Izdavač: Laguna, Beograd, 2006. Tvrd povez, latinica, ilustrovano, 14 x 14 cm, 120 strana. NAPOMENA: Upisana je posveta hemijskom olovkom. Zauvek prijatelji: Istinska vrednost prijateljstva Šta to prijatelje čini toliko posebnima? Šta naš izbor prijatelja govori o nama samima? Koja to varnica raspaljuje najjača prijateljstva i ne da im da se ugase? U knjizi Zauvek prijatelji: Istinska vrednost prijateljstva Griv koristi svoj čuveni vrcavi pripovedački dar udružen sa neodoljivim fotografijama životinja kako bi istražio magiju koju svakodnevno doživljavamo zahvaljujući prijateljima. On razmatra mnoga pitanja – zašto ne možemo živeti bez prijatelja i kako se to iz kenjkavog početka razviju velika prijateljstva, šta raditi kada se dobar prijatelj prozli i čemu sve to. Sva je prilika da će Zauvek prijatelji imati isti kulturološki uticaj kao i prethodne Grivove knjige, koje su u četrdesetak zemalja do sada prodate u preko deset miliona primeraka.

Zaljubljeni dvd Važna napomena: na omotu DVD-a je pogrešno navedeno da u filmu igraju Ena Begović i Branislav Lečić! Zadnji omot je ispravan, sadrzi fotografije i opis filma koji se nalazi na dvd-u. Radi se o Jugoslovenskom filmu ( koprodukcija je u pitanju ) iz 1987. godine, koje je rezirala Jeanine Meerapfel. Glumci: Barbara Sukowa, Boro Begović, Horst-Günter Marx, Ljiljana Kontić, Predrag Milinković, Rade Šerbedžija NOVO, u celofanuu!!! Uspješna mlada novinarka, porijeklom Jugoslovenka, poslom stiže u Jugoslaviju i odlazi vidjeti majku koja se nada da će joj se kćerka ipak jednoga dana vratiti. Usput, ona sreće mladog Nijemca koji ide tragom svoga oca, nekadašnjeg vojnika Rajha koji je ratovao na jugoslovenskim prostorima. Mladić pripada generaciji Nijemaca koja postavlja pitanja šta su im roditelji radili u ratu. Ovo dvoje mladih ljudi, svako sa svojim specifičnim bremenom, zaljubljuje se jedno u drugo sa željom da ostvare stabilnu vezu...

Како да преживиш у школи / Ролан Беле и Бернадет Коста-Прад превела с француског Весна Мостарица илустровао Жак Азам Београд : Креативни центар, 2016. 171 стр. : илустр. ; 23 cm Едиција Мала психологија ISBN 978-86-7781-821-0 (брош.) Учиш, али имаш лоше оцене? Досађујеш се на часу? Домаћи задаци ти баш не иду? Хвата те паника на контролном? Не свиђаш се неком наставнику? Твоје друштво тражи од тебе да радиш нешто што не желиш? У школи није сваког дана лако! У овој књизи наћи ћеш неке лукаве савете који ће ти помоћи да се добро осећаш у свим тим ситуацијама, на часовима, с другарима и наставницима! Форма и начин излагања: питање, проблем, дилема, ситуација; опис ситуације, проблема, питања; могуће добре реакције детета, то су савети – ти си на потезу; златно правило – нека животна истина прилагођена узрасту. Текст прате духовите илустрације, које додатно релаксирају тинејџера суоченог с проблемом.

Zanimljivo je kako je bosanska redateljica Jasmila Žbanić – na ovim prostorima, gdje povijest i ljudske sudbine često određuju očevi i sinovi – sjajno prelomila bosansku ratnu tragediju kroz intimnu priču majke i kćeri. Njezin film Grbavica u kojoj glavnu ulogu igra Mirjana Karanović, veličanstvena glumica i nedvojbeno jedna od najvećih umjetnica s područja bivše Jugoslavije, osvojio je 2006. Zlatnog lava na filmskom festivalu u Berlinu, a potom i niz drugih nagrada, sasvim zasluženo – a imao je i odličnu gledanost u kinima. Samohrana majka Esma (Mirjana Karanović) živi s dvanaestogodišnjom kćeri, Sarom (Luna Mijović) u poslijeratnome Sarajevu. Sara želi ići na školsko putovanje, i Esma započinje raditi kao konobarica u noćnom klubu da bi zaradila potreban novac. Sara se sprijateljuje sa Samirom, čiji je otac također mrtav. Oba su oca navodno umrli kao ratni heroji... Disk ima nekoliko površinskih linija bez uticaja na reprodukciju, prihvatiću eventualnu reklamaciju.

STANJE KNJIGE:Nova knjiga, neprimetno iskrzani uglovi korica. Posveta na trećoj stranici (knjiga je tako zamišljena da nema predstranica), šteta što je (posveta) na pisana plavom hemijskom olovkom, da je u pitanju bila crna, izgedalo bi da je deo knjige. O IZDANJU: Liz Pišon - Tom Gejts – Da! Ne. Možda..., Mala laguna, 2020, 265 stranica 270g. O KNJIZI: „Tom Gejts – Da! Ne. Možda...“ je osma knjiga u serijalu o Tomu Gejtsu i njom je zacementiran status Liz Pišon kao neprikosnovene kraljice dnevničkih knjiga za školarce. U slučaju da iz nekog neobjašnjivog razloga niste čuli za njih, knjige o Tomu Gejtsu su britanski pandan serijala „Dnevnik šonjavka“ autora Džefa Kinija.` `Ova knjiga je fenomenalna! Ima dosta ludih avantura...`, jedna čitateljka O AUTORKI: Liz Pišon (1963) rođena je u Londonu, studirala je grafički dizajn i radila u britanskoj muzičkoj industriji kao umetnički direktor. Autorka je bestseler serijala o Tomu Gejtsu, koji je preveden na 36 jezika i koji je dobio brojne nagrade. Ima troje dece i živi u Brajtonu.

Kreativni centar, 2021. Osmo izdanje. Odlično očuvano. Ilustracije Dobrosav Bob Živković Tamara ne ume da čita i piše, a već ide u prvi razred. Mama je očajna, tata se ljuti, ali nju baš briga za slova. Saznajte kako su jedan deda, jedan oposum, jedna Hajdi, plus internet, pomogli Tamari da nauči da čita i piše. *Ova knjiga nalazi se u izboru lektire za treći razred (čitanje u nastavcima) Jasminka Petrović (1960) studirala je španski jezik i književnost. Napisala je više od 30 knjiga za decu i mlade („Škola“, „Ovo je najstrašniji dan u mom životu“, „Od čitanja se raste“, „Porodica“, „Bonton“, „Da li ste vi žaba?“, „35 kalorija bez šećera“, „Dugina dolina“…). Njene knjige prevedene su na dvadeset pet jezika, a neke od njih su i dramatizovane u pozorištima za decu u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu i Stokholmu. Jasminka Petrović je bila urednik tinejdžerske emisije na radiju. Pisala je za mnoge časopise („Tik-Tak“, „Veliko dvorište“, „Huper“, „Politikin Zabavnik“). Uređivala je „National Geographic Junior“ na srpskom jeziku. Učesnik je u različitim programima i projektima koji podstiču dečju maštu i stvaralaštvo. Sa udruženjem „Krokodil“ organizuje književni festival za decu „Krokodokodil“. Scenarista je dečje serije „Kukuriku šou“ (RTS). Jedan je od osnivača Pokreta za poboljšanje kulture za decu i mlade „Ura kultura“. Inspiraciju pronalazi u razgovorima s decom. Veliku podršku dobija od porodice, rodbine i prijatelja. Voli jesen, more i vetar. Dobrosav Živković, poznatiji kao Bob, rođen je 7. maja 1962. godine u Pirotu. Počeo je da objavljuje ilustracije još u srednjoj školi, a strast prema crtanju odvela ga je na Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. Prve ilustracije objavljivao je u `Studentu`, `Vidicima` i `Tik-Taku`, kasnije u `Velikom dvorištu`, `Dnevnom telegrafu`, `Evropljaninu` i `Politikinom Zabavniku`. Na početku je bio poznat kao ilustrator naučne fantastike – i danas se pamte njegove ilustracije za legendarnu ediciju `Znak Sagite` i almanah naučne fantastike `Monolit`. Dugo je radio i kao umetnički direktor i glavni ilustrator studija `Sači & Sači` u Beogradu, a i posle toga je nastavio da smišlja reklamne kampanje za mnoge agencije, državne institucije i nevladine organizacije. Za `Kreativni centar` do sada je ilustrovao više od 100 knjiga. Za svoj rad Bob Živković je dobio najvažnije nagrade za ilustraciju koje se u Srbiji mogu dobiti: dva `Zlatna pera`, pet `Nevena`, Nagradu Zmajevih dečjih igara za izuzetan stvaralački doprinos popularisanju književnosti za decu, specijalno priznanje na svetskom sajmu izdavača u Bolonji, a trostruki je dobitnik i Nagrade `Lazar Komarčić` za najbolja dela iz oblasti fantastike. Ipak, on sam kaže da mu je najveće priznanje to što neko ode i kupi njegovu knjigu.

