-Izdavač: `Matica srpska` -Povez: Tvrd sa omotnicom -Pismo: Ćirilica -Broj strana: 500 -Stanje: dobro očuvano Mikhail Ivanovich Rostovtzeff, ili Rostovcev (ruski: Mihailo Ivanjovič Rastojcevcev; 10. novembar / oktobar 1870 - 20. oktobar 1952) bio je istoričar čija je karijera zauzela 19. i 20. vek i koja je proizvela značajne radove o staroj rimskoj i grčkoj istoriji. [1] Bio je član Ruske akademije nauka. Rostovtzeff je bio sin latinskog učitelja. Po završetku studija na univerzitetima u Kijevu i Sankt Peterburgu, Rostovcev je radio kao asistent, a zatim kao redovni profesor latinskog na Univerzitetu u Sankt Peterburgu 1898–1918. [3] 1918. godine, nakon Ruske revolucije, emigrirao je najprije u Švedsku, zatim u Englesku, i konačno 1920. u Sjedinjene Države. Tamo je prihvatio stolicu na Univerzitetu Viskonsin-Madison pre nego što se preselio na Univerzitet Jejla 1925. godine gde je predavao do penzionisanja 1944. [4] On je nadgledao sve arheološke aktivnosti ove druge institucije uopšte i iskopavanja posebno Dura-Europos. [5] Veruje se da je skovao termin `karavan grad`. [6]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I. izdanje! Ilustracije: Danica Rusjan Jakševac, Stjepan, hrvatski pjesnik (Brdovečki Sveti Križ, 16. XII. 1916 – Zagreb, 10. V. 1994). Od 1938. bio je zaposlen na Radio Zagrebu: dugogodišnji spiker, planer programa, instruktor kadrova te od 1952. urednik dječjega programa. Objavio je dvije knjige intimističke lirike (Pjesme, 1943; Glasim se nespokojem, 1956), a poznat je kao kajkavski i štokavski dječji pjesnik. Počevši u tradicionalnome krugu hrvatskoga dječjeg pjesništva (Vesela godina, 1969), već je u drugoj zbirci Voli, ne voli, voli (1972) unio kao jedan od prvih u nas temu dječjih ljubavnih preokupacija, a u svojoj najpoznatijoj zbirci Ima jedan razred (1981) i izražajno-jezične inovacije. Zahvaljujući melodioznosti i zvonkosti mnogi su njegovi dječji stihovi i stihovi za odrasle uglazbljeni. Režirao je kulturno-prosvjetne filmove, dramatizirao dječje bajke za Jugoton, a scenska su mu djela izvođena u lutkarskim kazalištima u Zagrebu i Subotici. Prevodio je sa slovenskoga jezika. Biblioteka Vjeverica

SA SRPSKOM VOJSKOM TRAGIČNA EPOPEJA JEDNOG NARODA: Anri Barbi Naslov Sa srpskom vojskom : tragična epopeja jednog naroda / Anri Barbi ; [prevela s francuskog Anđelka Cvijić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2015 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 385 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Cvijić, Anđelka Zbirka Edicija Srbija 1914-1918 ISBN 978-86-515-1026-0 (karton) Napomene Prevod dela: Avec l`armée serbe / Henry Barby Čuveni francuski novinar, ratni dopisnik pariskog Žurnala sa srpskog ratišta, ovom knjigom dao je nezamenljivu i skoro neprevaziđenu dokumentaciju o srpsko-austrougarskom ratu 1914. Barbi je, idući za našom vojskom, upoznao i pobude i ciljeve Srbije, video i doživeo srpske vojnike izbliza, proučio njihove ratničke, ali i moralne i psihičke osobine. Pokazalo se da je briljantan, hrabar i savestan pisac i svojim delom zadužio je i našu istoriografiju i nacionalnu kulturu uopšte. Odlično očuvana knjiga.

