Knjiga sadrži 4 krede u boji, a ima 10 kartonskih stranica tako da je vaše dete neće moći pocepati. Na stranicama su imitacije tabli tako da po njima deca mogu da crtaju i pišu kredama koliko žele i kasnije to mogu obrisati čistom krpicom i tako u nedogled mogu raditi. Rešavajući zadatke i crtajući deca će uživati. Knjiga je dimenzija 28 x 21 cm.

Cekade, 1988. Praktično nova knjiga! Zbirka Biblioteka Znaci. Mala edicija ; knj. 32 Oprema: Mihajlo Arsovski. Šop, Nikola, hrvatski književnik i prevoditelj (Jajce, BiH, 19. VIII. 1904 – Zagreb, 2. I. 1982). Diplomirao komparativnu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1931. Prve pjesme objavio je u Anđelu čuvaru (1918). Do II. svjetskog rata radio je u Beogradu kao gimnazijski profesor latinskog jezika. Za bombardiranja Beograda 1941. teško ranjen, preselio se u Zagreb, gdje je radio kao korektor, a od 1949. kao znanstveni suradnik JAZU sa zadaćom da prevodi hrvatske latiniste (preveo je djela Jana Panonca, J. Šižgorića, Đ. Ferića, I. Đurđevića, K. Pucića, M. P. Katančića i dr.). Nakon studije Knjiga o Horaciju (1935) objavio je i knjigu prepjeva Iz lirike starog Rima (1950) s prijevodima Katula, Propercija i Tibula. Vodio je korespondenciju s francuskim pjesnikom F. Jammesom i engleskim pjesnikom W. H. Audenom, koji je prevodio njegovu liriku. Djelo N. Šopa u znaku je intimističkih meditacija. U tom se tijeku mogu razdvojiti dvije različite, ali komplementarne faze. U prvom razdoblju, od Pjesama siromašnog sina (1926) do zbirke Za kasnim stolom (1943), Šop progovara o »prizemnoj egzistenciji« očitujući ljubav i razumijevanje za svijet malih stvari, bukoličkih ugođaja, običnih zbivanja i skromnih istina. Međutim, iza tog svijeta običnosti i prividne banalnosti sluti se viši, skriveni transcendentalni smisao, a obične i skromne stvari postaju znamen božanskoga reda. Takva ga duhovna dispozicija dovodi u vezu s koncepcijom religioznosti Franje Asiškoga. Stavljajući u središte lirskog interesa statične, kontemplativne slike, pastoralni repertoar motiva, asketski senzibilitet, duhovni ideal siromaštva i božansku antropologiju Isusa u dnevnim situacijama, u najboljoj zbirci toga razdoblja Isus i moja sjena (1934) Šop afirmira »čedni katolicizam«, jednostavna izraza, bez ukrasa i retoričkih bravura. Šopove kratke proze, okupljene u zbirci Tajanstvena prela (1943), tematiziraju fantastične ugođaje i čudesne doživljaje preuzimajući najčešće kôd legende, pučke predaje i bajke. Lirska proza Predavanje o dimovima iz knjige Tajanstvena prela prijelazna je u njegovu pjesništvu, pa se od 1950-ih sve intenzivnije upuštao u filozofske meditacije o fenomenologiji nastajanja stvari i dinamici beskraja svemira. U drugoj se fazi, od svijeta prizemnosti i gotovo pastoralnih ugođaja okreće astralnim prostorima, svemirskim visinama, beskonačnosti i vječnosti te spoznaji nepoznatih svjetova (Kućice u svemiru, 1957; Svemirski pohodi, 1957; Astralije, 1961; Dok svemiri venu, 1975; Nedohod, 1979). Izraz se mijenja i postaje hermetičniji i apstraktniji, u potrazi za novim riječima koje bi morale izražavati nova svemirska ostvarenja. Na tom putu otkriva i bezdan vlastitoga bića: put u nutrinu, u „nedoživljene samoće“. Spjev Tremenda (Mogućnosti, 1961; Kolo, 1964), „spjev jeze i grohota“, govori o doživljaju praznine i izgubljenosti te o rasapu puti i ideje ljepote. U poemama Osvajanje kocke (1974) i O kugli (1974) Šop mijenja prostornu koncepciju doživljaja, povezujući oblike i sfere s ljudskim stanjima i životnim situacijama. Lirika te faze nastavlja se na svemirske uzlete S. S. Kranjčevića i T. Ujevića, ali u hrvatsku kozmičku poeziju unosi i nove akcente: neobično bogatstvo imaginacije, jezičnu invenciju i originalnu simboliku. Izraz je reduciran, geometriziran; smislovi tek naslućeni. Dramski tekstovi i pjesnički dijalozi imaju više poetske nego scenske kvalitete (Pompejanska balada, 1961; Drijada, 1964; Vječni preludij, 1971; Izgubljeni Arijel, 1972; Pjesnikovi rasprodani prostori, 1974; Bosanska trilogija, 1980; Kroz vrevu stećaka, 1987). Djelujući izvan pomodnih struja i tendencija, Šop je izgradio originalan i prepoznatljiv pjesnički izraz koji ga uvrštava u vrh hrvatske poezije te privlači pozornost mnogih hrvatskih i inozemnih kritičara. Poezija mu je prevedena na više stranih jezika. Dobitnik je Nagrade „Vladimir Nazor“ za životno djelo 1970.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice i ilustracije: Marko Krsmanovic Zlatna Knjiga Kornej Ivanovič Čukovski (rus. Корне́й Ива́нович Чуко́вский, pravo ime Nikolaj Vasiljevič Kornejčukov; Sankt Peterburg, 31. mart 1882 - Moskva, 28. oktobar 1969) bio je ruski pesnik, pisac, književni kritičar, esejista, prevodilac i književni istoričar.[1][2] Čukovski je otac pisaca Nikolaja i Lidije. On je bio među najpopularnijim dečjim pesnicima. Njegove pesme „Doktor Jojboli“ (Doktor Aibolit, 1925), „Krokodil“ (Krokodil, 1916/17), „Mojdodir“ (Moidodыr, 1925), „Telefon“ i druge bile su popularne za čitanje kod mnogih generacija dece ruskog govornog područja. 1905. godine izdavao je satirički list „Signal“; od 1912. u Kuokoli (Finska) okupljao je slikare i pisce; od 1916. je bio na čelu izdanja za decu „Jedro“. Objavio je niz popularnih knjiga jezično inovativnih pesama s urbanim motivima. Prevodio je s engleskog (Volt Vitman, Mark Tven, Radjard Kipling), a od ruskih pisaca najviše pisao o N. A. Njekrasovu. Rođen je u Sankt Peterburgu, kao vanbračni sin Ekaterine Osipovne Kornejčukove, seljanke iz Poltave, i Emanuila Solomonoviča Levinsona, čoveka iz bogate jevrejske porodice, čiji je unuk bio matematičar Vladimir Rohlin. Levinsonova porodica nije dozvolila brak sa Kornejčukovom i par se na kraju rastao. Kornejčukova se preselila u Odesu sa Nikolajem i njegovim bratom. Levinson ih je neko vreme finansijski podržavao, do njegovog braka sa drugom ženom. Nikolaj je išao u gimnaziju u Odesi, gde je jedan od njegovih drugara bio Vladimir Žabotinski. Kasnije, Nikolaj je izbačen iz gimnazije zbog svog “niskog porekla”. Morao je da dobije svoju srednjoškolsku i univerzitetsku diplomu korespondencijom. Nakon što je naučio engleski, 1903-1905. je radio kao dopisnik londonskog lista za odeske novine, iako je najveći deo svog vremena provodio u britanskoj biblioteci umesto u galeriji za novinare u Skupštini. Po povratku u Rusiju, Kornej je počeo da prevodi engleska dela, pre svega Vitmana, i objavio nekoliko analiza savremenih evropskih autora, koje su ga dovele u vezu s vodećim ličnostima ruske književnosti i obezbedile prijateljstvo s Aleksandrom Blokom. Njegov uticaj na rusko književno društvo 1890ih ovekovečen je satiričnim stihovima Saše Černjija, uključujući i Korneja Belinskog (kao iluziju na čuvenog kritičara Belinskog). Kasnije je objavio nekoliko zapaženih književnih naslova, uključujući „Od Čehova do naših dana“ (1908), „Kritičke priče“ (1911) i „Lica i maske“ (1914). Takođe je objavljivao i satirični magazin „Signal“ (1905-1906)[1] i bio uhapšen zbog “vređanja vladajuće kuće”, ali je oslobođen nakon šest meseci zatvora. Tridesetih godina 20. veka Čukovski je intenzivno radio na teoriji književnog prevođenja (`Umetnost prevođenja` 1936. ponovo je objavljena pre izbijanja rata, 1941, pod naslovom `Visoka umetnost`) i na samom prevodu na ruski jezik (M. Tvena, O. Vajlda, R. Kiplinga i drugih, uključujući u obliku „prepričavanja“ za decu).[3] Tokom rata evakuisan je u Taškent. Najmlađi sin Boris umro je na frontu. Šezdesetih godina Čukovski je osmislio prepričavanje Biblije za decu. Za ovaj projekt privukao je pisce i književnike i pažljivo uređivao njihova dela. Sam projekat bio je vrlo težak zbog antireligijskog položaja sovjetske vlade. Knjigu pod nazivom Babilonska kula i druge drevne legende objavila je izdavačka kuća `Dječija književnost` 1968. godine. Međutim, vlasti su uništile čitav tiraž.[3] Posljednjih godina Čukovski je bio populararan; laureat niza državnih nagrada i nositelj ordena. U dači u Peredelkinu, u kojoj je posljednjih godina neprestano živio, dogovarao je sastanke sa okolnom decom, razgovarao s njima, čitao poeziju, na sastanke je pozivao poznate ljude, poznate pilote, umetnike, pisce i pesnike. Kornej Čukovski umro je 28. oktobra 1969. od virusnog hepatitisa. Na dači u Peredelkinu, u kojoj je pisac proživio veći dio svog života, sada radi njegov muzej...

