gradu ptica«, pesme za decu: »Oživela crtanka«, »Šta meseci pričaju«, »Od oblaka do maslačka«, »Dedin šešir i vetar« itd. Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici. Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“. U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme. Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić. Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu. Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. NJegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka. Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi. Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci. Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine . Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić. Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Ante Abramović (Posavski Podgajci, Županja 1903 — Beograd 1985) bio je slikar i likovni pedagog. Rođen je u Posavskim Podgajcima kod Županje 17. maja 1903. godine. Studije slikarstva počinje u Zagrebu da bi 1928. prešao u Beograd i nastavio studije na Umetničkoj školi u Beogradu kod profesora Ljube Ivanovića, Milana Milovanovića i Ivana Radovića gde je i diplomirao 1934. godine na nastavničkom odseku. Usavršavanje je nastavio u Parizu 1939. i 1952. a u Italiji 1947. i 1948. godine. Od 1949. bio je profesor crtanja u gimnaziji i Višoj pedagoškoj školi u Beogradu. Bavio se ilustrovanjem knjiga i dečjih slikovnica, slikao je portrete, pejzaže i mrtvu prirodu. Od tehnika je koristio ulje, temperu i akvarel. Njegovi radovi se nalaze u Narodnom muzeju, Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu, kao i Modernoj galeriji u Zagrebu. Umro je u Beogradu 25. maja 1985. godine. MG36

O knjizi: Džordžin otac odlučuje da se na izvesno vreme preseli na ostrvo Kirin kako bi na miru radio na svom tajanstvenom izumu. Kad mu se jednog dana učini da se na inače pustom ostrvu pojavio uljez, odlučuje da zadrži Timija da ga čuva. Kad Timi jedne večeri nestane, Džordž zna da je nešto pošlo naopako. Može li čuvena petorka da nađe uhodu i spreči krađu tajne formule?

O knjizi: Džordžin otac odlučuje da se na izvesno vreme preseli na ostrvo Kirin kako bi na miru radio na svom tajanstvenom izumu. Kad mu se jednog dana učini da se na inače pustom ostrvu pojavio uljez, odlučuje da zadrži Timija da ga čuva. Kad Timi jedne večeri nestane, Džordž zna da je nešto pošlo naopako. Može li čuvena petorka da nađe uhodu i spreči krađu tajne formule?

Tvrd povez, A4 format, izdanje Tisak Zagreb 1982, karikature, satira. 64 strane, korica ima par oštećenja, osim toga sasvim solidno stanje. Ivan Pahernik (Zagreb, 6. srpnja 1938. − 9. ožujka 2018.), hrvatski primijenjeni grafičar, karikaturist, prozaik i pjesnik. Pisao i haiku pjesme Rodio se je u na Trešnjevci 1938. godine. U Zagrebu završio sedmogodišnju osnovnu školu. Bio je zadnji naraštaj litografa koje se obrazovalo u Srednjoj grafičkoj školi u Zagrebu. U pionirskom natječaju Radio-Zagreba dobio za nagradu bicikl Prvi partizan Subotica 1952. godine.[3] Zaposlio se je u tiskarskom zavodu Ognjen Prica, i radio je u Orbisu i Interpublicu. Član uredništava Paradoksa, Kerempuha, Čvorka, Paradoksa II i Žalca. Nacrtao brojne karikature za koje je dobio nagrade. Izlagao samostalno i skupno u zemlji i inozemstvu. Svoje je knjige često sâm ilustrirao. Napisao knjige poezije i pjesama te grafičke mape.U književnosti se javio u starijoj dobi. Motiv mu je bila vjera da humorom i satirom može osvijetliti mračne godine komunističke vladavine.[3] Autobiografsko[2] djelo „Još Hrvatska ni propala“ bio je motiv Nevenu Hitrecu prema kojem je snimio višestruko nagrađeni film Snivaj, zlato moje. Član Hrvatske udruge likovnih umjetnika primijenjenih umjetnosti (ULUPUH) od 1975., Hrvatskog društva karikaturista od 1985. i Društva hrvatskih književnika (DHK) od 2003. godine

