Knjiga je dobro očuvana. ,,Izazovi, zadaci i zagonetke koji će te prodrmati kao struja. „Današnji naučnici razmišljaju duboko umesto jasno. Čovek mora biti duševno zdrav da razmišlja jasno, ali može razmišljati duboko i biti prilično lud.“ Nikola Tesla Zakorači u opčinjavajući svet Nikole Tesle, pionira elektrotehnike, pronalazača, fizičara i futuriste. Najpoznatiji je po tome što je doprineo da se elektricitet proizvodi i koristi na način koji danas znamo. Tesla je zaslužan za razvoj naizmenične struje, a vršio je pionirska istraživanja koja obuhvataju rendgenske zrake, radio-talase, bežično upravljanje, fosforoscentnu svetlost, lasere... Ova knjiga će te gurnuti u svet Teslinih pronalazaka i eksperimenata dok rešavaš razne zadatke: zagonetke, logičke slagalice, glavolomke za lateralno razmišljanje, provere pamćenje i još mnogo toga.``

Knjiga je odlično očuvana. ,,Izazovi, zadaci i zagonetke koji će te prodrmati kao struja. „Današnji naučnici razmišljaju duboko umesto jasno. Čovek mora biti duševno zdrav da razmišlja jasno, ali može razmišljati duboko i biti prilično lud.“ Nikola Tesla Zakorači u opčinjavajući svet Nikole Tesle, pionira elektrotehnike, pronalazača, fizičara i futuriste. Najpoznatiji je po tome što je doprineo da se elektricitet proizvodi i koristi na način koji danas znamo. Tesla je zaslužan za razvoj naizmenične struje, a vršio je pionirska istraživanja koja obuhvataju rendgenske zrake, radio-talase, bežično upravljanje, fosforoscentnu svetlost, lasere... Ova knjiga će te gurnuti u svet Teslinih pronalazaka i eksperimenata dok rešavaš razne zadatke: zagonetke, logičke slagalice, glavolomke za lateralno razmišljanje, provere pamćenje i još mnogo toga.``

Stanje: Kao Novo - Nekorišćeno Naslov: Šapat ispod obešenih - iz mojih dnevnika za nemačke okupacije Autor: Voja Čolanović Izdavač: Službeni glasnik Ćirilica, Mek Povez, 20 cm, 185 str. _____ Za minulih sedam decenija, uzalud sam (opet i opet) pokušavao da dokučim ne zašto sam vodio dnevnik – činili su to i drugi (da ne zaborave ono što bi inače zaboravili; da zabeleže svoje misli i osećanja; da pročiste um, uspostave perspektivu, razlabave ligamente) – nego zašto sam to radio u grču, bez odlaganja, maltene fanatično. Kao da je u pitanju bio sam život. Što se ishoda tiče, i sad je isto: odgonetke nema. Sem ako dnevnik nisam tako predano i osobenjački vodio da ne bih poludeo. (Voja Čolanović)

Tasin dnevnik (1870-1906) — Zapisi Tase Milenkovića, `prvog srpskog policajca` Beograd 1991. Tvrd povez, ćirilica, ilustrovano, 479 strana + strane sa fotografijama. Knjiga je odlično očuvana. J1 Dnevnik prvog srpskog učenog policajca Autobiografske beleške nastale kao plod dugogodišnjeg predanog rada i iskustva u policijskoj branši Milenković je objavio pod imenom Tasin dnevnik u pet svezaka. Ovo delo je svedočanstvo o jednom vremenu, nekadašnjem Beogradu i uopšte našoj zemlji, u kome možemo čitati o zatvorenicima, kriminalu, kao i o sudbinama i unutrašnjim dramama većih i manjih zločinaca. Tasa je radio kao načelnik policije za vreme kraljeva Milana i Aleksandra, i pokušao je da spreči atentat nekoliko dana pre Majskog prevrata, o čemu takođe u dnevniku govori.

Radnički univerzitet Radivoje Ćirpanov - Novi Sad, 1981. god. Tvrd povez, 25,5 cm. 40 str. Ilustrovano knjiga je u odličnom stanju - kao nova Dečje knjige su kao najdivnije igračke. Neodoljivo lepe i primamljive. Vedre i lekovite. Jednostavne i pametne. Ne postoji popularnija umetnost od one namenjene deci. Nijedna knjiga nije čitanija od dečjih. Nijedna radio-emisija slušanija, jer slušaju i čitaju i mladi i stari. I ničemu se ne može proricati lepša budućnost i najdublja starost no tim lepim igračkama duha. U dečjim knjigama i umetnosti namenjenoj deci ostavljene su sve lepe i jednostavne misli, namere i poruke odraslih. Ta umetnost je riznica najskupocenijih vrednosti u najnaivnijim oblicima. Pred razrogačenošću dečje radoznalosti i rascvetala se velika nadahnuta igra mašte. Najlepša rečitost, najčistija dobra volja, prezna pamet i zrela jednostavnost. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...` Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada.