SV10 61149) ŠAPAT MEĐU POVICIMA , Filip Tanselen , Brankovo kolo Sremski Karlovci 2007 , pesme Filip Tanselen rođen je 1948. godine u Parizu. Objavio je preko dvadeset knjiga poezije i ogleda iz estetike i pozorišta, autor je i nekoliko pozorišnih komada. Nosilac je državnog doktorata, profesor estetike i šef katedre za pozorište na Sorboni. Jedan je od osnivača i direktor Međunarodnog centra za proučavanje i kreiranje poetskog prostora u okviru koga se organizuju seminari i radionice. Tokom osamdesetih godina prošlog veka radio u okviru pozorišne trupe El Asifa. Njegova istraživanja se bave odnosom poezije i govora, ali i poezije i drugih umetnosti (pozorište, muzika, ples, fotografija, slikarstvo). Prevođen je na više jezika među kojima su nemački, arapski, engleski, turski, italijanski, sada srpski, i drugi jezici. Filip Tanselen je i pesnik moralnog habitusa. On zapaža nezgrapne poteze globalnog sveta, koji satiru nezaštićene strukture ljudske lepote i neponovljivosti. On smatra da je pesnički jezik govor koji se mora suprotstaviti besmislu sile i prinudi na nepostojanje. Filip Taneslen je prijatelj ugnjetenih i obespravljenih, ali ne na plakatni način, već kao autor čiji dar nadilazi dnevne mehanizme površnosti i preuzima ulogu pesničke misije čiji je cilj konkretan preporod stanja ljudske svesti, njenog naličja i greha. Filip Tanselen je pesnik vizionarskih rešenja, egzistencijalne zaštite i slobode. Njegova poezija egzemplarni je primer superiornosti talenta da nadiđe lokalno i, u koncentričnim krugovima kreacije, dostigne univerzalno kao princip stvaranja i sveta. izbor , prevod i pogvor Emilija Cerović mlađa mek povez, format 13 x 20 cm , ćirilica, 88 strana

Izdavač: Laguna, Beograd Ilustracije i tekst: Konstanca Drop Prevod: Zoran Penevski Povez: tvrd Broj strana: 16 Format: 18 x 20 cm Vrlo dobro očuvana. Serija knjiga s korisnim pojmovima za decu od 2 do 4 godine. • Prva saznanja o svetu oko nas • Stabilni delovi, laki za rasklapanje • Lepe, jasne slike • Kratki i jednostavni tekstovi. Kako? Šta? Zašto? Deca imaju hiljadu pitanja. • Šta radimo kad dođe leto? • Zašto je lišće raznobojno? • Kako zimi žive životinje? (K-30)

Tomaž Šalamun (Zagreb, 1941 – Ljubljana, 2014), slovenački pesnik. Jedan od vodećih savremenih evropskih pesnika. Diplomirao je istoriju umetnosti na Univerzitetu u Ljubljani. Radio je kao profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Ljubljani i kao kustos u Modernoj galeriji u Ljubljani. Poznat kao konceptualni umetnik, Šalamun je jedan od najvažnijih neoavangardnih umetnika u Istočnoj i Srednjoj Evropi. Prevodio je sa španskog, engleskog i francuskog jezika. Knjige pesama: Poker (1966), Uloga pelerine (1968), Hodočaš­će za Marušku (1971), Bela Itaka (1972), Amerika (1972), Arena (1973), Soko (1974), Imre (1975), Druidi (1975), Turbine (1975), Praznik (1976), Zvezde (1977), Metoda anđela (1978), Istorija svetlosti je narandžasta (1979), Balada za Metku Krašovec (1981), Tragom divljači (1979), Maske (1980), Analogije svetlosti (1982), Glas (1983), Soy realidad (1985), Sonet o mleku (1984), Ljubljansko proleće (1986), Mera vremena (1987), Živa rana, živi sok (1988), Dete i jelen (1990), Kuća Markova (1992), Glagoli sunca (1993), Ambra (1995), Crni labud (1997), Knjiga za mog brata (1997), More (1999), Zelena vatra, zeleni cvet (2000), Šuma i putiri (2000), Tabela (2002), Odatle (2003), Sa Arhilohom po Kikladima (2003), Šta je šta (2005), Sunčani voz (2005), Plavi stub (2007), Hladne priče (2009), Godišnje doba (2010), Opera buffa (2011). Knjige pesama Tomaža Šalamuna prevedene su na više od dvadeset jezika. Najvažnije književne nagrade: Prešernova nagrada, Jenkova nagrada, Evropska nagrada za poeziju grada Minstera, Nagrada Altamarea, Zlatni venac Struških večeri poezije, Njegoševa nagrada. Zastupljen je u brojnim antologijama moderne poezije. Bio je član Slovenačke akademije nauka i umetnosti. LIR BG Esad Pašina 25, Beograd Forum Pisaca Za izdavača: Zlatko Zlatković Urednici: Milan T. Đorđević Mileta Prodanović Lektura: Novica Tadić Tiraž: 500 83 str.; 21 cm.

