Italijanska stilska komoda kupljena u salonu exluzivnog stilskog italijanskog namestaja MONDLINE, replika bidermajera, malo povrsinski izgrebana i sa malim ostecenjem od selidbe u levom uglu do zida puno drvo masiv tresnje, spojevi lastinim repom kako su to radili stari majstori, bez eksera i raznih heftalica nova komada u prodaji kosta oko 58.000 din, tako da je ovo i vise nego povoljna cena zbog svojih dimenzija vrlo pogodna za manje prostore sir-dub-vis : 85cm x 45cm x 78cm LICNO IZNOSENJE I PREUZIMANJE U MIRIJEVU.ZGRADA IMA TERETNI LIFT

Ko zna o cemu se radi on i pazari -ova lutka datira iz perioda 18 veka ,naravno ovo je novija verzija iz 2006 god. i veoma retka u ovakvom stanju takoreci NOVA Iste ovakve su se radile u periodu od 1968 do 1990 god. Razglednica iz perioda 1957 godine ...RETKO !! Gumena glava ,telo platneno punjena slamom i vunom SVI MOJI PREDMETI NA KUPINDU : https://www.kupindo.com/Clan/180001/SpisakPredmeta ISTI PREDMET SAMO DODATA JOS JEDNA LUTKA : https://www.kupindo.com/Lutke/67847565_Steiff-Mecki-i-Micki-Jezevi-VEOMA-RETKO-

Rsprodajem kolekciju, navedena cena je podložna korektnoj korekciji, pa izvolite ponudite svoju cenu za svaki sat iz moje kolekcije. Komodni sat koji je napravila firma Adolfa Nevira iz Berlina, sa izuzetno kvalitetnim mehanizmom koji je na sajmu 1855. godine dobio zlatnu medalju za kvalitet i inovativnost, po čemu je firma inače bila poznata. Na svakom delu mehanizma utisnut je fabrički broj, kao i na prednjim i zadnjim vratancima. Mehanizam je ugradjen u lepo mermerno kućište. Adolf Nevir je bio dvorski časovničar Fridriha II, a svoju firmu je osnovao 1763. godine. Firma je proizvodila veoma kvalitetne i skupe satove. Imače,  Adolf Nevir je jedan od retkih nemaačkih časovničara koji se usudio i uspešno nosio sa francuskim proizvodjačima ove vrste satova, posebno sa radionicom BROCOT. Posle promene nekoliko vlasnika, medju kojima su bili i potomci Adolfa Nevira, firma je zatvorena 1940. godine, što znači da je ovaj sat star najmanje 80, a verovatnije preko 100 godina. Zbog nekoliko promena vlasnika fabrika često nije radila i po nekoliko godina, pa nije proizvedeno mnogo satova zbog čega su ovi satovi prilično retki. Sat je u vrlodobrom stanju, ispravan i servisiran. Na zadnjim vratancima je oštećeno staklo na par mesta, vidi se na snimcima, to je čisto estetski nedostatak. Nakon nekoliko veoma loših iskustava sa kurirskim službaama, ne šaljem, već samo preuzimanje kod mene ili dostava kako se dogovorimo. Opcija dostava BEX-om je uneta jer to traži sistem, ali mi to ne radimo.

Originalna ilustracija Kosare Cvetković, na dopisnici iz 1902. godine, upućena koleginici iz Više ženske Škole Kraljice Drage. Razglednicu / dopisnicu uputile i potpisale: Kosara Cvetković i Kristina Kika Ristić. Kosara Cvetković (Gornji Milanovac, 15/27. februar 1868 — Beograd, 28. januar 1953) bila je srpska književnica, prevoditeljka, likovna umetnica, fotograf, pedagog, književna i pozorišna kritičarka. Rođena je u Gornjem Milanovcu 15/27. februara 1868. godine, kao sedmo dete. Rano je ostala bez majke, a neki od braća i sestara takođe su umrli u ranom detinjstvu. Otac Kuzman je najpre radio kao pisar u Okružnom sudu u Gornjem Milanovcu, ali je vremenom napredovao u službi, pa se porodica zbog njegovog posla često selila. Od 1871. su živeli u Aleksincu, tri godine kasnije su se preselili u Kruševac, a 1875. su u Čačak, gde je otac postao član suda, a kasnije i sudija i tu funkciju je obavljao sve do smrti. Kuzman je bio poreklom iz Sokola u Azbukovačkom srezu. Osim redovnog posla imao je široka interesovanja, posebno za tradiciju i narodne običaje, kao i za obogaćivanje kulturnog života u svim sredinama u kojima je živeo. Bio je dugogodišnji prijatelj sa književnim kritičarem Svetislavom Vulovićem, sa kojim se dopisivao. Kosara je započela školovanje u Kruševcu. U Čačku je kao odličan đak 1882/83. završila četvororazrednu gimnaziju, u generaciji sa Jašom Prodanovićem, sa kojim je ostala prijatelj. Još dok je živela u Čačku, pokazala je sklonost ka likovnoj i muzičkoj umetnosti, odlično je svirala violinu i flautu. Uz oca je naučila ruski jezik, a dobro je vladala i francuskim i nemačkim jezikom. U Beogradu je 1884. završila peti razred Više ženske škole, a odmah iste godine je položila i učiteljski ispit. Mada joj je po završetku studija u Višoj ženskoj školi ponuđen posao pomoćnice, najverovatnije u želji da bude bliže ocu, sa 16 godina je počela da radi kao učiteljica u Osnovnoj muškoj školi u Gornjem Milanovcu. Dve godine kasnije je tražila premeštaj u Guču, gde je kao učitelj radio njen brat Velimir. Zatim je radila u Osnovnoj ženskoj školi u Čačku. Međutim, i pored toga što je bila jedna od najboljih učiteljica, vrlo brzo se razočarala i revoltirana napustila službu, pošto su je pretpostavljeni loše ocenili, zbog toga što je pomagala koleginici Atanasiji Berbović-Majzner, kad je nakon samoubistva svog muža, ostala sama sa decom. Nakon napuštanja službe, nastavila je da živi sa ocem u Čačku, a vreme je provodila trudeći se da proširi svoja znanja stranih jezika, pratila je stranu literaturu i pretplaćivala se na brojna glasila. Crtala je portrete i pejzaže, političke ilustracije i karikature, koje je objavljivala pod pseudonimima. U tom periodu je izradila album sa preko 120 crteža, akvarela i grafika na kojima je zabeležila Čačak i okolinu. Ovaj album, osim likovne ima i naročitu dokumentarnu vrednost. Sarađivala je sa renomiranim srpskim listaovima i časovima, kao što su „Neven”, „Zorica”, „Bosanska vila”, „Ženski svet”, „Brankovo kolo”, „Venac”, „Golub”, „Brka”, „Misli”, „Srpče” „Vardar” i drugi, [1] u kojima je objavljivala likovne priloge, pesme, prozu,[7] priče i članke. Nakon očeve smrti 1889, vratila se u službu. Radila je kao nastavnica crtanja, po potrebi i zemljopisa i pisanja, često menjajući radna mesta. Radila je u Kragujevcu, Užicu, Čačku, Bijeljini, a na kraju je 1894. prešla u Višu žensku školu u Beogradu, gde je pored učiteljskog posla, godinama obavljala i poslove delovođe.[8] Nova sredina je delovala vrlo podsticajno na nju, pošto se našla u društvu izuzetnih ličnosti kao što su Katarina Milovuk, Nadežda Petrović, Isidora Sekulić, Milica Janković, Paulina Lebl-Albala.[9] Vodila je intenzivne prepiske sa mnogim značajnim predstavnicima kulture tog vremena. Svojim književnim radovima pripadala je grupi srpskih književnica iz doba realizma, koje su, nezadovoljne ženskim književnim likovima, kritikovale društvo, kulturu i politiku, posebno u oblasti obrazovanja, porodice i crkve, borila se protiv ustaljenih stereotipa i neznanja, nastojeći da ih promeni. Prva je književna i pozorišna kritičarka. O svom trošku je 1903. objavila zbirku „Pripovetke za devojčice i dečake”, a 1907. i zbirku „Sedam priča za devojčice i dečake”, sa prevodima dela ruskih književnika.[7] Objavljivanje ovih knjiga predstavljalo je značajan književni događaj, jer je do tada dečja literatura na srpskom jeziku, osim poezije, bila vrlo oskudna. Jedna je od dve žene, koje su tajnim glasanjem izabrane za članice Srpskog književničkog društva (1906). Nastavnički kolegijum Više ženske škole 1912-1913 Pred Prvi svetski rat je priredila spomenicu o „Pedesetogodišnjici Više ženske škole 1863—1913”, u kojoj je dala pregledan istorijat ove ustanove. Penzionisala se 1924. godine, kao profesorka Druge ženske gimnazije. Pred kraj službe i nakon penzionisanja potpuno se posvetila prevodilačkom radu. Prevodila je Aldanova, Saltikova-Ščedrina, Čehova, Dostojevskog, Turgenjeva. Mada je veliki broj njenih radova u ondašnjoj periodici nepopisan ili nerazrešen, prevashodno zbog korišćenja brojnih pseudonima, a njen život i rad su do sada ostali malo ili nedovoljno proučeni,[8] današnje preštampavanje njenih prevoda pojedinih remek-dela ruske književnosti, starih gotovo čitav vek, govore o tome da na srpskom jeziku do sada nisu urađeni bolji prevodi od njenih. Nije se udavala i nije imala dece. Umrla je u Beogradu, 28. januara 1953. godine. Odlično stanje. Kao na fotografijama.

Originalni pozorišni plakat za predstavu Ateljea 212: NE ŠETAJ SE GOLA Premijera: 16.1.1989. JDP Teatar `Bojan Stupica`, Beograd Broj izvođenja: 63 Poslednje izvođenje: 14.5.1990. Prevod: Ivanka Pavlović Režija: Zoran Ratković Scenograf i kostimograf: Petar Pašić Kompozitor: Vojislav Kostić Dramaturg: Ivana Dimić Igraju: Vlastimir Stojiljković (Vantru), Predrag Tasovac (Ošperde), Duško Premović (Romen de Ževal), Dragoljub Denda, Zoran Cvijanović, Nebojša Ljubišić, Svetozar Cvetković (Viktor), Svetlana Bojković (Klarisa Vantru), Zoran Ratković (Klemanso) Dizajn plakata: Ferenc Barat Ferenc Barat (Kanjiža, 1946) Završio srednju školu za primenjenu umetnost u Novom Sadu (1966). Pohađao Likovnu akademiju u Beogradu, u klasi prof. Aleksandra Lukovića (1967-1969). Član UPIDIV-a od 1970. godine. Kao likovni i tehnički urednik sarađivao sa novosadskim omladinskim listovima Index i Uj Simposion (1965-1969), a potom kao grafički dizajner i urednik radio u izdavačkoj kući Forum (1969-1992). U isto vreme sarađuje sa brojnim pozorišnim kućama u Novom Sadu i Beogradu. Glavna delatnost kojom postiže društveno i umetničko priznanje je grafički dizajn – dizajn plakata i oprema knjiga. Tokom godina njegovi plakati, zajedno sa radovima drugih novosadskih umetnika i grafičkih dizajnera, postali su sinonim za Novosadsku školu kulturnog plakata. Seli se u Budimpeštu 1992. godine, gde osnova grafički i umetnički studio za dizajn Studio Barat Art. Njegovi plakatski radovi se nalaze u više galerija i muzeje u Njujorku, Konektikatu i Koloradu (SAD), Parizu, Pečuju i Budimpešti (Mađarska), Lahtiju (Finska), Vilnovu (Poljska), Tojama (Japan), Beogradu (MPU), Novom Sadu (Pozorišni muzej Vojvodine, MSUV). Samostalno izlagao na preko četrdeset izložbi, kao i na velikom broju kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Barat se bavio i eksperimentalnom grafikom tokom čitave karijere a poslednjih se godina posvećuje skoro isključivo umetničkom radu. Po opštem mišljenju, Barat je jedan od najpoznatijih i najpriznatijih grafičkih dizajnera sa ovih prostora. Dimenzije oko 98 x 67 cm Kao na fotografijama. Zacepljen na više mesta. Šalje se urolan u kartonskoj tubi.

EB1 Francuska Spomenica učesnika u Velikom ratu 1914 – 1918 Diplôme souvenir municipal De la Grande Guerre 1914 – 1918 Na privatnu inicijativu, ove suvenir diplome (postoje četiri modela) bile su namenjene svima koji su tokom rata radili u opštinskom veću (izabrani 1912. godine, a mandat im je produžen zbog suspenzije opštinskih izbora tokom sukoba) ili koji su započeli mandat u neposrednom posleratnom periodu (izbori novembra/decembra 1919. ili „promocija pobede“). Veličina 62 x 48 cm / Manja zacepljenja na ivicama i na mestu presavijanja , pege od starosti , neka zacepljenja restaurirana Likovi u medaljonima : Žorž Klemnaso, maršal Foš , maršal Žofre, Vudro Vilson

Impozantna slika mrtva priroda ulje na platnu dimenzije sa ramom 73 x 57 cm dimenzije bez rama 61 x 48 cm Slikarka Katarina Strugar ( Donji Ulići Ceklin 1931 - 2021) Završila Filozofski fakultet, Istoriju umjetnosti u Beogradu. Slikarstvo učila (1959-1963) kod profesora Svetolika Lukića i Aleksandra Tomaševića. Član ULUCG od 1987. na čijim „ Tradicionalnim izložbama“ redovno učestvuje. Učestvovala na brojnim kolektivnim izložbama širom bivše Jugoslavije. Održala šest samostalnih izložbi – značajnije u UP ULCG Podgorica, 1991. godine i u galeriji Doma JNA - Beograd, 1996. godine. Radila je pejzaže i mrtve prirode u ulju i pastelu na kojima je koloristički superiorna.

Panini EURO CUP Collections 1980-2020! Reprint svih Paninijevih albuma posvecenih Evropskim prvenstvima u fudbalu! Originalna Panini kolekcija, sansa da imate sve albume na jednom mestu. Svi albumi su uradjeni u originalu, a nakon albuma tu su i svi rezultati sa prvenstva, kao i update slicice igraca koji su igrali na prvenstvu, a prvobitno nisu bili u albumu. Poslednje (oktobar 2021), ali i zadnje izdanje jer Panini vise nece raditi ove albume nazalost Knjiga je NOVA, na 664 strane! *EUROPA 80 *EURO 84 *EURO 88 *EURO 92 *EUROPA 96 *EURO 2000 *EURO 2004 *EURO 2008 *EURO 2012 *EURO 2016 *EURO 2020 TOP!

PRIZNANJE za 20 i 30 godina u sluzbi JNA sa ORIGINALNIM KARTONIMA u kojima je priznanje dato /// kao sto vidite postoje i stari papiri iz 1946. godine i 1970. godine sa originalnom fotografijom /// FOTOGRAFIJE SU NAMERNO NAPRAVLJENE KAO STO VIDITE (neki brojevi su zamagljeni) KAKO `PIRATI` NE BI IMALI SVE INFORMACIJE UKOLIKO ZELE RADITI FOTOKOPIJE - takodje dimenzije nisu date iz istog razloga MILUNKA SAVIC je narodni heroj i zavrsila je na `smetlistu istorije` jer ovakvi materijali treba da se nalaze u muzejima - MILUNKA je sahranjena u ALEJI VELIKANA pored drugih velikana koji su zaduzili Srbiju , kao sto su: DZEJ RAMADANOVSKI i SABAN SAULIC (ovo je, ne zamerite CINIZAM i stvarna cinjenica)

Grafika u tehnici akvatinta “Summer Time” Branke Bradic clana ULUPUDS-a od 1993. Nastala 2003 godine i predstavlja 16. od 30 napravljenih otisaka. Dimenzije su sa ramom 52 X 36,5. Bez rama (oiviceni deo gde je ulegnuce sa radom) 17 X 32 cm. Na poledjini je posveta i potpis slikarke. Branka Bradić ( Beograd , 1963), završila Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Miloša Ćirića i Branislava Makeša i postdiplomske studije na istom fakultetu u klasi Dušana Petričića i Bogdana Kršića. Radi kao samostalni umetnik - illustrator, slikar i grafičar. Takodje, radi kao instruktor crtanja, slikanja i karikature u privatnoj školi za umetnost u Kanadi. Kraće vreme radila i dizajn za nakit i modele u vosku. Član ULUPUDS-a od 1993. Izlagala na 2 samostalne i preko 60 žiriranih izložbi. Ilustrovala 11 objavljenih knjiga/udžbenika, ima umetnička dela u privatnim i javnim kolekcijama u Evropi, SAD, Kanadi i Japanu. Vaznije izložbe: Oktobarski salon, Zlatno pero Beograda, Majska izložba grafike beogradskog kruga, Majska izložba ULUPUDS-a, Svetski festival karikature u Portugalu, Međunarodna izložba grafika malog formata u Barseloni – Španija, Međunarodno bijenale ilustracija u Bratislavi - Slovačka, Međunarodna izložba umetnosti malog formata u Virdžiniji – SAD, Svetska izložba malih slika i grafika u Pizi – Italija, izložba minijature u Tokiju-Japan i druge. Nagrade i priznanja: 1986 Nagrada Univerziteta umetnosti u Beogradu za najbolji uspeh iz glavnog stručnog predmeta na četvrtoj godini studija; 1988 Otkup tiraža grafike (“ Grafika meseca” ) na otvorenom konkursu Galerije Grafički kolektiv i 1989 otkup tiraža na konkursu JAT-a; 1993 Diploma “ Izložba meseca” od strane likovnog kritičara rubrike “ Likovni život grada” radio emisije “ Košava” za samostalnu izložbu ilustracija; 1995 Treća nagrada za dizajn za knjigu “ Ja, prijatelj svoga psa” na međunarodnoj izložbi knjiga u Beogradu; 1997 Nagrada “ Best in Show” (“ Najbolje na izložbi” ) – Toronto, Canada; 1998 &2001 Diploma za “ zapažen umetnički rad” (“ Che Ha Consegnito la Varutazione di Segnalato” ) za crteže na međnarodnoj izložbi u Pizi – Italija; 1999 Druga nagrada za uljanu sliku na izložbi minijature u Londonu , Canada ; 2004 Diploma za “ zapažen umetnički rad” (“ Mentions” /” Jury commendation” ) za grafiku na međunarodnoj izložbi minijature u Vile-Mari, Kanada 2005 Novčana nagrada za “ zapaženi umetnički rad” (“ Honorable mention” ) za grafiku na nacionalnoj izložbi malih grafika u Koloradu, SAD;

Teologija stara gravura Rafaelo 1781 godina Uramljena grafika iz 18 veka , ručno bojena , prema slavnoj Rafaelovoj fresci u Vatikanu . Kupljena u čuvenoj galeriji Pinakoteka u Barseloni . Teologia - Divinarum Rerum Notitia - Raffaello Veličina grafike bez rama 46.2 x 42.5 cm Autori : Raphael Sanzio d’Urbino (1483-1520) (freska na zidu papsog stana u Vatikanu ) Bernardino Nocchi (1741-1812) (posredni crtač) Raphael Morghen (1758-1833) (graver) Izdavač : Joh. Volpato ( Giovanni Volpato ) , Rim 1781 godine. Kolorista - nepoznat. Natpisi : Theologia – Picta in fornice imminet tabulae (vulgo) la disputa del Siño Sacramento Bernandius Nocchi del Ralph Morghen sculp. Joh. Volpalo direct of Vendit Romae Alegorisjka grafika prema čuvenoj Rafaelovoj fresci koja prikazuje personifikaciju teološke nauke. Jedna je od četiri freske , peronifikovanih nauka Pravde , Filozofije, Teologije i Poezije. Freske, koje se smatraju jednim od najvećih Rafaelovih dostignuća, naručio je 1509. papa Julije II kao deo dekoraciju Stanze della Segnatura, jedne od četiri sobe, u vatikanskim stanovima. Ova soba je trebalo da služi kao privatna biblioteka pape Julija , a ukrasi prikazuju glavne stubove ljudskog znanja. Četiri personifikacije su naslikane u krugovima na zasvođenoj tavanici, a između njih i ispod njih na zidovima su freske vezane za oblasti znanja koje predstavljaju. Alegorijska figura teologije, okružena je sa dva krilata anđela koji drže ploče sa natpisom Divina[rum] [Rer]um Notitia ( Otkrovenje Božanskih stvari ) . Citat je uzet iz dela vizantijskog cara Justinijana . ( Justinijan I ili Justinijan Veliki,( 482 — 14. новембар 565 god. ) Grafike je objavio Đovani Volpato (1740-1803) u Rimu 1781 godine prema crtežu Bernarda Nokija. Ovaj primerak grafike je nakon toga ručno obojen prema bojema originalnog rada Rafalea Urbina, najverovatnije u 19. veku. Teologija sedi na prestolu od oblaka i noci crveno - zelenu - belu haljinu zanesenu vetrom. Crvena - zelna i bela boja su simbolika hrišćanskih ( Teologijinih ) vrlina: milosrđa, nade i vere. Rafaelo je bio jedan od tri najveća umetnika italijanske renesanse i uspešan arhitekta. Kao glavni papin arheolog, učestvovao je u iskopavanjima drevne Zlatne kuće Nerona i mnoge rimske freske koje je tamo video u stvaranju adaptirao prilikom sopstvenih oslikavanja zidova i plafona u Vatikanu i privatnim vilama u Rimu. Otiske napravljene prema Rafaelovim crtežima je za njegovog života izradio graver Markantonio Rajmondi (oko 1470-1482 ). Kasnije su prema njima radili pozniji grafičari. Rafaelove grafike drugih gravera bile su posebno popularne u neoklasičnom periodu sredine 18. veka i ranog 19. veka, što se poklopilo sa ogromnim oživljavanjem interesovanja za klasičnu umetnost antičke Grčke i Rima, kao i za klasicizam renesanse. Bernardino Noki je bio italijanski slikar portreta, verskih i istorijskih tema koji je živeo i radio u italijanskim gradovima Luci i Rimu. Papa Pije VI ga je 1780. imenovao za zvaničnog vatikanskog slikara i ukrasio je brojne palate u Rimu, uključujući freske u Palati konsulta i Vatikanskom muzeju. Takođe je završio narudžbine za crkve, uključujući poznate slike za crkvu San Sekondo u Gubiju i baziliku San Fredijano u Luci. Rafael Morgen je bio izuzetno vešt i uspešan italijanski graver, koga su savremenici smatrali jednim od najvećih koji su ikada živeli. U početku ga je obučavao njegov otac, umetnik Filipo Morgen, a zatim je postao šegrt kod Đovanija Volpata u Rimu, postavši njegov saradnik i oženivši se njegovom ćerkom. Njegov opus obuhvata oko 250 grafika u različitim žanrovima, a posebno gravura po majstorima italijanske renesanse, poput da Vinčija i Rafaela. Morgen je bio profesor na Firentinskoj akademiji i graver Velikom vojvodi od Toskane. Takođe je bio cenjen u Francuskoj, gde ga je kralj Luj KSVIII postavio za saradnik Instituta de France 1803. i odlikovao Legijom časti. Na poleđini grafike nalazi se nalepnica Pinakoteke u Barseloni, čuvene galerije koja je radila u periodu između 1928 i 2004 godine.

Predstavljamo vam luksuzni ukrasni set za 15 figura bogova naše mitologije koji može da oplemeni prostor u kome živite ili radite. Polica je od punog drveta, u potpunosti ručne izrade, masivna i zastakljena. Staklo po potrebi može da se skine, a svako ima sigurnosnu kvačicu kako bi stajalo na mestu. Raspored i izbor skulptura je na vama, ovo je samo primer kako može da izgleda. Autor skulptura je vajar Jovan Petronijević Cena ovakvog seta je 33600,00, a u ponudi su i poklon setovi u drvetu i staklu za po dve figure https://www.kupindo.com/Skulpture-i-maske/49791749_Skulpture-BOGOVI-SLOVENA-komplet-2- kao i za pet figura https://www.kupindo.com/Skulpture-i-maske/29916397_Skulpture-BOGOVI-SLOVENA-komplet Pogledajte celokupnu našu ponudu inspirisanu srpskom, slovenskom (i pomalo vikinškom i keltskom) mitologijom https://www.kupindo.com/Clan/ROD-suveniri/SpisakPredmeta

Stari zidni sat sa klatnom. Može se reći klasičan predstavnik Industrial Design poktera, mada se može podvesti i pod Bauhaus koji se pojavio nešto kasnije. Spada u veće zidne satove namenjene železnici, čekaonicama u raznim firmama, fabrikama itd. Kućište je drveno, čamovina, a vrata su hrastovina. Karakteristika ove vrste satova je da su masivni, jaki i izdržljivi, za rad u teškim uslovima i na duži rok. Zato je mehanizam ovog sata tako i napravljen, prednja i zadnja ploča su od 2.5 mm. brušenog mesinga, na kome se praktično ne vide tragovi višegodišnjeg rada i koji će još dugi niz godina dobro raditi. Sat je kompletno servisiran i naravno ispravan. Dolazi sa svojim ključem za navijanje i uputstvom za postavljanje i pokretanje Dimenzije: 38 x 38 cm. Dubina 13.5 cm..

ALEKSANDAR SIMIC - ORIGINALNA FOTOGRAFIJA - veliki format - spomenik - beograd - zima - sneg dim. 41 x 30 cm , potpisana Александар Аца Симић (Београд, 24. јули 1898 — Београд, 18. јануар 1971) је био фото-репортер, новинар. По завршеној матури у Београду отишао у Париз где је студирао у Националној школи декоративних уметности и апсолвирао на архитектури. Прве фотографије снимио 1912. Затим се као фотограф среће 1915. у Првом светском рату, приликом преласка Албаније. Од 1921. бавио се професионално новинском фотографијом, а објављивао је у листу Недељне илустрације, затим радио у листу Политика (од 1924. до почетка Другог светског рата), и сматра се првим фото-репортером тог листа. За време окупације сарађивао као фото-репортер са листом Коло. Будући да је тај лист основан од окупационих власти, та сарадња је Симићу, после рата, приписана као „колаборација са непријатељем“. После 1945. привремено му је забрањен рад у новинарству „због рада у режимском листу, у време окупације“. Да би прехранио породицу бавио се неко време позоришном фотографијом за Народно позориште у Београду. Када је скинута забрана да ради у новинарству (али је и даље је важила забрана за рад у листу Политика) Симић је наставио рад у Фото-агенцији „Југопрес“ (деловала под окриљем Новинске агенције „Танјуг“), па у листовима Глас и Дуга, а од 1952. је у листу Борба, као уредник фотографије. Пензионисан је 1960. године. Био је носилац Албанске споменице, и добитник неколико награда за фотографију. Био је члан Фото-секције УЛУПУС-а и Секције фото-репортера Удружења новинара Србије. Симић се превасходно бавио новинском фотографијом, фотографисањем актуелних догађаја. Остварио је и један број портрета истакнутих личности. Показивао је осетљивост за уличне призоре и анегдотске ситуације. Део његовог опуса односи се на тему Архитектура старог Београда. Његова дела (фотографије и негативске плоче) налазе се у Фототеци листа Политика, Музеју града Београда и Музеју примењене уметности у Београду. Његова дела уврштена су у критичку ретроспективу - поводом 150 година фотографије у свету: „Фотографија код Срба 1839-1989“, Галерија САНУ, Београд, 1991. Постхумно су одржане две изложбе са истим избором његових дела: „Фотографије Аце Симића“, Галерија Дома омладине, Београд, маја 1983, и „Београд Политикине младости : фотографије Аце Симића“, Београд: Хол палате „Политика“, август 2003. Иако је Симићев опус обиман, није истражен, утицајем је недовољно значајан и незапажен од струке и критике.

Originalni pozorišni plakat za predstavu Ateljea 212: ANA Premijera: 5.6.1984. Velika scena Broj izvođenja: 20 Poslednje izvođenje: 14.3.1985. Režija: Dejan Mijač Prepev pesama: Olga Vlatković Scenograf i kostimograf: Vladislav Lalicki Kompozitor: Vojislav Kostić Korepetitor: Ljiljana Danilović Cincar Scenski pokret: Ferid Karajica Asistent reditelja: Aleksandar Gruden Igraju: Ljiljana Dragutinović (Ana), Aljoša Vučković (Mirko), Svetozar Cvetković (Frederik Valenštajn), Sava Spasojević (Darko), Nikola Kojo (Veljko), Branimir Brstina (Andruša Nikolajevič), Erol Kadić (Sekretar Partije), Feđa Stojanović (Major NKVD-a), Tatjana Beljakova (Zapisničarka Zoja), Milan Mihailović (Ivan Banovac), Dušan Čavić (Vladlen), Ana Adžić (Elektrika), Renata Ulmanski (Vaspitačica) Marina Koljubajev (Daša), Dara Džokić (Vanda), Vesna Pećanac (Glimpa), Gordana Pavlov (Nina), Nenad Ćirić (Logorski mehaničar), Vlastimir Petrović (Gitarist), Ninoslav Bambulović, Ksenija Došljak, Miloš Glišić, Maja Matija, Miloš Mojović, Igor Petrović, Milica Radeka, Vladimir Simonović, Zoran Trifković, Jakša Đorđević (deca) Dizajn plakata: Ferenc Barat Ferenc Barat (Kanjiža, 1946) Završio srednju školu za primenjenu umetnost u Novom Sadu (1966). Pohađao Likovnu akademiju u Beogradu, u klasi prof. Aleksandra Lukovića (1967-1969). Član UPIDIV-a od 1970. godine. Kao likovni i tehnički urednik sarađivao sa novosadskim omladinskim listovima Index i Uj Simposion (1965-1969), a potom kao grafički dizajner i urednik radio u izdavačkoj kući Forum (1969-1992). U isto vreme sarađuje sa brojnim pozorišnim kućama u Novom Sadu i Beogradu. Glavna delatnost kojom postiže društveno i umetničko priznanje je grafički dizajn – dizajn plakata i oprema knjiga. Tokom godina njegovi plakati, zajedno sa radovima drugih novosadskih umetnika i grafičkih dizajnera, postali su sinonim za Novosadsku školu kulturnog plakata. Seli se u Budimpeštu 1992. godine, gde osnova grafički i umetnički studio za dizajn Studio Barat Art. Njegovi plakatski radovi se nalaze u više galerija i muzeje u Njujorku, Konektikatu i Koloradu (SAD), Parizu, Pečuju i Budimpešti (Mađarska), Lahtiju (Finska), Vilnovu (Poljska), Tojama (Japan), Beogradu (MPU), Novom Sadu (Pozorišni muzej Vojvodine, MSUV). Samostalno izlagao na preko četrdeset izložbi, kao i na velikom broju kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Barat se bavio i eksperimentalnom grafikom tokom čitave karijere a poslednjih se godina posvećuje skoro isključivo umetničkom radu. Po opštem mišljenju, Barat je jedan od najpoznatijih i najpriznatijih grafičkih dizajnera sa ovih prostora. Dimenzije oko 98 x 67 cm Kao na fotografijama. Šalje se urolan u kartonskoj tubi.

HUTSCHENREUTHER– Figura “Lastavice u letu“ (dizajn Hans Achtziger) Dimenzije Visina: 25,5 cm Dužina: 16,5 cm Širina: 19 cm Težina: 430 g Žig na dnu: 1814 (u elipsi, ispod crteža lava) HUTSCHENREUTHER GERMANY KUNSTABTEILUNG (Umetničko odeljenje) Natpis na stikeru: Lorenz Hutschenrether Kunstabteilung (iznad linije) 2090/2f Fabrika “Hutschenrether“ proizvodila je ovu figuru od 1970. do 1985. godine. Porodica Hutschenreuther (Hučenrojter) počela je proizvodnju porcelana u nemačkoj severnoj Bavarskoj još 1814. godine. Osnivač Carolus Magnus Hutschenreuther(Karolus Magnus Hučenrojter, 1794-1845), koji je prethpodno radio u fabrici „Lichte“ (Lihte) u Wallendorfu (Valendorf), pokrenuo je fabriku u gradu Hohenberg an der Eger (Hoenberg na Ergeru). Zaposlio je umetnike, zanatlije i vajare iz čitave Evrope, i proizvodi `Porzellanfabrik C.M. Hutschenreuther A.G.` postigli su visok kvalitet. Nakon njegove smrti 1845. godine fabriku su vodili njegova udovica Johanna Hutschenreuther (Johana Hučenrojter) i dva sina. 1857. godine, Lorenz Hutschenberger (Lorenc Hučenrojter), sin Carlousa Magnusa, osnovao je nezavisnu fabriku u gradu Selb (Zelb): „Porzellanfabriken Lorenz Hutschenreuther AG Selb“, koja je svojim rastom i ugledom daleko prevazišla fabriku koju je osnovao otac. Brz rast ostvaren je kupovinom nekoliko manjih fabrika porcelana širom Nemačke: “Jaeger, Werner & Co.” (u Selbu, preuzeta 1906. godine), “Paul Müller” (takođe u Selbu, 1917.), “Brauscher” (u Weidenu, 1927.), “Porzellanfabrik Tirschenreuth” (1927.), “Porzellanfabrik Königszelt” (1928.). Za sve to vreme, fabrike oca i sina su bile međusobni konkurenti, i nisu sarađivale. 1969. godine Lorenz Hutschenreuther je kupio i svu imovina koja je bila u vlasništvu prvobitne kompanije koju je osnovao Carolus Magnus, i “Hutschenreuther” je postala jedinstvena kompanija. 2000. godine priključila se kompaniji “Rosenthal”, podružnici “Waterford Wedgwood Group”. HANS ACHTZIGER (Hans Ahciger, 1918-2003) jedan od najznačajnijih dizajnera u nemačkoj industriji porcelana. Bio je glavni dizajner u kompaniji „Hutschenreuther“ (Hučenrojter) skoro 40 godina. Od 1937. do 1939. godine učio je na Državnom koledžu za industriju porcelana u rodnom mestu Selb (Zelb). Saradnju sa kompanijom „Hutschenreuther“ započeo je 1946. godine, kada se nakratko priključio njenom Umetničkom odeljenju (Kunstabteilung). Ubrzo je napustio kompaniju da bi od 1946. do 1948. godine studirao na Građevinsko-zanatskoj školi u Münchenu (Minhen). Posle školovanja vratio se u kompaniju, gde je 1972. godine postao direktor umetničkog odeljenja, a 1980. godine upravnik studija za proizvodnju kalupa i dekoraciju. Prve servise dizajnirao je 1953. godine, a do sredine 1980-ih ostvario je oko 20 dizajna posuđa, kao i oko 150 porcelanskih figura. Formalno se penzionisao 1981. godine zadržavajući ulogu savetnika. (114/1-32/pol-kp/1093)

U dobrom stanju, malo iskrzan po ivicama, nista strasno! Plakat dizajnirao: - Ljubomir Pavićević Fis 49cm x 69cm Prekobrojna je jugoslovenski film iz 1962. godine, koji je režirao Branko Bauer. Film opisuje život mladih na radnim akcijama i bio je veoma popularan u SFRJ. Na festivalu u Puli nagrađen je trećom nagradom za najbolji film, a Milena Dravić je dobila Zlatnu arenu za najbolju žensku ulogu. Režija Branko Bauer Scenario Branko Bauer Bogdan Jovanović Krešimir Golik Uloge Ljubiša Samardžić Milena Dravić Boris Dvornik Montaža Blaženka Jenčik Studio Avala film Datum(i) premijere 1962 Trajanje 94 min. Zemlja SFR Jugoslavija Jezik srpskohrvatski Milena Dravić (srpski: Милена Дравић; Beograd, 5. oktobra 1940. – Beograd, 14. oktobra 2018.) bila je proslavljena jugoslavenska i srpska glumica. Na film je došla slučajno - plavokosu, pegavu srednjoškolku s konjskim repom zapazio je na naslovnoj strani neke ilustrovan revije reditelj F. Čap i dao joj ulogu u svom filmu Vrata ostaju otvorena (1959). Svojim šarmom i spontanošću nametnula se, pa ubrzo snima Diližansu snova (Soja Jovanović, 1960), Zajednički stan (M. Vajda, 1960), Bolje je umeti (V. Nanović, 1961), Uzavreli grad (Veljko Bulajić, 1961) i Leto je krivo za sve (Puriša Đorđević, 1961). Motivisana uspehom koji je do tada postigla upisuje Akademiju za film, pozorište, radio i televiziju. Kada za svoju šestu ulogu - seoske devojke koja kao prekobrojna kreće za momkom na radnu akciju u Prekobrojnoj (Branko Bauer, 1962) - osvaja Zlatnu arenu na festivalu u Puli, postaje jasno da je jugoslovenska kinematografija dobila izuzetnu glumačku osobenost. Otada, sarađujući sa više od trideset reditelja svih generacija, neprekidno igra uglavnom glavne uloge u više od pedeset filmova najrazličitijih žanrova, postavši jednim od glumačkih postulata srpske kinematografije, iako je često igrala i u drugim sredinama. Svoju drugu Zlatnu arenu dobija za ulogu krojačice koja se prudržuje partizanskome biciklističkom bataljonu u Biciklistima (P. Đorđević, 1970). Dobitnica je i pet Srebrnih arena: godine 1964. za komičnu ulogu u Litu vilovitom O. Gluščevića, zatim, godine 1966. za suptilnu ulogu supruge u Rondu Z. Berkovića, te za ulogu u ratnom filmu Do pobede i dalje Ž. Mitrovića, 1967. za komičnu ulogu u Nemirnima K. Rakonjca, te za tragičnu ulogu u Jutru P. Đorđevića, 1969. godine za komičnu ulogu prvakinje u filmu Kros kantri P. Đorđevića, te za dramsku ulogu prodavačice novina koju siluje grupa dokonih mladića u Horoskopu Bore Draškovića, te napokon godine 1974. za ulogu žene iz polusveta Depsu A. Vrdoljaka. Za upečatljivu ulogu usamljene žene u palanačkoj sredini u Posebnom tretmanu (Goran Paskaljević, 1980.) nagrađena je nagradom za epizodu na festvalu u Kanu. Od brojnih drugih filmskih nagrada i priznanja ističe se titula „“Prve dame jugoslovenskog filma“ koja joj je dodeljena na petim Filmskim susretima u Nišu 1970. godine. Prvi deo njene karijere obeležen je kontinuiranom saradnjom sa Purišom Đorđevićem, a kasnije se, težeći da iskoči iz okvira stereotipa - približuje avangardnim reditljima okupljenim oko Bioskopskog kluba `Beograd` i ostvaruje zapažene uloge u delima Dušana Makavejeva Čovek nije tica (1965.), kao mlada frizerka u središtu ljubavnog trougla, i Misterije organizma (1971.), kao razbarušena revolucionarka koja propagira seksualnu revoluciju, te u Klaksonu (K. Rakonjac, 1965.) i Zasedi (Živojin Pavlović, 1969). Iako je u nizu filmova uspešno igrala dramske uloge, njene najizrazitije predispozicije su, prema vlastitom uvetrenju, „karakterne uloge sa elementima komedije“; to je došlo do punog izražaja u verovatno najboljoj seriji zabavnih televizijskih emisija u Jugoslaviji - Obraz uz obraz televizije Beograd. Uspešno je igrala i u velikom broju televizijskih serija i drama, a okušala se i u pozorištu i to uglavnom i neformalnim, alternativnim grupama, te i u Ateljeu 212. Bila je foto-model modnog kreatora Aleksandra Joksimovića. U pozorištu Na film je došla slučajno - plavokosu, pegavu srednjoškolku s konjskim repom zapazio je na naslovnoj strani neke ilustrovan revije reditelj F. Čap i dao joj ulogu u svom filmu Vrata ostaju otvorena (1959). Svojim šarmom i spontanošću nametnula se, pa ubrzo snima Diližansu snova (Soja Jovanović, 1960), Zajednički stan (M. Vajda, 1960), Bolje je umeti (V. Nanović, 1961), Uzavreli grad (Veljko Bulajić, 1961) i Leto je krivo za sve (Puriša Đorđević, 1961). Motivisana uspehom koji je do tada postigla upisuje Akademiju za film, pozorište, radio i televiziju. Kada za svoju šestu ulogu - seoske devojke koja kao prekobrojna kreće za momkom na radnu akciju u Prekobrojnoj (Branko Bauer, 1962) - osvaja Zlatnu arenu na festivalu u Puli, postaje jasno da je jugoslovenska kinematografija dobila izuzetnu glumačku osobenost. Otada, sarađujući sa više od trideset reditelja svih generacija, neprekidno igra uglavnom glavne uloge u više od pedeset filmova najrazličitijih žanrova, postavši jednim od glumačkih postulata srpske kinematografije, iako je često igrala i u drugim sredinama. Svoju drugu Zlatnu arenu dobija za ulogu krojačice koja se prudržuje partizanskome biciklističkom bataljonu u Biciklistima (P. Đorđević, 1970). Dobitnica je i pet Srebrnih arena: godine 1964. za komičnu ulogu u Litu vilovitom O. Gluščevića, zatim, godine 1966. za suptilnu ulogu supruge u Rondu Z. Berkovića, te za ulogu u ratnom filmu Do pobede i dalje Ž. Mitrovića, 1967. za komičnu ulogu u Nemirnima K. Rakonjca, te za tragičnu ulogu u Jutru P. Đorđevića, 1969. godine za komičnu ulogu prvakinje u filmu Kros kantri P. Đorđevića, te za dramsku ulogu prodavačice novina koju siluje grupa dokonih mladića u Horoskopu Bore Draškovića, te napokon godine 1974. za ulogu žene iz polusveta Depsu A. Vrdoljaka. Za upečatljivu ulogu usamljene žene u palanačkoj sredini u Posebnom tretmanu (Goran Paskaljević, 1980.) nagrađena je nagradom za epizodu na festvalu u Kanu. Od brojnih drugih filmskih nagrada i priznanja ističe se titula „“Prve dame jugoslovenskog filma“ koja joj je dodeljena na petim Filmskim susretima u Nišu 1970. godine. Prvi deo njene karijere obeležen je kontinuiranom saradnjom sa Purišom Đorđevićem, a kasnije se, težeći da iskoči iz okvira stereotipa - približuje avangardnim reditljima okupljenim oko Kino kluba `Beograd` i ostvaruje zapažene uloge u delima Dušana Makavejeva Čovek nije tica (1965.), kao mlada frizerka u središtu ljubavnog trougla, i Misterije organizma (1971.), kao razbarušena revolucionarka koja propagira seksualnu revoluciju, te u Klaksonu (K. Rakonjac, 1965.) i Zasedi (Ž. Pavlović, 1969). Iako je u nizu filmova uspešno igrala dramske uloge, njene najizrazitije predispozicije su, prema vlastitom uvetrenju, „karakterne uloge sa elementima komedije“; to je došlo do punog izražaja u verovatno najboljoj seriji zabavnih televizijskih emisija u Jugoslaviji - Obraz uz obraz televizije Beograd. Uspešno je igrala i u velikom broju televizijskih serija i drama, a okušala se i u pozorištu i to uglavnom i neformalnim, alternativnim grupama, te i u Ateljeu 212. Bila je foto-model modnog kreatora Aleksandra Joksimovića. Preminula je 14. oktobra 2018. u Beogradu. Dobijene nagrade i priznanja Nagrada “Ćuran” za ulogu u predstavi “Ptic i ptica” na festivalu Dani komedije, u Jagodini, Nagrada “Ćuran” za ulogu u predstavi “Ćelava pevačica” na festivalu “Dani komedije” u Jagodini’ Nagrada “Žanka Stokić” koja se dodeljuje za celokupni životni umetnički opus i doprinos. Za ulogu u filmu “Prekobrojna” Branka Bauera, dobija nagradu “Zlatna arena” na tada najprestižnijem filmskom festivalu u Puli, Za ulogu u filmu “Jutro” u Veneciji dobija nagradu “Zlatna ruža”, Za ulogu u koprodukcionom filmu češke i američke produkcije “Voda nešto nosi”, čuvenog pisca Lajoša Zilahija, a u režiji oskarevaca Jan Kadara i Elmara Klosa, dobija evropsku nagradu “Zlatni David”, kao najbolja evropska glumica 1978. godine. Za film “Poseban tretman” Gorana Paskaljevića i Dušana Kovačevića dobija Kansku nagradu 1980. godine Nagrada Pavle Vujisić za ukupan rad na filmu, na Filmskim susretima u Nišu, 1994. Ljubomir Pavićević Fis (Višegrad, 1927 — Beograd, 2015) bio je srpski grafički i industrijski dizajner. Prema beogradskom Muzeju primenjene umetnosti, on je prvi i najpoznatiji srpski dizajner. Ljubomir Pavićević je rođen 1927. godine u Višegradu. Dizajnom je počeo da se bavi 1953. godine.[1] Radio je za brojne jugoslovenske i inostrane fabrike, firme i institucije, a njegovi projekti realizovani su u stotinama hiljada kopija. Jedan od njegovih značajnih dizajna bio je amblem za Unispace 82 konferenciju Ujedinjenih nacija.[1] On je bio jedan od osnivača, profesor, šef Katedre za ambalažu i predsednik Ekspertskog konzorcijuma beogradske Škole za dizajn, a i gostujući profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti. Pored toga, bio je član ULUPUDS-a još od njegovog osnivanja 1953. godine, kao i član još nekoliko međunarodnih profesionalnih udruženja. Učestvovao je na Internacionalnom simpozijumu ambalažnog dizajna u Zagrebu 1962. godine, Kongresu Međunarodnog saveta udruženja industrijskog dizajna u Španiji 1971. godine, kao i na velikom broju manjih stručnih skupova širom bivše Jugoslavije.

Dragutin Cigarčić (1922-1985)- Tri gracije, pastel, dimenzije š21 x v25cm (s ramom š45 x v54cm). Rad nije signiran. Slika se prodaje iz lične kolekcije, isključivo uz lično preuzimanje u Beogradu-Čukarica ili Šumice. O umetniku: Cigarčićeva biografija je za poštovanje, mada nikada ništa lično nije isticao. Rođen je u porodici poznatog vranjanskog terzije LJubomira Cigarčića i majke Savke - domaćice. Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1946. godine, a zatim je bio saradnik u Državnoj majstorskoj radionici Mila Milunovića, nekoj vrsti kvalitetnih postdiplomskih studija, koje su prošli mnogi viđeni slikari. Boravio je u Francuskoj kao stipendista francuske vlade i stipendista Fonda `Moša Pijade`, zlatnoj potpori mladim umetnicima koju je pružao Titov sistem. Učestvovao je na studijskim putovanjima u Pragu, Parizu, Budimpešti, Veneciji, Beču i Rimu, ali je u njegovom delu najvidljiviji uticaj francuske moderne kulture. Pripadao je grupama `Samostalni` i `Decembarskoj grupi`, koja je bila izvanredno značajna, okupljala velike slikare, ali bila i državni projekat, nasuprot grupi `Medijala`, prvom pravom srpskom andergraundu i opoziciji, kako likovnoj, tako i političkoj. Cigarčić je imao tri samostalne izložbe, sve u Beogradu: 1948, 1956. i 1960. godine. Učestvovao je na mnogim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Mali i okretan, slikao je do poslednjih godina života kvalitetno, za njega nije važio kao za današnje umetnike popularno rečeno `zamor materijala`. I nekada su slikari teško živeli, pa je Cigarčić bio profesor na Školi za industrijsko oblikovanje u Beogradu. Reč je o stvaraocu koji je radio na poseban način, duboko uvažavajući tradiciju, svoje nasleđe, ali su kod njega srednji vek i freskopis dolazili do drugačijeg izraza nego kod njegovih saboraca iz `Decembarske grupe` - Lazara Vozarevića i Aleksandra Tomaševića. Diskretan i suzdržan, oprezan i mudar, on nije dopuštao da bilo šta direktno prodre u sliku, sve je moralo da prođe njegove brojne filtere nataloženih osećanja i doživljaja. Taj nepravedno skrajnuti i zaboravljeni majstor, koji nezasluženo nije stručno potvrđen, slikao je na podobije starih zografa, njegova boja kao da je sazrevala stotinama godina, izravno preneta sa freske. To je boja starog zida, topla i isprana, okađena, toliko sugestivna, krajnje posna, koja upućuje na lični i estetski asketizam, slikara koji je u oblačenju i nastupu praktikovao tihovanje. On je ono najlepše i najbolje što daje jug Srbije, tradicionalni svet, skroman i suzdržan. Uspostavio je vezu između ikonopisa i freskopisa, srednjeg veka i visokog modernizma, u duhu mediteranskog zaveštanja balkanske kulture. Bio je jedan od slikara koji su srpsku likovnost uveli u evropsku na sasvim nov način.

Originalni pozorišni plakat za predstavu Ateljea 212: DEMONI Dizajn: Olivera Stojadinović Grafički dizajner Pofesor na predmetu Pismo na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Diplomirala je 1985. godine na odseku Grafika FPU-a. Magistrirala je 2001. sa radom Četiri skripta i jedno knjižno pismo. Po završetku studija radila je kao slobodni umetnik, a od 1995. godine zaposlena je na FPU u Beogradu. U zvanju redovnog profesora je od 2009. godine. Učestvovala je na brojnim izložbama, dobitnik je pet nagrada iz oblasti tipografije i grafičkog oblikovanja knjige, a iza sebe ima i oko 15 projekata izrade kompletnih pisama. Član je ULUS-a od 1986. godine i ULUPUDS-a od 2004. godine. Jedan je od osnivača organizacije Tipometar (sa Oliverom Batajić i Janom Oršolić), i urednik istoimenog sajta. Premijera: 7.2.1987. Velika scena Broj izvođenja: 36 Poslednje izvođenje: 3.6.1989. Prevod: Ljubiša Rajić Režija: Mira Trailović Scenograf: Petar Pašić Kostimograf: Božana Jovanović Kompozitor: Vojislav Kostić Dramaturg: Nenad Prokić Asistent reditelja: Aleksandar Gruden Asistent kompozitora: Ljiljana Danilović Cincar Igraju: Ružica Sokić (Katarina) Petar Banićević (Frank) Vesna Pećanac (Jena) Čedomir Petrović Tihomir Stanić (Tomas) Dimenzije oko 98 x 67 cm Kao na fotografijama. Šalje se urolan u kartonskoj tubi.

Crtež za `Obično petkom` Mića Mihajlović 1936 - 2018 Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se `doselio` 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza `Tribina`, nakon čega je radio i kao ilustrator u `Dnevniku`. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao `lajaonica` u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. `Inventar` njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. `Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori`, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal `mojnovisad` rekao da je nekada `bar postojao neki red`. `Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem`, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10.03.2018 u Novom Sadu. Miroslav Mika Antić (Mokrin 14. mart 1932 − Novi Sad 24. jun 1986) bio je srpski pesnik i urednik. Pored književnosti, bavio se slikarstvom, novinarstvom i filmom.[1] Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu, i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u Mokrinu na severu Banata. Osnovnu školu započeo je u Kikindi a nastavio u Pančevu. Živeo je u Pančevačkoj Gornjoj varoši, gde je pohađao i gimnaziju. Sa samo šesnaest godina napisao je svoje prve pesme koje su izašle u časopisu „Mladost”. IP „Novo pokolenje”, 1950.godine, prihvatio je da odštampa prvu zbirku pesama „Ispričano za proleće”.[3] Studije je upisao u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Živeo je u Novom Sadu. Na dan svoje smrti dobio je nagradu koja mu je uručena u Skupštini Vojvodine.[4] Pre nego što je postao poznati pesnik bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Stvaralašltvo[uredi | uredi izvor] Spomen ploča na kući u Pančevu Spomenik Miroslavu Antiću u Novom Sadu Pesnik Mika Antić je u jednom razgovoru rekao da je čitao mnoge pisce, i da su na njega svi uticali. Ali je malo onih, kako je govorio, koji su mu ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. U obraćanju deci on kaže: „Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi“.[5] Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“. Pisao je dramska dela i jedan roto roman.[6] U periodu od 1941. do 1954. živeo je u Pančevu.[7] O njemu je Nemanja Rotar napisao knjigu „Sutradan posle detinjstva”.[8] Na Novom novosadskom groblju ispratilo ga je više od deset hiljada ljudi, 26. juna 1986. godine. Njegova poslednja želja je bila da mu pročitaju „Besmrtnu pesmu” i odsviraju „Pira mande korkoro” kada ga budu sahranjivali.[3] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Odlukom gradske skupštine Novog Sada od 2007. godine, druge nedelje marta u Novom Sadu održavaju se „Antićevi dani”. U okviru manifestacije se dodeljuje godišnja nagrada „Miroslav Antić”. Nagrada i manifestacija su izostale 2021. i 2022. godine.[9] Po njemu su nazvane škole: OŠ „Miroslav Antić” Niš, OŠ „Miroslav Antić” Palić, OŠ „Miroslav Antić” Čukarica, OŠ „Miroslav Antić” Futog i OŠ „Miroslav Mika Antić` Pančevo. Dela[uredi | uredi izvor] Pesma Plavi čuperak, Mika Antić Duration: 57 seconds.0:57 Knjige za odrasle[1] „Vojvodina“ „Ispričano za proleće“ (1951) „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Nasmejani svet“ (1955) „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) (1962) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“(1972) „Izdajstvo lirike“ „Savršenstvo vatre“ (1982)[10] Knjige za decu[1] „Poslednja bajka“ (1965) „Plavi čuperak“ (1965) „Garavi sokak“ (1973) „Olovka ne piše srcem“ (1973) „Živeli prekosutra“ (1974) „Druga strana vetra“ (1978) „Ptice iz šume“ (1979) „Prva ljubav“ (1981) „Svašta umem“ (1981) „Horoskop“ (1983) „Plava zvezda“

Radi poredjenja dat je snimak akvarela jedne Natalije Cvetkovic da se stekne uvid u slikarski nivo obrazovanja i dara Emila Krenajza. Emil KRENAJZ ( HRENEIS ) Beograd - termoelekrana Snaga i svetlost, o. 1933 akvarel, 19 x 28 cm signirano dole levo „Могао сам да зауставим Лењина!” ДНЕВНИК Суб, 10/23/2010 - 20:40 Да ли би европска и светска историја попримила другачији ток да је пред крај 1917. године аустријски генералштабни пуковник Емил Кренајз, потоњи сремскокарловачки грађанин, знао да се у блиндираном вагону из Швајцарске, преко Беча за Русију, превози главом и брадом друг Владимир Иљич Лењин? – Хатте ицх ја ес нур гењусст, хатте виелеицхт дас сцхицксал Еуропас ганз андере зукунфт ерлебт! (Да сам само тада ово знао, можда би будућност Европе сасвим другачију судбину доживела!) – записао је и дебелом линијом подвукао пуковник Емил Кренајз у свом дневнику, који је педантно и брижљиво водио. Биће да је овај човек врхунског образовања и широких интересовања често размишљао о томе, јер као да никад није прежалио то што су га „околности” омеле да спречи одлазак Лењиновог воза у Русију. Наиме, као начелник Општег одељења за транспорт при Главном генералштабу у Бечу, Емил Кренајз је добио новембра 1917. године запечаћени коверат као изузетно поверљив документ у ком је стајало да „блиндирани вагон композиције из Швајцарске, одређеног датума и часа, има проследити неотворен преко аустријске територије, од улазне до излазне границе”. Након два дана стигла је препорука с врха да одмах испуни оно што му је наређено, и то под претњом санкција „које ће утолико бити ригорозније пошто је он високи официр”. На крају је дошло до потпуног преокрета ситуације и Кренајз је елегантно склоњен на неколико дана са свог места. Преко веза у обавештајним круговима убрзо је пуковник Кренајз сазнао да је у блиндираном вагону, због чијег су га проласка послали на службени пут, био главом и брадицом – друг Лењин. – Очигледно – записао је касније Емил – наредбодавац је био добро упознат са садржајем блиндираног вагона и имао је посебне разлоге да то остане у највећој тајности. Тек, ретки су Карловчани који знају да је овај негдањи аустријски официр и потоњи директор Дунавског паробродског друштва, а заправо сликар, виноградар и винар, живео у њиховој вароши, а још мање је оних који су о њему нешто више чули. Пре 12 година у Карловачком музеју приређена је изложба његових радова сакупљених из установа и приватних колекција, али се чини да то ипак није било довољно да се сагледа сва питорескност његове личности. Највећи корак у намери да не ишчезне сећање на њега начинила је написавши књигу “Одолели забораву” Мирјана Кончар - Ђурђевић, у чијој је породици у Карловцима пуковник боравио до смрти. Емил Кренајз је родом из Петроварадина, односно Мајура. Рођен је 1872. у скромној породици немачког занатлије. Завршио је Карловачку гимназију с одличним успехом и наставио школовање на Војној академији Аустроугарске монархије. Од малена је био заинтересован за свет око себе, а све што би му се током школовања у Карловцима и у Аустрији догађало, бележио је оловком и бојама на папирићима. Од сликарског прибора и платна није се одвајао до последњих тренутака у животу. Оставио је иза себе много недовршених слика, за које је пред смрт рекао да ће се „ваљда једном наћи неко ’мазало’ које ће их довршити”. Пејзаже је радио акверелом, мртве природе уљем, портрете оловком или пастелом. Није желео да излаже то што је радио из чистог задовољства, тако да је једина његова изложба заправо та, приређена у Карловачком музеју 1998. године. По завршетку војне Академије и као добар познавалац речних путева добио је место у у Одсеку речне флоте при Главном генералштабу у Бечу, где је живео. Први светски рат проводи у Бечу обављајући поменуте дужности начелника Општег одељења за транспорт при Главном генералштабу. Списи кажу да је помогао многим ратним заробљеницима, међу којима је било и доста Срба. Крајем рата одликован је за изузетну хуманост показану током рата високим признањем, оредном витеза Малтешког реда, на предлог Међународног Црвеног крста. Након рата почео је да ради у Београду у представништву Дунавског паробродског друштва, а живео је мало у престоници, а мало више у Сремским Карловцима: код рођака у породици Кончар - Ђурђевић, код Јелисавете и Које. Кућа у којој је живео у Карловцима, у Улици митрополита Стратимировића, данас припада породици Шовљански. Убрзо је отишао и у пензију, посветивши се лову, риболову, виноградарству и наравно, сликању. Револтиран политиком Аустрије која се приближавала Хитлеровој нацистичкој идеологији, одрекао се пензије. То је образложио тиме да од „нове власти у Аустрији, која је фашистичког опредељења, не жели да прима више ни један пфенинг”. Приликом пописа у Карловцима 1941. године изјаснио се као Југословен, а када су му рекли да то више не постоји, одговорио је да је онда – “нико”. Касније су му понудили да постане члан Културбунда, одбио је и казао да се сматра Југословеном. Након провере, поново су га позвали, на шта је он одговорио је:„Ја, додуше, јесам Емил Кренајз, али Југословен”, после чега су га оставили на миру. Током рата у кући у Карловцима са њим су биле Јелисавета и две старице. Јелисаветина деца и муж живели су у Беогаду. Вероватно је та чињеница, а потом и развој догађаја након рата, навео Карловчане на сумњу у природу Емиловог и Јелисаветиног односа. Њу, иначе, памте као жену изузетне лепоте и елеганције, а када говоре о њој и “онклу”, како су Емила сви звали, чине то са посебним призвуком у гласу. Педесетих година Емил Кренајз је добио од Секретаријата за народну одбрану СФРЈ решење о додели пуковничке пензије. Умро је 1954. године и сахрањен на православном делу гробља на Магарчевом брегу, у породичној гробници Кончар -Ђурђевић и породице Милошевић. Нема дилеме, уз оне које је јако волео. - Зорица Милосављевић

Mića Mihajlović Primeri radova iz iste serije su objavljeni u časopisu koji je uključen u oglas Mića Mihajlović 1936 - 2018 Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se `doselio` 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza `Tribina`, nakon čega je radio i kao ilustrator u `Dnevniku`. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao `lajaonica` u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. `Inventar` njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. `Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori`, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal `mojnovisad` rekao da je nekada `bar postojao neki red`. `Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem`, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10.03.2018 u Novom Sadu. tags: vujica rešin tucić neoavangarda novosadska avangarda postmoderna postmodernizam uj symposion tribina mladih ferenc mauric ankica opresnik rumunska književnost u vojvodini rumunski pisci na rumunskom jeziku

Crtež nema potpis, uzet je iz Mićine Zaostavštine Ilustracija je bila za prvo izdanje knjige Konji svetog Marka Milorad Pavić Mića Mihajlović 1936 - 2018 Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se `doselio` 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza `Tribina`, nakon čega je radio i kao ilustrator u `Dnevniku`. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao `lajaonica` u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. `Inventar` njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. `Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori`, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal `mojnovisad` rekao da je nekada `bar postojao neki red`. `Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem`, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10.03.2018 u Novom Sadu. tags. konji svetog marka hazarski recnik

dim. 10 x 8 cm (zatvorena) 10 x 14,5 (otvorena) materijal MESING PRELEPA RUSIJA samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Ruske metalne ikone kao bogoslužbeni predmeti napravljeni od legure bakra u verskoj praksi ovi predmeti pojavile su se u drugoj polovini 17. veka kod staroveraca, kojim su oni odražavali, na neki način, savremeni razvoj ruske pravoslavne crkve. Naime u bori protiv raskola koji je postojao i doveo do formiranja dve osnovne struje u ruskoj pravoslavnoj crkvi — prve, vođene patrijarhom Nikonom i druge predvođene starovercima na čelu sa proto-sveštenikom Habakkukom, bronzane ikone i krstovi su kod staroveraca imali centralnu ulogu u iskazivanju nezadovoljstava raskolom pravoslavaca u Rusiji. Prvi centar proizvodwe ovih predmeta nalazio se u oblasti Pomorja, na obalama Belog mora, koju je naseljavao ogranak staroveraca, ili „bespopovaca“. Međutim kako su bronzane ikone ne samo među vernicima vrlo brzo postale popularne i među drugim slojevima stanovništva Rusije, kod mnogih pojedinaca javila se neodoljiva želja i potreba da se ikona sa određenim motivom nabavi gotovo trenutno, po povoljnoj ceni, da bude relativno trajna, praktična za nošenje, da osnaži molitvu u svakom trenutku i na svakom mestu, da ulije i povrati snagu svetiteljske zaštite. Velika potražnja za bronzanim ikonama učinila je da su se počele otvarati radionice po celoj Rusiji, kako bi se sve veća potražnja za njima zadovoljila, i tako postale simbol ne samo ruskih staroveraca već i širokih masa. Prvi centar za proizvodnju metalnih ikona i drugih obrednih predmata staroveraca nalazio se u oblasti Pomorja, na obalama Belog mora, koju je naseljavao ogranak staroveraca, zvanih i „bespopovaci“. Na masovnu proizvodnju metalnih ikona u oblastima Belog mora u mnogome je uticao razvoj rudarske industrije u toj oblasti, kao i pojava veštih i priznatih majstora koji su posedovali veštinu izlivanja bronzane ikone. Među njima je bio Vasilij Evstratov iz Novgoroda, koji je sa nećakom radio u Šeltoporoškom skitu, blizu Viga. Vasilij Petrov i Gorbun su u Vigu izrađivali ikone sa predstavama Velikih praznika, kao i male ikone sa ili bez emajla. Na proizvodnju metalnih ikona u Rusiji, i pored zabrane njihove izrade, i u kasnijem istorijskom razdoblju uticala je činjenica da je metalurška industrija Rusije najvećim delom bila pod dominantnim uticajem staroveraca. A u oblastima oko Urala bilo ih je najviše među obučenim majstorima i radnom snagom. Kada su se u Moskvu, uglavnom posle 1771. godine, učvrstili i „popovci” i „bespopovci,” ona je postala važan centar proizvodnje i trgovine metalnim ikonama. Tako su se sredinom 19. veka metalne ikone i krstovi izrađivali u okolini Moskve, Olonetsu, Jaroslavu, Pomorju i u oblasti Nižnjeg Novgoroda, u kome se svake godine održavao sajam na kome su se prodavale i kupovale metalne ikone i drugi sveti predmeti. Antique Russian Orthodox Brass Travel Icon Panel From 3-Panels Folding RUSSIA

Vrlo stara zavesa ručni rad iz 20-ih – 30-ih godina prošlog veka. Zavesa je iz starinskog ormana moje Bake i verujem da ju je ona i radila. Zavesa dole kao da je isečena. Verovatno je donji deo iskorišćen kao kratka zavesa na vratima izmedju kuhinje i sobe jer je ona uvek tu držala zavesu nekih tridesetak santimetara dugu, obzirom da je i kuća bila starinskih visina preko 3m visok plafon. Na gornjem delu ima predjice za zakačinjanje – vidi se na slici. Na gornjem delu (vidi se na jednoj slici) je kao da je ispušteno da se poveže kvadrat sa gornjim kvadratom. Dimenzije Dužina je 107 cm Širina je 98 cm Vrlo lep motiv lale sa strane i na donjem delu ruže u polukrug. Za sve kolekcionare starih i starinskih ručnih radova, one koji vole etno predmete, ali i sve one koji bi da ovakvom zavesom ukrase svoj dom. Stanje kao na slikama. Za bolji pregled pogledajte uvećane slike a po želji mogu se poslati i dodatne slike na mail. Ukoliko imate bilo kakvih pitanja ili nedoumica u vezi predmeta javite se putem Limundo – Kupindo poruka pre kupovine kako biste se što bolje obavestili. Predmet se prodaje u vidjenom stanju kao na slikama. Pravi kolekcionarski primerak za Vas.