Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma.[1] Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca.[2] Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge.[3] Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”.[1] Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671—1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića

Autor Marijana Dujović, tvrd povez, 238 strana, nova knjiga, izdanje Clio 2019. Energija slobode: stvaralačka biografija Đorđa Marijanovića vodi nas u vreme posleratne Jugoslavije, objašnjavajući fenomen vrtoglavog uspona pevača o kome je kritika pisala kao nenadarenom scenskom klovnu. Upravo zbog svog scenskog nastupa, potpuno drugačijeg od svih u to vreme na ovim prostorima, Đorđe Marijanović ušao je u legendu. Knjiga Marijane Dujović prati njegov život i rad iz ugla vremena u kome je dostigao slavu, bez nepotrebnih i trivijalnih podataka iz njegovog ličnog života. Đorđe Đoka Marjanović (Kučevo, 30. oktobar 1931 — Beograd, 15. maj 2021) bio je jugoslovenski i srpski pevač, najpopularniji tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka u SFR Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu i, po mnogima, najveća zvezda jugoslovenske i srpske zabavne muzike. Povodom 75. rođendana Đorđa Marjanovića, Kulturno-obrazovni program RTS-a napravio je seriju `K`o nekad u osam` od pet epizoda o njegovom životu i karijeri, čija je promocija održana u Ruskom domu, uz prisustvo delegacija Rusije, Belorusije i Ukrajine.[6] Povodom 80. rođendana, 30. oktobra 2011. godine u Domu sindikata održan je koncert, nazvan `Milordu s ljubavlju`, na kom su Đorđu u čast pevali njegovi prijatelji i kolege: Bora Đorđević, Leo Martin, Miki Jevremović, Cune Gojković, Radmila Karaklajić, Ekstra Nena, Dragana del Monako, Živan Saramandić, Oliver Njego, Dušan Svilar, Andrej Berščenko, kao i grupa Ivan i klinci iz Marjanovićevog rodnog Kučeva.[7] Juna 2016. godine, na oduševljenje brojne publike, pojavio se na festivalu Pesma leta u Smederevu i na plejbek izveo pesme Zvižduk u osam, Romana i Nikad nije kasno.[8] Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja, među kojima su: priznanje Nacionalni estradno-muzički umetnik Srbije (2018), Zlatni mikrofon Radio Beograda (2016), Sretenjski orden trećeg stepena (2015), Zlatna plaketa Beograda, Orden rada, Orden zasluga za narod sa srebrnim vencem. Predsednik SSSR Mihail Gorbačov dodelio mu je Orden za učvršćivanje prijateljstva i širenje kulturnih veza između Jugoslavije i SSSR.[1] Po Srbiji su postojali klubovi obožavalaca Đorđa Marjanovića, Đokisti, koje je on redovno obilazio, rukovao se i slikao.[9] U tadašnjem Sovjetskom Savezu Đorđe je bio veoma popularan pevač. Pevao je u najvećim dvoranama i bio dočekivan sa počastima. Na jednom od tih putovanja Đorđe je upoznao i svoju suprugu Eli, sa kojom je bio u braku od 1966 do njegove smrti.[10][11] Imao je troje dece. Živeo je u Beogradu. Marijana Dujović je o Đorđu Marjanoviću objavila biografsku knjigu „Energija slobode” 2019. godine.[12] Preminuo je 15. maja 2021. godine. Iako se u početku ispostavilo da je umro od posledica virusa korona, njegova kći Nevena je potvrdila da je on zapravo umro od opšte slabosti, budući da je imao 89 godina.[13][14][15] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[16]

Вилијам Саројан: МАЛА ДЕЦА Издавач: ДЕЧЈЕ НОВИНЕ, Горњи Милановац, 1980.год. Тврди повез, 150 страна, латиница. Недостаје оригинална рикна, санирање видљиво на фотографијама. Дивна књига, дивне приче, диван писац. Много пропуштају они који га нису читали. `Вилијам Саројан (енгл. William Saroyan, јерм. Վիլյամ Սարոյան; Фрезно, 31. август 1908 — Фрезно, 18. мај 1981) био је амерички писац јерменског порекла. Поред писања романа и прича, бавио се и кинематографијом. Детињство Вилијам Саројан рођен је као син америчког имигранта у граду Фресно, 31. августа 1908. године. Град Фресно је мање место у Калифорнији које је познато по томе што у њему живи много досељеника из Јерменије. Његов отац, Арменак Саројан, 1905. године преселио се у Њу Џерзи где је почео да производи вина јер је имао властите винограде. Вилијамов отац се школовао за презбитаријанског свештеника, али се у новој држави морао бавити пољопривредом како би породица преживела. Он је умро 1911. године у Кемпбелу (Калифорнија). Након што је Вилијамов отац умро, финансијска ситуација породице Саројан је постала веома лоша. Такохи Саројан је била припорана да своју децу- Вилијама, Хенрија, Забел и Косет пошаље Фред Финч сиротиште у Оукленду, о чему је Вилијам много пута писао у својим делима. За Такохи је било веома тешко да пронађе себи посао, јер су Јермени имали лошу репутацију у Сједињеним Америчким Државама. Посао је успела да нађе тек после неколико година и почела је да ради као кућна помоћница. Финансијски је ојачала, па се Вилијем са браћом и сестарама, после пет година проведених у сиротишту, могао вратити мајци. Она је успела да поново купи кућицу у Фресну, тако да се читава породица вратила у тај град. Такохи је тамо пронашла нови посао, али су и деца морала радити како би породица преживела. Такохи је паковала воће у месној фабрици, а Вилијам и Хенри су радили као колпортер (касније телеграфисти). Улога политичких фактора у стваралаштву Вилијема Саројана Вилијам Саројан преживљава емотивно тежак период, када 1915. године турска влада издаје налог на основу кога је убијено 1,5 милиона Јермена, што је тада чинило око 80% популације. Јермени су били масакрирани и слани у концентрационе логоре. 1920. године, СССР је анексирала Јерменију. Туга коју је осећао због проблема своје, како је сам говорио друге земље, исказао је у многим делима, као што су Покољ невиних, Јерменкса трилогија, Јермени, Зовем се Арам и друге. Школовање Године 1921, Вилијам Саројан је уписан у Техничку школу како би се учио дактилографији. 1925. године, након неколико опомена, избачен је из школе због непримерног понашања. Није успео да добије диплому за завршену дактилографију. Вилијам је добио од своје мајке неке од текстова које је писао његов отац. Након што их је прочитао, Вилијам је одлучио да ће постати писац. Тада је кренуо да се даље самостално образује тако што ће што више читати дела познатих писаца. Посао и селидбе Пошто је школу напустио без дипломе, Вилијам је био приморан да се у почетку бави физичким пословима попут брања грожђа у виноградима. Након тога, запослио се у адвокатском предузећу свог стрица Арама Саројана. 1926. године, Вилијам напушта Фресно и одлази у Лос Анђелес где је радио у Калифорнијској Националној Стражи. Након тога, враћа се на кратко у свој родни град да посети породицу, а потом одлази у Сан Франциско. Имао је великих материјалних проблема и морао је под хитно да пронађе себи посао. Успео је да се запосли у Телеграфској компанији Сан Франциска где је радио као службеник. После тога, бавио се разним професијама како би зарадио. Био је телеграфиста, поштар, дактилограф, и, на крају, запослио се као руководилац у Postal Telegraph компанији, за коју је још у Фресну радио са својим братом. Наредне, 1927. године, Хенри доводи Такохи, Забел и Косет да живе у Сан Франциску. У августу 1928. године, Вилијам се преселио у Њујорк од новца који је добијао од свог ујака Михрана. Његова селидба у Њујорк неуспешно се завршила. Вратио се у Сан Франциско својој породици. Радио је послове за које је био веома слабо плаћен, а који су изискивали пуно труда. Све своје слободно време проводио је за писаћом машином и у библиотеци. Прва дела Један скеч који је Саројан написао, објављен је у недељном часопису The Overland Monthly, а прва збирка прича одштампана је 1930. године и звала се Сломљени точак (енгл. The Broken Wheel). Ово дело је потписао под псеудонимом Сирак Горјан (енг. Sirak Goryan). Збирка је била је објављена у издавачкој кући Јерменски журнал. 1932. године јерменски журнал Hairenik (Отаџбина) објавио је у неколико наврата Саројанове поеме. Исти журнал ће наредне године почети да објављује и његове приче, међу којима су прве биле Песница, Борба, Јерменија и Сломљени точак. Ово није било први пут да Hairenik објављује дела неког од Саројанових. Исти журнал је пре више година објавио скеч Нонех, који је написала Вилијамова бака. Скеч који је Вилијам Саројан написао, био је веома добро прихваћен од стране публике, па је она продужена и претворена у новелу која се звала Трапез кроз универзум. То је заправо била основа за његову прву збирку прича Неустрашиви младић на летећем трапезу, као и за 70.000 Асираца. Тада су и други листови почели да објављују Саројанове радове. Саројан је постао члан највећих литерарних друштава Лос Анђелеса и Сан Франциска. Врхунац литерарне каријере Вилијам постаје популаран написавши дело Неустрашиви младић на летећем трапезу 1934. године. Протагониста овог романа је млади, сиромашни писац који покушава да преживи у окрутном времену. Читаоци нису ни могли да претпоставе да је Вилијем у овом делу, у ствари, представио себе. Главни лик овог дела имао је многе сличности са делом скандинавског Нобеловца Кнута Хамсона које се зове Глад (енг. Hunger, 1890), али у Саројановом делу није било нихилизма приказаног у Хамсоновом делу. Пошто је роман постао веома популаран, Вилијам је на њему поприлично зарадио, па је одлучио да од тог новца финансира своје путовање у Европу и Јерменију, где је купио прву руску цигарету, која ће касније постати његов заштитни знак. Чак је и у свом делу Не умрети (енг. Not Dying, 1963) написао и чувену реченицу Можеш добити канцер од ствари које те терају да много пушиш, али не од самог пушења. — Вилијам Саројан Многе од Вилијамових прича биле су базиране на догађајима из његовог детињства, као што је била крађа воћа која је била неопходна за преживљавање или тежак живот досељеника у Америку. Збирка прича Зовем се Арам (енг. My name is Aram) постала је интернационални бестселер. Она говори о дечаку Араму Гарогланијану и многим другим живописним ликовима из Арамове имигрантске породице. Наредних година, Вилијам ће се готово у потпуности посветити кинематографији на уштрб писања. Када се вратио књижевним делима, почео је да пише есеје и мемоаре у којима је писао о мање познатим људима које је сретао током својих путовања у Совјетски Савез и Европу, али и о познатијим људима као што су Џо Бернард Шо, фински композитор Јан Сибелиус и Чарли Чаплин. Окушао се и као песник, али је од његове поезије сачувано само једно дело- Дођи у мој дом (енг. Come On-a My House) која се базира на јерменским народним песмама. Кинематографија Након збирке прича Зовем се Арам, Вилијам се посветио драми. Његова прва драма била је Моје срце у планинама (енг. My heart in the highlands, 1939), била је комедија о младићу и његовој јерменској породици. Она је први пут изведена у Guild Theatre-у у Њујорку. Након што је исте године написао своју најпознатију драму Време твог живота (енг. The time of your life), освојио је Пулицерову награду, коју је одбио да прими. Том приликом је изјавио да се нада да је престало доба у коме материјалне вредности гуше праву уметност. Након тога је бацио новчану награду коју је освојио. 1948. године, његова драма била је приказана на малим екранима захваљујући Џејмсу Џегнију. Људска комедија (енг. The human comedy, 1943) први пут је изведена у Итаци. У овој драми, главни лик је млади Хомер, телеграфиста, који је очајан због дешавања током Другог светског рата. Публика је са одушевљењем прихватила ову драму која је Вилијаму донела прву већу зараду од 1,500$ недељно за посао продуцента. Такође, добио је и 60,000$ за сценарио. Вилијам је почео озбиљније да се бави филмском продукцијом, тако да су у његовим филмовима почели да глуме велики глумци као што су Мики Руни и Френк Морган. Иако се озбиљно бавио кинематографијом, веома кратко је радио у Холивуду, и то само за време снимања филма Златни дечко 1939. године. За филмску верзију дела Људска комедија освојио је Оскар за најоригиналнији сценарио. Филм је такође био номинован за најбољу слику, најбољег режисера, најбољу костимографију и најбољег глумца. Саројан се у врхунцу филмске каријере вратио књижевности. 1942. послат је у Лондон како би радио на представи за коју је сам написао сценарио, Авантурама Веслија Џексона (енг. The adventures of Wesley Jackson). Филмови за које је Вилијам Саројан писао сценарија су: Филм Година снимања Оригинални назив Режисер Главна улога Људска комедија 1943. The Human Comedy Clarence Brown Мики Руни Време твог живота 1948. The Time of your Life H. C. Potter Џејмс Кегни Омнибус 1952-1959 Omnibus Peter Brook Леондард Барнштајн Париска комедија 1961 the Paris Comedy Boleslaw Barlog Карл Радац Време твог живота (римејк) 1976 The Time of your Life Kirk Browning Вилијем Саројан Приватни живот Током Другог светског рата, Вилијам се прикључио америчкој војсци. Био је стациониран у Асторији, али је много времена проводио и у хотелу Ломбардија у Менхетну. 1943. године, оженио се седамнаестогодишњом Керол Маркус (1924—2003) са којом је имао двоје деце: Арама и Луси. Када је Вилијам открио да је Керол илегално досељена Јеврејка, развео се од ње. Након одређеног времена, они су се опет венчали, али се и други покушај заједничког живота завршио разводом. Луси је постала глумица, а Арам песник, који је објавио књигу о свом оцу. Керол се касније удала за глумца Валтера Метјуа. Последњи радови и смрт Вилијамова финансијска ситуација постала је врло лоша након Другог светског рата, када више нико није желео да његове сценарије претвори у позоришне комаде или филмове, јер су говорили да је у тим делима превише сентименталности. Вилијам је у својим послератним делима славио слободу, братску љубав и једнакост међу људима, али је тај идеализам одбијао продуценте. Након неколико писама разочараних читалаца, Вилијам је покушао да мења начин писања у делима која су следила. 