Izvanredni izgovori (i druge dobre stvari) - Tom Gejts Liz Pišon Izdavač: Laguna, Beograd Godina izdanja: 2017 Format: 20 X 13 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 350, ilustrovano Kategorije: Nagradene knjige / Knjige za decu / Tom Gejts Starosna grupa: Školarci: 10–12 god. Nagrada Roald Dal za 2011. Nagrada Voterstouns za najbolju decju knjigu u 2012. godini. Nagrada Red haus za najbolju knjigu za mlade u 2012. godini. Biti prvi na listi nagradenih koju pravi gospodin Fulerman uopšte nije tako lako. A razlozi su sledeci: 1. Markus Meldru je pritajeno da-ne-kažem-šta i ne misli nikom dobro, ako mene pitate. 2. Zub me je toliko boleo da nisam mogao ni da crtam za vreme casova. 3. Omele su me druge aktivnosti kao što su plivanje, lov na bube i mahom, ono najvažnije, kvalitetno nerviranje moje sestre Dilije. Liz Pišon (1963) rodena je u Londonu, studirala je graficki dizajn i radila u britanskoj muzickoj industriji kao umetnicki direktor. Autorka je bestseler serijala o Tomu Gejtsu, koji je preveden na 36 jezika i koji je dobio brojne nagrade. Ima troje dece i živi u Brajtonu. ***Odlično očuvano***

DK 1 58577) VELIKI DOBROĆUDNI DŽIN VDDž , Roald Dal , Nova knjiga Beograd 2018 , VDDž ili Veliki dobroćudni džin je prije svega, priča o jednom neobičnom prijateljstvu. Osim toga, to je priča o dečjim strahovima, o hrabrosti, o snovima, o rastancima. I o mnogo toga još. Svako novo čitanje ovog romana Roalda Dala otkriva novi sloj. Čitaoce očekuje uzbudljiva i nježna priča. Velika i značajna djela skrivaju mnoga značenja i poruke, i zato je Roald Dal svakako jedan od velikih pisaca. A utoliko je veći što je svoje stvaralaštvo posvetio djeci. „Djeca su najvažnija publika“, „Na mladima svijet ostaje“, sve su to mnogo puta ponovljene i već izlizane fraze. Više ne treba da ih u prazno ponavljamo, već da, kao i Roald Dal uostalom, počnemo da vjerujemo u njih i da u skladu sa njima radimo. Film VDDŽ je zasnovan na istoimenoj knjizi slavnog Roalda Dala, koja je objavljena 1982. godine i od tada oduševljava čitatoce svih uzrasta. Nova adaptacija ujedinila je ponovno Spielberga i scenaristu neponovljivog E.T.-a, Melissu Mathison. U ulozi djevojčice Sophie ćemo gledati Ruby Barnhill, a ulogu dobroćudnog diva dobio je Mark Rylance. Ostale uloge igraju Rebecca Hall, Bill Hader, Jemaine Clement i Penelope Wilton. mek povez, format 14 x 20 cm , latinica, ilustrovano, 221 strana

m1 VELIKI DOBROĆUDNI DŽIN VDDž , Roald Dal , Nova knjiga Beograd 2018 , VDDž ili Veliki dobroćudni džin je prije svega, priča o jednom neobičnom prijateljstvu. Osim toga, to je priča o dečjim strahovima, o hrabrosti, o snovima, o rastancima. I o mnogo toga još. Svako novo čitanje ovog romana Roalda Dala otkriva novi sloj. Čitaoce očekuje uzbudljiva i nježna priča. Velika i značajna djela skrivaju mnoga značenja i poruke, i zato je Roald Dal svakako jedan od velikih pisaca. A utoliko je veći što je svoje stvaralaštvo posvetio djeci. „Djeca su najvažnija publika“, „Na mladima svijet ostaje“, sve su to mnogo puta ponovljene i već izlizane fraze. Više ne treba da ih u prazno ponavljamo, već da, kao i Roald Dal uostalom, počnemo da vjerujemo u njih i da u skladu sa njima radimo. Film VDDŽ je zasnovan na istoimenoj knjizi slavnog Roalda Dala, koja je objavljena 1982. godine i od tada oduševljava čitatoce svih uzrasta. Nova adaptacija ujedinila je ponovno Spielberga i scenaristu neponovljivog E.T.-a, Melissu Mathison. U ulozi djevojčice Sophie ćemo gledati Ruby Barnhill, a ulogu dobroćudnog diva dobio je Mark Rylance. Ostale uloge igraju Rebecca Hall, Bill Hader, Jemaine Clement i Penelope Wilton. mek povez, format 14 x 20 cm , latinica, ilustrovano, 221 strana

MILOVAN VITEZOVIĆ KAD JE NEVEN BIO SUNCE Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

MILOVAN VITEZOVIĆ LUDI DRAGI KAMEN Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

MILOVAN VITEZOVIĆ S MILIM BOGOM Tvrdi povez Izdavač Bookland Knjiga „S milim Bogom“ je zbirka uglavnom kratkih, a neposrednih i radosnih pesama o deci i veri. Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

Interpress, Beograd, Mek povez, 16 strana ILUSTRACIJE DUSAN VUKOTIC I RUDOLF BOROSAK! EKSTREMNO RETKO! U VEOMA DOBROM STANJU Душан Вукотић (Билећа, 7. фебруар 1927 — Загреб, 8. јул 1998) је био филмски редитељ, сценариста, аниматор, једини југословенски оскаровац и професор на Филмској академији у Загребу, члан Црногорске академије наука и умјетности. Биографија Рођен је 1927. у Билећи, гдје је провео дјетињство.[1][2] Његов отац је био службеник, па су се због посла преселили у Загреб.[2] Још за време студентских дана на загребачком Архитектонском факултету крајем четрдесетих година прошлог века постаје стални карикатурист у хумористичком недељнику „Керемпух“. Објављује такође у „Јежу“, „Вјеснику“, „Филмској култури“ и другим. На цртаном филму ради од 1951. године. Почео је у загребачком „Дуга-филму“. Дебитује са цртаним филмом „Како се родио Кићо“. Од 1956. године ствара у „Загреб филму“, предузећу за производњу документарних и кратких филмова у којем је основан Студио за цртани филм. Те године настаје „Несташни робот“ за који је на 3. југословенском филмском фестивалу у Пули Душан Вукотић добио Златну арену у категорији цртаног филма. То је била прва ауторска награда додељена нашем цртаном филму. Две године касније, у оквиру смотре светског анимираног филма у Кану 1958. године приказано је седам југословенских филмова од којих су три Вукотићева: „Каубој Џими“, „Чаробни звуци“ и „Абракадабра“. На овим сусретима првим пут је лансирана синтагма „Загребачка школа цртаног филма“. Филм „Сурогат“, ингениозну асоцијацију на савремене уметнине, синтетске творевине које преплављују сва подручја цивилизације, завршава 1961. године. Овај филм је 1962. године добио Оскара. Био је то први Оскар додељен неамеричком аутору цртаног филма. Вукотић је у својим филмовима комплетан аутор: режира, црта, анимира и, углавном сам себи пише сценарије. Експериментише комбиновањем цртаног и играног филма (`Мрља на савјести“ 1967, „Опера кордис“ 1968, „Арс грација артис“ 1970, „Скакавац“ 1975. и други). Поред анимираних Душан Вукотић је реализовао низ документарних, информативних, телевизијских, рекламних и три дугометражна играна филма. То су „Седми континент“ 1966, `Акција стадион` 1977. и „Гости из галаксије“ 1981. године. Вукотић је својим филмовима освојио 146 домаћих и међународних награда. Награђиван је на свим најзначајнијим међународним филмским фестивалима као што су фестивали у Берлину, Мелбурну, Лондону, Сан Франциску, Бергаму, Оберхаузену, Корку, Карловим Варима, Ансију, Монтевидеу, Мексико Ситију, Холивуду, Прагу, Манхајму, Њујорку, Кану, Милану, Барселони, Лајпцигу, Трсту, Атланти, Техерану и другим. Међународном наградом за животно дело „за изузетан допринос уметности анимације“ наградила га је 1987. године Међународна асоцијација цртаног филма.[3] Душан Вукотић је 25 година предавао филмску режију на Академији за казалиште, филм и телевизију у Загребу. По њему је названа награда која се додељује на Фестивалу анимираног филма.[4] Borošak, Rudolf, hrvatski filmski scenograf, crtač i redatelj (Zagreb, 10. III. 1932 – Zagreb, 6. II. 2022). Završio je Školu primijenjenih umjetnosti u Zagrebu, a od 1957. djelovao kao scenograf (tj. crtač pozadina) u mnogim animiranim filmovima Studija za crtani film Zagreb filma, među kojima i u više istaknutih ostvarenja u režiji Borivoja Dovnikovića, Nedeljka Dragića, Zlatka Grgića, Aleksandra Marksa i Vladimira Jutriše te Dušana Vukotića. Sedamdesetih i 80-ih godina XX. st. ostvario je više autorskih crtanih filmova u kojima slijedi poetiku Zagrebačke škole crtanog filma (Astralis, 1972; Univerzum, 1976; Slika, 1980; San, 1982; Klaun, 1987; Genesis, 1988). Radio je kao crtač pozadina i u seriji Profesor Baltazar.