Beograd 1998. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 596 strana + strane sa mapama i ilustracijama. Napomena: na predlistu trag flomastera; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. Georgije Ostrogorski rođen je u Sankt-Peterburgu, školovao se u velikim univerzitetskim centrima Nemačke i Francuske. 1933. godine, nakon nekoliko godina profesure na univerzitetu u Vroclavu, doselio se u Srbiju, tadašnju Jugoslaviju. Dobio je mesto na Beogradskom univerzitetu, na Filozofskom fakultetu, Odeljenje za istoriju, gde je na predmetu Istorija Vizantije radio čitavog života. Osnovao je Vizantološki institut SANU, koji je, zahvaljujući njegovom ugledu, postao važna institucija svetske vizantologije. Georgije Ostrogorski je napisao Istoriju Vizantije publikovanu 1963. godine u Monaku. Ha nemačkom jeziku izašla je u čuvenoj Milerovoj seriji „Handbuch der Altertumswissenschaft“. Ovo delo ima nekoliko srpskih izdanja, a prevedeno je i na sve svetske jezike i danas se još uvek smatra jednim od najsveobuhvatnijih jednotomnih pregleda vizantijske istorije. U svojim mnogobrojnim delima proučavao je gotovo sve vidove života Vizantije: političku istoriju, socijalno-ekonomsku istoriju, istoriju ideja i odnose sa slovenskim svetom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Vjera Lalin Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac.[1][2] Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.[2] Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Price Ilustrovao: Oleksij Miscenko Mihail Mihajlovič Prišvin (rus. Mihail Mihajlovič Prišvin, naučna transliteracija Mikhail Mihajlovič Prišvin; * 23. januar / 4. februar 1873. grg. u Hruščovu-Ljovščino, Orlovska gubernija; † 16. januar 1954. u Moskvi) je bio ruski pisac. Mihail Prišvin je rođen kao sin trgovca u Hruščovu-Ljevskinu (oko 400 kilometara jugoistočno od Moskve) i studirao je na hemijsko-agronomskom fakultetu Politehnike u Rigi. Tamo je uhapšen 1897. godine, zatvoren i kasnije stavljen u kućni pritvor zbog učešća u širenju revolucionarnih spisa. Između 1900. i 1902. godine završio je studije u Lajpcigu i Jeni. Posle kratkog staža kao agronom, Prišvin je radio kao novinar, a tokom građanskog rata kao seoski učitelj, bibliotekar i kustos muzeja. Od 1905. pisao je svoje prve književne tekstove, često zasnovane na putopisima. Pored veoma hvaljenih priča, reputaciju su mu učvrstili autobiografski roman Lanac Kašeja i duga priča Šen Šen. Pisao je i odlične knjige za decu. U metežu Revolucije od 1917. pa nadalje, Prišvin je upoznao književni krug u Petrogradu, gde je živeo zimi, dok je leti radio na porodičnom imanju u Jelecu. Prišvin se dopisivao sa Trockim tokom ovog revolucionarnog perioda, ali „kao rezultat neposlušnog članka upoznaje se sa boljševičkim pravnim sistemom i njegovim zatvorima.“[1] Dugo je ostalo nepoznato da je Prišvin od 1918. pisao dela političkog i filozofskog karaktera i jasno poznavao cenzurnu situaciju od samog početka za fioku – poput Zemaljske čaše, groteske iz Ruskog građanskog rata. Takođe u tajnosti, skoro pedeset godina vodio je dnevnik za koji je svojim oštrim analizama političke i društvene sadašnjosti popunio 120 sveska i za koji je rekao da će ga „streljati deset godina za svaki red“.[2] Prišvin je ostavio i obiman fotografski opus u kome je hvatao ne samo utiske prirode već i društvene promene. Posle Prišvinove smrti 1954. godine, njegova udovica i egzekutor sakrili su njegovu pisanu imovinu od staljinističke javnosti kako ih ne bi ugrozili. Mnoge sveske su kasnije prepisane. Njegovo kompletno delo je već dostupno na ruskom jeziku, a rusko izdanje dnevnika, koje izlazi od 1991. godine, završeno je 2018. godine.[3][4][5][6] Prvi tom dnevnika, sa zapisima od 1917. do 1920. godine, objavljen je u nemačkom prevodu 2019. godine.[2] Njegovi dnevnici pokazuju ogromnu raznolikost oblika: utiske, svakodnevne rečenice, beleške iz snova, izveštaje, aforizme, a takođe i pisanje prirode. Prišvin je bio član ruskog Fraternitas Arctica u Rigi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potpis Autora! Ilustracije: Vjera Lalin Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Lepotom knjige bavio se: Bole Miloradovic Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Djuro Seder Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac.[1][2] Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.[2] Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine.[4] Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Od deformacije SDB do MASPOKA i liberalizma - Zdravko Vuković Moji stenografski zapisi 1966 - 1972. godine SADRŽAJ Povodom Mojih stenografskih zapisa GODINA 1966 I- Aleksandar Ranković o srpskom nacionalizmu II- Četvrti plenum CK SKJ na Brionima- veliko iznenađenje III- Posle Brionskog plenuma IV- Razgovor direktora Radio-televizije Beograd sa Titom V- Razgovor predstavnika Radio-televizije Beograd sa Kardeljom VI- Svet o događajima u Jugoslaviji VII- Odjeci Brionskog plenama i nedoumice GODINA 1967 I- Delegacija Kosmeta kod Tita II- Predstavnici Kometa kod Kardeljaa III- Štampa i privredna reforma IV- Društvena i politička previranja u zemlji V- Izraelsko-egipatski rat i Jugoslavija VI- Pred težom fazom reforme VII- Spoljnopolitičke informacije VIII- Da li je u kulturi moguć nacionalan sistem samoupravljanja CODINA 1968 I- Pogledi na političke prilike u zemlji II- Iz domena međunarodnih odnosa III- Teškoće u zemlji se gomilaju, problemi se ne rešavaju IV- Događaji u Čehoslovačkoj i reagovanja socjalistikih zemalja V- Stanje zemlji se komplikuje VI- Studentske demonstracije uzbudile čitavu jugoslovensku javnost VII- `Smernice` i Titovo istupanje na televiziji VIII- Vladimir Bakarić i Petar Stambolić u Radio televiziji Beograd IX- Zbivanja u Čehoslovačkoj X- Intervencija u Čehoslovačkoj uznemirila svet XI- Posle sovjetsko-čehoslovačkog sporazuma XII- Događaji u zemlji u senci međunarodnih zbivanja XIII- Prepiska Brežnjev-Tito XIV- Demonstracije na Kosovu XV- Tri sata sa predsednikom Titim na Brionima GODINA 1969 I- Na Kosovu međunacionalni odnosi pogoršani II- Povodom IX kongresa SKJ III- Tito za konferenciju nesvrstanih IV- Iz spoljnopolitičkih informacija V- `Cestna afera` u Sloveniji VI- Aktuelnosti na domaćoj političkoj sceni VII- Kardelj o unutrašnjoj i spoljnoj politici GODINA 1970 I- X sednica CK SK Hrvatske - burna reagovanja II- Plenum CK SK Srbije o međunarodnoj situaciji III_ Povodom trodnevne sednice Izvršnog biroa IV- U SKJ velike razlike u gledanju na razvoj društva V- Mitja Ribičič loše primljen u Moskvi VI- Razlike u gledanjima na promene u sistemu VII- Tito razgovarao sa predstavnicima Srbije VIII- Iz spoljnopolitičkih informacija IX- Teški razgovori između delegacija SFRJ i Bugarske X- Srbija utvrđuje svoj identitet XI- Položaj Jugoslavije u Evropi XII- Izvršni komitet CK Hrvatske kritikuje štampu GODINA 1971 I- Rasprave o ustavnom položaju pokrajina II- Rasprave o ustavnim amandmanima III- III konferencija SKS o političkom sistemu IV- Izvršni biro o radu obaveštajnih službi V- Politički faktori Srbije o stenogramu Izvršnog biroa VI- Demanti tvrdnji o zaveri protiv rukovodstva Hrvatske VII- Tito sumnjiči Mijalka Todorovića VIII- Pogoršanje sovjetsko-jugoslovenskih odnosa IX- Titov razgovor sa generalima. X- Iz prepiske Brežnjev-Tito XI- Konfrontacije i previranja u Hrvatskoj XII- Razgovori Brežnjev-Tito u Beogradu XIII- Pogoršanje političke situacije XIV Štrajk studenata u Zagrebu XV- XXI sednica Predsedništva SKJ u Karađorđevu XVI- Titovi razgovori sa Izvršnim komitetom CK SK Hrvatske u noći uoči XXI sednice XVII- Ostavke u CK SK Hrvatske XVIII- Posle raspleta u Hrvatskoj GODINA 1972. I- Odjeci XXI sednice II- Počinju razmimoilaženja među rukovodećim ljudima Srbije III- Titov razgovor sa rukovodećim ljudima Srbije IV- U Hrvatskoj raščišćavnje, u Srbiji zaplitanje V- Politički i državni vrh Srbije o razlikama VI- Pokušaji da se razlike prevaziđu VII Titov razgovor sa političkim aktivom Srbije VIII- Smena u CK SK Srbije Izdavač: Narodna knjiga, Beograd Godina: 1989 Tvrdi povez sa omotom Broj strana: 745 Biblioteka: Memoari, dnevnici, sećanja Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: DU gore Težina: 1200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dušan Miklja rođen je u Beogradu, gde se i školovao. Mnogo je putovao i boravio više godina u Africi, odakle je kao dopisnik izveštavao o dramatičnim istorijskim događajima. Lično je poznavao mnoge državnike, ali i gerilske vođe. Autor je zbirki priča Sultan od Zanzibara, Kosmopolitske priče, Bilo jednom u Beogradu, Hronika nastranosti,kao i njenih proširenih izdanja Dranje dabrova i Uloga jelovnika u svetskoj revoluciji, Potapanje Velikog ratnog ostrva,romana Put u Adis Abebu, Krpljenje paučine, Kraj puta i Njujork, Beograd,putopisno-esejističke proze Crni Sizif, Trbuh sveta i Putopisi po sećanju. U pozorištu mu je izvedena drama Orden, koja je na međunarodnom festivalu u Moskvi dobila nagradu za najbolji savremeni antiratni tekst. Hronika nastranosti prevedena je na engleski jezik. Na osnovu romana Njujork, Beograd napisao je scenario po kome je snimljen film. Isti roman dobitnik je nagrade „Zlatni Hit Libris“ za jedno od najčitanijih književnih dela. Napisao je i više publicističkih dela, istorijskih hronika i radio-drama. Bavi se i prevođenjem. Živi i radi u Beogradu kao nezavisni novinar i pisac.