1952. године објавио је прву од неколико књига његових мемоара, а књига се звала Бициклиста из Беверли Хилса (енг. The bicycle rider in Beverly Hills). У наредним делима као што су Асиријске и друге приче (енг. The Assyrian, and other stories, 1950), Вилијам је помешао алегоријске елементе, са реалистичним приказом америчког живота. Дела Кућа Сема Егоа (енг. Sam Ego`s house) и Покољ невиних (енг. The slaughter of the innocents), објављена 1949. и 1958. године постављају морална питања која већ дуго муче самог писца. У тим делима он помиње масовне геноциде над јерменским народом током којих је преко 1 500.000 Јермена побијено. Продуценти су након ових дела одлучили да поново почну да сарађују са Саројаном, који је опет доживео популарност делима као што су Париска комедија (енг. The Paris Comedy, 1960), Лондонска комедија (енг. The London Comedy, 1960) и Исељени са двора (енг. Settled out court, 1969), а ова дела су премијерно извођена у Европи. Сва Вилијамова дела чувају се у Станфорд Универзитету са свим његовим белешкама и важнијим предметима везаним за његов живот. Вилијам је почео да се одаје алкохолу и да се коцка. Од 1958. године углавном је живео у Паризу, где је поседовао један апартман. Запоставио је писање и рад у позоришту и филму. Умро је од канцера, 18. маја 1981. године у граду у коме је и рођен. Његово тело је кремирано, те је пола пепела просуто на тлу Калифорније, а остатак у Јерменији, у Пантеон парку у Јеревану. Наслеђе У Саројановом родном граду Фресно, у част великом писцу подигнута је велика статуа. Израдио ју је локални уметник и Саројанов лични пријатељ, Вараз Самјуелиан (енг. Varaz Samuelian). Статуа представља око четири стопе набацаних књига на којима стоји велика скулптура која представља Саројанову главу. Статуа се налази у Мерипоуз Авенији у предграђу Фресна. Поред ове, Саројану су одане још многе почасти. У заједничком пројекту САД и Совјетског Савеза, издате су поштанске маркице које се састоје из два дела: прва маркица је на енглеском, а друга на руском језику. Била је у употреби у обема државама. Дела Дело Година Оригинални назив Врста дела Неустрашиви младић на летећем трапезу 1934. The Daring Young Man On The Flying Trapeze збирка прича Ти који их пишу и ти који их сакупљају 1934. Those who write them and those who collected them збирка прича Удисати и издисати 1936. Inhale and Exhale роман Три пута три 1936. Three times three збирка прича Весељак и бујица сете 1937. A gay and melancholy flux збирка прича Мала деца 1937. Little children роман Рођени Американац 1938. A native American роман Љубав- овај мој шешир 1938. Love- here`s my hat роман Невоља са тигровима 1938. The Trouble With Tigers роман Лето прелепог белог коња 1938. The Summer of the Beautiful White Horse роман Време твог живота 1939. The Time of Your Life драма Слатка стара љубавна песма 1939. Love`s old sweet song песма Харлем виђен Хиршфилдовим очима 1939. Harlem as seen by Hirschfield прича Моје срце у планинама 1939. Sydämeni on kukkuloilla прича Божић 1939. Christmas прича Мир- то тако дивно звучи 1939. Peace- it`s wonderful прича Елмер и Лили 1939. Elmer and Lily драма Три фрагмента и једна прича 1939. Three fragments and a story прича Зовем се Арам 1940. Nimeni on Aram збирка прича Време твог живота 1940. Tämä elämäsi aika сценарио за филм Највећи херој на свету 1940. Hero of the world драма Пинг-понг циркус 1940. The ping pong circus драма Специјално обавештење 1940. A special announcement драма Слатка стара љубавна песма 1940. Love`s old sweet song драма Подземни циркус 1940. Subway circus драма Хеј, ви тамо! 1941. Hello-out there! драма Саројанова прича 1941. Saroyans fables прича Три драме 1941. Three plays роман Осигурање за Салесмана 1941. The insurance Salesman прича Руси у Сан-Франциску 1941. Russians in San Francisco прича Прелепи људи 1941. The Beautiful People драма Људи са светлом 1941. The people with light драма Преко позорнице до сутра ујутру 1941. Across the Board on Tomorrow Morning драма Засенити ругања 1942. Razzle Dazzle прича Причати с тобом 1942. Talking to You драма Лош човек на западу 1942. Bad Men in the West драма Доћи кроз раж 1942. Coming throught the rye драма Поетична ситуација у Америци 1942. The poetic situation in America драма Људска комедија 1943. Ihmisä elämän näyttämöllä сценарио за филм Држи се подаље од старог човека 1943. Get away, old man прича Драга бебо 1944. Dear baby прича Држи се подаље од старог човека 1944. Get away, old man драма Гладни људи 1945. Hungerers драма Авантуре Веслија Џексона 1946. The adventures of Wesley Jackson роман Џим Денди 1947. Jim Dandy драма Не иди далеко од лудила 1947. Don`t Go Away Mad драма Специјално од Саројана 1948. The Saroyan special роман Фискалне скитнице 1949. The fiscal hoboes роман Скромно рођење 1949. А decent birth прича Кућа Сема Егоа 1949. Sam Ego‘s house драма Кућа Сема Егоа 1949. Sam Ego‘s house роман Асирци 1950. The Assyrians прича Двоструке авантуре 1950. Twin adventures збирка прича Син 1950. The son драма Опера, опера! 1950. Opera, opera! драма Рок Веграм 1951. Rock Wagram роман Трејсијев тигар 1951. Tracy‘s tiger роман Бициклиста са Беверли Хилса 1952. The bicycle rider in Beverly Hills роман Покољ невиних 1952. The Slaughter of the Innocents роман Шаљиво значење 1953. The laughing matter драма Украдена тајна 1954. The Stolen Secret драма Љубав 1955. Love роман Мама, волим те или Лоптица-скочица 1956. Mama, I love you; The bouncing ball роман Цело путовање 1956. The whole voyald збирка прича Тата, ти си луд! 1957. Papa, you‘re crazy роман Да ли сте икада били заљубљени у патуљка? 1957. Ever been in love with a midget драма Становници јаме 1958. The Cave Dwellers роман Покољ невиних 1958. The Slaughter of the Innocents драма Несрећа 1958. The accident драма Читалац Вилијема Саројана 1958. The William Saroyan reader прича Мачка, миш, човек, жена 1958. Cat, mouse, man, woman драма Једном око брвна 1959. Once arund the block драма Лилина тајна 1959. Once arund the block драма Вешање око Вабаша 1960. The secret of Lily драма Насукани у дворишту 1960. Settled out of a court драма Сем- највећи скакач од свих 1961. Sam, the highest jumper of them all драма Иди ми, дођи ми. Знаш ко! 1961. Here comes, there goes, you know who! драма Гастон 1962. Gaston роман Белешка на врху Хилари 1962. A note on Hilaire hiler прича О, човече! 1962. Ah, man! драма Не умрети 1963. Not dying прича Ја 1963. Ме прича Дечаци и девојчице заједно 1963. Boys and girls together прича Истрајност- верујем у њу 1963. Patient, this I believe драма Сценариста и публика 1963. The playwright and the public драма Једног дана у поподне 1964. One Day in the Afternoon роман После тридесет година 1964. After thirty years прича Дуга вожња, кратка кола 1966. Short drive, sweet chariot прича Погледај нас 1967. Look at us прича Зубар и стрпљиви 1968. Dentist and patient драма Хорси Џорси и жаба 1968. Horsey Gorsey and the frog прича Муж и жена 1968. Husband and wife драма Пси, или Париска комедија 1969. The Dogs, or the Paris Comedy драма Мислио сам да ћу живети вечно, али сада нисам толико сигуран у то 1969. I used to believe I had forever, but now I‘m not sure прича Прављење новца и 19 других, веома кратких прича 1969. Making money and 19 other very short plays збирка прича Дани живота, смрти и бекства на Месец 1970. Days of Life and Death and Escape to the Moon роман Нова драма 1970. The new play драма Јермени 1971. Armenians драма Места где сам проводио време 1972. Places Where I`ve Done Time роман Јуриши 1974. Assassinations драма Зуби и мој отац 1974. The tooth and my father драма Синови дођу и оду, мајке остају вечно 1976. Sons come and go, mothers hang in forever прича Познати људи и други пријатељи 1976. Famous faces and other friends прича Морис Хиршфилд 1976. Morris Hirschfield прича Говори јесењег дрвећа 1977. The ashtree talkers прича Промена састанака 1978. Change meetings прича Животописи 1979. Obituaries роман Приче са бечких улица 1980. Tales from the Vienna Streets драма Рођења 1981. Births драма Зовем се Саројан 1983.° My name is Saroyan роман Јерменкска трилогија 1986.° An Armenian trilogy роман Циркус 1986.° The Circus прича Човек са срцем у висинама и друге приче 1986.° The Man With The Heart in the Highlands and other stories збирка прича Лудило у породици 1988.° Madness in the family роман Варшавски посетилац 1991.° Warsaw visitor прича

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Mačak u čizmama` je evropska bajka, prvi put objavljena 1697. godine u delu Šarla Peroa.[1] Najraniji pronađeni tekst pripadao je Đovaniju Frančesku Straparoli, a drugu verziju je nešto kasnije objavio Đambatista Bazile.[1] `Mačak u čizmama` je vekovima pružao inspiraciju kompozitorima, koreografima i drugim umetnicima. Mačka se pojavljuje u trećem činu pas de caractère baleta Čajkovskog Uspavana lepotica,[2] pojavljuje se u nastavcima i istoimenom izdanju animiranog filma Šrek i označena je u logotipu japanskog anime studija Toei Animation. Mačak u čizmama je takođe popularna pantomima u Velikoj Britaniji. Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703.) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma. Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca. Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge. Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”. Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671-1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! – U svakom slučaju – reče Strašilo – ja ću ipak tražiti mozak, a ne srce, jer budalast čovek ne bi znao šta će sa srcem čak i kad bi ga imao. – Ja ću tražiti srce – odvrati Limeni Drvoseča – jer mozak čoveka ne čini srećnim, a sreća je najbolja stvar na svetu. Kada strašan ciklon pogodi Kanzas i odnese njihovu kućicu, devojčica Doroti i njen pas Toto obrešće se u čarobnoj Zemlji Oz. Doroti više od svega želi da se vrati kući, a u tome joj može pomoći jedino Veliki i Strašni Oz, čarobnjak koji živi u Smaragdnom gradu. Na čudesnom, uzbudljivom, ponekad i opasnom putovanju, Doroti i Toto će doživeti mnoge avanture, a usput će steći neobične prijatelje kojima će pomoći da ostvare svoje snove. Jedno od najpopularnijih dela američke književnosti za decu, ova knjiga nas uči da su upornost, hrabrost, prijateljstvo i velikodušnost vrednosti koje će nam pomoći da savladamo sve prepreke. One se nalaze u svakom od nas, samo treba da se dobro zagledamo u sebe da bismo ih pronašli. „L. Frenk Baum je deci pokazao da se magija krije u svakodnevici, čime je milione dečaka i devojčica nagnao da zavole čitanje.“ Salem Press Lajmen Frenk Baum (engl. Lyman Frank Baum; Čitenango, 15. maj 1856 — Holivud, 6. maj 1919) poznatiji kao L. Frenk Baum je bio američki dečji pisac, poznat široj publici po svom romanu „Čarobnjak iz Oza“, koji je doživeo brojne pozorišne, filmske i televizijske adaptacije. Posle Limana Frenka Bauma o Ozu su pisali i drugi pisci, čime se ovo popularno delo svrstalo među klasike dečje književnosti. Lajmen Frenk Baum rođen je 15. maja 1856. godine u gradu Čitenangu, u američkoj državi Njujork, kao sedmo od devetoro dece u porodici mešovitog, nemačkog škotsko-irskog i engleskog porekla.[1] Njegov otac Bendžamin Vord Baum bio je naftni magnat. Porodica se 1861. godine preselila u obližnju Sirakuzu. Posle nekoliko uspešnih poslovnih prilika kupio je veliku farmu u blizini koje je bio Daščani put (Plank Road), koji su koristili lokalni farmeri, a na kome je dotrajale daske zamenjivala firma „Tin Woodman” (Limeni drvoseča), koja je kasnije postala inspiracija za lik koji će se pojaviti u Baumovoj fikciji godinama kasnije. Mladi Frank je bio krhko, osetljivo dete, manje fizički aktivno od ostale dece, zbog naizgled urođene srčane mane. Imao je srčane smetnje, manifestovane sinkopom, često izazvane emocionalnim stresom.[2] Budući da su mu roditelji obezbedili školovanje kod kuće, Frenk je u detinjstvu imao malo drugova. Mnogo vremena provodio je u očevoj biblioteci. Čitajući tada popularne dečje bajke, razvio je odbojnost prema zastrašujućim stvorenjima i nasilju u njima, pa je počeo da ih adaptira i daje drugoj deci na čitanje. Kasnije je počeo da piše i sopstvene priče. Baumov Bazar, prodavnica novotarija, koju je Baum otvorio u Aberdeenu 1. oktobra 1888. godine Frank Baum okružen likovima iz predstave `Fairylogue and Radio-Plays` (`Bajkologija i Radio-drame`) (1908) Godine 1869, sa dvanaest godina, roditelji su ga upisali u vojnu školu. Stroga disciplina i naporne vežbe bile su prenaporne za njegovo zdravlje, doživeo je još jedan napad,[2] pa je školu napustio. Po povratku koći otac mu je kupio štamparsku presu. Frenk je, zajedno sa mlađim bratom Harijem, počeo da izdaje dnevne novine u kojima je, pored aktuelnih članaka, objavljivao i svoje priče i pesme. U dvadeset petoj godini života Frenk počinje da se interesuje za pozorište. Nakon neuspešnih pokušaja da nastupa u glavnim ulogama, otac mu je sagradio pozorište u Ričburgu (država Njujork). Za ovo pozorište napisao 1882. godine je melodramu „Sluškinja Aran”, za koju je komponovao i muziku i u kojoj je igrao glavnu ulogu. Dok je sa trupom bio na turneji, pozorište je izgorelo, pa su tada uništene i jedine poznate kopije Baumovog scenarija.[3] Tokom perioda u kom se bavio pozorištem, Frenk Baum je upoznao Mod Gejdž, ćerku američke sifražetkinje i borca za prava američkih Indijanaca, Matilde Džoslin Gejdž.[4] Frenk i Mod venčali su se u novembru 1882. U braku su dobili četvoro dece. Pozorišni život napustio je 1883. godine. Porodica se seli u Aberdin u Južnoj Dakoti, gde Frenk pokušava da se bavi privatnim poslom. Otvara prodavnicu `Baum`s Bazaar` (Baumov bazar) koja je propala. Posle nekoliko neuspešnih poslovnih pokušaja počinje da piše literaturu za decu,[5] čime je započeta njegova izuzetna književna karijera. Karijeru pisca započeo kao novinar, prvo u Aberdinu, a potom u Čikagu.[6] Frenk Baum umro je 6. maja 1919. godine. Podlegao je kongestivnom zatajenju srca u šezdeset drugoj godini.[2] Sahranjen je u Glindejlu, u Kaliforniji.[7] Književni rad Lajmen Frenk Baum napisao je sve ukupno 55 romana, 83 kratke priče, 200 pesama. Često je nastojao da svoja dela adaptira za pozorište ili film. U svojim pričama predvideo je medije poput TV-a, laptopa i bežičnog telefona.[1] Njegova prva knjiga, „Father Goose” („Otac Gusan”) objavljena je 1899. godine i postigla je komercijalni uspeh.[6] Sledeće godine objavio je svoje najpoznatije delo, modernu bajku za decu Čudesni čarobnjak iz Oza objavio je 1900. godine i ona je postala jedna od najčitanijih knjiga za decu. Do danas je ova knjiga doživela prevod na gotovo sve svetske jezike. Posle ovog velikog hita o Čudesnoj zemlji Oz napisao je još 13 knjiga.[1] Poslednji roman iz ovog serijala, Glinda od Oza (Glinda of Oz), Baum je završio bukvalno na smrtnoj postelji.[2] U uvodu romana „Čudesni čarobnjak iz Oza”, koju je posvetio svojoj supruzi, Lajmen Frenk Baum je napisao:[8] „ ... starovremske bajke u dečjim bibliotekama danas uglavnom nalaze mesto kao već „istorijsko” štivo. Jer, prispelo je vreme za pojavu novih „čudesnih priča”, iz kojih su dusi, patuljci i vile uklonjeni, zajedno sa svim onim zastrašujućim i jezovitim zbivanjima što su ih njihovi tvorci smišljali kako bi pojačali naravoučenije svake pojedinačne pripovesti. Savremeno obrazovanje već uveliko obuhvata i moralne pouke; i stoga današnje dete u čudesnim pričama traži najvećma zabavu, s lakoćom zanemarujući sva neprijatna iskustva. Sa tim na umu, knjigu „Čudesni čarobnjak iz Oza” napisao sam pre svega da bih ugodio današnjoj deci. Njena je težnja da bude moderna bajka, u kojoj je očuvano sve čudesno i lepo, i iz koje je izgnano sve neskladno i bolno. ” Naslovna strana prvog izdanja `Čarobnjaka iz Oza` iz 1900. godine Serijal knjiga o Zemlji Oz Čarobnjak iz Oza (The Wonderful Wizard of Oz) (1900) Čarobna zemlja Oz (The Marvelous Land of Oz) (1904) Ozma od Oza (Ozma of Oz) (1907) Doroti i čarobnjak u Ozu (Dorothy and the Wizard in Oz) (1908) Put za Oz (The Road to Oz) (1909) Smaragdni grad, prestonica Oza (The Emerald City of Oz) (1910) Krpena devojka iz Oza (The Patchwork Girl of Oz) (1913) Tiktak iz Oza (Tik-Tok of Oz) (1914) Strašilo iz Oza (The Scarecrow of Oz) (1915) Rinkitink u Ozu (Rinkitink in Oz) (1916) Nestanak princeze od Oza (The Lost Princess of Oz) (1917) Limeni drvoseča iz Oza (The Tin Woodman of Oz) (1918) Magija Oza (The Magic of Oz) (1919) Glinda od Oza (Glinda of Oz) (1920, objavljen posthumno) Druga Baumova dela o zemlji Oz Godine 1905. objavljen je i strip sa 27 priča Queer Visitors from the Marvelous Land of Oz (Čudni posetioci iz čarobne zemlje Oz), koji nije preveden na srpski jezik, kao ni naredna dela. Takođe 1905. objavljena je knjiga The Woggle-Bug Book, koja je dugo vremena predstavljala rariteti u Baumovoj bibliografiji[9] Godine 1913. objavljena je zbirka od 6 kratkih priča Little Wizard Stories of Oz (Priče malog čarobnjaka iz Oza) Godine 1921. objavljena je The Royal Book of Oz]] (Kraljevska knjiga Oza)koja je posthumno pripisana Baumuali, ali je zapravo u potpunosti delo američke književnice Rut Plamli Tomson (Ruth Plumly Thompson),[10] koja je napisala još devetnaest Oz knjiga. Osim nje, serijal o zemlji Oz su tokom nekoliko godina nastavili da pišu i drugi autori.

