RŠUM ZA DECU, IZBOR PESAMA I PRIČA, LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ ROĐEN 1939. GODINE U LJUBIŠU NA ZLATIBORU U PORODICI MILESE I MIHAILA RŠUMOVIĆA. U BEOGRADU JE UPOZNAO DUŠKA RADOVIĆA, POD ČIJIM UTICAJEM JE POČEO DA PIŠE PESME ZA DECU. RADIO JE NA RADIO BEOGRADU, ZATIM NA TELEVIZIJI BEOGRAD, GDE JE BIO AUTOR EMISIJA ZA DECU `HILJADU ZAŠTO `, `HAJDE DA RASTEMO` I `FAZONI I FORE` A ZA ČITAOCE `BLICA` PRIREDIO JE IZBOR SVOJIH NAJLEPŠIH PESAMA I PRIČA. NEVIDLJIVA PTICA VISINA PTICA CENTRALNO GREJANJE KLACKALICA UPOZORENJE ODA HLEBU NEVIĐENI PRONALAZAK TAPŠANJE POJAVA PRIBEGAVANJA MAŠINIZACIJA PRONAĐENA PROMAJA KORIST OD TELEVIZIJE UKRALI MU KREVET PRVA POMOĆ IZGUBLJENIMA JOŠ NAM SAMO ALE FALE ZAŠTO AŽDAJA PLAČE ŠTA MAJKE IZ LIVNA NISU ZNALE JEDNA SLATKA AŽDAJA AŽDAJA SVOM ČEDU TEPA SUNČANJE NA MESEČINI ŠKRGUT O RUKAMA ČEPRK O ŠARGANSKOJ REPI ZVEK O KOBRANU I VEČENEGI NARODALIJA O LETEĆOJ CRKVI ZUC O EDVARDOVOM PRSTENJU ISPRD O ČETIRI SOBARA BRUJ O VEČNOSTI MUK O UŠATIM MUDRACIMA PACERAJ O ČATURANGI FAZONI I FORE ZAŠTO JE BATA TUŽAN PESMA O ĆIRI DA LI JE TOČAK GLUP PROBLEM NEZAPOSLENOSTI RAŠA PRONALAZI NAOČARI MAGAREĆA KLUPA MIRA ALAPAČA NA MUKAMA NA AUTOBUSKOJ STANICI VIDOVITE PRIČE VID I ČVORAK VID I MAČOR Š ČVORAK ČEPA VIDA VID UČI NEZNANJE VID I ŽEDNI VRABAC VRABAC SREĆE STRANCA ĐURU VID ODBRINJAVA VRAPCA ODA ŠARGAREPI JEDNOG ZMAJA KRAJ ODJAVNA PESMA IZDAVAČ: RINGIER AXEL SPRINGER BIBLIOTEKA: BLIC BROJ STRANA: 63 FORMAT: 16 CM IMA 12 ILUSTRACIJA POVEZ: MEK

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malkice ostecena u vrhu sve ostalo uredno! 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....

(konačna verzija) knjiga poezije br. 5 Srđan Simeunović Sendan je objavio deset knjiga poezije, proze, satire, u izdavačkim kućama: „Gutenbergova galaksija“, „Partenon“, „ANP Empirej“, „Dosije“ na Pravnom fakultetu, „Prosveta“, „Prometej“. Pesme i umetnički prilozi su mu objavljivani u dnevnim novinama „Večernjim novostima“, „Borbi“, „Politici“, „Glasu javnosti“, kao i u književnim časopisima: „Književnoj reči“, „Književnim novinama“, „Književnosti“, „Stremljenjima“, „Pesničkim novinama“, „Heretikusu“, „Libero Arsu“, „Umnu“, „Prolomu“, „Sceni Crnjanski“… Sa poezijom i satirom je gostovao na RTS-u, TV Studio B, „Hepi“ televiziji, „Sky Plus-u“, „Kopernikusu“, Televiziji „Pink“, kao i na nekokliko drugih televizija i radio stanica. Poezija u kraćoj ili dužoj formi objavljivana mu je u međunarodnim časopisima:“Poets international“ u Indiji u tri različita broja, u časopisu “Ko“ u Japanu u dva broja, zatim u tri broja “Giny – Poets international“ u Japanu, SAD – “Head Lines“, kao i u “Носорогу“ – Бања Лука, у “Albumu“ – Sarajevo, „Српскoј вили“ – Бијељина,“Karolini Riječkoj“ u Hrvatskoj. Bavi se kantautorskim radom i snimio je dva muzička spota sa svojim pesmama, koja su emitovana na TV „Avali“, TV „Kopernikusu“, „Svet plusu“, „Skaj Plusu“. Autor je pesme solidarnosti „Rodjeni smo jednaki“ koju izvode Leontina, Aleksandra Radović, Jelena Tomašević, Saša Kovačević, Sergej Ćetković. Spot za ovu pesmu je snimila Radio Televizija Srbije, DVD je objavio PGP – RTS. Na You Tube-u ovaj spot ima oko 150.000 ulaza. Takođe je kompozitor i tekstopisac pesme „Nežni cvet bez latice“ koju izvode Bora Đorđević, Ivan – Legende, Jadranka Jovanović, Tanja Bošković, Gorica Popović, Rastko Janković, hor „Kolibri“… Bio je predsednik Književnog salona „Slobodan Marković – Libero Markoni“, kao i urednik njegovog književnog glasila „Libero Ars“. Uređivao je međunarodni časopis za književnost „Album“ – Sarajevo, kao i časopis za izjednačavanje svih u svim sferama života „Pre0KRET“. Uređivao je i vodio radio emisiju „Skriveni meridijan“ i TV emisiju „Rođeni smo jednaki. Sa svojom muzikom, poezijom i satirom gostovao je u mnogim gradovima u Srbiji, Republici Srpskoj, Sloveniji, Crnoj gori. Objavljuje aforizme, misli, kratke priče, eseje u književnim i drugim časopisima: „Nosorog“ – Banja Luka, „Locutio“ – Maribor, „Aforizam“ – Beograd, časopisu Vasila Tolevskog – Skopje, „Umnu“, „Libero Arsu“, „Sceni Crnjanski“, kao i na mnogobrojnim sajtovima. Napisao je i svoj prvi roman. Član je Udruženja književnika Srbije i izvršni direktor Društva Književnika Beograda. Živi i stvara u Beogradu. ✰Izdavač: Prometej, 2013. ✰Povez: broširan, 79 strana, tiraž 500 ✰Nepodvlačena, nema posvetu, nova knjiga, težina 130 grama