Nova knjiga Glavaš : kronika jedne destrukcije - Drago Hedl Izdavač: Samizdat Godina izdanja: 2013 Broj strana: 294 Format: 22 cm Povez: Broširani Knjiga dugogodišnjeg novinara “ Feral Tribunea” Drage Hedla “Glavaš – Kronika jedne destrukcije” kruna je višegodišnjeg istraživanja ratnih zločina koje su hrvatske snage počinile nad Srbima u Osijeku. Predstavlja dvodecenijski izuzetno naporan, i na momente po život opasan istraživački novinarski rad. Drago Hedl je veći deo svog profesionalnog rada posvetio otkrivanju ratnih zločina u Osijeku, a 18 godina posle prvih tekstova, glavni junak njegovih priča konačno je smešten iza rešetaka. Drugi junak, Tomislav Merčep, nalazi se u istražnom zatvoru zbog ubistva 43 civila, a Vladimira Šeksa, koji im je bio u zapovednom lancu, pominje Amnesty International. Pravi glavni junak ove knjige nije Branimir Glavaš nego njen autor, mada on taj status nikad ne bi prihvatio. Drago Hedl je samostanskom predanošću radio svoj posao i beležio svako zločinstvo, svaki relevantan podatak. Neustrašivo i strpljivo, slažući raskošni mozaik tog destruktivnog političkog opusa, ovaj tihi junak je, zanemarujući mač nad sopstvenom glavom, ispisao možda najveći spomenik hrvatskom angažovanom novinarstvu ikada. L2

Veoma dobro očuvano, s potpisom Dragana Lukića, ćirilica Prvo izdanje Biblioteka Vjeverica Autor - osoba Lukić, Dragan Naslov Od kuće do škole / Dragan Lukić ; [ilustrirala Zlata Živković-Žilić ; izbor Vladimir Milarić] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1981 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1981 Fizički opis 123 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Živković-Žilić, Zlata Milarić, Vladimir Zbirka Biblioteka Vjeverica Ilustracije: Zlata Živković Žilić Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 – Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu. Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964–1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967–1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica MG130 (L)

What the Romans Did for Us Philip Wilkinson mek povez kao nova ilustrov. 160 strana .... From frescoes to fast food, bridges to bikinis, the Romans brought us a variety of innovations that changed the landscape of Britain and the lifestyle of its inhabitants for ever. The Romans were mass-producers, capitalists and bureaucrats who during their 400-year stay in Britain built dozens of towns and miles of roads, leaving a fascinating and complex legacy that forms the basis of much of our technology today. Based on the BBC series of the same name, presented by Adam Hart-Davis, What The Romans Did For Us investigates the innovations that Romans brought to our shores and assesses their considerable impact on our lives. It features demonstrations and reconstructions of extraordinary Roman devices, and provides an alternative, dynamic history of the people that transformed Britain. `The irrespressible Adam Hart-Davis.... has the energy and ingenuity to match the Romans...` Radio Times `What makes any programme to do with Adam Hart-Davis fascinating is that he doesn`t just tell you things... he actually gets his feet wet.` The Times

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lepe ilustracije! Ilustraciuje: N. Carusina Ivan Sergejevič Sokolov - Mikitov (17. [29] maj 1892, Oseki, Kaluška gubernija — 20. februar 1975, Moskva) — ruski sovjetski pisac i novinar, specijalni dopisnik. Ivan Sergejevič Sokolov-Mikitov je rođen u Oseki, Kaluška gubernija[4] ​​u porodici Sergeja Nikitiča Sokolova, upravnika šumskog zemljišta bogatih trgovaca Konšina. Godine 1895. porodica se preselila u domovinu svog oca u selo Kislovo, Ugranski okrug, Smolenska oblast). Od pete godine sa ocem je učestvovao u lovu, sa osam je od oca dobio na poklon malokalibarsku pušku Monte Kristo, iz koje je naučio da puca pre nego što je pošao u realnu školu (što je uticalo na njegovo dalja strast za lovom). Kada je imao deset godina, otac ga je odveo u Smolensk, gde ga je rasporedio u Smolensku Aleksandrovsku realnu školu. U školi se Sokolov-Mikitov zainteresovao za ideje revolucije. Zbog učešća u podzemnim revolucionarnim krugovima, Sokolov-Mikitov je izbačen iz petog razreda škole. Godine 1910. Sokolov-Mikitov odlazi u Sankt Peterburg, gde počinje da pohađa poljoprivredne kurseve. Iste godine napisao je svoje prvo delo - bajku `Sol zemlje`. Ubrzo Sokolov-Mikitov shvata da nema sklonosti za poljoprivredne poslove i postaje sve više zainteresovan za književnost. Posećuje književne krugove, upoznaje se sa mnogim poznatim piscima - Aleksejem Remizovim, Aleksandrom Grinom, Vjačeslavom Šiškovim, Mihailom Prišvinom, Aleksandrom Kuprinom. Od 1912. Sokolov-Mikitov je radio u Revelu kao sekretar lista Revel Leaflet. Ubrzo je dobio posao na trgovačkom brodu, posetio mnoge