ISBN: 978-86-521-3503-5 Godina izdanja: 2019 Jezik: Srpski Autor: Strani broj strana 279 20 cm nova!!! Svetski bestseler „Roman o ljubavi i požrtvovanju“ Times Literary Supplement 1942. Lali Sokolov je deportovan iz Slovačke u Aušvic. Tamo je dobio zadatak da tetovira brojeve na rukama drugih logoraša. Iz reda logoraša koji čekaju na tetoviranje pred njega staje uplašena devojka. Za Lalija, bila je to ljubav na prvi pogled, i on se kune ne samo da će preživeti već i da će se pobrinuti da i Gita jednog dana živi slobodno. Ovo je početak jedne od nezaboravnih priča o Holokaustu – priča o tetovažeru iz Aušvica. „Ova knjiga će se čitati i za sto godina. A i tada će verovatno biti na listi najprodavanijih naslova.“ Džefri Arčer „Vredno istorijsko svedočanstvo, podsetnik na užase Holokausta i pohvala ljudskoj izdržljivosti.“ Irish Times „Lali je bio čovek sa herkulovskom snagom duha, a priča o njegovom opstanku u logoru i zajedničkom životu sa Gitom nakon rata zaslužuje pažnju svih čitalaca.“ Jewish Chronicle „Izuzetna knjiga koja nas podseća da svaka žrtva Holokausta predstavlja pojedinca s jedinstvenom pričom.“ Grejem Simsion Heder Moris rođena je na Novom Zelandu, a sada živi u Australiji. Nekoliko godina, dok je radila u velikoj državnoj bolnici u Melburnu, studirala je i pisala scenarija, od kojih je jedan otkupio scenarista, dobitnik Oskara, iz Sjedinjenih Država. Heder je 2003. upoznala starijeg gospodina „čiju priču vredi čuti“. Dan kad je upoznala Lalija Sokolova promenio je i njen i njegov život. Njihovo prijateljstvo se produbljivalo i Lali se otisnuo na put samoispitivanja, poveravajući joj najintimnije pojedinosti svog života. Heder je prvobitno Lalijevu priču napisala kao scenario – koji se visoko kotirao na međunarodnim takmičenjima – a zatim ju je preoblikovala u svoj prvi roman Tetovažer iz Aušvica. Troškove isporule plaća kupac

Charles Handy - Myself and Other More Important Matters Arrow, 2007 213 str. meki povez stanje: vrlo dobro Charles Handy is perhaps best known outside the business world as a wise and warm presenter of Radio 4`s `Thought for the Day`. Long recognised as one of the world`s leading business thinkers (over a million copies of his books have been sold around the world), in Myself and Other More Important Matters he leaves the management territory he has so effectively and influentially mapped in the past to explore the wider issues and dilemmas - both moral and creative - raised by the turning points of his long and successful life.Here he investigates the big issues of how life can best be lived as they have emerged from the unfolding of his life and his unique and influential understanding of what really matters. From supplying oil by boat to an area larger than England as a bullish young Shell executive in Borneo to realising that there was a big difference between describing the development of a `portfolio` life (made up of a variety of activities for a range of purposes and pay) in theory and actually himself leaving behind full-time employment, from helping to start up the London and Open business schools to listening and talking to people all over the world about how they want to manage their lives, Handy`s telling of his experiences proves both revealing and significant. ------------------------------- One of the world`s most influential living management thinkers, Charles Handy has year-after-year been listed alongside business gurus including Peter Drucker and Tom Peters in the prestigious Thinkers 50 list. His views on management -- and life -- have inspired and enlightened others for decades. Now, in Myself and Other More Important Matters, the bestselling author of books including The Age of Unreason shares his special brand of wisdom, giving readers uncommon insight into business and careers...as well as the choices we all have to make in our lives. Handy draws on the lessons of his own experience to help readers move beyond the facts they learned in business school and reflect on their own individual management style. With the `philosophical elegance and eloquence` Warren Bennis has described as his trademark, Handy discusses how one should develop one’s career goals in line with personal values and sense of ethics. Handy entertainingly recounts what he’s discovered along his own international journey: from lessons his father taught him growing up in Ireland…to what he learned in Borneo in his days working for Royal Dutch Shell… to Italy, where he bought and fixed up an old house in Tuscany…all the way to America, where recent corporate scandals have shaken our understanding of what is ethical and acceptable. Throughout the book, Handy asks us to look at the role of work in our life, and what we truly find fulfilling. It is hard to imagine a better or wiser guide to work -- and life’s -- big questions. -------------------------------- [Goes] deeper into the heart of business than almost any book that tackles the subject head on ... A compelling, touching and finally inspiring journey ... To paraphrase TS Eliot, his remarkable achievement is to bring us back to our starting point - but allow us to recognise the place for the first time Observer Highly readable ... A wise work from which we will all learn Sunday Times Handy at his best; humane, thoughtful and serious Financial Times His writing is both spiritual ... and practical: he makes you want to do something about your life, and at the same time convinces that you can, and furnishes you with some good examples of how to go about it ... So much of it will strike home ... Real inspiration ... excellent advice Times Educational Supplement Charles Handy is a true statesman in the field . . . a wizened dean of faculty for the world of independent thinkers Jim Collins, author of Good to Great -------------------------------- Contents: Are you sure? Irish beginnings Greek wisdom Borneo lessons The golden seeds Schools for business The antigone challenge My father`s death Home is a castle St Michael and St George a portfolio life The property business Kitchens and studies Kennels for kids Family matters Guru times Travels with a microphone A seventieth birthday Nonfiction, Biography, Management, Memoir, 009948188X

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malkice ostecena u gornjem delu, nista strasno! Ilustracije: Branislav Mojsilovic Grigor Vitez, pravim imenom Grigorije Vitez, (Kosovac kraj Okučana, 15. veljače 1911. – Zagreb, 23. studenoga 1966.), bio je hrvatski i srpski[1][2][3][4] pjesnik, dječji pisac i prevoditelj.[5][6][7][8] Smatra se začetnikom moderne hrvatske književnosti za djecu.[9] Autor je brojnih pjesama i priča namijenjenima djeci, te je autor i mnogobrojnih članaka u časopisima. Djeca se kroz svoje školovanje mogu često susresti s djelima Grigora Viteza jer se ona često nalaze u školskim čitankama.[10][11] Grigor Vitez dobitnik je Zlatne ptice, posebnog priznanja za vrhunska dostignuća u književnosti za djecu. Grigor Vitez rodio se 15. veljače 1911. godine pod imenom Grigorije u obitelji srpskoga podrijetla, kao dijete Ane i Teodora Viteza.[12] O svojem je obiteljskom podrijetlu pisao u knjizi Ahmeta Hromadžića `Dječji pisci o sebi`. Majka Grigora Viteza prezivala se Milosavljević, a njezini su preci došli u Slavoniju iz Bosne krajem 17. stoljeća. S očeve strane preci su došli iz sjeverne Dalmacije, iz Ravnih kotara ili Bukovice, a nosili su prezime Alavanja.[13] Jedan od Alavanja koji je došao u okučanski kraj od Marije Terezije dobio je počasni naslov viteza, i to je kasnije uzeto kao prezime.[14] Djetinjstvo, obrazovanje i posao učitelja Odrastao je u tipičnom slavonskom multietničkom selu. Njegova obitelj bila je mnogočlana i bavili su se zemljoradnjom. Imao je dva starija brata (Joco i Savo) i jednog mlađeg (Pero). Bez oca je ostao kao predškolarac, pred početak Prvog svjetskog rata. Osnovnu školu završio je u Okučanima, a gimnaziju u Novoj Gradiški. Prve dvije pjesme napisao je kao maturant. Krajem 20-ih godina 20. stoljeća, upisao je učiteljsku školu u Pakracu, nakon koje je stekao zvanje učitelja. Prvo radno mjesto kao učitelj imao je u selu Slobodna Vlast pokraj Đakova, nakon čega dobiva premještaj u Voćin, gdje upoznaje svoju suprugu Elizabetu Perlik, te se tu i vjenčavaju.[14] Drugi svjetski rat i razdoblje do smrti Početkom Drugog svjetskog rata, dobiva premještaj u Gornji Vakuf, a nakon toga u Golince pokraj Donjeg Miholjca. Nedugo zatim, pridružuje se partizanima, kojima je vodio učiteljske tečajeve, kako bi bili educirani nakon rata predavati u školama. Poslije rata radio je u Ministarstvu prosvjete u Zagrebu, te kao urednik u izdavačkoj kući Mladost. Godine 1957. pokreće knjižnicu `Vjeverica`, u okviru koje je objavljeno oko 500 naslova za djecu. Tijekom 50-ih godina 20. stoljeća bio je tajnik Društva književnika Hrvatske. 60-ih godina 20. stoljeća zdravstveno stanje mu se naglo pogoršalo. Kralježnica mu je bila nepovratno oštećena. I pokraj toga, stvarao je prikovan za krevet. Umro je 23. studenoga 1966. godine, a pokopan je u rodnom Kosovcu.[14] Stvaralaštvo Pisao je poeziju za djecu i odrasle (Sto vukova, Kad bi drveće hodalo, Gdje priče rastu), a prevodio je s ruskog, francuskog i slovenskog jezika. Njegovom poezijom dominiraju jednostavne i neposredne lirske slike u tradiciji poetskog izraza Dobriše Cesarića. Stihovi skladni i muzikalni, a svojim je pjesmama zbog aktualnosti i duhovitih poanti osvojio široki krug čitatelja. Objavio je nekoliko poetskih zbirki među kojima se ističu: Pjesme, Naoružane ruže, Povjerenje života i Kao lišće i trava. Njegove pjesme prevođene su na gotovo sve europske jezike.[9] Neke od njegovih knjiga ilustrirao je poznati hrvatski ilustrator Ivan Antolčić. Postoji Nagrada `Grigor Vitez` koja se od 1967. godine dodjeljuje piscu i ilustratoru najbolje knjige za djecu u godišnjoj produkciji.[15] Djela Nepotpun popis: San boraca u zoru, Nakl. Navod Hrvatske, Zagreb, 1948. Pjesme, Zora Državno izdavačko poduzeće Hrvatske, Zagreb, 1950. Naoružane ruže, Kultura, Zagreb, 1955. Vesele zamke, Mladost, Zagreb, 1955. Prepelica, Prosvjeta, Zagreb, 1956. Lirika o Slavoniji, urednik, Slavonija danas, Osijek, 1956. Povjerenje životu, Narodna prosvjeta, Sarajevo, 1957. Sto vukova, i druge pjesme za djecu, `Svjetlost`, Sarajevo, 1957. (1987.; 1990.) Perzijske bajke, Mladost, Zagreb, 1958. Kad bi drveće hodalo, Mladost, Zagreb, 1959. (1990.; Mozaik knjiga, 2015.) Kao lišće i trava: pjesme, Matica hrvatska, Zagreb, 1960. Maksimir, Mladost, Zagreb, 1960. Iza brda plava: izbor pjesama za djecu, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Hvatajte lopova, `Svjetlost`, Sarajevo, 1964. Gdje priče rastu, Mladost, Zagreb, 1965. (1978.) Zekina kuća, Mladost, Zagreb, 1965. Nevidljive ptice, Mozaik knjiga, 2002.

ISBN:978-86-521-4045-9 Godina izdanja: 2020 Jezik: Srpski Autor: Strani 341 strana 20 cm NOVA!!!!!!! Od autorke bestselera Tetovažer iz Aušvica Zasnovano na potresnoj istinitoj priči o ljubavi i opstanku Lepota ju je spasla – i osudila. Cilka je imala svega šesnaest godina kad je 1942. odvedena u koncentracioni logor Aušvic-Birkenau, gde je komandant odmah primetio njenu lepotu. Zbog toga će biti prisilno odvojena od ostalih zatvorenica, i ubrzo shvatiti da moć, čak i nerado prihvaćena, znači opstanak. Završetak rata i oslobađanje logora Cilki neće doneti slobodu već optužbu za kolaboraciju jer je spavala s neprijateljem i osudu na zatočeništvo u sibirskom logoru. Ali da li je zaista imala izbora? I gde su granice morala za Cilku, koja je odvedena u Aušvic kad je još bila dete? U Sibiru se Cilka suočava i sa novim i sa starim, jezivim izazovima uključujući i neželjenu pažnju stražara. Ali kad upozna ljubaznu lekarku, Cilka dospeva pod njeno okrilje i počinje da neguje bolesne logoraše trudeći se da im pomogne u surovim uslovima. Svakodnevno se suočavajući sa smrću i užasom, Cilka u sebi otkriva snagu kakvu nije ni znala da poseduje. A kad počne da s oklevanjem gradi veze i odnose u toj surovoj novoj stvarnosti, Cilka shvata da, uprkos svemu što joj se dogodilo, u njenom srcu ima mesta za ljubav. Od deteta do žene, od žene do isceliteljke, Cilkin put rasvetljava izdržljivost ljudskog duha i našu volju da preživimo. „Nikad nisam sreo hrabriju osobu od Cilke.“ Lali Sokolov, tetovažer iz Aušvica „Cilkina neizmerna hrabrost i odlučnost da preživi čak i kad je svaka nada već izgubljena bude veliko poštovanje. Potresna priča koju ćete dugo pamtiti.“ Sunday Express „Izuzetna priča o snazi da se prevaziđu nezamislive teškoće.“ Woman’s Weekly Heder Moris rođena je na Novom Zelandu, a sada živi u Australiji. Nekoliko godina, dok je radila u velikoj državnoj bolnici u Melburnu, studirala je i pisala scenarija, od kojih je jedan otkupio scenarista, dobitnik Oskara, iz Sjedinjenih Država. Heder je 2003. upoznala starijeg gospodina „čiju priču vredi čuti“. Dan kad je upoznala Lalija Sokolova promenio je i njen i njegov život. Njihovo prijateljstvo se produbljivalo i Lali se otisnuo na put samoispitivanja, poveravajući joj najintimnije pojedinosti svog života. Heder je prvobitno Lalijevu priču napisala kao scenario – koji se visoko kotirao na međunarodnim takmičenjima – a zatim ju je preoblikovala u svoj prvi roman Tetovažer iz Aušvica.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Tonka Petric Emil Erih Kestner (Drezden, 23. februar 1899 - Minhen, 29. jul 1974) je bio nemački autor, pesnik, scenarista i satiričar[1], poznat pre svega po svojim šaljivim, društveno oštrim pesmama i po knjigama za decu, uključujući Emila i detektive. Međunarodnu nagradu Hans Kristijan Andersen dobio je 1960. godine za autobiografiju Als ich ein kleiner Junge war (When I Was a Little Boy). Četiri puta je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Drezden 1899 - 1919 Rodno mesto - spomen ploča Kastner je rođen u Drezdenu, u Saksoniji, a odrastao je u ulici Königsbrücker Straße. U blizini je naknadno otvoren muzej Erih Kastner u vili Augustin koja je pripadala Kastnerovom ujaku Franzu Augustinu. [4] Kastnerov otac, Emil Rikard Kastner, bio je majstor sedlar. [5] Njegova majka, Ida Amalia (rođena Augustin), bila je sluškinja, ali u tridesetim godinama se školovala za frizera kako bi dopunjavala prihode svog supruga. Kastner je imao posebno blizak odnos sa majkom. Kada je živeo u Lajpcigu i Berlinu, gotovo svakodnevno joj je pisao prilično intimna pisma i razglednice, a prepotentne majke redovno se pojavljuju u njegovim spisima. Govorilo se da je otac Eriha Kastnera bio porodični jevrejski lekar Emil Cimerman (1864 - 1953.), ali ove glasine nikada nisu potkrepljene. [6] Kastner je o svom detinjstvu pisao u svojoj autobiografiji Als ich ein kleiner Junge war 1957, (Kad sam bio mali dečak). Prema Kastneru, on nije patio od toga što je bio jedinac, imao je mnogo prijatelja i nije bio usamljen. Kastner je 1913. godine išao u učiteljsku školu u Drezdenu. Međutim, odustao je 1916. malo pre polaganja ispita koji bi ga kvalifikovali za predavanje u državnim školama. Pozvan je u Kraljevsku saksonsku vojsku 1917. godine i bio je obučavan u teškoj artiljerijskoj jedinici u Drezdenu. Kastner nije poslat na front, ali brutalnost vojne obuke koju je prošao i smrt savremenika koje je doživeo snažno su uticali na njegov kasniji antimilitarizam. Nemilosrdno bušenje kojem je podvrgnut njegov narednik sa bušilicom takođe je izazvalo doživotno stanje srca. Kastner to prikazuje u svojoj pesmi Narednik Vaurich. Po završetku rata, Kastner se vratio u školu i položio Abitur ispit sa odlikovanjem, stičući stipendiju od grada Drezdena. Lajpcig 1919 - 1927 U jesen 1919, Kastner se upisao na Univerzitet u Lajpcigu da studira istoriju, filozofiju, germanistiku i pozorište. Studije su ga odvele u Rostok i Berlin, a 1925. je doktorirao na tezi o Fridrihu Velikom i nemačkoj književnosti. Studije je platio radeći kao novinar i kritičar u novinama Neue Leipziger Zeitung. Međutim, njegove sve kritičnije kritike i „neozbiljna“ objava njegove erotske pesme `Abendlied des Kammervirtuosen` (Večernja pesma komornog virtuoza) sa ilustracijama Eriha Osera doveli su do njegove smene 1927. godine. Iste godine se preselio u Berlin, iako je nastavio da piše za Neue Leipziger Zeitung pod pseudonimom „Berthold Burger“ (Bert Citizen) kao slobodni dopisnik. Kasner je kasnije koristio nekoliko drugih pseudonima, uključujući `Melkjor Kurc` (Melchior Kurtz), `Piter Flint` (Peter Flint), i `Robert Nojner` (Robert Neuner).[3] Berlin 1927 - 1933 Kastnerove godine u Berlinu, od 1927. do kraja Vajmarske republike 1933, bile su mu najproduktivnije. Objavljivao je pesme, novinske kolumne, članke i kritike u mnogim važnim berlinskim časopisima. Redovno je pisao u dnevnim listovima kao što su Berliner Tageblatt i Vossische Zeitung, kao i u Die Weltbühne. Hans Sarkowicz i Franz Josef Görtz, urednici njegovih kompletnih dela (1998), navode preko 350 članaka napisanih između 1923. i 1933. godine, ali on je morao napisati i više, jer se zna da su mnogi tekstovi izgubljeni kada je Kastnerov stan izgoreo tokom bombardovanje u februaru 1944. Kastner je objavio svoju prvu knjigu pesama, Herz auf Taille 1928. godine, a do 1933. godine objavio je još tri zbirke. Njegov His Gebrauchslyrik (Tekst za svakodnevnu upotrebu) učinio ga je jednom od vodećih figura pokreta Nova stvarnost, koji se usredsredio na upotrebu trezvenog, udaljenog i objektivnog stila za zasićenje savremenog društva. U jesen 1928. objavio je svoju najpoznatiju knjigu za decu Emil i detektivi, koju je ilustrovao Valter Trier. Vlasnica izdavačke kuće Weltbühne, Edit Jakobsen, predložila je Kestneru da napiše detektivsku priču. Knjiga je prodata u dva miliona primeraka samo u Nemačkoj i od tada je prevedena na 59 jezika. Roman je bio neobičan po tome što je, za razliku od većine dečje književnosti tog perioda, smešten u savremeni Berlin, a ne u svet bajki. Kastner se takođe uzdržao od otvorenog moraliziranja, puštajući da postupci likova govore sami za sebe.[1] Njegov nastavak, Emil und die Drei Zwillinge (Emil i tri blizanca) objavljen 1933. godine, odvija se na obalama Baltika. Knjige o Emilu su uticate na stvaranje drugih knjiga u ponžanru literature o dečijim detektivima. Emil i detektivi adaptiran je za scenu pet puta, od čega je tri puta u Nemačkoj i po jednom u Velikoj Britaniji i Americi.[3] Kastner je ovaj uspeh nastavio sa još Pünktchen und Anton (1931) i Das fliegende Klassenzimmer (1933). Ilustracije Valtera Triera značajno su doprinele ogromnoj popularnosti knjiga. Das fliegende Klassenzimmer (Leteći razred) je nekoliko puta prilagođen za scenu: 1954, 1973. i 2003. godine.[3] Godine 1932. Kastner je napisao Der 35. Mai (35. maj), koja je smeštena u fantastičnu zemlju u koju se ulazi kroz garderobu i uključuje futurističke karakteristike poput mobilnih telefona. Filmska verzija Gerharda Lamprechta Emila i detektivia (1931) postigla je veliki uspeh. Kastner je, međutim, bio nezadovoljan scenarijem, a to ga je dovelo do toga da postane scenarista za filmske studije Babelsberg. Kastnerov jedini roman za odrasle Fabian, objavljen je 1931. godine. Kastner je u njega uključio brze rezove i montaže, u pokušaju da oponaša filmski stil. Fabian, nezaposleni književni stručnjak, doživljava užurbano brz tempo kao i propast Vajmarske Republike . Od 1927. do 1931. godine, Kastner je živeo u ulici Prager Straße 17 (danas blizu br. 12) u Berlinu u Vilmerzdorfu, a nakon toga, do februara 1945. godine, u ulici Roscherstraßee 16 u Berlinu - Šarlotenburg. Berlin 1933 - 1945 Kastner je bio pacifista i pisao je za decu zbog svoje vere u regenerativne moći mladosti. Bio je protivnik nacističkog režima i bio je jedan od potpisnika Hitnog poziva na jedinstvo. Međutim, za razliku od mnogih drugih autora koji kritikuju diktaturu, Kastner nije otišao u egzil. Nakon dolaska nacista na vlast, posetio je Merano i Švajcarsku i sastao se sa prognanim piscima, ali ipak se vratio u Berlin, tvrdeći da će tamo moći bolje da beleži događaje. Verovatno je i on želeo da izbegne napuštanje majke. Njegov `Neophodan odgovor na suvišna pitanja` (Notwendige Antwort auf überflüssige Fragen) u Kurz und Bündig objašnjava Kastnerov stav: `Ја сам Немац из Дрездена у Саксонији Отаџбина ме не пушта Ја сам попут дрвета које је узгојено у Немачкој Вероватно ће и тамо увенути.` Gestapo je nekoliko puta ispitivao Kastnera, nacionalna unija pisaca ga je proterala, a nacisti su spaljivali njegove knjige kao „suprotne nemačkom duhu“ tokom spaljivanja knjiga 10. maja 1933, na podsticaj Jozefa Gebelsa. Kastner je lično prisustvovao događaju i kasnije o njemu pisao. Odbijeno mu je članstvo u novoj uniji nacionalnih pisaca pod kontrolom nacista, Reichsverband deutscher Schriftsteller (RDS), zbog onoga što su njeni zvaničnici nazivali „kulturno boljševičkim stavom u svojim delima pre 1933.“ Tokom Trećeg rajha, Kastner je objavio apolitične romane poput Drei Männer im Schnee (Tri čoveka u snegu) 1934. godine u Švajcarskoj. 1942. dobio je posebno izuzeće za pisanje scenarija za film Münchhausen, koristeći pseudonim Berthold Burger. Film je bio prestižni projekat Ufa studija za proslavu dvadeset i pete godišnjice njegovog osnivanja, preduzeća koje je podržao Gebels. 1944. godine Kastnerov dom u Berlinu uništen je tokom bombardiranja. Početkom 1945. godine, on i drugi pretvarali su se da moraju putovati u seosku zajednicu Mayrhofen u Tirolu radi snimanja lokacije za (nepostojeći) film Das falsche Gesicht (Pogrešno lice). Stvarna svrha putovanja bila je izbegavanje konačnog sovjetskog napada na Berlin. Kastner je takođe dobio upozorenje da su SS planirali da ubiju njega i druge nacističke protivnike pre dolaska Sovjeta. [7] Bio je u Mayrhofen-u kada se rat završio. O ovom periodu pisao je u dnevniku objavljenom 1961. godine pod naslovom Notabene 45. Drugo izdanje, bliže Kastnerovim originalnim beleškama, objavljeno je 2006. godine pod naslovom Das Blaue Buch (Plava knjiga). Kestner i bombardovanje Drezdena U svom dnevniku za 1945. godinu, objavljenom mnogo godina kasnije, Kastner opisuje svoj šok dolaskom u Drezden ubrzo nakon bombardovanja Drezdena u Drugom svetskom ratu u februaru 1945. godine i pronalazeći grad kao gomilu ruševina u kojima nije mogao prepoznati nijednu ulicu ili znamenitosti među kojima je proveo detinjstvo i mladost. Njegova autobiografija Als ich ein kleiner Junge war započinje jadikovkom za Drezdenom (citirano prema engleskom prevodu, When I Was a Little Boy): `Рођен сам у најлепшем граду на свету. Чак и ако је твој отац, дете, био најбогатији човек на свету, не би могао да те одведе да га видиш, јер оно више не постоји. . . . За хиљаду година изграђена је њена лепота, за једну ноћ је потпуно уништена`. Minhen 1945 - 1974 Po završetku rata, Kastner se preselio u Minhen, gde je postao urednik kulturne rubrike za Neue Zeitung i izdavač Pinguin-a, časopisa za decu i mlade. Takođe je bio aktivan u književnim kabareima, u produkcijama u Schaubude (1945–1948) i Die kleine Freiheit (posle 1951), kao i na radiju. Tokom ovog vremena napisao je brojne skečeve, pesme, audio predstave, govore i eseje o nacionalsocijalizmu, ratnim godinama i surovoj stvarnosti života u posleratnoj Nemačkoj. Među njima su najzapaženija Marschlied 1945 (Marš 1945) i Deutsches Ringelspiel. Takođe je nastavio da piše knjige za decu, uključujući Die Konferenz der Tiere (Konferencija o životinjama), pacifistička satira u kojoj se svetske životinje udružuju kako bi uspešno naterale ljude da se razoružaju i sklope mir. Od ove slikovnice napravljen je animirani film autora Kurta Linda. Kastner je takođe obnovio saradnju sa Edmundom Nikom kojeg je upoznao u Lajpcigu 1929. godine, kada je Nik, tadašnji šef muzičkog odseka na Radio Silesia, napisao muziku za Kastnerovu radio predstavu Leben in dieser Zeit. Nik, sada muzički direktor u Schaubude, uglazbio je više od 60 Kastnerovih pesama. Kastnerov optimizam u neposrednoj posleratnoj eri ustupio je mesto rezignaciji, jer su Nemci na Zapadu pokušali da normalizuju svoj život nakon ekonomskih reformi ranih 1950-ih i posledičnog „ekonomskog čuda“ (Wirtschaftswunder). Dodatno se razočarao kad je kancelar Konrad Adenauer remilitarizovao Zapadnu Nemačku, učinio je članicom NATO- a i preusmerio je u mogući vojni sukob sa Varšavskim paktom. Kastner je ostao pacifista i govorio je u antimilitarističkom (Ostermarsch) demonstracijama protiv stacioniranja nuklearnog oružja u Zapadnoj Nemačkoj. Kasnije je takođe zauzeo stav protiv rata u Vijetnamu. Kastner je počeo sve manje da objavljuje, delom i zbog sve većeg alkoholizma. Nije se pridružio nijednom od posleratnih književnih pokreta u Zapadnoj Nemačkoj, a pedesetih i šezdesetih godina 20. veka postao je doživljavan uglavnom kao autor knjiga za decu. Njegov roman Fabian adaptiran je u film 1980. godine, kao i nekoliko knjiga njegovih nastavaka. Najpopularnije od ovih adaptacija bile su dve američke verzije Zamka za roditelje, napravljene 1961. i 1998, a zasnovane na njegovom romanu Das doppelte Lottchen (Loti i Lisa). Kastner je 1960. godine dobio nagradu Hans Kristijan Andersen za Als ich ein kleiner Junge war, njegovu autobiografiju. Engleski prevod Florence i Isabel McHugh, objavljen kao When I Was a Little Boy 1959. godine, osvojio je američki nagradu `Luis Kerol` 1961. godine. Erih Kastner (levo) u Engleska bašta, Minhen, 1968 Kastner je dobio još nekoliko nagrada, uključujući Nemačku filmsku nagradu za najbolji scenario za nemačku filmsku verziju Das doppelte Lottchen1951, književnu nagradu grada Minhena 1956, i nagradu Georg Bihner 1957. Vlada Zapadne Nemačke nagradila je Kastnera svojim redom za zasluge, Bundesverdienstkreuz-om (Savezni krst za zasluge), 1959. godine. Godine 1968. dobio je `Lessing-Ring` zajedno sa književnom nagradom nemačkog masonskog reda. Kastner je 1951. izabran za predsednika PEN centra zapadne Nemačke i na toj funkciji je ostao do 1961. godine. 1965. postao je emeritus predsednik. Takođe je imao ključnu ulogu u osnivanju Međunarodne dečje biblioteke (Internationale Jugendbibliothek), u Minhenu. 1953. bio je osnivač (IBBY - International Board on Books for Young People) Međunarodnog odbora za knjige za mlade.[3] Kastner se nikada nije oženio. Poslednje dve knjige za decu Der kleine Mann i Der kleine Mann und die kleine Miss napisao je za svog sina Tomasa Kastnera, rođenog 1957. godine. Kastner je često čitao iz svojih dela. Dvadesetih godina 20. veka snimio je neke od svojih pesama socijalne kritike, a u nekim filmovima prema njegovim knjigama nastupio je kao pripovedač, kao i za prvu audio produkciju Pünktchen und Anton. Ostali snimci za `Deutsche Grammophon` uključuju pesme, epigrame i njegovu verziju narodne priče Til Ojlenšpigel. Čitao je i u pozorištima, poput Pozorišta Kivije u Minhenu, i za radio, za koji je čitao Als ich ein kleiner Junge war i druga dela. Kastner je umro od raka jednjaka 29. jula 1974. u bolnici Neuperlach u Minhenu. Sahranjen je na groblju Svetog Đorđa u minhenskom okrugu Bogenhausen. Ubrzo nakon njegove smrti, Bavarska akademija umetnosti osnovala je književnu nagradu u njegovo ime. Po njemu je nazvan asteroid 12318 Kastner. [8] Bibliografija Spisak njegovih dela pod nemačkim naslovima, poređani prema datumima objavljivanja u Nemačkoj: Weihnachtslied, chemisch gereinigt, 1927. Herz auf Taille, 1928. Emil und die Detektive, 1929. (Emil i detektivi) Lärm im Spiegel, 1929. Ein Mann gibt Auskunft, 1930. Pünktchen und Anton 1931. (Tonček i Točkica) Der 35. Ma, 1931. (35. maj, ili Konradova vožnja do južnih mora) Fabian. Die Geschichte eines Moralisten, 1932. (Fabian, Priča o moralisti) Gesang zwischen den Stühlen, 1932. Emil und die Drei Zwillinge 1933. (Emil i tri blizanca) Das fliegende Klassenzimmer, 1933. (Leteći razred) Drei Männer im Schnee, 1934. (Tri čoveka u snegu) Die verschwundene Miniatur, 1935. (Nestala minijatura) Doktor Erich Kästners Lyrische Hausapotheke, 1936. (Sanduk za lirsku medicinu doktora Eriha Kastnera) Georg und die Zwischenfälle, (zvani Der kleine Grenzverkehr), 1938. (Salcburška komedija) Das doppelte Lottchenn, 1949. (Bliznakinje ili Dvostruka Loti) Die Konferenz der Tiere, 1949. (Kongres životinja) Die 13 Monate, 1955. Als ich ein kleiner Junge war, 1957. (Kad sam bio mali dečak) Das Schwein beim Friseur, 1963. Der kleine Mann, 1963. (Mali čovek) Der kleine Mann und die kleine Miss, 1967. (Mali čovek i mala gospođica) Mein Onkel Franz, 1969. Silvia List (urednik): Das große Erich Kästner Buch, sa uvodom Hermana Kestena, 2002... Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jovan Skerlić (Beograd, 20. avgust 1877 — Beograd, 15. maj 1914) bio je srpski književnik i književni kritičar. Rođen je u Beogradu 20. avgusta (8. po julijanskom kalendaru) 1877. godine u građanskoj porodici od oca Miloša i majke Perside[1] rođ. Marković (iz Pešte), u porodičnoj kući na uglu Gospodar Jevremove i Dobračine ulice, kod Čukur-česme na Dorćolu. Njegov otac je bio vlasnik firme i prodavnice šešira, (majstor šeširdžijskog zanata) koji je imao radnju i prodavnicu u Vasinoj ulici kod Knez Mihailove ulice. Jovan Skerlić je imao dve sestre, Jovanku i Jelenu, udatu za Vladimira Ćorovića.[2] Imao je suprugu Klaru i kći Ljiljanu.[3], one su kasnije živele u Francuskoj.[4] Njegov životni moto glasio je: „Živeti — znači raditi!“. Život mu je bio neprekidan, naporan rad. On nije znao za odmor, niti je mario za umor, „sve dokle njegov premoreni i u radu sagoreli organizam nije klonuo pred čeljustima smrti“.[5] Preminuo je Jovan iznenada u 37. godini, 15. maja (2. maja po julijanskom kalendaru) 1914. Obrazovanje i prosvetni rad Jovan Skerlić sa roditeljima i sestrama Osnovnu školu, gimnaziju i studije filozofije je završio u Beogradu. Na Velikoj školi je diplomirao iz francuskog jezika sa književnošću i teorije književnosti, kao đak Bogdana Popovića. Potom je otišao u Lozanu, gde je položio doktorat iz francuske književnosti (L’Opinion publique en France d’après la poésie politique et sociale de 1830 à 1848).[6] Samo je kratko vreme bio gimnazijski nastavnik u Beogradu. Odmah po položenom doktorskom ispitu, postavljen je za nastavnika Univerziteta u Beogradu, prvo za francuski jezik i književnost, a zatim za srpsku književnost, koju je predavao sve do smrti. U dva maha je otpuštan iz državne službe zbog svojih političkih nazora.[traži se izvor] Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1910. godine. Književni i nacionalno-politički rad Jovan Skerlić I pored svoje velike književne delatnosti, kojom se proslavio kao najpopularniji i najobilniji srpski kritičar, Skerlić je uporedo radio, isto tako neumorno i obilato, i na političkom i nacionalnom polju. Još kao đak je prišao socijalističkom pokretu i pisao socijalno-političke članke i studije u socijalističkoj štampi. Kasnije je pristupio Samostalnoj radikalnoj stranci, stvorenoj od levog krila radikalne stranke, i ubrzo postao njen glavni ideolog. Poslednje dve godine života je bio poslanik u Narodnoj skupštini, u kojoj se naročito istakao svojim borbenim govorom protiv „banko-kratije“, tj. protiv banaka koje svojim zelenaškim kamatama bezdušno iscrpljuju narod. Mnogo je važniji njegov rad na nacionalnom polju. Idejno, on je nesumnjivo bio najsmeliji i najistaknutiji propovednik i protagonista jugoslovenskog narodnog i državnog jedinstva. Od njegovih mnogobrojnih predavanja u krajevima bivše Austrougarske najznačajnije je ono u Pragu, na deset dana pred smrt. Od članaka i ogleda iz nacionalne ideologije, najbolji je ogled o Anti Starčeviću, propovedniku velikohrvatske ideje. Od ostalih nacionalno-kulturnih akcija, najznačajnija je ona za uvođenje latinice u Srba (anketa u Srpskom književnom glasniku). Lazar Tomanović je o tome zapisao: ...a Skerlić je bio gotov da i ćirilicu batali.[7] Iako je umro mlad, Skerlićev književni rad je veoma obiman. Njegovo najpoznatije i ujedno najbolje delo je Pisci i knjige (u devet svezaka). Sinteza celokupnog njegovog književnog rada je Istorija nove srpske književnosti, objavljena prvo u skraćenom obliku, kao srednjoškolski udžbenik, a potom u celini. Posebne su njegove studije o književnim epohama: Omladina i njena književnost i Srpska književnost u 18. veku, velika studija o Jakovu Ignjatoviću; zatim ogledi: Pogled na današnju francusku književnost, Uništenje estetike i demokratizacija umetnosti, književno-politički ogled Svetozar Marković. Od 1905. godine do smrti uređivao je Srpski književni glasnik, u početku u društvu sa Pavlom Popovićem, a kasnije sam. Imao je dara jednog romanopisca. Objavio je dva nastavka dela Beogradske romanse, potpisujući se sa pseudonimom „Beograđanin“.[8] Kritički osvrt Tabla na zgradi gde je živeo Jovan Skerlić, ulica Gospodar Jovanova. Kao učenik Bogdana Popovića i francuske škole, Skerlić je i sam bio pristalica pozitivnog i naučnog metoda u istoriji književnosti i književnoj kritici — metoda koji izučava piščev temperament, nasledne osobine, uticaj sredine i vremena na uobličavanje posebne vrste njegovog talenta, ali ujedno ne zaboravlja ni vrednost samoga dela za sebe, čisto umetničku vrednost stila, kompozicije i jačine i kvaliteta osećanja. U osnovnim shvatanjima, njegova kritika proističe iz škole Bogdana Popovića. Međutim, dok je Bogdan Popović više polagao na artističku, upravo formalnu vrednost dela i ukrštenim metodama i sredstvima tražio osveštana estetička načela (dogme), dok je on, dalje, poglavito tražio „umetnost radi umetnosti“ i bio manje-više aristokratski ravnodušan prema socijalnim, etičkim i nacionalno-političkim smerovima, Skerlić je, naprotiv, manje polagao na oblik i izražajne vrednosti, a više na sadržaj i, kao borben duh, socijalan čovek i nacionalno-politički ideolog i duhovni vođ jednog pokolenja, bio je više pristalica utilitarističke književnosti. On je u književnosti poglavito tražio ideje, socijalno-etičke, pa čak i političke smerove, „napredne“ ideje i „napredne“ smerove. To „napredno“ on je shvatao na sasvim evropski način: u duhu racionalistički nastrojene misli. „Slobodni mislilac“ i pristalica istorijskog materijalizma, pobornik žilave i srčane borbe za ubeđenja, on nije mario za pesimizam, mistiku, romantička i sentimentalna raspoloženja, dekadansu i estetičku igru fantazije i reči. Bista Jovana Skerlića, na Kalemegdanu. Zato su u njegovoj istoriji književnosti rđavo prošli neki pisci koji su mu bili daleko svojim temperamentom i svojim socijalnim i moralnim shvatanjima, a suviše dobro neki pisci koji su njemu bili dragi zbog svoje prosvetiteljske i socijalne nastrojenosti. Tako shvatajući književnost, on se sav posvetio domaćoj literaturi i u njoj ispitivao uticaje mesta, vremena i rase, uzajamnost sa evropskim idejama i društvenim i kulturnim prilikama. On je imao naročito razvijeno istorijsko osećanje da zapazi osnovne crte koje karakterišu jednu epohu ili generaciju i da te crte razradi, sredi i predstavi. Isto tako, za ocenu knjiga i pisaca on je imao najviše smisla za osnovne karakteristike u opštim potezima i u tome se retko prevario. Zahvaljujući tim osobinama, on je mogao ne samo da kao književni kritičar neprekidno i sistematski prati razvitak savremene predratne književnosti, već i da izvrši jedan ogroman posao: da napiše istoriju celokupne nove srpske književnosti od početka 18. veka do Prvog svetskog rata. Tako je on vaskrsao čitava razdoblja naše prošlosti — 18. vek, omladinski romantičarski pokret, doba Svetozara Markovića, zatim mnoge već zaboravljene pisce, kao Dositeja Obradovića, Aleksandra Sandića,Jovana Steriju Popovića, Jakova Ignjatovića i druge. Dosledan svome metodu i radeći brzo i mnogo, Skerlić je katkada prenebregao da istakne mnoge umetničke tančine i da neke njegove opšte karakteristike o starijim piscima ostanu nedovoljno dokumentovane. Skerlić je naročito osvajao svojim stilom, koji se odlikovao jasnošću, logičnošću i plastikom, ali i vatrenim zanosom i krepkošću. Njegove studije o knjigama su bile dopadljivije i popularnije od samih knjiga. On je i o rđavim knjigama pisao sjajno. Njegove ocene katkada liče na obrasce velikih francuskih kritičara, prelivene u srpski jezik i primenjene na srpske pisce i prilike. U svoje doba, to je bilo čarobno kao novina; jedan deo velikog Skerlićevog uspeha leži u tome. Prvu naučnu monografiju o njemu napisala je 1937. godine Vukosava Milojević.

Mihael Ende u bajkovitom romanu Momo pripoveda o devojčici koja pokušava da spase ljude od hladne, nemilosrdne Sive gospode koja im kradu vreme. U tome joj pomažu mnogi prijatelji, mudri učitelj Hora i najčudnija kornjača na svetu Kasiopeja. – iz predgovora Drinke Gojković MOMO – BAJKA O STVARNOSTI Kad počnemo da čitamo priču o avanturama devojčice čupavice Momo, u prvi mah se zapitamo – pa zar se bajke ne pišu samo za malu decu? Jer ono što se u knjizi zbiva odista je po mnogim svojim osobinama bajkovno: već sama glavna junakinja ne pripada baš sasvim ovom, nama bliskom, svagdašnjem svetu, a njeni doživljaji pogotovu su takvi da ih ne možemo smestiti među dogodovštine u kojima bismo kao učesnike lako zamislili i sebe same. Iz sveta bajke potiču, zatim, i ona siva gospoda koja se zaverila da ljudima otmu vreme – ono vreme što se poklanja drugima umesto da se upotrebljava za obavljanje raznih "korisnih" delatnosti; (a sve korisne delatnosti, ako se obavljaju sebe samih radi, a ne na radost i korist onih koje volimo, brzo postaju i bespotrebne i besmislene). Tako nam priča o Momo kroz svoju bajkovnu formu postavlja pitanje šta je to vreme. Devojčica Momo ni sama to ne zna sasvim jasno, ali oseća koliko je ono važno, pa se upušta u zamršeni okršaj sa sivom gospodom – onim čudnim kreaturama koje pokušavaju da ga ugroze. Tajna, značajna i za njih i za ljude, leži u tome što je "vreme život, a život stanuje u srcu". Momo se, dakle, bori za život sam, za ono što predstavlja njegovu, prvu i pravu vrednost. I sad počinjemo da shvatamo da ova bajka nije baš sasvim bajka. Jer stara je istina da granicu između stvarnog i nestvarnog, istinskog i izmišljenog ne treba povlačiti odveć strogo i oštro; govoreći "nestvarnim jezikom" i na "nestvaran način", često o stvarnom naučimo više negoli kada stvarnost gotovo opipljivu vidimo pred sobom. Baš to nalazimo i kod Mihaela Endea: što dalje čitamo, više se uveravamo da nam on ipak govori o našem, a ne o nekom potpuno izmišljenom, potpuno novom, potpuno različitom svetu. Pa uviđamo da se ni bajke ne pišu samo za malu decu, jer – Ende, doduše, želi da nas zabavi, ali ne i da nas uspava. On bi zapravo hteo da nas razbudi i uznemiri: svojom fantastičnom pričom saopštava nam nešto sasvim ozbiljno. Jesmo li – i koliko – izgubili sposobnost da svoje vreme, svoju pažnju, svoju ljubav istinski poklanjamo jedni drugima? Da li smo još u stanju da uvidimo kako i ono što radimo i ono što postižemo gubi vrednost ako nas odvaja od ljudi s kojima živimo, ako nas iz našeg sveta odvodi u neki lažan prostor naše sopstvene – samo na izgled korisne – koristi? "Sve sam vam ovo ispričao kao da se već dogodilo. A mogao sam da ispričam i tako kao da će se dogoditi tek u budućnosti" – reći će pisac na kraju knjige. Upozoravajući na opasnost, on će deci poveriti da čuvaju prave vrednosti života. Format : 140mm x 205mm Br. Str. : 223 Povez knjige : mek Pismo : latinica

U dobrom stanju! Zastitni omotac malo iskrzan, nista satsrno, ostalo u dobrom i urednom stanju! 188 strana bogato ilistrovano Tvrd Povez, 650 grama , 25 x 18 cm Osvajanja Asteka od strane Cortesa ... - SAN KOJI TREBA OSTVARITI - PRIJATELJSTVO SA VELASKEZOM - JEDRIMA PREMA JUKATANU - ODMOR U COZUMELU - PRVE BORBE - PRIJATAN POKLON:DONNA MARINA - OSTVARENJE MRAČNOG PROROČANSTVA - POSETE I POKLONI U IME MONTEZUME - VILLA RICA DE LA VERA CRUZ - DIPLOMATIJA I PRAGMATIZAM - UNIŠTENJE FLOTE - ŽESTOKE BITKE U TLAXCALI - POKOLJ U CHOLULI - MONTEZUMA U SUSRET CORTESU - POBEDA PROTIV PANFILA DE NARVAEZA - MONTEZUMINA SMRT - NOCHE TRISTE - TENOCHTITLAN JE OPKOLJEN - KRAJ KRALJEVSTVA - RADIOGRAFIJA BITKE - CORTESOVI NEPRIJATELJI I SAVEZNICI - KAKO SU GA DOŽIVELI:CORTESOV PORTRET - ČUDESA ASTEŠKOG CARSTVA - HRONOLOGIJA - BIBLIOGRAFIJA Ernan Kortes (šp. Hernán Cortés; Medeljin 1485 — 2. decembra 1547), takođe je poznat kao Ernando ili Fernando Kortes. Bio je pustolov i konkistador koji je osvojio državu Asteka, na teritoriji današnjeg Meksika. Ubrzo, ova teritorija našla se pod vlašću kraljevine Španije. Rodio se u mestu Medeljinu, koje se nalazi na jugo-zapadu Španije. Vodi poreklo od plemićke porodice iz Ekstremadure. Već sa četrnaest godina upisao je studije prava na Univerzitetu u Salamanki, ali je veoma brzo odustao od školovanja i otišao je u Santo Domingo, današnji Haiti. Nakon Kolumbovih osvajanja u Južnoj Americi, Ernan Kortes se pridružio njegovim trupama, gde je obavljao posao zapisničara. Učestvovao je u ekspediciji na Kubi, 1511. godine, kao sekretar guvernera Kube Dijega Velaskeza.[1] Kortes je rasprodao svoje imanje da bi kupio brod i opremio ekspediciju čiji je glavni cilj bio uspostavljanje trgovinskih veza. Na put je Kortes krenuo 18. februara 1519. godine. Pratilo ga je 506 vojnika, stotinak mornara. Imao je šesnaest konja i nekoliko topova .[2]. Kortes se prvo iskrcao na obalu Jukatana i tamo osnovao grad Verakruz. Lokalno stanovništvo ga je dočekalo sa darovima, hranom i zlatom. Indijanci su mu rekli da se njihov vladar nalazi u gradu Tenočtitlan, danas Meksiko. Nakon višemesečne opsade, ceo grad Tenočtitlan osvojen je 13. avgusta 1520. Guatimozin, poglavica Asteka, lično se predao Kortesu, što je označavalo zvaničan kraj Astečkog carstva.[3] Smatra se da je u toku celog pohoda ubijeno između 120.000 i 240.000 Asteka Detinjstvo i mladost Rođen je u kastiljanskoj provinciji, u malom gradu Medeljin. Potiče iz vojne porodice, a bio je prepoznatljiv kao bolešljivo dete.[5] Sa samo 14 godina roditelji su ga poslali na Univerzitet u Salamanki kako bi studirao prava, ali se tu zadržao samo dve godine. Tamo je naučio latinski i postao dobar u pisanju. Stekao je i iskustva kao notar. Po završenom univerzitetu, vraća se u svoj rodni kraj, ali ni tamo nije bio zadovoljan. Roditelji su takođe bili nezadovoljni, s obzirom da su za njega želeli jednu perspektivniju, pravnu karijeru.[5] U tom periodu je otkriven i Novi Svet i Ernan je želeo da bude deo njega. Nakon nekog vremena odlučio je da se oproba u vojsci i da ode na ekspediciju u Novi Svet, ali nije uspeo da se ukrca na brod.[6] Godine 1504, uspeva da ode. Odlazak u Novi svet Ernan Kortes kao mladić Ernan Kortes je u Ameriku stigao brodom kojim je komandovao Alonso Kintero, koji je pokušao da prevari svoje nadređene i da u Novi svet dođe pre njih, kako bi sebi obezbedio brojna bogatstva. Buntovno ponašanje Kintera poslužilo je kao uzor mladom Kortesu u kasnijoj karijeri. Već kao mladić od samo osamnaest godina shvatio je da je život konkistadora obeležen rivalstvima, izdajom i trkom za pozicije i bogatstva.[7] U Santo Domingo dolazi 1504. godine i prijavljuje se kao građanin. U narednim godinama pomagao je da se uspostavi španska vlast u koloniji. Učestvovao je u mnogim osvajanjima i kao nagradu od vođa ekspedicija dobio velike zemljišne posede i mnoštvo robova. Godine 1511, učestvovao je u ekspediciji osvajanja Kube koju je vodio Dijego Velaskes de Kordoba, koji je postao guverner Kube. Kortesu je dodeljena uloga blagajnika i on je morao da se pobrine da španska kruna dobije petinu zarade od ekspedicije. Guverner je bio veoma imresioniran Kortesom i zbog toga mu je obezbedio visoku političku poziciju u koloniji, tako je Kortes postao sekretar guvernera Velaskeza. Na Kubi je Kortes postao bogat i moćan čovek, imao je velike posede, rudnike i mnogo Indijanaca koji su bili njegovi robovi. Nakon nekog vremena odnosi između guvernera i Kortesa su se pogoršali, glavni razlog za to je ljubomora kao i razne spletke i zavere u koje su bili umešani kako bi sebi obezbedili što veću moć i bogatstvo. Takođe nije pomoglo to što je Kortes bio u vezi sa guvernerovom jetrvom Katalinom Huares, bez namere da je oženi, međutim pod pritiskom guvernera nevoljno se oženio sa njom u nadi da će time da se popravi njegov odnos sa guvernerom.[8] Kada su se dvojica pustolova vratila iz ekspedicije u Jukatanu, u jugoistočnom Meksiku, sa pričama o basnoslovnom bogatstvu Indijanaca u jednoj udaljenijoj zemlji, bogatstvu naročito u zlatu, Kortes je rasprodao svoje imanje da bi kupio brod i opremio ekspediciju čiji je formalni cilj bio uspostavljanje trgovinskih veza. Guverner Kube Dijego Velaskes de Kordoba odobrio je Kortesov poduhvat i on odlazi u današnji Meksiko.... Carlo Della Corte (Venecija, 22. oktobar 1930. - Venecija, 25. decembar 2000.) bio je italijanski pisac, novinar, televizijski novinar, pesnik, ljubitelj filma, stručnjak za stripove i italijanski autor naučne fantastike. Osvojio je nagradu Stresa 1980. godine. Stručnjak za stripove i naučnu fantastiku, debitirao je kao pisac 1961. godine sa esejom o stripovima. Nakon dugog boravka u Milanu, gdje je radio u izdavačkoj oblasti, vratio se živjeti u Veneciju; grada koji je osnova za mnoge njegove narativne radove. Godine 1995. primio je nagradu Cartoomics u Lucci za svoje eseje o stripovima [1]. Umro je u svom domu u Lido di Veneciji 25. decembra 2000. [2] Njegov arhiv je njegov sin poklonio Interuniverzitetskom centru mletačkih studija (CISVe).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Kralj Lir Mletacki Trgovac Ukrocena Goropad Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare, kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616)[1] bio je engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. U literaturi, posebno starijoj, kod nas se za njega (i još nekoliko poznatih nosilaca, kao npr. Vilijam I Osvajač) koristi i stariji oblik transkripcije za ovo ime, Viljem. Opus Šekspirovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi.[2] Šekspir je rođen i odrastao u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, venčao se sa En Hatavej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzan i blizance Hamleta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čamberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Vratio se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu, te postoje mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualnosti, verskih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju stvarno njegova.[3][4][5] Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ i „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623. dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove. Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola.[6] Od 20. veka, Šekspirova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta Izvori na srpskom jeziku Šekspira navode pod više identičnih imena — Vilijam, Vilijem i Viljem. Ipak, svi jednako prenose njegovo prezime, koje samo po sebi predstavlja ukorenjen oblik. Prema savremenom engleskom izgovoru, na kojem su bazirana pravila transkripcije imena iz ovog jezika, prenos prezimena Shakespeare /ʃeiks.ˈpi.ər/ bio bi Šejkspir. Da je oblik ukorenjen, pokazuje rečnik dat uz Pravopis srpskoga jezika Matice srpske izdat 2010. Knjiga na strani 505. navodi: Šekspir (engl. Shakespeare). To znači da će svako sa ovim prezimenom u srpskom biti Šekspir, a ne Šejkspir.[7] Transkripcija imena je, pak, složenija. Primera radi, izdavačka kuća Laguna u svojim izdanjima upotrebava oblik Vilijam.[8] Isti oblik upotrebljava i prof. dr Zona Mrkalj, profesorka metodike nastave književnosti i srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i autor knjige Koliko poznaješ književnost?. Oblik Vilijem upotrebljava Čitanka sa književnoteorijskim pojmovima za prvi razred gimnazije koju je 2011. u Beogradu izdao Zavod za udžbenike. Knjigu je odobrio Prosvetni savet Republike Srbije.[9] Ista izdavačka kuća u lektiri (knjigama određenim po nastavnom planu) koristi oblik Viljem. Vilijem koriste i Delfi knjižare.[10] Prvi oblik koriste još i Evrođunti, dečja izdavačka kuća JRJ i drugi. Jotovani oblik Viljem sem ZUNS-a u lektiri koriste prvenstveno stariji izdavači — Srpska književna zadruga, Knjige za školu, Knjiga-komerc, Kultura Beograd... Normativistički gledano, sistemska transkripcija (sistem preuzet iz transkripcionih rečnika Tvrtka Prćića) prema izgovoru /ˈwɪljəm/ bila bi Vil(i)jam. Međutim, Pravopis srpskoga jezika na strani 280. navodi: Vilijem (engl. William), bolje nego trad. Viljem (osim za ličnosti koje su se u tom obliku odranije ustalile u srp. kulturi). Dakle, savremeni nosioci ovog imena trebalo bi da nose ime Vilijem, dok bi istorijski pojedinci nosili jotovani oblik Viljem. U konkretnom slučaju, ovome se pridodaje i odrednica malo ispod prethodno pomenute: Viljem (Šekspir), v. Vilijem.[7] Nije jasno da li P10 normira Viljem (Šekspir) kao tradicionalni i uobičajeni oblik, ili sugeriše da bi bi ipak bilo bolje Vilijam (odnosno Vilijem). Vilijam Šekspir je bio sin Džona Šekspira, uspešnog rukavičara rodom iz Sniterfilda, i Meri Arden, kćerke uglednog zemljoposednika.[11] Rođen u Stratfordu na Ejvonu, a kršten je 26. aprila 1564. Smatra se da je rođen 23. aprila na dan sv. Đorđa.[12] Bio je treće od osmoro dece i najstariji preživeli sin.[13] Iako ne postoje pisani dokazi o ovom periodu, većina biografa se slaže da je Šekspir išao u osnovnu školu u Stratfordu,[14][15][16] 1553. godine, koja je bila besplatna,[17] na oko pola milje od kuće. Ne zna se u kojoj meri su osnovne škole bile kvalitetne u elizabetansko doba, ali se zna da je u ovoj školi Šekspir dobio solidno znanje iz latinske gramatike i literature.[18][19][20][21] Kad je napunio 18 godina, Šekspir se oženio sa En Hatavej koja je tad imala 26 godina. Dozvola za venčanje je izdata 27. novembra 1582. Dva suseda Hetveja su garantovala da nije bilo razloga koji bi mogli da onemoguće to venčanje.[22]Venčanje se verovatno održalo na brzinu, jer je vusterski zvaničnik dozvolio da se bračni zaveti pročitaju samo jednom umesto tri puta kako je to tad bio običaj.[23][24] Anina trudnoća je mogla da bude razlog za to. Šest meseci kasnije, rodila je kćerku, Suzanu, koja je krštena 26. maja 1583.[25] Blizanci, Hamnet i Džudit, rodili su se dve godine kasnije i bili su kršteni 2. februara 1585.[26] Hamnet je umro iz nepoznatih razloga kad je imao 11 godina i sahranjen je 11. avgusta 1596.[27] Nakon rođenja blizanaca, ima veoma malo pisanih podataka o Šekspiru sve do 1592. godine, kada se pominje kao član Londonskog pozorišta. Ovaj nepoznati deo Šekspirovog života između 1585. i 1592. stručnjaci nazivaju Šekspirovim „izgubljenim godinama“.[28]Biografi, pokušavajući da rasvetle ovaj period Šekspirovog života, naišli su na mnoge apokrifne priče. Nikolas Rou (engl. Nicholas Rowe), Šekspirov prvi biograf, naišao je na priču da je Šekspir morao da pobegne iz grada za London jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena.[29][30] Druga priča iz 18. veka je bila da je Šekspir započeo svoju pozorišnu karijeru timareći konje vlasnika pozorišta u Londonu.[31] Džon Obri je našao podatak da je Šekspir bio seoski učitelj.[32] Neki stručnjaci iz 20. veka smatraju da je Šekspir verovatno radio kao učitelj za Aleksandra Hogtona iz Lankašira, katoličkog zemljoposednika koji je naveo izvesnog Vilijema Šejkšafta u svom testamentu.[33][34] Međutim, ne postoje sigurni dokazi da su te priče istinite. Ne zna se kada je tačno Šekspir počeo da piše, ali aluzije savremenika i beleške o predstavama pokazuju da je nekoliko njegovih pozorišnih komada bilo na sceni pre 1592. godine.[37] Bio je dovoljno poznat u Londonu da bi ga u novinama napao drugi dramaturg, Robert Grin. Grinov napad je prvo pominjanje Šekspira kao dramaturga. Biografi pretpostavljaju da je prve korake u pozorištu mogao da napravi u bilo kom trenutku između 1580. i Grinovog napada.[38][39][40] Od 1594. Šekspirovi pozorišni komadi su se prikazivali samo u izvođenju „Ljudi lorda Čemberlena“, glumačke družine čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca među kojima je bio i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća glumačka družina u Londonu.[41] Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družinu će pod zaštitu uzeti sam kralj, a sama družina će onda promeniti ime u „Kraljevi ljudi“.[42] Godine 1599. nekoliko glumaca iz družine podigli su svoje sopstveno pozorište na južnoj obali Temze i nazvali ga Gloub (engl. Globe). Godine 1608. ista grupa glumaca je kupila pozorište Blekfrajers indor. Dokumenti o Šekspirovim kupovinama i investicijama govore da se on prilično obogatio sa ovom družinom.[43] Godine 1597. kupio je drugu po veličini kuću u Stratfordu, a 1605. je uložio novac u parohiju u Stratfordu.[44] Neki od Šekspirovih pozorišnih komada bili su objavljeni u kvarto izdanjima iz 1594.[45] Do 1598. njegovo ime je počelo da se pojavljuje na naslovnim stranama i bilo je ono što je privlačilo publiku.[46][47] Šekspir je nastavio da glumi u svojim i tuđim pozorišnim komadima i nakon postignutog uspeha kao dramaturg. Ben Džonson u svojim Radovima iz 1616. godine ga pominje kao glumca u nekoliko svojih dela.[48] Međutim, 1605. njegovo ime se više ne nalazi na listama Džonsonovih glumaca, tako da biografi uzimaju tu godinu kao godinu kad je Šekspir prestao da se bavi glumom.[49] Prvi folio iz 1623. godine, međutim navodi Šekspira kao „glavnog glumca u ovim pozorišnim komadima“, iako se ne zna tačno koje je uloge imao.[50] Godine 1610. Džon Dejvis iz Herforda je napisao da je „dobri Vil“ odigrao „kraljevski svoju ulogu“.[51] Godine 1709. Rou je tvrdio da je Šekspir igrao duha Hamletovog oca.[30] Kasnije priče tvrde da je takođe igrao Adama u „Kako vam drago“ i hor u „Henriju V“[52][53] iako stručnjaci sumnjaju u tačnost ove informacije.[54] Šekspir je tokom svoje pozorišne karijere živeo između Londona i Stratforda. Godine 1596. Šekspir je živeo u parohiji sv. Helene, Bišopsgejtu, severno od Temze.[55] Do 1599. preselio se u Sautvark, kada je njegova družina izgradila Gloub.[56] Godine 1604. opet se preselio severno od reke, u zonu Katedrale sv. Pavla gde je bilo mnogo lepih kuća. Tamo je iznajmljivao sobu od francuskog hugenota, Kristofera Montžoja koji je pravio perike i drugu opremu. Nakon 1606—7. godine, Šekspir je napisao nešto manje pozorišnih komada i nijedan od tih komada mu nije bio pripisan nakon 1613.[57] Njegova poslednja tri komada bila su kolaboracije, verovatno sa Džonom Flečerom,[58] koji ga je nasledio na mestu dramaturga u pozorištu Kraljevi ljudi.[59] Rou je bio prvi biograf koji je odbacio tradicionalno mišljenje da se Šekspir povukao u Stratford nekoliko godina pre svoje smrti,[60] ali povlačenje od bilo kakvog rada u to doba je bila prava retkost,[61] i Šekspir je nastavio da i dalje odlazi povremeno u London.[60] Godine 1612. pozvan je na sud u svojstvu svedoka u procesu brakorazvodne parnice Montžojeve kćerke, Meri.[62][63] U martu 1613. godine, kupio je kuću u parohiji Blekfrijars,[64]a od novembra 1614. bio je u Londonu nekoliko nedelja sa svojim zetom, Džonom Holom.[65] Šekspir je umro 23. aprila 1616.[66]i za sobom ostavio svoju ženu i dve kćerke. Suzana se udala za doktora Džona Hola, 1607.[67] godine, a Džudit za Tomasa Kinija, vinara, dva meseca pre nego što je Šekspir umro.[68] U svom testamentu, Šekspir je ostavio veliki deo svog imanja svojoj starijoj kćerci, Suzani.[69] Uslov je bio da ga ona prenese na svog prvorođenog sina.[70] Kinijevi su imali troje dece i sve troje je umrlo.[71][72] Holovi su imali jednu kćerku, Elizabet, koja se udala dva puta ali je umrla bez dece 1670. godine, čime se direktna linija Šekspirovih ugasila.[73][74] Šekspirov testament skoro da i ne pominje njegovu ženu, Anu, koja je verovatno imala pravo na trećinu nasledstva. Šekspir je bio sahranjen u Crkvi sv. Trojstva dva dana nakon što je umro.[75][76] Nešto pre 1623. godine podignut mu je spomenik na severnom zidu. Na posvetnoj ploči se poredi sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom Postoje četiri perioda u Šekspirovoj stvaralačkoj karijeri.[78] Do 1590. pisao je uglavnom komedije pod uticajem rimskih i italijanskih uzora i istorijske drame bazirane na narodnoj tradiciji. Drugi period je počeo oko 1595. sa tragedijom Romeo i Julija i završio se 1599. sa Julijem Cezarom. Tokom ovog perioda, napisao je ono što se smatra njegovim najboljim delima. Od otprilike 1600. do 1608. Šekspir je uglavnom pisao samo tragedije i ovaj period se naziva njegovim „tragičnim periodom“. Od 1608. do 1613. pisao je tragikomedije koje se još zovu i romanse. Prva zabeležena dela su Ričard III i tri prva dela Henrija VI, koje su napisane početkom devedesetih godina 16. veka. Veoma je teško odrediti tačan datum nastanka Šekspirovih komada.[79][80] Stručnjaci smatraju da Tit Andronik, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad i Dva plemića iz Verone takođe pripadaju ovom periodu.[81][79] Njegove istorijske drame koje su dosta crpele teme iz „Hronike Engleske, Škotske i Irske“ autora Rafaela Holinšeda iz 1587,[82] dramatizuju korumpiranu vladavinu i tumače se kao opravdanje porekla dinastije Tjudor.[83] Kompozicija ovih dela je bila pod uticajem elizabetanskih dramaturga, naročito Tomasa Kida i Kristofera Marloua, kao i srednjovekovnom dramom i Senekinim pozorišnim delima.[84][85][86] Komedija nesporazuma je bazirana na klasičnim modelima, dok se izvori za Ukroćenu goropad nisu našli, iako je povezana sa drugom, istoimenom dramom i moguće je da je nastala na osnovu narodne priče.[87][88] Kao i Dva plemića iz Verone, u kojoj se pojavljuju dva prijatelja koja odobravaju silovanje,[89] takođe i priča o ukroćenju nezavisnog ženskog duha od strane muškarca ponekad zabrinjava moderne kritičare i reditelje.[90] Šekspirove rane klasične i komedije pod italijanskim uticajem sa duplim zapletima i jasnim komičnim sekvencama bile su prethodnica romantičnoj atmosferi njegovih najboljih komedija.[91] San letnje noći je domišljata mešavina ljubavne priče, magije, i komičnih scena u kojima učestvuju ljudi iz nižih slojeva.[92] Šekspirova sledeća komedija, Mletački trgovac, sadrži portret osvetoljubivog pozajmljivača novca, Jevrejina Šajloka, koja predstavlja svedočenje o elizabetanskoj eri, ali koja u isto vreme modernoj publici može izgledati rasistička. Domišljatost i igre reči u „Mnogo buke ni oko čega“,[93] šarmantna ruralna scena u „Kako vam drago“, i živopisno provodadžisanje u „Bogojavljenskoj noći“, zaokružuju Šekspirov ciklus velikih komedija.[94] Nakon lirskog „Ričarda II“, napisanog gotovo u potpunosti u stihu, Šekspir uvodi proznu komediju u istorijske drame u kasnim devedesetim 16. veka (Henri IV, prvi i drugi deo i Henri V). Njegovi likovi postaju kompleksniji i osećajniji, komične i ozbiljne scene se smenjuju, proza i poezija takođe, čime postiže narativnu raznovrsnost svog zrelog doba.[95] Ovaj period počinje i završava se sa dve tragedije: „Romeo i Julija“,[96][97] čuvena romantična tragedija i „Julije Cezar“, bazirana na prevodu Plutarhovih Paralelnih života iz 1579, koji je uradio sir Tomas Nort, i kojom je uveo novu vrstu drame. Šekspirov takozvani „tragični period“ trajao je od 1600. do 1608. godine mada je takođe pisao i tzv. „problematične komade“ — Ravnom merom, Troil i Kresida, Sve je dobro što se dobro svrši — tokom ovog perioda, a takođe je pisao tragedije i ranije.[100][101] Mnogi kritičari veruju da Šekspirove najbolje tragedije predstavljaju ujedno i vrhunac njegove spisateljske umešnosti. Junak prve njegove tragedije, Hamlet, bio je predmet diskusija više nego bilo koji drugi Šekspirov lik, verovatno zbog svog monologa: „Biti ili ne biti, pitanje je sad“.[102] Za razliku od introvertnog Hamleta, čiji je fatalni usud njegova neodlučnost, junaci sledećih tragedija, Otelo i Kralj Lir, nalaze svoju propast u ishitrenim sudovima koji se na kraju pokazuju kao pogrešni.[103] Zapleti u Šekspirovim tragedijama se često zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled događaja i unište junaka i one koje voli.[104] U „Otelu“, zlobni Jago podbada Otelovu ljubomoru do te mere da Otelo na kraju ubija svoju nevinu suprugu koja ga voli.[105][106] U „Kralju Liru“, stari kralj počinio je tragičnu grešku kad se odrekao svih prava i na taj način prouzrokuje scene koje vode direktno ka ubistvu njegove kćerke i mučenju slepog vojvode od Glostera. Prema kritičaru Franku Kermodu, „drama svojom surovošću muči i svoje likove i publiku.[107][108][109]“ U Magbetu, najkraćoj i najnabijenijoj tragediji,[110] nekontrolisani napad ambicije podstiče Magbeta i njegovu ženu, ledi Magbet da ubiju kralja i uzurpiraju presto, da bi ih na kraju uništio osećaj griže savesti.[111] U ovom komadu, Šekspir tragičnoj strukturi dodaje i natprirodni elemenat. Njegove poslednje velike tragedije, „Antonije i Kleopatra“ i „Koriolan“, sadrže neke od najboljih Šekspirovih stihova, a T. S. Eliot, pesnik i kritičar, smatra ih Šekspirovim najuspešnijim tragedijama.[112][113][114] U svom poslednjem periodu, Šekspir je pisao ljubavne drame ili tragikomedije i iz tog perioda datiraju tri važnija pozorišna komada: „Cimberin“, „Zimska priča“ i „Bura“, kao i drama u kojoj se pojavljuje kao koautor: „Perikle, tirski princ“. Manje crne tragedije, ova četiri pozorišna komada su ozbiljnijeg tona nego one iz devedesetih godina 16. veka, ali završavaju se pomirenjem i oproštajem potencijalno tragičnih greški.[115] Neki kritičari vide promenu tona kao dokaz smirenijeg pogleda na svet, ali to nije moglo mnogo da utiče na modu u pozorištu tog doba.[116][117][118] Šekspir je sarađivao u druga dva pozorišna komada, „Henri VIII“ i „Dva plemenita rođaka“, (engl. The Two Noble Kinsmen,) verovatno sa Džonom Flečerom.[119] Predstave Nije sasvim jasno za koje glumačke družine je Šekspir napisao svoje prve pozorišne komade. Naslovna strana izdanja „Tita Andronika“ iz 1594. godine otkriva nam da su tu dramu izvodile tri različite glumačke trupe.[120] Nakon kuge koja je harala između 1592. i 1593, Šekspirove komade je izvodila njegova sopstvena družina u pozorištima u Šordiču severno od Temze.[121] Londonci su hrlili tamo da vide prvi deo „Henrija IV“. Kad je izbio sukob sa gazdom pozorišta, družina je srušila pozorište Teatar i od ostataka napravila Glob teatar, prvo pozorište koje su glumci napravili za glumce na južnoj obali Temze u Sautvarku.[122][123] Glob se otvorio u jesen 1599. godine, a prva predstava koja je bila prikazana bio je Julije Cezar. Mnogi Šekspirovi veoma poznati komadi su pisani baš za Glob teatar, kao npr. „Hamlet“, „Otelo“ i „Kralj Lir“.[123][124] Pošto su Ljudi lorda Čemberlena promenili ime u Kraljevi ljudi 1603, uspostavili su specijalan odnos sa novim kraljem Džejmsom. Iako nema mnogo pisanih svedočanstava o predstavama, Kraljevi ljudi su izvodili sedam Šekspirovih komada na dvoru između 1. novembra 1604. i 31. oktobra 1605. godine, uključujući dve predstave Mletačkog trgovca.[53] Nakon 1608. godine, igrali su zimi u zatvorenom Blekfrijars teatru, a leti u Glob teatru.[125] Zatvorena scena kombinovana sa jakobskom modom teških kostima, dozvolila je Šekspiru da uvede savršenije scenske naprave. U Cimbelinu, na primer, Jupiter se spušta s neba uz gromove i munje, jašući na orlu: baca munju i duhovi padaju na kolena.[126][127] Šekspirovoj glumačkoj družini pripadali su i Ričard Berbidž, Vilijem Kemp, Henri Kondeč i Džon Heminges. Berbidž je igrao glavne uloge na premijerama mnogih Šekspirovih dela, uključujući Ričarda III, Hamleta, Otela i Kralja Lira.[128] Popularni komičar Vil Kemp igrao je slugu Pitera u „Romeu i Juliji“, a u „Mnogo buke ni oko čega“ igrao je Dogberija.[129][130] Na prelasku iz 16. u 17. stoleće, zamenio ga je Robert Armin, koji je igrao likove kao što su Tačstoun u „Kako vam drago“, i lude u „Kralju Liru“.[131] Godine 1613. ser Henri Voton je zabeležio da je Henri VIII „bio postavljen u izuzetnim uslovima sa puno pompe i ceremonijalnosti“.[132] Dana 29. juna izbio je požar u kom je Glob bio uništen do temelja...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `BIBLIOTEKA 1001 RADOST` Slike: Mirjana Dragić-Lehner Izdavač: Zavod Beograd 1985. Tvrdi povez, veći format Mirjana Lehner Dragić (Beograd, 28. 7. 1936), srpska i jugoslavenska slikarica. Mirjana Lehner Dragić je rođena 28. 7. 1936 godine u Beogradu u porodici Alfreda i Mirjam Lehner. Otac joj je rodom iz Osijeka, a majka iz sarajevske jevrejske porodice Papo.[1] Po izbijanju Drugog svetskog rata sa porodicom se krila u predgrađima Beograda i okolnim selima, zatim u selu Vučaku u okolini Kruševca, da bi potom sa tetkom izbegla u Sarajevo.[2] Mirjana je sa roditeljima preživela Holokaust, dok je gotovo cela majčina porodica odvedena u logor Staro sajmište. Po okončanju rata Mirjam Lehner nije mogla prihvatiti činjenicu da je ostala bez svojih najbližih. Spas je potražila u preseljenju u Izrael, napustivši FNR Jugoslaviju u Prvoj aliji (pojam kojim se označuje doseljavanje Jevreja u Eretz Jisrael tj. Izrael i Palestinu) 1948 godine. Mirjana je ostala živjeti u Beogradu sa ocem Alfredom.[1] Zbog rata, osnovnu školu je upisala sa zakašnjenjem. Srednju školu je pohađala u Prvoj ženskoj gimnaziji. Na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu diplomirala je 1963 na smeru za grafički odsek, u klasi profesora Mihajla Petrova. Od 1965 godine ima status slobodnog umetnika. Član `Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije` (ULUPUDS) postala je 1970 posle čega je otišla u Pariz na studijsko putovanje. U Parizu je provela godinu i po dana i izlagala u nekoliko galerija poput `La Bateay Lavoir` i `Lafayette`. Usavršavala se u Italiji, Grčkoj i Izraelu. U godinama posle studija inspiraciju je nalazila pre svega u prirodi. Motivi slika bili su jadranski gradovi i morske dubine, pejzaži Srbije, očuvanje prirode. Istovremeno se bavila ilustrovanjem i grafičkim opremanjem knjiga i likovno-pedagoškim radom. Školske godine 1972/73 bila je profesor opreme knjige i dekorativnog pisma u novosadskoj srednjoj školi `Likovni tehničari`.[2] Niz godina je bila saradnik Zbirke odeljenja za arheologiju Narodnog muzeja Srbije, Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Zavoda za zaštitu spomenika kulture Novog Sada, Muzeja Vojvodine u Novom Sadu i Muzeja Srema u Sremskoj Mitrovici. Sa akademikom Bogdanom Bruknerom radila je na arheološkim lokalitetima Gomoglava i Sremska Mitrovica. Sarađivala je i sa akademikom Borom Jovanovićem na lokalitetu Hajdučka vodenica, a 1969 je za monografiju akademika Dragoslava Srejovića `Lepenski vir - nova praistorijska kultura u Podunavlju` uradila umetničke crteže. Na Drugoj međunarodnoj konferenciji međunarodne organizacije (The Second International Conference of the Biopolitics International Organization) održanoj u Atini 1988 učestvovala je kao prvi slikar ekolog na skupu tog tipa. Od 1995 je član londonske galerije `Ben Uri`, pri Jevrejskom muzeju umetnosti (The Ben Uri Gallery, The London Jewish Museum of Art).[2] Sarađivala je sa brojnim izdavačkim kućama kao što su: `Narodna knjiga`, `Prosveta`, `Zavod za udžbenike i nastavna sredstva`, `Nolit` i `Rad`. Od devedesetih godina 20. veka, teme su joj istorija i tradicija jevrejskog naroda i život sefardske porodice. Skoro pune dve decenije vodila je likovnu sekciju `Leon Koen` u Jevrejskoj opštini Beograd, a za predstave beogradskog jevrejskog pozorišta `Kralj David` uradila je niz scenografija. Sa scenografijom za predstavu `Violonista na krovu` 2001 učestvovala je na 12. međunarodnom trijenalu pozorišne scenografije i kostima u Novom Sadu. Motivima Sarajevske hagade, portretima rabina, prikazom porušenih i malobrojnih sačuvanih sinagoga opremila je jevrejske kalendare za 5762. (2001/02) i 5767. (2007/08) godinu. Od 1969 učestvovala je na preko pedeset samostalnih i na brojnim grupnim izložbama. Dobitnica je godišnje nagrade ULUPUDS-a za izložbe `Mostovi života` (1993), `Čipke moje tetke Erne` (2002) i `Sinagoga kao umetničko nasleđe` (2006). Druga najvažnija dela su joj: `Poster za dečiju sobu`, `More i kamen`, `Pejzaži iz Srbije`, `Mostovi života`, `Pesnikinja Desanka Maksimović kao inspiracija`, `Obnavljanje`, `I tu je prošao čovek`, `Njih ne smemo zaboraviti` i `Put kasvetlosti`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Ivan Svertasek Naslovna strana: Dalibor Parac France Bevk, slovenački pisac, pesnik, dramaturg, prevodilac, urednik, političar * 17. septembar 1890, Zakojca pri Cerknem, † 17. septembar 1970, Ljubljana. Rođen je u bajtarskoj porodici kao najstariji od osmoro dece seoskog obućara Ivana i njegove supruge Katarine. Završio je narodnu školu u Bukovu, kratko bio trgovački šegrt u Kranju, zatim je nastavio školovanje na učiteljskim školama u Kopru i Gorici. Posle diplomiranja 1913. učiteljstvovao je u selu Orehek, Cerkno, a 1916. je zbog pisanja antiratnih redova krivično premešten u Novake. Godine 1917. pozvan je u vojsku na Istočni front u Galiciji i Bukovini. Posle rata odustaje od učiteljskog zvanja, 1919. postaje urednik ljubljanskog Večernjeg lista, zatim kulturne rubrike lista Slovenec. Krajem 1920. iz Jugoslavije se vraća u Goricu i uprkos pritiscima italijanskih vlasti odlučuje da tamo i ostane. I kasnije, kada mu je komesarijat savetovao da emigrira u Jugoslaviju, ostao je nepokolebljiv: „Ovo je moja domovina, ovde imam pravo da živim! Ja ne idem nigde. Spreman sam na sve. [3] ” U Gorici je naredne dve godine preuzeo uredništvo Mladike. Istovremeno se posvetio pozorištu; vodio je Narodnu scenu i režirao. Uređivao je i politički list Goriška straža i humorističan Čuk na palcima, a 1923. postao je direktor Narodne knjižare u Gorici, uređivao knjige, sakupljao književnu tradiciju i pre svega opširno pisao. Zbog jedne od satiričnih pesama objavljenih u Čuku na palcima bio je u zatvoru četiri meseca. Posle potpisivanja Rapalskog ugovora, primorskim Slovencima je postajalo sve teže, a posebno otežano kulturno i stvaralačko delovanje. Bevka su pratile i godine kućnog pritvora, zatvora, zatvaranja, ali kada je bio na slobodi, putovao je i aktivno učestvovao na kongresima PEN kluba (takođe u Barseloni, Parizu i Pragu). U Trstu je uređivao i Naš glas, jedinstvo i poglede. Do 1943. bio je u italijanskim zatvorima, iste godine odlazi u partizane i postaje jedan od vođa narodnooslobodilačkog pokreta u Slovenačkom primorju (predsednik Pokrajinskog komiteta OF za Slovenačko primorje i Trst); do kraja rata i posle oslobođenja radio u organima vlasti: od februara 1944. član Predsedništva SNOS-a i Izvršnog odbora OF i predsednik Pokrajinskog narodnooslobodilačkog odbora za Slovenačko primorje (naizmenično sa Jožom Vilfanom), posle oslobođenja. predsednik Slovenačko-italijanske antifašističke unije u Trstu Narodne skupštine NR Slovenije (1947-53), više puta republički i savezni poslanik i član delegacija, mr. na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1946. Često se sastajao sa mladim čitaocima. Od 1950. u dva mandata je bio predsednik Društva književnika Slovenije, kao i predsednik Ljudske prosvete, potpredsednik Slovenske matice, a od 1953. član SAZU (1960-66 sekretar njene umetničke klase). Posle Drugog svetskog rata najpre je živeo u Trstu, zatim u Ljubljani (gde je preminuo na 80. rođendan) i Rožnoj dolini kod Nove Gorice. Sahranjen je u Solkanu. Bio je oženjen, ali njegova supruga Davorina nije rodila potomstvo, a imao je nekoliko vanbračne dece. Njegovi sinovi su bili i Vasja Ocvirk, koji je bio pisac, i Marjan Bevk, direktor i predsednik društva TIGR. Rad pisac Bevkovo književno stvaralaštvo je veoma obimno i obuhvata istorijske romane i romane iz savremenog života, pripovetke, seljačke pripovetke, replike, drame, omladinske priče, pesme, filmske scenarije, putopise i prevode. Sa prevodima na albanski, francuski, hrvatski, italijanski, mađarski, makedonski, nemački, ruski, srpski, ukrajinski itd. napisao je više od 150 dela. Pisao je mnogo i brzo; pre desetak godina, uz reprint i prevode još više knjiga, pored brojnih članaka, memoara i drugih komemorativnih zapisa. Među razlozima ishitrene jurnjave bio je nedostatak originalnih dela. U vreme kada je fašizam u Italiji oterao veliki deo primorske inteligencije preko granice u Jugoslaviju, insistirao je na drugoj strani granice i sa oduševljenim objavljivanjem pod raznim pseudonimima (Ivan Bežnik, Tone Čemažar, Jože Gorički, Jože Jeram, Jerko Jermol, Ivan Lesjak, Pavle Sedmak, Franc Seljak, Esar Vano) brinuli su se o mentalnoj hrani slovenačkog naroda. „Peru je često bilo teško da uhvati moje misli u svojoj bujnoj mašti, ali žurba je takođe bila pomalo u mojoj prirodi... [4] ” Kasnije je korigovao svoja dela u kasnijim publikacijama, posebno u reprintima u Odabranim spisima. Kritičari su ukazivali na površnost ili nedorečenost likova u nekim delima, ne vodeći računa o posebnim okolnostima u kojima su nastali. Radi za odrasle Pre i tokom Prvog svetskog rata pisao je pesme raznovrsnih ritmova i simbolike. U početku su bili pod jakim uticajem Otona Župančiča, ali se kasnije okrenuo ekspresionističkom načinu izražavanja. Učio je pisanje kod domaćih pisaca, posebno kod Ivana Cankara, i kod stranih pisaca, i to kod ruskih i francuskih realista. Sa 23 dugačke priče, Bevk je najplodniji autor slovenačke seljačke pripovetke. Ovo su uglavnom provincijske priče. Sa njima je učvrstio svest da su pokrajine, otrgnute od Jugoslavije Prvim svetskim ratom, i dalje je slovenska. Priče se dešavaju na Primorskom, zanima ga život varošana i usamljenih planinskih zemljoradnika u rodnom Cerkljanskom i Tolminskom. Rana dela su bila ekspresionistička u izrazu, ali je vremenom ekspresionizam zamenjen popularnijim izmišljotinama sa mišlju jednostavnog lokalnog čitaoca. U istorijskim romanima tematizirao je prošlost zapadnog ruba slovenačkog etničkog prostora, posebno Tolmina (baš kao i Pregelj). Začudo, nije izjednačio društvene sukobe između seljaštva i plemenske vlastele sa sukobima između Slovenaca i neslovena, ali je pozitivne i negativne karakteristike ličnosti ravnomerno raspoređivao među pripadnicima naroda i staleža. Hrabro je pribegao motivskom drasticizmu, opisujući okrutno mučenje i smrt. Stroži književni kritičari optuživali su ga da je romantičan zbog njegove velike sugestivnosti. Poruka njegovih romana je da su Slovenci opstali ako su odustali od želje za moći i vlašću i aktivnog učešća u istoriji i postali sveštenici, pesnici ili putnici. Gomile Bevkovih likova teraju na akciju ljubav, borba za imovinu i dom, pohlepa, a neki padaju na put zločina ili ekscentričnosti. Iako najveći deo njegovog stvaralaštva pripada žanru seljačke pripovetke i istorijskog romana, veliki uspeh postigao je romanom Kaplan Martin Čedermac, u kojem je ojačao slovenačku nacionalnu svest, osudio odnarođavanje, nasilje nad narodom i antinacionalne crkvene institucije tokom fašistička Italija. Zbog cenzure je u svojim delima samo nagoveštavao mnoge stvari ili prenosio priče u prošlost, ostavljajući istoriju iza kulisa. Omladinski rad Glavni članak: Omladinski rad Francuske Bevka. Mnogo je pisao za omladinu pre i posle rata. Najmlađima je pričao bajke, a starije je vodio po svetu, učeći ih kulturnom ponašanju ili pričajući o svom životu. U omladinski rad uneo je poznavanje prirode, društva i života, rodoljublje. U pripovetkama Pastiri, Grivarova deca i Pestrna vodio je mlade čitaoce u tolminska brda, među siromašne zanatlije i lihvare. Knjiga Tonček govori o dečaku koji je živeo u Gorici, gde su fašisti zatvorili sve slovenačke škole i zbog toga je morao da uči italijanski. Još jedno značajno delo je priča o Lukecu i njegovom čvorku, u kojoj on opisuje kako su Lukec i njegova majka krenuli na put čamcem u Ameriku, gde ih je čekao otac, koji je otišao da služi pre njih i pokušao da „dobije hleba“ u t. i. obećane zemlje. Knjiga o Titu je bila veoma popularna, zbog čega su ga mnogi kasnije etiketirali čak i kao režimskog pisca, zaboravljajući da je Bevk veliki deo svog dela pre rata objavio u katoličkom časopisu Dom in svet. Drama Ceo život piše za scenu. Njegovom željom za dramom odraslih dominira želja da izrazi stvarnost; kakav je i sam osećao. Njegove prve drame (U dubini, Kain) napisane su kao otpor strahotama Prvog svetskog rata. Kasnije je napisao porodičnu dramu Krivda, koju je pretočio u pripovetku, a okušao se i u komediji (Šahova igra). Njegov dramski opus ne predstavlja smislenu celinu, ali ima izrazitu dokumentarnu vrednost. Bevk se takođe smatra važnim piscem omladinskih igara. U njima se odnosi na tradiciju koja obuhvata iz bajke i fantastike materijal. Njegovo prvo pisanje je scenski tekst za mlade (jednočinka Srećna godina, 1912). Takođe je prevodio i adaptirao drame... Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije:Vlado Veic - Sukreski France Bevk, slovenački pisac, pesnik, dramaturg, prevodilac, urednik, političar * 17. septembar 1890, Zakojca pri Cerknem, † 17. septembar 1970, Ljubljana. Rođen je u bajtarskoj porodici kao najstariji od osmoro dece seoskog obućara Ivana i njegove supruge Katarine. Završio je narodnu školu u Bukovu, kratko bio trgovački šegrt u Kranju, zatim je nastavio školovanje na učiteljskim školama u Kopru i Gorici. Posle diplomiranja 1913. učiteljstvovao je u selu Orehek, Cerkno, a 1916. je zbog pisanja antiratnih redova krivično premešten u Novake. Godine 1917. pozvan je u vojsku na Istočni front u Galiciji i Bukovini. Posle rata odustaje od učiteljskog zvanja, 1919. postaje urednik ljubljanskog Večernjeg lista, zatim kulturne rubrike lista Slovenec. Krajem 1920. iz Jugoslavije se vraća u Goricu i uprkos pritiscima italijanskih vlasti odlučuje da tamo i ostane. I kasnije, kada mu je komesarijat savetovao da emigrira u Jugoslaviju, ostao je nepokolebljiv: „Ovo je moja domovina, ovde imam pravo da živim! Ja ne idem nigde. Spreman sam na sve. [3] ” U Gorici je naredne dve godine preuzeo uredništvo Mladike. Istovremeno se posvetio pozorištu; vodio je Narodnu scenu i režirao. Uređivao je i politički list Goriška straža i humorističan Čuk na palcima, a 1923. postao je direktor Narodne knjižare u Gorici, uređivao knjige, sakupljao književnu tradiciju i pre svega opširno pisao. Zbog jedne od satiričnih pesama objavljenih u Čuku na palcima bio je u zatvoru četiri meseca. Posle potpisivanja Rapalskog ugovora, primorskim Slovencima je postajalo sve teže, a posebno otežano kulturno i stvaralačko delovanje. Bevka su pratile i godine kućnog pritvora, zatvora, zatvaranja, ali kada je bio na slobodi, putovao je i aktivno učestvovao na kongresima PEN kluba (takođe u Barseloni, Parizu i Pragu). U Trstu je uređivao i Naš glas, jedinstvo i poglede. Do 1943. bio je u italijanskim zatvorima, iste godine odlazi u partizane i postaje jedan od vođa narodnooslobodilačkog pokreta u Slovenačkom primorju (predsednik Pokrajinskog komiteta OF za Slovenačko primorje i Trst); do kraja rata i posle oslobođenja radio u organima vlasti: od februara 1944. član Predsedništva SNOS-a i Izvršnog odbora OF i predsednik Pokrajinskog narodnooslobodilačkog odbora za Slovenačko primorje (naizmenično sa Jožom Vilfanom), posle oslobođenja. predsednik Slovenačko-italijanske antifašističke unije u Trstu Narodne skupštine NR Slovenije (1947-53), više puta republički i savezni poslanik i član delegacija, mr. na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1946. Često se sastajao sa mladim čitaocima. Od 1950. u dva mandata je bio predsednik Društva književnika Slovenije, kao i predsednik Ljudske prosvete, potpredsednik Slovenske matice, a od 1953. član SAZU (1960-66 sekretar njene umetničke klase). Posle Drugog svetskog rata najpre je živeo u Trstu, zatim u Ljubljani (gde je preminuo na 80. rođendan) i Rožnoj dolini kod Nove Gorice. Sahranjen je u Solkanu. Bio je oženjen, ali njegova supruga Davorina nije rodila potomstvo, a imao je nekoliko vanbračne dece. Njegovi sinovi su bili i Vasja Ocvirk, koji je bio pisac, i Marjan Bevk, direktor i predsednik društva TIGR. Rad pisac Bevkovo književno stvaralaštvo je veoma obimno i obuhvata istorijske romane i romane iz savremenog života, pripovetke, seljačke pripovetke, replike, drame, omladinske priče, pesme, filmske scenarije, putopise i prevode. Sa prevodima na albanski, francuski, hrvatski, italijanski, mađarski, makedonski, nemački, ruski, srpski, ukrajinski itd. napisao je više od 150 dela. Pisao je mnogo i brzo; pre desetak godina, uz reprint i prevode još više knjiga, pored brojnih članaka, memoara i drugih komemorativnih zapisa. Među razlozima ishitrene jurnjave bio je nedostatak originalnih dela. U vreme kada je fašizam u Italiji oterao veliki deo primorske inteligencije preko granice u Jugoslaviju, insistirao je na drugoj strani granice i sa oduševljenim objavljivanjem pod raznim pseudonimima (Ivan Bežnik, Tone Čemažar, Jože Gorički, Jože Jeram, Jerko Jermol, Ivan Lesjak, Pavle Sedmak, Franc Seljak, Esar Vano) brinuli su se o mentalnoj hrani slovenačkog naroda. „Peru je često bilo teško da uhvati moje misli u svojoj bujnoj mašti, ali žurba je takođe bila pomalo u mojoj prirodi... [4] ” Kasnije je korigovao svoja dela u kasnijim publikacijama, posebno u reprintima u Odabranim spisima. Kritičari su ukazivali na površnost ili nedorečenost likova u nekim delima, ne vodeći računa o posebnim okolnostima u kojima su nastali. Radi za odrasle Pre i tokom Prvog svetskog rata pisao je pesme raznovrsnih ritmova i simbolike. U početku su bili pod jakim uticajem Otona Župančiča, ali se kasnije okrenuo ekspresionističkom načinu izražavanja. Učio je pisanje kod domaćih pisaca, posebno kod Ivana Cankara, i kod stranih pisaca, i to kod ruskih i francuskih realista. Sa 23 dugačke priče, Bevk je najplodniji autor slovenačke seljačke pripovetke. Ovo su uglavnom provincijske priče. Sa njima je učvrstio svest da su pokrajine, otrgnute od Jugoslavije Prvim svetskim ratom, i dalje je slovenska. Priče se dešavaju na Primorskom, zanima ga život varošana i usamljenih planinskih zemljoradnika u rodnom Cerkljanskom i Tolminskom. Rana dela su bila ekspresionistička u izrazu, ali je vremenom ekspresionizam zamenjen popularnijim izmišljotinama sa mišlju jednostavnog lokalnog čitaoca. U istorijskim romanima tematizirao je prošlost zapadnog ruba slovenačkog etničkog prostora, posebno Tolmina (baš kao i Pregelj). Začudo, nije izjednačio društvene sukobe između seljaštva i plemenske vlastele sa sukobima između Slovenaca i neslovena, ali je pozitivne i negativne karakteristike ličnosti ravnomerno raspoređivao među pripadnicima naroda i staleža. Hrabro je pribegao motivskom drasticizmu, opisujući okrutno mučenje i smrt. Stroži književni kritičari optuživali su ga da je romantičan zbog njegove velike sugestivnosti. Poruka njegovih romana je da su Slovenci opstali ako su odustali od želje za moći i vlašću i aktivnog učešća u istoriji i postali sveštenici, pesnici ili putnici. Gomile Bevkovih likova teraju na akciju ljubav, borba za imovinu i dom, pohlepa, a neki padaju na put zločina ili ekscentričnosti. Iako najveći deo njegovog stvaralaštva pripada žanru seljačke pripovetke i istorijskog romana, veliki uspeh postigao je romanom Kaplan Martin Čedermac, u kojem je ojačao slovenačku nacionalnu svest, osudio odnarođavanje, nasilje nad narodom i antinacionalne crkvene institucije tokom fašistička Italija. Zbog cenzure je u svojim delima samo nagoveštavao mnoge stvari ili prenosio priče u prošlost, ostavljajući istoriju iza kulisa. Omladinski rad Glavni članak: Omladinski rad Francuske Bevka. Mnogo je pisao za omladinu pre i posle rata. Najmlađima je pričao bajke, a starije je vodio po svetu, učeći ih kulturnom ponašanju ili pričajući o svom životu. U omladinski rad uneo je poznavanje prirode, društva i života, rodoljublje. U pripovetkama Pastiri, Grivarova deca i Pestrna vodio je mlade čitaoce u tolminska brda, među siromašne zanatlije i lihvare. Knjiga Tonček govori o dečaku koji je živeo u Gorici, gde su fašisti zatvorili sve slovenačke škole i zbog toga je morao da uči italijanski. Još jedno značajno delo je priča o Lukecu i njegovom čvorku, u kojoj on opisuje kako su Lukec i njegova majka krenuli na put čamcem u Ameriku, gde ih je čekao otac, koji je otišao da služi pre njih i pokušao da „dobije hleba“ u t. i. obećane zemlje. Knjiga o Titu je bila veoma popularna, zbog čega su ga mnogi kasnije etiketirali čak i kao režimskog pisca, zaboravljajući da je Bevk veliki deo svog dela pre rata objavio u katoličkom časopisu Dom in svet. Drama Ceo život piše za scenu. Njegovom željom za dramom odraslih dominira želja da izrazi stvarnost; kakav je i sam osećao. Njegove prve drame (U dubini, Kain) napisane su kao otpor strahotama Prvog svetskog rata. Kasnije je napisao porodičnu dramu Krivda, koju je pretočio u pripovetku, a okušao se i u komediji (Šahova igra). Njegov dramski opus ne predstavlja smislenu celinu, ali ima izrazitu dokumentarnu vrednost. Bevk se takođe smatra važnim piscem omladinskih igara. U njima se odnosi na tradiciju koja obuhvata iz bajke i fantastike materijal. Njegovo prvo pisanje je scenski tekst za mlade (jednočinka Srećna godina, 1912). Takođe je prevodio i adaptirao drame... Biblioteka vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autori: Ratko Peković, Slobodan Kljakić Žanr: Autobiografije i biografije Pismo: Ćirilica Broj strana: 300 Povez: Tvrd Format: 17x24 cm Godina izdanja: 2012 Biografi i kritičari Ive Andrića do sada su posvećivali vrlo malo pažnje, ili su sasvim zaobilazili, temu društvenog angažmana velikog pisca, i to u jednom od najplodnijih perioda njegovog literarnog stvaralaštva.U vremenu omeđenom 1944. i 1954, Andrić je ulagao veliku energiju i savesno ispunjavao dužnosti člana Uprave Udruženja književnika Srbije, predsednika Saveza književnika Jugoslavije, narodnog poslanika, pot-­predsednika Društva za kulturnu saradnju Jugo­sla-­vija–SSSR, člana Upravnog odbora Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija–Francuska, Savezne komisije za upis narodnog zajma, Komiteta intelektualaca za odbranu mira, Odbora za inostrane poslove, Umetničkog saveta za kine­ma­tografiju, Nacionalne komisije FNRJ za UNESKO… da nabrojimo samo neke od njegovih društvenih obaveza.Andrićev angažman autori su sagledavali iz šireg političkog, ideološkog, kulturnog i sociološkog ugla, kroz prizmu burnih zbivanja na jugoslovenskom književnom i kulturnom poprištu tokom prve poratne decenije. Kao jedan od retkih tzv. građanskih pisaca voljno integrisanih u izgradnju novog poretka, za sobom je ostavio duboke, veoma osobene tragove društvenog angažmana, u kojima se prepoznaju i niti vrhunski odnegovane diplomatske veštine.Pesak zaborava je tokom proteklih decenija prekrio mnoge Andrićeve ,,angažovane“ priloge, rasute u bezmalo svim značajnijim dnevnim i nedeljnim listovima, u književnim glasilima i časopisima, u omladinskim, studentskim, vojnim, frontovskim, ženskim, zadr­u-­žnim i sindikalnim novinama onog vremena.Posebnu dragocenost ovog istraživanja predstavlja otkriće brojnih Andrićevih tekstova, do sada nepoznatih javnosti – beležaka, skica, zapisa, govora, referata, predavanja i diskusija, kao i dokumenata koji se čuvaju u njegovoj ličnoj zaostavštini u Arhivu SANU, Dokumentacionom centru Zadužbine Ive Andrića, Arhivu Jugoslavije i Istorijskom arhivu Beograda.Ovom knjigom autori su piščev život i delo osvetlili i izvan literarnog polja na jedan nov, polemičan i izazovan način, što će svakako podstaći nova istraživanja. Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja olikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku. Bio je esejista, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar. Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[1] i Gandi.[2] Proglašen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina. Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7.5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[3][4] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[5] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci. Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[6] Tolstoj je napustio univerzitet u sred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji. U to vreme je počeo da piše. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledeli istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“[7] Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[8] Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indicaraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvoje su diskutovali obrazovanje, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bi pokazao da je u mom ličnom iskustvu, on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme. Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škoja za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“.[9] Tolstojevi obrazovni ekseprimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao diretna pretača A. S. Nilovog Samerhila, škola u Janoj Poljani[10] se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja. Lični život Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija.[11] Oni su imali 13 dece, osam od kojih je preživelo detinjstvo.[12] Tolstojeva žena Sofija i njihova ćerka Aleksandra Grof Sergej Lavovič Tolstoj (10. jul 1863 – 23. decembar 1947), kompozitor i etnomuzikolog Grofica Tatjana Lavovna Tolstoj (4. oktobar 1864 – 21. septembar 1950), supruga Mihajla Sergeviča Suhotina Grof Ilija Lavovič Tolstoj (22. maj 1866 – 11. decembar 1933), pisac Grof Lav Lavovič Tolstoj (1. jun 1869 – 18. oktobar 1945), pisac i vajar Grofica Marija Lavovna Tolstoj (1871–1906), supruga Nikolaja Leonidoviča Obolenskog Grof Peter Lavovič Tolstoj (1872–1873), umro u detinjstvu Grof Nikolaj Lavovič Tolstoj (1874–1875), umro u detinjstvu Grofica Varvara Lavovna Tolstoj (1875–1875), umrla u detinjstvu Grof Andrej Lavovič Tolstoj (1877–1916), služio u Rusko-japanskom ratu Grof Mihael Lavovič Tolstoj (1879–1944) Grof Aleksej Lavovič Tolstoj (1881–1886), umro u detinjstvu Grofica Aleksandra Lavovna Tolstoj (18. jul 1884 – 26. septembar 1979) Grof Ivan Lavovič Tolstoj (1888–1895), umro u detinjstvu Brak od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina.[11] Uprkos toga, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i Mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču.[11][13] Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa njegovom suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad njegovim ranijim radovima. Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedski pevač Viktorija Tolstoj i Švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta. Novele i fikcija Lav Tolstoj 1897. Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njigovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, je izjavio, „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seokom imanju, je napisao, „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.[14] Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscom od svih.“[14] Džejms Džojs je zapazio, „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“. Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnost: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode“. Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabukov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao je reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu. Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo, i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju. Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu.[15] Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo.[16] Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofkog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustava već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u „Ratu i miru“, Levin u „Ani Karenjinoj“ i u izvesnoj meri princ Nehludov Vaskrsenju. Moć tame 2015. u Bečkom Akademskom pozorištu Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugim fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vrenema romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka.[17] Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep i prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman.[18] Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine.[19] Uprkos svih pohvala koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost.[20] U svom romanu Vaskrsenje, Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je postao predani zagovarač pri kraju svog života. Kritike i prihvaćenost Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena. I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela „Rat i mir“, „Ana Karenjina“. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu „Kozak“(1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo „Ana Karenjina“ (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja. Tolstoj kao pedagog Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad.[21] Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859—1862) obeležava otvaranje ćkole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa „ Jasna Poljana“, drugi period (1870—1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagočku aktivnost, kada objavljuje „ Azbuku“, „Novu azbuku“ i „ Rusku knjigu za čitanje“, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitnja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta.[21] Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Janoj Ponjani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče.[22] Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplađiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu „ Jasna Poljana“, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se, da je Tolstojeva aktivnos izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine, škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-tih godina.[21] Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja.[21] Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola inapred odrećuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju je im Tosltoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča.[23] Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobućuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi.[21] Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa obijašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposreeno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja.Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji prizanti su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada se decom.[21] Smrt Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pridružite se Disney Junior bandi za priče o avanturama, mašti i zabavi! Istražujte s Jakeom i njegovom gusarskom ekipom, smijte se s Mickeyjem i njegovim prijateljima, igrajte se s Docom McStuffinsom i još mnogo toga! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija Datoteka:Newman Laugh-O-Gram (1921).webm Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana...

Џонатан Свифт: ГУЛИВЕРОВА ПУТОВАЊА Издавач: ДРЖАВНИ ИЗДАВАЧКИ ЗАВОД ЈУГОСЛАВИЈЕ, Београд, 1946.год. Меки повез, 319 страна, ћирилица Превео с енглеског др. Сретен Марић Очувано као на фотографијама (доња и десна ивица листова није опсечена, мали потпис на предлисту...). `Гуливерова путовања (1726, измењено издање 1735), је роман Џонатана Свифта који је уједно сатира и пародија путописних прича. То је Свифтово најпознатије дело, убраја се у класике енглеске, али и светске књижевности. Пун назив романа је Путовања у неколико далеких светских земаља, у четири дела. Лемјуел Гуливер, првобитно хирург а затим капетан неколико бродова. Овај роман је стекао огромну популарност непосредно после објављивања и од тада није престајао да се штампа. Џон Геј је у писму Свифту 1726. године написао `ово је универзална књига, од политичке канцеларије до обданишта`. Гуливерова путовања су парадигма енглеске сатиричне књижевности. Све време се врши поређење земаља у које Гуливер доспева са европским светом тог времена. Елементи утопије и дистопије се дистрибуирају различито, некад на страни Енглеске, некад на страни других земаља. На плану упоређивања култура конституише се сатира: критички однос према одређеним вредностима поретка и друштва и успостављају се матрице утопијског и дистопијског поретка. Кратак садржај Наратор нам на самом почетку представља роман као обичну путописну књигу уз поднаслов Путовања у неколико далеких светских земаља, у четири дела., чији је једини аутор Лемјуел Гуливер, првобитно хирург а затим капетан неколико бродова. Различита издања садрже различите верзије увода. Постоји измишљени редактор, Р. Симпсон, који нас упућује у дело. Наиме, њему је Гуливер дао овај рукопис, те га је Симпсон приредио и издао. Ту се критикује роман, каже се да је превише прост, да аутор описује догађаје који су занимљиви. Он врши апологију истинитости текста, и на томе ће се инсистирати кроз читаво дело. На тај начин се схвата релативистичка перспектива, перспектива која делује уверљиво. Прва редакција читаоцу јесте да је текст фантастичан и стога је неопходан предговор због могућих оптужби на рачун неистинитости и ускраћивања димензије која може да образује, а не само да забави. Први део: Путовање у Лилипут (4. мај 1699. - 13. април 1702.) На почетку романа је експозициони одломак где сам Гуливер прича о свом животу. Представља се као лекар који ужива у путовањима и тако започиње своје прво путовање. На свом првом путовању, Гуливер доживљава бродолом, после кога се буди на обали као заробљеник људи дванаест пута мањих од стандардне људске величине. Они су становници граничних земаља - Лилипута и Блефуска. Након што је дао потврду свог лепог понашања, Гуливер добија `боравишну дозволу` у Лилипуту и постаје омиљен у крају. Затим се описује краљева палата, што је могућа сатира самог краља Џорџа I, тадашњег краља Велике Британије. Подробно се описује царева личност и одело, забаве на двору, престоница Лилипута - Миленда. Научници уче Гуливера свом језику. Помаже Лилипутанцима да поразе становнике Блефуска (крађом њихове флоте), због чега добија високу почасну титулу. На крају бива обавештен да се против њега кује завера, и уплашен близином смртне пресуде, Гуливер бежи у Блефуску, па у Енглеску. Прва књига, Путовање у Лилипут, сродна је другој јер поседује квантитативно онеобичавање. Он се међу малим људима суочава са страхом и неверицом. Прва импресија на коју наилазимо јесте с једне стране комика, а с друге евидентно онеобичавање Гуливерове величине и сићушњавање света у коме се нашао. Тема сатире овде нису пошалице везане за величину, већ само уређење друшва. Компарација између земље из које долази и земље у коју је дошао успоставља једнакост механизама рода друштва. Гуливер у Лилипуту функционише као нека мисаона машина која врши одбрану свог друштва. Оно што је овде физички мало представља истовремено и ограничено, сведено. Мета сатире је ограниченост као таква. `...Али је природа прилагодила очи Лилипутанаца свему што им треба; они виде врло разговетно, али не на великом одстојању.`... Други део: Путовање у Бробдингнаг (20. јун 1702- 3. јун 1706.) Бробдингнаг је земља џинова. Овде има више елемената чисте комике у односу на прву књигу. Комичне ситуације ствара диспропорција, те опет имамо квантитативно онеобичавање. У Лилипуту је био џин међу патуљцима (1:12), сада је патуљак међу џиновима (1:10). Отвара се нова тема, тема релативизма: `У овом страшном узбуђењу нисам могао да не помислим на Лилипут, чији су становници гледали у мене као у највеће чудо које се икад на свету појавило(...) Размишљао сам какво ће то понижење бити за мене да у овом народу изгледам онако сићушан, као што би један усамљени Лилипутанац изгледао међу нама.` Гуливер почиње да учи, да запажа. Ствари добијају другачији облик зависно од перспективе - `Нема сумње да су филозофи у праву кад говоре да ништа није велико или мало само по себи већ само у неком поређењу.` У самој земљи џинова постоји предање да су некада постојали џинови, што представља парадигму опадања света - човек се све више смањује. Гуливер запажа: `А ко зна да у неком далеком крају света, који још нисмо открили, и ове грдосије би изгледале сићушно...` Гуливерова прича о Бробдингангу има елементе утопије. Њихово устројство успоставља скалу вредности која почива на умерености и производњи. Краљ слуша Гуливера са гнушањем када прича о бомбама и ратовима, и уопште о историји која је пуна размирица и сличних непотребних ствари. Краљ закључује: `Из свега што си ми рекао на види се да је потребна једна врлина да човек код вас дође на ма који положај, а још мање да се тамо добија племство због врлине, да се свештеници унапређују због побожности и учености, војници због подвига и храбрости, судије због поштења (...) Већина ваших урођеника је најпоганија гамад којој је природа икад допустила да гмиже по Земљи.` Гуливер на краљеву опаску гледа као на последицу ограничености, умне скучености, уз чуђење како један краљ кога сви обожавају, који је препун врлина `пропушта пружену му прилику да постане неограничен господар живота, слободе и имовине свога народа` (ужасава се предлога да направе бомбу). Након напуштања ове земље, тешко се привикава на људе блиске му по величини. На морнаре гледа као на кепеце и делују му `ништавни у поређењу са претходним грдосијама.` У Лондону се плашио да не згази некога, те је довикивао људима да му се склоне са пута и закључује: `Ово помињем само као пример велике моћи навике и предрасуда.` Трећи део: Путовање у Лапуту, Балнибарбију, Лугнаг и Глубдубриб (5. август 1706. - 16. априла 1710.) Ова књига обухвата разна предања (резервоар разних сатира). Државне институције су овде најмање исмеване, али се генерално може схватити као апендикс. Лапута (Лебдеће острво) је земља чији становници лебде. Они пуно размишљају; рефлексије су јако честе. Наилазимо на хиперболизацију умности. Код становника Лапуте, математика је тип најопштијег размишљања. Они су непрестано забринути и очекују катастрофу космичких размера. Опис њиховог изгледа је кратак и довољно сугестиван. `Главе су им биле нагнуте или у десно или у лево, једно им око окренуто унутра, друго гледаправо према зениту.` Њихова храна је у облику геометријских фигура; становници могу да чују музику сфера; када желе да уделе комплимент, они описују одређену особу ромбовима, круговима; презиру примењену геометрију. Познају једино математику и музику, у осталом су `смотани и тупави`. Балнибарбија је земља у којој се примењују идеје настале у Лапути. Гуливер посећује њихову Академију која је у основи пародија академских пројеката, научника који се баве практичним стварима на изврнут начин. Ту покушавају да од краставца добију сунчеву светлост; да од измета направе првобитну храну, да претворе лед у барут, да зидање куће почну од крова ка темељу, да унапреде језик избацивањем свих речи и сл. Глубдубдриб је острво волшебника и чаробњака, који кореспондирају са мртвима. Мртви су им ништа више него слуге, а Гуливеру омогућују увид у историју и истину о неким догађајима који су другачије представљени. Ту Гуливер мења своје конзервативно мишљење: `Како сам ниско мишљење имао о људској мудрости и поштењу, кад сам тачно сазнао које су биле побуде и поводи за велике потхвате и револуције у оном свету, и каквим бедним случајностима они захваљују за свој успех.` Лугнаг - у Лугнагу среће бесмртна бића - струлдбурге, који се ретко рађају, али их има доста. Гуливер прво прича шта би он све радио и како би искористио своју бесмртност што конструктивније. Затим му се предочава оно шта заиста бесмртност значи - не вечна младост, већ вечни живот, који не искључује старост. Напротив, много је заступљенија од младости. Слика старости је доведена до хиперболе). Ти људи се после осамдесете године распадају, постају сенилни и мрзовољни, сити живота, добијају и прегршт нових мана, постају живи лешеви. То је сурова и груба визија човека - тело је стално предмет описа (удружено са прљавштином, нискошћу). Четврти део: Путовање у земљу Хуинхма (7. септембар 1710. - 2. јул 1715.) Земља Хуинхма је заправо земља коња. Коњи су овде представљени као разумна бића, чак и више од тога - они су Савршенство Природе (на њиховом језику - Хуинхми). Насупрот њима стоје људи, Јахуи, потпуно деградирани, неутешна појава која би можда кореспондирала једино са пацовима по љигавости. Ова земља несумњиво представља утопијско устројство. Овде је идеалитет хуманости везан за животиње - коње, људи је не поседују. Гуливер се налази на средини - између Јахуа (сличност по изгледу) и Хуинхма (сличност по разуму). Хуинхми не познају лаж; постоје само `ствари које јесу` и `ствари које нису`. Проблем у комуникацији постоји чак и у тренутку када Гуливер овлада потпуно језиком - Хуинхми, заправо, бивају они који не разумеју Гуливера, јер немају речи за моћ, власт, закон, рат, казну итд. Они су наги, природно несакривени - потпуно су природни јер не компликују ствари природе, они не болују ни од какве болести, умиру од старости. Уз то, не познају никакве телесне нелагодности, немају страх од смрти (схватају је као део тока природе). Долази поново до промене перцепције - Гуливер када је први пут видео коње како се уљудно и разумно понашају, питао се како је то могуће код једне неразумне животиње. Хуинхми се касније чуде Гуливеровом напретку у језику, на њега гледају као `на чудо да једна неразумна животиња показује толика својства разумних створења`. Готово су били убеђени да је један од Јахуа, али нису могли да се начуде откуд тај `привид разума`. Гуливер им подробно прича о Енглеској, и Европи уопште - Један од Хуинхма, његов господар већину ствари прихвата са крајњим неразумевањем: `Језик је за то да један другог разумемо и да се обавестимо о чињеницама; сад, ако неко каже ствар која није, ти циљеви су осујећени, јер се онда заправо не може рећи да сам га разумео, и не само што нисам добио обавештење, него сам стављен у горе стање но што је незнање, јер сам наведен да верујем да је нешто црно кад је бело, кратко кад је дугачко. То су били сви његови појмови о способности лагања које људска створења тако добро разумеју.` На сличан начин реагује и кад чује о узроцима ратова, револуција и сличних непотребних ствари. У њему се први пут јавља `душевни немир` и презире чињеницу да Јахуи тако одвратни ипак не чине такве гнусне ствари какве се чине у Гуливеровој земљи, иако њега сматра за мудријег од обичног Јахуа. Хуинхми немају представу о злу у једном разумном бићу. Питају се како је могуће да разумно биће - који види разлику између добра и зла - ипак изабере зло. Чак немају ни реч за било шта лоше; уколико баш морају да употребе нешто слично - додају суфикс Јаху на неку реч. Писац се у разговору са коњем мења - почиње да схвата савршеност коња наспрам људске несавршености. Ипак, јако несрећан мора да напусти острво јер га тамошње власти сматрају за Јахуа. Враћа се у Енглеску и људе посматра као смрдљиве Јахуе. То је коначна мизантропија и осећај крајње нелагодности према људској врсти. Ми очекујемо да Гуливер на крају свог путовања пронађе себе, но дешава се нешто потпуно другачије - наилазимо на Гуливера усамљеника са неоствареним жељама и немогућношћу да их оствари. Карактеризација Лик Гуливера је јако чврст, он је тај који повезује књиге. Но, он је просечан, он је репрезент обичног Енглеза, репрезент просека, који као да нема карактера. Он нема својстава, нема дубинску димензију. Гуливер никада не говори своје мишљење; он описује опште стање, никада лично. У ретким ситуацијама квалификује извесне вредности. Ми о њему знамо јако мало, не знамо чак ни како изгледа. Он је заправо инструмент читаве приповести. Обликован је и формиран тиме што излази- он није само репрезент Енглеске, већ и њен резултат. То је јунак испраног мозга. Ипак, он се мења кроз целу књигу, развија се као лик. Овде развој није онај у правом смислу - овде је то више спознаја која доводи до других односа и према властитом свету.`