Jabra CRUISER 2 BT zvucnika handsfree za auto. Uredjaj je ispravan, lako se povezuje i podesava. U linku je ostavljen snimka sa pregledom uredjaj. Ima mogucnost pustanja FM signala tako da se vas auto radio moze povezati na njegovu FM frenkfenciju i tako mozete preko ovog uredjaj pustati muziku na ozvucenje auta i tako ujedno primati i pozive. Predmet prodaje odgovara datim opisima i slikama. Za sve sto vas zanima pitajte! Pogledajte i ostale mnogobrojne predmete koje prodajem: http://www.kupindo.com/Clan/Vladimir10/SpisakPredmeta

Model: XWAVE B Brave Funkcije: FM radio, microSD, USB FLESH, mikrofon i AUX ! Bluetooth: V5.0 + EDR Snaga: 15W/4Ω (5W + 2x5W) Drajveri: 3` + 2x2` Frekvencijski odziv: 80Hz - 20Khz Radna udaljenost: do 10m SNR: 80db Baterija: 7.4V, 2000mAh Li-ion Vreme reprodukcije pri srednjoj glasnoći: 4-9h Punjenje: DC5V / 2A Vreme punjenja: 4-6h. Ostalo: TWS (True Stereo Sound) - bežično uparite dva ista zvučnika da dobijete stereo zvuk Ručka za nošenje, drzac za mobilni na samom zvucniku ! Karaoke funkcija Zvuk visokog kvaliteta Funkcija uštede energije Memorija usled nestanka energije USB ulaz, microSD, glasovni podsetnik, handsfree funkcija Indikator punjenja Dimenzije: 190 x 155 x 120 mm Težina: 1400g

JAKO RETKO Made in Yugoslavia Sve slikam neposredno pred postavljanje pa stanje bukvalno odgovara fotografijama. . Nakon dogovora uplata je na račun u OTP Banci Šaljem postexpresom nakon uplate Šaljem u inostranstvo jedino EMSOM (postexpres za inostranstvo pri pošti Srbije,skuplji je od klasičnog slanja ali sigurniji, i brži),gde vi snosite sve troškove slanja,za carinske troškove kupovine više predmeta ili gubitke paketa nisam odgovoran,, osim ako nemate nekoga u srbiji da pošaljem na njegovu adresu, nakon uplate na moj račun ili vaše uplate Western unionom na ime i podatke!

BLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval Komplet MARIJA PASKVAL Maria Pascual 12 knjiga, skoro A4 format, tvrd povez. NIŠRO Oslobođenje, 1988. Veoma dobro očuvane, bez pisanja, pečata, posveta, cepanja… 1. Priče iz Alhambre, Irving Washington Princ hodočasnik ljubavi Zidareva pustolovina Bjegunac 2. Ruske priče, Lav Tolstoj Kavkaski zarobljenik Istina uvijek pobjeđuje 3. Njemačke priče, Ernst T. A. Hoffmann Čovjek iz pijeska Zulemina pjesma Dama u bijelom 4. Čarobne bajke, Fernan Caballero Vitezovi od ribe Princeza krasuljka Ptica istine 5. Romantične legende, Gustavo Adolfo Becquer Bijela srna Zelene oči Ruže nesretne ljubavi 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti 7. Engleske priče, Viljem Šekspir Kralj Lir Mletački trgovac Ukroćena goropad 8. Ruske priče, Aleksandar Puškin Snijeg Seoska plemkinja Dunja, izgubljena ljubav 9. Engleske priče, Čarls Dikens Putujući trgovac Gvineja hrome djevojčice 10. Francuske bajke, Madam D`Onoa Zelena zmija Plemenita mišica 11. Njemačke priče, Ernst T.A.Hofman Rudnici faluna Kockareva sreća 12. Ruske priče, Lav Tolstoj Djevojčica i pečurke Ptičica Morski pas Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, 1. srpnja 1933. – 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya... MG (Ć)

RETKO! VHS KASETA, RTV BK Telecom, 2003. Zdravko Čolić Koncert na `Marakani`, Beograd 2001. godine. STANJE ODLIČNO OMOT 5 KASETA 5- (kaseta nije pregledana) 1. April u Beogradu 2. Gori vatra 3. Čija je ono zvijezda 4. Živiš u oblacima mala 5. Produži dalje 6. Krasiva 7. Malo pojačaj radio 8. E, draga draga 9. Stanica Podlugovi 10. Jedna zima sa Kristinom 11. Ljubav je samo reč 12. Prava stvar 13. Jedina 14. Glavo luda 15. Pisaću joj pisma duga 16. Pjevam danju, pjevam noću 17. Čini mi se grmi 18. Noć mi te duguje 19. Ti si mi u krvi 20. Ti možeš sve (al` jedno ne) 21. Da ti kažem šta mi je 22. Tvoje oči 23. Jako, jako slabo srce zavodiš 24. Hotel Balkan 25. Ajde idi 26. Mađarica 27. Pusti, pusti modu 28. Ruška 29. Čaje šukarije 30. Ajde, ajde Jasmina 31. Zvao sam je Emili 32. Okano 33. Kad bi moja bila 34. Tabakera

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ako bude nekih nedostataka navescu pored naslova knjige! Fali knjiga br 10 BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual 11 knjiga, skoro A4 format, tvrd povez. NIŠRO Oslobođenje, 1988. 1. Priče iz Alhambre, Irving Washington Princ hodočasnik ljubavi Zidareva pustolovina Bjegunac 2. Ruske priče, Lav Tolstoj Kavkaski zarobljenik Istina uvijek pobjeđuje 3. Njemačke priče, Ernst T.A.Hoffmann Čovjek iz pijeska Zulemina pjesma Dama u bijelom 4. Čarobne bajke, Fernan Caballero Vitezovi od ribe Princeza krasuljka Ptica istine 5. Romantične legende, Gustavo Adolfo Becquer Bijela srna Zelene oči Ruže nesretne ljubavi 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti 7. Engleske priče, Viljem Šekspir Kralj Lir Mletački trgovac Ukroćena goropad 8. Ruske priče, Aleksandar Puškin ----- Ima nacrtano malo srce na unutrasnjoj strani korica, nista strasno! Sve ostalo uredno! Snijeg Seoska plemkinja Dunja, izgubljena ljubav 9. Engleske priče, Čarls Dikens Putujući trgovac Gvineja hrome djevojčice 10. Francuske bajke, Madam D`Onoa Zelena zmija Plemenita mišica 11. Njemačke priče, Ernst T.A.Hofman Rudnici faluna Kockareva sreća 12. Ruske priče, Lav Tolstoj Djevojčica i pečurke Ptičica Morski pas Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ako bude nekih nedostataka navescu pored naslova knjige! Fali knjiga br 11 i 12 BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual 11 knjiga, skoro A4 format, tvrd povez. NIŠRO Oslobođenje, 1988. 1. Priče iz Alhambre, Irving Washington Princ hodočasnik ljubavi Zidareva pustolovina Bjegunac 2. Ruske priče, Lav Tolstoj Kavkaski zarobljenik Istina uvijek pobjeđuje 3. Njemačke priče, Ernst T.A.Hoffmann Čovjek iz pijeska Zulemina pjesma Dama u bijelom 4. Čarobne bajke, Fernan Caballero Vitezovi od ribe Princeza krasuljka Ptica istine 5. Romantične legende, Gustavo Adolfo Becquer Bijela srna Zelene oči Ruže nesretne ljubavi 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti 7. Engleske priče, Viljem Šekspir Kralj Lir Mletački trgovac Ukroćena goropad 8. Ruske priče, Aleksandar Puškin ----- Ima nacrtano malo srce na unutrasnjoj strani korica, nista strasno! Sve ostalo uredno! Snijeg Seoska plemkinja Dunja, izgubljena ljubav 9. Engleske priče, Čarls Dikens Putujući trgovac Gvineja hrome djevojčice 10. Francuske bajke, Madam D`Onoa Zelena zmija Plemenita mišica 11. Njemačke priče, Ernst T.A.Hofman Rudnici faluna Kockareva sreća 12. Ruske priče, Lav Tolstoj Djevojčica i pečurke Ptičica Morski pas Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....

Autor : Cyril Glasse Ova enciklopedija obrađuje oko 1200 odrednica. Autor je prihvatio islam, a živi na zapadu. Na prevođenju je radila grupa prevodilaca. Djelo je ilustrirano, termini su transkribirani, navođeni su hidžretski datumi. Uopisu islamskih dužnosti i obreda zastupljeni su i stavovi drugih pravnih škola (mezheba)

Spisak naslova: -Lepota poroka -Potera za sreckom -Skupljaci perja -Nebo iznad krajolika -Suza i njene sestre -Fine mrtve devojke -Sejtanov ratnik -Ceracemo se jos -Nevinost bez zastite -Crni Gruja 2 svih 13 epizoda -Momo Kapor Ivana -Gorski Vijenac -Teatar audicija Sarajevo-Sve mi diraj ocevinu ne -Evo vam Ckalje -Optimisti -Sminka -Cavka -Uslovna sloboda -Lutalica -Stepenice za nebo -Tako su govorili -Seljaci ep. 1-6 -Sasvim licno -Kad budem mrtav i beo -Volim te najvise na svetu -Tri boje duge -Kabare Putuj Evropo -Agencija SIS -Vratice se rode ep.1-5 -Yu folk extra soder -Lopovi prve klase -Ceracemo se -Velika frka -Bosko Buha -Samo za tvoje usi -Dobro ustimovani mrtvaci -Sedam i po -Gorski vijenac -Sofinisticka farsa -Rece mi jedan coek -Vukovar jedna prica -Bice bice -Veliki transport -Kafic bice bolje -Partizani -Radio Vihor zove Andjeliju -Tri karte za Hollywood -Zene u zatvor -Nebo iznad krajolika -Poslednji krug u Monci -Kabare putuj Evropo Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor goblena,motora za biciklu,punilica za kobasice,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika,biciklistickih pantalona,biciklistickih majica,etno predmeta,albuma,slicica,albuma za fotografije,razglednica,duboreza,brosura,knjiga,romana,filmova,serija, flasa,limenih kutija,intex,kombinezona za surf i ronjenje,steznika,lovackih sesira,ortoza,ploca,semena,znacki i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

Najplaćeniji poslovi današnjice su vezani za kreativnost i stvaralaštvo (dizajneri, programeri, marketari...). Da li ja to mogu da radim? Pa naravno! U svakom od nas čuči mali umetnik. :) Tvoja mašta ti omogućava da istražuješ, zamišljaš i spajaš razne stvari, nekada naizgled i nespojive. Sada na jednom mestu imaš brdo ideja raspoređenih u 8 poglavlja koje će podstaći tvoju kreativnost i maštu. Zašto je to uopšte važno? Upravo je kreativnost potrebna za stvaranje, a to je najviši nivo učenja, razmišljanja i znanja. Podrazumeva da stvaraš neku celinu kombinujuću različite elemente. Uzmi stare krpice, čepove, boje, štapiće, možeš malo i voća i kreni ludo da se zabavljaš, dok učiš da stvaraš! 288 strana, format 29×25 cm

Prof. dr Milan P. Rakočević Knjiga Sveta planina Kajlaš - hodočašće na Tibet, je lična ispovest pisca, autora Prof. dr Milana Rakočevića, o sopstvenom duhovnom iskustvu i doživljaju prilikom boravka na svetoj planini Kajlaš, u zapadnom delu Tibeta. Knjiga na veoma uspešan način objedinjuje neke sadržaje i književne žanrove kao što su putopis, etnografska zapažanja, refleksivna književnost kao i estetičke i duhovne kontemplacije osobene vrste. U knjizi je postignuta savršena funkcionalna usklađenost obimnog teksta i mnogobrojnih sjajnih fotografija dovedenih do savršenstva koje upečatljivo dočaravaju Kajlaš, gledan iz različitih uglova.Pejzaž, prizori udaljenih snežnih vrhova, običaji i drevna kultura Tibeta, pa sve do likova ljudi u njihovoj punoj izražajnosti držaće pažnju čitalaca od prve, do poleđine strane.Na hodočašću oko svete planine Kajlaš, u Himalajima na Tibetu, autor je proveo mesec dana beležeći perom i fotografijama nesvakidašnje događaje i pejzaže o čemu je objavio 2011. godine prvo izdanje ove knjige koja je 2013 prevedena i objavljena i u Americi.Malo je mesta na svetu koja se mogu uporediti sa misterioznom, prelepom i potpuno izolovanom planinom Kajlaš koja leži duboko skrivena u udaljenom i pustom predelu zapadnog Tibeta, iza ogromnog planinskog venca Himalaja, na jednom od najviših i najusamljenijih mesta na Planeti.Današnji čitaoci hoće brz i precizan izveštaj o tome ima li ili ne zemlje bogova? Gde su sakriveni drevni mudraci? Koliko ih ima? Niko me nije pitao kako miriše dolina ispod Kajlaša? Šta sam video kad sam zatvorio oči pred tom lepotom? A to je za mene zaista bilo pravo iskustvo, ta jedinstvena mogućnost otkrivanja fantastičnih oblika i boja, isceljujućeg mirisa i prelepog pejzaža ove čudesne zemlje (citat str. 69).Sedeo sam satima, potpuno sâm, na obali jezera Manasarovar... Bila je to scena prvog dana stvaranja sveta, a ja sam na trenutak bio deo kosmičke svesti (citat str. 90). Prof. dr Milan P. Rakočević, arhitektaStudirao arhitekturu u Beogradu i Parizu. Doktorirao na Arhitektonskom Fakultetu u Beogradu. Bio je Dekan Arhitektonskog Fakultetau Beogradu.Boravio i radio u Francuskoj, Švajcarskoj, Alžiru, Panami i Australiji.Projektovao i izveo više desetina objekata u zemlji i u svetu. Nosilac prestižnih nagrada i vrednih priznanja. Autor više knjiga i mnogobrojnih stručnih radova o arhitekturi.Proputovao više od sedamdeset pet zemalja sveta, a kao planinar pohodio najviše vrhove Evrope (Mont Blanc, Materhorn), Afrike (Kilimandžaro) i Australije (Mont Košćuško). U potrazi za praistorijskim pećinskim slikama i gravirama učestvovao u tri ekspedicije kroz Saharu.

Вздорнов Г.И. Феофан Грек. Творческое наследие Тврд повез са омотом, 33цм, 338страна, илустровано, издавач: ИСКУСТВО - Москва 1983. форзец и прва страна преломљени - књига је у добром стању! knjiga ima eks libris bivšeg vlasnika Книга крупнейшего специалиста по древнерусскому искусству Г. И. Вздорнова имеет своей целью дать полное представление о выдающемся художнике второй половины XIV в. Выходец из Византии, Феофан Грек половину жизни провел на Руси и работал в Новгороде, Нижнем Новгороде, в Москве и ее окрестностях. Его творчество не отделимо от истории русского искусства. Произведения Феофана сохранились только в России. Это такие шедевры мировой живописи, как фрески в новгородской церкви Спаса Преображения (1378), икона Богоматери Донской в Третьяковской галерее (ок. 1392) и деисус в Благовещенском соборе Московского Кремля (90-е гг. XIV в.). Книгу открывают вводная статья о Феофане и его эпохе, антология лучших текстов о Феофане из работ русских, советских и зарубежных ученых и биографические сведения о художнике. Впервые воспроизведена рукопись XVII в. с текстом письма о Феофане, которое принадлежит Епифанию Премудрому. Основной раздел книги составляент каталог, где наряду с уцелевшими произведениями художника даны исчерпывающие сведения об утраченных работах., а также об иконах, фресках и миниатюрах, которые приписываются Феофану. Каталог составлен по принципу развернутых аннотаций. Все сохранившиеся памятники воспроизведены в цвете, что позволяет верно судить о фактуре и колорите живописи Феофана. Књига Г. И. Вздорнова, водећег стручњака за древну руску уметност, има за циљ да да потпуну слику о изузетном уметнику друге половине 14. века. Родом из Византије, Теофан Грк је половину живота провео у Русији и радио у Новгороду, Нижњем Новгороду, Москви и околини. Његово дело је неодвојиво од историје руске уметности. Феофанова дела су преживела само у Русији. Реч је о таквим ремек-делима светског сликарства као што су фреске у Новгородској цркви Преображења Господњег (1378), икона Богородице Донске у Третјаковској галерији (око 1392) и Деесис у Благовештенској катедрали Московског Кремља (90-их година). из 14. века). Књигу отвара уводни чланак о Теофану и његовој епохи, антологија најбољих текстова о Теофану из дела руских, совјетских и страних научника и биографски подаци о уметнику. Први пут је репродукован рукопис из 17. века. са текстом писма о Теофану које припада Епифанију Мудром. Главни део књиге чини каталог, где су, уз сачувана дела уметника, дати исцрпни подаци о изгубљеним делима, као и о иконама, фрескама и минијатурама које се приписују Теофану. Каталог је састављен по принципу детаљних напомена. Сви сачувани споменици су репродуковани у боји, што нам омогућава да правилно проценимо текстуру и боју Феофановог сликарства.

TWS V8 Dobre wireless bezžične stereo slušalice sa POWER BANK koja Vam obezbedjuje dodatno punjenje slušalica ili mobilnog telefona. Crne su boje komplet. Sve je lagano, pogodno za nošenje. Lako za korišćenje: treba samo bluetoot vašeg mobilnog telefona da uparite sa ovim slušalicama. Da bi slušalice radile obe u isto vreme potrebno je slušalice prvo povezati medjusobno pa tek onda sa uredjajem (telefonom). Prvo se uključe obe slušalice koje će svetleti kada se uključe, zatim kliknete dva puta na dugmence jedne slušalice i tada će se slušalice medjusobno povezati, jedna slušalica ce nastaviti da svetli, a druga ne i to je znak da su povezane. POWER BANK punite punjačem Vašeg mobilnog telefona a digitalno pokazuje (na led display-u) kada se slušalice pune ili kada je POWER BANK i koliko napunjen (super novina). Dobijate: -dve slušalice -punjač - POWER BANK -kablić za punjač -silkonske navlake za vrhove slušalica (par) Sve je apsolutno novo, otvoreno samo za fotografisanje zbog oglasa . 4 sata slušanja muzike, 1 sat dopunjavanje. Punjenje power-bank 4 sata.

ПОЛЕТАРАЦ Душана Радовића - ЗИМА Издавач: РАД, Београд, 1987.год. Тврди повез, 208 страна, вееелики формат, илустровано, ћирилица. Доста добро очувано. `Mnogi i danas smatraju da je „Poletarac“ bio nešto najbolje što se ikada izdavalo za decu na prostorima bivše Jugoslavije, ....to bi već bila debela biblioteka reprezentativnih književnih i likovnih priloga. Iz toga je, dalje, moglo da se „hrani“ mnogo budućih udžbenika i priručnika. Poletarac je pred svoj odlazak u podrume bibliotka počeo da stiče evropsku i svetsku slavu. Francuzi su nameravali da ga prave u Francuskoj, i Dušan Petričić, njegov ilustrator, bio je zamoljen da izradi naslovnu stranu francuske verzije. Predosećajući skori kraj časopisa, Dušan Radovć je u broju za maj-jun 1975., na strani 2, predložio da „Poletarac“ više ne bude mesečni časopis, već knjiga koja bi izlazila svakog godišnjeg doba, u ritmu prirode – na proleće, leto, jesen, zimu. Taj broj bio je i poslednji. Kako do “Poletarca” Dvanaest godina nakon prinudnog prizemljenja „Poletarca“, izdavačko preduzeće „Rad“ objavilo je izbor najboljih književnih i likovnih, odnosno zabavnih i poučnih priloga, u četiri knjige naslovljene onako kako je zamišljao Duško Radović. Ni njih više nema na policama knjižara. Roditelji koji nisu imali zadovoljstvo da u detinjstvu imaju ove vredne knjige, i da ih do danas sačuvaju za svoju decu, mogu ih, uz malo sreće, ponekad pronaći u antikvarnicama i na aukcijskim sajtovima. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mapet šou (engl. The Muppet Show) je britanska porodična TV-serija koju je producirao američki lutkar Džim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Mapeti (The Muppets). Serija je prikazivana u trajanju od pet sezona koje su činile 120 epizoda. Prvi put su prikazivane u Britaniji između 1976. i 1981. Serija je snimana u Elstri studiju u Engleskoj. Serija je predstavljala varijete predstave u stilu vodvilja ili mjuzik hola sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza scene. Glavna zvezda je bio Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava da kontroliše ponašanje ostalih Mapeta i da bude dobar domaćin gostima.[1] Emisija je bila poznata po jedinstvenim likovima, vodviljskim doskočicama, fizičkom slepstiku, povremeno apsurdnoj komediji i duhovitim parodijama.[2] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvezda, a kako je rasla popularnost emisije, tako su u njoj htela nastupati mnoga poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvezda, od kojih nijedna nije nastupila više puta. Mnogi od lutkara su prethodno radili na TV-seriji Sesame Street. Lutkari koji su radili na seriji su bili Henson, Frenk Oz, Džeri Nelson, Ričard Hant, Dejv Gelc, Stiv Vitmir, Luiz Gold, Keti Malen, Eren Ozker i Džon Lavlejdi. Dva stalna scenarista su bili Džeri Džul i Džek Barns. Mapet šou su u bivšoj Jugoslaviji krajem 1970-ih prikazivali Radiotelevizija Zagreb i Radiotelevizija Sarajevo u okviru mreže JRT. The Muppet Show je britanska televizijska serija koju je proizveo američki lutkar Jim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Muppeti (The Muppets). Serija je predstavljala varijete predstavu u stilu vodvilja ili music halla sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza pozornice. Glavna zvijezda je Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava ostale Muppete držati pod nadzorom. Emisija je bila poznata po fizičkom slapsticku, absurdističkoj komediji i brojnim parodijama.[1] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvijezda, a kako je emisija postala popularna, tako su u njoj htjela nastupati brojna poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvijezda. Mnogi od lutkara su prethodno radili na televizijskoj seriji Ulica Sezam. Muppetovski lutkari koji su radili u seriji su bili Henson, Frank Oz, Jerry Nelson, Richard Hunt, Dave Goelz, Steve Whitmire, Louise Gold, Kathy Mullen, Eren Ozker i John Lovelady. Dva stalna scenarista su bili Jerry Juhl i Jack Burns. Džim Henson (1936–1990) je bio američki lutkarski umetnik, umetnik, autor stripova, filmski inovator, scenarista, pisac pesama, muzičar, glumac, režiser i producent međunarodno poznat kao tvorac `Mapetovaca`. Još za vreme srednjoškolskih dana koje je provodio u Hajatsvilu (država Merilend)[1] Henson je počeo da se bavi lutkarstvom. Kao student na Univerzitetu Merilend (University of Maryland, College Park), već je putem skeč-komedije `Sem i drugovi` (Sam and Friends) koja je dospela i na televiziju, stvorio originalne likove. Jedan od njih kasnije je postao njegov ujedno najpoznatiji karakter žabac Kermit (Kermit the Frog). Nakon završenih studija na ovom univerzitetu, sa diplomom ekonomiste, počeo je da pravi reklame za kafu i da razvija eksperimentalne kratkometražne filmove. Iz osećaja da može da stvori više, 1958. osniva svoju umetničko-kreativnu kompaniju `Lutke DD.` (Muppets Inc.) koja kasnije postaje kompanija sa njegovim imenom (Jim Henson Company). Kratka biografija Henson nije bio široko poznat pre 1960-ih, kada se (star 32 godine) pridružio timu dečje obrazovne emisije Ulica Sezam (Sesame Street), gde je učestvovao u razvoju lutaka i drugih karaktera. U to vreme pojavljivao se i kao glumac u skeč-komediji `Uživo subotom uveče` (Saturday Night Live). Sa planom da stvori originalan Brodvej šou, 1976. godine kreira Mapete (The Muppet Show), i od tada njegovi ikonični likovi, kao što su žabac Kermit (Kermit the Frog), pijanista Rolf (Rowlf the Dog) ili Erni (Ernie) iz ulice Sezam, već su mu osigurali legat slave. Po kreativnosti i prema svemu što je stvorio, slobodno se može reći da je Henson bio `Dizni` lutkarstva. Bez njegovog kreativnog doprinosa danas mnogo toga ne bi postojalo, ili bi bar bilo mnogo drugačije u filmskoj industriji. Njegovo ime stajalo je i pored imena Džordža Lukasa, tvorca Zvezdanih ratova (Star Wars) kome je pomagao kreativnim dodatkom za ovu ikoničnu franšizu u vidu Jode, iako samog lika nije pokretao on nego njegov saradnik Frank Oz. Za više od 20 godina koliko je proveo na razvoju Ulice Sezam dao je neizbrisiv doprinos, bio je učitelj i inspiracija čitavih generacija ne samo na polju lutkarstva, nego i u nizu drugih medija. Stvorio je više filmskih projekata, za koje je dobio EMI (Emmy Award), a posthumno je 1991. unet na pločnik Holivudske staze slavnih (Hollywood Walk of Fame). Još jedno posmrtno priznanje dobio je 2011. kada je uvršten u Dizni Legende (Disney Legend). Džim Henson umire naglo i neočekivano, sa svega 53. godine, od bezazlene ali tvrdoglavo nelečene upale grla – šok koji je široko potresao filmsku i TV industriju.[2] Filmska produkcija Samo tri godine nakon pokretanja TV šoua, Mapeti su se pojavili i na širokom platnu, u celovečernjem filmu `Mapetovci u filmskoj avanturi` (The Muppet Movie). Ostvarenje je doživelo neočekivan uspeh, i sa više od $65,2 miliona dolara prihoda samo u SAD, u to vreme stalo u red kao 61. komercijalno najuspešnije delo svih vremena. Pesma iz filma `The Rainbow Connection`, koju je u ulozi Kermita pevao Henson dobila je Oskara u kategoriji za najbolju pesmu. Ohrabren uspehom, Henson 1981. kreira nastavak prvog dugometražnog filma pod nazivom `Velika Mapet misija` (The Great Muppet Caper). Uspeh ni tu nije izostao i Henson odlučuje da prestane sa – iako i dalje popularnim – TV šouom Mapeta da bi se isključivo posvetio filmskim ostvarenjima.[3] Naravno, to nije bio potpuni kraj TV pojavljivanjima Mapetovaca, koji su i dalje bili traženi. Već pomenuto učešće u Ratovima Zvezda dogodilo se 1979, kada ga je Lukas, i sam fan Mapetovaca, zamolio da pomogne umetniku Stjuartu Fribornu (Stuart Freeborn) u kreiranju enigmatske figure džedi učitelja Jode, u nastavku franšize `Imperija uzvraća udarac` (The Empire Strikes Back). Henson i Lukas 1986. godine 1982. Henson osniva `Zadužbinu Henson` (Jim Henson Foundation) da promoviše razvoj lutkarske umetnosti. U to vreme proširio je svoj rad na ostvarenja sa širim kontekstom, u kojima nisu učestvovali samo komični Mapeti. Takvo delo je bio film `Tamni Kristal` (The Dark Crystal) snimljen 1982. godine, koji je doživeo premijeru i u našim bioskopima, a kasnije i na televiziji. Rečima samog Hensona:[4] „Želeo sam da budem potpuno realističan, praveći korake ka prikazivanju sveta koji je stvarniji, gde bića koja prikazuješ više nisu samo simbolična predstava nečega, već samo biće uživo.” Da bi stvorio jače odstupanje od stila karikiranih Mapetovih likova, lutke u filmu The Dark Crystal je zasnovao na konceptualnoj umetnosti SKI-FI slikara Brajana Froda (Brian Froud). I kreativno-inovativni Tamni Kristal je postao finansijki uspeh, kao što je to bio i 1984. još jedan nastavak Mapetovih `Mapetovci u Menhetnu` (The Muppets Take Manhattan) u režiji Franka Oza. Ipak, došlo je i do kritičkog razočarenja, sa novim filmom koji je u stilu ranijeg Tamnog Kristala 1986. režirao sam Henson: film `Labirint` (Labyrinth) koštao je previše u odnosu na prihode od gledanosti, iako ga je Njujork tajms (The New York Times) nazvao `odličnim filmom`.[5] Komercijalni, ako ne i kritičarski, neuspeh `Labirinta` jako je demoralisao Hensona, koji je pao u depresiju, iako je film kasnije hvaljen kao klasično kultno ostvarenje.[6] Da li i zbog toga, Henson i supruga Džejn su se godinu dana kasnije razveli, iako su i kasnije ostali bliski, a njegova supruga izjavila: `Džim je toliko bio preokupiran poslom, da mu je ostalo veoma malo vremena za mene i decu.`[7] O njegovoj perfekcionističkoj posvećenosti poslu govori i činjenica da je svo petoro njegove dece radilo na Mapetima još od njihove mladosti, jer kako je kćerka Šeril izjavila: `to je bio najbolji način da se tati bude blizu.`[8] Iako je i dalje bio aktivan na dečjoj televiziji, kao na primer u kreiranju odličnog šoua `Ludački rok` (Fraggle Rock) 1983, i animirane serije `Mapet bebe` (Muppet Babies), Henson je i dalje eksperimentisao sa tamnijim, mističnijim i ne toliko dečijim temama, čiji je koren na primer u mitologiji. Za ostvarenje koje je 1988. nastalo iz takve ideje `Pripovedač` (The Storyteller) odmah je sledio još jedan EMI. Samo godinu dana kasnije Henson dobija EMI za još jedan TV šou, `Sat sa Džim Hensonom` (The Jim Henson Hour) gde su se detinjasti likovi Mapetovaca dosticali ozbiljnijih i `odraslijih` tema. Kasne 1989. Henson stupa u pregovore sa kompanijom Dizni u vezi prodaje svoje korporacije (za ne manje od $150 miliona) nadajući se da ako tako velika firma preuzme poslovanje, on može slobodnije da se posveti kreiranju novih ideja. Predlog je 1990. rezultirao u saradnji i Henson stvara film `Mupeti u Diznilendu` (The Muppets at Walt Disney World) i specijalni šou posvećen njegovim lutkama prikazan u Diznilendu pod nazivom `3D Mapetvizija Džima Hensona` (Jim Henson`s Muppet*Vision 3D). Henson je imao i mnoge druge ideje u planu sa Diznijem, ali je pre smrti uspeo da ostvari još samo jednu, Dizni šou pod nazivom `Ostrvo male sirene` (Little Mermaid`s Island). Neposredno pre smrti, Henson je takođe dao doprinos jednom izuzetnom ostvarenju, a to je bio njegov projekat sa ilustratorom Viljemom Stoutom (William Stout) koji je po planu trebalo da bude projekat `animatroničnih` (robotom pokretanih) dinosaurusa. Aprila 1991. njegova kompanija (The Jim Henson Company) počela je da prikazuje komični sitkom `Dinosaurusi` (Dinosaurs), za koji se znalo da je njegovu koncept-ideju osmislio sam Henson i da je o njenom ostvarenju maštao još tri godine ranije.[9] Na seriji je radio do svoje smrti.[10] Februara 2004. Kompanija Dizni otkupila je ekskluzivna prava Mapetovih likova,[11] ali ne i onih od Ulice Sezam koje pripadaju drugoj kompaniji – `Sesame Workshop`

Xiaomi Redmi Airdots 2 Odlične nove bluetoot slušalice koje povezane sa vašim mobilnim omogućavaju da slušate muziku više sati i da onda dopunite sa accu-punjačem koji je uz njih, za dalje slušanje. Odlično prijanjaju uhu i sprečavaju okolnu buku. Sve je lagano, pogodno za nošenje. Lako za korišćenje: treba samo bluetoot vašeg mobilnog telefona da uparite sa ovim slušalicama. Da bi slušalice radile obe u isto vreme potrebno je slušalice prvo povezati medjusobno pa tek onda sa uredjajem (telefonom). Sa obe slušalice, gde je kontakt sa punjačem skinuti izalacionu tračicu.! Prvo se uključe obe slušalice koje će svetleti kada se uključe, zatim kliknete dva puta na dugmence jedne slušalice i tada će se slušalice medjusobno povezati, jedna slušalica ce nastaviti da svetli, a druga ne i to je znak da su povezane. Zatim uključite bluetoot Vašeg telefona i kada vidite da je prepoznao slušalice, pritisnite `upari`. POWER BANK punite punjačem Vašeg mobilnog telefona a digitalno pokazuje (na led display-u) kada se slušalice pune ili kada je POWER BANK i koliko napunjen (super novina). Dobijate: -dve slušalice -punjač - POWER BANK -kablić za punjač -silkonske navlake za vrhove slušalica (par) -uputstvo Sve je apsolutno novo, otvoreno samo za fotografisanje zbog oglasa . 4 sata slušanja muzike, 1 sat dopunjavanje. Punjenje power-bank-e oko ctrl 4 sata.

KNJIGE SU KAO NOVE,OSIM POSVETE U PRVOJ KNJIZI,NA PRVE DVE PREDSTRANE,KNJIGE SU KAO NOVE,OCENA BI BILA ODLICNA(5),JEDINO ZBOG POSVETE U 1.KNJIZI-SVE OSTALO JE(5+) NOVO! Studije iz srpske religije i folklora 1910-1942 (1-2) Veselin Čajkanović Godina izdanja: 1994 ISBN:978-86-379-0280-4-1.knjiga,/978-86-379-0281-2-2.knjiga Autor: Domaći Jezik: Srpski Oblast: Veselin Čajkanović Sabrana dela iz srpske religije i mitologije u 2.knjige ISBN:978-86-379-0280-4-1.knjiga,/978-86-379-0281-2-2.knjiga Izdavač: Grupa izdavača, Beograd 1994; Sabrana dela iz srpske religije i mitologije: knjige-1 i 2 KNJIGE SU KAO NOVE,OSIM POSVETE U PRVOJ KNJIZI,NA PRVE DVE PREDSTRANE,KNJIGE SU KAO NOVE,OCENA BI BILA ODLICNA(5),JEDINO ZBOG POSVETE U 1.KNJIZI-SVE OSTALO JE(5+) NOVO! Veselin Čajkanović Sabrana dela iz srpske religije i mitologije u dve knjige: 1. Studije iz srpske religije i folklora 1910-1924; 2. Studije iz srpske religije i folklora 1925-1942; Izdavači: SKZ-BIGZ-Prosveta-Partenon, Beograd, 1994. Tvrd povez sa zlatotiskom, 21 cm ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ 1 - 2 Издавачи: СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА Б И Г З ПРОСВЕТА ПАРТЕНОН Б Е О Г Р А Д 1994 САБРАНА ДЕЛА а) Срби - Религија б) Србија - Митологија ц) Народна веровања - Срби Р е ф е р е н ц е 1. СТУДИЈЕ И РЕЛИГИЈЕ И ФОЛКЛОРА 191О-1924 2. СТУДИЈЕ ИЗ РЕЛИГИЈЕ И ФОЛКЛОРА 1925-1942 ......................................................... Предговор написао и приредио академик ВОЈИСЛАВ ЂУРИЋ РЕГИСТАР БЕЛЕШКЕ УЗ ТЕКСТ Ћирилица Тврде корице Шивен повез Detaljnije: tvrd povez, strana 474+546, 21cm, Stanje knjiga:NEKORISCENE-KAO NOVE-KNJIGA BR.1.IMA POSVETU NA PRVA DVA PREDLISTA Naučna delatnost Veselin Čajkanović --------------------------------------------------------- Njegova naučna delatnost je obuhvatala tri oblasti: 1)Klasična filologija Klasična filologija je bila njegova osnovna naučna oblast. Izdavao je narodne umotvorine, pisao udžbenike latinskog jezika, na kojem je napisao mnoge svoje radove. Prevodio je s klasičnih jezika i bio jedan od najvećih svetskih eksperata za klasične jezike.[11] Prvi prevod i to s engleskog jezika „Seoski ponos” od Irvinga, je objavio još kao student Velike škole (1901).[28] Prvi objavljeni tekst koji se bavi antičkom književnošću, prevod komedije Menehmi Tita Makcija Plauta datira još iz perioda njegovih studija u Nemačkoj (1905).[29] Objavljen je u Srpskom književnom glasniku, a iste godine u ovom časopisu je objavio i prikaz Trbojevićevog prevoda Plautove komedije „Hvališa”.[30] Među njegovim radovima iz klasične filologije, naročito se ističu radovi o antičkim poslovicama, knjiga „Vergilije i njegovi savremenici”, objavljenoj povodom dvehiljadugodišnjice Vergilijevog rođenja, u kojoj je prikazao Vergilija, njegov rad, njegove najznačajnije savremenike, prijatelje i život u Rimu tog doba „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima”, u kojoj je rešeno pitanje o izvorima Zenobijeve zbirke poslovica, odnosno izvorima Zenobijevih izvora,[31] prevodi Plautovih komedija, prevod i tumačenje Tacitove „Germanije”,[32] u kojoj je dao objašnjenje mnogih pojava, kao što su šibanje (kao česta kazna u rimskoj vojsci), učestvovanje boga-zaštitnika u borbi, otkrivanje grudi, životinjske i ljudske žrtve, gatanje po pticama, krvna osveta i gostoprimstvo i druge, i na koju se veoma često pozivao.[33] 2)Latinski je toliko dobro poznavao da je pored prevođenja i neke svoje veće radove pisao na ovom jeziku.[13] Prvi je od srpskih naučnika proučavao klasične izvore u basnama Dositeja Obradovića i o tome objavio delo „O grčkim i rimskim izvorima Dositejevih basana” (1914), povodom stogodišnjice Dositejeve smrti, u kome se bavio pitanjem odnosa grčih i rimskih pisaca i Dositeja Obradovića. Pokazao je da je Dositej primio ideje grčkih humanista i da je od klasičnih grčkih pisaca čitao one koje su vizantijski kritičari smatrali za dobre, naročito Plutarha. Kao osnova za njegovu zbirku basana poslužila je neka zbirka Ezopovih basana, koju je dopunio basnama drughh basnopisaca starog i novog veka.[34] Ovaj rad je jedan od prvih relevantnijih tekstova u ovoj oblasti kod Srba.[35] 3)Folkloristika Folkloristika, naročito istraživanja narodnih umotvorina, pesama i pripovedaka. Na osnovu rukopisnih zbirki Srpske akademije nauka objavio je jednu zbirku pripovedaka s kritičkim napomenama i komentarom, dok je za potrebe školske nastave uredio jednu komentarisanu zbirku pripovedaka. Radio je i na kritičkom izdanju Vukove zbirke, folklorna građa iz Vukove zaostavštine koju je u Petrogradskoj javnoj biblioteci našao Ljubomir Stojanović.[36] Objavio je malu antologiju narodnih pesama, „Petnaest srpskih narodnih pesama”, namenjenu širokoj čitalačkoj publici.[37] Stara srpska religija i mitologija Bavio se vizantološkim pitanjima, ali i nizom drugih tema sa ovog područja.[38] Posebno je proučavao religiju Srba pre primanja hrišćanstva.[11] Za narodna verovanja se zainteresovao još dok je radio na knjizi „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima”.[13] Znanje klasičnih jezika i književnosti i upućenost u uporedne religije omogućili su mu da protumači nejasne pojave iz srpske religije i mitologije i da pristupi njihovoj sistematskoj rekonstrukciji.[30] Pošto u vreme kada je započeo svoja istraživanja nije bilo pouzdanih izvora, kao polazište je uzimao narodne umotvorine i tradicionalna narodna verovanja. Uočio je da se na njima umnogome zasniva i današnja religija. Naime, uravo na osnovu vere, uočio je hiljadugodišnji kontinuitet u postojanju srpskog naroda, s obzirom da je u svojim elementima ostala onakva, kakva je bila i u prvim vekovima primanja hrišćanstva, nalazeći da su neke srpske religijske forme starije od antičkih, dok su svadbeni i pogrebni običaji preneseni u nepromenjenom obliku, još od bronzanog doba, da su u tesnoj vezi sa prastarim kultom predaka ostali i najpopularniji praznici (Božić i Slava), kao i najraspostranjeniji običaji (kumstvo i gostoprimstvo), da su neki mitovi prenošeni s pokolenja na pokolenje, bez većih izmena, a neki su vezivani za pojedine istorijske ličnosti (Sveti Sava, Miloš Obilić, Marko Kraljević, Stevan Visoki, Ivan Crnojević), dok su funkcije glavnih paganskih bogova, a naročito vrhovnog boga, prenesene na najuglednije hrišćanske svece (Sveti Jovan, Sveti Nikola, Sveti Đorđe i ponajviše Sveti Sava) ili đavola. Otkrivajući kako se srpski narod pokazao veoma konzervativan u religijskim shvatanjima, posebno u kultu predaka, kao jezgru svoje religije, gde je čak crkveno svetosavlje preradio u mitsko i mnogobožačko,[39] došao je od zaključka da se srpska religija uglavnom bazira na paganskoj i da je bliža sujeverju nego veri.[40] Otkrio je i uticaje ne samo paganstva i hrišćanstva, nego i mnogo starijih sistema verovanja, kao što su preanimizam, animizam i totemizam, koji su vekovima ostali očuvani u narodnoj religiji.[13] Mada su se njegovi zaključci o istoriji stare vere u izvesnoj meri kosili sa stavovima dogme Srpske pravoslavne crkve, a raniji istraživači narodne tradicije, kao što su Milan Đ. Milićević i Stojan Novaković su već ukazali na to da su mnogi srpski običaji očuvani iz starina i da predstavljaju dragocen izvor za proučavanje onog perioda kulture, o kome nema drugih dokumenata, Čajkanović je ovakva zapažanja pretvorio u svoje osnovno istraživačko načelo[41] i svojim radom na ovom području se svrstao među malobrojne osnivače novih nauka, zasluživši status prvog srpskog istoričara religije.[14] Krajnji zaključak njegovih studija je da se na osnovu zajedničkih elemenata u religijama slovenskih naroda može rekonstruisati religija Slovena u njihovoj prapostojbini, dok se iz zajedničkih elemenata u religijama indoevropskih naroda mogu odrediti njihova verovanja, dok su bili u zajednici.[34] Nažalost, obimna istraživanja u ovoj oblasti, nije stigao da uobliči, zbog uklanjanja sa Univerziteta i prerane smrti.[14] Njegov pokušaj rekonstrukcije čitavog sistema stare srpske religije i mitologije predstavlja prekretnicu u proučavanju srpske paganske religije, kao osnove tradicionalne duhovne kulture, a valorizacija njegovih naučnih rezultata je pretpostavka svakog daljeg proučavanja ovog važnog aspekta narodne duhovne tradicije.[42]

Biblijska enciklopedija iz dva dela ima za svrhu bolje shvatanje Svetog pisma i njegovo dublje proučavanje uz pomoć azbučno poređanih i obrađenih pojmova i ličnih imena, uz navođenje biblijskih mesta koja potkrepljuju svaki izraz. Godina izdanja: 2004 Br. str.: 600 + 632 Povez: tvrd Format: 30 cm Pismo: ćirilica Godine 2004. izašla je Biblijska enciklopedija protođakona Radomira Rakića, lektora Bogoslovskog fakulteta Srpske pravoslavne crkve u Beogradu (koji se nalazi u Opštini Palilula, znači našeg sugrađanina) i predavača Novog zaveta na Duhovnoj akademiji u Srbinju (Foči), kao i zvaničnog prevodioca Svetog arhijerejskog sinoda u Srpskoj patrijaršiji. Prvi tom obuhvata odrednice od slova A do slova L, na ukupno 586 strana (ostalo literatura), a drugi tom – 632 strane od slova LJ do Š, enciklopedijskog formata, dvostubačno. Oba toma su snabdevena sa po četiri geografske karte Palestine i drevnog sveta, dok su kroz knjige done - ti dijagrami, grafički prikazi, skice i najneophodnije ilustracije. Na ovom delu, kakvog do sada nije bilo na srpskom jeziku, protođakon Radomir Rakić je radio punih deset godina, a uzor su mu bile najbolje svetske biblijske enciklopedije. Кorišćena je ruska enciklopedija arhimandrita Nikifora s kraja 19. veka, koja je ponovo štampana u Moskvi 1992. godine. Od nemačkih dela korišćen je Biblijski leksikon Franca Rinekera (Lexikon zur Bibel, Vupertal, sedamnaesto izdanje 1987), zatim veliki Brokhausov 6-tomni Biblijski leksi- kon (R. Brockhaus, Das grosse Bibellexikon). Od engleskih dela autoru je naročito pomogao Harper’s Bible Dictionary (San Francisco 1985), kao i ilustrovana enciklopedija (The Illustrated Bible Dictionary, Vols 1‒3, London 1980). Кorišćena su i druga enciklopedijska dela, leksikoni, atlasi, kao i priručnici uz Stari i Novi zavet. Struktura odrednica je sledeća: naziv, zatim je u prvoj zagradi to isto ispisano jevrejskom grafijom, da bi u drugoj zagradi stajala latinična transliteracija – pravilno čitanje i, najzad, prevodreči na srpski, donet kurzivom. Ovaj prevod je veoma značajan, jer semitska imena i nazivi uvek imaju svoje značenje. Ukoliko je obrađena novozavetna ličnost ili pojam, u prvoj zagradi navodi se to ime ili pojam na grčkom jeziku, takođe uz značenje u narednoj zagradi. Ukoliko postoji više lica sa istim imenom, navedeni su po tačkama, uz pedantno citiranje mesta gde se navedeno ime spominje u Svetom pismu, a ponekad je i više takvih referenci (npr. Zaharija ima u Bibliji 33). Кod geografskih mesta izneti su podaci kada i ko je vršio arheološka istraživanja odnosne lokacije, rezultati tih istraživanja, i sl. Ukoliko to mesto više ne postoji u Palestini (današnji Izrael i Jordan), opisane su arheološke pretpostavke gde bi ga danas trebalo tražiti. Objašnjene su ličnosti i mesta koji se navode u devterokanonskim knjigama, na primer u knjigama Makavejskim ili kod Jezdre, Tovita i dr. Кod Makavejskih knjiga korišćen je prevod Preosvećenog Episkopa Atanasija Jevtića (Trebinje 1995). Pojedine značajnije biblijske ličnosti su obrađene veoma opširno kako bi se mogla steći potpuna slika o njima (npr. Mojsije, Isaija, Jeremija, Ilija, Jovan Кrstitelj, Matej, Petar, Pavle, Saul ...). Autor piše i o vanbiblijskim ličnostima ili događajima, ili lokacijama (npr. Ras Šamra, Elba, Nag Hamadi...), iznosi dinastije faraona, Selevkida, Ptolemejaca i dr. Stari zavet je navođen prema Daničićevom prevodu, a Novi zavet prema prevodu Кomisije Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve iz 1984. g. Ponegde je istaknuto kako su pojedini pojam preveli Emilijan Čarnić ili Vuk Кaradžić. I što je bilo najteže, savesno se navodi kako pojedina imena glase u Bibliji na srpskom jeziku, a to čitanje odstupa od masoretskog čitanja (npr. stoji Ozilo, a treba Uzilo). Inače, autor je svuda navodio odrednice prema istočnom načinu čitanja vite i ite, tzv. vitacizam, pa tako imamo: Vitlejem a ne Betlehem, He-vron a ne Hebron, Tavor a ne Tabor, Кesarija, a ne Cezareja, Iriod a ne Herod, Jezekilj a ne Hezekiel itd.). c1

ALMAŠKA CRKVA Hram Sveta Tri Jerarha u Novom sadu Tri veka istorijskog svedočenja Srpska pravoslavna Crkvena opština novosadska u Novom Sadu. 2018. 283 ilustrovane strane, tvrd povez, zaštitni omot, veliki format. Недавно је у Галерији Матице српске представљена монографија о најважнијој епизоди историје Новог Сада, о Алмашкој цркви. Начин на који је о целом подухвату говорио прота Миливој Мијатов био је заиста другачији. Говорио је срдачно, топло и дирљиво, видно узбуђен и радостан. Уопште, промоција књиге „Алмашка црква“ није била типична. Након бираних уводних речи управнице Галерије, госпође Тијане Палковљевић Бугарски, и Његовог Преосвештенства, Епископа бачког господина Иринеја, о књизи су говорили Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада и Данило Вуксановић, програмски директор Галерије. Алмашки крај, данашњу Подбару, населиле су српске породице из недалеког села Алмаш 1718. године. Управо ту је настала Рацка Варош, данашњи Нови Сад. Ту се налази зграда Матице српске. Ту је највећа православна црква у граду - Алмашка. Између осталог, речено је да су наши преци нарочито били везани за чудотворну икону Мајке Божије која се дуго чувала и која је у Буни 1848. године нестала, да би 1905. године новосадски добротвор и задужбинар Арса Пајевић платио да, на истом месту, чувени сликар Урош Предић изобрази нову икону Богородице са малим Христом у рукама. Поред колега из Завода за заштиту споменика културе Града Новог Сада, уредник монографије и аутор текста у њој је протојереј-ставрофор Миливој Р. Мијатов, настојатељ Алмашког храма и архијерејски намесник новосадски први. Све споменуто учињено је са Благословом Епископа бачког Иринеја, који је у свом уводном слову, између осталог напоменуо „колико су наши преци у томе времену били довољно и духовно и богословски просвећени, иако ни њихов живот и прилике нису били лаки“. Да би се један пројекат реализовао неопходни су следећи услови: људи (носиоци пројекта), план (предлог пројекта) и новчана средства. То је круг услова без којих је циљ недостижан. У нашем случају, међутим, људски фактор се побринуо да износ укупно захтеваних буџетских средстава буде лична донација. Како нам је, на послетку, рекао прота Миливој Мијатов, сви који су учествовали у подухвату издавања овог драгоценог дела радили су бесплатно, тј. нису добили нити тражили хонорар. Аутори текстова и доступног материјала, лектор и коректор, фотограф и штампар. Додајмо да је цео први тираж опредељен искључиво као поклон! У доба отуђености и доминације тржишне логике, овај издавачки подухват морамо посматрати као истински подвиг заједништва и родољубља. У години у којој обележавамо 800-годишњицу аутокефалности Српске Архиепископије, са захвалношћу помињемо Светог Саву, икону без које је незамислив сваки српски храм. То је икона која нас са пуно љубави мотивише да се увек оријентишемо ка врлинама добровољног заједништва и братства, да у развој тих врлина инвестирамо наше најбоље способности. Ту инвестицију учинили су прегаоци овог дивног и узвишеног књишког подухвата, дајући свима нама подстицај да се кроз добровољни, саборни (тимски) рад одужимо Алмашком крају, Српској Атини и својим милим прецима, те да схватимо да је идеја давања заједници и служења заједници темељ нашег живота и постојања.

Kao na slikama Naslovna stranica zacepljena kao što je uslikano Ostalo je u redu Jako retko u ponudi Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista, animator i crtač stripova. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Biografija[uredi | uredi izvor] Diznijevi roditelji 1913. godine Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost[uredi | uredi izvor] Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija[uredi | uredi izvor] Duration: 3 minutes and 23 seconds.3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica[uredi | uredi izvor] Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi[uredi | uredi izvor] „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremeno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u february 1938. godine.[6] S obzirom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiranih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor] Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na ozbiljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspostavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajedničkoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom („Armijska maskota”) Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Diznilend.[3] Karakter[uredi | uredi izvor] Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, ja pušim. Volt Dizni ne pije, ja pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt[uredi | uredi izvor] Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade[uredi | uredi izvor] Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci Diznijevih stripova i crtanih filmova[uredi | uredi izvor] Američka poštanska markica sa likom Volta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi Diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja. Avanture Diznijevih junaka prvi put su se pojavile kod nas na stranicama dnevnog lista „Politike` i to u kaiševima. „Politikin zabavnik` ih je objavljivao od svog prvog broja koji je izašao 1939, ali tada još nije bila oformljena stalna ekipa novinara već su na njemu radila najpoznatija pera „Politike`. Tadašnji direktor „Politike` Vladislav Ribnikar i čuveni novinar Duda Timotijević dugo su mozgali dok nisu došli na ideju kako da nadenu imena tada u svetu već poznatim junacima Volta Diznija čijim su se doživljajima oduševljavali i mladi i stari. Miki je u početku bio Mika Miš, što je u stvari prevod originala, ali je kasnije ostalo samo ime Miki. Originalno ime Paje Patka je Donald Dak. Dak znači patak, pa su se Vladislav i Duda dogovorili da to bude prezime ovog omiljenog Diznijevog junaka, a ime je takođe trebalo da počinje slovom p i još da se rimuje sa Patak - odlučili su se za ime Paja. Raji, Gaji i Vlaji dali su imena prema njihovom ujaku Paji jer se s njim rimuju, a i zvučna su. Ribnikar i Timotijević su dali ime i Belki, dok je Horacije ostao kao i u originalu. Daba je u narodu ime za đavola, pa su se njih dvojica dosetili da bi to ime najviše odgovaralo razbojniku koji zagorčava život ostalim junacima Volta Diznija. Oni su kumovali i Gusanu Guti. Šilji su dali ime po jednom radniku iz „Politike` koji je svojim stasom, sav špicast i dugonog, najviše odgovarao ovom crtanom junaku. Kum Mikijevom sestriću Mići bio je glavni urednik i direktor „Politike` Danilo Purić 1952. godine. Ime mu je, najverovatnije, dao po nadimku svoje kćerke Miće. Pata se pre rata nije pojavljivala kod nas, a ime su joj posle rata dali poznati novinari i urednici Krinka Vitorović i Pavle Tokin koji su radili u „Politikinom zabavniku` od njegovog ponovnog pokretanja 1954. godine. Ime Pajine drugarice i izabranice trebalo je da se slaže s prezimenom Patak, ali i sa Paja, pa se tako došlo do imena Pata. Krinka Vitorović, koja je od 1954, pa sve do odlaska u penziju 1979. radila u „Politikinom zabavniku` i njegovom izdanju „Mikijevom zabavniku`, kumovala je gotovo svim ostalim junacima Volta Diznija koji su se pojavljivali kod nas. Ona je dala ime Baji, Staji, Cakanom Caji, Baka-Kati, Lati, Nati, Zlati, Vučku, ali i junacima koji se ne pojavljuju u „Mikijevom zabavniku`, a poznati su sa filma ili iz drugih stripskih izdanja. To su: Maza i Lunja, Snežana, Zvončica, princ Zoran i princeza Zorana, dobre vile Cvetana, Vedrana i Svetlana i zla vila Grdana. U traženju imena, Krinka je uvek polazila pre svega od toga da imena imaju smisla, da odgovaraju karakternim crtama junaka, ali i da se slažu ili rimuju između sebe.[22] Miki Maus[uredi | uredi izvor] Miki Maus se prvi put pojavio 1928. godine u prvom zvučnom crtanom filmu Parobrod Vili. Miki je zapravo nastao nekoliko godina ranije. Kada je imao 25 godina, Dizniju su u Metro-Goldvin-Mejeru za ovaj lik predskazivali da nikada neće uspeti da proda.[4] Miša je najpre nazvao po kućnom ljubimcu Mortimeru, ali se takvom imenu usprotivila njegova žena Lilijen, pa je ono promenjeno u Miki. O tome ko je prvi nacrtao lik Mikija Mausa postoje razne legende, s obzirom da je Volt, prema rečima svojih ilustratora, s naporom crtao ljudske likove, posebno lica, a često je u žurbi, za reklamne svrhe, potpisivao njihove crteže.[2] Mikiju je glas najpre pozajmljivao Volt Dizni lično, od prvog emitovanja 1928. godine, potom od 1947. Džimi Makdonald, a od 1977. i narednih trideset godina Vejn Olvajn, dok je Vejnova supruga Rasi Tejlor pozajmljuje glas Mini Maus.[23] Miki Maus je postao jedan od najpoznatijih animiranih likova popularne kulture i simbol cele firme.[5] Posle Mikija se pojavila čitava serija likova koje je kreirao isti studio. Ovi likovi u animiranim filmovima i stripovima, uz prateću industriju, koju je projektovao Dizni sa svojim saradnicima, brzo su se pročuli po celom svetu, a materijal koji su pravili je bio dovoljno univerzalan da je omogućio prevazilaženje čak i ideoloških prepreka. Diznijeva produkcija je bila poštovana i hvaljena čak i u Sovjetskom Savezu tridesetih godina prošlog veka, za vreme Staljina, a veštom primenom Diznijeve animacijske tehnike i stila, u nacističkoj Nemačkoj je obrazovana posebna grupa animatora, koja je svoja umeća koristila u humorističke ili propagandne svrhe.[24] Diznijeve kreacije su se često preplitale sa lokalnom umetničkom i industrijskom produkcijom širom sveta. Tako su u listu „Veseli četvrtak”, 1932. godine, domaći autori, a pre svih Ivan Šenšin, počeli da crtaju svoju verziju Mikija Mausa (nazvanog Mika Miš), u obliku proto-stripova[a]. Mika Miš je predstavljen kako luta po egzotičnim krajevima sveta, u društvu junaka koji uopšte ne postoje u originalnoj Diznijevoj verziji (noj, pelikan, japanski vojnik i dr). Tako su na primer, glavni junaci zabavljali stanovnike Afrike učeći da igraju kolo. U drugoj polovini tridesetih godina, u nekoliko beogradskih listova pojavio se i niz stripova u kojima su crtači predstavljali svoja viđenja Diznijevih likova.[24] Zanimljivo je da su 1968. godine Milton Glejser i Li Sevidž napravili kratak antiratni animirani film u trajanju od 1,07 minuta, u kome se Miki najpre prijavljuje u armiju, zatim prolazi obuku, zadužuje pušku i šlem, a potom brodom kreće u rat u Vijetnamu, gde odmah po iskrcavanju biva pogođen snajperskim metkom u glavu i umire. Namera autora je bila da ovaj film prikažu na festivalu, ali nisu dobili dozvolu od Diznijeve kompanije.[25] Jedan od najradikalnijih slučajeva upotrebe likova iz Diznijeve produkcije je dečji program palestinskog pokreta Hamas, pod nazivom Pioniri sutrašnjice, namenjen deci uzrasta od 7 do 13 godina. U nedostatku sredstava za sopstvenu produkciju, u emisiji se između ostalih likova, jedno vreme pojavljivao i Miš Farfur, kostimirana imitacija Mikija Mausa, sa sličnim piskavim glasom i pokretima tela, ali je njegova uloga bila da, uključujući se u razgovor sa decom, promoviše terorizam i govor mržnje prema Jevrejima, cionistima, Izraelu, Americi i njihovim liderima.[8] Paja Patak[uredi | uredi izvor] Paja Patak (engl. Donald Duck) je lik koga je prvi nacrtao Dik Landri. Pojavio se 9. juna 1934. godine, u epizodi crtanog filma–serije Šašave simfonije (engl. Silly Symphonies). Paja je zapravo patka sa žuto-narandžastim kljunom, najčešće obučena u mornarsku bluzu i kapu, ali bez pantalona i vozi razdrndani auto sa registracijom 313. Animator Karl Barks, za koga se zapravo smatra da ga je učinio poznatim, u kasnijem periodu mu je povećao glavu i oči i smanjio vrat. U stvaranje lika Paje Patka uloženo je više truda nego u bilo kog drugog Diznijevog junaka, čak više nego u Mikija, a Karl Barks mu je posvetio ceo svoj životni vek. Volt Dizni je u nekoliko navrata istakao da je Paju, temperamentnog patka, zamislio kao „protivtežu uvek savršenom mišu Mikiju Mausu”. Paja prepoznatljivo izražen karakter, po naravi je prgav, svadljiv, večito nezadovoljan, pesimističan, trapav, baksuzan,[26] netrpeljiv i sklon izlivima besa, ali takođe, na svoj način šarmantan.[27] Paja je 1937. godine prvi put postao glavni junak, a uz njega su se našli i njegovi rođaci Raja, Gaja i Vlaja, devojka Pata, stric bogataš i škrtica Baja. Bio je i junak osmominutnog crtanog filma „Firerovo lice” iz 1942. godine, u kojem dobija noćnu moru da se budi u totalitarnom režimu. Za ovo delo lik Paje Patka je dobio prvog, a Volt Dizni svog devetog Oskara. Paja Patak se u Srbiji i na Balkanu prvi put pojavio u Politici 13. marta 1938. godine, a ime mu je dao prevodilac istog lista. Do sankcija na SRJ redovno se pojavljivao u Mikijevom zabavniku.[26] Stripovi sa Pajom, Mikijem i Bojažljivim Ćirom pojavili su se i u prvom broju Politikinog Zabavnika od 28. februara 1939. godine.[28] Zanimljivo je da su stripovi o Paji Patku bili zabranjeni u Finskoj samo zato što ne nosi pantalone.[26] Glas mu je u originalnim crtanim filmovima pozajmljivao glumac Klarens Neš, do svoje smrti 1985, a kasnije Toni Anselmo.[27] Vidi još[uredi | uredi izvor] Zootropolis — grad životinja Napomene[uredi | uredi izvor] ^ U proto-stripovima je tekst ispisivan ispod slike, a ne u oblačićima, kao što se to radi danas Tags: Diznijeve priče Volt Dizni Svetovi mašte Volta Diznija čudesni svet bajke u slici marija paskval maja biblioteka bubamara decje knjige decije za decu

Odlično Posveta autora Milovan Danojlić (Ivanovci, kod Ljiga, 3. jul 1937 — Poatje, 23. novembar 2022)[1][2] bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac i akademik. Danojlić je bio član SANU,[3] predsednik Srpske književne zadruge od 2013. godine[4] i član osnivač, kao i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu,[5] u kome se nalazi njegov legat. Bio je jedan od intelektualaca koji su učestvovali u obnovi Demokratske stranke. Biografija[uredi | uredi izvor] Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a niže razrede gimnazije pohađao je u malom mestu, sedam kilometara udaljenom od njegove kuće, do koga je svakodnevno dolazio pešice.[6][7] Godine 1953. sam odlazi od kuće u Beograd i tamo, uporedo sa pohađanjem gimnazije, radi razne poslove, poput prodavanja leda i novina, da bi sebi obezbedio život.[6] Nakon završene gimnazije upisao je Filološki fakultet, gde je diplomirao na Odseku za romanistiku (francuski jezik i književnost). Danojlić je počeo da piše vrlo rano, a već u srednjoškolskim danima pisao je kratke dopise za list Republika.[6] Sarađivao je kao stalni i spoljni saradnik u dnevnim listovima Borba, Politika, u NIN-u i brojnim književnim časopisima. Prvu zbirku pesama objavio je 1959. godine pod nazivom „Kako spavaju tramvaji”. Svoje pesme uglavnom je namenjivao deci, ali i njihovim roditeljima, a posebno se ističe poema „Dečji zakonik” u kojoj Milovan ističe obavezu roditelja da deci obezbede srećan i bezbrižan život.[7] Osim poezije, piše i prozu, esejistiku i književnu kritiku. Milovan Danojlić sa Haroldom Pinterom (krajnje desno) i Sašom Milenićem (drugi sleva), u Londonu 2009. Od 1984. godine živi i radi u Francuskoj, gde je u dva navrata radio kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Poatjeu (franc. Université de Poitiers), a nekoliko godina je obavljao poslove spoljnog saradnika pariskog radija.[7] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 2000. godine, prvo kao član van radnog sastava, potom dopisni član, te redovni član od 8. novembra 2018. godine. Član je osnivač, ali i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” i jedan od prvih ljudi koji su podržali osnivanje ove institucije. Jedan je od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke 1989. godine. U rodnim Ivanovcima podigao je Crkvu Svetog Nikole, 2000. godine.[8] Danojlić je objavio više od 70 knjiga beletristike i poezije na srpskom jeziku. Priredio je i preveo veliki broj knjiga iz književnosti za decu, a prevodio je i dela poznatih pisaca[9] poput V. Šekspira (kompletni soneti), Š. Bodlera, J. Brodskog, E. Siorana, L. Aragona, E. Paunda, V. B. Jejtsa, E. Joneskog, P. Klodela, pisana na francuskom i engleskom jeziku. Neke od najpoznatijih Danojlićevih knjiga su „Neka vrsta cirkusa”, „Dragi moj Petroviću”, „Lične stvari - ogledi o sebi i o drugima” i „Balada o siromaštvu”. Za položaj pesnika je govorio: Pesnik se može umoriti, može zapasti u očajanje i beznađe, i pevajući o svom klonuću, donekle ga rečju prevazilaziti, ali on ne može preći u neprijateljski tabor, onaj u kome su porobljivači i silnici. On je nepobedivi borac i kad goloruk izlazi u arenu.[10] O poeziji je pisao: Poezija je so zemlje, i pesnici su osetljive antene narodnih zajednica. Oni primaju i registruju drhtaje i treptaje, uzlete i težnje, nade i klonuća svog plemena. Pesnici nisu predvoditelji ni presuditelji, a ipak, dobro je oslušnuti ono što govore. I onda, kad se čine čudni i nastrani, možda su tada jedini na dobrom, ispravnom putu. Njihova se ludost, tako često, potvrdila kao najviši oblik pameti`.[10] Preminuo je 23. novembra 2022. godine u Poatjeu. Sahranjen je 28. novembra 2022. pored crkve koju je podigao u svom rodnom selu.[11] Kritika[uredi | uredi izvor] „Danojlić ide među one retke savremene srpske pesnike koji razumeju i znaju šta je svetost jezika.” - Mihajlo Pantić[12] „Prizivanje osnovnosti, prvobitnosti, posredno ili sasvim izričito, često je mesto u Danojlićevim pesmama, posebno u onim smeštenim u prirodu, u okruženje koje redovno potakne na temeljne zapitanosti i sagledanja.” - Dragan Hamović[12] „Oblikujući sliku prirode i društva, Danojlićeva poezija predstavlja čoveka u svome okruženju, među izazovima i ograničenjima. Odnos između prirode i društva u ovoj poeziji nije uvek jednostavan.” - Gojko Božović[12] „U poeziji Milovana Danojlića svi begovi i lutanja završavaju se u tački iz koje se i pošlo, geografski i biografski iz srca Šumadije, a poetički putem neosimbolizma, nadrealizma, sopstvenog panteističkog toka do religijskog.” - Svetlana Šeatović-Dimitrijević[12] Matija Bećković navodi da je Danojlić bio jezički znalac i čistunac, a od njegove lirske proze u „Godini koja prolazi kroz avliju” teško da imamo čistije lirike.[13] Legat Milovana Danojlića[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Legat Milovana Danojlića Legat Milovana Danojlića (desna strana prostorije) u Muzeju srpske književnosti. Milovan Danojlić jedan je od prvih ljudi koji je formirao svoj legat u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, odnosno Biblioteci Lazić, nedugo nakon njenog ponovnog otvaranja za javnost 2009. godine. Nakon osnivanja Udruženja i Muzeja srpske književnosti (2012), njegov legat smešten je u prostorije Muzeja i zvanično otvoren 2018. godine.[14] Nagrade[uredi | uredi izvor] Orden Svetog Save Nagrada lista „Mladost”, za zbirku pesama Kako spavaju tramvaji, 1960. Nagrada „Mlado pokolenje”, za zbirku pesama Kako spavaju tramvaji, 1960.[15] Književna nagrada „Neven”, za knjigu pesama Furunica jogunica, 1970.[15] Nagrada „Miloš N. Đurić”, za prevod dela Stanica u pustinji Josifa Brodskog, 1972.[15] Književna nagrada „Neven”, za knjigu pesama Rodna godina, 1973. Zmajeva nagrada, za knjigu pesama Put i sjaj, 1976.[15] Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu Zmijin svlak, 1979. Oktobarska nagrada grada Beograda, za knjigu Zmijin svlak, 1980. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu Godina prolazi kroz avliju, 1992.[15] NIN-ova nagrada za delo Oslobodioci i izdajnici, 1997. Nagrada „Desanka Maksimović”, 1999.[15] Nagrada „Zlatni suncokret”, za knjigu Balada o siromaštvu, 1999. Nagrada „Žička hrisovulja”, 2004.[15] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 2008. Dučićeva nagrada, 2010. Nagrada Srpske književne zadruge, 2010. Nagrada „Dr Špiro Matijević”, za roman Priča o pripovedaču, 2010. Nagrada „Izviiskra Njegoševa”, za celokupni rad, 2014. Nagrada „Pečat vremena”, za knjigu Pisma bez adrese, 2013.[15] Zlatna medalja za zasluge, 2016.[16] Nagrada „Drainac”, za zbirku pesama Životi, životi, 2017. Nagrada „Književni vijenac Kozare”, za životno delo, 2017.[17] Nagrada „Grigorije Božović”, za trilogiju Pisma bez adrese, za 2018. Velika nagrada „Ivo Andrić”, 2021.[18] Povelja Matice srpske za negovanje srpske jezičke kulture, 2023.[19] Dela[uredi | uredi izvor] Rukopis Milovana Danojlića „Kako spavaju tramvaji` u Udruženju „Adligat` Urođenički psalmi, Nolit, Beograd, 1957. Nedelja, Lykos, Zagreb, 1959. Kako spavaju tramvaji[6], Lykos, Zagreb, 1959. Noćno proleće, Progres, Novi Sad, 1960. Balade, Nolit, Beograd, 1966. Lirske rasprave, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Furunica-jogunica, Kulturni centar, Novi Sad, 1969. Glasovi, nezavisno izdanje, Beograd, 1970. Čudnovat dan, Mlado pokolenje, Beograd, 1971. O ranom ustajanju, Matica srpska, Novi Sad, 1972. Rodna godina, BIGZ, Beograd, 1972. Onde potok, onde cvet, Zmajeve dečje igre/Radnički univerzitet, Novi Sad, 1973. Čistine, Matica srpska, Novi Sad, 1973. Grk u zatvoru, August Cesarec, Zagreb, 1975. Naivna pesma, Nolit, Beograd, 1976. Put i sjaj, Matica srpska, Novi Sad, 1976. Kako je Dobrislav protrčao kroz Jugoslaviju[20], BIGZ, Beograd, 1977. Muka s rečima, Slobodan Mašić, Beograd, 1977. Pesme, Nolit, Beograd, 1978. Tačka otpora, Liber, Zagreb, 1978. Zimovnik, Zbirka Biškupić, Zagreb, 1979. Zmijin svlak[21], Nolit, Beograd, 1979. Rane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1979. Kako živi poljski miš, Narodna knjiga, Beograd, 1980. Senke oko kuće, Znanje, Zagreb, 1980. To : vežbe iz upornog posmatranja, Prosveta, Beograd, 1980. Srećan život, Mladost, Zagreb, 1981. Mišja rupa, M. Danojlić/M. Josić, Beograd, 1982. Sunce je počelo da se zlati[22], Zavod za izdavanje udžbenika, Novi Sad, 1982. Čišćenje alata, M. Danojlić/S. Mašić, Beograd, 1982. Brisani prostor, Srpska književna zadruga, Beograd, 1984. Podguznica, M. Josić/M. Danojlić, Beograd, 1984. Šta sunce večera, Rad, Beograd, 1984. Kao divlja zver : teškoće s ljudima i sa stvarima, Filip Višnjić, Beograd, 1985. Večiti nailazak : stihovi, Jugoslavika, Toronto, 1986. Dragi moj Petroviću[23], Znanje, Zagreb, 1986. Čekajući da stane pljusak, [s.n.], Pariz, 1986. Pisati pod nadzorom, Nova Jugoslavija, Vranje, 1987. Neka vrsta cirkusa, Književna omladina Srbije, Beograd, 1989. Tačka otpora : izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1990. Zlo i naopako, BIGZ, Beograd, 1991. Godina prolazi kroz avliju, Srpska književna zadruga, Beograd, 1992. Pesme za vrlo pametnu decu, Prosveta, Beograd, 1994. Da mi je znati : izbor iz poezije za decu, Zmaj, Novi Sad, 1995. Na obali, Gradska biblioteka, Čačak, 1995. Martovsko sunce : izbor iz poezije za decu, ING Komerc, Novi Sad, 1996. Mesto rođenja, Filip Višnjić, Beograd, 1996. Muka duhu, Draganić, Beograd, 1996. Teško buđenje, Plato, Beograd, 1996. Šta čovek da radi, Obrazovanje, Novi Sad, 1996. Jesen na pijaci, Školska knjiga, Novi Sad, 1997. Nedelja u našoj ulici, Todor, Novi Sad, 1997. Oslobodioci i izdajnici[24], Filip Višnjić, Beograd, 1997. Balada o siromaštvu, Filip Višnjić, Beograd, 1999. Veliki ispit, Verzal Press, Beograd, 1999. Kako spavaju tramvaji i druge pesme, Jefimija, Kragujevac, 1999. Kako je kralj Koba Jagi napustio presto, Intelekta, Valjevo, 2000. Pevanija za decu, Dečje novine, Gornji Milanovac, 2000. Razgorevanje vatre : izabrane pesme, Zadužbina Desanke Maksimović, Beograd, 2000. Lične stvari : ogledi o sebi i drugima, Plato, Beograd, 2001. Mesec je pun kao kljun : izbor iz poezije za decu, Agencija za otkrivanje i razvoj talenata `Nikola Tesla`, Novi Sad, 2001. Ograda na kraju Beograda, Bookland, Beograd, 2001. Pustolovina ili Ispovest u dva glasa, Filip Višnjić, Beograd, 2002. Zečji tragovi, Filip Višnjić, Beograd, 2004. Igre s rečima, Filip Višnjić, Beograd, 2005.[25] Srbija na zapadu[26], NB `Stefan Prvovenčani`, Kraljevo, 2005. Čovek čoveku, Književna zajednica `Borisav Stanković`, Vranje, 2006. Pešački monolog, Plato, Beograd, 2007. Učenje jezika[27], Srpska književna zadruga, Beograd, 2008. Priča o pripovedaču, IP Matica srpska, Novi Sad, 2009. Crno ispod noktiju, Plato, Beograd, 2010. Dobro jeste živeti[28], Albatros Plus, Beograd, 2010. Iznuđene ispovesti, Plato, Beograd, 2010. Pisma bez adrese[29], Službeni glasnik, Beograd, 2012. Hrana za ptice, Albatros Plus, Beograd, 2014. Ispovest na trgu, SKZ, Beograd, 2022.[30] Prevodi Soneti - Šekspir Stanica u pustinji - Josif Brodski Kratak pregled raspadanja - Sioran

Veoma dobro očuvano, bez, pisanja, pečata, podvlačenja… Autor - osoba Čajkanović, Veselin, 1881-1946 = Čajkanović, Veselin, 1881-1946 Naslov Mit i religija u Srba : izabrane studije / Veselin Čajkanović ; priredio Vojislav Đurić Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1973 (Beograd : Kultura) Fizički opis XIII, 693 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Đurić, Vojislav M., 1912-2006 = Đurić, Vojislav M., 1912-2006 Marić, Rastislav, 1905-1961 = Marić, Rastislav, 1905-1961 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ66, ǂknj. ǂ443 (Karton) Napomene Str. [VII]-XIII: Predgovor / Vojislav Đurić Str. 529-646: Beleške o Čajkanovićevim radovima iz religije i mitologije / Vojislav Đurić Str. 647-651: Biografija Veselina Čajkanovića / Vojislav Đurić Str. 667-668: Pogovor / Vojislav Đurić Str. 653-666: Bibliografija Veselina Čajkanovića / Rastislav Marić Registar. Predmetne odrednice Srbi -- Religija Srbi -- Mitologija Srbi -- Narodna verovanja MG106 PREDGOVOR 1. SKRAĆENICE 2. KULT DRVETA I BILJAKA KOD STARIH SRBA 3. SUBOTA – ĐAČKA BUBOTA 4. VUNA I LAN 5. SEKULA SE U ZMIJU PRETVORIO 6. DA LI SU STARI SRBI ZNALI ZA IDOLE? 7. IMENA OD UROKA 8. DVA STARINSKA SLUČAJA ASILIJE 9. DONJI SVET KOD STARIH 10. SAHRANJIVANJE POD PRAGOM 11. MAGIČNI SMEJ 12. GOSTOPRIMSTVO I TEOFANIJA; KUMSTVO U KAPI 13. SVEKRVA NA TAVANU 14. PO GREHU RODITELJ 15. BADNJI DAN I BOŽIĆ 16. TRI BOŽIĆNA OBIČAJA 17. BOŽIĆ, NJEGOVO POREKLO I ZNAČAJ 18. O USKRŠNJIM OBIČAJIMA 19. KLICANJE PREDAKA 20. UBIJANJE VAMPIRA 21. NEKOLIKE OPŠTE POJAVE U STAROJ SRPSKOJ RELIGIJI 1) Panspermija 2) Epifanija predaka 3) Post 4) Svadbeni orasi 5) Custodia feralis 22. O VRHOVNOM BOGU U STAROJ SRPSKOJ RELIGIJI Uvod I Tradicija o svetom Savi II Sveti Sava i vuci III Sveti Sava kao θ εόςνόμιος IV Zimski sveci V Božanski kum VI Krvna osveta VII Crni bog VIII Trojan IX Sveti Đorđe X Fetiši: verige i sekira XI Atributi, epiteti, funkcije XII Ime i epikleze XIII Hromi vuk i hromi Dabog XIV Đavo XV Spasilac na belom kolju XVI Božić i Đurđevdan XVII Kult XVIII Misterija spasa XIX Dabog XX Slovenski i indoevropski Dis pater NAPOMENE 23. BELEŠKE O ČAJKANOVIĆEVIM RADOVIMA IZ RELIGIJE I MITOLOGIJE 1) O tragičnom pesništvu i pozorištu kod Grka 2) *(O jednoj mitološkoj basni u Fedra) 3) „I tu ima njegova masla“ 4) O ženi u Grka i Rimljana 5) O čitanju Biblije 6) „ U boga su vunene noge, a gvozdene ruke“ 7) Iz srpskog folklora. Primedbe uz nekolike poslovice 8) Iz srpske religije i mitologije, I. Majka Jugovića 9) Srpske narodne pesme, II. Pesme mitološke 10) Nekolike primedbe uz srpski Badnji dan i Božić 11) De argumento et fontibus proverbii Serbici 4 Vuk 12) Iz naših narodnih poslovica. Primedbe i komentar 13) Imena od uroka 14) Motivi prve arnautske pesme o boju na Kosovu 15) Ubijanje vampira 16) Srpske narodne pesme, druga knjiga, Mitološke i druge različite pesme 17) Božićna slama 18) Badnji dan i Božić 19) Studije iz religije i folklora 20) „ Puštanje vode“ o Velikom četvrtku 21) „ Ne bojim se nikoga do Boga“ 22) Donji svet u jami 23) Tuđ pogreb 24) Oleum et opera 25) Ljudski i životinjski polaženik 26) Sveti Sava i vuci 27) Srpske narodne pripovetke. Antologija 28) Zadušnice i sirotinja 29) Petnaest srpskih narodnih pesama 30) Obiectus pectorum 31) Dva starinska slučaja asilije 32) Donji svet kod starih 33) Ćorava Anđelija 34) Mitski motivi u tradiciji o despotu Stevanu 35) Carmen Arvale 36) *(Krvna osveta; Đurđevdan i rimske Parilije) 37) Tacitova Germanija 38) Srpske narodne umotvorine 39) Tri srpske poslovice 40) Presipanje dukatima 41) *(Pregled rimske književnosti) 42) Klicanje predaka 43) Magično sedenje 44) *(Jevanđelije po Mateju) 45) Srpske narodne pripovetke 46) O uskršnjim običajima 47) Vergilije i njegovi savremenici 48) Srpska narodna pesmarica 49) Svekrva na tavanu 50) Jedna božićna legenda 51) Tri božićna običaja 52) Nekolike opšte pojave u staroj srpskoj religiji 53) Dva praznika iz životinjskog kulta 54) *(Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju) 55) Ein frü hslavisches Mä rchenmotiv bei den Byzantinern 56) Svetac na desnom ramenu 57) Sveti Sava u narodnim pripovetkama 58) Bosiljak 59) Hidromantija kod Filipa Višnjića 60) *(Glasnik Etnografskog muzeja) 61) Po grehu roditelj 62) Das Rä tsel von Trebenište 63) Trn i glog u narodnoj srpskoj religiji 64) *(Psihofizičko izražavanje srpskog naroda) 65) De numinibus apud Setbos coniugalibus 66) De nucibus in Romanoriim nuptiis usurpatis 67) De diis et daemonibus Serborum medicis 68) Poetae Serborum epici quid et de interitu et de renovatione mundi sibi finxerint 69) Jedna knjiga o Mojsiju 70) Inkubacija pod jasenkom 71) De daemonibus quibusdam neohellenicae et serbicae superstitioni communibus 72) Starinska religija u našim dnevnim listovima 73) *(Život svetoga Save) 74) Krsna slava 75) Kult drveta i biljaka kod starih Srba 76) Priča o čoveku koji je prevario smrt 77) Božić, njegovo poreklo i značaj 78) Srpska religija i folklor u Godišnjici 79) O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji 80) Neobjavljeni rukopisi 81) *(Literatura o mitu i religiji) 24. BIOGRAFIJA VESELINA ČAJKANOVIĆA 25. BIBLIOGRAFIJA VESELINA ČAJKANOVIĆA 26. POGOVOR 27. REGISTAR Veselin Čajkanović (1881–1946) bio je čuveni srpski klasični filolog, etnolog, istoričar religije i akademik SANU. Obrazovanje i početak karijere Rođen je 9. aprila 1881. godine u Beogradu u zanatlijskoj porodici Ane i Nikole, koji su imali šestoro dece. Veselin je bio drugo dete svojim roditeljima, koji su se našli da žive u Beogradu po Nikolinom dolasku iz Sarajeva, jer je, kao borac protiv turske vlasti, izbegao u Srbiju. U rodnom gradu Veselin je završio osnovnu školu, kao i Prvu mušku gimnaziju i kasnije Veliku školu. Zanimljiva je činjenica da se školovao u društvu velikih imena naše književnosti, među kojima je Petar Kočić, autor brojnih pripovedaka, koje odišu narodnim jezikom i prikazuju ljudsku dušu i duh jednog vremena. U školskoj klupi je već ovaj visokopoštovani klasični filolog pokazao interesovanje i ljubav prema klasičnim jezicima. Naravno, izuzetno vredan i uporan, Veselin Čajkanović se upisao na studije klasične filologije, i to je i završio. Nemoguće je bilo ne primetiti talentovanog i izvanrednog učenika kakav je bio on, a jedan od onih koji ga je zapazio bio je Pavle Popović. On se založio i da Čajkanović studije nastavi u Lajpcigu, gde je slušao predavanja od eminentnih stručnjaka, među kojima su bili Karl Brugman i Herman Hirt. Nešto kasnije se Veselin prebacio u Minhen, i učio od Karla Krumbahera i Oto Kruziusa. Doktorsku disertaciju pod nazivom Odabrana poglavlja u paremiografskim istraživanjima odbranio je upravo kod Krumbahera u Minhenu. Ovo su presudni momenti u njegovom životu, kada se konačno odlučio za klasičnu filologiju i proučavanje stare religije i mitologije. Po završenim studijama vratio se u Beograd, prvobitno bio gimnazijski profesor latinskog jezika, a onda se zaposlio na Filozofskom fakultetu. Urednik, akademik i naučnik Dane koje je proveo u Bizertu, po evakuaciji zbog tifusa, nije proveo sedeći besposlen. Naprotiv, te trenutke iskoristio je vrlo pametno, i sa francuskim inženjerom Alberom Oforom osnovao je Štampariju srpskih invalida, „u kojoj su se srpski invalidi obučavali tipografskom zanatu”. Krenuo je sa izdavanjem časopisa Napred, a onda i sa Bibliotekom ovog časopisa. U okviru nje su se nalazile i reportaže o životu u Africi naših izbeglica. Bio je urednik Srpskih novina, pa je neke od svojih radova iz oblasti etnologije u njima objavio: Iz srpskog folklora, Iz srpske religije i mitologije. I u drugim časopisima je objavljivao i sarađivao sa kolegama u pripremi, a neki su: Bosanska vila, Srpski književni glasnik, Politika, Južnoslovenski filolog, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor. Godine 1920. postao je dopisni član Srpske kraljevske akademije. Što se tiče profesorske karijere Veselina Čajkanovića, nije se samo razvijala u gimnaziji i na Filozofskom, nego je jedno vreme radio i na Bogoslovskom fakultetu. Imao je članstvo u različitim odborima, od kojih je najvažnije pomenuti Odbor za građenje Univerzitetske biblioteke i Upravu Srpske književne zadruge. Njegova najuspešnija i najbogatija naučna delatnost bila je iz oblasti klasične filologije, folkloristike, stare srpske religije i mitologije. Smatrao je da se slovenska mitologija ne izučava u onolikoj meri koliko grčka i rimska, i da bi to trebalo promeniti. Pre svega, antičke poslovice su bile tema doktorske disertacije Veselina Čajkanovića. Latinski jezik ga je posebno zanimao, pa otuda je pisao udžbenike latinskog. Bio je vrstan prevodilac, prevodio je Plautove komedije, Tacitovu Germaniju. Knjigu Vergilije i njegovi savremenici napisao je povodom dve hiljade godina od rođenja Vergilijevog. Objavio je antologije narodnih pesama – Petnaest srpskih narodnih pesama – Antologiju srpskih narodnih pripovedaka, Stara srpska religija i mitologija : članci iz rečnika i zbirke poslovica Vuka Karadžića, kao i još neke druge tekstove u vezi sa narodnom književnošću. Voleo je da zna više o paganstvu i religiji Srba pre hrišćanstva, a neki od takvih radova su mu: Mit i religija u Srba, Studije iz religije i folklora, U Boga su vunene noge, a gvozdene ruke, O srpskom vrhovnom bogu. Čajkanović je dobio mnoga odlikovanja, među kojima je Orden Svetog Save, Orden belog orla sa mačevima, Medalja za hrabrost, koju je osnovao kralj Petar I, a dodeljivana je ljudima koji su se istakli svojom hrabrošću u bici sa Bugarskom 1913. godine. Učesnik u ratovima Period u kom je Veselin Čajkanović živeo obeležili su različiti ratovi. To je vreme koje je trpelo stalna uzdrmavanja, burne događaje i mučne posledice. Učestvovao je u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Svoje junaštvo i veliko rodoljublje pokazao je učestvujući u Kolubarskoj i Kumanovskoj bici. Bio je jedan od branilaca Beograda. Kako je skoro nemoguće da nešto ne krene po zlu u ratovima, tako je Čajkanović dobio stomačni tifus. Tako zaraženog morali su da ga evakuišu na Krf, a onda i na krajnji sever Tunisa, u mirnu francusku luku Bizertu, gde se oporavljao. Kada je otpočeo Drugi svetski rat, Veselin Čajkanović bio je dekan na Filozofskom fakultetu. Nije uspeo da odgovori na poziv na dužnost za Aprilski rat 1941. godine, te nije bio direktno na bojnim poljima, već je pokušavao da održi stabilnu atmosferu kao dekan na fakultetu. Apel srpskom narodu objavljen je 13. avgusta 1941. u listu Novo vreme i u tom dokumentu je javno iskritikovan i osuđen komunistički ustanak u Srbiji, pa je narod dobio poziv da potpiše dokument i pristane na poštovanje mira i reda od strane okupatora. Jedini profesor koji je odbio da ga potpiše bio je upravo Veselin Čajkanović. Porodica i kraj života Veselina Čajkanovića Bio je oženjen sa Ružom Živković, devojkom iz bogatije građanske porodice, koja je bila njegov student. Imali su dvoje dece, Mariju i Nikolu, a živeli su u kući na Topčideru. Godine 1945. u aprilu stigla je odluka da se Čajkanović otpusti i udalji sa svih uloga koje mu je dodelio Beogradski univerzitet, i Ministarstvo prosvete je sprovelo tu odluku. Po toj odluci ukinuta su mu i građanska prava, kao i pravo na primanje bilo kakve novčane naknade i primanja. Njegova porodica je mnogo trpela zbog toga, znatno su osiromašili. Tih dana se razboleo, bolovao godinu i dva meseca, pa preminuo u avgustu 1946. godine. MG106

Kao na slikama Lepo očuvano 1-10 Mnogi i danas smatraju da je „Poletarac“ bio nešto najbolje što se ikada izdavalo za decu na prostorima bivše Jugoslavije. Časopis „Poletarac“ izlazio je u Beogradu, od juna 1973. do juna 1975. godine. Izdavač ovog časopisa bio je Atelje za izdavačku delatnost novinsko-izdavačkog preduzeća „Borba“. Glavni i odgovorni urednik časopisa bio je književnik Dušan Radović. Članovi redakcije časopisa bili su Dragan Lukić, Milovan Danojlić, Dobrica Erić, Ljubivoje Ršumović, Radoslav Zečević i Dušan Petričić. Ukupno je izašlo 19 brojeva – oko 1.600 stranica u velikom formatu. Komplimenti iz Evrope Bilo nam je žao dece, naljutili smo se i napravili „Poletarac“. On je toliko drugačiji od svega što se kod nas radilo za decu!“ objasnio je Dušan Radović nastanak ovog dečjeg časopisa. Tačnije, njegov povratak. „Poletarac“ je, zapravo, bio prvi posleratni dečji časopis, ali nije imao sreće, jer se ugasio 1969. godine. „U međuvremenu, u Srbiji su se pojavili neki listovi, koji ni izbliza ne mogu da zadovolje ni potrebe dece, niti da na dobar način reprezentuju književnost koja postoji. Na društvenu inicijativu, „Poletarac“ je obnovljen, s ambicijama da bude bolji i da okupi oko sebe najvrednije saradnike iz cele zemlje. I mi smo napravili list na mnogo strana, s najeminentnijim saradnicima. Dobili smo mnogo komplimenata, ne samo u zemlji, nego i u inostranstvu, jer, po rečima nekih obaveštenih stranaca, takav časopis u Evropi ne postoji. Međutim, trebaće još mnogo vremena i novaca, da se kod nas razbiju neke predrasude i otpori. Kod nas još uvek najveći tiraž imaju loše stvari,“ kazao je Radović. Poletarac Dusko RadovicTim snova Poletarac je u svojoj redakciji okupio pisce i pesnike za decu kojima ni danas nema premca, ali su na njegovim stranama gostovali i mnogi drugi velikani (dečje) književnosti – Jovan Jovanović Zmaj, Petar Kočić, Ivo Andrić, Desanka Maksimović. Bio je primer vrhunskog dizajna dečjeg časopisa, do danas neprevaziđenog u Srbiji . Pored ilustratora i karikaturiste Dušana Petričića, koji je listu dao vizuelni identitet, mnogi poznati slikari i ilustratori učestvovali su u Radovićevom kreiranju dečjeg časopisa – Miodrag Mića Popović, Ljubica Cuca Sokić, Rastko Ćirić, Predrag Koraksić. Nerazumevanje od prvog broja Međutim, od prvog dana bilo je mnogo onih koji nisu verovali u njega. U „Borbi“, koja ga je izdavala, od prvog broja su hteli da ga ukinu. Kao glavni urednik, Radović je dobio sobicu u koju je mogao da stane neveliki pisaći sto, a svoje vrhunske saradnike morao je da prima, praktično – u hodniku. „Istovremeno, na prvom i drugom spratu baškarili su se razni direktori, urednici, pomoćnici, savetnici i njihove sekretarice, u velikim kabinetima sa kožnim vratima, kožnim foteljama, kožnim trosedima i kožnim agendama. Na pitanje zašto Radoviću ne ustupi svoj kabinet, jedan od njih je iskreno odgovorio: Iz ove kože se ne može!“ pisao je Milovan Vitezović. Poletarac Dusko RadovicList za gospodsku decu Iz Jugoslavije su na račun „Poletarca“ stizale pokude – da je „list za gospodsku decu“, da objavljuje „rđave pesme“… Poletarac nije naišao na prijem i odjek koji su očekivali njegovi stvaraoci, pisci i likovni umetnici. Veliki format, modernost, koncept – sve to je, čini se, bilo suviše slobodno i nerazumljivo za to vreme. Radović je govorio o otporu na koji je „Poletarac“ nailazio u školama, o korumpiranom tržištu dečje štampe, o izdavačima koji spretno podmićuju nastavnike, svoje buduće akvizitere, kako bi učenicima „propisali“ čitanje njihovih listova. „Neki urednici su u stanju da neprestano jadikuju u kancelarijama uticajnih ljudi, da se rastrče po ustanovama kad zateba. Ja nisam bio za to spreman. Nisam imao ni vremena. Lako je ovima o kojima govorim – oni prave listove tako što slažu pričicu na pesmicu, pesmicu na pričicu, bez reda i smisla, dodaju neku vinjeticu i to je njihovo uređivanje. Ceo njihov godišnji posao se može obaviti za nedelju dana. Pristajem da sve listove koji se tako uređuju, tako uređujem sam i besplatno. Letnje pesmice u leto, prolećne u proleće, zimske u zimu, i eto formule. Zašto se naprezati, zašto izmišljati, zašto okupljati maštovite crtače, pisce, naručivati rešenja, izume, zašto tragati za novim i neobičnim, kad uspeva staro i obično?“ Poletarac Dusko RadovicIspuštena prilika Radović je zaključio da je pravljenje tog lista bio jedan pretenciozan poduhvat. Nije bilo društvenih uslova da se tako nešto oceni, a onda prihvati i podrži. „Poletarac je morao biti ugašen, jer nije bio registrovana vrednost, ovde gde ima mnogo lažnog obrazovanja i lažnog ukusa i gde se ljudi razumeju samo u ono što je javno priznato i potvrđeno,“ rekao je Radović jednom. „Mi smo pokušali da budemo strogi i odgovorni. Birali smo, odbijali i vraćali rukopise i ilustracije, borili se, koliko smo mogli, da zaista stvorimo list za „gospodsku decu“. Međutim, pobedila je duhovna sirotinja među piscima i prosvetnim radnicima. Opet su bili u pravu oni kojih ima više. Oni koje bi ugrozilo zavođenje odgovornosti i morala. Da smo imali prave podrške, to bi već bila debela biblioteka reprezentativnih književnih i likovnih priloga. Iz toga je, dalje, moglo da se „hrani“ mnogo budućih udžbenika i priručnika.To je bila velika, ali ispuštena prilika,“ govorio je Duško Radović o svom „Poletarcu“. Poletarac Dusko RadovicOdlazak u podrume bibioteka Poletarac je pred svoj odlazak u podrume bibliotka počeo da stiče evropsku i svetsku slavu. Francuzi su nameravali da ga prave u Francuskoj, i Dušan Petričić, njegov ilustrator, bio je zamoljen da izradi naslovnu stranu francuske verzije. Predosećajući skori kraj časopisa, Dušan Radovć je u broju za maj-jun 1975., na strani 2, predložio da „Poletarac“ više ne bude mesečni časopis, već knjiga koja bi izlazila svakog godišnjeg doba, u ritmu prirode – na proleće, leto, jesen, zimu. Taj broj bio je i poslednji. Istoimena serija Ipak, nekoliko godina nakon gašenja časopisa, 1979. – „Televizija Beograd“ počela je sa snimanjem istoimene serije, napravljene po časopisu, a scenarista i režiser televizijskog „Poletarca“ bio je Timoti DŽon Bajford. „Imao sam priliku da čujem njegovo mišljenje o mojoj adaptaciji. Kad je pročitao scenario, bio je očajan – rekao da nema veze sa njegovom časopisom i da ne želi da bude asociran sa televizijskom serijom. Međutim, više od godina dana kasnije, kad sam ga slučajno sreo posle početka emitovanja serije, pružio mi je ruku i iskreno čestitao, sa rečima: Očigledno ne umem da procenim scenarija!“ ispričao je jednom prilikom Bajford. Poletarac Dusko RadovicKako do “Poletarca” Dvanaest godina nakon prinudnog prizemljenja „Poletarca“, izdavačko preduzeće „Rad“ objavilo je izbor najboljih književnih i likovnih, odnosno zabavnih i poučnih priloga, u četiri knjige naslovljene onako kako je zamišljao Duško Radović. Ni njih više nema na policama knjižara. Roditelji koji nisu imali zadovoljstvo da u detinjstvu imaju ove vredne knjige, i da ih do danas sačuvaju za svoju decu, mogu ih, uz malo sreće, ponekad pronaći u antikvarnicama i na aukcijskim sajtovima. Ostali, ipak, mogu zaviriti među korice četiri knjige „Poletarca“ i prelistavati ih u elektronskoj verziji, na sajtu Srpske dečje digitalne biblioteke. Priredila: Jovana Papan

Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске Eparhija zahumsko hercegovačka i primorska, 2021. 712 strana, tvrd povez, veliki format. Који испуњује добрима жеље твоје, обновиће се као у орла младост твоја. (Пс 102, 5) „Вијековима је у оним подручјима које обухвата Епархија захумско-херцеговачка и приморска вјера тијесно повезана са идентитетом, са опстанком, са свакодневним животом, обичајима, страдањима и надањима … Недаће и ратови никада нису били јачи од вјере и жеље за обновом … Зато је међу корице ове књиге смјештена жива вјера претходних генерација Херцеговаца и Херцеговки и њиховог вјерског живота, без обзира на то колико су у том периоду били слободни да је исповиједају. Вјера која се огледа у животу васкрслих Пребиловаца и мостарске Саборне цркве, на коју у сумрак опет пада мостарско сунце, када већ на цијели град падне мрак, и која се узвисила попут Херцеговачке Грачанице на Црквини; вјера која се исповиједала у Дужима, Добрићеву, Завали, Тврдошу, Житомислићу, али и у свим сеоским црквама у које су долазили наше баке и дједови, облачили најсвечанија одијела, везена и плетена, у недјељни дан или на слави своје цркве, која је уносила радост и смисао у живот ових тежака.“ (Из предговора Епископа ЗХиП Димитрија Шематизму Епархије захумско-херцеговачке и приморске) Поводом 800 година од Утемељења првобитне Епископије хумске, из штампе је изашао први том петотомне монографије Епархије захумско-херцеговачке и приморске, под називом Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске. С благословом Његовог преосвештенства Епископа захумско-херцеговачког и приморског господина Димитрија, издавачи Шематизма Епархије захумско-херцеговачке и приморске су Епархија захумско-херцеговачка и приморска, Мостар–Требиње и Видослов, Београд–Требиње. Главни уредник је протопрезвитер-ставрофор Радивоје Круљ, а редакцију чине: Епископ Димитрије Рађеновић, игуман Василије Копитић, игуман Сава Мирић, игуман Данило Павловић, игуманија Павла Ћузулан, игуманија Текла Даскалаки, протојереј-ставрофор Владан Перишић, протојереј-ставрофор Велимир Ковач, протојереј-ставрофор Небојша Коловић, протојереј-ставрофор Младен Жуловић, протојереј-ставрофор Милан Бужанин, јереј Александар Шмања, јереј Марко Гојачић, јереј Саша Којовић, јереј Младен Чалија, јереј Ратко Зубац и јереј Стеван Дурић. Сарадници на тексту су: +Епископ Атанасије Јевтић, Епископ Максим Васиљевић, архимандрит Исаија Дан, архимандрит Лазар Лазаревић, протојереј-ставрофор Борис Бандука, протојереј-ставрофор Александар Илић, протојереј-ставрофор Никица Ајдер, јеромонах Марко Прцовић, јереј Миодраг Вртикапа, јереј Душко Којић, јереј Бранимир Боровчанин, јереј Драго Зубац, јереј Душко Шаровић, јереј Славко Лаловић, јереј Бранко Калаба, јереј Милош Мандић, јереј Мирослав Бошковић, протојереј Небојша Радић, ђакон Александар Црногорац, ђакон Бранислав Рајковић, монах Игњатије Марковић, јеромонах Теофил Петровић, монахиња Јустина Брковић, Горан Комар, Зоран Козић, Срђан Милошевић, Андреј Јефтић, Горан Брборић, Тијана Башић, Маја Чучковић, Нада Ајдер, Милена Капор, Драгана Радовановић, Борис Антељ, Милош Ивановић, Вук Бачановић, Предраг Јовановић, Слободан Шакотић, Александар Пантић, Драган Шуковез, Јелена Килибарда, Драгана Будалић, Зорица Гојачић, Неда Радан, Милица Ковач, Мишо Станисављевић, Стојанка Гудељ, Бранка Јанковић, Владо Ружић, Горан Гуровић и Мирко Лечић. Рецезенти књиге су: др Милан Гулић, др Драга Мастиловић, др Вукашин Милићевић и др Милош Ивановић, лектор и коректор је мр Данијела Јелић. За фотографије је био задужен Младен Вујадиновић, а избор старих фотографија направили су Здравко Јефтић и јеромонах Теофил Петровић. Дизајн, графичку припрему, слог и прелом радила је Божана Ђурић, а идејно рјешење насловне стране израдио је ђакон Бранислав Рајковић. Шематизам је штампан захваљујући финансијској подршци Републичког секретаријата за вјере Владе Републике Српске, чији је директор господин Драган Давидовић, у штампарији Атлантик – Бања Лука, а у тиражу од 1000 примјерака. „Ове и сљедеће (2020/2021) године славимо 800 година од установљења Епископије хумске (захумско-херцеговачке и приморске) … Тим поводом, Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије дао ми је задатак да окупим најбоље историчаре, библиографе, научнике и да кренемо у пројекат израде и штампања капиталних дјела о нашој епархији … Замисао је била, још од првог састанка Уређивачког одбора, 2. јануара 2018. године, да у овом јубиларном шематизму буде све и свја у нашој епархији на исти начин и у истом обиму третирано и обрађено, од епископа до вјероучитеља и парохијана. У том смо науму, чини ми се, само дјелимично успјели.“ (Из поговора Шематизму Епархије захумско-херцеговачке и приморске, главног уредника, свештеника Радивоја Круља) „Већ на први поглед читаоцу постаје јасно да се ради о дјелу у који је уложен огроман труд, воља, енергија и наравно ерудиција већег броја аутора. Исто тако, већ самим увидом у садржај може се закључити да се ради о једном пројекту који је од капиталног значаја не само за Српску православну цркву већ и за српску културу уопште … Шематизам, чији сетекст рукописа налази пред нама, представља не само вриједно свједочанство времена у којем је настао већ и прворазредни историјски извор, чија ће вриједност с протоком времена све више добијати на значају.“ (Из рецензије проф. др Драге Мастиловића) „Од 1219. године Српска православна црква налази своје упориште и у племенитој земљи, која ће у XV вијеку бити земља „херцега од Светог Саве“. Тада, на крају друге деценије XIII вијека, основана је њена Хумска епархија, која траје пуних осам вијекова … Ангажујући се у изради Шематизма, Епархија је показала да схвата значај јубилеја, да разумије прошлост, али и да гледа у будућност, јер без разумијевања прошлости – нема ни будућности. Отуда пред читаоце ступа овај Шематизам као свједочанство прошлости и путоказ за будућност.“ (Из рецензије др Милана Гулића) „Оно што важи за духовну топографију важи и за духовну фактографију – управо оно што нам доноси нови Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске … Епархија захумско-херцеговачка, светосавска Хумска епархија, једна је од мањих епархија Српске православне цркве … Једна од мањих, једна од сиромашнијих, једна од страдалнијих. И једна од најживљих. Ништа чудно, могло би се рећи, само још једна потврда тога да је сва наша вера у парадоксима … Стога није за чуђење ни то што је последњи васкрс Епархије захумско-херцеговачке почео у времену смрти. Епархија је свој самостални живот наново отпочела у времену када су, услед демонског излива братоубилачке мржње свих вера и адета, многи одустајали од вере у смисао живота. Хумска је земља свога епископа, након више деценија, коначно добила у тренутку када је његова катедра буквално одлетела у ваздух. Но, „Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима“ (Дап 7, 48; уп. 17, 24), а показало се да је у рукама тога епископа управо херцегова земља идеалан материјал за градњу оног нерукотвореног … Стога Шематизам Епархије захумско-херцеговачке на првом месту читам као сведочанство обнове тога јединога истинитог храма, чији је дивни симболички израз свршетак обнова катедралног храма Епархије у Мостару, чему управо у ове дане сведочимо. Но, као и сваки свршетак који са Богом бива, и овај је свршетак тек нови почетак.“ (Из рецензије проф. др Вукашина Милићевића, свештеника) „Може се закључити да Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Јубилеј 800 година Епархије, 1220–2020. представља изузетно важно дело, и то не само за познавање црквених прилика на тлу Епархије. Захваљујући њему боље се може упознати богата историја и култура читавог подручја које Епископија обухвата. Књига је писана јасним језиком, а прегледна структура омогућава њено једноставно кориштење. Подаци садржани у њој биће неизоставни извор за будуће проучаваоце нашег времена.“ (Из рецензије др Милоша Ивановића)

Godina izdanja: 2008 ISBN: 978-86-7102-299-6 Dimenzije knjige: 21cm x 14cm Oblast: Mitologija,Istorija- Okultizam Opis-Stanje: Odlično! Broj strana: 298 Povez: Tvrdi povez Pismo: latinica Likovni urednik: Dragana Atanasović Likovno rešenje korica: Svetlana Volić VEŠTICE Terzila Gato Kanu Prevela sa engleskog Alenka Zdešar - Ćirilović Veštice - ispovesti i tajne Tersila Gato Kanu(autor) Alenka Zdešar-Ćirilović(prevod) Izdavač: Clio Naslov originala: Steghe / Tersilla Gatto Chanu Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Veštice , Italijanska književnost , Okultizam Ostali naslovi iz oblasti: Istorija 2008; Tvrd povez; latinica; 21 cm; 298 str.; 978-86-7102-299-6; Autor:Terzila Gato Kanu: Proučavalac istorije i narodnih predanja, napisala je mnoge eseje, romane, radio-drame i dečje priče. U izdavačkoj kući Newton & Compton objavila je sledeće naslove: Le grandi donne del Piemonte (2006), Fiabe e leggende della Valle d’Aosta (2004), I miti dei greci e dei romani (2000), Miti e leggende della cewazione e delle origini (1999). Veštica može da privuče svakoga, i to onim sredstvima kojima ga može ščepati na najsigurniji način. Tagovi: istorija, veštice, ispovesti, tajne, zapisi, arhivska građa, inkvizicija, vradžbine, veštičarenje, faktografija Knjiga Veštice – ispovesti i tajne nastala je kao rekonstrukcija zapisnika sa sudskih procesa sačuvanih u arhivama širom Italije, ilustrovana citatima iz demonoloških tekstova i inkvizitorskih priručnika. Autorka se oslanja na temeljan istraživački rad, stoga nam knjiga nudi bogatu i zanimljivu faktografiju. Otkrila nam je bogatu arhivsku građu i korpus neistraženih tekstova, na osnovu kojih možemo stvoriti slike o toku suđenja i torturama. Knjiga Veštice bi mogla da smesti između kategorija sociološke studije i istorijskog štiva, ali pristup fenomenu veštičarenja u ovoj knjizi nije naučni. Drama o vradžbinama je ispričana u svetlu svih vinovnika priče o veštičarenju – od progonitelja, inkvizitora, seljana, veštica. Posebno su interesantni zapisi i svedočanstva optuženih žena i progonitelja, koji su beskrajno – duhoviti. Autorka je, dakle, veoma vešto premostila jaz koji postoji između autentičnih narodnih predstava i inkvizitorskih obrazaca tako što je rekonstruisala ispovesti samih žena optuženih za veštičarenje. Na taj način do nas stiže ispričana „mikroistorija“ – životna iskustva neukih seljanki, na osnovu kojih slika postaje potpunija, jer nam je pružena prilika da „proživimo“ njihove strahove, nade, osećanja i želje. Ovo je knjiga koja nam kazuje kako se iza svakog veštičijeg poteza kriju obični ljudski motivi, i time napokon oslobađa veštice iz viševekovnog društvenog izgnanstva i vraća ih među obične ljude - na mesto kojem oduvek pripadaju. „Nema pakosti na koju ovaj zli soj nije spreman ne bi li što sigurnije gurnuo u propast duše muškaraca. Veštica može da privuče svakoga, i to onim sredstvima kojima ga može ščepati na najsigurniji način.“ M. A. del Rio, Istrage veštica Sadrzaj: Jedna „vešta žena“ savetovala je damama kako da privuku muškarce, ako to žele. Prijateljica će im na golu zadnjicu staviti krišku hleba koju će, potpom, pojesti narečeni muškarac. „Uradila sam to da bi se on zaljubio u mene, kunem se, ni zbog čega drugog. Htela sam da ga vežem za sebe kako bi mi dozvolio da zauvek ostanem u njegovoj kući. Čak i kada budem uvela starica“, izustila sam umorno“. „Tako se više nije moglo. Dok je spavao, podelila sam njegovu kosu na četiri dela, u obliku krsta. I isekla je. Od tada sam ja tukla muža“. `Tokom ozloglašenog srednjeg veka i posle njega „Sotonine sluge“ su nemilosrdno proganjane i uništavane. U pogromu je stradalo nekoliko stotina hiljada ljudi (po nekim procenama i pun milion), a na meti su se zbog bavljenja magijom i druže VEŠTICE – Tersilla Gatto Chanu Decenijski boravak u različitim segmentima pop-kulture veštice je glamurizovao, uglavnom ih udaljivši od mučnih srednjovekovnih korena. Veronica Lake, Barbara Steele, Kim Novak, Nicole Kidman i ostale celuloidne dive su od veštica načinile filmske ikone za kojima su uzdisali milioni. Tersilla Gatto Chanu podseća na istinu o veštičarenju i progovara u ime žrtava inkvizicije Tokom ozloglašenog srednjeg veka i posle njega „Sotonine sluge“ su nemilosrdno proganjane i uništavane. U pogromu je stradalo nekoliko stotina hiljada ljudi (po nekim procenama i pun milion), a na meti su se zbog bavljenja magijom i druženja s đavolom našle poglavito žene – veštice. U rigidnom patrijarhalnom društvu one su bile dežurni krivci za sve što je krenulo po zlu – za lošu berbu, gradom uništen usev, iznenadne smrti, neplodnost, impotenciju... Zavist, neuzvraćena ljubav i koristoljublje su podjarivali potkazivače i u šake lovaca na veštice stalno gurali nove žrtve. Detaljno pročešljavši arhive koje čuvaju zapisana predanja, transkripte suđenja i „priručnike“ za obračunavanje s nečastivim (kao što je ozloglašeni Malj za veštice iz 1486), Tersilla Gatto Chanu je napisala odličnu, informativnu knjigu, sastavljenu (svaka pohvala za dovitljivost) od 99 kratkih segmenata. Većim delom Veštice: Ispovesti i tajne (Clio, 2008) donose u prvom licu ispripovedane priče optuženih žena, kao i desetak vezivnih tekstova u kojima se postupno i pregledno iznose istorijske činjenice o ovom fenomenu. Bez obzira na umetničku doradu autorke i očigledno (ali odmereno) romansiranje, ponuđene ispovesti su uverljivo i potresno svedočanstvo o ljudskoj surovosti i opakom vremenu. Kombinujući fenomenološki pristup i ispovedni ton, autorka (žena prikladnog prezimena – na italijanskom „il gatto“ znači mačka) Tersilla Gatto Chanu sagledava ovaj komplikovani problem iz svih uglova i više puta uspeva da pogodi u samu srž. Vekovi su protekli od progona i suđenja, i danas je teško razlučiti istinu od uobrazilje. Poklonici priča o okultnom će u Vešticama biti počašćeni obiljem fantastičnih momenata (crni sabati, let na metli, pakt s đavolom, žrtvovanje odojčadi, transformacije ljudi u životinje...), ali je čitaocu ostavljena puna sloboda da prosudi da li je reč o činjenicama ili u teškim mukama iznuđenim priznanjima očajnica. Potpuno lišena želje za jeftinim šokom i eksploatacijom tuđih muka, autorka nudi elegično intoniranu hroniku o onima koje su izašle iz „reda svakodnevna, naviknuta“. Sve te žene – ponekad krive, najčešće nedužne i oklevetane – čeka ista sudbina. Na lomači će završiti isceliteljke, vampirice, decoubice, otpadnice, začarane, mučenice, pokajnice... Knjiga je bogato ukrašena srednjovekovnim drvorezima i bakrorezima, na kojima su prikazani đavo, veštice i ostala demonska bića. Dragoceni dodatak predstavlja vešto sročen pogovor Lidije Radulović Zašto su veštice žene ili zašto su žene veštice: Tumačenja u svetlu različitih perspektiva, koji (između ostalog) donosi osvrt na istoriju ženske seksualnosti i patrijarhalne represije, a koji sadrži i posebni odeljak o vešticama u Srbiji i Crnoj Gori i fino se naslanja na srodno izdanje iz ove godine Baba Jaga je snijela jaje Dubravke Ugrešić Đorđe Bajić 11.08.08 Politika Veštica kao vešta žena „Veštice: ispovesti i tajne” Tersile Gato Kanu Postoje razni načini da se zavede muškarac. Ima različitih slučajeva, ali se na kraju sve svodi na dva: kako privući ili kako odbiti (od druge žene), pa opet privući. Prvo je mnogo češće. Evo na primer, šta savetovati ženi koju muž stalno vara a ona je i dalje zaljubljena u njega? Pa, jedna mogućnost je da žena usred noći ode na skrovito mesto, da se „potpuno razodene”, i kada na nebu pronađe najsvetliju zvezdu, klekne i moli joj se. Dok se umotava u tek skinutu košulju, tri puta treba da ponovi čarobne reči: Kao što sebe umotavam u noćnu košulju, tako ću i svog muža okretati oko malog prsta! Savet je uzet iz knjige „Veštice: ispovesti i tajne”. Znači od najboljih, od onih koje znaju šta rade. Nismo hteli da komplikujemo sa receptima u kojima se traži bokvica, list ruzmarina ili šipka vanile. Mada, možda i tu ima istine, ipak, ove žene, kako se verovalo, znaju đavolje rabote. One predviđaju budućnost, tumače snove, razgovaraju sa mrtvima, čine polja plodnim, skidaju čini sa krava koje su izgubile mleko, kao i sa kokošaka koje više ne nose jaja... Baš njima je Tersila Gato Kanu posvetila knjigu „Veštice: ispovesti i tajne”, koju je upravo objavio „Klio”, a sa italijanskog prevela Alenka Zdešar-Ćirilović, sa kojom razgovaramo o „ženama-demonima”, naslednicama poznate Lilit i njihovom progonu, nastojeći da im obezbedimo jednu malu žensku odbranu... – U pripremanju ove knjige Tersila Gato Kanu koristila je zapisnike sa raznih suđenja vešticama u italijanskim regijama, od Vale d’Aoste do Toskane, od Lombardije do Kampanje, od Ligurije do Trentina, i to od 16. do 18. veka. Osim toga, proučavala je Knjige o crkvenim saborima i crkvenoj disciplini, Episkopski kanon i druga dela kao što je „Malj veštica”, glavni priručnik crkvenih i svetovnih vlasti u procesuiranju optuženih. Autorka o progonu veštica govori sa više aspekata: istorijskog, društvenog, etnološkog, religijskog sa jedne strane, i kroz ispovesti progonjenih i mučenih žena, s druge – kaže Alenka Zdešar-Ćirilović. Koje su žene optuživane za veštičarenje i pakt sa đavolom? – To su pre svega žene iz nižih društvenih slojeva, seljanke, stare i mlade, ružne i lepe, pametne i glupe, čak i devojčice, usamljenice, udovice, usedelice i prostitutke. Neke veštice navodno bacaju ljubavne ili smrtonosne čini, zavisno od žrtve. Nema sumnje da postoje stereotipi o tome da su veštice ružne babuskare koje lete na metli, histerično se cerekajući, da bi se na sabatu poklonile Sotoni. Međutim, ja vešticu ne vidim takvom, već smatram da je ona „vešta žena” poput one tri lepe i pametne žene iz filma „Veštice iz Istvika” koje su, „igrajući u veštičjem kolu”, sredile i samog đavola. E, tu je problem. Za patrijarhalni svet, ženska nadmoć predstavlja najveću opasnost. Jeres treba iskoreniti na najokrutniji način, kaže Alenka Zdešar-Ćirilović i dalje objašnjava da li ova knjiga ruši mizogine predrasude, potcrtavajući razliku narodnih predanja o vešticama i inkvizitorskih beležaka sa njihovog suđenja. – „Kolektivni podsvesni strahovi i narodna predanja su prožeti istorijskim fragmentima, nemirima i opsenama, fanatizmom i nasiljem, frustracijama i iščekivanjima, opsesijama i teskobom; glasovi se mešaju, ukrštaju, preklapaju, kao u nekakvom monologu koji traje vekovima, sve do danas, do početka trećeg milenijuma”, piše Terzila Gato Kanu. Inkvizitorske beleške i papski zakoni puni su cinizma, sadizma, bezumlja i bezosećajnosti, ali i vapaja mučenih žena spremnih da priznaju sve samo da bi neizdrživo mučenje prestalo. Zajedničko im je to što su bile krivo optužene, mučene na najokrutnije načine, javno sramoćene i spaljivane bez mogućnosti da se brane. Zato verujem da ova knjiga jeste oblik borbe za ženska prava, jer je progon i spaljivanje ogromnog broja žena najstrašniji oblik kršenja njihovih prava. To uopšte nije bilo tako davno, niti daleko od nas, budući da je progon veštica počeo u Italiji u 15. veku, da je trajao više vekova i zahvatio veliki deo hrišćanske Evrope i Amerike. Taj fenomen je bio veoma dobro osmišljen, planiran, ostvaren, izrazito surov. Proučavali su ga istraživači različitih naučnih disciplina i teorijskih orijentacija koji su neuspešno pokušavali da ga objasne i protumače. To je odlično objasnila dr Lidija Radulović u pogovoru ove knjige naslovljenom „Zašto su veštice žene ili zašto su žene veštice?”, kaže naša sagovornica. Knjiga „Veštice: ispovesti i tajne” Tersile Gato Kanu bogato je ilustrovana reprodukcijama dela nepoznatih, ali i slavnih umetnika, na kojima je obrađena tema veštica. M. Sretenović -------------------------------------------------- Veštice specijalisti Redovi nove knjige otkrivaju nam i „specijalnosti” žena koje su lažno i nasilno optuživane za veštičarenje. Alenka Zdešar-Ćirilović nabraja pripadnice pojedinih grupa: – Ima bezbroj veštica i svaka od njih ima svoju priču. Navešću samo neke: veštica koja se družila s vukovima, gospodarica ključeva, požudna veštica, veštica koja je bacala ljubavne čini, obožavateljka brojeva, veštica koja je pokorila muža, rašljareva žena, izabranica vrhovnog đavola, veštica nastradala zbog knjiga, žena koja je prizivala duhove, smenjena vračara, zduhača, babica, decoubica, učiteljica, majka brbljavice, začarana, razbarušena, veštica u svakom pogledu, veštica koja je smišljala recepte... Ukupno ih ima 88 i podeljene su u grupe: Učesnice sabata, Sotonine sluškinje, Žene na lošem glasu, Evine naslednice, Zlokobnice, Čarobnice, Vešte žene, Strogo ispitivane veštice i Progonjene.Pa, neka vaši čitaoci izaberu najomiljeniju ili najomraženiju. --------------------------------------------------