Knjiga je dobro očuvana. ,,ŠONJAVKO SE VRATIO !!! ŠTA GOD RADILI NE PITAJTE GREGA HEFLIJA KAKO JE PROVEO SVOJ LETNJI RASPUST ZATO ŠTO ON DEFINITIVNO NE ŽELI DA PRIČA O TOME. Na početku nove školske godine, Greg želi da zaboravi protekla tri meseca... a naročito jedan određeni događaj... Nažalost po Grega, njegov stariji brat, Rodrik, zna sve o nezgodi koju Greg želi da zadrži u tajnosti. Ali, tajne imaju neke svoje načine da izađu na površinu... Posebno kada je u sve to umešan i dnevnik.``

Opis proizvoda Draganče Lepotanče je - kao i svi mali zmajevi ili deca - nestašan, radoznao, ponekad neposlušan, svojeglav i zanet. U nizu zabavnih i duhovitih situacija vezanih za roditeljstvo i vaspitavanje zmaja Dragančeta, u njegovom liku deca će prepoznati neke svoje osobine i naučiti šta sve ne treba raditi, a roditelji i vaspitači će uvideti da - uvek ima nade, i da se uloženi trud, ljubav i poverenje na kraju isplate. • Pismo: Ćirilica • Format: 21 x 21 cm • Obim: 342 strana • Kolor: u boji • Vrsta korica: tvrdi povez

ŠONJAVKO SE VRATIO !!! ŠTA GOD RADILI NE PITAJTE GREGA HEFLIJA KAKO JE PROVEO SVOJ LETNJI RASPUST ZATO ŠTO ON DEFINITIVNO NE ŽELI DA PRIČA O TOME. Na početku nove školske godine, Greg želi da zaboravi protekla tri meseca... a naročito jedan određeni događaj... Nažalost po Grega, njegov stariji brat, Rodrik, zna sve o nezgodi koju Greg želi da zadrži u tajnosti. Ali, tajne imaju neke svoje načine da izađu na površinu... Posebno kada je u sve to umešan i dnevnik. Povez : broširan Strana : 227 Format : 14 X 21 cm Pismo : latinica

SV12 60685) GODIŠNJA DOBA , Anđela Vilks , NS Panonija Novi Sad 2006 , Kako da se razonodimo tokom godine? Čitajući ovu divnu knjigu nećeš se nikada dosađivati i znaćeš u svakoj prilici šta da radiš u prirodi, bez obzira koje je godišnje doba. Posmatrajući i upoznajući svet oko sebe, neopaženo ćeš, zahvaljujući uputstvima i savetima koji su sadržani u knjizi, početi da aktivno učestvuješ u svemu onome što daje izuzetnu draž životu biljaka i životinja u prirodnom okruženju. odlično očuvano, tvrd povez, format 22 x 28 cm , ilustrovano u boji, ćirilica, 96 strana

Марк Твен: ТОМ СОЈЕР КАО ДЕТЕКТИВ Издавач: БРАТСТВО-ЈЕДИНСТВО, Нови Сад, 1952.год. Тврди повез, 87 страна, илустровано, ћирилица. Очуваност приказана на фотографијама. РЕЂЕ У ПОНУДИ. `Марк Твен (енгл. Mark Twain), право име Самјуел Лангхорн Клеменс (енгл. Samuel Langhorne Clemens; Флорида, 30. новембар 1835 — Рединг, 21. април 1910) био је амерички књижевник. У опсежном животном делу остварио је широку лествицу осећаја и мисли, од пуне животне радости до потпуног безнађа. Након детињства проведеног на обалама Мисисипија учио је за типографа, радио као пилот на речном броду, ишао у потрагу за златом у Калифорнију, путовао по Средњем истоку и Европи. Његов живот пун пустоловина, успеха и славе помућује смрт његових жена и ћерки, што изазива песимизам и тешки очај његових последњих радова. Био је добар пријатељ Николе Тесле. Његови најпознатији јунаци су дечаци Том Сојер и Хаклбери Фин. Самјуел Лангхорн Клеменс рођен је 30. новембра 1835. године у месту Флорида у Мисурију. Када му је било четири године с родитељима се преселио у место Ханибал, где је похађао основну школу. Након смрти оца 1847. године кренуо је на штампарски занат. Касније је радио као штампар у Кеокуку (Ајова), Њујорку, Филаделфији, Пенсилванији и другде по САД. Потом је био кормилар на пароброду на реци Мисисипи све до почетка Америчког грађанског рата 1861., када је на кратко као добровољац приступио коњици Конфедерације. Касније те године придружио се брату у новооснованом територију Невада где је радио у руднику сребра. Године 1862. постаје известилац новина Територијал ентерпрајз у месту Вирџинија Сити у Невади, а 1863. је почео писати чланке за исте новине под псеудонимом Марк Твен. На реци Мисисипи та фраза значи „два хвата дубоко“. Након пресељења у Калифорнију, тачније у Сан Франциско 1864. године упознао је америчке писце Артемуса Ворда и Брета Харта који су му пружили подршку у његовом раду. Године 1865, обрадио је бајку коју је чуо на калифорнијским златним пољима и објавио је под насловом The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County. За неколико месеци дело је постало веома популарно. Године 1867, је одржао предавање у Њујорку, а исте године је посетио Европу и Палестину. Та путовања описао је у књизи The Innocents Abroad (1869.) која преувеличава аспекте европске културе, а која је импресионирала америчке туристе. Ускоро се (1870.) оженио Оливијом Лангдон. Након кратког боравка у градићу Буфало (држава Њујорк) млади брачни пар сели се у место Хартфорд у Конектикату. Већина Твенових најбољих дела написана је током 1870-их и 1880-их у Хартфорду и за време лета на фарми Квери код места Елмира (држава Њујорк). Дело Roughing It (1872.) описује његове ране пустоловине у доба када је био рудар и новинар. Доживљаји Тома Сојера (1876.) славе детињство у граду на обали Мисисипија, док дело А Tramp Abroad (1880.) описује путовање кроз немачки Шварцвалд. Роман Краљевић и просјак (1882.) књига је за децу фокусирана на замену идентитета у тјудорској Енглеској. Живот на Мисисипију из 1883. комбинује аутобиографски приказ властитих искустава као речног пилота. Роман „Јенки на двору краља Артура“ из 1889. године сатирично је дело на тему тлачења људи у феудалној Енглеској. Радња романа у основи се бави путовањем кроз време. На крају романа се открива да је главни јунак све то само сањао. Доживљаји Хаклберија Фина (1884.) наставак су Доживљаја Тома Сојера и углавном се сматра Твеновим најбољим делом. У роману је реч о дечаку који бежи од свога оца на сплави реком Мисисипи с одбеглим робом Џимом. Ово дело, између осталог, даје читаоцу слику живота на реци Мисисипи пре грађанског рата. Исте године када се појавио Хаклбери Фин, Твен је оснива фирму Charles L. Webster and Company како би објављивао своја дела и дела других писаца. Најпознатије дело које је та фирма објавила били су Лични мемоари (два свеска, 1885—1886.) које је написао амерички генерал и председник Јулисиз С. Грант. Лоша инвестиција у аутоматску писаћу машину довела је фирму до банкрота (1894.). Успешна предавања широм света и књига која је настала на основу тих путовања Following the Equator (1897.) отплатили су Твенове дугове. Његов рад у време 1890-их и 1900-их означен је растућим песимизмом и горчином, које су проузроковали његов пословни неуспех, а касније и смрт његове супруге и две њихове кћерке. Значајна дела из тог раздобља су Pudd`nhead Wilson (1894) - роман чија радња је смештена на Југ САД пре грађанског рата и у којој се критикује расизам. Personal Recollections of Joan of Arc (1896.) је сентиментална биографија Јованке Орлеанке. Каснија дела укључују две кратке приче The Man That Corrupted Hadleyburg (1899.) и The War Prayer (1905.). Реч је о филозофским, социјалним и политичким есејима. Рукопис дела Тајанствени странац је остао некомплетан, а дело је објављено постхумно 1916. године. Твенов рад инспирисан је неконвенционалним Западом, а популарност његових дела означила је крај доминације, у америчкој литератури, писаца из Нове Енглеске. Каснији славни амерички писци Ернест Хемингвеј и Вилијам Фокнер позивали су се на Твена као на своју инспирацију. У последњим годинама свог живота Твен је писао мање, али је често јавно говорио о многим темама. Остао је запамћен и по оделима с белим цртама која је увек носио у јавним наступима. Примио је почасни докторат Оксфордског универзитета 1907. године. Када је преминуо оставио је за собом недовршену аутобиографију коју је 1924. године објавила његова секретарица Алберта Бигелоу Пејн. У првој половини 1990. пронађен је изворни рукопис Хаклберија Фина у Холивуду. Након дужег повлачења по суду око борбе за право власништва тај рукопис, као и други до тада необјављени материјали, додељени су јавној књижари Бафала и округа Ири 1992. године. Четири године касније (1996.) објављено је ревидирано издање Доживљаји Хаклберија Фина, које је обухватало и необјављене материјале. При крају можда је занимљиво споменути како је Твен био и један од ретких пријатеља Николе Тесле. Марк Твен преминуо је 21. априла 1910. године у месту Рединг у Конектикату.

Knjiga je dobro očuvana.Bila zalepljena posveta,ostao trag. ,,Šta znači voleti? Zašto se u nekim porodicama ljubav više pokazuje nego u drugim? Zašto smo toliko stidljivi zbog ljubavi? Šta treba da radimo kako bismo izašli s nekim? Zašto seks budi u nama i želju i strah u isti mah? Ovo su neka od mnogobrojnih pitanja koja vi, tinejdžeri, postavljate sebi, a Noeli Vijale i Stefan Klerže pružaju vam odgovore i smernice za razmišljanje. Zahvaljujući njihovim savetima, ova knjiga će vam pomoći da bolje razumete veliku zagonetku koju predstavlja ljubav i preokrete koje ona izaziva u svakom od nas. Uzrast 11-16 godina``

Ilustracije Mersad Berber! Autor - osoba Trifunović, Duško, 1933-2006 = Trifunović, Duško, 1933-2006 Naslov Dnevnik i noćnik / Duško Trifunović ; [ilustracije Mersad Berber] Vrsta građe enciklopedija, leksikon URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Zrenjanin : Gradska biblioteka `Žarko Zrenjanin`, 1984 Fizički opis 75 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Berber, Mersad, 1940-2012 = Berber, Mersad, 1940-2012 Tontić, Stevan, 1946-2022 = Tontić, Stevan, 1946-2022 Zbirka ǂBibliotekaǂ Poezija ; knj. 9 (Broš.) Napomene Pjesnik Duško Trifunović / Stevan Tontić: str. 67-74. Predmetne odrednice Trifunović, Duško, 1933-2006 Trifunovićevo „pevanje i mišljenje“, po onome što je u njemu najsuštinskije, svojevrsni je individualnoumjetnički a moderni nastavak one vrste narodnog duha i narodne mudrosti koja se najprimjernije uobličila ne samo u poeziji već i u paradoksu i sentenci, duhovitim ali i metafizički ponornim „zamršajima“ jezika u jezičkim igrama i obrtima, u začudnim i zagonetnim, značenjski do neprozirnosti bogatim iskazima i kalamburima. S jedne strane – metafizika, s druge – politika! S jedne mračno poniranje u zagonetku jezika i postojanja, s druge, lagano poigravanje opštepozntim istinama, frazama i dnevnim lozinkama. Tako nam se Trifunović neprestano skriva i raskriva, zatamnjuje i rasvetljava, tone i isplivava. (Iz recenzije STEVANA TONTIĆA) Duško Trifunović, književnik, pjesnik i televizijski autor, je rođen 13.9. 1933. godine u Sijekovcu kod Bosanskog Broda. Zasigurno jedan od najvećih književnika južnoslovenskih prostora sa dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Nije bio član sekcija, ni mladi pjesnik pionir. Prvu pesmu napisao je tek po povratku iz vojske, sa 22 godine. „...Sa dvadeset i dvije godine sam počeo da pišem. Svoju prvu zbirku pjesama napisao sam na vratima vagona, jer sam dvanaest godina radio u fabrici kao majstor-bravar. Pravio sam vrata za vagone i nikada nisam zakasnio na posao. Uvijek sam se ponašao po zakonu, nisam vikao: „Dajte mi slobodu“. Sam sam je obezbjeđivao tako što sam bio poslušan. Bojao sam se škole jer su me tamo ispitivali. Profesor te pita, a ti znaš da on to zna. Mislio sam, kako su blesavi, pitaju te ono što već znaju. Onda sam došao do zaključka da jedino ako budem pisao neću morati nikome da polažem račune.— ...U početku su piscu najveća inspiracija samoća i nesreća. Posle shvatiš da ne moraš robovati istoriji i teoriji književnosti. Nisam mogao ostati u pjesničkom jeziku koji se sastojao od vjetra, vode i magle. Nisu me interesovale te elementarne nepogode.—“ U Sarajevo dolazi sa 24 godine i zanatom bravara, ali već sledeće godine 1958. izdaje prvu knjigu. Bio je jedan od najznačajnijih predstavnika takozvane estradne, govorne poezije, od svoje prve knjige „Zlatni kuršum“ (1958) kojom je debitovao u književnosti i odmah bio nagrađen Brankovom nagradom, na Stražilovu. Svrstan je u talas nove urbane poezije sarajevskog kruga, gdje je najduže i stvarao. Bio je plodan stvaralac koji je stvorio dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Teorija ga nikada nije zanimala već samo praksa. Mogao je da napiše, i pisao je, pjesme na sve teme, situacije, osjećanja. U obilnoj produkciji za narod, najširu publiku, nije se stidio narudžbina. Od recitala, otvaranja izložbe, do jelovnika, šta i kad zatreba, kako za djecu tako i za odrasle, za pastire i akademike, a žalio je doktorske i doktrinarne pesnike. Pazio je jedino da „ne umre naše/njegovo slovo ljubve, da ne izneveri moć poezije i mesto pesnika“. Smatrao je da je poezija jedina nacionalna umetnost jer je jezik jedini što narod ima i što ga čini svojim. Sve drugo se može donijeti, pa i u vidu humanitarne pomoći.“ Na televiziji je zapamćen kao autor emisija na TV Sarajevo „Šta djeca znaju o zavičaju“. Smatra se zaslužnim za kreiranje nečega što je kasnije nazvano sarajevska rok-en-rol škola. Sarađivao je sa najpoznatijim muzičkim bendom bivše Jugoslavije Bijelim dugmetom u izradi njihovih pjesama. Do tog momenta je bilo nezamislivo da poznat i afirmisan pjesnik sarađuje sa rok bendom. Iz te saradnje su se izrodili hitovi kao što su „Ima neka tajna veza“, „Šta bi dao da si na mom mjestu“, „Glavo luda“ i mnogi drugi. Sem toga, pisao je tekstove i za „Indekse“, Nedu Ukraden, Zdravka Čolića, Arsena Dedića, Gabi Novak, Seida Memića-Vajtu a poslednje poznato estradno ime sa kojim je radio je bio Željko Joksimović („Ima nešto“). Ukupno je preko 230 njegovih pesama komponovano i snimljeno. Po izbijanju rata 1992. godine prelazi da živi u Novi Sad gdje nastavlja da radi za TV Novi Sad. Preminuo je 28. januara 2006. godine u Novom Sadu. Prema sopstvenoj želji sahranjen je u Sremskim Karlovcima, 30. januara 2006. gdje je imao kućicu u kojoj je boravio i radio. Mersad Berber (Bosanski Petrovac, 1. januar 1940 – Zagreb, 7. oktobar 2012) bio je akademski slikar iz Bosne i Hercegovine. U Ljubljani je 1963. godine završio slikarske studije na Akademiji lepih umetnosti u klasi Maksima Sedeja, a magistrirao je grafičko slikarstvo sa profesorom Rikom Debenjakom. Petanest godina docnije, Berber stiče poziciju profesora na Akademiji lepih umetnosti u Sarajevu. Od 1965. i prve samostalne izložbe u ljubljanskoj Gradskoj galeriji, karijera ovog umetnika kreće uzlaznom putanjom. Danas je Berber jedan od najpoznatijih grafičkih slikara na svetu koji je 1984. godine uvršćen u kolekciju galerije Tejt (Tate Gallery), stvarajući estetski i etički identitet svoje domovine poznat milionima ljudima. Skoro 40 godina svog umetničkog rada potrošio je kao istinski homo universalis sa slikanjem, grafičkim crtežima, ilustrovanjem i prepariranjem bibliografskih edicija, grafičkih i poetskih karti. Njegova scenografija i dizajn kostima zaživeli su u pozorištima u Ljubljani, Zagrebu i Vašingtonu. Svoj animirani film Tempo Sekondo (Tempo Secondo) završio je 1985. godine. Od 1966. godine Mersad Berber je dobio više od pedeset nagrada i priznanja. Pored mnogih međunarodnih nagrada, treba izdvojiti Zlatnu medalju i honorarnu diplomu na Prvoj međunarodnoj izložbi grafike u Trstu, prvu nagradu na 11. Međunarodnom bijenalu u Sao Paolu, Honorarnu nagradu na 10. Međunarodnom bijenalu u Tokiju, prvu nagradu na 7. Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji, nagradu IKOM-a u Monte Karlu, nagradu grada Krakova na 4. Međunarodnom bijenalu grafike i dr. 2007. godine postao je član Ruske akademije umetnosti. Od 1992. godine Mersad Berber je živeo u Zagrebu i Dubrovniku. Umro je 7. oktobra 2012. u Zagrebu. MG77 (N)