Beograd 1994. Mek povez sa klapnama, ćirilica, ilustrovano, 279 strana. Napomena: na predlistu mala posveta; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. R17 Posebnu pažnju autor je posvetio razdoblju od 1903. do 1918. godine, kad su se Pašić i Radikalna stranka nalazili na valsti. U tom razdoblju, Pašić je još intenzivnije radio na učvršćivanju parlamentarne demokratije u Srbiji pod novom dinastijom Karađorđevića... Autor je dao politički portret Nikole Pašića i odredio njegovo mesto i značaj u političkom životu Srbije i Jugoslavije. On je predstavljen kao dosledan borac za demokratiju i ujedinjenje, iako njegova politika nije uvek uživala podršku dinastije i političkih stranaka. ...Knjiga je napisana pregledno i lako se prati život jednog od najisgaknutijih ličnosti političke isgorije Srbije XIX veka. Prof. dr Dragoljub Živojinović ALEKS DRAGNIĆ (1911, SAD), doktorirao iz političkih nauka na Berkli univerzitetu u Kaliforniji. Penzionisani je profesor političkih nauka na Vanderbilt univerzitetu gde je došao 1950. godine, posle karijere u Službi za strateške studije i diplomatiji. Pošto se povukao sa Vanderbilt univerziteta 1987. godine, Dragnić je radio na Huverovom istitutu, na Stenfordu. Bavi se uglavnom Jugoslavijom i uporednom evropskom politikom. Knjige: Razvoj parlametarizma u Srbiji u XIX veku, Nikola Pašić, Srbija i Jugoslavija, Prva Jugoslavija, Srbi i Hrvati i dr. Sadržaj: PREDGOVOR Uvod DEO I: NA PUTU KA VLASTI 1. RANA POLITIČKA AKTIVNOST 2. BORBA ZA DEMOKRATIJU - I 3. BORBA ZA DEMOKRATIJU - II DEO II: PAŠIĆ I VLADAVINA RADIKALNE STRANKE (1903-1918) 4. USPOSTAVLjANjE PARLAMENTARNE DEMOKRATIJE 5. PAŠIĆ I SRPSKA UNUTRAŠNjA POLITIKA 6. PAŠIĆ I SPOLjNA POLITIKA SRBIJE 7. STVARANjE JUGOSLAVIJE DEO III: OD SRBIJE DO JUGOSLAVŠE 8. IZGRADNjA NOVE DRŽAVE 9. PAŠIĆEVE VLADE 1921-1926 DEO IV: PAŠIĆEV UTICAJ NA SRPSKE I JUGOSLOVENSKE POLITIČKE USTANOVE 10. PAŠIĆ I KRUNA 11. PAŠIĆ I PARLAMENTARNA DEMOKRATIJA 12. PAŠIĆ U ISTORIJSKOJ PERSPEKTIVI BELEŠKE

Позивају се сви мали истраживачи! Хајде да сазнамо нешто више о пословима које можете да радите кад порастете. Отворите прозорчиће да бисте упознали тим људи који ради на изградњи куће или да бисте сазнали који све послови постоје у болници и како све можете да радите са животињама…

Knjiga nespokoja je kaleidoskop glasova – začuđujuće skladni hor podvojenih ličnosti i heteronima velikog pesnika, duboko i uznemirujuće promišljanje života, lirika sumnji i strahova, sentimentalni vodič kroz metafizičku arhitekturu lisabonskih ulica, melanholija egzistencije jer, po rečima samog autora, „Fernando Pesoa, precizno govoreći, i ne postoji”. Teško je odrediti joj čak i književni vrstu; da li je u pitanju kontemplativna proza, tanana psihološka biblija tiho uznemirenih ljudi, epistolarni roman duše, poezija bez stiha, dnevnički zapis, filozofski eseji o prolaznosti? Ovo je knjiga zaglušujuće tišine gde svaki treptaj pesnikove duše odzvanja kao u praznoj crkvi razbijeni kristalni bokal u kome se mesto osveštanog vina nalaze tajne našeg pada.Knjiga nespokoja važi za kamen temeljac evropskog modernizma, to je knjiga na kojoj je Pesoa radio čitav život i nikada je nije završio osta...

Autor: Ričard Galand Žanrovi: Knjige za decu, Edukativni Pismo: Latinica Broj strana: 224 Povez: Mek Format: 17x24 cm Godina izdanja: 2020. Izazovi, zadaci i zagonetke koji će te prodrmati kao struja. Današnji naučnici razmišljaju duboko umesto jasno. Čovek mora biti duševno zdrav da razmišlja jasno, ali može razmišljati duboko i biti prilično lud.“ Nikola TeslaZakorači u opčinjavajući svet Nikole Tesle, pionira elektrotehnike, pronalazača, fizičara i futuriste. Najpoznatiji je po tome što je doprineo da se elektricitet proizvodi i koristi na način koji danas znamo. Tesla je zaslužan za razvoj naizmenične struje, a vršio je pionirska istraživanja koja obuhvataju rendgenske zrake, radio-talase, bežično upravljanje, fosforoscentnu svetlost, lasere...Ova knjiga će te gurnuti u svet Teslinih pronalazaka i eksperimenata dok rešavaš razne zadatke: zagonetke, logičke slagalice, glavolomke za lateralno razmišljanje, provere pamćenje i još mnogo toga.

Mira Suvar- Vladimir Velebit Svjedok historije Razlog, Zagreb, 2001. Tvrd povez, 512 strana, posveta autorke. Vladimir Velebit, svedok istorije Dr Vladimir `Vlatko` Velebit (1907 — 2004) je bio jugoslavenski pravnik, političar i diplomat, učesnik narodnooslobodilačke borbe Jugoslavije. Nakon rata ambasador SFRJ i izvršni sekretar Evropske ekonomske komisije od 1960. do 1967. godine. Biografija Rođen je 19. avgusta 1907. godine u Zadru. Njegov otac je konjički brigadni general Kraljevine Jugoslavije Ljubomir D. Velebit (Petrinja, 5. 10. 1880 - Zagreb, 4. 1945), deda austrijski general Dušan Velebit, pradeda austrijski oficir Ilija Velebit. Njegovi preci srpskog su porekla iz sela Gornja Pastuša na Baniji u nekadašnjoj Vojnoj krajini i generacijama su bili visoki oficiri austrijske i austrougarske vojske, dok su im supruge skoro isključivo bile katoličke veroispovesti [1]. Otac Vladimira Velebita je bio oficir najpre austrougarske, a zatim jugoslovenske vojske, a majka Olga, kćerka austrougarskog pukovnika slovenačkog porekla Franca Šemea, tadašnja poznata teniserka. Očeva majka je Jelisaveta Marno fon Ajhenhorst, kćerka austrijskog generala Adolfa Marno fon Ajhenhorsta (Marno von Eichenhorst). Otac Ljubomir nije služio u vojsci NDH, i progonjen od ustaša, proveo je zajedno sa ženom rat u Zagrebu, i jedno vreme 1944 - 1945 u zatvoru Lepoglava [2]. Vladimir Velebit imao je sestru Kseniju koja se 1931. udala za konjičkog potpukovnika Vojislava Petrovića. Kasnije je bila predavač na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Vladimir Velebit je sa suprugom Verom Becić, kćerkom hrvatskog slikara Vladimira Becića imao sinove Vladimira i Dušana (Duška). Njegov sin dr. Vladimir Velebit je kardiohirurg u Švajcarskoj i ima dva sina - Vladimira i Nikolu [3]. Školovanje je započeo u Temišvaru, na nemačkom jeziku, a zatim je nakon početka Prvog svetskog rata, 1914. godine, prešao u Trst, a potom u Beč, gde pohađa privatnu školu na francuskom jeziku. Nakon završetka Prvog svetskog rata i propasti Austrougarske monarhije, 1918. godine, porodica mu se seli u Zagreb. Vladimir je tada znao svega stotinjak reči srpsko-hrvatskog jezika i morao je uložiti veliki napor da bi nastavio školovanje. Porodica se kasnije seli u Čakovec, a zatim u Varaždin, gde je Vladimir maturirao 1925. godine. Pravo je studirao na Pravnom fakultetu u Zagrebu, a 1929. godine odlazi na usavršavanje u Pariz, gde je sreo svog velikog prijatelja dr. Milana Ivankovića. Nakon Pariza, Velebit se vraća u Zagreb, gde je 1931. godine diplomirao, a 1933. doktorirao pravo. Posle polaganja sudačkog i advokatskog ispita, radio je kao pripravnik Okružnog suda u Nišu. Pod optužbom da je kao student bio levičar, prebačen je iz Niša u Leskovac. U Leskovcu Velebit se povezuje sa članovima KPJ i učestvuje u osnivanju opozicionog lista „Leskovačke nedeljne novine“, zbog čega je kasnije prebačen u Prištinu. Tamo je osnovao čitalačku grupu, koja se sastajala u njegovoj sobi, čitala marksističke knjige i raspravljala o politici. Zbog toga je sreski načelnik naredio pretres Vladimirove sobe, ali bez uspeha jer je sva nađena literatura bila legalna. Kasnije postaje šef sreskog suda u Kičevu, a kasnije je premešten u Šid, gde uspostavlja veze sa članovima ilegalne KPJ. Među njima je bila i Herta Has (Titova druga žena), tada student Ekonomske visoke škole u Zagrebu. Godine 1937. napušta posao sudije i postaje advokat u Zagrebu. Pošto je sve više počeo da sarađuje s komunistima, počinje da obavlja posao kurira i prenosi ilegalne poruke u inostranstvo. Godine 1939. u Istanbulu sreće generalnog sekretara KPJ Josipa Broza Tita. Tito ga je, uvidevši njegovu inteligenciju, primio u članstvo Komunističke partije Jugoslavije. U Zagrebu je radio kao pomoćnik Josipa Kopiniča, agenta Kominterne u Zagrebu. Velebit je nabavio radio-stanicu, kojom je je tokom 1940. godine, iz Zagreba uspostavljena veza s Moskvom. Radio-stanica, koju je Velebit organizovao, funkcionisala je čitavo vreme rata i nikada nije bila otkrivena. Narodnooslobodilačka borba Posle okupacije Kraljevine Jugoslavije, Velebit je radio kao ilegalni politički radnik NOP-a u Zagrebu pod konspirativnim imenom dr. Vladimir Petrović. Pošto je bio cenjeni advokat pre rata, nije imao problema posle uspostavljanja Nezavisne Države Hrvatske. Marta 1942. godine napušta Zagreb i odlazi u partizane. Tito ga je primio u Vrhovni štab, gde je kao Načelnik vojnosudskog odeljenja pri Vrhovnom štabu radio na organizovanju sudova u NOVJ. Zajedno sa Kočom Popovićem i Milovanom Đilasom, bio je učesnik Martovskih pregovora s Nemcima, 1943. godine. Juna 1943. godine postaje oficir za vezu sa stranim vojnim misijama u NOVJ. Posle pogibije Ive Lole Ribara, šefa prve vojne misije NOVJ i člana Vrhovog štaba, 27. novembra 1943. godine, Velebit preuzima njegovu dužnost i zajedno potpukovnikom Milojem Milojević, odlazi na Bliski istok. Posle prvih kontakata sa saveznicima u Kairu, Velebit je upuđen u London, na nastavak pregovora. Tamo je razgovarao sa britanskim pregovaračima Ficrojem Mek Linom i Vilijamom Dikinom oko priznavanja NOP-a. Maja 1944. godine u Londonu se sastaje sa Vinstonom Čerčilom, a bio je prisutan i 12. avgusta 1944. prilikom susreta Tita i Čerčila u Napulju. Posleratna karijera U privremenoj vladi Tito-Šubašić, marta 1945. godine, bio je postavljen za pomoćnika ministra inostranih poslova DFJ. Bio je jedan od ključnih pregovarača u tajnoj misiji u Vašingtonu. Razgovarao je sa predstavnicima SAD-a o njihovoj pomoći Jugoslaviji. Po povratku u zemlju bio je pomoćnik ministra inostranih poslova FNRJ Stanoja Simića, a vodio je i pregovore sa saveznicima u vezi Tršćanske krize. Grob porodice Velebit na groblju Mirogoj u Zagrebu U martu 1948. godine pod sovjetskom optužbom da je „engleski špijun“, podnosi ostavku na mesto pomoćnika ministra inostranih poslova i vodi Komitet za ugostiteljstvo i turizam. Za vreme rezolucije Informbiroa, Staljin ga je više puta osumnjičio kao „engleskog špijuna`. Godine 1951. postaje ambasador u Rimu, a 1952. godine u Londonu. Marta 1953. godine pripremio je prvu Titovu posetu zapadu, kao prvog komunističkog državnika koji je posetio Veliku Britaniju. Od 1956. do 1960. godine nalazio se na raznim poslovima u Beogradu. Na poziv generalnog sekretara OUN-a Daga Hamaršelda, postaje izvršni sekretar Evropske ekonomske komisije u Ženevi. Ovu dužnost je obavljao od 1960. do 1967. godine, kada odlazi u penziju. Bio je poznat kao vešt diplomata u međunarodnim krugovima. Kao emisar „Kernedžijeve“ fondacije u izraelsko-palestinskom sukobu odradio je poslednji diplomatski zadatak. Početkom rata u bivšoj Jugoslaviji bio je izložen pretnjama nacionalista, pa se iz Engleske preselio u Zagreb. Napisao je dve knjige: `Sećanja` (1983) i `Tajne i zamke Drugog svetskog rata` (2002). Umro je 29. avgusta 2004. godine u zagrebačkom kliničkom centru „Rebro“. Sahranjen je 3. septembra 2004. na zagrebačkom groblju Mirogoj. Imao je čin general-majora JNA u rezervi. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su - Ordenom partizanske zvezde sa zlatnim vencem i Ordenom zasluge za narod sa zlatnom zvezdom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Stevan Bugarski (Srpski Semarton, 25. septembar 1939) srpski je pisac, prevodilac, naučnik, istraživač srpske kulturne i duhovne baštine Srba u Rumuniji. Biografija Stevan Bugarski je jedna od najmarkantnijih ličnosti kulturnog života Srba u Temišvaru. Školovanje je započeo u svom rodnom mestu Srpskom Semartonu. Završio je zatim Srpsku gimnaziju u Temišvaru (1956), a potom je upisao Fakultet ruskog jezika[1] na Pedagoškom institutu „Maksim Gorki“ u Bukureštu, odakle je isključen zbog „antipartijskog i antidržavnog stava“. Kao student druge godine filologije, osuđen je na kaznu zatvora.[2] Zbog „verbalnog delikta“ od 1958. do 1962. godine bio je zatvoren, pa pomilovan. Po izlasku iz tamnice stekao je fakultetsku diplomu, na Mašinskom fakultetu Univerziteta politehnike u Temišvaru (1971). Kao mnogi njegovi vršnjaci i Stevan Bugarski je prošao `pakao` Baragana (rumunskog `Sibira` ili `Golog otoka`). Počev od 1951. godine Bugarski se predaje izučavanju srpskog kulturnog nasleđa u Rumuniji. Bio je profesor-zamenik u Parcu i Malom Bečkereku. Radio je zatim kao nekvalifikovani radnik i bravar u Mašinskom preduzeću u Temišvaru. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu Politehnike u Temišvaru 1971. godine. Kao inženjer nastavio je da radi u istom preduzeću odakle je otišao u penziju 1991. godine. Živi i stvara u Temišvaru. Radio je godinama kao novinar u Srpskoj emisiji Radio Temišvara. Počev od 1950. godine pisao je poeziju. Pored brojnih naučnih radova, prikaza knjiga i članaka u srpskoj štampi u Rumuniji, a takođe i u Srbiji, Stevan Bugarski je pisao i pripovetke. Bavi se prevođenjem sa rumunskog jezika na srpski. Ipak, njegovo ime je zabeleženo po neumornom i studioznom istraživačkom radu srpske prošlosti u Rumuniji. Žiri Dositejeve zadužbine je 2017. godine napisao o svom laureatu: Stevan Bugarski je vodeći naučni i kulturni poslenik među Srbima u Rumuniji, ugledni proučavalac gotovo svih oblasti srpske baštine, od znamenitih ličnostipoput grofa Đorđa Brankovića, Dositeja Obradovića, Save Tekelije, Miloša Crnjanskog, do srpske štampe, crkvene umetnosti, istorije srpskih svetinja, letopisne tradicije i političke istorije...on je svojim pregalaštvom postao čuvar srpske baštine i samosvojnosti Srba u Rumuniji.[3] Društveni angažman Temišvarac Bugarski je od osnivanja aktivan u Savezu Srba u Rumuniji `krovnoj organizaciji srpstva u toj državi`. Za njega su rekli njegovi poštovaoci iz Dositejeve zadužbine (2017) da je delujujući u Rumuniji, ali i matici Srbiji: srušio ograde koje su nas delile i izgradio mostove koji nas spajaju. Stevan Bugarski je član Upravnog odbora Matice srpske i Uređivačkog odbora `Vukove zadužbine`. Zamenik je glavnog urednika publikacije „Temišvarski zbornik“. Saradnik je Srpske akademije nauka i umetnosti. Član je Udruženja književnika Srbije. Nagrade Dobitnik je nagrade Saveza pisaca Rumunije i Temišvarske filijale Saveza pisaca Rumunije. Dobio je nagradu „Laza Kostić“, nagradu „Guščije pero“ i dobitnik je Srpske književne nagrade. Matica iseljenika Srbije je 8. marta 2008. godine za višedecenijski rad Stevanu Bugarskom dodelila prestižnu nagradu „Rastko Petrović“. Krajem godine 2008. dodeljena mu je prestižna nagrada Pro cultura Temiške županijske direkcije za kulturu. 2009. dobitnik je nagrade Srpske književne zadruge zajedno sa Ljubomirom Stepanovim za knjigu „Istorijski i kulturni spomenici Srba u rumunskom Banatu“. Nagradu `Dositej Obradović`,[4] koja se dodeljuje kulturnim radnicima Srbima, od strane Zadužbine Dositejeve, dobio je Bugarski 2017. godine u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Vlado Jakelic Pavičić, Josip, hrvatski književnik (Požega, 26. II. 1895 – Rijeka, 21. III. 1963). Za I. svjetskog rata bio na galicijskoj fronti, odakle se vratio kao invalid. Diplomirao 1928. na Pravnom fakultetu u Zagrebu, gdje je radio kao činovnik. Novelama se javio u periodici 1930-ih. Zbirka novela iz života ratnih invalida I. svjetskog rata Memento (1937., prošireno izdanje Crvenim slovima, 1946), ujedno kritika društvenih i političkih prilika u Hrvatskoj između dvaju svjetskih ratova, bila mu je zaplijenjena i uništena. Objavio je i više djela za djecu i mladež (Poletarci, 1937; Koliba u vrbiku, 1939; Djeca majke zemlje, 1946; Kamena kolijevka, 1950; Staza kroz stoljeće, 1951; Što pričaju dan i noć, 1959., i dr.) te autobiografski roman o djetinjstvu Knjiga o davnini (1959). Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! Leopold Suhodolčan (10. kolovoza 1928. - 8. veljače 1980.) bio je slovenski pisac, najpoznatiji po svojoj prozi za mlade. Zajedno sa Stankom Kotnikom bio je jedan od idejnih začetnika natjecanja Čitateljska značka Slovenije koje se i danas održava kao motivacija za osnovnoškolce u čitanju i opismenjavanju. Suhodolčan je rođen u Žirima 1928. godine. Radio je kao učitelj i ravnatelj u Prevaljama u slovenskoj Koruškoj. Iako je pisao beletristiku za odrasle, poznatiji je po pisanju za mlade čitatelje. Njegove knjige za djecu prevedene su i objavljene i izvan Slovenije. Umro je na Golniku 1980. Središnja koruška knjižnica Ravne na Koroškem ima Suhodolčanovu spomen sobu. Dva puta je dobio Levstikovu nagradu, 1965. za knjigu Velikan in Pajac (Div i klaun) i 1979. za knjigu Piko Dinozaver i druge knjige. Biblioteka Vjeverica

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Mladost - Zagreb, 1979. god. Tvrd povez, 21 cm. 117 str. Ilustrovano Biblioteka Vjeverica Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 - Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“ . Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lekiskon Srba knjizevnika sa danasnje teritorije Rumunije 1705-2015 Autor (i): Stevan Bugarski, Zivko Milin Format: 24x17 cm Broj strana: 250 Izdavač: Savez Srba Rumunije Godina izdanja: 2016 Tvrd povez Pismo: Cirilica Stevan Bugarski (Srpski Semarton, 25. septembar 1939) srpski je pisac, prevodilac, naučnik, istraživač srpske kulturne i duhovne baštine Srba u Rumuniji. Biografija Stevan Bugarski je jedna od najmarkantnijih ličnosti kulturnog života Srba u Temišvaru. Školovanje je započeo u svom rodnom mestu Srpskom Semartonu. Završio je zatim Srpsku gimnaziju u Temišvaru (1956), a potom je upisao Fakultet ruskog jezika[1] na Pedagoškom institutu „Maksim Gorki“ u Bukureštu, odakle je isključen zbog „antipartijskog i antidržavnog stava“. Kao student druge godine filologije, osuđen je na kaznu zatvora.[2] Zbog „verbalnog delikta“ od 1958. do 1962. godine bio je zatvoren, pa pomilovan. Po izlasku iz tamnice stekao je fakultetsku diplomu, na Mašinskom fakultetu Univerziteta politehnike u Temišvaru (1971). Kao mnogi njegovi vršnjaci i Stevan Bugarski je prošao `pakao` Baragana (rumunskog `Sibira` ili `Golog otoka`). Počev od 1951. godine Bugarski se predaje izučavanju srpskog kulturnog nasleđa u Rumuniji. Bio je profesor-zamenik u Parcu i Malom Bečkereku. Radio je zatim kao nekvalifikovani radnik i bravar u Mašinskom preduzeću u Temišvaru. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu Politehnike u Temišvaru 1971. godine. Kao inženjer nastavio je da radi u istom preduzeću odakle je otišao u penziju 1991. godine. Živi i stvara u Temišvaru. Radio je godinama kao novinar u Srpskoj emisiji Radio Temišvara. Počev od 1950. godine pisao je poeziju. Pored brojnih naučnih radova, prikaza knjiga i članaka u srpskoj štampi u Rumuniji, a takođe i u Srbiji, Stevan Bugarski je pisao i pripovetke. Bavi se prevođenjem sa rumunskog jezika na srpski. Ipak, njegovo ime je zabeleženo po neumornom i studioznom istraživačkom radu srpske prošlosti u Rumuniji. Žiri Dositejeve zadužbine je 2017. godine napisao o svom laureatu: Stevan Bugarski je vodeći naučni i kulturni poslenik među Srbima u Rumuniji, ugledni proučavalac gotovo svih oblasti srpske baštine, od znamenitih ličnostipoput grofa Đorđa Brankovića, Dositeja Obradovića, Save Tekelije, Miloša Crnjanskog, do srpske štampe, crkvene umetnosti, istorije srpskih svetinja, letopisne tradicije i političke istorije...on je svojim pregalaštvom postao čuvar srpske baštine i samosvojnosti Srba u Rumuniji.[3] Društveni angažman Temišvarac Bugarski je od osnivanja aktivan u Savezu Srba u Rumuniji `krovnoj organizaciji srpstva u toj državi`. Za njega su rekli njegovi poštovaoci iz Dositejeve zadužbine (2017) da je delujujući u Rumuniji, ali i matici Srbiji: srušio ograde koje su nas delile i izgradio mostove koji nas spajaju. Stevan Bugarski je član Upravnog odbora Matice srpske i Uređivačkog odbora `Vukove zadužbine`. Zamenik je glavnog urednika publikacije „Temišvarski zbornik“. Saradnik je Srpske akademije nauka i umetnosti. Član je Udruženja književnika Srbije. Nagrade Dobitnik je nagrade Saveza pisaca Rumunije i Temišvarske filijale Saveza pisaca Rumunije. Dobio je nagradu „Laza Kostić“, nagradu „Guščije pero“ i dobitnik je Srpske književne nagrade. Matica iseljenika Srbije je 8. marta 2008. godine za višedecenijski rad Stevanu Bugarskom dodelila prestižnu nagradu „Rastko Petrović“. Krajem godine 2008. dodeljena mu je prestižna nagrada Pro cultura Temiške županijske direkcije za kulturu. 2009. dobitnik je nagrade Srpske književne zadruge zajedno sa Ljubomirom Stepanovim za knjigu „Istorijski i kulturni spomenici Srba u rumunskom Banatu“. Nagradu `Dositej Obradović`,[4] koja se dodeljuje kulturnim radnicima Srbima, od strane Zadužbine Dositejeve, dobio je Bugarski 2017. godine u Beogradu.

Sedi da razgovaramo - Dušan Radović, I izdanje I izdanje !!! 1981 g. Dusan Petricic Ima li šta lepše od toga da svom detetu, sa smeškom na licu, kažete: ’Sedi da razgovaramo’? Ako pri tom još imate knjigu u ruci... onda je uživanje zagarantovano. Izdavač: Radnički univerzitet Radivoje Ćirpanov - Novi Sad, 1981. god. Tvrd povez, 25,5 cm. 40 str. Ilustrovano Dečje knjige su kao najdivnije igračke. Neodoljivo lepe i primamljive. Vedre i lekovite. Jednostavne i pametne. Ne postoji popularnija umetnost od one namenjene deci. Nijedna knjiga nije čitanija od dečjih. Nijedna radio-emisija slušanija, jer slušaju i čitaju i mladi i stari. I ničemu se ne može proricati lepša budućnost i najdublja starost no tim lepim igračkama duha. U dečjim knjigama i umetnosti namenjenoj deci ostavljene su sve lepe i jednostavne misli, namere i poruke odraslih. Ta umetnost je riznica najskupocenijih vrednosti u najnaivnijim oblicima. Pred razrogačenošću dečje radoznalosti i rascvetala se velika nadahnuta igra mašte. Najlepša rečitost, najčistija dobra volja, prezna pamet i zrela jednostavnost. ...... Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“:

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Orson Welles, Che Guevara i Winston Churchill možda se nisu slagali oko političkih pitanja, ali imali su jednu zajedničku stvar: svi su uživali u dobroj cigari. Datira još od Arawak Indijanaca koji su dočekali Kolumba po njegovom dolasku u Zapadnu Indiju, cigara je za mnoge simbol dobrih stvari u životu. Mala knjiga o cigarama je informativan i praktičan vodič, koji pokriva širok raspon pitanja vezanih uz cigaru, u lako razumljivom abecednom formatu s ekstenzivnim križnim referencama. Od dodataka (svih dodataka osmišljenih za poboljšanje užitka pušenja) do Vuelte Abajo (navodno izvora najfinijeg duhana na svijetu), uz Malu knjigu o cigarama otkrijte povijest cigara, nepovratno povezanu s kubanskom , gdje je cigara uzdignuta u oblik umjetnosti. Knjiga uključuje bibliografiju i korisnički priručnik za one koji žele otkriti više. Temeljito istražena, s ilustracijama u boji na svakoj stranici i jedinstvenim sustavom kodiranja boja za lakše snalaženje, Mala knjiga o cigarama oduševit će sve one koji uživaju u aromi finog Monte Crista ili Romea y Juliete. Éric Deschodt (rođen 30. ožujka 1937.) francuski je novinar, pisac i prevoditelj. Pisao je policijske romane napisane u suradnji pod pseudonimom Bernard-Paul Lallier. Biografija Éric Deschodt je bio brat Anne-Marie Deschodt.[1] Nakon završene srednje škole i diplome iz filozofije, postaje novinar Radio Francea, potom radi na raznim poslovima: prodavač poljoprivrednih strojeva, zastupnik slikarstva, izdavač umjetnina, uzgajivač ribe u Camargueu. Na kraju se vratio novinarstvu i sukcesivno je radio za nekoliko publikacija, uključujući Jours de France, Valeurs actuelles i Le Figaro. U suradnji s Christianom Charrièreom, pod pseudonimom Bernard-Paul Lallier, objavio je Le Saut de l`ange (1968.), detektivski roman koji je te godine osvojio Prix du Quai des Orfèvres i koji je pod istoimenim naslovom kinematografski adaptirao Yves Boisset 1971. Nakon ovog romana uslijedio je nastavak L`Ange du paradis, objavljen 1969. Godine 1977. Deschodt je pod istim pseudonimom napisao triler Terreur à Nantes u suradnji s Philippeom Heduyem. Sam, Éric Deschodt objavio je eseje o francuskom zrakoplovstvu i proizvodnji cigara pod svojim patronimom, 10-ak romana i biografije Antoinea de Saint-Exupéryja, Octavea Mirbeaua, Andréa Gidea, Agrippa d`Aubignéa, Gustava Eiffela i Attile. Pisao je i prijevode, uključujući Ceux de Falesa Roberta Louisa Stevensona i detektivske romane Mickeya Spillanea.

Naslov: Srbi : Istorija, mit i razaranje Jugoslavije Autor: Tim Džuda Izdavač: Beograd : Dan Graf Pismo: latinica Br. strana: XVI, 334 Format: 24cm Povez: meki Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) veoma dobro očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni (osim poslednjih nekoliko listova na kojima postoji trag savijanja što se može zanemariti u odnosu na sveukupno stanje knjige), nigde nema podvlačenja, obeležavanja, dopisivanja, `magarećih ušiju` i sl. i odlično su povezani međusobno i sa koricama. Više o knjizi možete da pročitate ukoliko drugu sliku uvećate do pune veličine Tim Džuda je novinar uglednog britanskog časopisa `Ekonomist`. Završio je `London School of Economics` i `Fletcher School of Law and Diplomacy`. Radio je kao dopisnik BBC i The Times, a za vreme rata na Kosovu 1999. godine, pisao je za The Observer, The Sunday Telegraph i The Guardian. Autor je više puta nagrađivane knjige `Srbi : istorija, mit i razaranje Jugoslavije`. a) Srbi - istorija b) Građanski rat - Jugoslavija c) Jugoslavija - istorija

Sergej Dovlatov KOMPROMIS Autor:: Sergej Dovlatov Žanrovi:: Autobiografije i biografije Izdavač:: LOM Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 274 Pismo: Ćirilica Format: 19 cm Sergej Dovlatov rođen je 3.septembra 1941. godine u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika, pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove, glumice. Od 1944. godine živeo je u Lenjingradu 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine školovanja udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, gde je od 1962. do 1965. služio kao čuvar u robijaškom logoru, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar i pisao kratke priče koje su se širile u samizdatu, zbog čega su ga sovjetske vlasti proganjale. U svojoj 33. godini, posle jedne pijanke u Lenjngradu, Dovlatov završava u Estoniji, gde ostaje dve godine ovaj urnebesni period u njegovom životu opisan je u romanu Kompromis. Knjiga je NOVA..... -------------------------------- L2

ЏОН О`НИЛ - НЕНАДМАШНИ ГЕНИЈЕ ( Живот Николе Тесле ) Никола Тесла је један од најоригиналнијих мислилаца у историји људског рода. Не постоји ниједно подручје техничке цивилизације на којем он није радио као претеча или на којем његов рад није убрзао рад осталих научника, па се са разлогом сматра стубом цивилизације. Биографи и обожаваоци Аристотела кажу да је цивилизација управо онда почела када се родио овај велики филозоф. Нешто слично томе може се слободно рећи и за Теслу, јер је у савременој цивилизацији направљен џиновски корак тек онда када је Тесла дао решење проблема обртног магнетног поља и полифазног система наизменичних струја и тиме омогућио пренос електричне енергије на велике даљине. Имајући у виду да је књига Џона О’Нила до сада служила као највише цитирана у списку литературе многим домаћим и страним ауторима, она, без сваке сумње, представља “прави трактат” за многе читаоце који воле и поштују Теслу и његово истинско дело. Број страна: 315 Писмо: Ћирилица Повез: Тврди

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! a) Jevrejska religija b) Jevreji - narodni običaji .......................................................... R e f e r e n c e Religija Obredi Blagoslovi Praznici Ishrana Životni ciklus Pojmovi iz Judaistike Tanah Verske grupacije Talmud Simboli Pavle Šosberger je rođen je u Budimpešti, 1920. godine. Počev od 1966. godine, bio je predsednik Jevrejske opštine Novi Sad u tri mandata. Bavio se istorijskim radom i spisateljstvom. Napisao je 11 knjiga o Jevrejima Novog Sada i Vojvodine. Objavio je niz članaka o starom Novom Sadu. Učestvovao je u izradi Enciklopedije Novog Sada kao i mnogih TV i radio emisija, kao dokumentarnih filmova. Sarađivao je sa mnogim institucijama i pojedincima na proučavanju Holokausta na prostorima Vojvodine. Za imenik žrtava – Jevreja u Vojvodini, 1990. godine mu je od strane Jad Vašema uručena Zlatna menora. Nosilac je tri ordena, Megile zahvalnice Saveza JOJ (1969), plakete JONS (1985), Novembarske povelje Grada Novog Sada (2001). Umro je u Novom Sadu 27. marta 2012. godine.

Autor: Džon O`Nil Broj strana: 324 Pismo: ćirilica Povez: tvrd Format: 21 cm Nikola Tesla je jedan od najoriginalnijih mislilaca u istoriji ljudskog roda. Ne postoji nijedno područje tehničke civilizacije na kojem on nije radio kao preteča ili na kojem njegov rad nije ubrzao rad ostalih naučnika, pa se sa razlogom smatra stubom civilizacije. Biografi i obožavaoci Aristotela kažu da je civilizacija upravo onda počela kada se rodio ovaj veliki filozof. Nešto slično tome može se slobodno reći i za Teslu, jer je u savremenoj civilizaciji napravljen džinovski korak tek onda kada je Tesla dao rešenje problema obrtnog magnetnog polja i polifaznog sistema naizmeničnih struja i time omogućio prenos električne energije na velike daljine. Tesla je jedinstven genije koji nije pripadao samo našem narodu već celokupno čovečanstvu. Njegova genijalnost je utoliko veća što je nije upotrebio za brutalno uništenje naroda, već da kao filozof prirode ispita njene ćudi i da ih stavi na uslugu čovečanstvu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! I izdanje ! Ilustracije: Danica Rusjan Jakševac, Stjepan, hrvatski pjesnik (Brdovečki Sveti Križ, 16. XII. 1916 – Zagreb, 10. V. 1994). Od 1938. bio je zaposlen na Radio Zagrebu: dugogodišnji spiker, planer programa, instruktor kadrova te od 1952. urednik dječjega programa. Objavio je dvije knjige intimističke lirike (Pjesme, 1943; Glasim se nespokojem, 1956), a poznat je kao kajkavski i štokavski dječji pjesnik. Počevši u tradicionalnome krugu hrvatskoga dječjeg pjesništva (Vesela godina, 1969), već je u drugoj zbirci Voli, ne voli, voli (1972) unio kao jedan od prvih u nas temu dječjih ljubavnih preokupacija, a u svojoj najpoznatijoj zbirci Ima jedan razred (1981) i izražajno-jezične inovacije. Zahvaljujući melodioznosti i zvonkosti mnogi su njegovi dječji stihovi i stihovi za odrasle uglazbljeni. Režirao je kulturno-prosvjetne filmove, dramatizirao dječje bajke za Jugoton, a scenska su mu djela izvođena u lutkarskim kazalištima u Zagrebu i Subotici. Prevodio je sa slovenskoga jezika. Biblioteka Vjeverica

U dobrom stanju! Izdavač: RAD, BEOGRAD 1987g. 761str. ilustrovano Tvrd povez Papa Pije XII primio je na dan 3. septembra 1943.godine u audijenciju 110 ustaša,ustaških policajaca,domobrana i oružnika (žandarma).Posle susreta sa Pijom XII ovih 110 pripadnika vojnih i policijskih snaga NDH fotografisalo se sa vatikanskim velikodostojnikom za uspomenu.Ustaški list `Hrvatski narod` objavio je na dan 5. septembra 1943. godine sledeću vest iz Rima: `HRVATSKI ORUŽNICI KOD SV. OCA Papa Pije XII primio je u audijenciju hrvatske oružnike,koji su bili na izobrazbi u Italiji.` (Od našeg redovnog dopisnika) Rim, 4.rujna.`U četvrtak poslijepodne primio je Sv. Otac Pije XII u posebničku audijenciju od 110 hrvatskih oružnika što su bili na oružničkoj izobrazbi u Italiji.Njih su predvodili mons.Mađerec,rektor zavoda Sv. Jeronima u Rimu i četiri hrvatska časnika.Sv. Otac se zadržao s hrvatskim oružnicima u razgovoru,oslovivši svakog pojedinca,zanimajući se za njegov rad i boravak u Italiji.Izjavio je,kako pozna Poglavnika dra Antu Pavelića.Na kraju je Sv.Otac podjelio svima oružnicima prigodne darove te apostolski blagoslov. Vladimir-Vlado Dedijer (Beograd, 4. februar 1914 — Boston, 30. novembar 1990) je bio akademik, istoričar, publicista novinar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe. Vlado je rođen 4. februara 1914. godine u Beogradu, gde je proveo detinjstvo i mladost. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Upisuje Pravni fakultet u Beogradu, kada zbog nemaštine i nemogućnosti da plaća studije počinje da radi kao dopisnik iz zemlje, a kasnije i sveta za „Politiku“. Bio je član KPJ i radio je u korist komunističke propagande. Poznavao je odlično direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara sa kojim je upoznao Josipa Broza Tita po dolasku u Beograd 1941. godine. Vlado Dedijer je po formiranju prvih partizanskih odreda postavljen za političkog komesara Kragujevačkog NOP odreda, što je podrazumevalo i zversku torturu i ubistva „neprijatelja“ (uključujući i razočarane bivše komuniste kao Živojin Pavlović).[1] [2] Učestvovao je u opsadi Kraljeva, polovinom oktobra 1941. godine, kada je bio ranjen u nogu. Posle toga, odlazi u Vrhovni štab i radi u agitaciono-propagandnom odeljenju čitavog rata. U bici na Sutjesci izgubio je svoju ženu, dr. Olgu Popović-Dedijer, koja je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije. Posle završetka rata, odlazi na osnivanje Ujedinjenih nacija u San Francisko. Po povratku u zemlju, kao veoma obrazovan čovek, dobija mesto predavača istorije NOB-a na Beogradskom univerzitetu. Tokom rata brižljivo je vodio svoj Dnevnik, koji je posle rata objavljen. U Beogradu se po drugi put oženio, ovoga puta Verom Dedijer. Bio je predstavnik Jugoslovenske delegacije na konferenciji mira u Parizu 1946. godine. Po povratku, dobija zaduženje da bude urednik lista „Borba“. Za vreme sukoba sa Staljinom bio je član raznih pregovaračkih misija. Tu je počeo da prikuplja i podatke za svoje čuveno delo, po kome će kasnije postati poznat – „Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“. Bio je član CK SKJ od 1952. i saveznog odbora SSRNJ od 1953. godine. Kao urednik lista „Borba“, optužen je da je pomagao sređivanje Đilasovih članaka, pa je izveden pred Partijsku komisiju, a zatim i pred sud u Beogradu 1954. godine. Na tajnom suđenju zajedno sa Milovanom Đilasom, izabrao je da ga brani slavni advokat Zdravko Politea, koji je 1928. godine na „Bombaškom procesu“, branio Tita, a kasnije kardinala Alojzija Stepinca. Osuđen je uslovno na godinu i po dana. Kasnije mu je sud poništio tu odluku. Vlado Dedijer je rešio da se povuče iz političkog života. Podneo je ostavku na članstvo u SKJ i SSRNJ avgusta 1954. godine. Posle političke karijere, počeo je da se bavi pisanjem. Odlazi u SAD 1955. godine gde je i dobio zvanje Akademika istorijskih nauka. Povremeno je iz Amerike dolazio u zemlju gde je radio kao autor u pisanju knjiga. Vladimir Dedijer je u Americi postao član Raselovog suda, a zatim i predsednik istog suda koji je ispitivao ratne zločine u Vijetnamu, kršenje ljudskih prava u Latinskoj Americi i niz drugih. Aktivno je radio i u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu. Bio je jedan od koautora u udžbeniku „Istorija Jugoslavije od 1918“, u izdanju beogradskog Nolita 1972. godine. Posle Titove smrti, ponovo odlazi u Ameriku, u Vašington, gde skuplja građu za nove biografije o Titu. Kao predsednik Raselovog suda radio je na pitanju zločina u logoru Jasenovac (1941 — 1945). U Americi je radio na pripremanju Tribunala Raselovog suda o koncentracionom logoru Jasenovac. U tu svrhu, vraća se ponovo u Jugoslaviju 1989. godine i zajedno sa višim naučnim saradnikom Antunom Miletićem radi na pisanju knjige o Jasenovcu. Ponovo je otišao u Ameriku i tu ga je snašla smrt. Pred kraj svog života je oslepeo, poželeo da se vrati i umre u svojoj zemlji, ali je iznenada preminuo od jakog srčanog udara 30. novembra 1990. godine u Bostonu, gde je obavljena i kremacija. Njegova urna, uz sve vojne počasti, sahranjena je 21. decembra 1990. godine u Ljubljani. Poreklo porodice Dedijer potiče iz Hercegovine, iz mesta Čepelice, kod Bileće. Vladov otac Jevto Dedijer, bio je docent geografije na Beogradskom univerzitetu i prvi asistent istaknutog srpskog geografa Jovana Cvijića. Pored Vlade on je imao još dva sina Borivoja Boru i sina Stevana, koji je bio nuklearni fizičar i socijalni teoretičar i koji je od 1961. godine živeo u Švedskoj. Vlado Dedijer se dva puta ženio. Prvi put sa lekarkom Olgom Popović iz Zemuna i sa njom je u godinama uoči Drugog svetskog rata dobio ćerku Milicu. U toku rata, ona je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije i poginula je juna 1943. godine za vreme bitke na Sutjesci. Posle delimičnog oslobođenja zemlje, 1944. godine, oženio se po drugi put sa Slovenkom Verom Križman i sa njom dobio ćerku Bojanu i sinove Borivoja-Boru, Branimira-Branka i Marka. Njegova dva sina Borivoje (umro 1958) i Branko (poginuo 1966), su tragično preminula i on je sahranjen pored njih u Ljubljani. Kao zaslugu u zajedničkom radu, Antun Miletić je posle Dedijerove smrti objavio knjigu „Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945)“, gde je pored svog imena, upisao i ime Vlade Dedijera, koji je tada već bio mrtav. Nosilac je Partizanske sponenice 1941, odlikovan je Ordenom partizanske zvezde prvog reda i imao je i čin potpukovnika JNA u rezervi.

Description Reč je o portretu 25 najvećih tajnih agenata koji su poslednjih 300 godina radili u korist države i srpskog naroda.