lučke gradove u Evropi i Africi. U vezi sa izbijanjem Prvog svetskog rata vratio se u Rusiju 1915. godine. Tokom rata, Sokolov-Mikitov je, zajedno sa poznatim pilotom Glebom Alehnovičem, leteo na ruskom bombarderu Ilja Muromets. „Upoznao sam februarsku revoluciju na frontu. Kao zamenik frontovskih vojnika, došao je u revolucionarni Petrograd, preplavljen crvenim zastavama. Ovde u Petrogradu. upoznao Oktobarsku revoluciju, slušao Lenjinov govor u sali Tauridske palate; ovde, u redakciji Novaja žizn, upoznao sam A. M. Gorkog i druge pisce, majstore reči, koji su bili ljubazni prema mojim spisima, prvi put sam počeo ozbiljno da razmišljam o tome šta je postalo moj životni put i sudbina. Revolucija je bila četvrta i poslednja prekretnica u mom životu: postao sam pisac“, sećao se I. Sokolov-Mikitov. Godine 1919. Ivan Sokolov-Mikitov se prijavio kao mornar na trgovački brod Omsk. Međutim, 1920. godine u Engleskoj, brod je uhapšen i prodat na aukciji za dugove. Za Sokolova-Mikitova je počela prisilna emigracija. Godinu dana živi u Engleskoj, a zatim se 1921. seli u Nemačku. Godine 1922. Sokolov-Mikitov se susreo u Berlinu sa Maksimom Gorkim, koji mu je pomogao da dobije dokumenta potrebna za povratak u domovinu. Po povratku u SSSR, Sokolov-Mikitov je mnogo putovao, učestvovao u arktičkim ekspedicijama na ledolomcu Georgij Sedov, koje je vodio Oto Šmit. Ekspedicije na Arktički okean, Zemlju Franca Josifa i Severnu Zemlju pratila je ekspedicija za spasavanje ledolomca Maligin, u kojoj je učestvovao kao dopisnik Izvestija. U 1929-1934 Sokolov-Mikitov je živeo i radio u Gatčini. Često su mu dolazili u posetu poznati pisci Evgenij Zamjatin, Vjačeslav Šiškov, Vitalij Bianki, Konstantin Fedin. U njegovoj kući je dugo živeo i poznati lovački pisac Nikolaj Anatoljevič Zvorikin (1873-1937). Godine 1930-1931 objavljeni su ciklusi Sokolova-Mikitova `Prekomorske priče` i `Na beloj zemlji`, kao i priča `Detinjstvo`. 1. jula 1934. godine primljen je u Savez pisaca SSSR-a. Tokom Velikog otadžbinskog rata, Sokolov-Mikitov je radio u Molotovu kao specijalni dopisnik Izvestija. U leto 1945. vratio se u Lenjingrad. Počevši od leta 1952. godine, Sokolov-Mikitov je počeo da živi u kući koju je izgradio sopstvenim rukama u selu Karačarovo, okrug Konakovo, Kalinjinska oblast. Ovde piše većinu svojih dela. Njegovu kuću „Karačarov” posetili su pisci Aleksandar Tvardovski, Viktor Nekrasov, Konstantin Fedin, Vladimir Soluhin, mnogi umetnici i novinari. Njegova proza je ekspresivna i ilustrativna pre svega u slučajevima kada se drži sopstvenog iskustva, slabija je kada pisac prenese ono što je čuo.[7] Sokolov-Mikitov je preminuo 20. februara 1975. godine u Moskvi. Prema testamentu, urna sa njegovim pepelom je sahranjena na Novom groblju u Gačini. Godine 1983. otkriven je spomenik na mestu sahranjivanja, čije je postavljanje inicirala gradska filijala VOPIIK-a Gatchina. Pored Ivana Sergejeviča, sahranjeni su i njegovi rođaci - majka Marija Ivanovna Sokolova (1870-1939) i ćerke Elena (1926-1951) i Lidija (1928-1931)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovao: Eugen Kokot Milovan Vitezović (11. 9. 1944. godine) je srpski pisac, profesor i scenarista. Piše pesme, romane, eseje, kritike, aforizme, filmska i tv scenarija. Objavio je više od četrdeset knjiga u preko sto pedeset izdanja; zastupljen je u preko pedeset antologija srpske i svetske poezije, proze, književnosti za decu, aforizama, fantastike i televizijskih drama. Aforizmi su mu objavljivani u nizu evropskih novina, od hamburškog Sterna, do moskovske Nedelje, prevođeni i na grčki, rumunski, hebrejski, švedski, italijanski... Vitezović je jedan od retkih naših savremenika, čija je knjiga bila zabranjena, pa čak i spaljivana u svom prvom izdanju; radi se o zbirci aforizama Srce me je otkucalo. Njegovi satirični tekstovi često su objavljivani u Ježu. Autor je brojnih televizijskih drama i serija, tekstova za pozorišna izvođenja i filmskih scenarija. Televizijski filmovi snimljeni po njegovim scenarijima prikazivani su na evropskim televizijama ORF i ZDF. Rođen je u Vitezovićima kod Kosjerića 11. septembra 1944. godine. Školovao se u Tubiću, Kosjeriću, Užicu i Beogradu; diplomirao je na Filološkom fakultetu, odsek opšta književnost, i na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija. Bio je operativni urednik u Književnim novinama; u omladinskoj reviji Susret omladine, radio je kao urednik za književnost do 1969. godine, a od tada kao urednik glasila Čivija. Funkciju urednika igranih serija na RTS- u vršio je od 1977. do 1991. godine, kada postaje glavni urednik Umetničko-zabavnog programa RTS- a. Član je Udruženja književnika Srbije i srpskog PEN centra; govori i piše za Nacionalnu reviju, magazin o nacionalnoj baštini Srbije. Na Fakultetu umetnosti, u zvanju vanrednog profesora od 2001. godine predaje Filmski i TV scenario. Književni rad Kao pripovedač, tok radnje vodi neosetno, spontano i sa puno humora prilagođenim situaciji; dela se odlikuju razvijenom fabulom, anegdotskom naracijom, potpuno dočaranom atmosferom doba o kom se govori. Dijapazon tema kojima se Vitezović služi je veoma širok, od istorijskih ličnosti i događaja, preko izmišljenih likova našeg vremena, pa do omladinskog štiva koje predstavlja hroniku mladosti svih nas. U svojim delima pruža ne samo uvid u život i svet likova, već slika različite predele dajući opštu sliku prostora i vremena. Radovi Milovana Vitezovića zauzeli su mesto u školskoj lektiri, takođe i u nemačkoj srednjoškolskoj čitanci. Kao gost-urednik u Zavdu za udžbenike i nastavna sredstva, u ediciji kapitalnih izdanja uredio je izabrana dela Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Milana Kašanina i Stojana Novakovića. Najznačajniji romani Šešir profesora Koste Vujića Lajanje na zvezde Milena iz Knez Mihailove Sveta ljubav Hajduk Veljko Petrović Evropske godine kneza Miloša Čarape kralja Petra Hajduk Veljko Petrović, Evropske godine kneza Miloša i Čarape kralja Petra su romani istorijske tematike na čijoj je građi Vitezović radio gotovo dvadeset godina. Biblioteka vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Nedeljko Dragic Biblioteka Vjeverica Ivan Kušan (Sarajevo, 30. avgust 1933 — Zagreb, 20. novembar 2012) bio je hrvatski pisac, slikar, prevodilac i redovni član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti.[1] Biografija Rođen u Sarajevu 1933. u porodici Jakše Kušana, vlasnika prodavnice knjiga i jednog od najpoštovanijih članova lokalne inteligencije. Porodica se preselila u Zagreb 1939. U svojoj 10. godini Ivan Kušan je otkrio svoj spisateljski talenat i napisao prvi roman. Srednju školu je završio u Zagrebu gde je i diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti.[2] Kasnije je otkrio ukus za vizuelne umetnosti. Tokom 1950-ih je radio na Radio Zagrebu. Od 1980. do 1994. je predavao na Akademiji dramskih umjetnosti Univerziteta u Zagrebu. Ivan Kušan je svoju prvu knjigu objavio 1956. Njegova specijalnost su postali romani za decu, a neki od njih, poput „Lažeš, Melita“ i „Koko u Parizu“ su postale vrlo popularne. U kasnijim fazama svoje karijere Kušan je otkrio sklonost ka erotskim bajkama. Takođe je napisao roman Čaruga, 1976. godine[1], o poznatom odmetniku Jovi Stanisavljeviću Čarugi, koji je kasnije adaptiran u film. Pisao je i scenarije, radijske i televizijske drame i serije, eseje i kritike. Prevodio je s ruskog, engleskog i francuskog jezika.[1] Od 2002. godine bio je redovan član HAZU.[1] Ivan Kušan se ženio dva puta i ima jednog sina iz prvog braka sa hrvatskom pozorišnom i televizijskom glumicom Helenom Buljan. Nakon nje, oženio je Nadeždu Kušan rođenu Lukin.[3] Dela Dela za decu i omladinu: Uzbuna na Zelenom Vrhu Koko i duhovi (štampano u Beogradu) Koko u Parizu Zagonetni dječak (Beograd) Domaća zadaća Lažeš Melita (Beograd) Strašan kauboj (Beograd) Koko u Kninu Romani: Razapet između (Beograd) Moj Potop Toranj (Beograd) Naivci Čaruga prijeti Medvedgradski golubovi Novele: Trenutak unaprijed, Veliki dan, Moj prijatelj Pet, Ljubi susjeda svoga Putopisi: 89 slavnih Kad ljubav i seks odu u vjetar Dugi promišljeni gnjev Prerušeni prosjak Antologije i izvori Dvadeset godina jugoslavenske proze (sa Čedom Pricom i Slobodanom Novakom) Contemporary Croatian prose La Poesie Croate (sa Slavkom Mihalićem) Ivo Kušan prevodi sa engleskog, francuskog, ruskog, češkog. Filmski scenario: Tajna Nikole Tesle Čaruga Zločin u školi Nagrade Nagrada grada Vršca 1978. godine za „Čarugu“ na Sterijinom pozorju[3] Nagrada „Vladimir Nazor“ 1998. godine za životno delo[3] Nominovan za nagradu H. C. Anderson u Jugoslaviji- dva puta 1974. i 1995. godine.[3] Nagrada „Grigor Vitez“ za delo “Koko u Parizu”.[3] Nagrada „Ivana B. Mažuranić“ za delo “Koko u Parizu”.[3] Orden „Danica“ sa likom M. Marulića 1996. godine.[3] Nagrada grada Zagreba (dva puta) - 1961. godine osvojio je Nagradu grada Zagreba za roman za djecu “Domaća zadaća”, a 1970. roman za odrasle “Toranj”.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Slobodan Stanišić (Velika Gradusa, 9. jula 1939) srpski je pisac za decu i mlade. Decenijama je prisutan na literarnoj sceni. Njegova poezija, proza i dramsko stvaralaštvo nagrađeni su gotovo svim nagradama koje se u Srbiji dodeljuju stvaraocima za decu i mlade. Živi i stvara u Beogradu gde je završio Filološki fakultet i Fakultet dramskih umetnosti, odsek dramaturgije. Crtao karikature za mnoge domaće i strane listove, tokom godina uređivao brojne radio i televizijske programe za koje je dobijao visoka priznanja i nagrade RTS. Bio je urednik dečjeg lista Neven, a potom časopisa Lenji Gaša, Zmaj, Čika Jova (Švajcarska), a od 1996—2001. odgovorni urednik Programa za decu i mlade RTS-a. Poznat je po velikom broju književnih susreta, na kojima glumi, recituje i crta na licu mesta, koristeći desetogodišnje iskustvo saradnje sa „Ježom“ dok je radio kao karikaturista. Prevođen je na engleski, ruski, beloruski, kineski, švedski, mađarski, rumunski, bugarski, slovački, rusinski... Objavio je više od 125 knjiga romana, zbirki priča i pesama, autor je i 12 antologija i scenarija za mnoge televizijska emisije i serije. Nagrade Dobitnik je nagrada `Politikin zabavnik`, „Stara maslina“ za životno delo, `Zlatnog leptira` za pesničko stvaralaštvo `Zlatnog ključića` grada Smedereva, „Zlatnog Gašinog pera 98`, nagrade Kulturnog centra i biblioteke grada Aleksinca za podsticaj i unapređenje dečje literature, nagrade Večernjih novosti `Gordana Brajović`. Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara za trajan doprinos i unapređenje literature za decu, a bio je i domaćin-nosilac Zmajevog štapa na Zmajevim dečjim igrama 1993. Mnoga od nabrojanih dela štampane su u više izdanja, a roman Dušan princ sunca bio je najčitanija knjiga u dečjem odeljenju novosadske Gradske biblioteke 2002. Nagradu dečje kritike `Dositejevo pero` dobili su Dušan princ sunca (2000), Lučka kapetanija (2001), Cvonki (2003), Hajduk Veljko - junak vredan cele vojske (2019), Ljuba hajduk Vukosava (2021). U saradnji sa Izdavačkom kućom `Pčelica` Slobodan Stanišić je napisao trideset ilustrovanih knjiga u okviru dve edicije - Deca čitaju srpsku istoriju i Vekovi srpske pismenosti. Knjige je ilustrovala čitava plejada domaćih ilustratora za decu, predvoćenih Aleksom Gajićem, Jovanom Ukropinom, Mijatom Mijatovićem i drugima. Za pomenute edicije, koje su doživele veliku poluarnost kod najmlađih čitalaca, Stanišić je dobio brojna priznanja. Edicija Deca čitaju srpsku istoriju proglašena je najboljom edicijom knjiga za decu na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu 2014. godine, a na Festivalu slovenske knjige u Minsku 2016. godine je nagrađena kao najbolja edicija knjiga za decu na slovenskim jezicima. Edicija vekovi srpske pismenosti nagrađena je na Sajmu knjiga u Banjaluci 2018. godine kao izdavački poduhvat i iste godine je dobila nagradu Loza na Sajmu knjiga u Pirotu. Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[1] Dobitnik je Vukove nagrade za 2020. godinu.

Олала! ево, Олала! по томе ми мама често каже. Шта ја радим глупости? Али не, коначно! Ово су изненађења! Кад се мале свакодневне ствари претворе у бесмислице ... Све зависи од тога да ли их гледате као маму или девојчицу која само жели да јој удовољи.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice malo ostecene po coskovima, nista strasno! Unutrasnjost uredna! Jako lepe ilustracije Dusana Petricica. Knjigu je ilustrovao Dušan Petričić, kao svoj diplomski rad, a priredio ju je Dušan Radović. Nikola Tesla ili Genije, svejedno je kako ćemo ga zvati. Svojim izumima je promenio svet, a njegov život je bio prepun fascinantnih detalja… Ovo je slika mog zavičaja i kuće u kojoj sam se rodio i sticao prva radosna i bolna iskustva. Ta starinska zgrada smeštena je u podnožju šumovitog brežuljka, zvanog Bogdanić. Do nje je crkva, a iza nje, malo naviše, groblje. Naši najbliži susedi živeli su nekoliko kilometara dalje. Zimi, kada bi napadao dubok sneg, ostajali smo sasvim usamljeni. Moja majka bila je neumorna. Radila je svakodnevno od rane zore do ponoći. Već oko četiri časa, dok bi ostali još spavali, ja sam bio budan i sa uživanjem posmatrao majku kako lako, ponekad i u trku, obavlja mnoge domaće poslove. Sve je radila sama: brinula o stoci, muzla krave, spremala doručak, postavljala trpezu.I tek tada bi poustajali ostali ukućani. Moja majka je bila primer svima. Posle doručka, svako bi krenuo svojim poslom sa istom ljubavlju i zadovoljstvom. Ja sam, ipak, bio srećniji od svih… Nikola Tesla (Smiljan, 10.7.1856. - New York, 7.1.1943.) bio je naučnik i inovator svjetskog glasa. Radio je u području elektrotehnike i radiotehnike, te je izumio okretno magnetsko polje i višefazni sustav izmjeničnih struja. Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek na izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. U nekoliko je navrata nominiran za Nobelovu nagradu za fiziku, ali ju nikada nije dobio; jedan od razloga je što ju nije htio dijeliti s Edisonom, a Švedska akadmija nije željela dijeliti nagrade svakom od njih pojedinačno. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja, tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Serija knjiga s korisnim pojmovima za decu od 2 do 4 godine. • Prva saznanja o svetu oko nas • Stabilni delovi, laki za rasklapanje • Lepe, jasne slike • Kratki i jednostavni tekstovi. Kako? Šta? Zašto? Deca imaju hiljadu pitanja. • Šta radimo kad dođe leto? • Zašto je lišće raznobojno? • Kako zimi žive životinje?

Serija knjiga s korisnim pojmovima za decu od 2 do 4 godine. • Prva saznanja o svetu oko nas • Stabilni delovi, laki za rasklapanje • Lepe, jasne slike • Kratki i jednostavni tekstovi. Kako? Šta? Zašto? Deca imaju hiljadu pitanja. • Šta radimo kad dođe leto? • Zašto je lišće raznobojno? • Kako zimi žive životinje?

KNEZ ALEKSANDAR KARAĐORĐEVIĆ (1806-1885): Nebojša Jovanović Naslov Knez Aleksandar Karađorđević : (1806-1885) : biografija / Nebojša Jovanović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2010 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Albatros plus : Službeni glasnik, 2010 (Beograd : Log) Fizički opis 318 str. ; 21 cm. Zbirka Biblioteka Posebna izdanja / [Albatros plus] ISBN 978-86-6081-049-8 (karton) 978-86-519-0674-2 Napomene Tiraž 800 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 308-318. Predmetne odrednice Karađorđević, Aleksandar, srpski knez, 1806-1885 -- Biografije Knjiga Nebojše Jovanovića o vladavini kneza Aleksandra Karađorđevića otkriva niz insajderskih detalja o običajima, ceremonijalima i intrigantnim odnosima prvog srpskog evropejskog dvora sa uticajnim ljudima tog vremena. Bilo je to vreme kada su bogatiji Srbi prestali da nose opanke i narodne nošnje i počeli da se oblače u odela i frakove. Knjiga Nebojše Jovanovića, „Dvor kneza Aleksandra Karađorđevića 1842–1858.“, sa podnaslovom „Prva knjiga o prvom srpskom dvoru” („Laguna”, 2010), donosi „insajdersku” priču o običajima u vladarskoj kući koja je počela da usvaja, modernim jezikom rečeno, evropske standarde. Uz korišćenje obilja izvora, Jovanović je napisao lako čitljivu i uzbudljivu priču o ustavobraniteljskom režimu u Srbiji i prihvatanju novih običaja u odevanju, ponašanju i ishrani. Jovanović baca i novo svetlo na mnoge uticajne ljude tog vremena, poput velikog zadužbinara kapetana Miše Anastasijevića, koji je više puta iz senke radio o glavi knezu Aleksandru. Odlično očuvana knjiga.

Буквар, који је издао Музеј Републике Српске, садржи 143 појма из живота Срба и њиховог духовог и материјалног стваралаштва. Сви појмови, који су илустровани и објашњени, односе се на живот предака, дочаравајући менталитет и реалност Срба, уз пословице и народну поезију јуначких пјесама, гдје су главне вриједности јунаштво, поштење, човјекољубље. Аутор Владимир Ђукановић рекао је да је годину дана радио на овој књизи, која би могла да се користи као додатно наставно средство, те да му је највећи проблем био прикупљање фотографија старих предмета, да би се направиле илустрације. „Ово је покушај Музеја Републике Српске да дјеци приближи традицију и да схвате шта се то чува у музејима“, рекао је Ђукановић Етнограф из Београда Весна Гушковић истакла је да овај буквар представља појмовник и рјечник, са појмовима који се односе на обичаје, становање, привређивање, одијевање старих Срба, али и на митске и историјске личности и животиње. Она је додала да је циљ буквара да данашњим генерацијама приближи живот који су живјели њихови дједови, а садржи појмове као што су амајлија, која данас има сасвим друго значење, као и аждаја. Овај буквар за дјецу предшколског узраста и ниже разреде основних школа садржи објашњене и илустроване појмове као што су шубара, гусле, јасле, јарам, чегртаљка, шиндра, чакија, упртњача, а на крају је додата и бојанка, тако да дјеца могу да обоје предмете из буквара. polika

Dnevnik Benjamina Kalaja 1868-1875 Dr Andrija Radenić Beograd 1976g./887 str. Tvrd povez sa omotom,omot iskrzan na nekoliko mesta ,knjiga odlicno ocuvana. -`Benjamin Kalaj (mađ. Kállay Béni) bio je mađarski i austrougarski političar. Rođen je 22. decembra 1839, u Pešti. Njegov otac je bio viši državni službenik u ugarskoj vladi, a majka je poticala iz mađarizovane srpske porodice Blašković. Govorio je srpski jezik. Bio je austrougarski generalni je konzul u Beogradu od 1868. do 1875. godine. Tokom 1872. godine prvi put je otputovao u Bosnu, koja je u to vreme još uvek bila pod turskom vlašću. Nakon Rusko-turskog rata (1877–1878), odlazi na službu u Plovdiv. Dana 4. juna 1882. godine, imenovan je za austrougarskog ministra finansija, u čiji je resor spadao i nadzor nad zemljaskom upravom u Bosne i Hercegovine, koja se još od 1878. godine nalazila pod austrougarskom okupacijom. Tu službu je obavaljao do svoje smrti 1903. godine. Nastojeći da ojača austrougarsku vlast u Bosni i Hercegovini, radio je na suzbijanju narodnih pokreta, kako srpskog tako i hrvatskog. U tom cilju, pokušao je da reši nacionalo pitanje putem stvaranja integralne bosanske nacije, ali taj projekat je naišao na odlučan otpor među Srbima i Hrvatima. Stoga je pristupio redefinisanju svojih prvobitnih zamisli, te je svoj bosanski projekat zamenio bošnjačkim, koji se zasnivao na pretvaranju bosanskih muslimana u poseban bošnjački narod`... vr426