Dragoslav Grbić : RODNI GRAD, Novo pokolenje Beograd 1950, str. 48. Poezija. Očuvanost 3. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)

Dragoslav Grbić : SEPTEMBAR, Novo pokolenje Beograd 1954, str. 64. Poezija. Očuvanost 3. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)

Dragoslav Grbić : POD KAMENOM , Prosveta 1979, str. 56. Zbirka poezije. Očuvanost 4-. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)

Dragoslav Grbić : LIRSKI FRAGMENTI, Novo pokolenje Beograd 1949, str. 32. Poezija. Očuvanost 3. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Slovacki jezik! Jako lepe ilustracijie! Bela princeza Ilustracije: Miroslav Cipar / Miroslav Cipár Marija Đuričkova (pravo ime Marija Masarikova, rođena Pieckova; * 29. septembar 1919, Zvolenska Slatina — † 15. mart 2004, Bratislava) bila je slovačka književnica, prevodilac, scenarista i autor književnosti za decu i mlade. Rođena je 29. septembra. 1919. u Zvolenskoj Slatini u seljačkoj porodici i školovala se u Zvolenskoj Slatini, Zvolenu i na učiteljskom zavodu u Lučenecu, kasnije je nastavila studije radeći na pedagoškom fakultetu u Bratislavi, ali nije završila studije. Radila je kao učiteljica, npr. u Hornom Tisovniku, Omastini ili Bratislavi. Godine 1951. bila je glavni i odgovorni urednik časopisa Družba, 1952. godine postala je glavni i odgovorni urednik časopisa Zornička. Od 1954. bila je urednica izdavačke kuće Mlade leta, a 1969-1970. glavna urednica obnovljenog Slniečeka. Od 1971. godine potpuno se posvetila svom književnom radu. Stvaranje Svoje prve radove počela je da objavljuje u raznim časopisima (Zornička, Ohnik), a njen prvi prvenac objavljen je 1954. godine. Njen rad se fokusirao isključivo na dela za decu i mlade. U svojim radovima je umela da senzibilno uhvati životna iskustva tinejdžerske mladosti, njihove emocionalne kolizije i sukobe, često je koristila školski žargon, ali je umela i da stavi veliki akcenat na karakter likova. Ostavlja otvorenu granicu između stvarnog i fantastičnog, koji se međusobno prepliću. Pored sopstvenog rada, posvetila se i sastavljanju antologija i izbora, u kojima je često posezala za narodnom tematikom i narodnom književnošću. Radila je i na prevodima sa ruskog, češkog i nemačkog (pripovesti Bohatier Kremienok, Sedemfarebny kvietok, Krasa unseen ili priče o Nevedku). Miroslav Cipar (* 8. januar 1935, Visoka nad Kisucou-Semeteš — † 8. novembar 2021, Bratislava) je bio slovački slikar, grafičar, ilustrator i vajar. Kratka biografija Miroslav Cipar je rođen u selu Semeteš, u sastavu sela Visoka nad Kisucou od 1902. godine. Poticao je iz porodice trgovca Štefana Cipara, jedinog preživelog od tragedije u Semetešu 20. aprila 1945. godine, kada je grupa Vlasova u naselju ubila 21 muškarca i dečaka od 16 do 61 godine i spalila 13 kuća. Njegovi roditelji su bili Amerikanci, vratili su se u Kisucu iz SAD 1932. godine.[5] Posle državnog udara 1948. godine, komunisti su eksproprisali kuću i radnju Ciparovaca kao neprijatelja nacije. Osnovnu školu završio je u selu Semeteš, od 1945. godine pohađao gimnaziju u Žilini. Od 1953. studirao je slovački jezik i likovno obrazovanje na Pedagoškom fakultetu Univerziteta Komenski u Bratislavi. Od 1955. do 1961. studirao je grafiku i monumentalno slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Bratislavi (kod profesora Vincenta Hložnika i Petra Matejke). Posle odsluženja vojnog roka 1961-1963, radio je kao slobodni umetnik u Bratislavi. 1971-1972 radio je godinu dana u Indiji na Institutu za dečiju knjigu u Nju Delhiju. Bio je na početku nekoliko kulturnih projekata, kao što su Bratislavsko bijenale ilustracije (BIB), Trijenale umetnosti Insitne, Bijenale Danuvius. Godine 1989. bio je na čelu gradskog ogranka Saveza likovnih umetnika. Igrao je važnu ulogu tokom Nežne revolucije. Slovački umetnici su se sastali u njegovom ateljeu 19. novembra 1989. i napisali prvu revolucionarnu deklaraciju. Zatim je postao jedan od osnivača pokreta Javnost protiv nasilja i radio u VPN koordinacionom centru. Nakon prvih slobodnih izbora u junu 1990. prestao je da se bavi VPN-om i ponovo je radio kao slobodni umetnik...