NOVA KNJIGA mek povez 224 str ĆAO, MI SMO TEA SISTERKE! STUDIRAMO NA MIŠFORDU I VOLIMO AVANTURE I MISTERIJE! MI SMO NAJBOLjE DRUGARICE, ČAK I VIŠE OD TOGA… MI SMO KAO SESTRE! Kolet je upravo saznala nešto neverovatno! Ivet, vlasnica salona lepote na Ostrvu kitova, radila je i u Holivudu! Tako je započela jedna avantura… među četkama i karminima! Dobro došli na prestižni koledž Mišford, na kojem zajedno borave deca iz celog sveta! Časovi, sportska takmičenja, iskrena drugarstva, male ljubavi – svaki dan na Mišfordu je pun iznenađenja… Na hodnicima koledža može se sresti pet devojaka povezanih snažnim prijateljstvom: to su Tea sisterke. A ovo su njihove avanture, snovi i osećanja!

Tajni dnevnik pun uspomena, želja i snova! Ovo je tvoj dnevnik! Iskoristi ga da zapišeš sve o sebi, svojim prijateljima, porodici i svemu što se dešava u tvom životu. Olovku u ruke i ispuni dnevnik osećanjima i tajnama koje ćeš sačuvati zauvek! Popuni stranice ovog dnevnika tako što ćeš zabeležiti šta voliš da čitaš, gledaš ili radiš; šta tvoji prijatelji misle o tebi i kako provodiš svoje veče. Sačuvaj od zaborava sve predivne šetnje, odgovori na izazove i reši kviz. Da li ćeš napraviti unikatan ram ili narukvicu prijateljstva? Ovaj dnevnik je pun zabavnih pitanja i aktivnosti, kao i načina da sačuvaš sve svoje drage uspomene!

Tajni dnevnik pun uspomena, želja i snova! Ovo je tvoj dnevnik! Iskoristi ga da zapišeš sve o sebi, svojim prijateljima, porodici i svemu što se dešava u tvom životu. Olovku u ruke i ispuni dnevnik osećanjima i tajnama koje ćeš sačuvati zauvek! Popuni stranice ovog dnevnika tako što ćeš zabeležiti šta voliš da čitaš, gledaš ili radiš; šta tvoji prijatelji misle o tebi i kako provodiš svoje veče. Sačuvaj od zaborava sve predivne šetnje, odgovori na izazove i reši kviz. Da li ćeš napraviti unikatan ram ili narukvicu prijateljstva? Ovaj dnevnik je pun zabavnih pitanja i aktivnosti, kao i načina da sačuvaš sve svoje drage uspomene!

Autor - osoba Ružicki, Tomaš, 1970- Naslov Anima, a postoji : izabrane pesme / Tomaš Ružicki ; izbor i prevod s poljskog Biserka Rajčić Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Vršac : Književna opština Vršac, 2013 (Beograd : Žig) Fizički opis 97 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Rajčić, Biserka Zbirka ǂBiblioteka ǂAtlas vetrova (broš. sa klapnama) Napomene Tiraž 300 Str: 85-93: Tomaš Ružicki ili pretvaranje stvarnosti u nestvarnost i obrnuto / Biserka Rajčić Na presavijenom delu kor. lista beleška o autoru. Predmetne odrednice Ružicki, Tomaš, 1970- -- Poezija Tomaš Ružicki rođen je u šleskom gradu Opolu, u kome je završio osnovnu i srednju školu, romanistiku je studirao na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu, doktorirao je iz savremene francuske književnosti, koju predaje na Katedri za romanistiku u svom rodnom gradu, a povremeno drži i kurseve kreativnog pisanja. Bavi se i prevođenjem francuske poezije (Rembo, Malarme, Segalen i dr.). Debitovao je 1997. godine, objavljivao je i objavljuje pesme u najelitnijim poljskim književnim časopisima poput Književnih svezaka, Odre, Vremena kulture, Studiuma i dr. Dosad je objavio sedam zbirki pesama: Vaterland, Anima, Koliba okićena, Svet i antisvet, Dvanaest stanica, Kolonije, Knjiga rotacija, roman Bestijarijum i putopise naslovljene sa Tomi. Beleške o mestima zadržavanja. Autor je najznačajnijeg poljskog književnog časopisa Književne sveske, koji ga je nagradio Nagradom Josif Brodski. Laureat je i Nagrade Kamil Bačinjski, Nagrade Košćelskih, Nagrade „Kamen” (Festivala „Grad poezije”), a za dlaku mu je izmakla najznačajnija poljska književna nagrada Nike za zbirku Kolonije. Prevođen je na francuski, nemački, engleski, italijanski, ukrajinski, litvanski, bugarski, srpski i dr. Pesnička zbirka naslovljena sa Anima, a postoji (prema pesmi iz zbirke Anima) sastavljena je od reprezentativnih pesama iz svih pesničkih knjiga Ružickog. Objavljivan je i u srpskim časopisima (Treći trg, Književni magazin, Književnik). Njegove pesme emitovane su na Trećem programu Radio Beograda.. Nalazi se u antologiji Moj poljski pesnički XX vek Biserke Rajčić. MG9

Knjaževac Prosveta, 1988. Bibliotečki pečat, praktično nekorišćena. Vujčićeva zbirka pesama gotovo celim svojim opsegom oživotvoruje i posreduje jednu trajnu pesničku opsesiju - dramu stvaralačkog čina. To, međutim, pre znači to da je u stihovima ovog pesnika mogućno otrkiti štogod od tradicionalnog pristupa ovoj temi. Reč, rečenica, jezik u njegovim pesmama dobijaju antropomorfna svojstva, ponašaju se kao `bića` koja biju svoju bitku za `bitak`, za prevladavanje i opstajanje, za sjedinjavanje i, time, artikulisanje fenomena egzistencije. Sasvim je razumljivo da je pri svemu, u pitanju jedan, umnogome posredan, postupak sučeljavanja sa životom humane jedinke. Jer, hteli-ne hteli, `subjekti` njegovih pesama se moraju suočiti (i suočavaju se) sa ljudskim problemima, bili oni vanvremeni ili aktuelni, i na taj način, posredstvom egzistencijalne situacije jedne stvaralačke avanture, doživljavamo našu vlastitu situaciju. Nikola Vujčić (1956, Velika Gradusa, Hrvatska), diplomirao je književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, grupa za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Objavio je knjige pesama: Tajanstveni strelac (1980), Novi prilozi za autobiografiju (1983), Disanje (1988), Čistilište (1994), Kad sam bio mali (1995), Prepoznavanje (2002), Zvuk tišine (2008), Novi prilozi za autobiografiju, drugo, dopunjeno izdanje (2008), Rasuti zvuk (2009), Dokle pogled dopire (2010), Dokle pogled dopire i nove pesme (2012), Svedočenje (2014), Skrivenosti (2017) i Soba, izabrane pesme / The room, selected Poems (dvojezično srpski/engleski, 2019). Pesme su mu prevođene na engleski, nemački, francuski, španski, švedski, ruski, češki, slovački, japanski, mađarski, rumunski, poljski, jermenski, slovenački, makedonski. Prevodi sa ruskog. Dobitnik je nagrada: „Braća Micić“, Zmajeve nagrade Matice srpske, Disove nagrade, „Miroslav Antić“, „Đura Jakšić“, „Branko Miljković“, „Zaplanjski Orfej“, „Kondir Kosovke devojke“, „Skender Kulenović“, „Stevan Pešić“, „Zlatni suncokret“ i „Sava Mrkalj“. U izdanju Matice srpske, u biblioteci Zmajeva nagrada, objavljen je zbornik radova posvećen njegovoj poeziji pod naslovom Poezija Nikole Vujčića (2008). Objavljene su mu knjige izabranih pesama na rumunskom, poljskom, bugarskom i makedonskom jeziku. Član je Srpskog književnog društva i Srpskog P.E.N. centra. Radio kao urednik u „Službenom glasniku“. Živi u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica Naslovna i ilustracije: Mihailo Pisanjuk Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 — Beograd, 11. februar 1993) bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Biografija Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Mihailo je bio sin Dimitrija i Nerandže Maksimović, Nerandža-Nera je bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca.[1] Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova.[2][3] Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.[4] Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti,[4] a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović.[4] Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa. Književna dela Nagrada za pisca godine Spomenik pesnicima sa likom Desanke Maksimović u Valjevu Grob Desanke Maksimović u Brankovini Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao”. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje”, „Strepnja”, „Prolećna pesma”, „Opomena”, „Na buri”, „Tražim pomilovanje” i „Pokošena livada”.[5] Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka”[6] — pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu.[7] Pesma je objavljena tek posle rata. Zbog jedne od njenih rodoljubivih pesma, neobjavljena pesma „U ropstvu”, bila je i zatvarana.

Opis proizvoda „Da bi video“, govorila je tetka, „moraš da gledaš.“ Bila je to njena najvažnija lekcija. Nju sam dobro savladao. Teo je pametan i radoznao dečak, napunio je dvanaest godina i ima mačka Tozimira. Ali jednog jutra, umesto dadilje, pojavila se njegova tetka Elena koja je nekad radila u policiji. Uslediće avanture koje su kao stovorene za njih dvoje... U ovoj knjizi ćete naći deset neobičnih i originalnih slučajeva koje su rešili Teo i njegova tetka. I ne samo to! I vi možete u jednom trenutku da se uključite i pokušate da sami nađete rešenje na osnovu poznatih činjenica. Uživajte u sjajnim pričama i ilustracijama, pažljivo čitajte i prokljuvite šta se dogodilo. I dobro pazite da vam ovu knjigu ne ukradu! U suprotnom, moraćete bez Teove i Elenine pomoći da rešite slučaj...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Zlatna knjiga detinjstva` Ilustracije: Radoslav Zecevic Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1939) srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor kultnih dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 90 knjiga, uglavnom za decu, a jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.[1] Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.[2] Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Ljubivoje Ršumović rođen je u selu Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine, od oca Mihaila i majke Milese Ršumović. Dalji preci su mu Okiljevići od Gacka.[3] Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. Diplomirao je 1965. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku komparativne književnosti. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u Užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. U Beogradu je upoznao Duška Radovića, pod čijim uticajem je počeo da piše pesme za decu. Na njegovo stvaralaštvo takođe je uticao i Jovan Jovanović Zmaj, ali i pedagoška doktrina Džona Loka.[1] Od 1965. godine radio je u redakciji programa za decu na Radio Beogradu, kao autor emisija „Utorak veče - ma šta mi reče`, „Subotom u dva` i „Veseli utorak`. Tri godine nakon toga prešao je u Televiziju Beograd, gde je bio autor emisija za decu „Hiljadu zašto“, „Hajde da rastemo“, „Dvogled” i „Fazoni i fore“, koja je imala preko sto četrdeset epizoda.[1] Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao preko šest stotina emisija, a osim programa za decu, bio je autor i nekoliko dokumentarnih programa, poput serije „Dijagonale - priče o ljudima i naravima`. Objavio je 86 knjiga, uglavnom za decu, a njegova dela prevedena su na više stranih jezika. Takođe, Ršumović je autor tri udžbenika za osnovne škole: „Deca su narod poseban`, za izborni predmet Građansko vaspitanje (drugi razred), kao i „Azbukvar` i „Pismenar` za prvi razred. Od 1986. do 2002. godine bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“, a trenutno je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije[4] i predsednik saveta Međunarodnog festivala pozorišta za decu koji se održava u Subotici.[5] Jedan je od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića, kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, a takođe je i jedan od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[6] Uporedo sa književnim radom i radom na televiziji, Ršumović se bavio i fotografijom i sportom. Osnivač je, takmičar, i prvi predsednik Karate kluba „Crvena Zvezda`.[1] Danas živi i radi u Beogradu. Recepcija dela Pisac Filip David je o njegovom delu napisao: Dečja poezija Ljubivoja Ršumovića po mnogo čemu je osobena. Moderna po duhu i izrazu, ona je istovremeno duboko uronjena u dobru tradiciju srpske književnosti za decu. Duhovito i prijateljski Ršumović mladim sagovornicima prikazuje jedan živi, aktivan kosmos nastanjen ljudima, životinjama i stvarima pojednako obdarenim i sposobnim da govore o sebi i drugima, o ljubavi, drugarstvu, razumevanju i nerazumevanju, raznim ovozemaljskim čudesima koja se skrivaju u svakodnevici, u naizgled običnim trenucima našeg života.[7] Dečji pesnik Duško Radović o Ršumovićevom delu smatra: Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi ciklus počeće od Ršumovića a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni.[8] Milovan Danojlić je o njegovom delu zapisao: Pogleda li se pažljivije rečnik Ršumovićeve poezije, lako će se uočiti smelost sa kojom pesnik koristi nepesničke reči, reči iz najšire, svakodnevne potrošnje, ili čak i one iz međunarodnog opticaja. Zapostavljene, prezrene i osumnjičene, on je te reči udostojio pažnje i one su, zahvalne, zasjale u njegovim pesmama svim žarom što ga u sebi nose. Samo je jedanput, jednom pesniku, i to dečjem pesniku, bilo dano da zaigra na tu kartu, da pokaže širokogrudost prema jakim sazvučjima i proskribovanim rečima. Zahtev da se strane reči izbegavaju u poeziji i dalje ostaje na snazi, i to sa valjanim razlozima. Samo je jedanput taj zahtev, u igri, mogao biti izigran: Ršumović je iskoristio taj trenutak.[9] Estetičar i kritičar Sveta Lukić tvrdi: Ljubivoje Ršumović se ovim delom, pre svega ciklusima `Kuća` i `Braća` pridružuje uspešnim nastojanjima jednog dela svoje generacije (ili tek neku godinu starijih) pesnika: Ljubomira Simovića, Milovana Danojlića, Matije Bećkovića). U nekoj budućoj tipologiji savremenog srpskog pesništva, kojae nikako da se izgradi, sigurno će ta struja dobiti veoma istaknuto mesto.

Plava ptica, knjiga br. 88 Autor - osoba Viliamson, Henri, 1875-1977 = Williamson, Henry, 1895-1977 Naslov Vidra Tarka / napisao Henri Viliamson ; [preveli s engleskog Ljiljana Stanić ; Miroslav Stanić ; ilustracije Ivica Koljanin] Jedinstveni naslov Tarke the Otter. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1986 Fizički opis 261 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vignjević-Stanić, Ljiljana, prevodilac = Vignjević-Stanić, Ljiljana, prevodilac Stanić, Miroslav, prevodilac = Stanić, Miroslav, prevodilac Koljanin, Ivica, 1924-2006 = Koljanin, Ivica, 1924-2006 Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare ; ǂknj. ǂ88 ISBN (Plast. sa omotom) Napomene Prevod dela: Tarke the Otter / Henry Williamson. Stanje: posveta na predlistu, inače veoma dobro očuvano. Henri Viliamson VIDRA TARKA Razočaran besmislenošću rata, a odmah po izbijanju Prvog svetskog rata javio se kao dobrovoljac i služio u Francuskoj, Henri Viliamson (1895–1977) je jedno vreme radio u Londonu, da bi ga, odmah no objavljivanju prvog romana, napustio i nastanio se u Džodžemu, u severnom Devonu, gde je marljivo proučavao prirodu i gde je napisao knjigu „Vidra Tarka“ i mnoge druge velike romane o prirodi, na kojima umnogom počiva njegov današnji ugled kao pisca. Jedne noći, dok se mesec probijao iz oblaka na istočnoj strani, jedna mlada vidra okotila je tri mladunčeta u jednom starom šupljem hrastu pokraj reke, znanom kao Sovina duplja. Najstarije i najveće u leglu bilo je muško mladunče zvano Tarka, što znači Mala vodena lutalica. Pripovest o Tarkinom odrastanju i životu u Međurečju, između reke To i reke Toridž, dok ga se na kraju nije domogao i ubio ga njegov neprijatelj, veliki šareni pas gonič Nepopustljivi, sada je omiljeno klasično delo. Viliamson ga je pisao pet godina, prepisujući ga i prerađujući 17 puta dok konačno nije bio zadovoljan rezultatom. Čim je knjiga objavljena, 1927. godine, dočekana je pohvalama i nagradama. Oduševili su se niko manje no danas slavni Arnold Benet, Džon Golsvordi i Tomas Hardi. Otada je knjiga prevedena na mnoge jezike i izdavana bezbroj puta. Kada je Dejvid Kobem 1978. godine snimio u boji film „Vidra Tarka`, koji se sa izvanrednim uspehom prikazivao i u Jugoslaviji, popularnost ovog predivnog dela o rođenju, životu i junačkoj smrti vidre Tarke dobila je još veće razmere. Stanje: kratka posveta na predlistu, inače dobro očuvano KC novo (L)

60059) Antologija italijanske poezije XX veka , Dante Mafija , Paideia Beograd 2007 , Priredjivac ove Antologije je Dante Mafija, esejista, pripovedac i pesnik. Mafija je pisao u najznacajnijim italijanskim casopisima, uredjivao je pregled novih knjiga za RAI, osnivac je casopisa I Policordo i Poetica. Trenutno je glavni urednik lista Poiesis. Na njegovu poeziju skrenuli su paznju Aldo Palaceski, koji je 1974. napisao predgovor za njegovu prvu zbirku, Leonardo Shasha koji je, kao i Dario Beleca, smatrao Mafiju jednim od najvecih italijanskih pesnika. Godine 2004. je od predsednika republike Champija dobio zlatnu medalju za kulturu. Po recima prevodioca, Milane Piletic, na srpskom se vec mogao cuti, na Trecem programu Radio-Beograda, gde su se zahvaljujuci knjizevnom sluhu Radmile Gligic, pre vise meseci mogli cuti odabrani stihovi iz ove Antologije i odlomci iz Danteovog ,,Romana o Tomazu Kampaneli`, s kojim ce se nasa publika uskoro susresti i putem slova, takodje zahvaljujuci sluhu Petra Zivadinovica. Prevodilac istice da ce ova Antologija biti prava poslastica za srpske ljubitelje poezije koji ne znaju italijanski, kao i za one koji italijanski znaju, jer je delo stampano dvojezicno; delo ce biti znacajno i slavistima u Italiji. Pileticeva dalje navodi da je izbor poezije sacinjen vrlo neobicno: u svom predgovoru, Dante istice da je antologiju - s obzirom na to da antologicar nije istoricar knjizevnosti - sacinio prvenstveno vodjen licnim afinitetima, sto znaci da cete u njoj prevashodno cuti lirske tonove, od Gvida Gocana i Ade Negri do nasih savremenika, sa namerno sturim bio-bibliorafskim beleskama, da bi sto vise ostalo za cistu pesnicku atmosferu i neposredno iscitavanje, bez glomaznog kritickog aparata. Tu su i velikani poput Sabe, Montalea, Ungaretija... Tako cemo na poetskom putovanju ugledati i pesnike - kriticare (kao sto su Spanjoleti, Ceki, Bordjeze), i petnaestak pesnikinja, i neke mlade, cesto tragicno prerano utihnule glasove. Dante je, kao i njegov davni imenjak, tragao za istinom i ishodima, a ne za poznatim skolama i licnostima, makar bili i danas uticajni, ali kadkad samo epigoni epigona. Pileticeva, na kraju, izrazava zelju da kao i priredjivac svaki citalac ovde pronadje ponekog bliskog... dvojezično italijansko srpski , tvrd povez, format 15 x 21 cm , 491 strana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta. Na kraju knjige ima potpis i skromno iscrtano flomasterom na unutrasnjoj strani korice, nista strasno! Ilustracije: Djuro Seder Danko Oblak (Zagreb, 19. ožujka 1921. – Zagreb, 5. rujna 1998.), novinar i pisac za djecu i omladinu. Životopis Grob Danka Oblaka na zagrebačkom Mirogoju. Školovao se u Zagrebu, gdje je završio Trgovačku akademiju. Sudionik NOB-e je od ljeta 1943. godine. Tijekom antifašističke borbe bio je borac, politički delegat i komandir haubičke baterije. Novinarskim i spisateljskim radom počeo se baviti još prije rata. Nakon razvojačenja 1947. radio je u Zagrebu u Nakladnom zavodu Hrvatske, zatim u redakciji lista Pionir kao suradnik i urednik i glavni urednik do 1952, glavni urednik tjednika Novine mladih što ga je izdavao CK NOH, potom je bio u statusu profesionalnog književnika, a bio je i umjetnički direktor “Zora filma”. Od 1. siječnja 1965. preuzeo je dužnost urednika kulturne rubrike Večernjeg lista i obavlja je do odlaska u mirovinu 1. srpnja 1979. godine. Uz to pisao je kritike i reportaže, bio TV kritičar i komentator kulturnih zbivanja, autor glasovitog “Embarga”, pisac nemalog broja putopisa iz zemlje i svijeta. Autor je filmskih i TV scenarija. Književni opus mu je dojmljiv. (“Razgovor o Titu”, “Priče kraj logorske vatre”, “Zelena patrola”, “Trinaest priča”, “Treća crnovrška”, “Modri prozori”, “Na tragu”, “Poletarci”, “Ježek” i dr. Dobitnik je više desetaka najuglednijih književnih nagrada. Već do godine 1966. bio je objavio dvije stotine raznih naslova, no u povijesti suvremene hrvatske književnosti bit će pamćen ponajprije kao pisac za djecu i mladež. Veoma aktivan bio je u raznim društvenim organizacijama, a u svojoj staleškoj, u DKH, potpredsjednik hrvatskih pisaca, a jedan je od osnivača izviđačke organizacije u nas. Odlikovan je Medaljom za hrabrost, Ordenom rada, Ordenom zasluga za narod i dr. Bio je zaslužnim članom hrvatske književničke organizacije punih 46 godina. Oblak će najveće priznanje za vlastito stvaralaštvo steći 1991. godine, kad su mu u 181. knjizi legendarne edicije “Pet stoljeća hrvatske književnosti” otisnuti njegovi “Modri prozori”. Rođeni Zagrepčanin, preminuo je u svom rodnom gradu 5. rujna u 77. godini, a kremiran je 8. rujna na Mirogoju. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zlatna knjiga Ilustracije: Zivojin Kovacevic Milan Ferko (pseudonimi A. Binderov, František Milko i drugi) (* 14. decembar 1929, Velke Rovne – † 26. novembar 2010) je bio slovački romanopisac, pesnik, dramaturg, autor književnosti za decu i omladinu i tekstopisac; brat Jana Ferka i novinara Jozefa i Vladimira Ferka, otac dr. Dragan i akademski vajar Lubomir Ferko. Kratka biografija Poticao je iz limarske porodice. Školovanje je stekao u Velkom Rovnu, Žilini, Nitri, a kasnije je diplomirao na Pravnom fakultetu Univerziteta Komenski u Bratislavi. U godinama 1951-1955 bio je urednik dnevnog lista Smena, 1955-1956 nedeljnika Kulturni život. Od 1956. bio je osnivač i glavni urednik Mlada vorvacie, a 1960-1969 bio je glavni i odgovorni urednik Slovačkih pogleda. Zbog podrške procesu preporoda na stranicama Slovak Vievs u septembru 1969. otpušten je i isključen iz Saveza slovačkih pisaca. Od 1970. do 1975. bio je urednik u izdavačkoj kući Slovački pisac, a od 1976. profesionalno se posvetio književnom radu. Posle 1989. godine bio je vodeći funkcioner Udruženja slovačkih književnika, predsednik Umetničkog odeljenja Matice slovenske, 1993. mu je „vratio” slovačke poglede, koje je vodio do kraja 1994. Godine 1994. 1998. bio je generalni direktor Sekcije državnog jezika i nacionalne književnosti u Ministarstvu kulture SR. Njegov sin Lubomir Ferko je poznati umetnik. Predsednik Ivan Gašparovič ga je 2. januara 2011. odlikovao Ordenom Ludovita Štura I stepena u spomen.[1] Stvaranje Početke njegovog književnog rada činili su aktuelni članci, prvijenac u knjizi objavljen je tek 1951. U početku se posvetio pisanju poezije koja je nošena u duhu entuzijazma za omladinske konstrukcije i sovjetske i međunarodne uzore. . Kasnije je pokušao da se pomiri sa socijalističkom etikom i političkim transformacijama sveta. Posvetio se i publicistici i romanima za decu i mlade, gde je pisao o Indijancima, piratima, poznatim razbojnicima ili o sopstvenim iskustvima iz detinjstva koje je obeležio Drugi svetski rat. U dečjoj poeziji pokušao je da na razigran način prenese saznanja o socijalističkom životu, novim izumima, tehnici ili obrađivao starije vrste bajki. Pored poezije i proze, pisao je i drame, radio-drame, publicističku prozu i autor je tekstova pesama koje su muzicirali M. Novak, Jan Cikker, A. Moizes i drugi. Prevodio je i poeziju uglavnom sa ruskog, ali i sa bugarskog i srpskohrvatskog.