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U gornjem delu bila u kontaktu sa vodom, pa se osusila ali listovi ostali talasasti, nema neprijatnih mirisa ili neceg slicnog! Mišel Kazenav, rođen 9. juna 1942. u Tuluzu, preminuo 21. avgusta 2018. u Taverni, bio je francuski filozof, radio emiter i pisac, specijalista za dela Karla Gustava Junga. Biografija Radio i televizija Bivši student Ecole Normale Superieure, Mišel Kazenav veliki deo svoje aktivnosti posvećuje produkciji programa o filozofskoj misli i duhovnosti, sarađujući između ostalih na Oceanikues FR3. Od 1977. do 1997. bio je savetnik rukovodstva Francuske kulture za koordinaciju programa2. Između 1997. i 2009. na ovom radiju producirao je program Les vivants et les dieuk3, koji se emitovao subotom uveče. Jung Mišel Kazenav je direktor izdavanja Jungovih dela u izdanjima Albin Mišel i režira francuski prevod. Predsedavao je studijskom grupom CG Jung u Parizu od 1984. do 1990. godine, nasledivši, između ostalih, Eli G. Humberta i Pjera Solijea, svog bliskog prijatelja5. Godine 2005. osnovao je, a potom i predsedavao krugom francuskog govornog područja za razmišljanje i informacije o radu C.G. Junga (CEFRI Jung). Zatim je pokrenuo projekat izdavačke kuće jungovski orijentisanih dela. Ovaj projekat preuzima udruženje Le Martin-Pecheur/Domaine Jungien, stvoreno 20116.

Sacuvana knjiga , unutrašnjost u urednom stanju, pecat i paraf vlasnika na prvoj stranici! SADRŽAJ: - Dalmacija - Na Jadranu - Dubrovnik - Na otoku Lokrumu - Put Boke Kotorske - Herceg-Novi - Jadranski „intermezzo` - Spljetske starine - Trogir i Kaštela - Uspomene s Hvara - Šibenik - Zadar - Planinski zalijev `Marko Car (Herceg Novi, 30. avgust 1859 — Beograd, 1. novembar 1953) bio je srpski književni kritičar, esejista i putopisac. Car je radio u Kraljevini SHS 1921. godine kao inspektor umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete. Odlikovan je tada Ordenom Sv. Save III reda.

Београд између два рата (1918-1941) аутор: Радина Вучетић илустрације: Владимир Бурсаћ Креативни центар, Београд, 20 меки повез, ћирилица, пун колор 32 стр. 23,5 x 16,5 cm узраст: 9+, 12+, 14+ Сазнајте како су живели Београђани између два светска рата! И још нешто: како се град ширио ницањем нових насеља, ко су били водећи српски индустријалци, како су се Београђанке улепшавале, који су славни светски уметници гостовали у Београду, када је емитована прва радио емисија и када су Београђани сазнали шта је то телевизија.

Therese Lenotre: POTOTO ET T.S.F. Izdavač HACHETTE Paris, edicija Petite bibliotheque blanche. Tvrdi povez, majstorski ilustrovano (autor Alain Stogan), 112 strana. Posveta na prvoj strani: učenik francusko-srpske privatne muške narodne škole Nikola Atanasijades dobio je ovu knjigu za odličan uspeh iz francuskog školske godine 1936-37. Dakle, junak knjige je dečak Fransoa koga ukućani od milja zovu Pototo. Pototo ima mamu, tatu, učiteljicu klavira,, drugove, mačka Mistigrija i plišanog medu Porfira, ali jedino što on zaista želi je radio, no kod ukućana njegova želja ne nailazi na razumevanje.

Autor: Žef Arts Izdavač: Kreativni centar - Beograd, 2017. Mek povez, 224 str. Dimenzije: 11 x 17 cm Težina: 223 gr Fika je na poklon dobila konja. I to ne bilo kakvog konja! To je pravi islandski poni, koji je nekada radio u cirkusu. Tata i mama se ne slažu s tim da ona zadrži Lasea. Uz sve to, tog konjića želi i neki stari klovn koji želi da povrati svoju slavu. Fika je, međutim, obećala prijateljici Olgi da će brinuti o Laseu i učiniće sve da ga zadrži…

Slaviša Sabljić : DEVEDESETE - Iz ratnog dnevnika / Бања Лука : Арт принт, 2005 , Fizički opis 198 стр. ; 20 cm Библиотека Ратни дневник ; 1 Стр. 189-195: Рецензије / Остоја Барашин, Бранислав Божић Биљешка о аутору на задњем кор. листу. Грађански рат -- Босна и Херцеговина -- 1992-1995 -- У успоменама Republika Srpska - ratni dnevnik Očuvanost 4. Славиша Сабљић (Дрвар, 12. септембар 1946 − Бања Лука, 1. новембар 2021) био је дугогодишњи новинар и уредник Радио-телевизије Републике Српске, аутор серијала `Капи завичаја`. Током Одбрамбено-отаџбинског рата био је шеф Прес-центра Другог крајишког корпуса Војске Републике Српске.