Voja Carić Šareni mostTvrdi povezDžepni formatVoja Carić, pesnik, pisac i novinar, rođen je 14. marta 1922. godine u mestu Mašići, u Slavoniji. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a gimnaziju u Novoj Gradiški. Istoriju umetnosti studirao je u Zagrebu, a završio u Beogradu.Posle Drugog svetskog rata bio je urednik Radio Beograda, sarađivao je u Politici i sa mnogim drugim brojnim listovima i časopisima za decu.Njegova najpoznatija dela su: `Beli vuk`, `Bajka o tajni`, `Aparat profesora Kosa`, `Ej, ti`, `Šareni most`. 1970. godine sastavio je Antologiju savremene poezije za decu.Umro je 19. aprila 1992. godine u Beogradu.12/29

Meke korice Izdanje Nolit 2001 96 strana Rođen 20. aprila 1962. godine u Draževcu kod Obrenovca. Živi u svom rodnom selu. Bavi se zemljoradnjom. Knjige pesama: Potpor (Nolit 2000); Kiflice s makom, za decu (Nolit 2001); Zimske pesme (Nolit 2004); U zemaljskoj slavi i sjaju (Narodna knjiga 2006); Klimatske promene (Biblioteka ``Vlade Aksentijević`` Obrenovac 2009). Nestajanje – izabrane i nove pesme (Partenon, Beograd, 2013) Salon odbijenih, pesme (autorsko izdanje, 2014) i Jastuk od memorijske pene, priče za decu (izdavaštvo RTS, 2015). Nagrade: ``Nolitova nagrada`` za poeziju, nagrada Radio Beograda 1 za kratku priču za najmlađe ``DOBRO JUTRO DECO``, pesnička nagrada ``Srboljub Mitić``.

Naslov originala: Anna Casali (text), Tony Wolf (illustr.) : La vita di Gesu. Izdavač: Trio. Mesto izdavanja: Novi Sad. Godina izdanja: 2011. Povez: tvrdi, šiveno. Pismo: ćirilica. Broj strana: 61. Format: 26,5 x 24 cm. Prevod: Slađana Milinković. Ilustracije: kolor, na kunsdruku. Knjiga je nekorišćena, samo je stajala, praktično je nova. Za potpuni izgled knjige pogledajte slike u prilogu. O knjizi: `Život Isusa Hrista-Novi zavet ispričan na jednostavan način, namenjen mališanima. Pun kolor, sa prelepim ilustracijama koje je radio čuveni ilustrator Toni Vulf.` Život Isusa Hrista -Novi Zavet, Toni Volf (Vulf), Ana Kazali. Живот Исуса Христа - Нови Завет, Тону Волф (Вулф), Ана Казали.