Ljubivoje Ršumović Vesti iz nesvestiTvrdi povezIzdavač BigzLjubivoje Ršumović je rođen u Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine. Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu, gde je završio komparativnu književnost na Filološkom fakultetu, 1965. godine.Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme je objavio kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama.Godine 1965. zaposlio se u Radio Beogradu, u redakciji programa za decu. Svoj literarni rad uspešno ugrađuje u emisije Utorak uveče – ma šta mi reče, Subotom u dva, Veseli utorak. U tim programima primenjuje dokumentarnu poetiku koju je usvojio od Zmaja i Duška Radovića i pedagošku doktrinu Džona Loka: „Što pre dete smatraš čovekom – pre će čovek i postati!“ Godine 1968. prelazi na televiziju i radi poznate serije: Dvogled, Hiljadu zašto i Hajde da rastemo. Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao više od šeststo emisija. Jedna od najpopularnijih serija za decu Fazoni i fore imala je sto pedeset sedam epizoda.Pored programa za decu uradio je i nekoliko serija dokumentarnih programa. Najpoznatija je serija Dijagonale – priče o ljudima i naravima, u kojima Ršumović govori o pojedinim etničkim grupama, puštajući pripadnike tih grupa da sami daju karakterizaciju svojih saplemenika. To su emisije o Mijacima, Brsjacima, Malisorima, Torbešima, Bunjevcima, Erama, Lalama, Dubrovčanima, Bodulima, Šopovima, Gorancima, Piperima itd.Objavio je devedeset dve knjige, uglavnom za decu. Najpoznatiji su mu naslovi: Ma šta mi reče, Pričanka, Pevanka, Još nam samo ale fale, Vesti iz nesvesti, Nevidljiva ptica, Domovina se brani lepotom, Sjaj na pragu, Rošavi anđeo, Zov tetreba, Uspon vrtovima, Pesme uličarke, Severozapadni krokodil, Pošto prodaš to što misliš, Opasan svedok, Ne vucite me za jezik, Gujina stena, Bukvar dečjih prava, Tri čvora na trepavici, Poverenje u sunce, Tajna ledene pećine, Beli paketi, Sunčanje na mesečini, Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke, Zauvari, Planiranje prošlosti, Zemlja hoda nebom, Vidovite priče, Vid iz Talambasa...U pozorištima je izvedeno više njegovih dela: Šuma koja hoda, Nevidljiva ptica, Baba Roga, Rokenrol za decu, Uspavana lepotica, Au, što je škola zgodna, U cara Trojana kozje uši, Snežana i sedam patuljaka...Dobio je književne nagrade: „Neven“, „Mlado pokolenje“, Nagradu Zmajevih dečjih igara, Brankovu nagradu, Oktobarsku nagradu grada Beograda, Goranovu plaketu, Vukovu nagradu, Zlatni prsten Festivala pesnika za decu u Crvenki, nagradu „Porodica bistrih potoka“ Udruženja književnika Srbije, prvu nagradu za dramski tekst U cara Trojana kozje uši na Festivalu pozorišta za decu u Kotoru, „Zlatni beočug“, nagradu Politikinog zabavnika za knjigu Tri čvora na trepavici, nagradu „Duško Radović“, titulu „Saradnik Sunca“, Instelovu nagradu za poeziju, nagradu „Miroslav Antić“ (kao prvi dobitnik 2008), nagradu „Princ dečjeg carstva Tamaris“ u Banjaluci i nagradu „Branko Ćopić“ za knjigu Sunčanje na mesečini.Dobio je i tri zapažene međunarodne nagrade: „Pulja“ u Bariju, za celokupno stvaralaštvo za decu, nagradu Uneska za Bukvar dečjih prava, na svetskom konkursu za knjigu koja propagira mir i toleranciju, i nagradu „Tabernakul“ za poeziju u Skoplju.Dela su mu prevedena na više stranih jezika.Autor je udžbenika za osnovnu školu: Deca su narod poseban (drugi razred), za izborni predmet Građansko vaspitanje, i Azbukovar i Pismenar (prvi razred).Uporedo sa književnim radom bavio se i sportom. Osnivač je, takmičar i prvi predsednik Karate kluba „Crvena zvezda“. Bio je predsednik Karate saveza Srbije i savezni je sudija karatea.Od 1986. do 2002. bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“.Predsednik je Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i jedan od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića.Jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine.Više nije član Udruženja književnika Srbije.Živi i radi na Slobodnoj teritoriji, nedaleko od Beograda.3/29

Originalno nemacko izdanje na 2 diska Odlicno ocuvano Govorni : engleski Titl : engleski, nemacki sadrzi dodatne bonus materijale... Batman: Početak (eng. Batman Begins) je film Christophera Nolana iz 2005. o liku Batmana iz stripova DC Comicsa. U glavnoj ulozi pojavljuje se Christian Bale, a uz njega nastupaju i Michael Caine, Gary Oldman, Liam Neeson, Katie Holmes, Cillian Murphy, Morgan Freeman, Ken Watanabe, Tom Wilkinson i Rutger Hauer. Film je obnovio filmski serijal o Batmanu, a pričom se vraća na podrijetlo Brucea Waynea, njegov prvi susret sa šišmišima, smrt njegovih roditelja i preuzimanje novog identiteta. Nakon niza neuspješnih projekata koji bi oživjeli Batmana na filmu nakon kritičkog i komercijalnog neuspjeha filma Batman i Robin, Nolan i David Goyer su 2003. počeli raditi na filmu primjenjujući mračniji i realističniji ton, s humanošću i realizmom kao temeljima filma. Cilj je bio da publiku jednako privlači i Bruce Wayne i Batman. Film, koji se snimao u Engleskoj i Chicagu, oslanjao se na tradicionalne kaskaderske sekvence i minijature - digitalni zahvati su bili minimalni. Za film su osmišljeni novi Batmobil i mobilniji Bat-kostim. Batman: Početak je bio kritički i komercijalni uspjeh. Premijerno je prikazan 15. lipnja 2005. u SAD-u i Kanadi u 3,858 kina. U prvom vikendu je zaradio 48 milijuna dolara, a ukupna zarada je dosegla brojku od 370 milijuna dolara. Na Rotten Tomatoesu stoji podatak o 84 posto pozitivnih recenzija. Kritičari su naglašavali da je strah bio dominantna tema te da je film mračniji od prethodnih filmova o Batmanu. Nastavak nazvan Vitez tame objavljen je u lipnju 2008. Režirao ga je također Nolan, a glavnu ulogu je reprizirao Bale. Film je popularizirao obnavljanje franšiza u Hollywoodu.

Logopedske vežbe : mala vežbanka za pravilan izgovor glasova - Maja Enis Autor:: Maja Enis Žanrovi:: Knjige za decu Izdavač:: Enco Book Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 87 Pismo: Ćirilica Format: 24 cm Stanje : Lepo ocuvana, cista unutrasnjost. Ako vaše dete teško izgovara glasove S, Z, C, Đ, Č, DŽ, Š ,L, R ili LJ, ova vežbanka je idealna za njega. Vežbanka je namenjena i vama, roditeljima, da bi vam pomogla da lako uz igru uvežbavate izgovor problematičnih glasova koje vaše dete teže usvaja. Format ove naše vežbanke je praktičan i možete da je nosite svuda sa sobom. Sa detetom tako možete vežbati kod kuće ili dok putujete, čekate red kod lekara, u poseti kod bake i sl. Važno je da šta više vežba i što pre savlada pravilan izgovor svih glasova. Razlozi zašto, prema poslednjim istraživanjima sve više dece ima neki od govornih poremećaja su razni. Od organskih prepreka, zubića koji još nisu izrasli pa prave probleme pri izgovoru , dete provodi previše vremena pred televizorom ili roditelji i odrasli tepaju deci, pa ona nemaju jasne i dobre primere iz okoline itd. U svakom slučaju dete mora do navršene pete godine da usvoji sve glasove i da ih izgovara pravilno. Što se duže glasovi izgovaraju nepravilno biće teže da se greške isprave. Ova vežbanka svakako nije zamena za poset logopedu koji treba dijagnostikovati problem i odrediti način vežbanja. Ona može da bude korisna Vama roditeljima kao gotov materijal jednostavnih vežbica koje će vam pomoći u uvežbavanju izgovora „problematičnih“ glasova kod vašeg deteta.Pored vežbica za pravilan izgovor , u ovoj vežbanci pronaćićete i vežbe za jačanje govornog aparata vašeg deteta.Za sve što radimo i postižemo potrebna je vežba, tako i za pravilan izgovor.

Ima pečat biblioteke, nedostaje najavni list, inače dobro očuvano unutra. Ilustracije Vjera Lalin. Autor - osoba Lukšić, Irena Naslov Zrcalo / Irena Lukšić ; [ilustrirala Vjera Lalin] Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa dečje, opšte Jezik hrvatski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1983 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 104 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Lalin, Vjera Zbirka Biblioteka Vjeverica ISBN (Karton) Irena Lukšić Rođena 1953. u Dugoj Resi, gdje je i umrla 2019. godine. Diplomirala i doktorirala na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Piše prozu, drame, eseje, TV i radio drame, filmske scenarije, stručne i znanstvene radove, te prevodi s ruskog. Proza joj je prevođena na engleski, makedonski, njemački, slovenski i turski jezik. Zastupljena u antologijama. Urednica je Biblioteke Književna smotra i Na tragu klasika, članica redakcija nekoliko domaćih i stranih časopisa, suradnica više međunarodnih znanstvenih projekata. Suradnica je američke Encyclopedia of World Literature in the 20th Century, Dictionary of Literary Biography i baltičkih studija o ruskoj emigraciji te najvažnijih domaćih enciklopedijskih izdanja. Povremeno nastupa kao gostujući profesor u zemlji i inozemstvu. Sudjelovala je na četrdesetak međunarodnih znanstvenih simpozija. U domaćim i stranim stručnim publikacijama objavila je tristotinjak radova o ruskoj i hrvatskoj književnosti. Više puta studijski boravila u Rusiji. Dobitnica je nagrade za kulturu Kata Pejnović (1989), Zlatne plakete Matice hrvatske za Dnevnik Dragojle Jarnević (2001), nagrade J. J. Strossmayer za Dnevnik Dragojle Jarnević (2001), nagrade Kiklop za najbolju biblioteku Na tragu klasika (2007, 2008, 2009), zatim Nagrade austrijskog Kulturkontakta za ukupno književno stvaralaštvo, prevodilački i urednički rad (2009), Godišnje nagrade Društva hrvatskih književnih prevodilaca za najbolji prijevod fikcionalnog djela (2009), Prve nagrade na Natječaju za kratku priču Zlatko Tomičić Književnoga kruga Karlovac (2009), Treće nagrade na Natječaju za kratku priču Petar Zoranić Zadarskog lista (2010), Javno priznanje Grada Duge Rese za književni, prevodilački i urednički rad (2010), nagrade Iso Velikanović za najbolji prijevod (2011), nagrade Kiklop za urednicu godine (2011, 2012) te nagrade Kiklop za najbolju knjigu eseja (2013). Objavila: Konačište vlakopratnog osoblja (roman, 1981), Zrcalo (roman za djecu, 1983), Sedam priča ili jedan život (pripovijetke, 1986), Traženje žlice (roman, 1987), Noći u bijelom satenu (pripovijetke, 1995), Nova ruska poezija (panorama novije ruske poezije, dvojezično izdanje, 1998), Soc-art : tekstovi i kritika (zbornik, 1998), Jednostavna istina : ruska pripovijetka XX. stoljeća (panorama ruske pripovijetke, 1998), Antologija ruske disidentske drame (1998), Ruska emigrantska književna kritika (1999), Hrvatska/Rusija : kulturno-povijesne veze (dvojezično, 1999), Povratak slomljene strijele (roman, 2000), Sjajna zvijezda Rovinja (pripovijetke, 2001), Hrvatska i svijet : zbornik (2002), Krvavi mjesec nad Pompejima (pripovijetke, 2002, 2007), Ruska književnost u Svemiru (studije, 2003), Treći val : književnost i život ruske dijaspore posljednjih desetljeća XX. stoljeća (2004), Tajni život laponske princeze (pripovijetke, 2004), Katalog važnih stvari (kolumne, 2005), Pismo iz Sankt Peterburga (roman, 2006, 2008), Ruski emigranti u Hrvatskoj između dva rata (zbornik, 2006), Ogledi o ruskoj književnosti (2006), Šezdesete : The Sixties (zbornik, 2007), Brodski! : život, djelo : (1940-1996) (zbornik, 2007), Nebeski biciklisti (roman, 2008), Duga Resa – Ixtlan (pripovijetke, 2008), Dnevnici, snevnici, rječnici, dnevnička i esejistička proza (2009), Sedamdesete (zbornik, 2010), Vjesnici nove književnosti : prikazi, recenzije, nacrti (2010), Blagovati na tragu klasika : kuharica za čitanje, čitanka uz kuhanje (2011), Gradovi, sela, dvorci : vodič za literarne putnike (2012), Očajnički sluteći Cohena (roman, 2013), Idoli i barabe : slavne osobe u književnim djelima (ogled, 2014), Klasici ostavljeni mačkama : pokušaj drukčijega čitanja književnih tekstova (eseji, 2015), Berlin-Pariz (roman, 2016) i Sve o sestri Robina Hooda (roman, 2018). Lalin, Vjera, hrvatska slikarica (Zagreb, 10. III 1947). Diplomirala na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu 1974 (I. Lovrenčić) te bila suradnica Majstorske radionice Lj. Ivančića (1975–77). U kombiniranoj tehnici minucioznim crtežom stvara nadrealne, halucinantne prizore morbidnih i tjeskobnih sadržaja (Homoidi, 1976; Moj otac, 1981). U ciklusu Raspela (1990) nadahnuta je starim dalmatinskim raspelima, a u Bestijariju (1995–98) ljudskom bešćutnošću i ratom. Bavi se ilustriranjem i opremom knjiga (I. Kušan, Domaća zadaća; J. L. Borges, Priručnik fantastične zoologije). MG21 (N)

Novi prevod! Autor - osoba Lindgren, Astrid, 1907-2002 = Lindgren, Astrid, 1907-2002 Naslov Pipi Duga Čarapa / Astrid Lindgren ; prevela sa švedskog Slavica Agatonović ; ilustrovala Manja Radić Mitrović Jedinstveni naslov Pippi Långstrump. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 2019 Izdanje [5.] izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Odiseja, 2019 (Beograd : Caligraph) Fizički opis 146 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Milosavljević, Slavica, 1965- = Milosavljević, Slavica, 1965- Radić Mitrović, Manja, 1982- = Radić Mitrović, Manja, 1982- Zbirka ǂBiblioteka ǂProzna putovanja / [Odiseja, Beograd] (broš.) Napomene Autorkina slika na presavijenom delu kor. lista Prevod dela: Pippi Långstrump / Astrid Lindgren Tiraž 2.000 Astrid Lindgren: str. 139-140 Beleška o prevoditeljki: str. 145-146. Stanje: na predlistu je bila posveta koja je prekrečena belilom, inače veoma dobro očuvano. Kako najlepše provesti detinjstvo? Zna se, u društvu Pipi Duge Čarape! Pipi se u sve razume. Pipi ume svašta, a najbolje od svega smišlja šašave avanture. Pipi je jaka. Pipi je hrabra i radoznala. Pipi je svoj gazda. Živi sama, bez odraslih i njihovih pravila. Pipi ne ide u školu nego u pustolovine. Pipi ima pun kovčeg zlatnika i glavu punu mašte. Pipi ima majmuna, konja i najbolje drugare, Aniku i Tomija. Pipi je omiljena drugarica miliona dece širom sveta. U čast Pipinog sedamdesetog rođendana predstavljamo vam prvu knjigu doživljaja Pipi Duge Čarape u novom prevodu i novom, slavljeničkom ruhu. Astrid Lindgren (šved. Astrid Lindgren; Vimerbi, 14. novembar 1907 – Stokholm, 28. januar 2002) je švedska književnica, poznata po svojim knjigama za decu, među kojima su Pipi Duga Čarapa, Karlson s krova, Braća Lavlje Srce i Emil iz Leneberja. U maju 2013. godine našla se na 18. mestu liste autora čija su dela prevedena na najviše svetskih jezika, a nakon Hansa Kristijana Andersena i braće Grim, Lindgrenova je treća na listi najprevođenijih dečijih autora. Njena dela prodata su u 144 miliona primeraka širom sveta i prevedena na 96 jezika. Dobitnica je Povelje Zmajevih dečjih igara 1985. godine. Rođena je 1907. godine kao Astrid Erikson, drugo od četvoro dece u porodici. Detinjstvo je provela na seoskom imanju u mestu Nes pored Vimerbija, u Smolandu na jugu Švedske. Započela je rad u lokalnim novinama, a sa 18 godina se preselila u Stokholm. Četvrt veka je radila kao urednica u izdavačkoj kući Rabén & Sjorgen. Književnim radom je počela da se bavi relativno kasno, u trideset sedmoj godini života, ali je već prvi roman „Britt-Marie lättar sitt hjärta“ („Brit Meri oslobađa svoje srce“) bio zapažen i osvojio je drugo mesto na takmičenju koje je organizovala izdavačka kuća u kojoj je radila. Međutim, već drugi roman Pipi Duga Čarapa (1945), osvojio je prvu nagradu i doneo joj je svetsku slavu. Pipi je prevedena na više od 60 jezika. Od 1967. dodeljuje se nagrada nazvana po njoj koju je na njen 60. rođendan ustanovila izdavačka kuća Rabén & Sjorgen. Posle njene smrti vlada u Švedskoj je osnovala nagradu koja nosi njeno ime. Nagradni fond je 5 miliona kruna što je najveći iznos za nagradu u kategoriji dečje književnosti. Dela Napisala je 87 knjiga od kojih su najpoznatije: Pipi Duga Čarapa (1945) Majstor detektiv Blomkvist (1946) Mio, moj Mio (1954) Karlson na krovu (1955) Razmo u skitnji (1956) Emil iz leneberja (1971) Braća Lavlje Srce (1973) Ronja, razbonička kći (1981) Nagrade Dobitnik je mnogih nagrada među kojima su: 1956 – Nemačka nagrada za omladinsku knjigu za roman Mio, moj Mio (1954) 1958 – Medalja Hansa Kristijana Andersena za Razmo u skitnji 1971 – Zlatna medalja Švedske akademije 1978 – Nagrada nemačkih knjižara za mir Pored toga, dobijala je neke od najvećih nagrada za književnost kao što su: 1993 – Uneskova nagrada za književnost 1994 – The Right Livelihood Award Društveni angažman i uticaj Astrid Lindgren se zalagala za prava deteta, ali, kao veliki ljibitelj prirode, i za zaštitu životinja. Godine 1988. je zahvaljujući njenom zalaganju donet zakon koji štiti domaće životinje – Lex Astrid. Zahvaljujući njenom zalaganju Švedska je bila prva zemlja koja je zakonom zabranila fizičko nasilje prema deci. Jedan asteroid je nazvan po njoj – 3204 Lindgren. Njene beleške i rukopisi nalaze se u Kraljevskoj biblioteci u Stokholmu, a 2005. godine uvršteni su na Uneskovu listu svetske baštine. Od 2014. godine na novčanici od 20 švedskih kruna nalazi se njen lik. MG138 (N)

MILOVAN DANOJLIĆ OGRADA NA KRAJU BEOGRADA Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Данојлић (Ивановци, код Љига, 3. јул 1937 — Поатје, 23. новембар 2022)[1][2] био је српски књижевник, песник, преводилац и академик. Данојлић је био члан САНУ,[3] председник Српске књижевне задруге од 2013. године[4] и члан оснивач, као и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду,[5] у коме се налази његов легат. Био је један од интелектуалаца који су учествовали у обнови Демократске странке. Биографија Основну школу завршио је у родном селу, а ниже разреде гимназије похађао је у малом месту, седам километара удаљеном од његове куће, до кога је свакодневно долазио пешице.[6][7] Године 1953. сам одлази од куће у Београд и тамо, упоредо са похађањем гимназије, ради разне послове, попут продавања леда и новина, да би себи обезбедио живот.[6] Након завршене гимназије уписао је Филолошки факултет, где је дипломирао на Одсеку за романистику (француски језик и књижевност). Данојлић је почео да пише врло рано, а већ у средњошколским данима писао је кратке дописе за лист Република.[6] Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима. Прву збирку песама објавио је 1959. године под називом „Како спавају трамваји”. Своје песме углавном је намењивао деци, али и њиховим родитељима, а посебно се истиче поема „Дечји законик” у којој Милован истиче обавезу родитеља да деци обезбеде срећан и безбрижан живот.[7] Осим поезије, пише и прозу, есејистику и књижевну критику. Милован Данојлић са Харолдом Пинтером (крајње десно) и Сашом Миленићем (други слева), у Лондону 2009. Од 1984. године живи и ради у Француској, где је у два наврата радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу (франц. Université de Poitiers), а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.[7] Био је члан Српске академије наука и уметности од 2000. године, прво као члан ван радног састава, потом дописни члан, те редовни члан од 8. новембра 2018. године. Члан је оснивач, али и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” и један од првих људи који су подржали оснивање ове институције. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. године. У родним Ивановцима подигао је цркву.[8] Поред те цркве је и сахрањен 28. новембра 2022.[9] Данојлић је објавио више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу, а преводио је и дела познатих писаца[10] попут В. Шекспира (комплетни сонети), Ш. Бодлера, Ј. Бродског, Е. Сиорана, Л. Арагона, Е. Паунда, В. Б. Јејтса, Е. Јонеског, П. Клодела, писана на француском и енглеском језику. Неке од најпознатијих Данојлићевих књига су „Нека врста циркуса“, „Драги мој Петровићу”, „Личне ствари - огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“. За положај песника је говорио: Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници. Он је непобедиви борац и кад голорук излази у арену.[11] О поезији је писао: Поезија је со земље, и песници су осетљиве антене народних заједница. Они примају и региструју дрхтаје и трептаје, узлете и тежње, наде и клонућа свог племена. Песници нису предводитељи ни пресудитељи, а ипак, добро је ослушнути оно што говоре. И онда, кад се чине чудни и настрани, можда су тада једини на добром, исправном путу. Њихова се лудост, тако често, потврдила као највиши облик памети`.[11] Критика „Данојлић иде међу оне ретке савремене српске песнике који разумеју и знају шта је светост језика.” - Михајло Пантић[12] „Призивање основности, првобитности, посредно или сасвим изричито, често је место у Данојлићевим песмама, посебно у оним смештеним у природу, у окружење које редовно потакне на темељне запитаности и сагледања.” - Драган Хамовић[12] „Обликујући слику природе и друштва, Данојлићева поезија представља човека у своме окружењу, међу изазовима и ограничењима. Однос између природе и друштва у овој поезији није увек једноставан.” - Гојко Божовић[12] „У поезији Милована Данојлића сви бегови и лутања завршавају се у тачки из које се и пошло, географски и биографски из срца Шумадије, а поетички путем неосимболизма, надреализма, сопственог пантеистичког тока до религијског.” - Светлана Шеатовић-Димитријевић[12] Матија Бећковић наводи да је Данојлић био језички зналац и чистунац, а од његове лирске прозе у „Години која пролази кроз авлију” тешко да имамо чистије лирике.[13] Легат Милована Данојлића Главни чланак: Легат Милована Данојлића Легат Милована Данојлића (десна страна просторије) у Музеју српске књижевности. Милован Данојлић један је од првих људи који је формирао свој легат у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, односно Библиотеци Лазић, недуго након њеног поновног отварања за јавност 2009. године. Након оснивања Удружења и Музеја српске књижевности (2012), његов легат смештен је у просторије Музеја и званично отворен 2018. године.[14]

MILOVAN DANOJLIĆ OGRADA NA KRAJU BEOGRADA Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Данојлић (Ивановци, код Љига, 3. јул 1937 — Поатје, 23. новембар 2022)[1][2] био је српски књижевник, песник, преводилац и академик. Данојлић је био члан САНУ,[3] председник Српске књижевне задруге од 2013. године[4] и члан оснивач, као и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду,[5] у коме се налази његов легат. Био је један од интелектуалаца који су учествовали у обнови Демократске странке. Биографија Основну школу завршио је у родном селу, а ниже разреде гимназије похађао је у малом месту, седам километара удаљеном од његове куће, до кога је свакодневно долазио пешице.[6][7] Године 1953. сам одлази од куће у Београд и тамо, упоредо са похађањем гимназије, ради разне послове, попут продавања леда и новина, да би себи обезбедио живот.[6] Након завршене гимназије уписао је Филолошки факултет, где је дипломирао на Одсеку за романистику (француски језик и књижевност). Данојлић је почео да пише врло рано, а већ у средњошколским данима писао је кратке дописе за лист Република.[6] Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима. Прву збирку песама објавио је 1959. године под називом „Како спавају трамваји”. Своје песме углавном је намењивао деци, али и њиховим родитељима, а посебно се истиче поема „Дечји законик” у којој Милован истиче обавезу родитеља да деци обезбеде срећан и безбрижан живот.[7] Осим поезије, пише и прозу, есејистику и књижевну критику. Милован Данојлић са Харолдом Пинтером (крајње десно) и Сашом Миленићем (други слева), у Лондону 2009. Од 1984. године живи и ради у Француској, где је у два наврата радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу (франц. Université de Poitiers), а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.[7] Био је члан Српске академије наука и уметности од 2000. године, прво као члан ван радног састава, потом дописни члан, те редовни члан од 8. новембра 2018. године. Члан је оснивач, али и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” и један од првих људи који су подржали оснивање ове институције. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. године. У родним Ивановцима подигао је цркву.[8] Поред те цркве је и сахрањен 28. новембра 2022.[9] Данојлић је објавио више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу, а преводио је и дела познатих писаца[10] попут В. Шекспира (комплетни сонети), Ш. Бодлера, Ј. Бродског, Е. Сиорана, Л. Арагона, Е. Паунда, В. Б. Јејтса, Е. Јонеског, П. Клодела, писана на француском и енглеском језику. Неке од најпознатијих Данојлићевих књига су „Нека врста циркуса“, „Драги мој Петровићу”, „Личне ствари - огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“. За положај песника је говорио: Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници. Он је непобедиви борац и кад голорук излази у арену.[11] О поезији је писао: Поезија је со земље, и песници су осетљиве антене народних заједница. Они примају и региструју дрхтаје и трептаје, узлете и тежње, наде и клонућа свог племена. Песници нису предводитељи ни пресудитељи, а ипак, добро је ослушнути оно што говоре. И онда, кад се чине чудни и настрани, можда су тада једини на добром, исправном путу. Њихова се лудост, тако често, потврдила као највиши облик памети`.[11] Критика „Данојлић иде међу оне ретке савремене српске песнике који разумеју и знају шта је светост језика.” - Михајло Пантић[12] „Призивање основности, првобитности, посредно или сасвим изричито, често је место у Данојлићевим песмама, посебно у оним смештеним у природу, у окружење које редовно потакне на темељне запитаности и сагледања.” - Драган Хамовић[12] „Обликујући слику природе и друштва, Данојлићева поезија представља човека у своме окружењу, међу изазовима и ограничењима. Однос између природе и друштва у овој поезији није увек једноставан.” - Гојко Божовић[12] „У поезији Милована Данојлића сви бегови и лутања завршавају се у тачки из које се и пошло, географски и биографски из срца Шумадије, а поетички путем неосимболизма, надреализма, сопственог пантеистичког тока до религијског.” - Светлана Шеатовић-Димитријевић[12] Матија Бећковић наводи да је Данојлић био језички зналац и чистунац, а од његове лирске прозе у „Години која пролази кроз авлију” тешко да имамо чистије лирике.[13] Легат Милована Данојлића Главни чланак: Легат Милована Данојлића Легат Милована Данојлића (десна страна просторије) у Музеју српске књижевности. Милован Данојлић један је од првих људи који је формирао свој легат у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, односно Библиотеци Лазић, недуго након њеног поновног отварања за јавност 2009. године. Након оснивања Удружења и Музеја српске књижевности (2012), његов легат смештен је у просторије Музеја и званично отворен 2018. године.[14]

Ima posvetu inače lepo očuvano kao na slikama Autor:: Svetlana Velmar-Janković Žanrovi:: Knjige za decu Izdavač:: Vulkan izdavaštvo Godina izdanja:: 2013. Broj strana: 139 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Zamišljena i pisana kao poklon svim dečacima i devojčicama ako vole da čitaju, ova knjiga pripoveda o detinjstvima srpskih vladara. Sva deca, koja su junaci ovih priča, stvarno su postojala. Živela su u onim vremenima u kojima se nije znalo ni za automobile, ni za avione, čak ni za električno osvetljenje. Živela su ta deca davno i drugačije a ipak se, videćete, nisu mnogo razlikovala od današnje dece. Pročitajte sedam priča o srpskim srednjovekovnim vladarima kada su bili deca. Svetlana Velmar-Janković (Beograd, 1. februar 1933 — Beograd, 9. april 2014)[1][2][3] bila je srpska književnica i akademik SANU.[4] Biografija[uredi | uredi izvor] Kćerka je Vladimira Velmar-Jankovića, srpskog pisca i člana Nedićeve Vlade narodnog spasa u Drugom svetskom ratu i Milice rođ. Vulović. Majka je pod pseudonimom `Mimi Vulović` objavila nekoliko svojih radova u časopisu `Misli`, Ranka Mladenovića.[5] Njen deda po majci je bio Velislav Vulović (1865-1931), inženjer, ministar i predsednik beogradske opštine.[1] A deda stric Svetislav Vulović bio je književni istoričar i istoričar. Bežeći od rata, deo ratnih godina provela je u Vučju, u krugu porodice svog teče Laze M. Teokarevića, sina Dimitrija Mite Teokarevića. Svetlana Velmar Janković je, opisujući događaje iz svog života, opisivala i ljude koji su bili nerazdvojni deo njenog odrastanja i sazrevanja i ostavili traga na nju i njeno delo. Jedan od njih je i njen prijatelj i lekar, poreklom iz Leskovca, Žak Konfino. Kao porodični prijatelj Žak Konfino je dosta vremena provodio u krugu porodice Velmar Janković. Zato se u njoj i rodila želja da kada poraste bude, kao i čika Žak, dečji lekar i pisac.[6] Posle rata pohađala je Četvrtu žensku gimnaziju. Francusku književnost studirala je kod dr Miodraga Ibrovca i dr Nikole Banaševića, a latinski jezik je izučavala pod nadzorom dr Miše Đurića. Prvo je radila kao novinar u „Dečjoj štampi“ pa posle kao sekretar i urednik časopisa „Književnost“. Zatim je uređivala biblioteke za prozu i eseje domaćih pisaca u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.[7] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je na izbornoj Skupštini 2. novembra 2006. a za redovnog člana na izbornoj Skupštini 5. novembra 2009. U periodu od 2007. do 2013. godine bila je predsednica Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije.[8] Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu u porodičnoj grobnici svog dede Velislava Vulovića gde je sahranjena i njena majka Milica.[9] Nagrade[uredi | uredi izvor] Dobitnica je mnogobrojnih književnih nagrada.[10] Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu eseja Savremenici, 1967. Andrićeva nagrada, za zbirku pripovedaka Dorćol, 1981. Nagrada „Meša Selimović”, za roman Lagum, 1990. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Lagum, 1992. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu eseja Ukletnici, 1993. Nagrada „Borisav Stanković”, za knjigu pripovedaka Vračar, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Bezdno, 1995.[11] Književna nagrada „Neven”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, 2002. Dela[uredi | uredi izvor] Njena dela prevođena su na engleski, nemački, francuski, španski, italijanski, grčki, bugarski i mađarski jezik.[12] Pariski časopis Lire postavio je 1997. godine roman Lagum (koji je pariski izdavač Phébus izdao pod naslovom Dans le noir, u prevodu Alena Kapona) na deseto mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih u toj godini u Francuskoj. Roman je bio u najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i proglašen je „malim remek-delom“. Romani Ožiljak (1956, drugo, prerađeno izdanje 1999) Lagum (1990) Bezdno (1995) Nigdina (2000) Vostanije (2004) Eseji Savremenici (1967) Ukletnici (1993) Izabranici (2005) Srodnici (2013) Sećanja Prozraci (2003) Prozraci 2 (2015, posthumno) Zbirke pripovedaka i zapisa Dorćol (1981) Vračar (1994) Glasovi (1997) Knjiga za Marka (1998) Očarane naočare* priče o Beogradu (2006) Sedam mojih drugara (2007) Vračar (2016, prošireno izdanje, dopunjeno novelama „Ulica Molerova“ i „Ulica Kolarčeva“, posthumno) Zapisi sa dunavskog peska (2016, posthumno) Molitve Svetilnik (1998) Drame Knez Mihailo (1994) Žezlo (2001, knjiga drama) Monografije Kapija Balkana: brzi vodič kroz prošlost Beograda (2011) Tags: lagum dorćol dečije knjige dečji romani za decu

biblioteka RASPUST odlično očuvana kao nova tvrde korice „Rani jadi“ su zbirka priča srpskog pisca Danila Kiša i prvi deo trilogije „Porodični cirkus“. Objavljena je 1970. godine, s tim što je priča pod nazivom „Eolska harfa“ dodata 1983. godine. Ova knjiga, zajedno sa romanima Bašta, pepeo i Peščanik, pripada takozvanom porodičnom ciklusu romana Danila Kiša. Namenjena je, kako stoji u podnaslovu, „za decu i osetljive“. U zbirci Rani jadi se kroz nekoliko priča oslikava lični razvoj dečaka Andreasa Sama. Ova zbirka žanrovski spada u autobiografsku zbirku za decu i mlade s obzirom da govori o ranom detinjstvu i odrastanju samog pisca. Pisac je dobio Andrićevu nagradu za ovo delo. Analiza dela Radnja priče se dešava u Mađarskoj početkom Drugog svetskog rata. Glavni lik u priči i nositelj radnje je dečak, čije godine nisu tačno precizirane, Andreas Sam osećajan i osetljiv, koji potiče iz veoma siromašne porodice. Ima izuzetnu sposobnost da zapaža lepe i naizgled nevažne detalje oko sebe kao što su zvuci, mirisi, lišće... Iz te sposobnosti je i proistekla velika ljubav prema prirodi. Teme u zbirci su one svakodnevne, životne. Događaji bez ikakvog dramskog naboja i bez neke velike povezanosti. Majka i sestra se pojavljuju u skoro svakoj priči, dok se figura oca provlači samo na kratko, više kao sećanje ili silueta. To proizilazi iz činjenice da je otac pisca odveden i streljan u logor Aušvic, pa samim tim nije imao materijala da ubaci više figuru oca u zbirku. Priče iz zbirke S jeseni, kad počnu vetrovi U prvoj priči zbirke se upoznajemo sa dečakom koji sakuplja kestenje na travnjaku. Nema nikakve radnje, nema događaja – jednostavno se opisuje dečak tokom igre. Drugi deo ove priče govori o mladoj devojci crvene kose, a kao najvažniji motiv nameće se njen parfem, ona miriše na ljubičice. Teško je protumačiti zašto se taj motiv našao baš na ovom mestu, pretpostavka je da se radi o nekoj vrsti uvertire u priče u kojima mirisi, ali i druge sitnice igraju važnu ulogu. Ulica divljih kestenova Tokom priče sa nepoznatom osobom, pripovedač pokušava da sazna gde se nalazi ulica divljih kestenova u kojoj je on nekad živeo sa svojom porodicom. Opisuje kako je ta ulica izgledala pre rata, navodi da se ona pre zvala Bemova ulica, ali niko od sadašnjih stanovnika ne zna i ne može da pretpostavi o kojoj ulici on priča. Na kraju nalazi mesto na kome se nekad nalazila njegova kuća. Tamo sada stanuje profesor Smerdel u novoizgrađenoj trospratnici. Igra Priča govori o čoveku koji kroz ključanicu promatra nekoga ko, kako on kaže, nije Andreas, nego Maks Ahašveroš, trgovac guščjim perjem. Sa zluradim zadovoljstvom zove Mariju, kako bi joj pokazao da to nije njen Plavi Dečko, nego njegova krv, unuk Maksa Lutajućeg. Može se zaključiti da je čovek koji gleda kroz ključanicu zapravo Andreasov otac, koji poslatra Andreasa dok se igrao u sobi. Išao je od slike do slike i vodio razgovore s imaginarnim likovima, nagovarajući ih da kupe nešto od njega. Vidivši taj prizor, njegov otac u liku svog sina prepoznaje svog oca, trgovca. U ovoj se priči na neobičan način govori o jevrejskom poreklu i nemogućnosti bega od njega. To potvrđuje i priča o Ciganki koju dečaku pre spavanja priča majka. Pogrom Dečak priča o važnom događaju koji se odvijao u njegovoj ulici. Ne otkriva tačnu radnju ili detalje, kaže samo da su svi negde jurili i da im se on pridružio jer je, kako kaže, mislio da će tako da shvati sva ta zbivanja koja su ga tih dana potresala. Opisujući tu gomilu ljudi koja se gurala, pripovedač nam dočarava atmosferu te zimske noći viđenu očima zbunjenog deteta. Ubrzo se saznaje da se radi o podeli hrane, ljudi su grabili brašno, šećer, šta je ko stigao. Dečak nije ugrabio ništa, ali mu se neka nepoznata žena smilovala i darovala mu konzervu špageta. Iz ove priče saznajemo da je vreme zbivanja radnje već ratni period. Priča od koje se crveni Dečak je sanjao kako priča sa svojim školskim drugom, Galom, te kako je tokom tog razgovora morao da mokri. Njegov prijatelj predložio je kako će da ga zakloni da ga ne bi videla neka devojčica. Kako je već je bilo vreme za polazak na nastavu, a Andreas još nije prestajao da mokri. Zbog toga je rekao Galu da pođe, a da će on da mu se priključi kasnije. Odjednom se budi i shvata da se to što je sanjao desilo i na javi i da se pomokrio u krevet. Budi majku i govori joj što je učinio. Istog tog dana sedi u školi ponosan jer je učiteljica Rigo pred čitavim razredom čitala njegov sastav koji je opet najbolji u razredu. Serenada za Anu Dečak je čuo buku ispod prozora i pomislio kako su došli neki ljudi da ubiju njegovog oca. Ta rečenica dosta govori o strahu koji je Andreas osećao. Međutim, ubrzo nakon toga, začuo je violinu i zaključio da to nisu krvnici, nego dečak zaljubljen u njegovu sestru Anu. Došao je da joj svira i peva pod prozor. Majka je Ani rekla da je običaj da se tada upali šibica i stane uz prozor, što je Ana i učinila. Ujutru su u prozoru našli crvene ruže koje je zaljubljeni mladić ostavio. Andreas je znao o kome se radi, bio je to Fuks Mlađi. Livada u jesen Posle nekog vremena na tu praznu livadu dolazi njegov otac sa štapom i gleda šta je to jesen učinila nekad bujnom rastinju. U svemu tome pronalazi papir na zemlji, a na njemu recept za umak od kiseljka na nemačkom jeziku. Čitajući ga, odmahivao je glavom ne slažući se sa onime što je na njemu pisalo. Zatim okreće drugu stranu i s osmehom primeti da se na papiru nalazio izmet. Nakon toga odlazi s livade, noseći pod rukom svoj herbarijum sa cvećem i uzorcima raznoraznog bilja. Verenici Narator ovu priču smešta u period kada je Andreas imao 8 godina. Dečak je sedeo u kolima sena, a otac je pričao sa nekim seljakom. Ne znajući da li ga je otac primetio, Andreas se skupio u senu i slušao razgovor o samom sebi. Otac je seljaku rekao kako je Andreas postao pravi mangup i, naslućujući koju će priču otac da ispriča seljaku, odluči zbog srama da ne sluša daljnji razgovor. Radilo se o igri žmurke koju su Andreas i njegovi prijatelji igrali tako što se skrivali u parovima, pa se on sakrio zajedno sa Julijom Sabo. Ležali su tako skriveni na slami i odlučili da se poljube. Zatekao ih je njihov prijatelj Farkaš i počeo da ih zadirkuje, zbog čega je Julija plakala, a Andreas udario Farkaša koji se onda požalio Andreasovoj sestri Ani. Andreas je zbog srama odlučio da se više nikada ne vrati kući, ali onda je na sestrine pozive ipak odlučio da promeni mišljenje. Nadao se da ona o tome nije nikome ništa rekla, ali sada je saznao da su sve o tome znali i njegov otac i majka. Zamak osvetljen suncem Andreas je za gospodina Molnara čuvao kravu koja se zvala Narandža. Međutim, krava se izgubila i više nije mogao da je nađe, a znao je da je Narandža bila najbolja krava gospodina Molnara i da mu on to nikad neće oprostiti. Odlučio je da je traži dokle god je ne nađe. Društvo mu je u potrazi pravio njegov pas koga je zvao Dingo. Andreas je izgubio kravu iz vida jer je drugima prepričavao radnju „Kapetana srebrnog zvona“. Dečak razgovara s Dingom i smišlja sve moguće scenarije, ali na kraju susreće Viraga koji mu govori da su mu pronašli Narandžu. Livada Andreas i njegova sestra Ana imali su šugu, zbog čega je Andreas morao kod lekara po sumpor kako bi se izlečili. Međutim, nisu imali dovoljno novca i dečak je to znao pa se pripremao na nelagodnost koju će da oseti pred lekarom. Kad je došao lekaru, ovaj mu je dao sumpor iako je video da Andreas nema dovoljno novca da za njega plati. Kad mi bište kosu Učiteljica Rigo rekla je Andreasu da ostane posle nastave, a on je znao i zašto, opet je trebao da joj očisti kokošinjac. Nije voleo to da radi, ne samo zbog neugodnih mirisa, nego i zbog neugode koju je osećao kad bi ga učiteljica nakon toga pozvala na jelo. Tako je bilo i ovaj put. Nakon što se Andreas oprao, zakucao je na vrata kuće učiteljice Rige koja mu je pripremila jelo. Međutim, Andreas nije mogao da jede jer su ga svi promatrali. Kasnije te večeri, mama i Ana čistile su Andreasovu glavu od vaši koje je pokupio radeći u kokošinjcu. Priča o pečurkama Još jedna tužna priča koja govori o siromaštvu dečaka i želji za hranom. Šetao je sa majkom i sestrom šumom kada su na jednom mestu pronašli mnogo pečuraka. Brali su ih i sa nestrpljenjem čekali da stignu kući kako bi ih majka spremala za jelo. U povratku ka kući su sreli gospodina Horvata koji se čudio za šta će im tolike otrovne pečurke. Tužni i razočarani su ostavili svoj plen i gladni nastavili dalje do kuće. Mačke U priči se govori o tome kako je dečak doneo tešku odluku da iz najbolje namere učini najgore delo. U jorgovanu iza kuće, Andreas je pronašao tri mačeta koja su bila slepa. Neko ih je odvojio od majke. Dečak im je doneo hleb i mleko ne znajući da oni ne umeju sami da se hrane. Sutradan je otišao da ih obiđe i shvativši da ništa ne jedu već samo tužno cvile odlučio je da im skrati muke tako što će ih ubiti i sahraniti. U celoj zbirci Rani jadi ovo je jedna od najupečatljivijih scena u kojoj dečak donosi tešku odluku iz najbolje namere. Kruške Priča Kruške je jedna od kraćih priča, ali donosi upečatljivu sliku iz detinjstva koja se zadržava u čoveku kroz ceo život. U priči se govori o seljankama koje su skupljale kruške birajući zrelije i sočnije. Za razliku od njih Andreas ih bira tako što ih pomiriše, a gospođa Molnar ga ismeva poredeći ga sa psom. Omalovažava ga uz podrugljive komentare, ne shvatajući da je dečak u druženju sa prirodom razvio sposobnost koju mnogi nemaju, a to je da oko sebe primećuje samo lepe stvari. Konji Kuća u kojoj su živeli je nekada bila konjušnica, pa se smrad osećao na sve strane, na šta su oni navikli. U kuću im dolazi vojnik koji ih obaveštava da je njihov konj Sultan na samrti. Očekivalo se da ugine i kobila Bula, jer je nestalo sena tako da su konji umirali od gladi. Zbog straha od majorovih grdnji vojnici su kanapima vezivali konje kako bi stajali uspravno. Sledećeg jutra je Andreas zatekao mrtve konje. Major je besneo na vojnike, nakon čega su oni konje odvukli na konjsko groblje. Dečak i pas su ih pratili. Čovek koji je dolazio iz daleka U ovoj priči se govori o susretu dečaka sa slučajnim prolaznicima. Danima su vojnici prolazili pored njihove kuće, a dečak ih je posmatrao skriven u krošnji jorgovana. Kada je sve utihnulo počela je da mu nedostaje ta buka koju su pravili svojim prolascima. Obradovao se slučajnim prolaznicima i pozvao ih da svrate kako bi se okrepili i napojili mazge. Čovek je bio stranac koji je žurio, ali su uspeli nekako da se sporazumeju. Dečak ga je pitao da li je negde video njegovog oca i opisivao je kako mu otac izgleda. Slučajni prolaznik je najpre strpljivo odgovarao na pitanja a onda je zaključio da ga dečak zavitlava. Nije mogao ni da pretpostavi kolika želja je gorela u dečaku da sazna nešto o svom ocu. Da sazna bilo šta. Iz baršunastog albuma Ova priča se sastoji od sedam manjih priča od kojih je svaka označena brojem. U prvoj priči se govori o tome da se dečak sa sestrom i majkom vraćao kući noseći sakupljene šišarke. Videvši svetlo u kući, najpre je pomislio da se otac vratio, ali tu ga je dočekala strina Rebeka držeći svećnak u ruci. Iako je svećnjak bio sedmokraki, samo jedna sveća je gorela. Ta slika će mu zauvek ostati u sećanju kao i zlokobni pogled strine Rebeke. U drugoj priči se govori o njegovom stricu Andreju, koji je jedini rođak koji se vratio posle gospođe Rebeke. Sa sobom je doneo tužne logorske pesme i kopao je po zemlji tražeći nešto. Treća priča govori o požrtvovanosti majke koja pokušava njega i sestru da skloni sa njive kako ne bi morali da se muče. Želela je da napravi mašinu za štrikanje, ali pošto nije imala potrebne delove, nastavila je da štrika noću uz svetlost petrolejske lampe. Majka je imala spretne ruke i svaki njen rad je bio unikatan, ali vremenom su žene iz sela počele da je oponašaju. Bez obzira na njen rad i trud, posla je bilo sve manje i manje. U četvrtoj priči se govori o prtljagu koji dečak nosi sa sobom u voz, a koji mu je posebno dragocen. Sve što je krišom spakovao u sveske vezivalo ga je za oca, jedini materijalni dokaz da je i on nekada imao oca. Peta priča se nadovezuje na prethodnu, jer u njoj pisac iz perspektive odraslog govori o svojoj đačkoj knjižici koju je sačuvao kao sećanje na njegovo detinjstvo. U šestoj priči pisac ukratko oživljava sećanje na svoje profesore. Sedma priča se odnosi na piščevo razmišljanje o tome zašto su sa sobom poneli neke nevažne stvari, dok su one bitnije ostavili. Sam izvodi zaključak da za njegovu majku neke sitnice imaju posebnu vrednost, jer je asociraju na nešto. Dečak i pas Ovu dirljivu priču u stvari priča pas Dingo. Najpre priča o svom poreklu, a zatim o svojoj velikoj ljubavi i bliskosti sa dečakom Andreasom. Ključni momenat u ovoj priči je da su se dečak i pas dobro slagali, jer su imali slične tuge. Pas je patio za svojom porodicom, a dečak je patio za ocem. Pas predoseća da će ga dečak napustiti što se pokazalo kao istinito. Pismo Ovde se govori o tome kako dečak šalje pismo gospodinu Berkliju pitajući ga kako je pas Dingo. Čak mu šalje i nešto novca kako bi psu kupio konjsko meso, znajući da to voli. Istovremeno se dečak priseća rastanka sa psom što u njemu budi neopisivu tugu. Prisećao se momenta kako je Dingo trčao za kolima a kočijaš ga je bičevao kako bi se vratio nazad. Odgovor Odgovor sadrži odgovor gospodina Berklija dečaku u kome mu saopštava tužnu vest. Javlja mu da je Dingo tog dana došao tužan i isprebijan kući. Odbijao je hranu, a sutradan je uginuo od tuge i zadobijenih povreda. Između ostalog u pismu mu gospodin Berkli šalje i nešto novca kako bi mogao sebi da kupi nalivpero i da mu napiše i pošalje sastav. Eolska harfa Dečak priča kako je imao harfu kada je imao 9 godina. Opisuje je kao električnu drvenu banderu sa 6 pari žica vezanih za porcelanske izolatore koji liče na rasparen komplet za čaj. Dalje kroz priču objašnjava šta je sve potrebno da bi se dobila eolska harfa. A zatim da je potrebno nasloniti uvo na banderu i slušati njen zvuk. Tog momenta ona prestaje da bude bandera i postaje harfa a da bi se nešto čulo potrebna je samoća. Nagoveštava da i njen zvuk ne može čuti svako, već samo onaj ko se razume u muziku. Napominje i da je njemu harfa rekla da će prestati da radi kao sluga kod gospodina Molnara, da će napustiti udžericu koja umesto poda ima nabijenu zemlju. Rekla mu je da mu se otac nikada neće vratiti, da će mu majka umreti, da će imati 1500 olovaka, 200 naliv pera i 5000 knjiga. Harfa mu je takođe rekla da će sresti devojku koju će večno voleti, da će mnogo putovati i da će napisati priču o eolskoj harfi od električnih bandera i žica.