IZDANJE 2002 NARODNA I UNIVERZITETSKA BIBLIOTEKA `IVO ANDRIĆ` PRIŠTINA Pera Stefanović Rođen je u starosedelačkoj porodici u Prištini gde je završio osnovno obrazovanje, gimnaziju i Višu upravnu školu. Između dva rata, kao gimnazijalac, pripadao je naprednom omladinskom pokretu. Učestvovao je u NOB-u od 1941. godine. Posle rata bio je učesnik omladinskih radnih akcija „Brčko-Banovići“ i „Šamac-Sarajevo“ 1946. Bio je na značajnim funkcijama u politici i kulturi Kosova i Metohije. Radio je kao novinar i urednik u Radio Prištini (1951 – 1963), potom bio direktor Muzeja Kosova i Metohije (1963 – 1966), kada je otišao u penziju. Bio je član Saveta Republike Srbije. Prištinu je morao da napusti početkom septembra 1999. godine pod pritiskom albanskih terorista. U književnosti se javio krajem sedamdesetih godina prošloga veka najpre dramom `Tragovi tetoviranja` (Stremljenja, 1968), potom nizom pripovedaka iz života stare Prištine, oživljavajući ljude i događaje iz vremena kada je ovaj grad još bio orijentalna palanka. Ogledao se gotovo u svim književnim žanrovima od poezije, pripovetke, drame, romana do putopisa, aforizma i poezije za decu. Njegovo delo je bilo predmet dva magistarska rada. Dragan Lilić,na Filološkom fakultetu u Beogradu, 1985, bavio se jezikom njegovih pripovedaka, a Danica Radunović-Stolić, na Filološkom fakultetu u Prištini, 1996, pripovedačkim opusom vezanim za svet stare Prištine. Zastupljen je u brojnim izborima i antologijama srpske pripovetke. Knjiga pripovedaka `Svilene niti` bila je u lektiri za osmi razred osnovne škole po programu SAP Kosova. Dela su mu prevođena na albanski i turski jezik.

Knjiga je dobro očuvana. ,,Moja ispovest o životu i preživljavanju u logoru Jedinstven i univerzalan zapis koji nam govori da i u paklu ima nade. Godine 1943, na početku nemačke okupacije, Edi de Vind radio je kao lekar u Vesterborku, holandskom tranzitnom logoru. Nacisti su mu tamo odveli majku, ali je Jevrejski savet uveravao Edija da će je osloboditi ako nastavi da radi za njih. Kasnije je saznao da su je već prebacili u Aušvic. U Vesterborku se zaljubio u ženu po imenu Fridel i venčao s njom. Godinu dana kasnije deportovali su ih u Aušvic. Po dolasku, Fridel i Edija su razdvojili. Edi je u jednoj baraci radio kao bolničar, dok je Fridel u obližnjem bloku bila prepuštena nemilosti nacističkih eksperimentatora. Koristeći svaki trenutak da krišom porazgovara sa svojom voljenom, Edi je čeznuo za danom kad će zajedno biti slobodni. Napisana u samom logoru u nedeljama nakon što ga je Crvena armija oslobodila, Poslednja stanica Aušvic predstavlja veran opis Edijevih dana provedenih u Aušvicu. Njegova snažna poetična proza pruža jedinstven uvid u užase s kojima se suočio u koncentracionom logoru. Obogaćeni fotografijama iz Edijevog života pre Holokausta, tokom i posle njega, ovi potresni memoari objedinjuju dirljivu ljubavnu priču, detaljan prikaz zverstava Aušvica i inteligentnu raspravu o snazi ljudskog duha. Spasena od zaborava, ova knjiga predstavlja važan i trajan dokument, svedočanstvo o snazi ljudskog duha i upozorenje na ponor u koji možemo da potonemo kad predrasude prevladaju.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malkice ostecena u vrhu sve ostalo uredno! 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....

Opis proizvoda Ilustrovao Serđo Olivoti. Deda Mraz je radio samo za Novu godinu, to se zna. Uvek mu je dobro išlo dok nije počela kriza zbog koje je morao da potraži neki novi posao. Ali to nije bilo lako! Konobar? Ne, Deda Mraz je bio previše debeo i nezgrapan. Zabavljač? Previše je star za to. Operater u telefonskom centru? Nije to za njega. Upravo kad je počeo da gubi svaku nadu, Deda Mraz je našao savršen posao. I otkrio je da nikad nije kasno da ti se ispune želje. Tvoje, ali pre svega želje drugih. Vidi još informacija

Opis proizvoda Ko je bio Nikola Tesla? Elektroinženjer koji je radio sa Tomasom Edisonom? Pronalazač čija su otkrića zauvek promenila svet? Jedan od najbriljantnijih i najuticajnijih naučnika svih vremena? Sve navedeno! Pronađite još mnogo zanimljivih podataka u ovoj ilustrovanoj knjizi! Edicija Ko je bio? Donosi zanimljive biografije velikih umova i umetnika kao što su Nikola Tesla, Albert Ajnštajn, Leonardo da Vinči i Volfgang Amadeus Mocart. Osim što će saznati ko su bili i čime su se bavili, mališani će pronaći i odgovor na važno pitanje: na koji način su ovi veliki umovi doprineli razvoju nauke i umetnosti.

Gustav Urban LA SCOLA DI BAMBU ŠKOLA BAMBUSA tekst na italijanskom jeziku Gustav Urban, G. Ovani Izdavač: GIUNTI ‎ Bemporad - Marzocco Godina izdanja: 1965 Broj strana: 140 Format: 25.5 x 19cm Povez: Tvrdi povez Opis i stanje: Sadržaj na slici, ilustrovano, dobro očuvano kao na slikama IZ KOLEKCIJE Austrijska DRŽAVNA NAGRADA; NAGRADA grada Beča; Honor List. Austrijski pisac Gustav Urban, do tada gotovo nepoznat u oblasti književnosti za mlade, radio je nekoliko godina u školskom okruženju sa posebnim didaktičkim zadatkom koji je trebalo da se sprovodi u depresivnim oblastima kao što je Bengal. Tags: Škola Afrika 06.04.2023.

K011 RTS izdavaštvo objavilo je knjigu Šest nemogućih stvari pre ručka. Autorka je Marija Mišić, novinarka Radio Beograda koja već više od 20 godina vodi emisiju Korak ka nauci. Jedna od rubrika emisije prerasla je 2018. godine u knjigu `Šest nemogućih stvari pre ručka`, pa smo tim povodom sa Marijom Mišić razgovarali u desetoj epizodi Eureke Kakva je veza Vaše knjige i emisije? Knjiga je nastala iz istoimene rubrike, odnosno od materijala koji se sakupljao prethodnih 7 godina. Rubrika je nastala kada je emisija dobila termin u 13 časova, dakle pre ručka. Pretpostavljam da ime rubrike golica radoznalost, a tu postoji još jedna knjiška veza. u Alisi Luisa Kerola postoji rečenica koju izgovara kraljica: `Ne mogu da podnesem više od 6 nemogućih stvari pre ručka`. Prosto sam želela da se malo našalim i da budem iskrena, htela sam da proverim i svoje kolege i slušaoce koliko će se njih setiti i prepoznati odjek te rečenice. To nije jedina veza sa Luisom Kerolom? Odlučili smo da ovu knjgu objavimo u godini kada se obeležava 120 godina od njegove smrti. Ona je redakcijski projekat, iza nje stoji Program za decu i mlade Prvog programa Radio Beograda. Dakle u čast Luisu Kerolu koji zapravo i nije bio Luis Kerol, već Čarls Latvidž Dodžson. S obzirom da je bio viktorijanski matematičar, u sve što je napisao uneo je i više od solidnog poznavanja nauke, a taj viktorijanski period poznat je i kao period zagonetki, premetalica, rebusa, tako da je mnoge zagonetke postavio i u knjigama o Alisi. Koliko je on za vas inspiracija u poslu kojim se bavite? Koliko njegov odnos prema svetu, prema nauci, prema mladima, pokreće i vas? Kao dete, iskreno, nisam volela Alisu. Kada čitate knjigu bez slika, imate prava da zamislite sve onako kako želite. Međutim, kada imate ilustraciju, onda je to tuđa slika. Meni su kao detetu zapale knjige u kojima mi se ilustracije nisu dopadale pa nisam volela Kerola. Moram da priznam da sam se sa njim, Alisom i matematičkim zadacima sprijateljila tek u kasnijim godinama i preko nekih drugih knjiga. Kada smo kod ilustracija, Vaša knjiga svojim izgledom podseća na meni u restoranu. Kako je izgledao rad na njoj? Knjga kad se okrene liči na stolnjak na kome se nalazi tanjir i kašika da može sve lepo da se zahvati. Nije baš uobičajeno da se predjela jedu kašikom, a ovo su nekakve naučne grickalice za svaki dan. Međutim, ilustrator Nemanja Đorđević, naš dugogodišnji saradnik, osmislio je ovaj tanjir jer ga je inspirisala supa u kojoj deca love razne oblike, pa se tu nalazi ponešto od onoga čega ima u knjizi. Dok sam čitala knjigu stekla sam utisak da je baš kao Alisa bliska i deci i odraslima, da će ih uvek iznenaditi, da će saznati nešto novo i nešto za šta misle da je stvarno nemoguće. Koga ste vi imali u vidu kao svoju publiku? Publika emisije Korak ka nauci i čitave te naše horizontale jesu uglavnom tinejdžeri. S obzriom da na Prvom programu, nažalost, nemamo drugu emisiju koja se bavi naukom, trudimo se da Korak ka nauci pokrije sve uzraste. Za mene kao novinara to nije srećna okolnost. Mislim da treba da postoji ciljna grupa. Međutim, situacija je takva i ciljamo na one koji su radoznali i nastojimo da im pružimo neku informaciju, ali pre svega da ih zainteresujemo za nešto. Možda su nemoguće stvari najbolji primer za to. One ne daju mnogo objašnjenja, više su kao ideja za razmišljanje. Kako dobijate ideje za ove priče, kako pronalazite informacije i kako izgleda taj proces? Studirala sam književnost i nikada nisam razmišljala da se bavim naukom na bilo koji način. Malo sam i bežala od prirodnih nauka u gimnaziji, ali ko ne plati na mostu, plati na ćupriji. Tako mene dočeka to 1996. u radiju i kao jedinu pripremu, ali zaista dobru, imala sam radijski Drugi i Treći program. Mislim da sam tu, uz prirodnu sklonost da ne mogu baš lako da se upecam na nemoguće, odnosno nelogične stvari, stekla obuku koju mladi svet danas stiče u Istraživačkoj stanici Petnica. Takođe sam učila od mladih ljudi koji su mi dolazili u emisiju. Danas na odmor ne idem bez neke naučnopopularne knjige, a na kafu ne idem bez sveske i olovke pa sve što nađem pribeležim. Nećete verovati, ali na najenemogućijim mestima se nalaze odjeci nauke. Kako ste odlučili da se bavite novinarstvom u oblasti nauke? Mislim da se to negde naslonilo na moje lične osobine, na potrebu da budem okružena logičnim stvarima i pojavama, onim što može da se objasni. A sticaj okolnosti je bio takav da sam dobila ono što sam priželjkivala, a za šta nisam ni bila svesna da priželjkujem. Kada smo 1996. godine dobili taj jedan sat, kao odrasla, formirana osoba bila sam u situaciji da tek počinjem nešto. Bila sam zadovoljna da mi daju i jednu rubriku u tom jednom satu. Međutim, dobila sam čitavu emisiju. Šta je cilj emisije? Pokušaj da se menja onos prema nauci, da se stvori zdrava atmosfera u društvu. Ne kažem da emisija to može da postigne, ali je jedan od šrafića koji drži konstrukciju. Sa druge strane postoji i taj motivacioni nivo, obraćanje pojedincu u dva pravca: da oni koji nas čuju vide da je to nešto što mogu oni, ali i neka vrsta trbine za mlade ljude kji se već zanimaju za nauku da pokažu šta rade i dobiju neku povratnu informaciju. Kada bismo sklopili jedan trougao vaše emisije, tu su mladi, nauka, radio, tri strane među kojima nekad ima i nerazumevanja. Naučnici nemaju uvek vremena da se obrate mladima, a mediji nemaju vremena da se obrate nauci. Kako vi to spajate? Nisu nespojive. Senzibilitet savremenog mladog čoveka je drugačiji. Ako imamo u vidu starinski analogni radio, on možda ne ide u z mladog čoveka. Međutim, itekako je to medij koji može da bude savremen i ima budućnost. Upravo na ovakav način na kakav ima vaš radio. Radio je prenosiv, ne obavezuje vas da ga gledate, dovoljno je da slušate. Opet jedna od definicija radija koju volim jeste da je radio medij za ljude s maštom. Stvarate svoje slike i tu se opet vraćamo na Luisa Kerola.