Gustav Urban LA SCOLA DI BAMBU ŠKOLA BAMBUSA tekst na italijanskom jeziku Gustav Urban, G. Ovani Izdavač: GIUNTI ‎ Bemporad - Marzocco Godina izdanja: 1965 Broj strana: 140 Format: 25.5 x 19cm Povez: Tvrdi povez Opis i stanje: Sadržaj na slici, ilustrovano, dobro očuvano kao na slikama IZ KOLEKCIJE Austrijska DRŽAVNA NAGRADA; NAGRADA grada Beča; Honor List. Austrijski pisac Gustav Urban, do tada gotovo nepoznat u oblasti književnosti za mlade, radio je nekoliko godina u školskom okruženju sa posebnim didaktičkim zadatkom koji je trebalo da se sprovodi u depresivnim oblastima kao što je Bengal. Tags: Škola Afrika 06.04.2023.

Izabrane pesme poznatog publiciste, radio-urednika i pesnika, Ota Tolnaia (1940). U okviru izdanja Zavoda za kulturu Vojvodine, koje će obuhvatati sve relevantne pesnike sa područija Vojvodine, izlazi ovo remek - delo moderne poezije. Oto Tolnai je rođen u Kanjiži a studirao je mađarsku književnost u Novom Sadu i filozofiju u Zagrebu. Pokretač i urednik mnogih književnih časopisa, zbog čega je jednom prilikom i bio osuđivan, jer su njegovi tekstovi ocenjeni kao neprijateljska propaganda. Poslednji predsednik Saveza književnika Jugoslavije. neoavangarda, vladimir kopicl, tribina mladih, bogdanka poznanovic, uj symposion, avangarda, postmoderna, kuca insekata, vujica resin tucic, judita salgo, katalin ladik...

MK 6 59147) GOLO SRCE , Alen Bešić , Narodna biblioteka ,,Stevan Prvovenčani ’’ Kraljevo 2012 , pesme, Žiri za dodelu Nagrade `Branko Miljković` jednoglasno je doneo odluku da to prestižno priznanje, za najbolju pesničku zbirku objavljenu 2012. godine, dodeli Alenu Bešiću za knjigu `Golo srce` u izdanju Narodne biblioteke `Stefan Prvovenčani` iz Kraljeva. Žiri nagrade radio je u sastavu Snežana Božić, Đorđe Despić, Dubravka Đurić (predsednica), Saša Jelenković i MIhajlo Pantić i prema njihovom nepodeljenom mišljenu stihovi Bešića `izdvojili su se svežinom, melaholičnom neposrednošću i slojevitim, promišljenim dijalogom sa tradicijom i savremenošću`. edicija Povelja, mek povez, format 14 x 20 cm , ćirilica, 69 strana ,ilustrovano

Autor: Enid Blajton Godina izdanja: 2012. Br. str.: 144 Povez: Tvrd Format: 140mm x 210mm Pismo: Latinica Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin Knjiga iz dečijeg serijala o pet nerazdvojnih drugara u novoj avanturi. Džordžin otac odlučuje da se na izvesno vreme preseli na ostrvo Kirin kako bi na miru radio na svom tajanstvenom izumu. Kad mu se jednog dana učini da se na inače pustom ostrvu pojavio uljez, odlučuje da zadrži Timija da ga čuva. Timi jedne večeri nestane. I Džordž zna da je nešto pošlo naopako. Može li čuvena petorka da nađe uhodu i spreči krađu tajne formule?

Opis proizvoda Ko je bio Nikola Tesla? Elektroinženjer koji je radio sa Tomasom Edisonom? Pronalazač čija su otkrića zauvek promenila svet? Jedan od najbriljantnijih i najuticajnijih naučnika svih vremena? Sve navedeno! Pronađite još mnogo zanimljivih podataka u ovoj ilustrovanoj knjizi! Edicija Ko je bio? Donosi zanimljive biografije velikih umova i umetnika kao što su Nikola Tesla, Albert Ajnštajn, Leonardo da Vinči i Volfgang Amadeus Mocart. Osim što će saznati ko su bili i čime su se bavili, mališani će pronaći i odgovor na važno pitanje: na koji način su ovi veliki umovi doprineli razvoju nauke i umetnosti.

Dragomir Brajković : NA BAŠTINI, Zadužbinsko društvo Prvi srpski ustanak Orašac 2007, str. 68. Poezija. Očuvanost 4. Dragomir Brajković (10. decembar 1947 – 29. novembar 2009) je bio srpski pesnik, novinar i književnik, dobitnik više književnih nagrada i dugogodišnji urednik u Radio Beogradu. Rođen je 1947. godine u selu Pisana Jela kraj Bijelog Polja u Crnoj Gori. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Poeziju, prozu, esejističke i kritičke tekstove objavljivao je od 1966. godine. Bio je član Udruženja književnika Srbije. Umro je 29. novembra 2009. godine u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Upoznajte okrutnu Oktaviju koja kinji životinje i to joj se vratilo. Stelu Draškov, najbolju pevačicu koju je svet ikad čuo… misli ona. Mrljavog Mrguda koji nije voleo povrće i zbog kojeg se setimo Žaka Prevera. Groznu Grozdu, bljakavo-fujavu ljubiteljku gmižućih gmazova, čija je ljubav ka njima bila bolna. Tu je i Zaharije, koji nikada domaći radio nije, sve do pojave strrrašne nastavnice i nekih snova… pardon, duhova. Razmaženog Rašu, superbogatog klinca koji nije voleo da deli bilo šta… pa ni rođendansku tortu. I dalje budite na oprezu! Budite dobri, jedite povrće, delite stvari, radite domaće zadatke, jer ko nije dobar, završiće u knjizi Najgora deca 3!

Opis proizvoda Upoznajte okrutnu Oktaviju koja kinji životinje i to joj se vratilo. Stelu Draškov, najbolju pevačicu koju je svet ikad čuo… misli ona. Mrljavog Mrguda koji nije voleo povrće i zbog kojeg se setimo Žaka Prevera. Groznu Grozdu, bljakavo-fujavu ljubiteljku gmižućih gmazova, čija je ljubav ka njima bila bolna. Tu je i Zaharije, koji nikada domaći radio nije, sve do pojave strrrašne nastavnice i nekih snova… pardon, duhova. Razmaženog Rašu, superbogatog klinca koji nije voleo da deli bilo šta… pa ni rođendansku tortu.I dalje budite na oprezu! Budite dobri, jedite povrće, delite stvari, radite domaće zadatke, jer ko nije dobar, završiće u knjizi Najgora deca 3!

K011 RTS izdavaštvo objavilo je knjigu Šest nemogućih stvari pre ručka. Autorka je Marija Mišić, novinarka Radio Beograda koja već više od 20 godina vodi emisiju Korak ka nauci. Jedna od rubrika emisije prerasla je 2018. godine u knjigu `Šest nemogućih stvari pre ručka`, pa smo tim povodom sa Marijom Mišić razgovarali u desetoj epizodi Eureke Kakva je veza Vaše knjige i emisije? Knjiga je nastala iz istoimene rubrike, odnosno od materijala koji se sakupljao prethodnih 7 godina. Rubrika je nastala kada je emisija dobila termin u 13 časova, dakle pre ručka. Pretpostavljam da ime rubrike golica radoznalost, a tu postoji još jedna knjiška veza. u Alisi Luisa Kerola postoji rečenica koju izgovara kraljica: `Ne mogu da podnesem više od 6 nemogućih stvari pre ručka`. Prosto sam želela da se malo našalim i da budem iskrena, htela sam da proverim i svoje kolege i slušaoce koliko će se njih setiti i prepoznati odjek te rečenice. To nije jedina veza sa Luisom Kerolom? Odlučili smo da ovu knjgu objavimo u godini kada se obeležava 120 godina od njegove smrti. Ona je redakcijski projekat, iza nje stoji Program za decu i mlade Prvog programa Radio Beograda. Dakle u čast Luisu Kerolu koji zapravo i nije bio Luis Kerol, već Čarls Latvidž Dodžson. S obzirom da je bio viktorijanski matematičar, u sve što je napisao uneo je i više od solidnog poznavanja nauke, a taj viktorijanski period poznat je i kao period zagonetki, premetalica, rebusa, tako da je mnoge zagonetke postavio i u knjigama o Alisi. Koliko je on za vas inspiracija u poslu kojim se bavite? Koliko njegov odnos prema svetu, prema nauci, prema mladima, pokreće i vas? Kao dete, iskreno, nisam volela Alisu. Kada čitate knjigu bez slika, imate prava da zamislite sve onako kako želite. Međutim, kada imate ilustraciju, onda je to tuđa slika. Meni su kao detetu zapale knjige u kojima mi se ilustracije nisu dopadale pa nisam volela Kerola. Moram da priznam da sam se sa njim, Alisom i matematičkim zadacima sprijateljila tek u kasnijim godinama i preko nekih drugih knjiga. Kada smo kod ilustracija, Vaša knjiga svojim izgledom podseća na meni u restoranu. Kako je izgledao rad na njoj? Knjga kad se okrene liči na stolnjak na kome se nalazi tanjir i kašika da može sve lepo da se zahvati. Nije baš uobičajeno da se predjela jedu kašikom, a ovo su nekakve naučne grickalice za svaki dan. Međutim, ilustrator Nemanja Đorđević, naš dugogodišnji saradnik, osmislio je ovaj tanjir jer ga je inspirisala supa u kojoj deca love razne oblike, pa se tu nalazi ponešto od onoga čega ima u knjizi. Dok sam čitala knjigu stekla sam utisak da je baš kao Alisa bliska i deci i odraslima, da će ih uvek iznenaditi, da će saznati nešto novo i nešto za šta misle da je stvarno nemoguće. Koga ste vi imali u vidu kao svoju publiku? Publika emisije Korak ka nauci i čitave te naše horizontale jesu uglavnom tinejdžeri. S obzriom da na Prvom programu, nažalost, nemamo drugu emisiju koja se bavi naukom, trudimo se da Korak ka nauci pokrije sve uzraste. Za mene kao novinara to nije srećna okolnost. Mislim da treba da postoji ciljna grupa. Međutim, situacija je takva i ciljamo na one koji su radoznali i nastojimo da im pružimo neku informaciju, ali pre svega da ih zainteresujemo za nešto. Možda su nemoguće stvari najbolji primer za to. One ne daju mnogo objašnjenja, više su kao ideja za razmišljanje. Kako dobijate ideje za ove priče, kako pronalazite informacije i kako izgleda taj proces? Studirala sam književnost i nikada nisam razmišljala da se bavim naukom na bilo koji način. Malo sam i bežala od prirodnih nauka u gimnaziji, ali ko ne plati na mostu, plati na ćupriji. Tako mene dočeka to 1996. u radiju i kao jedinu pripremu, ali zaista dobru, imala sam radijski Drugi i Treći program. Mislim da sam tu, uz prirodnu sklonost da ne mogu baš lako da se upecam na nemoguće, odnosno nelogične stvari, stekla obuku koju mladi svet danas stiče u Istraživačkoj stanici Petnica. Takođe sam učila od mladih ljudi koji su mi dolazili u emisiju. Danas na odmor ne idem bez neke naučnopopularne knjige, a na kafu ne idem bez sveske i olovke pa sve što nađem pribeležim. Nećete verovati, ali na najenemogućijim mestima se nalaze odjeci nauke. Kako ste odlučili da se bavite novinarstvom u oblasti nauke? Mislim da se to negde naslonilo na moje lične osobine, na potrebu da budem okružena logičnim stvarima i pojavama, onim što može da se objasni. A sticaj okolnosti je bio takav da sam dobila ono što sam priželjkivala, a za šta nisam ni bila svesna da priželjkujem. Kada smo 1996. godine dobili taj jedan sat, kao odrasla, formirana osoba bila sam u situaciji da tek počinjem nešto. Bila sam zadovoljna da mi daju i jednu rubriku u tom jednom satu. Međutim, dobila sam čitavu emisiju. Šta je cilj emisije? Pokušaj da se menja onos prema nauci, da se stvori zdrava atmosfera u društvu. Ne kažem da emisija to može da postigne, ali je jedan od šrafića koji drži konstrukciju. Sa druge strane postoji i taj motivacioni nivo, obraćanje pojedincu u dva pravca: da oni koji nas čuju vide da je to nešto što mogu oni, ali i neka vrsta trbine za mlade ljude kji se već zanimaju za nauku da pokažu šta rade i dobiju neku povratnu informaciju. Kada bismo sklopili jedan trougao vaše emisije, tu su mladi, nauka, radio, tri strane među kojima nekad ima i nerazumevanja. Naučnici nemaju uvek vremena da se obrate mladima, a mediji nemaju vremena da se obrate nauci. Kako vi to spajate? Nisu nespojive. Senzibilitet savremenog mladog čoveka je drugačiji. Ako imamo u vidu starinski analogni radio, on možda ne ide u z mladog čoveka. Međutim, itekako je to medij koji može da bude savremen i ima budućnost. Upravo na ovakav način na kakav ima vaš radio. Radio je prenosiv, ne obavezuje vas da ga gledate, dovoljno je da slušate. Opet jedna od definicija radija koju volim jeste da je radio medij za ljude s maštom. Stvarate svoje slike i tu se opet vraćamo na Luisa Kerola.

60390) Priče o lavu o slonu o mački i o čemu još , Klod Avlin , Dečja knjiga Beograd 1953, Priče o slonu, o mački, o ribi , o ptici i ... s francuskog preveo Aleksandar Vučo ; ilustracije Fransoaz Estaši , Превод дела: Histores de l`éléphant, du chat, du poisson, de l`oiseau et... De quoi encore? / Claude Aveline Klod Avlin je bilo književno ime Jevgenija Avcina, maloga ruskoga Jevrejina koji je rođen 1901. u Francuskoj. Klod Avlin je počeo kao izdavač, nastavio kao pesnik, biograf-učenik Anatola Fransa, romanopisac, esejista, slikar, filmofil i filmski kritičar, autor kriminalnih romana, književnosti za decu, kolekcionar i crtač (flomasterom, u poznim godinama), autor koji je ogromno mnogo radio za radio, pisao scenarije za film. Нjegov roman Zatvorenik poslužio je Alberu Kamiju da napiše svoje remek-delo Stranac. Posle jugoslovenskoga raskida sa Staljinom, bio je prvi koji se okrenuo izopšteničkoj državi, dok su ostali evropski levičari optuživali “titoiste”: on je bio prvi titoista na Zapadu. To nije bila deklarativna poza, jer je Avlin došao u Jugoslaviju. Tu je imao status kulturnog poluboga. Avlin se pre svega obraćao deci. U doba kada je lokalna cenzura tek počinjala da otvara vrata prema Zapadu i kada je ideološki sloj bio neophodan preko svakog umetničkoga dela, deca su, mogli bismo reći, bila privilegovana: ideologija je za mnoge bila suviše ozbiljna stvar da bi se nametala deci. Takva je upravo bila Avlinova književnost za decu, carstvo humora i fantazije. Svetlana Slapšak očuvano , tvrd povez, format 17 x 22,5 cm , ilustrovano u boji, ćirilica, 47 strana

RETKO!!! Dobro očuvana. 1978 Vojislav Despotov (Zrenjanin, 3. novembar 1950 — Beograd, 19. januar 2000) je bio srpski pesnik.[1] Živeo je i radio u Novom Sadu. Objavio je više od dvadeset radio-drama. Objavio je i dvadesetak knjiga prevoda sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika (Keruak, Barouz, Ferlingeti, Deblin, Hese, Breht, Krec, Kermanuer, Zagoričnik, Hanžek, Ogorevc) Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Snimljen je i dokumentarno-igrani film „Petrovgradska prašina“, 2002. godine, režija Dušan Torbica, produkcija TV Novi Sad. U Novom Sadu se dodeljuje Nagrada Vojislav Despotov za najbolja dela proze i poezije u više kategorija. Objavljene knjige[uredi | uredi izvor] PRVO TJ. PESMINA SLIKA REČI, poezija, 1972, Ulaznica, Zrenjanin; DNjIŽEPTA BIBIL ZIZRA UHUNT, strip, 1976, Škuc, Ljubljana; TRENING POEZIJE, poezija, 1977, Stražilovo, Novi Sad; PERAČ SAPUNA, poezija, 1979, Matica srpska, Novi Sad; VRUĆ PAS, eseji, 1985, Matica srpska, Novi Sad; PADA DUBOK SNEG, poezija, 1986, Nolit, Beograd; MRTVO MIŠLjENjE, roman, 1988, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad; PRLjAVI SNOVI, poezija, 1989, Matica srpska, Novi Sad; PETROVGRADSKA PRAŠINA, roman za decu, 1990, Dnevnik, Novi Sad; VESELI PAKAO EVROPOEZIJE, poezija, 1990, UKCG, Titograd (Podgorica); NEOČEKIVAN ČOVEK, eseji u stihovima, 1991, Stražilovo, Novi Sad; DESPOTOV-VOLARIČ, izbor iz poezije, na slovenačkom, 1992, Lumi, Ljubljana; DESET DEKA DUŠE, poezija, 1994, Svetovi, Novi Sad; VESELI PAKAO POEZIJE, izabrane pesme, 1996, Kulturni entar Novog Sada, Novi Sad; JESEN SVAKOG DRVETA, roman, 1997, Stubovi kulture, Beograd; EVROPA BROJ 2, 1998. roman, Stubovi kulture, Beograd; DRVODELjA IZ NABISALA, Stubovi kulture, Beograd.

Veoma dobro očivano. Retko u ponudi. Prvo izdanje iz 1978. godine. Autor - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Naslov Trening poezije : pesme / Vojislav Despotov Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad ; Irig : Srpska čitaonica i knjižnica, 1978 (Zrenjanin : Budućnost) Fizički opis 47 str. ; 21 cm Zbirka ǂEdicija ǂStražilovo ; ǂknj. ǂ64 (Broš.) IZ RECENZIJA Despotov prvi put pokušava da ostvari sukob mentalnog procesa unutar poetskog teksta tematizacijom prizora iz tzv. „svakodnevne stvarnosti”. On u tom pokušaju koristi obrazac opozicije poetskog govora prema neiskazivom individualnom iskustvu, naslućivanju stvarnosti i njene neuhvatljivosti u jeziku. Svaka od opisanih situacija je otuđujuća, bilo da sam tekst, kao postupak otuđuje, ili stvarnosni podatak. Ima neke istinske „gimnastike” u ovoj poeziji, zahvaljujući načelu paradoksa. – Vujica Rešin Tucić Rukopis Despotova, naglašen rečju trening, nema drugu pretenziju (ili kao da nema) nego onu kojom bi predočio da se radi o stilskim vežbama idejne i duhovne orijentacije. Na toj orijentacionoj liniji ispoljava se, ili treba da se ispoljava, naša književna avangarda. Ona ne krije svoje mišljenje da se nalazi u očajnom stanju. Od svih njenih raspoloživih lekova najprepoznatijiviji je lek radikalnog cinizma koji se izrodio u obrazac rukopisa Vojislava Despotova. Despotov kao pesnik govori iz ugla građanina da bi ga razgolićenog vratio u krug njegove egzistencijalne ništavnosti, u kojoj on, kako bi pesnik kazao, „vedro” obituje među datim stvarima i u krugu strogo postvarenoga morala. – Ostoja Kisić Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... avangarda neoavangarda vujica resin tucic signalizam miroljub todorovic konkretna vizuelna poezija serbian yugoslavian avant-garde concrete visual poetry judita salgo katalin ladik slavko matkovic KC (L)

Odlično stanje Retko Slavko Almažan (rum. Slavco Almăjan; rođen 10. marta 1940. godine u Orešcu) vojvođanski rumunski je pesnik, prozni pisac, imagolog, pisac radio-drama, eseja, režiser, prevodilac.[1] [2] Slavko Almažan Лични подаци Датум рођења 10. март 1940. Место рођења Orešаc, Vojvodina, Srbija Završio je gimnaziju u Vršcu; studirao književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Bio je predavač na Specijalističkim akademskim studijama u Novom Sadu gde je predavao alternativnu književnost i umetnost. Radio je kao novinar, a zatim urednik u Radio Novom Sadu i na Televiziji Novi Sad, bio je glavni urednik izdavačke kuće `Libertatea`, predsednik Društva za rumunski jezik i književnost, predsednik Društva književnika Vojvodine.[3] Član je Udruženja književnika Srbije odnosno Društva književnika Vojvodine, član Saveza književnika Rumunije, redovni član Međunarodne akademije umetnosti `Mihaj Eminesku` iz Krajove. Dobitnik je više značajnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Godinu dana je živeo u Njujorku, gde je započeo proučavanje uticaja američke kulture na iseljenike rumunskog porekla iz Srbije. Prevođen je na više jezika: srpski, mađarski, slovački, rusinski, engleski, francuski, italijanski, španski, švedski, turski, albanski, poljski. Uvršten je u Antologiju evropskog modernog pesništva XX veka kao i u Antologiju savremene svetske poezije. Dedeljeno mu je zvanje Ambasadora poezije.[4] Živi u Novom Sadu. Dela Уреди Poezija Pantomima za nedeljno popodne (1968) Muškarac u tečnom stanju (1970) Kuća pustinje (1971) Liman tri (1978) Rotativni lavirint (1986) Kako su patuljci zaboravili da rastu (1987) Pomeranje tačke (1988) Efekat kontrasta (1989) Antistress show (1996) Jahač iz Vavilona (1996) Post-restant u arhipelagu (1999) Izlazak iz peščanika (2000) Dela imaginarnog (2004) Fotograf iz Ronkonkome (2009) Epska sudbina (2011) Mansarda sa zapadne strane (2012) Riba je iskočila iz akvarijuma (2017) Proza Noć od hartije (1971) Klavir sa paukovima (1991) Zaumne priče (2011) Rođendanski piknik jednog anđela (2014) Eseji Metagalaksija manjina (1996) Hacijenda sa beladonama (2003) Kraljica žitnog klasja ili Paralelni život Marije Balan (2003) Slojevitost i fascinacija suprotnosti (2007) Bele noći na Devojačkom bunaru (2010) Bežanje sa ivice (2019) Književne nagrade Уреди Oktobarska nagrada za poeziju (1974); Povelja grada Novog Sada (1984); Grand Prix za poeziju „Lućijan Blaga”, Kluž-Napoka (1996); Zlatna značka, za celokupnu književnu aktivnost, Beograd (1996); Nagrada `Opera Omnia` Međunarodne akademije `Mihaj Eminesku`, Krajova (2000); Nagrada Marin Soresku(2003); Orden `Mihaj Eminesku` za književnost, Jaši (2003); Nagrada `Vasile Vasko Popa` Društva književnika Vojvodine (2004); Nagrada Međunarodne akademije `Mihaj Eminesku` za poeziju, Krajova (2006); Zvanje „Pesnik Jašija” (2014); Nagrda za prozu na Mađunarodnom festivalu poezije, Krajova (2015); Nagrada za životno delo Udruženja književnika Srbije (2015); četiri puta je bio dobitnik Nagrade za knjigu godine.[5] Poezija vojvođanske neoavangarde vojvođanskih

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Miroslav „Mika“ Antić rođen je 14. 3. 1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu „Pančevac“. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u „Dnevniku“, radeći jedno vreme u izdanju sredom – „Novosadskom dnevniku“, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik „Pionira“ (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u „Izdavačkom odeljenju Foruma“, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) – novinar u novinskoj „Izdavačkoj kući Dnevnik“ — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962–1965), obnovio i radio kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“ (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“... Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila. Umro je 24. 6. 1986. u Novom Sadu. Dela Njegova poznatija dela su: „Ispričano za proleće“ „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Olovka piše srcem“ „Nasmejani svet“ „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“ „Izdajstvo lirike“ Za decu je napisao: „Plavi čuperak“ „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu) „Prva ljubav“ „Garavi sokak“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr. Pored ovog pisao je dramska dela i jedan roto roman. Nagrade Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr.