Opis proizvoda Nastavak izuzetno popularnih romana Putujući cirkus i Put pod noge.Ovoga puta Čarli i njegova porodica ostaju kod kuće.Provodeći leto u svom gradu, Čarli i njegov brat, a sa njima zajedno i čitava njihova porodica, pronalaze u svom kraju Montreala pustolovine po kojima će pamtiti ovo nesvakidašnje leto.Iako ostaju u svom gradu i odustaju od dalekih putovanja, po kojima smo ih upoznali u prethodnim romanima ove uzbudljive serije, pustolovine Čarlijeve porodice se nastavljaju i nemoguće im je odoleti.Celo celcato leto samo s mojim malim bratom. Zabavno dozlaboga, isto kao da trčim s kamičkom u cipeli.Ali nije svako zlo za zlo. Ovog leta, prvi put, ja ću biti taj koji će odlučivati o svemu šta ću ja da radim. Mogao bih da nađem neki sezonski posao. Ili da kampujem u divljini i susrećem divlje životinje, da doživim brodolom, da rešim neku misteriju. Ili da upoznam ljude iz dalekih zemalja. Možda čak i da spasim nečiji život…Postojao je samo jedan problem. Nisam znao kako sve to da izvedem u mom starom, dosadnom kraju.

Opis proizvoda Nastavak izuzetno popularnih romana Putujući cirkus i Put pod noge.Ovoga puta Čarli i njegova porodica ostaju kod kuće.Provodeći leto u svom gradu, Čarli i njegov brat, a sa njima zajedno i čitava njihova porodica, pronalaze u svom kraju Montreala pustolovine po kojima će pamtiti ovo nesvakidašnje leto.Iako ostaju u svom gradu i odustaju od dalekih putovanja, po kojima smo ih upoznali u prethodnim romanima ove uzbudljive serije, pustolovine Čarlijeve porodice se nastavljaju i nemoguće im je odoleti.Celo celcato leto samo s mojim malim bratom. Zabavno dozlaboga, isto kao da trčim s kamičkom u cipeli.Ali nije svako zlo za zlo. Ovog leta, prvi put, ja ću biti taj koji će odlučivati o svemu šta ću ja da radim. Mogao bih da nađem neki sezonski posao. Ili da kampujem u divljini i susrećem divlje životinje, da doživim brodolom, da rešim neku misteriju. Ili da upoznam ljude iz dalekih zemalja. Možda čak i da spasim nečiji život…Postojao je samo jedan problem. Nisam znao kako sve to da izvedem u mom starom, dosadnom kraju.

DŽOANA KETLIN ROULING BOŽIĆNA IGRAČKA Ilustracije - Džim Fild Prevod - Vesna Roganović i Draško Roganović Izdavač - Čarobna knjiga, Beograd Godina - 2021 258 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Čarobna knjiga ISBN - 978-86-7702-959-3 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `JEDAN DEČAK I NJEGOVA IGRAČKA ĆE PROMENITI BAŠ SVE... Džek obožava svoju igračku iz detinjstva – Dodu Praseta. DP je oduvek bio tu uz njega, i u dobru i u zlu. Sve dok se jedne Badnje večeri nije desilo nešto užasno – DP se izgubio! Ali Badnje veče je noć za čuda i izgubljene slučajeve, noć kada sve stvari mogu da ožive... pa čak i igračke. I tako Džek i Božićno Prase (DP-ova iritantna zamena) kreću na neverovatno putovanje kroz čarobnu Zemlju Izgubljenih. Uz pomoć Kutije za Užinu koja priča, hrabre Busole i krilate stvari po imenu Nada, oni idu da spasu Džekovog najboljeg druga od Gubitnika, strahotnog žderača igračaka... Iz pera jednog od najboljih pripovedača na svetu dolazi nam ova topla i uzbudljiva avantura o ljubavi jednog dečaka prema njegovoj najdragocenijoj stvari i o tome kuda je sve spreman da ode ne bi li je pronašao. Uz divne ilustracije sjajnog umetnika Džima Filda, Božićna igračka će postati voljeni klasik za celu porodicu. DŽ.K. ROULING je autorka serijala knjiga o Hariju Poteru, koje su prodate u preko petsto miliona primeraka, prevedene na više od osamdeset jezika i adaptirane u osam uspešnih filmova. Takođe je scenaristkinja filmskog serijala Fantastične zveri i koautorka pozorišnog komada koji nastavlja avanture odraslog Harija – Hari Poter i ukleto dete. Sredinom 2020. vratila se izdavanju knjiga za mlađi uzrast bajkom Ikabog, koju je prvobitno besplatno objavila na internetu tokom karantina, poklonivši potom sve prihode od knjige svom humanitarnom fondu Volant, koji pomaže ugroženim grupama pogođenim pandemijom koronavirusa. Ta knjiga je već prodata u milion primeraka širom sveta. Dž.K. Rouling je dobila mnoge nagrade za svoja dela namenjena deci i odraslima. Fondom Volant održava brojne humanitarne akcije, a osnivačica je humanitarne organizacije za reform brige o deci Lumos. Otkad zna za sebe, Dž.K. Rouling je želela da bude spisateljica. Danas živi u Škotskoj sa svojom porodicom. DŽIM FILD je ilustrator, koncept-dizajner i režiser animiranih filmova. Ilustrovao je brojne nagrađivane međunarodne bestselere za decu, među kojima su i Oi, Frog! i The Lion Inside, kao i serijal za mlade Rabbit and Bear, dečje romane Dejvida Badijela i sopstvenu dvojezičnu slikovnicu Monsieur Roscoe On Holiday. Odrastao je u Farborou, radio u Londonu, a danas živi sa suprugom i ćerkom u Parizu.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Joanne Kathleen Rowling The Christmas Pig Jim Field

Planirate putovanje avionom, vozom ili autobusom? Ne brinite, "Knjiga puna zabave za raspust" je tu da vam obezbedi mnogo uzbudljivih aktivnosti i igara koje možete raditi gde god da krenete. Ova knjiga sa aktivnostima pruža bogat izbor zabavnih zadataka, garantujući vam nezaboravno vreme na putovanju ili odmoru. Očekuje vas širok spektar aktivnosti koje će vas zabavljati i izazivati vašu maštu. Pronalaženje razlika, rešavanje lavirinata, spajanje tačkica, kvizovi i stranice za bojenje samo su neki od sadržaja koje ćete pronaći u ovoj knjizi. Bilo da ste mališani ili odrasli, ova knjiga će vas držati zauzetima i zabavljenima tokom puta ili odmora. Sve što trebate da uradite je da spakujete ovu knjigu i olovke u svoj ranac i pripremite se za neograničenu zabavu i smeh. Bez obzira na odredište, "Knjiga puna zabave za raspust" će vam pružiti nezaboravne trenutke i osigurati da vaše vreme na putovanju bude ispunjeno radošću i kreativnošću. Nabavite svoj primerak ove razigrane knjige i započnite avanturu zabave koja će trajati tokom celog raspusta. Ova knjiga je savršen pratilac koji će vam pružiti sate zabave i smeha tokom putovanja ili boravka na odmoru.

Planirate putovanje avionom, vozom ili autobusom? Ne brinite, "Knjiga puna zabave za raspust" je tu da vam obezbedi mnogo uzbudljivih aktivnosti i igara koje možete raditi gde god da krenete. Ova knjiga sa aktivnostima pruža bogat izbor zabavnih zadataka, garantujući vam nezaboravno vreme na putovanju ili odmoru. Očekuje vas širok spektar aktivnosti koje će vas zabavljati i izazivati vašu maštu. Pronalaženje razlika, rešavanje lavirinata, spajanje tačkica, kvizovi i stranice za bojenje samo su neki od sadržaja koje ćete pronaći u ovoj knjizi. Bilo da ste mališani ili odrasli, ova knjiga će vas držati zauzetima i zabavljenima tokom puta ili odmora. Sve što trebate da uradite je da spakujete ovu knjigu i olovke u svoj ranac i pripremite se za neograničenu zabavu i smeh. Bez obzira na odredište, "Knjiga puna zabave za raspust" će vam pružiti nezaboravne trenutke i osigurati da vaše vreme na putovanju bude ispunjeno radošću i kreativnošću. Nabavite svoj primerak ove razigrane knjige i započnite avanturu zabave koja će trajati tokom celog raspusta. Ova knjiga je savršen pratilac koji će vam pružiti sate zabave i smeha tokom putovanja ili boravka na odmoru.

Autor - osoba Sarojan, Vilijem Naslov Mala deca / Wilijem Sarojan ; [s engleskog prevela Ljerka Radović] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Gornji Milanovac : Dečje novine, 1980 Fizički opis 150 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Radović, Ljerka Zbirka Biblioteka Bijeli jelen Napomene Prevod dela: Little children. Stanje: spolja kao na fotografijama, unutra posveta na predlistu, inače dobro očuvano. Vilijam Sarojan (engl. William Saroyan, jerm. Վիլյամ Սարոյան; Frezno, 31. avgust 1908 – Frezno, 18. maj 1981) je bio američki pisac jermenskog porekla. Pored pisanja romana i priča, bavio se i kinematografijom. Detinjstvo Vilijam Sarojan rođen je kao sin američkog imigranta u gradu Fresno, 31. avgusta 1908. godine. Grad Fresno je manje mesto u Kaliforniji koje je poznato po tome što u njemu živi mnogo doseljenika iz Jermenije. Njegov otac, Armenak Sarojan, 1905. godine preselio se u Nju Džerzi gde je počeo da proizvodi vina jer je imao vlastite vinograde. Vilijamov otac se školovao za prezbitarijanskog sveštenika, ali se u novoj državi morao baviti poljoprivredom kako bi porodica preživela. On je umro 1911. godine u Kempbelu (Kalifornija). Nakon što je Vilijamov otac umro, finansijska situacija porodice Sarojan je postala veoma loša. Takohi Sarojan je bila priporana da svoju decu- Vilijama, Henrija, Zabel i Koset pošalje Fred Finč sirotište u Ouklendu, o čemu je Vilijam mnogo puta pisao u svojim delima. Za Takohi je bilo veoma teško da pronađe sebi posao, jer su Jermeni imali lošu reputaciju u Sjedinjenim Američkim Državama. Posao je uspela da nađe tek posle nekoliko godina i počela je da radi kao kućna pomoćnica. Finansijski je ojačala, pa se Vilijem sa braćom i sestarama, posle pet godina provedenih u sirotištu, mogao vratiti majci. Ona je uspela da ponovo kupi kućicu u Fresnu, tako da se čitava porodica vratila u taj grad. Takohi je tamo pronašla novi posao, ali su i deca morala raditi kako bi porodica preživela. Takohi je pakovala voće u mesnoj fabrici, a Vilijam i Henri su radili kao kolporter (kasnije telegrafisti). Uloga političkih faktora u stvaralaštvu Vilijema Sarojana Vilijam Sarojan preživljava emotivno težak period, kada 1915. godine turska vlada izdaje nalog na osnovu koga je ubijeno 1,5 miliona Jermena, što je tada činilo oko 80% populacije. Jermeni su bili masakrirani i slani u koncentracione logore. 1920. godine, SSSR je aneksirala Jermeniju. Tuga koju je osećao zbog problema svoje, kako je sam govorio druge zemlje, iskazao je u mnogim delima, kao što su Pokolj nevinih, Jermenksa trilogija, Jermeni, Zovem se Aram i druge. Školovanje Godine 1921., Vilijam Sarojan je upisan u Tehničku školu kako bi se učio daktilografiji. 1925. godine, nakon nekoliko opomena, izbačen je iz škole zbog neprimernog ponašanja. Nije uspeo da dobije diplomu za završenu daktilografiju. Vilijam je dobio od svoje majke neke od tekstova koje je pisao njegov otac. Nakon što ih je pročitao, Vilijam je odlučio da će postati pisac. Tada je krenuo da se dalje samostalno obrazuje tako što će što više čitati dela poznatih pisaca. Posao i selidbe Pošto je školu napustio bez diplome, Vilijam je bio primoran da se u početku bavi fizičkim poslovima poput branja grožđa u vinogradima. Nakon toga, zaposlio se u advokatskom preduzeću svog strica Arama Sarojana. 1926. godine, Vilijam napušta Fresno i odlazi u Los Anđeles gde je radio u Kalifornijskoj Nacionalnoj Straži. Nakon toga, vraća se na kratko u svoj rodni grad da poseti porodicu, a potom odlazi u San Francisko. Imao je velikih materijalnih problema i morao je pod hitno da pronađe sebi posao. Uspeo je da se zaposli u Telegrafskoj kompaniji San Franciska gde je radio kao službenik. Posle toga, bavio se raznim profesijama kako bi zaradio. Bio je telegrafista, poštar, daktilograf, i, na kraju, zaposlio se kao rukovodilac u Postal Telegraph kompaniji, za koju je još u Fresnu radio sa svojim bratom. Naredne, 1927. godine, Henri dovodi Takohi, Zabel i Koset da žive u San Francisku. U avgustu 1928. godine, Vilijam se preselio u Njujork od novca koji je dobijao od svog ujaka Mihrana. Njegova selidba u Njujork neuspešno se završila. Vratio se u San Francisko svojoj porodici. Radio je poslove za koje je bio veoma slabo plaćen, a koji su iziskivali puno truda. Sve svoje slobodno vreme provodio je za pisaćom mašinom i u biblioteci. Prva dela Jedan skeč koji je Sarojan napisao, objavljen je u nedeljnom časopisu The Overland Monthly, a prva zbirka priča odštampana je 1930. godine i zvala se Slomljeni točak (eng. The Broken Wheel). Ovo delo je potpisao pod pseudonimom Sirak Gorjan (eng. Sirak Goryan). Zbirka je bila je objavljena u izdavačkoj kući Jermenski žurnal. 1932. godine jermenski žurnal Hairenik (Otadžbina) objavio je u nekoliko navrata Sarojanove poeme. Isti žurnal će naredne godine početi da objavljuje i njegove priče, među kojima su prve bile Pesnica, Borba, Jermenija i Slomljeni točak. Ovo nije bilo prvi put da Hairenik objavljuje dela nekog od Sarojanovih. Isti žurnal je pre više godina objavio skeč Noneh, koji je napisala Vilijamova baka. Skeč koji je Vilijam Sarojan napisao, bio je veoma dobro prihvaćen od strane publike, pa je ona produžena i pretvorena u novelu koja se zvala Trapez kroz univerzum. To je zapravo bila osnova za njegovu prvu zbirku priča Neustrašivi mladić na letećem trapezu, kao i za 70.000 Asiraca. Tada su i drugi listovi počeli da objavljuju Sarojanove radove. Sarojan je postao član najvećih literarnih društava Los Anđelesa i San Franciska. Vrhunac literarne karijere Vilijam postaje popularan napisavši delo Neustrašivi mladić na letećem trapezu 1934. godine. Protagonista ovog romana je mladi, siromašni pisac koji pokušava da preživi u okrutnom vremenu. Čitaoci nisu ni mogli da pretpostave da je Vilijem u ovom delu, u stvari, predstavio sebe. Glavni lik ovog dela imao je mnoge sličnosti sa delom skandinavskog Nobelovca Knuta Hamsona koje se zove Glad (eng. Hunger, 1890.), ali u Sarojanovom delu nije bilo nihilizma prikazanog u Hamsonovom delu. Pošto je roman postao veoma popularan, Vilijam je na njemu poprilično zaradio, pa je odlučio da od tog novca finansira svoje putovanje u Evropu i Jermeniju, gde je kupio prvu rusku cigaretu, koja će kasnije postati njegov zaštitni znak. Čak je i u svom delu Ne umreti (eng. Not Dying, 1963) napisao i čuvenu rečenicu Možeš dobiti kancer od stvari koje te teraju da mnogo pušiš, ali ne od samog pušenja. – Vilijam Sarojan Mnoge od Vilijamovih priča bile su bazirane na događajima iz njegovog detinjstva, kao što je bila krađa voća koja je bila neophodna za preživljavanje ili težak život doseljenika u Ameriku. Zbirka priča Zovem se Aram (eng. My name is Aram) postala je internacionalni bestseler. Ona govori o dečaku Aramu Garoghlanu i mnogim drugim živopisnim likovima iz Aramove imigrantske porodice. Narednih godina, Vilijam će se gotovo u potpunosti posvetiti kinematografiji na uštrb pisanja. Kada se vratio književnim delima, počeo je da piše eseje i memoare u kojima je pisao o manje poznatim ljudima koje je sretao tokom svojih putovanja u Sovjetski Savez i Evropu, ali i o poznatijim ljudima kao što su Džo Bernard Šo, finski kompozitor Jan Sibelius i Čarli Čaplin. Okušao se i kao pesnik, ali je od njegove poezije sačuvano samo jedno delo Dođi u moj dom (eng. Come On-a My House) koja se bazira na jermenskim narodnim pesmama. Kinematografija Nakon zbirke priča Zovem se Aram, Vilijam se posvetio drami. Njegova prva drama bila je Moje srce u planinama (eng. My heart in the highlands, 1939.), bila je komedija o mladiću i njegovoj jermenskoj porodici. Ona je prvi put izvedena u Guild Theatre-u u Njujorku. Nakon što je iste godine napisao svoju najpoznatiju dramu Vreme tvog života (eng. The time of your life), osvojio je Pulicerovu nagradu, koju je odbio da primi. Tom prilikom je izjavio da se nada da je prestalo doba u kome materijalne vrednosti guše pravu umetnost. Nakon toga je bacio novčanu nagradu koju je osvojio. 1948. godine, njegova drama bila je prikazana na malim ekranima zahvaljujući Džejmsu Džegniju. Ljudska komedija (eng. The human comedy, 1943) prvi put je izvedena u Itaci. U ovoj drami, glavni lik je mladi Homer, telegrafista, koji je očajan zbog dešavanja tokom Drugog svetskog rata. Publika je sa oduševljenjem prihvatila ovu dramu koja je Vilijamu donela prvu veću zaradu od 1,500$ nedeljno za posao producenta. Takođe, dobio je i 60,000$ za scenario. Vilijam je počeo ozbiljnije da se bavi filmskom produkcijom, tako da su u njegovim filmovima počeli da glume veliki glumci kao što su Miki Runi i Frenk Morgan. Iako se ozbiljno bavio kinematografijom, veoma kratko je radio u Holivudu, i to samo za vreme snimanja filma Zlatni dečko 1939. godine. Za filmsku verziju dela Ljudska komedija osvojio je Oskar za najoriginalniji scenario. Film je takođe bio nominovan za najbolju sliku, najboljeg režisera, najbolju kostimografiju i najboljeg glumca. Sarojan se u vrhuncu filmske karijere vratio književnosti. 1942. poslat je u London kako bi radio na predstavi za koju je sam napisao scenario, Avanturama Veslija Džeksona (eng. The adventures of Wesley Jackson). Filmovi za koje je Vilijam Sarojan pisao scenarija su: Film Godina snimanja Originalni naziv Režiser Glavna uloga Ljudska komedija 1943. The Human Comedy Clarence Brown Miki Runi Vreme tvog života 1948. The Time of your Life H. C. Potter Džejms Kegni Omnibus 1952-1959 Omnibus Peter Brook Leondard Barnštajn Pariska komedija 1961 the Paris Comedy Boleslaw Barlog Karl Radac Vreme tvog života (rimejk) 1976 The Time of your Life Kirk Browning Vilijem Sarojan Privatni život Tokom Drugog svetskog rata, Vilijam se priključio američkoj vojsci. Bio je stacioniran u Astoriji, ali je mnogo vremena provodio i u hotelu Lombardija u Menhetnu. 1943. godine, oženio se sedamnaestogodišnjom Kerol Markus (1924–2003) sa kojom je imao dvoje dece: Arama i Lusi. Kada je Vilijam otkrio da je Kerol ilegalno doseljena Jevrejka, razveo se od nje. Nakon određenog vremena, oni su se opet venčali, ali se i drugi pokušaj zajedničkog života završio razvodom. Lusi je postala glumica, a Aram pesnik, koji je objavio knjigu o svom ocu. Kerol se kasnije udala za glumca Valtera Metjua. Poslednji radovi i smrt Vilijamova finansijska situacija postala je vrlo loša nakon Drugog svetskog rata, kada više niko nije želeo da njegove scenarije pretvori u pozorišne komade ili filmove, jer su govorili da je u tim delima previše sentimentalnosti. Vilijam je u svojim posleratnim delima slavio slobodu, bratsku ljubav i jednakost među ljudima, ali je taj idealizam odbijao producente. Nakon nekoliko pisama razočaranih čitalaca, Vilijam je pokušao da menja način pisanja u delima koja su sledila. 1952. godine objavio je prvu od nekoliko knjiga njegovih memoara, a knjiga se zvala Biciklista iz Beverli Hilsa (eng. The bicycle rider in Beverly Hills). U narednim delima kao što su Asirijske i druge priče (eng. The Assyrian, and other stories, 1950), Vilijam je pomešao alegorijske elemente, sa realističnim prikazom američkog života. Dela Kuća Sema Egoa (eng. Sam Ego`s house) i Pokolj nevinih (eng. The slaughter of the innocents), objavljena 1949. i 1958. godine postavljaju moralna pitanja koja već dugo muče samog pisca. U tim delima on pominje masovne genocide nad jermenskim narodom tokom kojih je preko 1 500.000 Jermena pobijeno. Producenti su nakon ovih dela odlučili da ponovo počnu da sarađuju sa Sarojanom, koji je opet doživeo popularnost delima kao što su Pariska komedija (eng. The Paris Comedy, 1960), Londonska komedija (eng. The London Comedy, 1960) i Iseljeni sa dvora (eng. Settled out court, 1969), a ova dela su premijerno izvođena u Evropi. Sva Vilijamova dela čuvaju se u Stanford Univerzitetu sa svim njegovim beleškama i važnijim predmetima vezanim za njegov život. Vilijam je počeo da se odaje alkoholu i da se kocka. Od 1958. godine uglavnom je živeo u Parizu, gde je posedovao jedan apartman. Zapostavio je pisanje i rad u pozorištu i filmu. Umro je od kancera, 18. maja 1981. godine u gradu u kome je i rođen. Njegovo telo je kremirano, te je pola pepela prosuto na tlu Kalifornije, a ostatak u Jermeniji, u Panteon parku u Jerevanu. Književna dela i scenarija Delo Godina Originalni naziv Vrsta dela Neustrašivi mladić na letećem trapezu 1934. The Daring Young Man On The Flying Trapeze zbirka priča Ti koji ih pišu i ti koji ih sakupljaju 1934. Those who write them and those who collected them zbirka priča Udisati i izdisati 1936. Inhale and Exhale roman Tri puta tri 1936. Three times three zbirka priča Veseljak i bujica sete 1937. A gay and melancholy flux zbirka priča Mala deca 1937. Little children roman Rođeni Amerikanac 1938. A native American roman Ljubav- ovaj moj šešir 1938. Love- here`s my hat roman Nevolja sa tigrovima 1938. The Trouble With Tigers roman Leto prelepog belog konja 1938. The Summer of the Beautiful White Horse roman Vreme tvog života 1939. The Time of Your Life drama Slatka stara ljubavna pesma 1939. Love`s old sweet song pesma Harlem viđen Hiršfildovim očima 1939. Harlem as seen by Hirschfield priča Moje srce u planinama 1939. Sydämeni on kukkuloilla priča Božić 1939. Christmas priča Mir- to tako divno zvuči 1939. Peace- it`s wonderful priča Elmer i Lili 1939. Elmer and Lily drama Tri fragmenta i jedna priča 1939. Three fragments and a story priča Zovem se Aram 1940. Nimeni on Aram zbirka priča Vreme tvog života 1940. Tämä elämäsi aika scenario za film Najveći heroj na svetu 1940. Hero of the world drama Ping-pong cirkus 1940. The ping pong circus drama Specijalno obaveštenje 1940. A special announcement drama Slatka stara ljubavna pesma 1940. Love`s old sweet song drama Podzemni cirkus 1940. Subway circus drama Hej, vi tamo! 1941. Hello-out there! drama Sarojanova priča 1941. Saroyans fables priča Tri drame 1941. Three plays roman Osiguranje za Salesmana 1941. The insurance Salesman priča Rusi u San-Francisku 1941. Russians in San Francisco priča Prelepi ljudi 1941. The Beautiful People drama Ljudi sa svetlom 1941. The people with light drama Preko pozornice do sutra ujutru 1941. Across the Board on Tomorrow Morning drama Zaseniti ruganja 1942. Razzle Dazzle priča Pričati s tobom 1942. Talking to You drama Loš čovek na zapadu 1942. Bad Men in the West drama Doći kroz raž 1942. Coming throught the rye drama Poetična situacija u Americi 1942. The poetic situation in America drama Ljudska komedija 1943. Ihmisä elämän näyttämöllä scenario za film Drži se podalje od starog čoveka 1943. Get away, old man priča Draga bebo 1944. Dear baby priča Drži se podalje od starog čoveka 1944. Get away, old man drama Gladni ljudi 1945. Hungerers drama Avanture Veslija Džeksona 1946. The adventures of Wesley Jackson roman Džim Dendi 1947. Jim Dandy drama Ne idi daleko od ludila 1947. Don`t Go Away Mad drama Specijalno od Sarojana 1948. The Saroyan special roman Fiskalne skitnice 1949. The fiscal hoboes roman Skromno rođenje 1949. A decent birth priča Kuća Sema Egoa 1949. Sam Ego‘s house drama Kuća Sema Egoa 1949. Sam Ego‘s house roman Asirci 1950. The Assyrians priča Dvostruke avanture 1950. Twin adventures zbirka priča Sin 1950. The son drama Opera, opera! 1950. Opera, opera! drama Rok Vegram 1951. Rock Wagram roman Trejsijev tigar 1951. Tracy‘s tiger roman Biciklista sa Beverli Hilsa 1952. The bicycle rider in Beverly Hills roman Pokolj nevinih 1952. The Slaughter of the Innocents roman Šaljivo značenje 1953. The laughing matter drama Ukradena tajna 1954. The Stolen Secret drama Ljubav 1955. Love roman Mama, volim te ili Loptica-skočica 1956. Mama, I love you; The bouncing ball roman Celo putovanje 1956. The whole voyald zbirka priča Tata, ti si lud! 1957. Papa, you‘re crazy roman Da li ste ikada bili zaljubljeni u patuljka? 1957. Ever been in love with a midget drama Stanovnici jame 1958. The Cave Dwellers roman Pokolj nevinih 1958. The Slaughter of the Innocents drama Nesreća 1958. The accident drama Čitalac Vilijema Sarojana 1958. The William Saroyan reader priča Mačka, miš, čovek, žena 1958. Cat, mouse, man, woman drama Jednom oko brvna 1959. Once arund the block drama Lilina tajna 1959. Once arund the block drama Vešanje oko Vabaša 1960. The secret of Lily drama Nasukani u dvorištu 1960. Settled out of a court drama Sem- najveći skakač od svih 1961. Sam, the highest jumper of them all drama Idi mi, dođi mi. Znaš ko! 1961. Here comes, there goes, you know who! drama Gaston 1962. Gaston roman Beleška na vrhu Hilari 1962. A note on Hilaire hiler priča O, čoveče! 1962. Ah, man! drama Ne umreti 1963. Not dying priča Ja 1963. Me priča Dečaci i devojčice zajedno 1963. Boys and girls together priča Istrajnost- verujem u nju 1963. Patient, this I believe drama Scenarista i publika 1963. The playwright and the public drama Jednog dana u popodne 1964. One Day in the Afternoon roman Posle trideset godina 1964. After thirty years priča Duga vožnja, kratka kola 1966. Short drive, sweet chariot priča Pogledaj nas 1967. Look at us priča Zubar i strpljivi 1968. Dentist and patient drama Horsi Džorsi i žaba 1968. Horsey Gorsey and the frog priča Muž i žena 1968. Husband and wife drama Psi, ili Pariska komedija 1969. The Dogs, or the Paris Comedy drama Mislio sam da ću živeti večno, ali sada nisam toliko siguran u to 1969. I used to believe I had forever, but now I‘m not sure priča Pravljenje novca i 19 drugih, veoma kratkih priča 1969. Making money and 19 other very short plays zbirka priča Dani života, smrti i bekstva na Mesec 1970. Days of Life and Death and Escape to the Moon roman Nova drama 1970. The new play drama Jermeni 1971. Armenians drama Mesta gde sam provodio vreme 1972. Places Where I`ve Done Time roman Juriši 1974. Assassinations drama Zubi i moj otac 1974. The tooth and my father drama Sinovi dođu i odu, majke ostaju večno 1976. Sons come and go, mothers hang in forever priča Poznati ljudi i drugi prijatelji 1976. Famous faces and other friends priča Moris Hiršfild 1976. Morris Hirschfield priča Govori jesenjeg drveća 1977. The ashtree talkers priča Promena sastanaka 1978. Change meetings priča Životopisi 1979. Obituaries roman Priče sa bečkih ulica 1980. Tales from the Vienna Streets drama Rođenja 1981. Births drama Zovem se Sarojan 1983. My name is Saroyan roman Jermenkska trilogija 1986. An Armenian trilogy roman Cirkus 1986. The Circus priča Čovek sa srcem u visinama i druge priče 1986.° The Man With The Heart in the Highlands and other stories zbirka priča Ludilo u porodici 1988. Madness in the family roman Varšavski posetilac 1991. Warsaw visitor priča Napomena: dela sa znakom pored godina su posthumno objavljena U čast Vilijama Sarojana U Sarojanovom rodnom gradu Fresno, u čast velikom piscu podignuta je velika statua. Izradio ju je lokalni umetnik i Sarojanov lični prijatelj, Varaz Samjuelian (eng. Varaz Samuelian). Statua predstavlja oko četiri stope nabacanih knjiga na kojima stoji velika skulptura koja predstavlja Sarojanovu glavu. Statua se nalazi u Meripouz Aveniji u predgrađu Fresna. Pored ove, Sarojanu su odane još mnoge počasti. U zajedničkom projektu SAD i Sovjetskog Saveza, izdate su poštanske markice koje se sastoje iz dva dela: prva markica je na engleskom, a druga na ruskom jeziku. Bila je u upotrebi u obema državama. MG48 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Vašington Irving (3. april 1783 – 28. novembar 1859) bio je američki pisac kratkih priča, esejista, biograf, istoričar, urednik časopisa, diplomata iz ranog 19. veka. On je najbolje poznat po svojim kratkim pričama „Rip Van Vinkl” (1819) i „Leganda Slipi Holoua” (1820), obe od kojih se javljaju u njegovoj kolekciji Knjiga skica Džofrija Krejona, gospodina. Njegova istorijska dela obuhvataju biografije Olivera Goldsmita, Muhameda i Džordža Vašingtona, kao i nekoliko istorija Španije iz 15. veka koje se bave temama poput Alhambra, Kristofer Kolumbo i Mavri. Irving je bio ambasador u Španiji od 1842. do 1846. godine. Književni debi napravio je 1802. godine nizom opservacijskih pisama Jutarnjoj hronici, napisanim pod pseudonimom Džonatan Oldstajl. On se preselio u Englesku zbog porodičnog biznisa 1815. dodine, gde je stekao slavu objavljivanjem publikacije Knjiga skica Džofrija Krejona, gospodina, serijalizovane od 1819–20. On je nastavio da redovno objavljuje tokom čitavog svog života, a biografiju Džordža Vašingtona u pet tomova dovršio je samo osam meseci prije smrti u 76. godini u Taritaunu u Njujorku. Irving je bio jedan od prvih američkih pisaca koji je stekao slavu u Evropi, i bio je uzor drugim američkim autorima poput Natanijela Hotorna, Henrija Vodsvorta Longfeloa, Hermana Melvila i Edgara Alana Poa. Takođe su mu se divili neki britanski pisci, uključujući Lorda Bajrona, Tomasa Kembela, Čarlsa Dikensa, Fransisa Džefrija i Voltera Skota. Zalagao se za pisanje kao legitimnu profesiju i bio je pobornik jačih zakona koji bi zaštititi američke pisce od kršenja autorskih prava. Roditelji Vašingtona Irvinga su bili Vilijam Irving stariji, originalno iz Kjuholma, Šapinsej, Orkni, Škotska, i Sara (devojački Sonders), originalno iz Falmuta u Kornvolu, Engleska. Oni su se venčali 1761. godine dok je Vilijam služio kao podoficir u Britanskoj mornarici. Oni su imali jedanaestoro dece, osam od kojih je preživelo do zrelog doba. Njihova prva dva sina su umrla u ranom detinjstvu, oboje sa imenom Vilijam, kao i njihovo dete po imenu Džon. Njihova preživela deca su Vilijam mlađi (1766), An (1770), Peter (1771), Katrin (1774), Ebenezer (1776), Džon Trit (1778), Sara (1780), i Vašington.[1][2] Porodica Irving se nastanila na Menhetnu i bila je deo gradske trgovačke klase. Vašington je rođen 3. aprila 1783. godine,[1] iste nedelje kada su stanovnici Njujorka saznali za Britansko primirje kojim je okončana Američka revolucija. Irvingova majka imenovala ga je po Džordžu Vašingtonu.[3] Irving je upoznao svog imenjaka u svojoj 6. godini, kada je Džordž Vašington živeo u Njujorku nakon njegove inauguracije za predsednika 1789. Predsednik je blagoslovio mladog Irvinga.[4] Ovaj susret je Irving komemorisao malom akvarelnom slikom koja i dalje stoji na zidu u njegovoj kući.[5] Irvingovi su živeli u ulici Vilijam ulici br. 131 u vreme rođenja Vašingtona, ali su se kasnije preselili prekoputa u 128 Vilijam strit.[6] Nekoliko Irvingove braće su postali aktivni njujorški trgovci. Oni su ohrabrivali njegove književne težnje, često mu pružajući finansijsku potporu dok je nastavljao svoju književnju karijeru. Irving je bio nezainteresovan student koji je više voleo avanturističke priče i drame, i često je odsustvovao sa većernje nastave da bi boravo u pozorištu do svoje 14. godine.[7] Izbijanje žute groznice na Menhetnu 1798. godine nateralo je njegovu porodicu da ga pošalje u unutrašnjost, gde je odsedao kod svog prijatelja Džejmsa Kirka Poldinga u Taritaunu, Njujork. Upravo se u Taritaunu upoznao sa obližnjim gradom Slipi Holou u Njujorku, sa njegovim holandskim običajima i lokalnim pričama o duhovima.[8] Kao tinejdžer je učinio nekoliko drugih putovanja uz Hadson, uključujući dugu posetu Džonstaunu u Njujorku, gde je prošao kroz region Katskil planina, što je bilo okruženje za „Rip Van Vinkla”. „Od svih krajobraza Hadsona”, pisao je Irving, „planine Katskil su imale najčarobniji uticaj na moju dečačku maštu”.[9] Irving je počeo da piše pisma Njujorškoj Jutarnjoj hronici 1802. kada mu je bilo 19 godina, podnoseći komentare o gradskoj društvenoj i pozorišnoj sceni pod pseudonimom Džonatan Oldstajl. To ime je evociralo njegove federalističke sklonosti[10] i bilo je prvi od mnogih pseudonima koje je koristio tokom svoje karijere. Ta pisma su Irvingu donela ranu slavu i umerenu reputaciju. Aron Ber bio je koizdavač Hronike, i bio je dovoljno impresioniran da svojoj kćerki Teodoziji pošalje izreske Oldstajlovih komada. Čarls Brokden Braun je doputovao u Njujork kako bi regrutovao Oldstajla za književni časopis koji je uređivao u Filadelfiji.[11] Zabrinuti za njegovo zdravlje, Irvingova braća su finansirala njegovu dužu turneju po Evropi od 1804. do 1806. On je zaobišao je većinu lokaliteta koji se smatrani ključnim za društveni razvoj mladog čoveka, uz negodovanje njegovog brata Vilijama, koji je napisao da je zadovoljan da se zdravlje njegovog brata poboljšavalo, ali da mu se ne dopada izbor da „galopiranja kroz Italiju ... ostavljajući Firencu s tvoje leve strane i Veneciju sa tvoje desne strane”.[12] Umesto toga, Irving je razvio socijalne i konverzacione veštine koje su ga na kraju učinile jednim od najpotraženijih gostiju na svetu.[13] „Trudim se da stvari prihvatam onako kako one dolaze sa vedrinom”, napisao je Irving, „i kada ne mogu dobiti večeru po svom ukusu, trudim se da dobijem ukus po meri moje večere”.[14] Tokom posete Rimu 1805. godine, Irving je uspostavio prijateljstvo sa slikarom Vašingtonom Alstonom[12] i zamalo je bio nagovoren na karijeru kao slikar. „Moja sudbina u životu, međutim, bila je drugačije oblikovana”

Opis proizvoda Kako su dani u sedmici dobili nazive i kome su posvećeni. Nedelja u hrišćanskoj tradiciji prvi dan sedmice i znači neradan dan, dan kada se ne radi, ne dela. Sedmodnevni period nazivao se „sedmicom“, a samu nedelju su nazvali danom odmora, „nedelanja“. Dani koji slede posle dana odmora, dobili su svoja imena po redosledu: prvi posle nedelje – ponedeljak, drugi – utorak, sreda, je sredina nedelje, četvrti – četvrtak, peti, petak. Odakle potiču imena dana kod Slovena i zašto ih današnja nedelja ima baš sedam? Slovenska sedmica ima dugu istoriju i tradiciju. Zanimljivo je da svi slovenski narodi za sedmi dan, tj. nedelju, koriste reč istog porekla, a jedino je Rusi zovu voskresenije. Od davnina je kod Rusa ime „nedelja“ označavalo sedmicu (sedam dana), a nedeljni dan nastao od „ne-radni“,“ne-delatni“ je sedmi, slobodni dan. Takođe je verovatno da se staroslovenska „nedelja“ prvobitno sastojala od pet dana, dok je sedmodnevna ustanovljena kasnije. Kod hrišćana odgovore na ova pitanja daje Stari zavet, odakle postaje jasno da je vreme sedmodnevne strukture ustanovio Bog. Kao što je poznato, prema biblijskom predanju: prvi dan stvaranja stvorena je svetlost u drugom – voda i nebeski svod, trećeg zemlja, mora i biljni svet, u četvrtom svetlo i zvezde, u petom životinjski svet, šestog je stvoren čovek i naređeno mu je da se razmnožava, sedmi dan je posvećen odmoru. U drevnoj Rusiji, bio je poznat pojam o vremenu u nedeljama, po sedam dana u svakoj. Otuda je starorusko ime „nedelje“ sedmica. Za razliku od mnogih drevnih kalendara, u kojima su dani u nedelji imenovani imenama planeta posvećenih antičkim bogovima, to drevnoruski dani sedmice odražavaju njihov redni položaj u odnosu na „nedelje“, pa je tako nazvana „nedelja“ (od „ne delati“, ne raditi, i bio dan odmora).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Čarls Džon Hafem Dikens (engl. Charles John Huffam Dickens; Lendport, 7. februar 1812 — Hajam, 9. jun 1870) je bio najznačajniji engleski romanopisac XIX veka. Njegova dela pripadaju ranoj fazi realizma.[1] Dikens se danas smatra osnivačem socijalnog romana, a možda je njegova najveća zasluga što je malograđansku publiku pridobio za literaturu. Takođe je najpoznatiji pripovedač viktorijanskog vremena.[2][3] Dok je bio djete njegova porodica je često menjala mesto boravka u potrazi za poslom. Na kratko se školovao u privatnoj školi. Nakon što mu je otac uhapšen zbog nevraćanja dugova, Čarls 10 sati dnevno radi u fabrici paste za cipele. Kad je odrastao počeo je da radi kao novinar. Napisao je više obimnih romana. O tome koliko je njegov rad bio popularan u njegovo vreme govori to da se sva njegova dela, od prvog objavljivanja, stalno nadoštampavaju.[4] Novela Oliver Tvist je najpoznatije Dikensovo delo. Iako govori o jako ozbiljnoj temi, Oliver Tvist je pun sarkazma i crnog humora. Dikens je za svoje najbolje delo smatrao Dejvida Koperfilda,[5] roman koji sadrži dosta autobiografskih elemenata. Zagonetnost i tajanstvenost fabula njegovih romana tragovi su prethodne stilske formacije romantizma.[6] Dikens je slikar engleskog srednjeg i nižeg građanskog staleža i osnivač socijalnog romana. Njegova dela odražavaju sklonost humoru i satiri, ali i primesa romantičnog i sentimentalnog Rođen je 7. februara 1812. u Landportu, Portsi, kao drugo od osmoro dece Džona i Elizabet Dikens. Otac mu je bio činovnik. Ubrzo nakon Čarlsovog rođenja porodica se seli u Norfolk Strit, Blumsberi, te kada mu je bilo četiri godine u Čatam,[9] pa u Kent, gde je boravio sve do uzrasta od 11 godina. Puno vremena je provodio napolju, ali je i vrlo rado čitao, naročito romane Tobajas Smoleta i Henrija Fildinga.[10] Kratko vreme u kome je otac radio kao činovnik u mornaričkoj postaji za plate (engl. `Navy Pay Office`),[11] školovao se u privatnim školama. Njegovo školovanje u privatnim školama naglo je prekinuto, zbog finansijskih problema u porodici, zbog kojih se porodica preselila iz Kenta u Kamden Taun u Londonu 1822. godine. Sklon životu iznad svojih mogućnosti Xon Dikens je zatvoren zbog dugova u Sautvarku u Londonu 1824.[12] Ubrzo su s njime zatvorena njegova supruga i najmlađa deca, kao što je bio običaj u to vreme.[13] Čarls tada star 12 godina dodeljen je porodičnoj prijateljici Elizabeti Rojlans u Kamden Taunu.[14] Kasnije je stanovao na tavanu kuće agenta za insolvenciju Arčibald Rasela.[15] Obe su mu kasnije poslužili kao obrasci za likove.[16][12] Nedelje je sa sestrom Francis, kada je bila slobodna od obaveza na Kraljevskoj muzičkoj akademiji, provodio u zatvoru Maršalsi.[17] Da bi platio svoj smeštaj i pomogao porodici bio je primoran napustiti školu i da radi po 10 sati na dan u fabrici lepeći nalepnice na posude crnila za cipele, za 6 šilinga nedeljno. Teški, a često i okrutni radni uslovi ostavili su trajan trag na Dikensa, što je kasnije uticalo na njegove romane i eseje, te postalo osnova za njegov interes u socioekonomsku reformu i uslove rada. Nakon nekoliko meseci u zatvoru Maršalsi, preminula je Elizabeta Dikens, baka Džona Dikensa po ocu i ostavila mu imetak od 450 £. Zbog preuzimanja Džon je pušten iz zatvora. Podmiriviši svoja dugovanja, porodica Dikens je napustila zatvor.[18] Iako je Čarls počeo da pohađa školu Wеллингтон Хоусе Ацадемy u severnom Londonu, majka ga nije odmah izvukla iz fabrike.[19] Taj događaj razvio je kod Dikensa osećaj da bi očevi morali da vladaju porodicom, dok bi majke svoj deo uticaja trebalo da zadrže unutar doma. Odbijanje njegovog zahteva da se vrati iz fabrike bio je značajan faktor u njegovom odnosu prema ženama.[20] Pravednički gnev prema situaciji i uslovima u kojima je radna klasa ljudi živela postala je glavna tema njegovih dela. Radio je u pravnoj kancelariji advokata Elisa i Blekmora, kao mlađi činovnik od maja 1827. do novembraa 1828. Tada je napustio kancelariju i postao novinar. Dalji rođak Tomas Čarlton, bio je izveštač na sudu engl. „Doctors` Commons“ (građanski sud), te je Dikens s njim delio mesto, te pisao četiri godine izveštaje sa sud. Ova iskustva preneo je u svoja dela (romani „Nicholas Nickleby“, „Dombey and Son“, te posebno „Bleak House“), te u njima prikazao makinacije i birokraciju pravnog sistema širem broju ljudi, te preneo svoje stavove o teškom teretu koji čeka siromašne ljude ako su primorani da idu na sud. Godine 1830, Dikens je upoznao svoju prvu ljubav, Mariju Bidnel, za koju se smatra da je bila model za lik Dore u romanu „David Koperfild“. Marijini roditelji nisu odobrili udvaranje, te su Mariju poslali na školovanje u Pariz što je prekinulo vezu.[21] Novinarstvo i rani romani Godine 1832, s uzrastom od 20 godina, Dikens je bio energetičan, pun dobrog humora, uživao u poplarnim zabavama, bez jasne vizije šta želi da postane. Znao da želi da bude slavan. Privlačilo ga je pozorište, te je uspio da dobije audiciju u Kovent Gardenu, za koju se je dobro pripremio, ali ju je propustio zbog prehlade, čime su prekinute aspiracije o karijeri na pozornici. Godinu dana kasnije predao je svoju prvu priču „A Dinner at Poplar Walk“ u londonski časopis „Monthly Magazine“. Stanovao je u iznajmljenoj sobi u prenoćištu „Furnival`s Inn“, postao je novinar koji prati politiku, izveštavajući sa parlamentarnih rasprava i putujući Britanijom prateći izborne kampanje za novine „Morning Chronicle“. Njegovo novinarstvo u obliku crtica u časopisima, oblikovalo je u njegovu prvu zbirku dela engl. Sketches by Boz 1836. (Boz je bio njegov porodični nadimak koji je koristio kao pseudonim). Dikens je navodno pseudonim preuzeo od nadimka Mozes koji je on dao najmlađem bratu Augustusu Dikensu, prema liku iz dela Olivera Goldsmita engl. The Vicar of Wakefield. Kada je neko prehlađen htio da izgovori Mozes izgovorio bi Bozes, što je kasnije skraćeno u `Boz`. Naime Dikens je korišteno u to vreme u smislu engl. What the Dickens! u kojem Dikens zamenjuje reč „devil“, što bi se moglo prevesti na kao `Kog đavola!` (prvi je to koristio Šakespir u komediji „Vesele žene vindsorske“). Koristilo se i u frazi engl. to play the Dickens` (kao „uzrokovati haos/napakostiti“). Časopisima je pisao i uređivao ih do kraja života. Nakon uspjeha skica izdavači „Chapman and Hall“ ponudili su Dikensu da piše tekst uz ilustracije Roberta Sejmoura u mesečnom časopisu. Nakon drugog izdanja Sejmour je izvršio samoubistvo, te je Dikens zaposlio Hablot Najt Brauna da radi ilustracije. Iz te saradnje nastao je roman „The Pickwick Papers“ koji se izdavao u nekoliko poglavlja mesečno, te je u zadnjem nastavku prodan u 40000 kopija. U novembru 1836. Dikens je prihvatio radno mesto urednika u „Bentley`s Miscellany“, na kome je ostao tri godine dok se nije posvađao sa vlasnikom. Godine 1836. kada je izdao zadnji nastavak Pikvika počeo je da radi delove Oliver Tvista, uz sav posao u Bentliju koji je obuhvatao pisanje četiri predstave i nadgledanje njihove produkcije. Oliver Tvist, objavljen 1838. postao je jedna od bolje poznatih Dikensovih priča, koje je uspešno adaptirana za pozorište, te je bila prvi viktorijanski roman u kojem je dete bilo glavni lik. Dana 2. aprila 1836. oženio je Katarinu Tomson Hogart (1816–1879), kćerku Džordža Hogarta, urednika „Evening Chronicle“. Nakon kratkog medenog meseca u Čoku, Kent, vratili su se u Furnivalovu gostionicu. U januaru 1837. dobio je prvo od desetero dece, sina Čarlija, a nekoliko meseci kasnije porodica se smestila u Blumsberiju, na adresi 48 Doughty Street, London (Čarls je imao trogodišnji najam za 80 £ godišnje, od 25. marta 1837. do decembra 1839). Dikensov mlađi brat Frederik i Katarinina 17-godišnja sestra Mari doselili su s njima. Dikens se vrlo vezao uz Mary, koja je preminula u njegovom naručju nakon kratke bolesti 1837. Dikens je Mari idealizirao, te se smatra da su prema njoj stvoreni kasniji opisi likova Rose Maylie, Little Nell i Florence Dombey. Njegova tuga je bila tolika velika da je zakasnio sa pisanjem junskog odlomaka u Pickwick Papers i morao je da otkaže nastavke Oliver Tvista za taj mesec. U isto vreme se je nastavio njegov uspeh sa delima „Nicholas Nickleby“ (1838–39), „The Old Curiosity Shop“ i „Barnaby Rudge: A Tale of the Riots of `Eighty“ kao deo „Master Humphrey`s Clock“ serije (1840–41) - koji su se izdavali u nastavcima, a kasnije su izdani kao knjige. Prva poseta SAD Godine 1840. sa suprugom je prvi put posetio SAD i Kanadu. U to vreme još jedna mlađa sestra njegove supruge Katarina, Džeordžina Hogart, uselila se kako bi se brinula o mladoj porodici dok su roditelji bili na putu. Sa njima je ostala sve do Dikensove smrti. Svoja zapažanja i utiske zabeležio je u putopisu engl. American Notes for General Circulation. U delu je u nekoliko navrata oštro osudio robovlasništvo, koje je i ranije napao u delu „The Pickwick Papers“. U Njujorku se zadržao mesec dana, te je držao brojna predavanja. Često je postavljao i pitanje međunarodnog prava o autorstvu zbog svojih dela koja su objavljivana u američkim novinama. Po povratku u Englesku počeo je raditi na svojim božićnim pričama (1843. napisao je „A Christmas Carol“, 1844. „The Chimes“, a 1845. „The Cricket on the Hearth“). Nakon što je kratko živeo u Italiji (1844), putovao je u Švajcarsku (1846) gde počeo da radi na delu „Dombey and Son“ (1846–48).[11] To delo i „Dejvid Koperfild“ (1849–50) učinili su značajan umetički bileg u Dikensovoj karijeri i njegovi romani postali su ozbiljniji u temi i brižnije planirani od ranijih dela. Čovekoljublje U maju 1846. Angela Bardet Kots, nasledinica bogatstva bankarske porodice Kuts, predložila je Dikensu izgradnju prihvatlišta za „posrnule žene“ (prostitutke) iz radne klase. Iako je prvotno odbio, Dikens je osnovao utočište „Urania Cottage“ kojim je upravljao deset godina. Srednje godine U novembru 1851. Dikens se preselio u engl. Tavistock House, gde je napisao „Bleak House“ (1852–53), „Hard Times“ (1854) i „Little Dorrit“ (1857). U novom domu zabavljao se amaterskim pozorištem. Godine 1856. njegova primanja od pisanja bila su dovoljna da kupi Gad`s Hill Place u Highamu, Kent, gde je kao dete često prolazio i sanjao da će jednom živeti na takvom mestu. Neki događaji iz Šekspirovog „Henrija IV“, prvog dela, odvijala su se na tome mestu što je Dikensa takođe veselilo. Godine 1857. Dikens je iznajmio profesionalne glumice za predstavu „The Frozen Deep“ koju je napisao njegov štićenik Vilki Kolins. Dikens se zaljubio u jednu od njih. Ljubav prema Elen Ternan trajala je do kraja života. Dikens je bio star 45 godina, dok je Ternan imala 18 kada se je Dikens 1858. odlučio da se odvoji od supruge, što je po tadašnjim viktorijanskim konvencijama bilo vrlo neprimereno, dok je razvod bio nezamisliv. Kada je Katarina otišla iz doma povela je jedno dete, supruga ga nije više nikada videla, a decu je poverila sestri Džeordžini koje odlučila da ostane u Gad`s Hill Place. U to vreme iako se dvoumio da uzme učešća u javnim čitanjima, Dikensa su iz jedne bolnice (Great Ormond Street Hospital) zamolili da sujeluje u prikupljanju sredstava kako bi izvukao bolnicu iz financijske krize. Čarls Vest, Dikensov prijatelj koji je bio u upravnom odboru bolnice, zamolio ga je za pomoć, na što je Dikens pristao, te svojim javnim čitanjima prikupio dovoljna sredstva da osigura financijsku stabilnost bolnice za duže vreme. Tako je npr. samo 9. februara 1858. prikupio 3000 £. Nakon odvajanja od Katarine, Dikens je započeo niz vrlo popularnih turneja kroz Englesku, Škotsku i Irsku na kojima je čitao svoja dela, što je u sledećoj deceniji zaokupilo veći deo njegove energije, te je u to vreme napisao samo dva romana. Važnija dela „A Tale of Two Cities“ (1859) i „Velika očekivanja“ („Great Expectations“) bila su veliki uspeh. U to vreme bio je urednik, izdavač i autor u časopisima „Household Words“ (1850–1859) i „All the Year Round“ (1858–1870). U septembru 1860. u polju kod svoje kuće, Dikens je naložio veliku lomaču u koje je spalio većinu pisama, preživela su samo ona poslovne prirode. Kako je Elen Ternan takođe spalila sva Dikensova pisma trajanje i dubina njihove veze nije poznata. Tomas Rajt je tokom 1930-ih prisetio da je Ternan možda imala ljubavnu vezu sa Kanonom Benhamom, a da je par imao i sina koji je umro kao novorođenče, napomenula je Kate Peruđini, Dikensova kćerka, u razgovoru pred smrt 1929, koji je objavljen. Dokazi ne postoje. Na samrti Dikens je odredio isplatu anuiteta za Ternan koji ju je učinio financijski nezavisnom. U knjizi Klare Tomalin „The Invisible Woman“, navodi se da je Ternan tajno žvjela sa Dikensom barem 13 godina. Knjiga je kasnije pretvorena u predstavu „Little Nell“ autora Simona Greja. U to vreme Dikens je pokazivao pojačano zanimanje za paranormalno, te je postao jedan od prvih članova organizacije engl. The Ghost Club. Kasne godine Dana 9. juna 1865. na povratku iz Pariza sa Ternan, voz u kojem je Dikens putovao je učestvovao u saobraćajnoj nesreći. Prvih sedam vagona skliznulo je sa željeznog mosta koji je bio u popravci. Jedino je na koloseku ostao vagon prvog razreda u kojem je bio Dikens. Pre nego što su stigli spasioci, Dikens je pomagao unesrećenima sa vodoma i brendijem. Pre odlaska setio se rukopisa za nedovoršeno delo „Our Mutual Friend“ koje mu je ostalo u vagonu, te se vratio po njega. To iskustvo je kasnije iskoristio u kratkoj priči o duhovima „The Signal-Man“, u kojoj glavni lik predoseća vlastitu smrt u željezničkoj nesreći. Priča se bazira i na nekoliko pređašnjih željezničkih nesreća. Dikens je uspeo da izbegne da se pojavi pred istragom o nesreći, jer kako je putovao sa Ternana i njenom majkom, to saznanje bi izazvalo skandal. Iako nije zadobio nikakve ozlede, Dikens se nikada nije oporavio od traume željezničke nesreće. Njegov rad se sveo na završavanje započetog „Our Mutual Friend“ i započinjanje nikad završenog „The Mystery of Edwin Drood“. Druga poseta SAD Dana 9. novembra 1867. Dikens je iz Liverpula zaplovio na drugu američku turneju. Nakon što se iskrcao u Bostonu veći dio meseca posvetio je brojnim večerama sa prominentnim ličnostima kao što su npr. Ralf Valdo Emerson, Henri Vadsvort Longfelou i njegov američki izdavač Džejms Tomas Filds. U decembru su započela čitanja, trebalo je održati 76 nastupa uz zaradu od 19000 £, a trebalo je da traju do aprila 1868. Turneja je bila naporna, te iako bolestan, uspeo je da održi čitanja, a 23. aprila je isplovio na put kući. Oproštajna čitanja Između 1868. i 1869. Dikens je organizovao turneju „oproštajnih čitanja“ u Engleskoj, Škotskoj i Irskoj. Uspeo je odraditi 75 od dogovorenih 100 čitanja. Zbog napada vrtoglavice i paralize, na savet lekara, turneju je otkazao 22. aprila 1869. Nakon što se dovoljno oporavio dogovorio je posljednji niz čitanja, kako bi nadoknadio sponzorima ono što su izgubili zbog prekida turneje. Zadnje čitanje u turneji bilo je u Londonu St. James`s Hall. Zadnji javni nastup mu je bio na banketu Kraljevske akademije uz prisutvu Prica i Princeze od Valsa, gde je odao počast pokojnom prijatelju, ilustratoru Danielu Maklisu. Smrt Dana 8. juna 1870. Dikens je u svome domu doživeo još jedan moždani udar, nakon celog dana rada na delu „Edvin Drud“. Nije se osvestio te je sledećeg dana 9. juna, tačno pet godina nakon željezničke nesreće preminuo. Suprotno željama nije sahranjen u jeftinom, skromnom, i strogo privatnom pogrebu u katedrali u Ročesteru, već u Vestminsterskoj opatiji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Njemačke priče, Ernst T.A.Hoffmann Čovjek iz pijeska Zulemina pjesma Dama u bijelom Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Ernst Teodor Vilhelm Hofman (nem. Ernst Theodor Wilhelm Hoffmann; rođen 24. januara 1776. u Kenigsbergu, u istočnoj Pruskoj, umro 25. juna 1822) bio je nemački književnik, najpoznatiji predstavnik romantizma u nemačkoj književnosti. Poznat je pod imenom E. T. A. Hofman (nem. E. T. A. Hoffmann). Pisao je pripovetke sa elementima strave i fantazije. Bio je svestran umetnik - književnik, kompozitor, muzički kritičar, slikar i karikaturista. Njegove pripovetke su imale veliki uticaj u 19. veku, a on je bio ključni književnik nemačkog romantizma. Mladost Njegovi preci i sa majčine i sa očeve strane bili su pravnici. Otac mu je bio pravnik, ali takođe i pesnik i muzičar amater. Ernst se rodio kao najmlađi od troje dece. Roditelji su mu se rastali 1778. Otac mu je živeo sa najstarijim sinom, a majka je ostala u Kenigsbergu sa rođacima, dve tetke i sa ujakom. U domaćinstvi je dominirao njegov ujak. Do 1792. pohađao je luteransku školu zvanu i građanska škola, u kojoj se poklanjalo dosta pažnje klasicima. Pokazao je talent i za slikanje i za klavir, ali nije pokazivao veliki entuzijazam. Nije pokazivao ni entuzijazam za nove umetničke ideje, koje se se tada pojavile u Nemačkoj. Ipak čitao je i Fridriha Šilera, Getea, Svifta, Šterna, Rusoa i Žan Pola, a napisao je i deo romana. Oko 1787. sprijateljio se sa Teodorom Gotlibom fon Hipelom, sinom pastora i prijatelja Imanuela Kanta. Tokom 1792. pohađao je neka Kantova predavanja. Provincija Tokom 1794 zaljubio se u udatu ženu Doru Hat, koja je bila deset godina starija od njega. Njena porodica je 1796. protestovala protiv njega, pa su ga prinudili da ode u provinciju kod jednoga svoga ujaka u Šleskoj. Zaposlio se kod ujaka u Glogau u Šleskoj. Nakon polaganja ispita posetio je Drezden, gde je bio oduševljen slikama u galeriji, posebo Rafaelom i Koređiom. Njegov ujak je 1798. dobio unapređenje i posao na dvoru u Berlinu, pa je Hofman sa njim završio u velikom gradu. Tu je Hofman po prvi put pokušao da postane kompozitor, pa je napisao operetu Maske i poslao ju je kraljici Lajzi od Pruske. Stigao mu je sa izvesnim zakašnjenjem službeni odgovor da se obrati kraljevskom teatru. Do vremena kada je stigao odgovor Hofman je položio treću rundu ispita i sa svojim prijateljem Hipelom je putovao u Poznanj, a usput su se zaustavili i u Drezdenu da vide galeriju. Od 1800. do 1803. radio je u pruskim provincijama u području Mazovije. Po prvi put je radio, a da ga nije nadzirao niko iz njegove porodice. Tu je brzo napravio skandal nakon karnevala 1802. Na balu su podeljene karikature oficira, koje je on nacrtao. Ubrzo se saznalo da je on autor karikatura. Poslali su prijavu protiv njega u Berlin, ali u Berlinu nisu hteli da oštro kazne mladog službenika, pa ga premeštaju u Plok u Novoj Istočnoj Pruskoj. Kada se smestio u zabačenom Ploku, vratio se u Poznanj da se oženi sa Marijanom Teklom Rorer. U Plok su se vratili u avgustu 1802. Plok je bio dosta izolovan, pa je Hofman iskoristio izolaciju pišući i komponujući. Tu se takmičio i za nagradu u jednom časopisu. Njegova drama je bila najbolja, ali nije dobila nagradu. Početkom 1804. dobio je službu u Varšavi. Varšava Hofman je vreme provedeno u Poljskoj smatrao najlepšim delom svoga života. U Varšavi je bila ista atmosfera, koju je osećao u Berlinu. Tu je obnovio prijateljstvo sa Zahariasom Vernerom, a sreo se i sa Juliusom Icigom, koji je bio član berlinske književne grupe Nordštern (severna zvezda). Nažalost po njega Napoleon je 28. novembra 1806. zauzeo Varšavu, pa je Hofman kao službenik Pruske odmah izgubio posao. Vratio se u Poznanj i tu je razmišljao da li da ide u Beč ili u Berlin. Bolest je odložila put, a francuske vlasti su zahtevale da se svi bivši službenici zakunu na odanost ili da napuste zemlju. Pošto mu nisu dali pasoš do Beča morao je u Berlin. Berlin i Bamberg Sledećih petnaest meseci predstavljali su njegov najgori period života. Napoleonova vojska je okupirala i Berlin, pa je živeo od veoma oskudnih prihoda. Stalno je posuđivao novce od prijatelja i i dalje je bio gladan. Sa ženom je 1. septembra 1808. došao u Bamberg, gde je dobio posao menadžera pozorišta. Hofman nije uspevao da poboljša standarde izvođenja, pojavile su se i intrige protiv njega i izgubio je taj posao. Posle toga bio je muzički kritičar u jednim novinama u Lajpcigu. Hofman je uspeo 1809. kada je objavio priču Vitez Glik, o jednom ludaku koji je verovao da je kompozitor Kristof Vilibald Glik. Počeo je tada da koristi književno ime E. T. A. Hofman, tvrdeći da je ono „A“ u čast Amadeusa Mocarta. Zapošljava se 1810. u teatru Bamberg kao dekorater i scenarista. Davao je i privatne časove muzike. Dobio je zatim 1813. posao direktora muzike u jednoj pokretnoj operi, koja se u tom trenutku nalazila u Drezdenu. Drezden i Lajpcig Pruska je 16. marta 1813. objavila rat Francuskoj, tako da je putem imao poteškoća. Opera u kojoj se zaposlio premestila se u Lajpcig. Nije mogao da nađe transport do Lajpciga, jer okolo je trajao rat. Stigao je konačno 23. maja. Pošto je primirje proglašeno 4. juna opera se vratila u Drezden. Međutim nakon završetka primirja 22. avgusta morali su da se sele iz predgrađa u sam grad, jer trajala je bitka kod Drezdena. Grad se predao 11. novembra, a opera je 9. decembra putovala u Lajpcig. U februaru 1814. posvadio se sa direktorom opere, koji mu je dao 3 meseca otkaznog roka. Berlin U septembru 1814. vratio se u Berlin i ponovo je dobio dobar položaj. Njegova opera se izvodila u berlinskom teatru. Hofman je alkoholom uništavao zdravlje, a imao je i sifilis. Takvo stanje je dovelo 1822. do paralize. Svoje poslednje radove diktirao je sekretarici ili ženi. Umro je 25. juna 1822. u 46-oj godini života. Stvaralaštvo Na osnovu iskustva do kojih je dolazio u istražnoj komisiji, napisao je romantičarsku satiru na društvene prilike, „Majstora Buvu“. Bio je sklon sanjarenjima i imao je potrebu za danteovskim kultom dame. On je među prvima izneo misao o muzičkom identitetu stvari i bića i smatra se prethodnikom Poa i Mopasana u noveli užasa i strave. U njegovom stvaralaštvu vidljiva je romantičarska pojava pretapanja iz stvarnog u imaginarno, a metamorfozu je učinio principom literalne kreacije. Za Hofmana je život bio tamnica, te je bežao iz jedne forme života u drugu, a svoja raspoloženja beležio je u dnevniku posebnim znacima. U delima Princeza Brambili i Zlatni lonac otkrivao je jedinstvo svega živog i postojećeg. Karikirajuća opservacija koja za podlogu ima kritički stav prema društvu, jedan je od elemenata Hofmanovog literarnog postupka. Da bi se shvatila Hofmanova fantastika, važno je znati i da čudesa i čudovišta treba da se posmatraju kao subjektivna kategorija, dok su realni uzroci skriveni pod maskom fantastičnih simbola i pušteni da se transponuju na viši plan. Važna je i ljubavna tematika za Hofmanovo delo, a javlja se u fantastici i funkcionalnim oblicima. Hofman je ludilu dao sasvim novu, donkihotsku boju pretvarajući ga u ludilo idealnog zanosa i poetske čežnje koja […] smešta svoje sopstvene snove i zanose u stvarne okvire, oživljava ih i pretvara u stvarno. Po Hofmanu, svaki čovek je sposoban za zlo. Fantastika se može javiti na više načina. Prvi način je preko personifikacije, tačnije, Hofman oživljava sve čega se dotakne. Drugi način, određen kao sintaksočko-stilistički put, jeste pretvaranje epiteta u stvarna svojstva pri čemu epitet ne gubi svojstva sintaksičke potčinjenosti subjektu. U njegovim delima fabula je, u većini slučajeva, iskidana, okrnjena, razbijena. Svaka njegova fabula ima centar koji sadrži misaonu poruku. Ako posmatramo Hofmanove priče Peskar i Gospođicu Skideri, onda možemo govoriti o sličnostima i razlici u njihovom komponovanju. Pre svega Peskar se oslanja na epistolarnu formu, što nije slučaj u drugoj priči. I u jednoj i u drugoj priči može se govoriti o prisustvu fantastičnih elemenata. Isto tako i u jednoj i u drugoj priči prisutne su ličnosti čije su odlike zlog i đavolskog jasno naglašene ne samo spoljašnjim izgledom nego i psihološkom karakterizacijom. Obe priče sadrže i priče o ljubavi s tim što tu postoji izvesna razlika. Naime Natanael je u vezi sa Klarom, ali ta veza ne opstaje do kraja, dok veza Olivijea i Madlene biva krunisana brakom. Postoji vidna razlika u pogledu osnovnih motiva. U Peskaru glavni je motiv očiju i motiv mehanizma. Naizgled glavni lik Natanael, na kraju umire, a Klara, ipak ostvaruje sreću. Glavno je pitanje nesklada između spoljašnjeg i unutrašnjeg života i viđenje sablasnog. Prisutan je sveznajući pripovedač koji se oglašava, date su retrospekcije i anticipacije. U Gospođici Skideri vidno je naglašen odnos umetnik-stvoreno delo. Priča je fragmentarno organizovana, ima digresija, likovi imaju ulogu pripovedača. U samoj priči primetni su uplivi različitih žanrova. Za razliku od prve priče, ovde je sve podređeno rešavanju zločina. Rešavanje zločina zahteva povratak u prošlost Pojavljuju se detektivi koji razrešavaju zločine kroz niz slučajnih situacija. Ova priča preteča je detektivskog žanra. Peskar Hofmanova priča Peskar delom se oslanja na epistolarnu formu. Sastoji se iz pisma Natanaela Lotaru, Klarinog pisma Natanaelu, i još jednog Natanaelovog pisma Lotaru koje se prekida pojavom sveznajućeg pripovedača. U pismima su retrospektivno dati krucijalni događaji iz Natanaelovog detinjstva. Izneta retrospekcija asocijativno je motivisana. Peskar ima motive čudnog, neobičnog i tajanstvenog te se može posmatrati kao preteča horor žanra. Priča je predstavljena tako da prati Natanaelove događaje i osećaje. Dominiraju dva tajanstvena motiva, motiv peskara i motiv mehanizma. Motiv očiju je lajt motiv koji povezuje svaki motiv u priči te su vidljive težnje romantičarske ideologije. Sam romantičarski duh opterećen je saznanjem o neskladu između duha i spoljašnjeg života. Ono što je romantičare dovodilo do mogućnosti otkrivanja sablasnog bilo je rasplinjavanje između spoljašnjeg i unutrašnjeg. Klasična obrada fenomena sablasnog, čija je težnja koren ludila, prisutna je i u Peskaru. Sablasno je moguće svesti na traumu iz detinjstva što se povezuje sa alhemičarem Kopelijusom i što dovodi do stvaranja iskrivljene percepcije spoljašnje stvarnosti. Glavna ličnost je Natanael. Motivisan susretom sa Kopelijusom, piše pismo Lotaru kome govori o užasnom događaju koji ima ubistveni uticaj na njega. Početna epizoda podredila je sva njegova dalja osećanja. Muči ga sećanje iz detinjstva pa govori: Naslućuješ da samo naročiti odnosi koji duboko zadiru u moj život mogu da pridadu značaj ovom slučaju, pa čak i da mora da na mene zlotvorski deluje ličnost onog kobnog trgovčića. Kroz reminescenciju, Natanael iznosi sećanje iz detinjstva. Govori o Kopelijusu, čoveku koga smatra krivim za smrt svoga oca, i čoveku koga se plašio i gadio. Spoljašnji izgled Kopelijusa navodi nas da pomislimo da je reč o nečemu demonskom. Te zelene, mačje oči, usta koja su se razvlačila u pakostan smeh, zubi kroz koje je šištao neobičan zvuk, znak su pravog demona. Zlog ima i u njegovom ponašanju jer je namerno dodirivao hranu i piće, iako je znao da deca ništa onda neće okusiti. Sablasno zavisi od toga čijim se očima vidi. U samom Peskaru vidljivo je još jedno viđenje sablasnog. Posmatrajući Klaru i Natanaela možemo govoriti o dvama pogledima na svet, realnom i imaginarnom. To realno viđenje života iznosi Klara, koja smatra da su sve užasne stvari o kojima Natanael govori samo mogle da se dogode u njegovoj duši i da spoljašnji svet u tome nije učestvovao. Po njoj, Kopelijus može da deluje kao đavolska sila samo ako je ne prognamo iz srca i misli. Daje objašnjenje da su ga se deca gadila jer ih je mrzeo, a Natanaelov otac je umro delom i zbog svoje neopreznosti. Suprotno zdravorazumskoj perspektivi čiji je nosilac Klara, Natanael smatra da je zla sila, otelotvorena u Kopelijusu mogla spolja da stupi u njegov život. Klara je realizovana kao antipod Natanaelu, a kasnije i Olimpiji pa ona na kraju jedina zadovoljava životne kvalitete. Njen lik i temperament imaju prirodno određenje, a romantičari su u prirodnom poretku videli ideal života. Dok Natanael veruje u Kopelijusa, on postoji. Klara ga savetuje da vedrinom pobedi stanje u kome se nalazi. Međutim, vedrine nema jer ju je vera u sablasno ubila. Natanael gubi pesnički dar, tone u snove, i juri ka ludilu. U trećem pismu, daje svoju opsednutost, Olimpijom, mehanizmom. Pojavljuje se sveznajući pripovedač koji vodi neku vrstu dijaloga sa čitaocem. Objašnjava razlog koji ga je naveo da napiše ovu priču, i pokazuje način na koji ju je koncipirao. Potom dodaje ono što treba da se zna, a što nije uneo u pismima. Objašnjava da su Klara i njen brat, Lotar, dospeli u Natanaelovu porodicu nakon smrti oca. Postavlja se pitanje Klarine lepote i njene prirode. Lik Klare jednim delom gradi se preko karakterizacije koju iznosi pripovedač imala jaku maštu vedrog, otvorenog pravog deteta […] mnogi prigovarali da je hladna bez osećanja i prozaična […] a Klarina hladna priroda sve više je izazivala Natanaelovo neraspoloženje. Dokaz poslednjoj tvrdnji je i to što Natanael Klaru naziva bezdušnim automatom pošto ne razume pesmu koju je napisao. Natanael kasnije doživljava ono što je ispevao u pesmi. Važno je ukazati da pojava Kopelijusa utiče na Natanaelovo ponašanje. Ipak, možda Natanaelove oči nisu krive za izobličenje sveta. Ono što ga približava grotesknoj izabranici njegovog srca jeste požar koji je zadesio njegov dom. Pojavljuje se motiv očiju kroz priču o trgovcu Kopoli koji prodaje durbin, a što će Natanaelu pomoći da gleda Olimpiju, koja je, kao i on, automat. Scena prodaje durbina zasnovana je na jezičkom nesporazumu. U opisu Olimpijinih ženskih kvaliteta do izražaja dolazi ironija. Susret sa Kopolom dat je kao asocijacija sećanja na događaje iz detinjstva. Ono što primećuje na Olimpiji jesu ukočene mrtve oči. Ne primećuje da je reč o mehanizmu i ne sluša druge koji govore da je to mehanizam, pravi se da je živo biće, a mora da ima neki đavo. Prikazan je doživljaj Olimpije od strane širih društvenih krugova. Fantastično je toliko realno prikazano da se i ne sumnja. Natanael se divi njenom pogledu koji kaže više nego bilo koji jezik, zadivljen je jer ume da ga sluša. Sukob Spalancanija i Kopole, koji Natanael posmatra, predstavlja centralni deo ove priče. Kopelijus otima figuru Olimpije od Spalancanija, ali ne i oči. Dolazi do promene registra pripovedanja. Dat je prelazak sa fantastičnih na satirično-realistične tonove. Ono što se dešava Olimpiji dato je kao alegorija. Postojanje dve perspektive utiče da se žanr ne može odrediti do kraja. Priču određuje izrazit dualizam. Javlja se sukob spoljašnjeg i unutrašnjeg, prirodnog i veštačkog. Sve se vrti oko očiju. Natanael se na trenutak vraća u ravnotežu, ali ne zadugo. Klimaks pripovedanja ostvaren je prilikom prelaska iz epistolarne u novelističku priču. Spreman je da obnovi ljubav sa Klarom, ali dobija napad ludila. Durbin koji uzima da vidi grm koji mu se približava, čini da poludi. Klaru jedva spašava Lotar. Natanael vidi advokata Kopelijusa, za čije postojanje sam pripovedač daje potvrdu. U trenutku kad ga ugleda viče: Ha! Lepi oki, lepi oki! Kopelijus kao da anticipira nešto što će se desiti. Natanael skače sa zgrade, završava najtragičnije, a njegova smrt dovodi do nestanka Kopelijusa. Sam kraj predstavlja neku vrstu ironičnog epiloga u kome je prikazana porodična idila u kojoj se Klara smiruje nakon Natanaelove smrti. Vedrina se rađa, dok je život nesvestan sablasnog. Gospođica Skideri Gospođica Skideri jeste priča koja je bliža obliku iz koga se razvio detektivski žanr. Predstavlja Hofmanovo remek-delo u kome Kardijak, gonjen unutrašnjim glasom, zlotvor vladavine Luja XIV, ubija one koji naruče dragulje. Hofman je pseudoistorijske događaje vezane za trovanje iskoristio kao uvod za priču o Kardijaku i njegovoj poremećenoj ljubavi prema draguljima. Nešto demonsko u njemu ne dozvoljava mu da se odvoji od nakita. Stvara se specijalna atmosfera straha usled tajanstvenog ubistva što je nadovezano na ubistva trovanja arsenikom. Takvim činom on dragulje želi da povrati jedinom njihovom vlasniku-sebi. Policija veruje da je u pitanju zločinačka banda, i ne može da mu uđe u trag. Početak priče vremenski je situiran u kišnu noć. Gospođica Skideri, autor romana i stihova na čudan način postaje deo priče, onda kada nepoznati mladić zakuca na njena vrata kako bi je upozorio da može spasiti ljudski život. Drugi susret sa njim je na trgu, pored gomile ljudi. Treći susret, prikazan na patetično sentimentalan način, predstavlja uvod u pravu priču. Taj mladić sin je njene nekadašnje štićenice. Upravo to je jedan od razloga njene motivisanosti da ga oslobodi krivice. Ona koja je oličenje dobrote i ljupkosti, treba da se suprotstavi zlu. Kolika je Hofmanova mašta vidljivo je i u samom postupku dodeljivanja uloge detektiva ovakvoj osobi. Gospođica Skideri, vidljivo zbunjena ne zna kome da veruje te i ona sama poveruje u postojanje demonske sile. Do istine o Kardijaku dolazi nakon razgovora sa mladićem ove devojke. Njoj je dodeljena uloga ubeđivanja kralja da pomiluje mladića. Centralna priča je fragmentarno organizovana sa puno epizaoda i digresija. Ima puno epizoda i najčešće su retrospektivnog karaktera, a motivisane su pojavom novih likova i u njima se objašnjava prošlost likova. Retrospekcijom će biti objašnjena i prošlost čuvenog zlatara Renea Kardijaka, kao i život njegove ćerke i Olivija Brisona. U pojedinim epizodama su likovi naratori, te lik postaje pripovedač. Dominiraju naracija i monolog. U Parizu ljudi bivaju ubijeni ili pretučeni usred noći na ulici, njihov dragocen nakit nestaje, a ubica je onaj koji i stvara nakit. Ima puno događaja koji se mogu smatrati tajanstvenim, čijim će se rasvetljavanjem doći do saznanja da su bili logični. Ubistva su povezana s Olivijeom jer je otkrio Kardijakovu tajnu, on je do kraja patetičan i ne želi da otkrije ubicu pošto je u ljubavi sa Madlonom. Vrhuncem lojalnosti smatra se kad na leđima donosi mrtvog Kardijaka i ne želi da iskoristi njegovu ispovest. Likovi se mogu podeliti na dve velike grupe, na božanske i đavolske. Gospoćica de Skideri upućuje na božanske anđeoske likove, insistira na čistoti, pravdi. Ona je data kroz topos ženskih detektiva koji se na zapadu javljaju od 1890. godine. One, kao i gospođica de Skideri slučaj rešavaju zahvaljujući nizu slučajnosti. Toposi koje ona preuzima vode ka razrešenju. Sve što čini stvar je slučajnosti i tek nakon susreta sa Olivijeom preuzima pravu akciju. Pred nju izlazi ubica koji kaže da je kriv za Kardijakovu smrt. On je ponosan na svoje delo jer je Kardijak počinio mnoga ubistva. Daje se važnost zaštite svedoka, da se ne otkrije ono što je Skiderijevoj rekao pravi Kardijakov ubica. Uz pomoć advokata treba da se razreši nečija sudbina. Madlona, koja predstavlja anđeosku figuru, budi uspomene kralju, što ga motiviše da oslobodi Olivijea, ali joj i daje miraz. Može se ukazati na zanimljivost likova htonskog tipa. Kroz La Renija i portretom i karakterno data je ružnoća. U liku Kardijaka prisutno je više različitih tradicija koje su ga oformile. Đavolski aspekt njegove prirode pojačan je njegovim izgledom, riđost je smatrana oznakom đavola. On ima „pogled iz malih, duboko uvučenih očiju, koje su zeleno svetlucale...” U punom sjaju znao je da obradi neugledan dragulj uz neznatan novac. I psihološki je motivisano to đavolsko u njemu. Kad vidi dragulj, njegove oči zablistaju. Postajao je surov i drzak kad bi morao da ga preda. U tim trenucima ima sve odlike đavolskog. Priznaće Skiderijevoj da je nakit koji se kod nje našao radio misleći na nju, ali i da je nestao iz njegove radionice. Moli je da primi ono što drugi dobijaju uz molbu i zaklinjanje, jeca, i kao mahnit odjuri. Gospođica de Skideri taj nakit naziva „amajlijom samog nečastivog. Ona je ogorčena i uplašena. Posmatrajući Kardijaka i njegove dragulje može se ukazati na romantičarsko shvatanje odnosa između tvorca i njegovog dela. U konceptu Kardijakovog lika dosta je dato od romantičarskog odnosa prema umetnosti. Ako posmatramo politički plan vidimo da je dat La Reni, kao predstavnik anahronog sudskog sistema i Degre koji je prototip detektiva. La Reni do priznavanja dolazi preko mučenja, dok je savremeni odnos prema zločinu utvrđen pojavom pravnog sistema. Detektiv Degre najavljuje prave detektive. On je i aktivan učesnik potrage za ubicom. Ne uspeva da uhvati ubicu već pada, u čemu ima komike. Priča može da se čita iz perspektive različitih žanrova, horor, detektivskog, a čudno nestajanje ubice, objašnjeno logičnim načinom koji je kao i samo objašnjenje diskutabilan, jeste uticaj gotike. Na kraju, koji je izdvojen elipsom i predstavlja neku vrstu epiloga, bračni par odlazi u Ženevu, a blago je vraćeno vlasnicima. Gospođica de Skideri daleko je važnija kao prototip detektivskog žanra i mnogi se postupci uzimaju kao najava modernog pripovedačkog modela. Fragmentarno je organizovan niz epizoda, prisutni su likovi koji preuzimaju ulogu pripovedača , preko ispovesti sledi otkrivanje detalja iz prošlosti. Rešenje identiteta ubice se nalazi u prošlosti. Isto tako prisutno je ukrštanje paralelnih tokova.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nultoj strani ima posveta i decijim ruukopisom napisano `Milici za rodjendan od Maje` i na zadnjoj nultoj stranici ima izvrljano malo hem. olovkom sve ostalo uredno! Ilustrovao: Ivan Kozaric Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 — Beograd, 11. februar 1993) bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Mihailo je bio sin Dimitrija i Nerandže Maksimović, Nerandža-Nera je bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca.[1] Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova.[2] Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.[3] Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti,[3] a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović.[3] Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa. Književna dela Nagrada za pisca godine Spomenik pesnicima sa likom Desanke Maksimović u Valjevu Grob Desanke Maksimović u Brankovini Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao”. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje”, „Strepnja”, „Prolećna pesma”, „Opomena”, „Na buri”, „Tražim pomilovanje” i „Pokošena livada”.[4] Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka”[5] — pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu.[6] Pesma je objavljena tek posle rata. Zbog jedne od njenih rodoljubiih pesma, neobjavljena pesma „U ropstvu”, bila je i zatvarana.[7] Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Paukova ljuljaška (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Ko je veći, pesme (1955) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Šumska ljuljaška, pesme (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Čudo u polju, pesme (1961) Medvedova ženidba, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Sunčevi podanici, pesme (1962) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Bela vrana, pesme (1964) Ose mađioničari, pesme (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Zlatni leptir (1967) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Slavuj na grobu (haiku pesme, 1990) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992) Poezija Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima.[3] Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje. U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije. Priznanja Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973), nagrada „Mlado pokoljenje” (1959). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva. Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja” na konkursu časopisa „Misao”. Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola”, kako ju je narod tokom vremena prozvao. Godine 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac” makedonskih Večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom.[8] Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje za celokupan životni rad. Maja 1968. odlikovana je Ordenom Republike sa zlatnim vencem.[9] U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27. oktobra 1990. godine.[10] Pesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom. Dana 12. februara 1993. Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović”. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije.[11] Zadužbina je osnovana 19. marta 1993. Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka”. Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini[12] Dana 23. avgusta 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku.[13] U selu Bogoštica kod Krupnja 2013. godine otvoren je Dom srpske poezije „Desanka Maskimović” u sastavu novoizgrađenog Manastira Svete Trojeručice Hilandarske. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Janeza Solea Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 — Beograd, 11. februar 1993) bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Biografija Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Mihailo je bio sin Dimitrija i Nerandže Maksimović, Nerandža-Nera je bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca.[1] Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova.[2][3] Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.[4] Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti,[4] a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović.[4] Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa. Književna dela Nagrada za pisca godine Spomenik pesnicima sa likom Desanke Maksimović u Valjevu Grob Desanke Maksimović u Brankovini Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao”. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje”, „Strepnja”, „Prolećna pesma”, „Opomena”, „Na buri”, „Tražim pomilovanje” i „Pokošena livada”.[5] Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka”[6] — pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu.[7] Pesma je objavljena tek posle rata. Zbog jedne od njenih rodoljubivih pesma, neobjavljena pesma „U ropstvu”, bila je i zatvarana.[8] Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Paukova ljuljaška (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Ko je veći, pesme (1955) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Šumska ljuljaška, pesme (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Čudo u polju, pesme (1961) Medvedova ženidba, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Sunčevi podanici, pesme (1962) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Bela vrana, pesme (1964) Ose mađioničari, pesme (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Zlatni leptir (1967) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Slavuj na grobu (haiku pesme, 1990) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992) Poezija: Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima. Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje. U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije. Priznanja Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973), nagrada „Mlado pokoljenje” (1959). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva. Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja” na konkursu časopisa „Misao”. Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola”, kako ju je narod tokom vremena prozvao. Godine 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac” makedonskih Večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom. Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje za celokupan životni rad. Maja 1968. odlikovana je Ordenom Republike sa zlatnim vencem. U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27. oktobra 1990. godine. Pesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom. Dana 12. februara 1993. Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović”. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije.[12] Zadužbina je osnovana 19. marta 1993. Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka”. Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini Dana 23. avgusta 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku. U selu Bogoštica kod Krupnja 2013. godine otvoren je Dom srpske poezije „Desanka Maksimović” u sastavu novoizgrađenog Manastira Svete Trojeručice Hilandarske.

Autor - osoba Palacio, R. J., 1963- = Palasio, R. H., 1963- Naslov Agi & ja : tri priče o Čudu / R. H. Palasio ; [prevod sa engleskog Nikola Živanović] Jedinstveni naslov Auggie & Me. srpski jezik Ostali naslovi Agi i ja Vrsta građe roman URL medijskog objekta dečje, opšte Jezik srpski Godina 2018 Izdanje 1. Deretino izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dereta, 2018 (Dereta : Beograd) Fizički opis 330 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Živanović, Nikola, 1979- = Živanović, Nikola, 1979- Zbirka ǂBiblioteka ǂTeen / [Dereta, Beograd] Sadržaj Sadržaj s nasl. str.: Julijanovo poglavlje; Pluton; Šingaling. (broš.) Napomene Prevod dela: Auggie & Me / R. J. Palacio Tiraž 1.000 Na presavijenom delu kor. lista beleška o autorki „NE MOŽEMO DA BUDEMO PRIJATELJI SAMO KAD NAM TO ODGOVARA. ZA PRAVA PRIJATELJSTVA VREDI SE MALO VIŠE POTRUDITI!” Roman „Čudo“, dirljiva priča o Avgustu Pulmanu, desetogodišnjaku sa deformacijom lica, osvojio je simpatije čitalaca širom sveta. Međutim, sada o Agijevom životu i zbivanjima u školi „Bičer” saznajemo iz malo drugačije perspektive: iz ugla školskog siledžije Julijana, iz ugla Agijevog davnašnjeg prijatelja Kristofera i, na kraju, iz ugla Agijeve nove školske drugarice Šarlot. Roman „Agi & ja“ nije zamišljen kao klasični nastavak, jer ne prati dalje događaje iz života glavnog junaka „Čuda“ – to je prepušteno mašti čitalaca. U fokusu i nije Agijev lik, već njegov uticaj na živote ova tri junaka. Autorka nam na vrlo upečatljiv način pokazuje kako ista priča može imati različita tumačenja, zavisno od posmatrača. Da li je Julijan zaista samo bezobrazni siledžija ili se ispod tog oklopa okrutnosti krije nešto drugo? S kakvim sve izazovima i iskušenjima je Kristofer morao da se suoči zbog svog prijateljstva sa Agijem? Zbog čega je zapravo Šarlot fina prema Agiju? Ove tri priče objedinjene su u jednu čarobnu knjigu, koja, poput Čuda, govori o prijateljstvu, lojalnosti, plemenitosti i ljubaznosti i uči mlade značaju saosećanja, prihvatanja različitosti, tolerancije i pristojnog ophođenja prema drugima. „Ne samo pratilac Čuda već i svojevrsno čudo.“ – Kirkus Reviews R. H. PALASIO je dvadeset godina radila kao dizajner korica za knjige, sve vreme maštajući da napiše i ilustruje sopstvenu knjigu. Nakon debitantskog romana Čudo (2012), po kome je 2017. snimljen i istoimeni film, autorka je objavila i romane Agi & ja: tri priče o čudu (2015), 365 Days of Wonder: Mr. Browne’s Precepts (2016) i We’re All Wonders (2017). Za izuzetno kratko vreme njena dela dostigla su ogromnu popularnost kod čitalaca svih uzrasta. R. H. Palasio živi u Njujorku, sa dvojicom sinova, dva psa i jednim mužem. MG24 (N)

Ima pečat biblioteke, nedostaje najavni list, inače dobro očuvano unutra. Ilustracije Vladimir Džanko. Autor - osoba Gardaš, Anto Naslov Duh u močvari / Anto Gardaš ; [ilustrirao Vladimir Džanko] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1989 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1989 (Zagreb : „Ognjen Prica“) Fizički opis 179 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Džanko, Vladimir Zbirka ǂBibliotekaǂ Vjeverica (karton) Napomene Tiraž 5.000. Duh u močvari je roman Ante Gardaša čija se radnja odvija u Kopačevu i Kopačkom ritu. Roman je prvi put objavljen 1989. godine. U njemu se autor predstavlja kao dobar poznavatelj i veliki ljubitelj prirode. Gardaš svoje junake Mirona i Melitu, poznate iz trilogije „Ljubičasti planet“, „Bakreni Petar“ i „Izum profesora Leopolda“, dovodi u Kopački rit usred zime. Otkriva golemo bogatstvo raznolikosti oblika, detalja i odnosa koji vladaju u tom prirodnom parku. Obogaćuje roman prirodoslovnim činjenicama upoznajući čitatelje s raznolikim pticama koje se tu gnijezde i zadržavaju, kao i s ostalim životinjama kojima je tu obitavalište. Junaci pomažu lovcima prehranjivati životinje u oštroj zimi, a svojim dječjim nemirom i radoznalošću oni pokreću radnju. Fabula ima formulu kriminalističkog romana građenog po detekcijskoj metodi. Odrasli ne uspijevaju otkriti počinitelje bezakonja, ali djeca otkrivaju zlikovce, pribavljaju dokaze i razrješavaju misterij o duhovima. U ovoj uzbudljivoj krimi-priči čitatelj otkriva ljepote rita, njegova jezera, bare, otoke, puteljke, biljni i životinjski svijet i ne može ne osjetiti njegovu posebnost. Tako uz krimi-priču s elementima pustolovnog romana imamo i priču o izazovnom odnosu čovjeka i prirode i opasnosti kada je prirodni poredak stvari ugrožen, što postaje velika kušnja za civilizacijski opstanak. Ovaj roman poziv je na čuvanje prirodnih ljepota i njenih stanovnika. Fabula je dinamična, napeta, puna neizvjesnosti i iščekivanja. Gardaš je majstor u vođenju radnje, stvaranju zapleta i neočekivanih obrata te u spretnom rasplitanju. Glavne junake krase osobine upornosti, hrabrosti, prijateljstva i spremnosti za pomoć. Pripovjednu strukturu romana karakterizira jednostavan, razgovijetan jezik s obiljem životnih dijaloga. Likovi su i razgovorno izdiferencirani: dječaci mnogo upotrebljavaju žargonske izraze, Melita voli umanjenice, a gospodin Jozsef Varga, Mađar podrijetlom, govori brkajući rodove i padeže. Pored Mirona i Melite važniji junaci romana su još: Eukaliptus ili Liptus (pravo ime Varga Zoltán); Vučević, predsjednik Lovačkog društva; Bakalar ili Baki, mršavi dječak; Slanina, debeli dječak; Aranka, djevojčica; Lévay, krivolovac. Prvo izdanje ovog romana objavila je zagrebačka „Mladost“ u Biblioteci Vjeverica i s ilustracijama Vladimira Džanka (naklada 5.000 primjeraka). Drugo izdanje (identično prvome) uslijedilo je 1990. godine. Treće izdanje objavilo je zagrebačko „Znanje“ u Biblioteci Stribor 1994. s ilustracijama Duška Gačića. To izdanje ponovljeno je 2000. godine. Peto izdanje objavila je zagrebačka „Alfa“ 2002. s ilustracijama Svebora Vidmara u biblioteci Knjiga za mladež (naklada 3000 primjeraka). Prema romanu 2006. godine je snimljen i Duh u močvari (film), čiji redatelj je Branko Ištvančić. Anto Gardaš (Agići kod Dervente, 21. svibnja 1938. – Osijek, 10. lipnja 2004), hrvatski književnik. Pisao je romane, bajke, priče, pjesme i igrokaze, a među njegovim pjesništvom se ističu samostalne zbirke haiku poezije. Od 1947. godine, kad se s roditeljima doselio u Velimirovac kod Našica, živio je u Slavoniji, a od 1974. u Osijeku. Osnovnu školu završio u Velimirovcu, gimnaziju 1958. u Našicama, a diplomirao 1968. na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Radio je potom u Đurđenovcu, Koprivnici... Od 1973. bio je stalno zaposlen u osječkoj pošti (HPT), uglavnom kao voditelj pravne službe. Bio je i predsjednik Ogranka DHK slavonsko-baranjsko-srijemskoga. Neke od njegovih knjiga ilustrirao je poznati hrvatski ilustrator Ivan Antolčić. Književni rad Prvu pjesmu „Pod kestenom“ objavio je kao gimnazijalac 1958. godine u zagrebačkom srednjoškolskom časopisu Polet. Otada surađuje u mnogim književnim listovima, časopisima, novinama, radiju i televiziji. Pisao je poeziju i prozu za djecu i odrasle: pjesme, haiku-pjesme, romane, novele, pripovijetke, bajke, igrokaze, radioigre za djecu, kazališne predstave... Prvu pjesmu za djecu objavio je 1968. u osječkim novinama „Mala štampa“. Bio je neumorni čitatelj svojih uradaka pred djecom cijele Hrvatske, pisac najširih tematskih interesa, od zavičajnoga haikua, klasične realističke, ali i (znanstveno) fantastičarske proze. Uz Jagodu Truhelku i Stjepana Tomaša Gardaš je najznačajniji osječki pisac za djecu i jedan od ponajbitnijih i najčitanijih suvremenih pisaca u Hrvatskoj, lektirski klasik literature namijenjene najmlađima i čitateljima tinejdžerskog uzrasta. Objavio je četrdesetak knjiga, uglavnom za mlađe čitaoce: romane, bajke, priče, pjesme i igrokaze. Također, objavio je pet samostalnih zbirki haiku-poezije. Uz antologijska djela u žanru dječje književnosti, zavidne književne rezultate postigao je i u drugim žanrovima. Ističu se njegova zbirka kratkih proza „Postelja gospođe Jelene“ (1988), te haiku-radovi nagrađeni u Japanu. Prevođen je na brojne jezike i nagrađivan prestižnim književnim nagradama (npr. „Grigor Vitez“ za roman „Ljubičasti planet“ 1981. i „Josip i Ivan Kozarac“). Roman Duh u močvari (1989) i Priče iz Kopačkog rita tematski su vezane za Kopački rit u Baranji. Njemu u čast se zove književna nagrada za najbolji roman ili zbirku pripovijedaka za djecu i mladež objavljena na hrvatskom književnom jeziku, nagrada Anto Gardaš. Djela Samostalne knjige i djela objavljena u časopisima „Pjesme“ (sa Savom Panjkovićem, 1965.) „Na jednoj obali“, pjesme (1968.) „Balada o kapetanovu povratku“ (1975.) „Jež i zlatni potok“, priče i igrokazi (1978. – ponovljeno: 1985., 1986., 1987., 1989., 2002.) „Tajna zelene pećine“, roman (1979. – 1996., 2003.) „Ljubičasti planet“, roman (1981. – 1986., 1993., 1996., 2001., 2003.) „Zaboravljena torba“, priče (1982.) „Bakreni Petar“, roman (1984. – 1990., 1994., 2000., 2001.) „Izum profesora Leopolda“, roman (1986. – 1995., 2000., 2001., 2003.) „Uvijek netko nekog voli“, pjesme (1986.) „Zvijezda u travi“, priče (1986.) „Prvi suncokreti“, pjesme (1987.) „Pigulica“, roman (1988.) „Postelja gospođe Jelene“, kratke proze (1988.) „Duh u močvari“, roman (1989. – 1990., 1994., 2000., 2002.) „Bože moj, za koga, kome da pišem?“ (1992. – „Književna revija“) „In memoriam : pjesnička riječ Milivoja Polića“ (1993. – „Književna revija“) „Priče iz Kopačkog rita“, priče (1993. – 1999.) „Prikaza“, ulomci iz neobjavljenog romana (1993. – „Književna revija“) „Filip, dječak bez imena“, roman (1994. – 2000.) „Grm divlje ruže“, haiku-poezija (1994.) „Ivan Tulum putuje u nebo“, odlomak iz romana (1995. – „Književna revija“) „Miron na tragu svetoga Grala“, roman (1995.) „Prikaza“, roman (1995.) „Čudo na kamenitom brijegu“ (1996. – „Književna revija“) „Damjanovo jezero“, roman (1996. – 1998. prevod na slovački „Damianovo jezero“) „Hej, bećari“ (1996.) „Žuborenja“, haiku (1996.) „Glas koji te vodi“ (1997. – „Književna revija“) „Kuća od drvenih kocaka“ (1997.) „Sto sunovrata“, haiku (1997.) „Tragovi duginih boja“ (1997.) „Plavokrila ptica“, pjesme i igrokazi za djecu (1998.) „S dlanovima na očima“ (1998. – „Književna Rijeka“) „Cvijet bez imena“ (1999. – „Književna Rijeka“) „Bedemgrad ili kako su slavonski pobunjenici nadmudrili Turke“ (1999. – „Kolo“) „Koliba u planini“ (1999.) „Miron u škripcu“, roman (1999. – 2000., 2001., 2002.) „Otvoreni put“ (1999.) „Glas koji te vodi“ (2000.) „Jeronimova sreća“ (2000. – „Književna revija“) „Ledendvor“, kazališna predstava (2000.) „Tri bajke“ (2000. – „Književna revija“) „Krađa u galeriji ili Sve se urotilo protiv malog Terzića“ (2001. – 2003.) „Čovjek s crvenim štapom“, početak tek završenog romana (2002. – „Književna revija“) „Podmorski kralj“, roman (2002.) „Tajna jednog videozapisa“, SF-roman (2002.) „Zlatnici kraj puta“ (2002.) „Bijela tišina“, haiku-poezija (2003.) „Čovjek na cesti“ (2003. – „Osvit“) „Dobro je imati brata“, pjesme (2003.) „Igračke gospođe Nadine“, priče (2003.) „Ljepši će postati svijet“, pjesme za djecu (2003.) „Sjaj mjesečine“, haiku-poezija (2003.) „Čovjek s crvenim štapom“ (2004.) „Brončani kotlić“, kazališna predstava „Obračun s vodenjakom“, roman (2006.) Antologije i zbirke s drugim autorima „Zvuci Panonije`72“ (1972.) „Slavonija `73“, V. muzički festival (1973.) „Pjesme vedre mladosti“ (1977.) „Suze boli-za slobodu“, poezija (1992.) „Žubor riječi“ (1992.) „Priče o dobru, priče o zlu“ (1993.) „Antologija hrvatske dječje poezije“ (1994.) „3. samoborski haiku susreti“ (1995.) „Poezija“ (1995.) „Proza“ (1995.) „4. samoborski haiku susreti“ (1996.) „Antologija hrvatskoga haiku pjesništva“ (1996.) „Primjeri iz dječje književnosti“ (1996.) „5. samoborski haiku susreti“ (1997.) „Pjesma mira“, pjesme (1997.) „Pjesme vedre mladosti“ (1997.) „Tragovi duginih boja“ (1997.) „6. samoborski haiku susreti“ (1998.) „Pjevančica“ (1998.) „Sretne ulice“, osječka čitanka (1999.) „9. samoborski haiku susreti“ (2000.) „Haiku zbornik – Ludbreg, 2000“ (2000.) „Sedam putova“, haiku (2000.) „Haiku u Dalmaciji“ (2001.) „Hrvatske bajke i basne“ (2001.) „(Pjesništvo)“ (2002. – „Osvit“) „Hrvatsko pjesništvo“ (2003. – „Osvit“) DŽANKO, Vladimir, slikar (Mladeškovci kraj Glamoča, 20. III. 1932). Malu maturu položio u Livnu 1948, Državnu školu za slikarstvo i umjetne zanate završio u Sarajevu 1953 (B. Subotić). Neko vrijeme radio kao scenograf u Narodnom pozorištu u Banjoj Luci te predavao u gimnaziji u Tuzli. Diplomirao na Akademiji primenjene umetnosti u Beogradu 1962 (V. Grdan — slikarstvo, M. Zlamalik — plakat, I. Tabaković — keramika). God. 1963. dolazi u Osijek, gdje je do 1967. scenograf u HNK, potom likovni pedagog, od 1978. voditelj kolegija za predškolski odgoj na Pedagoškom fakultetu i od 1992. ravnatelj Galerije likovnih umjetnosti. — Najčešće slika uljem, akvarelom i pastelom, radi crteže olovkom i perom. U početnoj je fazi pod znatnim utjecajem akademije, s izraženom linearnošću u oblikovanju slike. U Osijeku i u slavonskom podneblju taj utjecaj pomalo slabi. Iako rodom iz kamenita kraja, Dž. se suživljuje s nizinskim krajolikom te slika slavonski pejzaž (šume, polja, vode) na intimistički način, u lakoj rasvjeti na dalekim horizontima ili u oblačju. Prikazuje i kuće, osobito seljačka dvorišta. Kompoziciju gradi tonovima boje (pretežito tamnozelene, smeđe i sive), a potez mu je kista često brz, leteći, što slikama daje osobnu notu i draž trepetljivosti. Nasuprot idiličnu plenerizmu ranijih pejzaža, njegove ratne vedute Osijeka (akvareli iz 1991) imaju obilježja ekspresivnoga kolorizma: ratna je kataklizma predočena u srazu snažno crvenih i plavih tonova i difuznoj strukturi motiva. Bavi se i ilustriranjem književnih djela. Samostalno je izlagao u Osijeku (1963–64, 1966–67, 1969, 1976–77, 1980, 1982, 1986, 1988, 1991), Našicama (1969), Vinkovcima (1975), Göteborgu (1977, s I. Hermanom), Dubrovniku (1984), Đakovu (1987) i Nersingenu u Njemačkoj (1989). Sudjelovao na izložbama podružnice ULUH-a (HDLU-a) za Slavoniju (od 1966), na Bijenalu Slavonaca (od 1967), izložbama baranjske (od 1975) i iločke likovne kolonije (od 1977), izložbama Slavonski pejzaž XIX. i XX. stoljeća (Osijek 1976), Suvremeni osječki slikari i kipari (Osijek i Brantford u Kanadi 1977), Osječki ratni atelijer (Köln 1992) i dr. — God. 1970. dobio je Nagradu grada Osijeka za slikarstvo. MG21 (N)

Petak + Sledeći petak + The Wash dvd x 2 + poklon dvd Američko izdanje u NTSC formatu, kartonsko pakovanje, bonusi, BEZ PREVODA NA SRPSKI. Polovno sa blagim tragovima korišćenja. VAZNO!!! Da biste mogli da gledate ovaj film potrebno je da je vas dvd plejer multi-region, odnosno da plejer ima NTSC-PAL ugradjenu konverziju. Takodje se moze gledati preko kompjutera ili laptopa koristeci DVD region free opciju. Kupac dobija na poklon dvd sa filmom The Wash iz 2001. godine sa Dr. Dre, Snoop Dogg and DJ Pooh u glavnim ulogama. ПОСЛЕ 20 ГОДИНА, ПЕТАК ЈЕ (И ДАЉЕ) НАЈВАЖНИЈИ ФИЛМ КОЈИ ЈЕ ИКАДА СНИМЉЕН О ХООДУ Комшија - несрећан упркос 100 долара који су му дневно исплаћивани због непријатности снимљеног филма Ице Цубе на његовом блоку - покушао је да омете процес на најнеугодније начине. Искључио би Ал Греен мелодије које су биле подешене и гласно сваки пут кад би режисер Ф. Гари Граи позвао на акцију. И неколико пута, викао би свима на дохват руке: Ово ионако није прави филм. Јер они не би пуцали овде. Није био у праву, наравно - Петак , стонер комедија са ограниченим издањем и још ограниченијим буџетом, зарадила је више од 27 милиона долара на благајнама, а од тада је имала већи живот у изнајмљивању и куповини видеа и ДВД -а. Али његово пијано осећање је капало од искрености. И нико није изгубио. Петак није готово ништа - освежавајуће, заиста, након низа филмова смештених у Соутх Централ, Лос Ангелес, који су се фокусирали само на сукобе. Али у овом филму Цраиг (Ице Цубе) бива отпуштен током слободног дана - и исмевао се због свега тога. А његов најбољи пријатељ Смокеи (Цхрис Туцкер) је мали трговац коровима који би га радије пушио него дистрибуирао. Њих двоје наилазе на комшилук испуњен неким врхунским ликовима и смеје се тамо где раније нисмо баш видели. Нев Лине Цинема / Еверетт Цоллецтион Јохн Витхерспоон Црипс - носе плаво, зар не? - Долазили би сваки дан и гледали нас како снимамо, присећа се глумац Јохн Витхерспоон, који у филму игра Цраиговог оца, у интервјуу за БуззФеед Невс. Имали су завоје преко лица, али би хтели да се сликамо са њиховом децом. Били су тако љубазни према нама. Родитељски син је документовао њихово суседство у једном од његових бољих, мање насилних дана, и то је било вредно пажње. Очигледно је да је понос озлоглашене банде из Лос Анђелеса био непорецив; свакодневно су долазили на снимање, ангажовани са глумцима и желели да њихова деца буду сведоци изградње енергије око филма који нико није хтео да сними. Петак , објављен 26. априла 1995. године, била је искрена комедија која се смејала и била је потпуно одступање од посла који је Ице Цубе раније радио. Био је то другачији обрат од његовог глумачког дебија 1991 Боиз н тхе Хоод , филм смјештен у Соутх Централ, ЛА, који је био потпуно инспирисан музиком коју је његова рап група НВА-Ниггаз Витх Аттитуде, за лоше информисане-створила 1980-их. (У ствари, соло деби члана НВА Еази-Е-а била је нумера под називом Боиз-н-тхе-Хоод, чији је коаутор Ице Цубе.) Петак , који је од свог објављивања пре 20 година овог месеца успоставио прилично култне следбенике екран у скоро 400 биоскопа само за једну ноћ: 4/20. Нев Лине Цинема/Еверетт Цоллецтион Ова комедија била је страствени пројекат Ице Цубе -а, толико да је из свог џепа платио глумце - скоро сви се сећају да је то била исплата по 5.000 долара по комаду. Ово је била реперина прилика да на неки начин пригуши део приче коју је дао у свету. Кроз своју музику причао је уличне приче о свакодневним црним и смеђим људима који живе у једном од најнасилнијих насеља ЛА, а призор је био непријатан. НВА се дотакла уличног живота у Јужној Централној улици (Гангста, Гангста), полицијске бруталности (Јеби се у полицији) и цензуре (Изразите се) - а њихова музика одјекнула је у урбаним подручјима широм земље. Хауба и све њене грешке (како је представљено на драматичан начин, често када је неко вољен на крају насилно умро) биле су зарађивач новца на благајнама: Менаце ИИ Социети зарадио скоро 28 милиона долара у биоскопима, и Боиз зарадио скоро 58 милиона долара и такође био номинован за Оскара. Али у Петак -коју је Цубе написао заједно са својим дугогодишњим пријатељем ДЈ Поохом-хауба није тако узнемирујуће. Колико год мрачно место могло бити, било је много хумора. Људи су мислили како смо одрасли као одрастање у ратној зони, каже Ице Цубе у интервјуу за БуззФеед Невс. `После филмова попут Боиз н тхе Хоод , Менаце ИИ Социети , и Соутх Централ сви су мислили да је начин на који смо одрасли нешто најгоре у животу. Нисам гледао на тај начин. Наравно да је било грубо, али забављали смо се са свиме. Покушавали смо да се смејемо стварима због којих би већина људи плакала. Цубе и његов партнер у писању пронашли су начине за стварање непрекидне шале дугачке 91 минут о двојици момака који седе на тријему и заузимају своју околину. Притом су се зезали над неким нијансама које се дешавају у хауби-допинговани мушкарац који продаје пупољак из камиона за сладолед, напаљени проповедник који пуши коров и који се голи са удатом женом док је њен муж одсутан , и урнебесног кретена из комшилука, природног преваранта. А сви инциденти - деца која су превртала канте за отпатке, комшијске украсе који не желе да нагазите њихове ошишане травњаке, и дан када је насилник претукао дупе - заправо су се догодили у блоку где је Куб одрастао. Нев Лине Цинема ДЈ Поох Нев Лине је имао неке предлоге за кастинг. Иако је репер лако ушао у улогу Цраига, двадесетогодишњака који још увек живи код куће са мамом и татом и који је отпуштен због (можда) крађе кутија; студио није могао заостати за његовим партнером у писању ДЈ Поохом који је требао да глуми Смокеија, рекавши да није довољно искусан. Студио је желео да јаче име преузме Цраиговог безбрижног најбољег пријатеља, неодговорног чудака. Он би био извор комедије за Цраига, који није пушио, али је заглавио покушавајући да смисли како да се снађе дан у својој хауби. Поох је на крају преузео мању улогу (несрећни Ред, који је на мети Дееба Томмија Тини Листера, великог насилника), а Цубе је предложио да студио ангажује Цхриса Туцкера за главну улогу, с обзиром на то да је стрип био љубимац обожавалаца у ХБО-овој станд-уп серији 90-их Деф Цомеди Јам . Нова линија је била као, „Ко?“ Сећа се Ице Цубе. „А ја сам рекао:„ Управо сте радили филм са њим! “Дали су му малу, малу улогу Хоусе Парти 3, и недовољно су га користили. ` Нев Лине Цинема / Еверетт Цоллецтион Одлагање Туцкера било је кључно: Он је био 22-годишњи, витак, шугав кршилац правила за Цубеа. Ин Петак , Туцкер је дебитовао са својим изразитим, комичним гласом, истим, који је често убијао на њима Деф Цомеди Јам фазе. Током филма били су присутни и други комичари који су красили ХБО сцену: Фаизон Лове, покојни Берние Мац и Ангела Меанс комшијски ликови који је на велики начин одјекнуо код публике. Имати те стрипове на сету филма који снима нови режисер (чије је претходно искуство било прављење музичких спотова) значило је да су уследиле све врсте смешности. А за неке чланове глумачке екипе марихуана је била велики - и паралелни - ујединитељ. Нев Лине Цинема / Еверетт Цоллецтион Филм је изашао у малом издању - широм света играо је у само 883 биоскопа - али је зарадио 28 милиона долара. А живот који је имао у изнајмљивању ВХС -а и каснијој продаји ДВД -а био је толико импресиван да је изнедрио наставке - Следећег петка , који је 2000. зарадио више од 57 милиона долара и представио стрип Мике Еппс; Петак после следећег , који је донео око 33 милиона долара; и Петак: Анимирана серија, краткотрајна цртана серија која се емитовала на МТВ 2 2007–2008. Нико у глумачкој екипи - осим можда самог Цубеа - није веровао да ће овај филм погодити онако како јесте. То је углавном било нешто за радити док се чекала следећа свирка: брзи новац за филм који је приказивао гомилу комичара. Колико год била изолована по тематици, месту и времену, комедија се у великој мери превела и повезивала је са публиком са обожаваоцима широм света. Знате те људе, каже Регина Кинг, која је глумила Цубеину сестру, Дана (и која је такође глумила у Боиз она сама). `Ви сте ти људи. И мислим да је то сјајно Боиз ин тхе Хоод био, и Менаце ИИ Социети је, они се позивају само на мали део живота у комшилуку. Не желим да кажем `капуљача`. Желим да кажем `комшилук`. Зато што постоји разлика. Када говорите о хауби, звучи као да то не доживљавају људи који нису црнци или Латиноамериканци. Бели људи гледају тај филм и познају те ликове. Имају азијски смокеи. Постоји бели Цраиг. То постоји. Лове каже да је снимао још један филм 2001. године на локацији у Јужној Африци када је видео момка како му нагиње врат да га добро погледа. Видимо овог типа како хода. На себи има мале панталоне и нема ципела и штапа. Туче торбу. И изгледао је жедно ... и ја сам рекао: `Донеси му воде.` И он ме је погледао, показао ми је и рекао: `Велики црв?` овог грма, овог курца који нема ципеле ... он нема ципеле! Где је гледао овај филм? ` Али тако је филм имао велики одјек код гледалаца. Две деценије након првог објављивања, а популарност поп културе преовладава: Цитати из филма филтрирали су се у савремени лексикон.

Dušan Radović Volimo Beograd svakoga dana po malo Belgrade 1977. NOVA Let`s love Belgrade a little more each day is a little picture book for children and adults, but also a brochure that invites citizens to protect their city. It was released more than forty years ago, but it seems to me that we still need it more than today. Dusko Radovic liked to write about Belgrade and the people of Belgrade, but he also hosted a radio show of the Belgrade Initiative in which citizens gave their ideas and suggestions on what can be done well in Belgrade and for Belgrade. That is why it was logical to entrust Radović with the campaigns of the City of Belgrade for the preservation of the environment, as well as the Tourist Association of Belgrade for the promotion of cultural property and tourism. The then mayor of Belgrade, Živorad Kovačević, invited elementary school students to the City Assembly on October 20, 1977 or 1978 to mark the anniversary of the city`s liberation. On that occasion, the children received (along with chocolate!) A copy of the book We Love Belgrade a little bit every day. The United Nations declared 1979 the International Year of the Child, which is why initiatives and actions were launched throughout Yugoslavia. In the same year, the Children`s Book Center was founded in the Pioneer City in Belgrade, and on that occasion, an exhibition of literary and literary works We Love Belgrade was organized every day. At the initiative of the City Library, a new international cooperation was achieved - the exchange of books between the children of Belgrade and the children of European countries. At the event Meetings of Friendship, and as part of the Joy of Europe, children from other countries were presented with works by Yugoslav children`s writers, including Duško Radović. But let’s get back to the book itself! In this brochure, Radović invites Belgraders to respect and protect their city. It talks about demolition and construction, friends and enemies of the city, a sense of belonging (yours or ours), children`s responsibility, nature as an inviolable part of the city and many other aspects. Although it addresses the people of Belgrade, this book is universal and everyone should find themselves and their city in it. The text by Dušan Radović would not be complete without illustrations by Dušan Petričić. The text itself would be strict and wave its finger at the lessons if there were no fun illustrations by Petričić that soften the message. But by no means do they make it weaker! Two Dusans (writer and illustrator) were long-term collaborators and friends and together they published books - Sit to talk, Belgraders and Belgrade, TV cookbooks, Women`s conversations, etc. We love Belgrade every day begins a little with verses from the song `Toast` - Everything that grows would like to grow, let it grow and should grow! The illustration and text above are, it seems to me, more than current today. After, as Radović says, enough demolition, today Belgrade is still being demolished (Belgrade Bus and Railway Station, Trg republike, Savamala) in order to build underground parking lots, elite parts of the city, Belgrade on the water. And when is Belgrade guarded? It seems to have been left to civic initiative, not government. The responsibility of the child permeates the entire brochure, so in this illustration Petričić emphasizes that a child, side by side, can protect and build his city with adults. The street, the park, the river are nobody`s, as is often thought. The street, the park and the river are ours and belong to all of us. That is why we should keep and defend everything that is ours. This message is not harmless at all, especially since we can still find ourselves in these words of Radović. Take the mini-hydropower plants on the Stara Planina as an example. The old mountain, its rivers, waterfalls are nobody`s, but ours. The problem of their construction is not the problem of the people from that area who get drinking water from there, but all of us. Because today it could be a river in eastern Serbia, and tomorrow a park next to your building. It is considered one of the greatest inventions of the last century, the car is today a country that is a cigarette to the lungs. Cars are one of the biggest air pollutants and contribute to global warming, a fact. And it`s not (only) the cars that are to blame, it`s the fault of the man who uses them to go to the store instead of walking to it for five minutes. It is a wrong society in which one of the indicators of status is whether the family has (at least one) car. Let`s walk more, use public transport, travel by trains and buses, connect someone ...

Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. ,,Mihael Ende u bajkovitom romanu Momo pripoveda o devojčici koja pokušava da spase ljude od hladne, nemilosrdne Sive gospode koja im kradu vreme. U tome joj pomažu mnogi prijatelji, mudri učitelj Hora i najčudnija kornjača na svetu Kasiopeja. – iz predgovora Drinke Gojković MOMO – BAJKA O STVARNOSTI Kad počnemo da čitamo priču o avanturama devojčice čupavice Momo, u prvi mah se zapitamo – pa zar se bajke ne pišu samo za malu decu? Jer ono što se u knjizi zbiva odista je po mnogim svojim osobinama bajkovno: već sama glavna junakinja ne pripada baš sasvim ovom, nama bliskom, svagdašnjem svetu, a njeni doživljaji pogotovu su takvi da ih ne možemo smestiti među dogodovštine u kojima bismo kao učesnike lako zamislili i sebe same. Iz sveta bajke potiču, zatim, i ona siva gospoda koja se zaverila da ljudima otmu vreme – ono vreme što se poklanja drugima umesto da se upotrebljava za obavljanje raznih `korisnih` delatnosti; (a sve korisne delatnosti, ako se obavljaju sebe samih radi, a ne na radost i korist onih koje volimo, brzo postaju i bespotrebne i besmislene). Tako nam priča o Momo kroz svoju bajkovnu formu postavlja pitanje šta je to vreme. Devojčica Momo ni sama to ne zna sasvim jasno, ali oseća koliko je ono važno, pa se upušta u zamršeni okršaj sa sivom gospodom – onim čudnim kreaturama koje pokušavaju da ga ugroze. Tajna, značajna i za njih i za ljude, leži u tome što je `vreme život, a život stanuje u srcu`. Momo se, dakle, bori za život sam, za ono što predstavlja njegovu, prvu i pravu vrednost. I sad počinjemo da shvatamo da ova bajka nije baš sasvim bajka. Jer stara je istina da granicu između stvarnog i nestvarnog, istinskog i izmišljenog ne treba povlačiti odveć strogo i oštro; govoreći `nestvarnim jezikom` i na `nestvaran način`, često o stvarnom naučimo više negoli kada stvarnost gotovo opipljivu vidimo pred sobom. Baš to nalazimo i kod Mihaela Endea: što dalje čitamo, više se uveravamo da nam on ipak govori o našem, a ne o nekom potpuno izmišljenom, potpuno novom, potpuno različitom svetu. Pa uviđamo da se ni bajke ne pišu samo za malu decu, jer – Ende, doduše, želi da nas zabavi, ali ne i da nas uspava. On bi zapravo hteo da nas razbudi i uznemiri: svojom fantastičnom pričom saopštava nam nešto sasvim ozbiljno. Jesmo li – i koliko – izgubili sposobnost da svoje vreme, svoju pažnju, svoju ljubav istinski poklanjamo jedni drugima? Da li smo još u stanju da uvidimo kako i ono što radimo i ono što postižemo gubi vrednost ako nas odvaja od ljudi s kojima živimo, ako nas iz našeg sveta odvodi u neki lažan prostor naše sopstvene – samo na izgled korisne – koristi? `Sve sam vam ovo ispričao kao da se već dogodilo. A mogao sam da ispričam i tako kao da će se dogoditi tek u budućnosti` – reći će pisac na kraju knjige. Upozoravajući na opasnost, on će deci poveriti da čuvaju prave vrednosti života.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja olikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku. Bio je esejista, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar. Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[1] i Gandi.[2] Proglašen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina. Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7.5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[3][4] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[5] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci. Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[6] Tolstoj je napustio univerzitet u sred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji. U to vreme je počeo da piše. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledeli istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“[7] Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[8] Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indicaraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvoje su diskutovali obrazovanje, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bi pokazao da je u mom ličnom iskustvu, on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme. Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škoja za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“.[9] Tolstojevi obrazovni ekseprimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao diretna pretača A. S. Nilovog Samerhila, škola u Janoj Poljani[10] se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja. Lični život Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija.[11] Oni su imali 13 dece, osam od kojih je preživelo detinjstvo.[12] Tolstojeva žena Sofija i njihova ćerka Aleksandra Grof Sergej Lavovič Tolstoj (10. jul 1863 – 23. decembar 1947), kompozitor i etnomuzikolog Grofica Tatjana Lavovna Tolstoj (4. oktobar 1864 – 21. septembar 1950), supruga Mihajla Sergeviča Suhotina Grof Ilija Lavovič Tolstoj (22. maj 1866 – 11. decembar 1933), pisac Grof Lav Lavovič Tolstoj (1. jun 1869 – 18. oktobar 1945), pisac i vajar Grofica Marija Lavovna Tolstoj (1871–1906), supruga Nikolaja Leonidoviča Obolenskog Grof Peter Lavovič Tolstoj (1872–1873), umro u detinjstvu Grof Nikolaj Lavovič Tolstoj (1874–1875), umro u detinjstvu Grofica Varvara Lavovna Tolstoj (1875–1875), umrla u detinjstvu Grof Andrej Lavovič Tolstoj (1877–1916), služio u Rusko-japanskom ratu Grof Mihael Lavovič Tolstoj (1879–1944) Grof Aleksej Lavovič Tolstoj (1881–1886), umro u detinjstvu Grofica Aleksandra Lavovna Tolstoj (18. jul 1884 – 26. septembar 1979) Grof Ivan Lavovič Tolstoj (1888–1895), umro u detinjstvu Brak od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina.[11] Uprkos toga, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i Mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču.[11][13] Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa njegovom suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad njegovim ranijim radovima. Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedski pevač Viktorija Tolstoj i Švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta. Novele i fikcija Lav Tolstoj 1897. Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njigovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, je izjavio, „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seokom imanju, je napisao, „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.[14] Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscom od svih.“[14] Džejms Džojs je zapazio, „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“. Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnost: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode“. Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabukov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao je reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu. Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo, i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju. Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu.[15] Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo.[16] Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofkog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustava već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u „Ratu i miru“, Levin u „Ani Karenjinoj“ i u izvesnoj meri princ Nehludov Vaskrsenju. Moć tame 2015. u Bečkom Akademskom pozorištu Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugim fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vrenema romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka.[17] Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep i prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman.[18] Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine.[19] Uprkos svih pohvala koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost.[20] U svom romanu Vaskrsenje, Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je postao predani zagovarač pri kraju svog života. Kritike i prihvaćenost Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena. I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela „Rat i mir“, „Ana Karenjina“. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu „Kozak“(1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo „Ana Karenjina“ (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja. Tolstoj kao pedagog Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad.[21] Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859—1862) obeležava otvaranje ćkole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa „ Jasna Poljana“, drugi period (1870—1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagočku aktivnost, kada objavljuje „ Azbuku“, „Novu azbuku“ i „ Rusku knjigu za čitanje“, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitnja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta.[21] Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Janoj Ponjani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče.[22] Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplađiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu „ Jasna Poljana“, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se, da je Tolstojeva aktivnos izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine, škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-tih godina.[21] Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja.[21] Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola inapred odrećuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju je im Tosltoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča.[23] Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobućuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi.[21] Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa obijašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposreeno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja.Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji prizanti su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada se decom.[21] Smrt Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja olikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku. Bio je esejista, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar. Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[1] i Gandi.[2] Proglašen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina. Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7.5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[3][4] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[5] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci. Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[6] Tolstoj je napustio univerzitet u sred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji. U to vreme je počeo da piše. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledeli istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“[7] Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[8] Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indicaraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvoje su diskutovali obrazovanje, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bi pokazao da je u mom ličnom iskustvu, on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme. Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škoja za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“.[9] Tolstojevi obrazovni ekseprimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao diretna pretača A. S. Nilovog Samerhila, škola u Janoj Poljani[10] se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja. Lični život Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija.[11] Oni su imali 13 dece, osam od kojih je preživelo detinjstvo.[12] Tolstojeva žena Sofija i njihova ćerka Aleksandra Grof Sergej Lavovič Tolstoj (10. jul 1863 – 23. decembar 1947), kompozitor i etnomuzikolog Grofica Tatjana Lavovna Tolstoj (4. oktobar 1864 – 21. septembar 1950), supruga Mihajla Sergeviča Suhotina Grof Ilija Lavovič Tolstoj (22. maj 1866 – 11. decembar 1933), pisac Grof Lav Lavovič Tolstoj (1. jun 1869 – 18. oktobar 1945), pisac i vajar Grofica Marija Lavovna Tolstoj (1871–1906), supruga Nikolaja Leonidoviča Obolenskog Grof Peter Lavovič Tolstoj (1872–1873), umro u detinjstvu Grof Nikolaj Lavovič Tolstoj (1874–1875), umro u detinjstvu Grofica Varvara Lavovna Tolstoj (1875–1875), umrla u detinjstvu Grof Andrej Lavovič Tolstoj (1877–1916), služio u Rusko-japanskom ratu Grof Mihael Lavovič Tolstoj (1879–1944) Grof Aleksej Lavovič Tolstoj (1881–1886), umro u detinjstvu Grofica Aleksandra Lavovna Tolstoj (18. jul 1884 – 26. septembar 1979) Grof Ivan Lavovič Tolstoj (1888–1895), umro u detinjstvu Brak od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina.[11] Uprkos toga, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i Mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču.[11][13] Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa njegovom suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad njegovim ranijim radovima. Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedski pevač Viktorija Tolstoj i Švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta. Novele i fikcija Lav Tolstoj 1897. Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njigovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, je izjavio, „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seokom imanju, je napisao, „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.[14] Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscom od svih.“[14] Džejms Džojs je zapazio, „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“. Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnost: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode“. Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabukov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao je reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu. Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo, i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju. Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu.[15] Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo.[16] Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofkog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustava već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u „Ratu i miru“, Levin u „Ani Karenjinoj“ i u izvesnoj meri princ Nehludov Vaskrsenju. Moć tame 2015. u Bečkom Akademskom pozorištu Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugim fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vrenema romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka.[17] Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep i prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman.[18] Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine.[19] Uprkos svih pohvala koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost.[20] U svom romanu Vaskrsenje, Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je postao predani zagovarač pri kraju svog života. Kritike i prihvaćenost Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena. I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela „Rat i mir“, „Ana Karenjina“. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu „Kozak“(1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo „Ana Karenjina“ (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja. Tolstoj kao pedagog Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad.[21] Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859—1862) obeležava otvaranje ćkole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa „ Jasna Poljana“, drugi period (1870—1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagočku aktivnost, kada objavljuje „ Azbuku“, „Novu azbuku“ i „ Rusku knjigu za čitanje“, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitnja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta.[21] Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Janoj Ponjani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče.[22] Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplađiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu „ Jasna Poljana“, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se, da je Tolstojeva aktivnos izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine, škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-tih godina.[21] Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja.[21] Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola inapred odrećuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju je im Tosltoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča.[23] Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobućuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi.[21] Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa obijašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposreeno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja.Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji prizanti su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada se decom.[21] Smrt Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Fernan Kabaljero je pseudonim koji koristi španska spisateljica i folklorista Sesilija Bel de Faber i Ruiz de Larea (Morges, Kanton Vo, Švajcarska, 25. decembar 1796-Sevilja, Španija, 7. april 1877). Negovala je slikovit karakter manira, a njeno delo odlikuje odbrana tradicionalnih vrlina, monarhije i katoličanstva. Njegova misao je deo tadašnjeg katoličkog regeneracije, pod uticajem ideja njegovog oca, nemačkog hispanofila Huana Nikolasa Bela de Fabera, uvodnika nemačkog istorističkog romantizma Herdera i braće Avgusta i Fridriha Šlegela u Španiji Sesilija Franciska Josefa Bohl und Lutkens i Ruiz de Larrea rođena je 25. decembra 1796. godine u Morgesu (Švajcarska). Bila je ćerka nemačkog konzula Huana Nikolasa Bela und Litkensa (kasnije Bel de Faber), biznismena koji je, zajedno sa bratom Amadeom, rukovodio komercijalnim interesima kuće Bel Hermanos, koju je u Kadizu osnovao njegov pokojni otac, bunar -poznata pripadnica hamburške buržoazije.,2​ i Fransiska Havijera Ruiz de Larea i Aheran Moloni, koju su njeni prijatelji i porodica zvali `Donja Fraskita Larea`,2 sa ocem Špancem i majkom Irkinjom.3 Njen otac, hanzeatski konzul u Kadizu, bio je jedan od promotera romantizma u Španiji u isto vreme kao veliki branilac pozorišta Zlatnog doba i kastiljanskih balada. Njegova majka je organizovala skup „servila“, gde su vrednosti starog Režim je odbranjen.4 Vjenčali su se 1. februara 1796. na katoličkom obredu, iako je njegov otac prešao u katoličanstvo sve do 1813. godine, što ga nije sprečilo da svoju decu vaspitava u toj veri. Posle kratkog boravka u Nemačkoj u poseti svom baka po ocu, njegovi roditelji su se vratili u Španiju 1797. Don Sesilijina tri brata i sestre su rođeni od: Aurora (1800), Huan Jacobo (1801) i Anhela (1803). Nakon smrti njegovog ujaka Amadea, koji je bio glavni nosilac posla, i zbog nestabilnosti Napoleonove Evrope, roditelji su 1805. godine otišli ​​na drugo putovanje u Nemačku, zajedno sa Sesilijom i njenim bratom Huanom Jakobom, dok su 1805. dve male sestre Bile su na brizi svoje bake po majci. Očuh njegovog oca, Martin Jak. Faber ga je legalno usvojio 1806. da nosi njegovo prezime, menjajući i prezime autora i njene braće. Međutim, njegova majka nije uspela da se prilagodi Nemačkoj i otkrivaju se prve bračne nesuglasice. Konačno, Sesilijina majka se vratila u Španiju, tako da je sama prošla kroz tragično iskustvo rata za nezavisnost sa dve sestre autorke u njihovoj kući u Čiklana de la Frontera. Tih godina Sesilija je živela u Nemačkoj, u Hamburgu, u internatu koju je vodila jedna Francuskinja, gde će steći obrazovanje na „starinski“ način, dubokog katoličanstva,4 sve dok nakon posete svoje majke 1812. nije uspela. da ubedi svog oca, i porodica se sastaje u gradu Kadiz 1813. godine, kada je Selisija imala već sedamnaest godina, i posle sedam godina razdvojenosti. Udala se 30. marta 1816. za pešadijskog kapetana Antonija Planela i Bardaja. Par se preselio u Portoriko, pošto je njen muž bio raspoređen na tu funkciju, ali taj brak neće dugo trajati zbog smrti njenog muža; Ovaj događaj šokirao je mladu Sesiliju, koja je dočekana u kući kapetana generala dok se oporavljala od depresije i mogla je da se vrati u Španiju 28. juna 1818. 5 Kasnije se preselila u Hamburg, rodni grad svog oca, gde je živela sa njom. baka. Nekoliko godina kasnije ponovo se preselio u El Puerto de Santa Marija, u Španiji, gde je upoznao Franciska de Paulu Ruiz del Arka, markiza od Arko Ermosa i oficira u španskom gardijskom korpusu, koji je bio starešina bogate i uticajne seviljanske porodice. u vezi sa velikim delom andaluzijskog plemstva.2 26. marta 1822. udala se za njega po drugi put u Sevilji; Tamo je sa svojim mužem u svojoj palati održala skup na kome su prisustvovali predstavnici visokog društva i stranih ličnosti poput Vašingtona Irvinga (sa kojim se dopisivala od 1828. i kome je pomagala u nekim njegovim delima), istoričara umetnosti Vilijama Stirlinga. i baron Tejlor, koji će biti model za „Baron de Mod” na skupu markize de Algar u La Gavioti. Posle invazije „Sto hiljada sinova San Luisa“ (1823) preselili su se da žive u Luki zbog liberalnih simpatija markiza; Proveli su dosta vremena i na farmi koju je markiza posedovala u Dos Hermanasu, „La Palma”, gde je bila impresionirana andaluzijskim folklorom i počela da skuplja kopla, pripovetke i poslovice.6 U maju 1835. ponovo je ostala udovica. U martu 1836, Sesilija je otputovala u Englesku sa svojom sestrom; Tokom boravka u Londonu upoznaje mladog engleskog aristokratu, Federika Katberta, kojeg je upoznao u Španiji i sa kojim ima tajnu vezu. Zbog svog putovanja neće moći da prisustvuje smrti svog oca 9. novembra 1836. U Sevilju se vratio zbog loših odnosa koje bi imao sa majkom.7 Ubrzo kasnije upoznala je Antonija Aroma i Moralesa de Ajalu, za koga se udala 17. avgusta 1837. godine, rodom iz Ronde, delikatnog zdravlja i osamnaest godina mlađeg od Sesilije. Ovaj brak bi bio veoma poseban, jer je u životu Fernana Kabaljera značio njen konačan susret sa štamparskom presom, sa kojom je sav materijal koji je sakupljala tokom svog života, između dugog odsustva muža i ekonomskih prilika u da je živeo, izašlo je na videlo.2 Ovaj brak je takođe izazvao kritike Arko-Hermosa i dobrog seviljanskog društva.7 Brak je finansijski propao uprkos činjenici da je upravo u to vreme objavljena La Gaviota (1849), Porodica Alvareda (1849) i Klemensija (1852). Međutim, neuspeh ovog drugog nateraće ga da preispita objavljivanje svog dela, u kome je pokazao nepopustljiv i antiliberalan stav; u stvari, Harcenbuš, umereni liberal, nije želeo da mu se posveti, i nikada se nije oporavio od ovog neuspeha. Oko 1852. godine otkriveno je ko je Fernan Kabaljero, što ga je nateralo da se predloži kao javna ličnost sa radikalnim političkim projektom. Ovaj neuspeh će uticati na ostatak njenog života.7 Njen muž se razboleo od konzumacije i ozbiljni finansijski problemi doveli su do toga da izvrši samoubistvo 1859. godine. Ponovo udovica, pisac je tako ostao u siromaštvu. Vojvode od Monpenzijea i kraljica Izabela II zaštitili su je i dali joj dom u Patio de Banderas u Alkazaru u Sevilji, ali ju je revolucija 1868. primorala da se preseli jer su kuće bile stavljene na prodaju, iako je uspela da uštedi uništenje oltarske slike koja se tu čuvala. Nasuprot neredima Revolucionarnog seksenijuma, bila je srećna zbog obnove monarhije 1874. godine, ali se protivila toleranciji kultova sadržanim u Ustavu iz 1874. i, uprkos godinama i bolestima, pisala je za jedinstvo Katolik iz Španije.8 Umro je u Sevilji 7. aprila 1877. u 10 sati ujutro, u osamdeset i jednoj godini života, od dizenterije, prema umrlici.2 Bila je kontradiktoran lik jer je, iako je odbacila politiku, napisala nekoliko romana zauzimajući jasnu antiliberalnu političku poziciju, koja je odbacila ideju o emancipovanim ženama; Takođe, bila je ambiciozna spisateljica koja je veliki deo svog dela napisala na francuskom, neke na nemačkom, a dosta na španskom. Želeo je da stvori novi način romanopisa u Španiji; S obzirom na strogi moral, glavna tema u nekoliko romana bila je preljuba, osim ignorisanja njenog ličnog života, budući da je treći put udata za dvadeset godina mlađeg muškarca, što je u njeno vreme bio skandal jer je bila i udovica. markiza. Održavao je veoma obilnu prepisku; u svom veku nadmašuje ga samo epistolar Huana Valere. Pisao je Huanu Eugeniju Harcenbušu, sa kojim je kontaktirao da bi prodao svoju biblioteku otac; ova i druga pisma sakupio je i uređivao hispanista Teodor Hajnerman, koji se svakako žalio da je Sesilija „najmistifikovaniji pisac u španskoj književnoj istoriji.“10 Takođe se dopisivao sa Rozalijom de Kastro, da ga je ujedinila veliko prijateljstvo koje je, međutim, počelo prekorima. Galicijski pesnik posvetio joj je svoju knjigu Cantares, ali joj je Fernan Kabaljero, nakon što ju je nazvao „slavujem od Galicije“, zamerio zbog optužbi na račun Kastiljana i upotrebe galicijskih reči koje nije razumeo. Književno delo Uzeo je pseudonim od Fernana Kabaljera koji je živeo u Siudad Realu. Prema njenim rečima, razlog za njen pseudonim je: „Sviđalo mi se to ime zbog njegovog drevnog i viteškog ukusa, pa sam ga bez oklevanja poslala u Madrid, menjajući za javnost, Cecilijine skromne suknje za tradicionalne pantalone Fernana Kabaljera“. Na nju je uticalo ili to što je mesto kroz koje je prošla volelo da odzvanja ime ili zato što je znala za zločin iz strasti koji je u to vreme bio široko zastupljen u štampi. Fernan Kabaljero u početku nije cenio njegova dela, koja je smatrao samo vežbanjem na jezicima koje je znao; bili su objavljeni protiv njegove volje. To, barem, priča otac Koloma u svojim Sećanjima na autora. To ga nije sprečilo da iznese svoje ideje o tome koja vrsta romana je poželjnija, opredelivši se za roman običaja sa sledećim elementima: „upotrebe, izreke, priče, verovanja, šale, izreke“. Roman je morao biti koristan, pa prijatan. Za Blanku de los Rios to je bio „prvi pokušaj folklorizma ili demopedije u Španiji“. Ovi romani su imali izrazito didaktički karakter, zagovarajući jak moral i hvaleći siromašan, ali pošten život andaluzijskog naroda. Svoje romane je zamišljao kao dokumente koji verno odražavaju svakodnevni život. Za nju je radnja bila okvir jer je zanimljivo okruženje. To se ogleda i u likovima koji nemaju evoluciju ili razvoj već su prototipovi.13 Ova želja za moralnom indoktrinacijom bila je oštro kritikovana još za života autorke i njena dela su izazvala veliku polemiku koja je odgovarala ideološkim i neknjiževnim pozicijama, što je odraz situacije podele u španskom društvu.... Kako Gzavije Andreu Mirales ističe,14 Fernan Kabaljero je takođe preuzeo novi model ženstvenosti, inspirisan tradicijama latinoameričkog katolicizma, „koji ne prolazi kroz puki povratak na stari režim, na religioznu ženu koja je podvrgnuta svom mužu, zatvorena svom domu i odvojena od sveta, naprotiv, prilagođava se novim realnostima domaće žene uvedene u Evropu posle liberalnih revolucija».15 Na taj način žene su stekle aktivnu ulogu u katoličkoj i nacionalnoj regeneraciji. U njegovim pristupima prisutan je uticaj autora postrevolucionarnog katolicizma kao što su Haime Balmes ili čak Huan Donoso Cortes. Ovaj projekat je uključivao oporavak hrišćanskih vrednosti u skladu sa katoličkim spiritualizmom i protiv materijalističkih trendova tog vremena.16 U svakom slučaju, uloga njegovog dela u hispanskom narativu je ključna, jer se smatra jednim od promotera obnove španskog romana sredinom devetnaestog veka, koji će se u narednim decenijama izlečiti u realizam i naturalizam. Njegova dela povezuju scene manira i popularnog tona kroz romantičnu zajedničku nit, koja poetizuje stvarnost na moralizirajući način. Kasniji pisci kao što su Antonio de Trueba, Luis Koloma ili Benito Perez Galdos prepoznali su njegov doprinos.17 La gaviota je napisana na francuskom, prevedena na španski od strane urednika Hose Hoakin de Mora i objavljena u ratama u izdanju El Heralda. U pismu upućenom njemu, on mu zamera što je uvrstio i prolog koji je bio posvećen stranim čitaocima. U ovom prologu ona izlaže svoju nameru da ponudi još jednu sliku Špankinje, drugačiju od one u evropskom romantizmu, u kojoj je identifikovana kao senzualna, nezavisna i strastvena; odnosno suprotnost samopožrtvovanoj ženi i majci. Španija nije bila samo tema borca bikova i Cigana; seljaci, plemići su u suštini bili skromni i vrli.18 Roman je strukturiran u dva dela, u jednom prikazuje jednostavan i čestit život stanovnika jednog sela, au drugom život Sevilje već delimično otvoren za strane običaje. , uprkos dostojanstvu lokalne aristokratije. Njen glavni lik, Marisalada, prototip je strastvene, nezavisne i sebične Špankinje koja će na kraju živeti bednim životom. Moral je jasan jer se odrekla svoje ženstvenosti time što je bila ponosna i loša žena. Čini se jasnim uticaj Karmen de Merime, koja je stvorila univerzalni mit.18 U njemu on takođe otkriva svoje duboko odbijanje borbe bikova u onoj meri u kojoj je to značilo maltretiranje životinja. U mnogim radovima kritikovao je ovu cosšpanski tumbre.19 Pomilovanje (1852) biće njegovo najambicioznije delo, koje je želeo da objavi u obimu. U njemu ona podiže svoj ideal Špankinje: skromne, vrline i koja, obrazovana, ume da obuzda svoje strasti. I, naravno, religiozni. Na taj način ona bi bila ne samo dobra žena već i dobra majka. Ona brani potrebu obrazovanja žena da se odbrani od iskušenja sveta.18 Ovo uputstvo bi pratilo čitanje, što se autorki činilo neophodnim, što pokazuje uključivanje čitavih dečjih priča u njene romane. Osim toga, likovi koje čitaju su najbolji i najvrliniji.19 Fernan Kabaljero koristi jezik kao razlikovni element likova: narod će neprestano koristiti poslovice, kolokvijalne izraze, izreke, priče, dvostihe, dok će aristokratija, druga velika grupa koju želi da predstavlja, koristiti neologizme i, pre svega, galicizam. koji su postali moderni u to doba. U njegovom univerzumu postoji evidentna konfrontacija između plemića koji nastaje iz dubina španskog naroda i onoga što ga zamagljuje, bilo da se radi o strancima i njihovoj modi ili kapitalizmu koji se rađa.19 Svoje romane objavljuje u vreme procvata ženskih autorki, ali će taj uspeh brzo biti smanjen dolaskom realističkih autora koji će imati veće priznanje za svoju intelektualnu „superiornost“. Da ne bi trpela prezir prema svom autorstvu jer je žena, sakriće se iza muškog pseudonima. Ona neće želeti da bude povezana sa svojim savremenicima. Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....

Kraća posveta na predlistu, inače veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata! Biblioteka Vjeverica Autor - osoba Truhelka, Jagoda Naslov Zlatni danci : istina i priča / Jagoda Truhelka ; [ilustrirao Branko Vujanović] Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina 1981 Izdanje 4. prerađeno izd., 3. izd. u ovoj biblioteci Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1981 Fizički opis 303 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Vujanović, Branko, 1937- = Vujanović, Branko, 1937- Crnković, Milan Zbirka ǂBiblioteka ǂVjeverica (Karton) Napomene Jagoda Truhelka: (1864-1957) / Milan Crnković: str. 297-299. Zlatni danci je autobiografsko djelo, pa se može zaključiti kako je Jagoda Truhelka inspiraciju za djelo pronalazila najviše u isječcima svog djetinjstva. Zlatni danci su dani iz djetinjstva, a sastoje se od događaja i osoba koje su to doba činili zlatnim ili sretnim. Trilogija Zlatni danci objavljena je 1918. godine. Budući da je djelo nastalo postupno, u početku je izlazilo kao zasebne pripovijetke u časopisu Pobratim 1895. godine, zatim u Viencu 1900. godine i u Domaćem ognjištu 1900. i 1904. godine. Cijela trilogija naziva se imenom Zlatni danci, a isto ime nalazi se na početku prve trilogije. Sljedeće dvije nazivaju se Gospine trešnje (Bogorodičine trešnje i Dusi domaćeg ognjišta) i Crni i bijeli dani. Postoje oprečne mišljenja o tome možemo li ovo djelo svrstati u dječje romane ili u zbirke pripovjedaka. Budući da se djelo sastoji od tri nepovezane priče, od kojih svaka čini jednu cjelinu, u tom smislu pripada zbirci pripovjedaka. No, pojedini dijelovi su povezani i u nekim kasnijim događajima, spominju se prethodni događaji, likovi ili prostor, što znači da djelo ima i karakteristike romana. Autorica je spomenutom trilogijom prva uvela u hrvatsku dječju književnost autobiografski smjer i za temu odabrala crtice iz svog djetinjstva. Iako joj je kritika zamjerala to što roman nije postupno građen, ipak je uspjela zaokružiti događaje karakteristične za roman, a oblikovanjem i povezivanjem nekih priča s istim likovima ili mjestom radnje, uspjela je postići cjelovitost karakterističnu za roman. Radnja se odvija u trećem licu u kojem autorica pripovijeda kroz lik djevojčice Anice, a promjena imena ustvari nije karakteristična za autobiografska djela. Autorica ipak navodi da se radi o autobiografiji. Radnja nije kronološka, a djelo je prepuno pouka koje prenosi čitateljima. Naime, Truhelka se tijekom svog života zalagala za ravnopravnost djevojčica i dječaka te njihovog jednakog prava na obrazovanje. Što se tiče tematskog djela radnje, ona nije usmjerena isključivo na njezin život već i na život užih članova njezine obitelji poput njezinih roditelja i braće. U središtu zbivanja nalazi se djevojčica Anica te njezina dva mlađa brata Dragoš i Ćiro. Pripovijeda se u trećem licu, s tim da ne postoji sustavno sjećanje. Zbog toga se na svako od poglavlja u knjizi može gledati kao na zasebne priče, što dokazuje činjenica da su neki dijelovi knjige objavljeni kao samostalne pripovijetke. U brojnim poglavljima Anica ustupa svoje mjesto mlađoj braći, a često su svo troje prikazani kao sporedni likovi dok u prvi plan izlaze neki drugi likovi. Truhelka, Jagoda, hrvatska pripovjedačica (Osijek, 5. II 1864 – Zagreb, 17. XII 1957). Završila Učiteljsku školu u Zagrebu, radila kao učiteljica u Osijeku, Gospiću i Zagrebu, bila je ravnateljica Više djevojačke škole u Banjoj Luci i nastavnica na sarajevskoj preparandiji. U njezinoj prozi za odrasle primjetno je zanimanje za svijet žene i odnose među spolovima, zbog čega je dio pripovijesti (objavljivanih u časopisima Vienac i Nada) objavljen pod pseudonimom A. M. Sandučić. U sarajevskoj Nadi 1897. objavljivala je u nastavcima psihološki roman Plein air, u kojem se bavi ženskim pravima, brakom, društvenim stereotipima i dr., što je jedan od prvih primjera »ženskoga pisma« u hrvatskoj književnosti. Pripada joj i mjesto prve pripovjedačice u čijem se romanu pojavljuje ženski lik s feminističkim preokupacijama koji je intelektualno superioran ostalima, ali i ukomponiran u čitljivu fabulu s elementima trivijalne proze. Roman Vojača (1899), također objavljivan u nastavcima u istom časopisu, pripada žanru povijesnog romana i tematizira život bosanskog plemstva polovicom XV. st. Povijesna fabula izmjenjuje se s pustolovnom i sentimentalnom, ljubavi kralja Stjepana Tome i seljanke Vojače, a u središtu je pozornosti ponovno ženski lik. Truhelka je najpoznatija po prozi za djecu, zbog koje je dobila status najznačajnije književnice za djecu između dvaju svjetskih ratova nakon I. Brlić-Mažuranić. Najpoznatije joj je djelo trilogija Zlatni danci (1918), Gospine trešnje (1943) i Crni i bijeli dani (1944), u kojoj se prepoznaju autobiografski elementi, o odrastanju u Osijeku u okrilju građanske obitelji. Naglasak je na ocrtavanju dječje svakidašnjice, pri čem je primjetna i didaktička komponenta u obliku etičke, vjerske i domoljubne pouke. Vujanović, Branko, hrvatski slikar i grafičar (Zagreb, 9. VI 1937). Diplomirao 1965. na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu (I. Šebalj), gdje je završio i specijalni tečaj grafike kod M. Detonija. U klasičnim grafičkim tehnikama (drvorez, linorez) gradi nadrealne prizore naglašene narativnosti i simboličnosti. Izdao je mnogobrojne grafičke mape i bibliofilska izdanja. Bavi se crtežom i akvarelom, ilustriranjem knjiga te grafičkim oblikovanjem. MG55 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malkice ostecenja, sve ostalo u dobrom stanju! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija Datoteka:Newman Laugh-O-Gram (1921).webm Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja. Miki Maus Miki Maus se prvi put pojavio 1928. godine u prvom zvučnom crtanom filmu Parobrod Vili. Miki je zapravo nastao nekoliko godina ranije. Kada je imao 25 godina, Dizniju su u Metro-Goldvin-Mejeru za ovaj lik predskazivali da nikada neće uspeti da proda.[4] Miša je najpre nazvao po kućnom ljubimcu Mortimeru, ali se takvom imenu usprotivila njegova žena Lilijen, pa je ono promenjeno u Miki. O tome ko je prvi nacrtao lik Mikija Mausa postoje razne legende, s obzirom da je Volt, prema rečima svojih ilustratora, s naporom crtao ljudske likove, posebno lica, a često je u žurbi, za reklamne svrhe, potpisivao njihove crteže.[2] Mikiju je glas najpre pozajmljivao Volt Dizni lično, od prvog emitovanja 1928. godine, potom od 1947. Džimi Mekdonald, a od 1977. i narednih trideset godina Vejn Olvajn, dok je Vejnova supruga Rasi Tejlor pozajmljuje glas Mini Maus.[22] Miki Maus je postao jedan od najpoznatijih animiranih likova popularne kulture i simbol cele firme.[5] Posle Mikija se pojavila čitava serija likova koje je kreirao isti studio. Ovi likovi u animiranim filmovima i stripovima, uz prateću industriju, koju je projektovao Dizni sa svojim saradnicima, brzo su se pročuli po celom svetu, a materijal koji su pravili je bio dovoljno univerzalan da je omogućio prevazilaženje čak i ideoloških prepreka. Diznijeva produkcija je bila poštovana i hvaljena čak i u Sovjetskom Savezu tridesetih godina prošlog veka, za vreme Staljina, a veštom primenom Diznijeve animacijske tehnike i stila, u nacističkoj Nemačkoj je obrazovana posebna grupa animatora, koja je svoja umeća koristila u humorističke ili propagandne svrhe.[23] Diznijeve kreacije su se često preplitale sa lokalnom umetničkom i industrijskom produkcijom širom sveta. Tako su u listu „Veseli četvrtak”, 1932. godine, domaći autori, a pre svih Ivan Šenšin, počeli da crtaju svoju verziju Mikija Mausa (nazvanog Mika Miš), u obliku proto-stripova[a]. Mika Miš je predstavljen kako luta po egzotičnim krajevima sveta, u društvu junaka koji uopšte ne postoje u originalnoj Diznijevoj verziji (noj, pelikan, japanski vojnik i dr). Tako su na primer, glavni junaci zabavljali stanovnike Afrike učeći da igraju kolo. U drugoj polovini tridesetih godina, u nekoliko beogradskih listova pojavio se i niz stripova, u kojima su crtači predstavljali svoja viđenje Diznijevih likova.[23] Zanimljivo je da su 1968. godine Milton Glejser i Li Sevidž napravili kratak antiratni animirani film u trajanju od 1,07 minuta, u kome se Miki najpre prijavljuje u armiju, zatim prolazi obuku, zadužuje pušku i šlem, a potom brodom kreće u rat u Vijetnamu, gde odmah po iskrcavanju biva pogođen snajperskim metkom u glavu i umire. Namera autora je bila da ovaj film prikažu na festivalu, ali nisu dobili dozvolu od Diznijeve kompanije.[24] Jedan od najradikalnijih slučajeva upotrebe likova iz Diznijeve produkcije je dečji program palestinskog pokreta Hamas, pod nazivom Pioniri sutrašnjice, namenjen deci uzrasta od 7 do 13 godina. U nedostatku sredstava za sopstvenu produkciju, u emisiji se između ostalih likova, jedno vreme pojavljivao i Miš Farfur, kostimirana imitacija Mikija Mausa, sa sličnim piskavim glasom i pokretima tela, ali je njegova uloga bila da, uključujući se u razgovor sa decom, promoviše terorizam i govor mržnje prema Jevrejima, cionistima, Izraelu, Americi i njihovim liderima.[8] Paja Patak Paja Patak (engl. Donald Duck) je lik koga je prvi nacrtao Dik Landri. Pojavio se 9. juna 1934. godine, u epizodi crtanog filma–serije Šašave simfonije (engl. Silly Symphonies). Paja je zapravo patka sa žuto-narandžastim kljunom, najčešće obučena u mornarsku bluzu i kapu, ali bez pantalona i vozi razdrndani auto sa registracijom 313. Animator Karl Barks, za koga se zapravo smatra da ga je učinio poznatim, u kasnijem periodu mu je povećao glavu i oči i smanjio vrat. U stvaranje lika Paje Patka uloženo je više truda nego u bilo kog drugog Diznijevog junaka, čak više nego u Mikija, a Karl Barks mu je posvetio ceo svoj životni vek. Volt Dizni je u nekoliko navrata istakao da je Paju, temperamentnog patka, zamislio kao „protivtežu uvek savršenom mišu Mikiju Mausu”. Paja prepoznatljivo izražen karakter, po naravi je prgav, svadljiv, večito nezadovoljan, pesimističan, trapav, baksuzan,[25] netrpeljiv i sklon izlivima besa, ali takođe, na svoj način šarmatam.[26] Paja je 1937. godine prvi put postao glavni junak, a uz njega su se našli i njegovi rođaci Raja, Gaja i Vlaja, devojka Pata, stric bogataš i škrtica Baja. Bio je i junak osmominutnog crtanog filma „Firerovo lice” iz 1942. godine, u kojem dobija noćnu moru da se budi u totalitarnom režimu. Za ovo delo lik Paje Patka je dobio prvog, a Volt Dizni svog devetog Oskara. Paja Patak se u Srbiji i na Balkanu prvi put pojavio u Politici 13. marta 1938. godine, a ime mu je dao prevodilac istog lista. Do sankcija na SRJ redovno se pojavljivao u Mikijevom zabavniku.[25] Stripovi sa Pajom, Mikijem i Bojažljivim Ćirom pojavili su se i u prvom broju Politikinog Zabavnika od 28. februara 1939. godine.[27] Zanimljivo je da su stripovi o Paji Patku, bili zabranjeni u Finskoj, samo zato što ne nosi pantalone.[25] Glas mu je u originalnim crtanim fimovima pozajmljivao glumac Klarens Neš, do svoje smrti 1985, a kasnije Toni Anselmo.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dizni / Disney Diznijev Rečnik u slikama zabavan je i delotvoran način za učenje novih reči iz engleskog jezika. Svaki pojam je ilustrovan crtežima najpoznatijih Diznijevih junaka, koji pomažu najmlađima da lakše zapamte novu reč i da saznaju nešto više o svetu koji ih okružuje. Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja. Miki Maus Miki Maus se prvi put pojavio 1928. godine u prvom zvučnom crtanom filmu Parobrod Vili. Miki je zapravo nastao nekoliko godina ranije. Kada je imao 25 godina, Dizniju su u Metro-Goldvin-Mejeru za ovaj lik predskazivali da nikada neće uspeti da proda.[4] Miša je najpre nazvao po kućnom ljubimcu Mortimeru, ali se takvom imenu usprotivila njegova žena Lilijen, pa je ono promenjeno u Miki. O tome ko je prvi nacrtao lik Mikija Mausa postoje razne legende, s obzirom da je Volt, prema rečima svojih ilustratora, s naporom crtao ljudske likove, posebno lica, a često je u žurbi, za reklamne svrhe, potpisivao njihove crteže.[2] Mikiju je glas najpre pozajmljivao Volt Dizni lično, od prvog emitovanja 1928. godine, potom od 1947. Džimi Mekdonald, a od 1977. i narednih trideset godina Vejn Olvajn, dok je Vejnova supruga Rasi Tejlor pozajmljuje glas Mini Maus.[22] Miki Maus je postao jedan od najpoznatijih animiranih likova popularne kulture i simbol cele firme.[5] Posle Mikija se pojavila čitava serija likova koje je kreirao isti studio. Ovi likovi u animiranim filmovima i stripovima, uz prateću industriju, koju je projektovao Dizni sa svojim saradnicima, brzo su se pročuli po celom svetu, a materijal koji su pravili je bio dovoljno univerzalan da je omogućio prevazilaženje čak i ideoloških prepreka. Diznijeva produkcija je bila poštovana i hvaljena čak i u Sovjetskom Savezu tridesetih godina prošlog veka, za vreme Staljina, a veštom primenom Diznijeve animacijske tehnike i stila, u nacističkoj Nemačkoj je obrazovana posebna grupa animatora, koja je svoja umeća koristila u humorističke ili propagandne svrhe.[23] Diznijeve kreacije su se često preplitale sa lokalnom umetničkom i industrijskom produkcijom širom sveta. Tako su u listu „Veseli četvrtak”, 1932. godine, domaći autori, a pre svih Ivan Šenšin, počeli da crtaju svoju verziju Mikija Mausa (nazvanog Mika Miš), u obliku proto-stripova[a]. Mika Miš je predstavljen kako luta po egzotičnim krajevima sveta, u društvu junaka koji uopšte ne postoje u originalnoj Diznijevoj verziji (noj, pelikan, japanski vojnik i dr). Tako su na primer, glavni junaci zabavljali stanovnike Afrike učeći da igraju kolo. U drugoj polovini tridesetih godina, u nekoliko beogradskih listova pojavio se i niz stripova, u kojima su crtači predstavljali svoja viđenje Diznijevih likova.[23] Zanimljivo je da su 1968. godine Milton Glejser i Li Sevidž napravili kratak antiratni animirani film u trajanju od 1,07 minuta, u kome se Miki najpre prijavljuje u armiju, zatim prolazi obuku, zadužuje pušku i šlem, a potom brodom kreće u rat u Vijetnamu, gde odmah po iskrcavanju biva pogođen snajperskim metkom u glavu i umire. Namera autora je bila da ovaj film prikažu na festivalu, ali nisu dobili dozvolu od Diznijeve kompanije.[24] Jedan od najradikalnijih slučajeva upotrebe likova iz Diznijeve produkcije je dečji program palestinskog pokreta Hamas, pod nazivom Pioniri sutrašnjice, namenjen deci uzrasta od 7 do 13 godina. U nedostatku sredstava za sopstvenu produkciju, u emisiji se između ostalih likova, jedno vreme pojavljivao i Miš Farfur, kostimirana imitacija Mikija Mausa, sa sličnim piskavim glasom i pokretima tela, ali je njegova uloga bila da, uključujući se u razgovor sa decom, promoviše terorizam i govor mržnje prema Jevrejima, cionistima, Izraelu, Americi i njihovim liderima.[8] Paja Patak Paja Patak (engl. Donald Duck) je lik koga je prvi nacrtao Dik Landri. Pojavio se 9. juna 1934. godine, u epizodi crtanog filma–serije Šašave simfonije (engl. Silly Symphonies). Paja je zapravo patka sa žuto-narandžastim kljunom, najčešće obučena u mornarsku bluzu i kapu, ali bez pantalona i vozi razdrndani auto sa registracijom 313. Animator Karl Barks, za koga se zapravo smatra da ga je učinio poznatim, u kasnijem periodu mu je povećao glavu i oči i smanjio vrat. U stvaranje lika Paje Patka uloženo je više truda nego u bilo kog drugog Diznijevog junaka, čak više nego u Mikija, a Karl Barks mu je posvetio ceo svoj životni vek. Volt Dizni je u nekoliko navrata istakao da je Paju, temperamentnog patka, zamislio kao „protivtežu uvek savršenom mišu Mikiju Mausu”. Paja prepoznatljivo izražen karakter, po naravi je prgav, svadljiv, večito nezadovoljan, pesimističan, trapav, baksuzan,[25] netrpeljiv i sklon izlivima besa, ali takođe, na svoj način šarmatam.[26] Paja je 1937. godine prvi put postao glavni junak, a uz njega su se našli i njegovi rođaci Raja, Gaja i Vlaja, devojka Pata, stric bogataš i škrtica Baja. Bio je i junak osmominutnog crtanog filma „Firerovo lice” iz 1942. godine, u kojem dobija noćnu moru da se budi u totalitarnom režimu. Za ovo delo lik Paje Patka je dobio prvog, a Volt Dizni svog devetog Oskara. Paja Patak se u Srbiji i na Balkanu prvi put pojavio u Politici 13. marta 1938. godine, a ime mu je dao prevodilac istog lista. Do sankcija na SRJ redovno se pojavljivao u Mikijevom zabavniku.[25] Stripovi sa Pajom, Mikijem i Bojažljivim Ćirom pojavili su se i u prvom broju Politikinog Zabavnika od 28. februara 1939. godine.[27] Zanimljivo je da su stripovi o Paji Patku, bili zabranjeni u Finskoj, samo zato što ne nosi pantalone.[25] Glas mu je u originalnim crtanim fimovima pozajmljivao glumac Klarens Neš, do svoje smrti 1985, a kasnije Toni Anselmo. Walt Disney Mickey Mouse

Autor - osoba Kipling, Rudyard, 1865-1936 = Kipling, Radjard, 1865-1936 Naslov Knjiga o džungli / Radjard Kipling ; ilustrovao Kristijan Bruten ; komentari Pjer Peleren i Pjer Reis ; prevela s engleskog Olga Dimitrijević ; [prevod komentara Marija Petrović] Jedinstveni naslov ǂThe ǂJungle Book. scc Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2003 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kreativni centar, 2009 (Beograd : Publikum) Fizički opis 211 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Bruten, Kristijan Dimitrijević, Olga Peleren, Pjer Reis, Pjer Petrović, Marija = Petrović, Marija Zbirka ǂEdicija ǂKnjige za sva vremena / [Kreativni centar] ; 3 Sadržaj Sadrži i: Bela foka ; Riki-Tiki-Tavi ; Tumaj, gospodar slonova ; Sluge Njenog veličanstva. (broš.) Napomene Prevod dela: The Jungle Book / Rudyard Kipling Tiraž 2.000 Izvori: str. 211 Ovo nadaleko poznato delo Radjarda Kiplinga doživelo je do danas nebrojeno mnogo izdanja u prevodu na više desetina jezika, kao i nekoliko crtanih i igranih filmskih verzija. Ipak, knjiga koju vam predstavljamo donosi jednu novinu u vidu bogatih i dokumentarno ilustrovanih dodataka na marginama svake strane. Čitalac tako stiče jedan nov, mnogo bogatiji doživljaj Indije, njenog biljnog i životinjskog sveta i istorijskog trenutka u kojem je delo nastalo. Džozef Radjard Kipling (engl. Joseph Rudyard Kipling; Bombaj, 30. decembar 1865. – London, 18. januar 1936), bio je engleski književnik, novinar, pisac kratkih priča, pesnik i romanopisac. Kiplingova dela fikcije uključuju romane Knjiga o džungli . Kim (1901) i mnoge kratke priče uključujući Čovek koji bi bio kralj (1888). Njegove pesme uključuju Mandalaj (1890), Gunga Din (1890), Bogovi naslova (1919), Teret belog čoveka (1899) i Ako (1910). Smatra se jednim od najvećih inovatora kada se radi o umetnosti kratkih priča; njegove knjige za decu su klasici dečje književnosti, a jedan je kritičar opisao Kiplingov rad kao predstavu „svestranog i sjajnog narativnog dara.“ Kipling je bio jedan od najpopularnijih pisaca u Ujedinjenom Kraljevstvu, kako proze tako i stihova, krajem 19. i početkom 20. veka. Henri Džejms je rekao: „Od svih ljudi koje sam ikada upoznao, Kipling se meni lično čini kao najpotpuniji genije, kao neko ko se razlikuje od običnih intelektualaca.“ 1907. godine, kada je imao 42 godine, dobio je Nobelovu nagradu za književnost, što ga je učinilo prvim piscem na engleskom jeziku koji je dobio tu nagradu, kao i najmlađim dobitnikom iste do danas. U nekoliko navrata bio je predložen za britanskog pesničkog laureata, kao i za viteza, što je on odbio. Njegova buduća reputacija menjala se u skladu s političkom i socijalnom klimom tog doba, a suprotstavljeni stavovi o njemu kao rezultat toga nastavljali su se kroz veći deo 20. veka. Džordž Orvel je držao Kiplinga za „džingo imperijalistu“ objašnjavajući da je „moralno neosetljiv i estetski odvratan”. Književni kritičar Daglas Ker je napisao: „[Kipling] je i dalje autor koji može da inspiriše strastveno neslaganje i njegovo mesto u književnoj i kulturnoj istoriji daleko je od ustaljenog. Ali kako doba evropskih imperija jenjava, on se prepoznaje kao neuporediv, ako ne i kontroverzan tumač toga kako je doživljavana imperija. To, kao i sve veće priznanje njegovih izvanrednih narativnih darova, čine ga silom sa kojom se treba obračunati.“ U detinjstvu je naučio hindu jezik, pohađao je vojnu školu u Devonširu, a 1933. vratio se u Indiju i radio kao novinar. Putovao je u Japan, Ameriku i Južnu Afriku. S jednakim žarom delovao je u književnom i političkom životu Britanije. Godine 1907, dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Njegova proza donosi izuzetnu sliku indijskog života i sveta britanskih vojnika, s posebnim smislom za svet dece i životinja. Bio je zagovornik britanskog imperijalizma, a kao otelovljenje kolonijalizma nemilosrdno je karikiran i parodiran. Najčitanija i najznačajnija njegova „Knjiga o džungli“ karakteriše izvanredno poznavanje tajanstvene Indije i sveta životinja. Dela „Balade iz kasarne“ „Priproste priče s planine“ „Sablasna rikša i druge priče“ „Knjiga o džungli“ „Kim“ „Svetlost se ugasila“ „Ako“ Detinjstvo Radjard Kipling je rođen 30. decembra 1865. u Mumbaju, u predsedništvu Britanske Indije, od majke Alis Kipling (dev. Mekdonald) i oca Džona Lokvuda Kiplinga. Alis (jedna od četiri izuzetne sestre) bila je živahna žena za koju bi lord Daferin znao reći: „Dosada i gospođa Kipling ne mogu da postoje u istoj prostoriji.“ Lokvud Kipling, dizajner skulptura i grnčarije, bio je direktor i profesor arhitektonske skulpture u novoosnovanoj školi umetnosti „Sir Jamsetjee Jeejebhoy School of Art“ u Mumbaju. Džon Lokvud i Alis su se upoznali i počeli zabavljati 1863. godine na Radjardskom jezeru u Radjardu, u Staforširu u Engleskoj. Venčali su se i preselili u Indiju 1865. godine. Bili su toliko očarani lepotom područja Radjardskog jezera da su svoje prvo dete nazvali po njemu. Dve Alisine sestre udale su se za umetnike: Džordžijana je bila udata za slikara Edvarda Berna-Džounsa a njena sestra Agnes za Edvarda Pointera. Najpoznatiji Kiplingov rođak bio je njegov brat od tetke, Stenli Boldvin, koji je tri puta bio premijer, zastupnik Konzervativne partije, u dvadesetim i tridesetim godinama 20. veka. Kiplingova rođena kuća u kampusu JJ škole umetnosti u Mumbaju se duži niz godina koristila kao dekanova rezidencija. Iako koliba nosi plaketu koja je navodi kao mesto Kiplingovog rođenja, postoji mogućnost da je originalna koliba srušena pre više decenija te da je nova izgrađena na njenom mestu. Neki istoričari i konzervatori takođe smatraju da bungalov obeležava lokaciju koja je samo blizu kuće Kiplingovog rođenja pošto je bungalov sagrađen 1882. godine – oko 15 godina nakon što je Kipling rođen. Zapravo, Kipling je izgleda tako rekao dekanu kada 1930.te godine posetio JJ školu. Sudeći po Bernis M. Marfi, „Kiplingovi roditelji su se smatrali „Anglo-Indijcima“ (izraz koji se koristio u 19. veku za ljude britanskog porekla koji žive u Indiji), samim tim bi se tako smatrao i njihov sin, iako je veći deo svog života proveo negde drugde. Složena pitanja identiteta i nacionalne pripadnosti će se istaknuti u njegovoj fikciji.“ Obrazovanje u Britaniji Kiplingovi dani „snažnog svetla i tame“ u Mumbaju završili su se kada je imao pet godina. Kao što je to bio običaj u Britanskoj Indiji, on i njegova trogodišnja sestra Alis („Triks“) odvedeni su u Ujedinjeno Kraljevstvo – u njihovom slučaju u Sautsi, u Portsmutu — da žive sa parom koji je udomljavao decu britanskih državljana koji su službovali u Indiji. U narednih šest godina (od oktobra 1871. do aprila 1877. godine) deca su živela sa parom, kapetanom Prajsom Agarom Holovejem, oficirem pri trgovačkoj mornarici, i Sarom Holovej, u njihovoj kući u ulici Kempbel Roud broj 4, u Sautsiju. U januaru 1878, Kipling je primljen u „United Services Colege“ u Vestvord Hou u Devonu, školu koja je osnovana nekoliko godina ranije za pripremu dečaka za vojsku. Škola mu je u početku bila jako teška, ali je u njoj kasnije stekao dobre prijatelje i obezbedila mu je scenografiju za priče iz školskih dana Stalky&Co. (1899.) U tom periodu Kipling je upoznao i zaljubio se u Florens Garard, koja mu je kasnije postala inspiracija za Mejzi u prvom romanu Svetlost se ugasila (1891). Povratak u Britaniju Pred kraj školovanja, odlučeno je da Kipling nema akademsku sposobnost da studira na Univerzitetu u Okfordu. Njegovi roditelji nisu imali sredstava da ga finansiraju, tako da mu je otac našao posao u Lahoru gde je bio direktor umetničke škole „Majo“, kao i kustos Lahorskog muzeja. Kipling je trebalo da postane pomoćnik urednika jednih malih lokalnih novina „Civil&Military Gazette“. Za Indiju je otplovio 20. septembra 1882. godine, a u Mumbaj je stigao 18. oktobra. Povratak u London Odlučio je da se oproba u Londonu, književnom centru britanske imperije. Dana 9. marta 1889. godine Kipling je napustio Indiju, putujući prvo u San Francisko preko Ranguna, Singapura, Hongkonga i Japana. Kipling je bio jako impresioniran Japanom, napisao je da su Japanci `ljubazni i kulturni ljudi`. Kipling je zatim putovao kroz Sjedinjene Države, pisao je članke za Pionir koji su kasnije objavljeni u „From Sea to Sea and other Sketches, Letters of travel“. Započeo je putovanja po Americi u San Francisku, zatim je otputovao severno u Portland, u Sijetl, pa u Kanadu, u Viktoriju i Vankuver, u Britansku Kolumbiju, preko Medisin Heta pa nazad u SAD u Nacionalni park Jeloustun, zatim istočno do Omahe, potom u Čikago, a kasnije na Nijagarine vodopade, Toronto, pa u Vašington, Njujork i Boston. Tokom ovog putovanja upoznao je Marka Tvena u Elmiri i bio je veoma impresioniran njime. London U Londonu, časopisi su prihvatili nekoliko Kiplingovih priča. Takođe je pronašao mesto gde će provesti naredne dve godine, u Ulici Vilijers, u blizini Čering Krosa, u zgradi koja je kasnije nazvana „Kiplingova kuća“. U naredne dve godine objavio je roman Svetlost se ugasila, doživeo je nervni slom, i upoznao je američkog pisca i izdavačkog agenta Volkota Balestiera s kojim je sarađivao na romanu Naulaka. Na savet doktora, 1891. godine Kipling se ukrcava na još jedno putovanje gde posećuje Južnu Afriku, Novi Zeland i opet Indiju. Prekinuo je plan da Božić provede sa svojom porodicom u Indiji kada je čuo za iznenadnu Balestierovu smrt od tifusne groznice i odmah je odlučio da se vrati u London. Pre njegovog povratka, on je iskoristio telegram da zatraži ostanak kod Volkotove sestre Karoline Star Balestier koju su zvali Keri, a koju je upoznao godinu dana ranije i sa kojim je očigledno imao romansu. U međuvremenu, krajem 1891. godine, njegova zbirka kratkih priča o Britancima u Indiji, Life`s Handicap, objavljena je u Londonu. Dana 18. januara 1892. godine, Keri Balestier (29 godina) i Radjard Kipling (26 godina) su se venčali u Londonu, u anglikanskoj crkvi Svih Duša u Langam Plejsu. Sjedinjene Američke Države Kipling i njegova žena su se usredsredili na medeni mesec koji će ih prvo odvesti u Sjedinjene Države (uključujući i odlazak na porodično imanje Balestierovih blizu Bratlboroua, u Vermontu), a potom u Japan. Kada su stigli u Jokohamu, otkrili su da njihova banka „Bankarska korporacija Nju Orijental“ propala. Kako su saznali za ovaj gubitak na putovanju, vratili su se u SAD, nazad u Vermont. Keri je tada već bila trudna sa prvim detetom pa su iznajmili jednu kućicu na farmi u blizini Bratlboroua za deset dolara mesečno. Posete Južnoj Africi Početkom 1898. godine, Kipling je otputovao u Južnu Afriku na zimski odmor, čime je počela godišnja tradicija koja je (osim sledeće godine) trajala do 1908. Uvek su boravili u `Vulseku`, u kući na imanju Sesila Roudsa u Grut Šuru (gde se danas nalazi studentska rezidencija Univerziteta u Kejptaunu.) Zahvaljujući novoj reputaciji pesnika imperije, Kiplinga su toplo primali neki od najuticajnijih političara u Kejp Koloniji, uključujući Roudsa, sera Alfreda Milnera i Leandera Stara Džejmsona. Kipling je gajio ova prijateljstva i divio se tim ljudima i njihovoj politici. Period između 1898. i 1910. godine bio je presudan u istoriji Južne Afrike, uključujući Drugi Burski rat, mirovni sporazum koji je zatim usledio, kao i formiranje Južnoafričke Unije 1910. godine. U Engleskoj, Kipling je pisao poeziju u kojoj podržava britanski interes u Burskom ratu i prilikom sledeće posete Južnoj Africi početkom 1900. postao je dopisnik lista The Friend u Blumfontejnu, koji je uređivao lord Roberts za britanske trupe. Vrhunac karijere Nakon smrti svoje ćerke Džozefine 1899. godine, Kipling se koncentrisao na sakupljanje materijala za ono što će postati Just So Stories for Little Children. To delo je objavljen 1902. godine nakon što je Kim prvi put izdat. Američki književni naučnik Dejvid Skot tvrdi da Kim pobija tvrdnju Edvarda Seda o Kiplingu kao promoteru orijentalizma pošto je Kipling – koji je bio duboko zainteresovan za budizam – predstavio tibetanski budizam u poprilično sažaljivom svetlu, a pogledi na roman čini se da reflektuju budističko razumevanje Univerzuma. Kipling je bio uvređen zbog govora nemačkog cara Vilhelma II 1900. godine u kojem poziva nemačke trupe da se upute u Kinu kako bi ugušili Bokserski ustanak i da se ponašaju kao `Huni` te da ne uzimaju zarobljenike. U svojoj pesmi iz 1902. godine The Rowers, Kipling je napao Kajzera kao pretnju Britaniji i prvi put iskoristio pojam `Hun` kao anti-nemačku uvredu, koristeći Vilhelmove reči, kao i dela nemačkih trupa u Kini, kako bi Nemce predstavio kao varvare. U intervjuu francuskom listu Le Figaro Kipling koji je bio frankofil, Nemačku je nazvao pretnjom i pozvao na anglosko-francuski savez da je zaustavi. U prvoj deceniji 20. veka Kipling se nalazio na vrhuncu popularnosti. Godine 1906. napisao je pesmu Land of our Birth, We Pledge to Thee. Kipling je napisao dve kratke priče o naučnoj fantastici, Noćnom poštom (1905) i As Easy As A. B. C (1912), obe se dešavaju u 21. veku u Kiplingovom Aerial Board of Control univerzumu. Ovo se smatralo modernom teškom naučnom fantastikom, i po prvi put je predstavilo književnu tehniku poznatu kao indirektna ekspozicija, koja će kasnije postati jedna od glavnih obeležja pisca naučne fantastike Roberta Hajnlajna. Ovu tehniku je Kipling pokupio u Indiji, i iskoristio ju je dok je pisao Knjigu o džungli kako bi rešio problem engleske čitalačke publike koja nije razumevala mnogo o indijskom društvu. Godine 1907. dobio je Nobelovu nagradu za književnost nakon što ga je te godine nominovao Čarls Oman, profesor na Okfordskom univerzitetu. Nobelova nagrada je osnovana 1901. godine, a Kipling je bio prvi dobitnik koji je pisao na engleskom jeziku. Nakon toga je usledilo izdanje dve povezane zbirke poezije i priča: Puck of Pook`s Hill (1906), i Rewards and Fairies (1910). U potonjem se nalazila pesma Ako. U istraživanju Bi-Bi-Si-ja iz 1995. godine, izglasana je za najomiljeniju pesmu Velike Britanije. Njeno pozivanje na samokontrolu i stoicizam je ono što je čini nesumnjivo najpoznatijom Kiplingovom pesmom. Slobodno zidarstvo Prema engleskom časopisu Masonic Illustrated, Kipling je postao slobodni mason negde oko 1885. godine, što je pre uobičajene minimalne 21 godine. Iniciran je u Lahoru. Prvi svetski rat Na početku Prvog svetskog rata, Kipling je, kao i mnogi drugi pisci, pisao pamflete i pesme koje su sa entuzijazmom podržavale ratne ciljeve Ujedinjenog Kraljevstva o obnavljanju Belgije nakon što je to kraljevstvo okupirala Nemačka, zajedno sa još uopštenijim izjavama da se Britanija zalaže za pravedan cilj. Britanska vlada je u septembru 1914. godine pitala Kiplinga da piše propagandni program, ponudu koju je on odmah prihvatio. Kiplingovi pamfleti i priče su bili veoma popularni kod Britanaca tokom rata, a njegove glavne teme bile su hvaljenje britanske vojske nazivajući je pravim mestom za junake, zatim nemački zločini nad belgijskim civilima i priče o tome kako su žene mučene strahotama rata, ali ipak opstaju i trijumfuju uprkos svim patnjama. Nakon Prvog svetskog rata Delimično kao odgovor na smrt svog 18-godišnjeg sina Džona koji je poginuo u Prvom svetskom ratu u septembru 1915. godine, Kipling se pridružio Komisiji za ratne grobnice, koja je odgovorna za britanske ratne grobnice napravljene kao vrtovi, a koje se mogu i danas naći kod Zapadnog fronta, kao i za sve druge lokacije širom sveta gde su trupe Britanske imperije pokopane. Kiplingova dirljiva kratka priča Baštovan prikazuje posete ratnim grobljima, a pesma The King`s Pilgrimage (1922) prikazuje putovanje na koje je pošao kralj Džordž V pri kojem je obišao groblja i spomenike u izgradnji Komisije za ratne grobnice . Nakon rata Kipling je bio skeptičan u vezi sa Četrnaest tačaka i Društvom naroda, ali se nadao da će SAD napustiti izolacionizam i da će posleratni svet biti dominiran anglosko-francusko-američkim savezom. Kipling se nadao da će Sjedinjene Države preuzeti mandat Društva naroda za Jermeniju kao najbolji način sprečavanja izolacionizma i da će Teodor Ruzvelt, kojem se Kipling divio, još jednom postati predsednik. Kipling je bio ožalošćen Ruzveltovom smrću 1919. godine, verujući da je njegov prijatelj bio jedini američki političar sposoban da Sjedinjene Države drži u „igri` svetske politike. Kipling je bio veoma neprijateljski nastrojen prema komunizmu. U pesmi iz 1918. godine, Kipling je napisao da su sve što je bilo dobro u Rusiji uništili boljševici. Godine 1920. Kipling je osnovao Ligu Slobode zajedno sa Hagardom i Lordom Sidnamom. Ovaj kratkoročni projekat se fokusirao na promovisanje klasičnih liberalnih ideala kao odgovor na rastuću moć komunističkih tendencija unutar Velike Britanije ili, kako je Kipling rekao, `da se suprotstavi napretku boljševizma`. Godine 1922, Kipling je postao i rektor Univerziteta u San Endruzu u Škotskoj, i na toj poziciji je ostao tri godine. Mnoga starija izdanja Kiplingovih knjiga imaju svastiku odštampanu na svojim koricama, vezanu za sliku slona koja nosi cvet lotosa, što odražava uticaj indijske kulture. Kiplingova upotreba svastike bila je zasnovana na indijskom simbolu sunca koja je predstavljao sreću i sanskritsku reč koja označava `srećno` ili `dobrobit`. On je koristio simbol svastike okrenute u obe strane, i nadesno i nalevo, i u to vreme su je generalno koristili i drugi. Kada su nacisti došli na vlast i uzurpirali svastiku, Kipling je naredio da ona ne sme više ne ukrašava njegove knjige. Manje od godinu dana pre njegove smrti, Kipling je održao govor 6. maja 1935. upozoravajući na opasnost koju je nacistička Nemačka predstavljala za Britaniju. Kipling je napisao prvu Kraljevsku božićnu poruku, koju je pročitao preko Bi-Bi-Si-jevog Imperijskog Servisa kralj Džordž V 1932. godine. Smrt i zaostavština Kipling je nastavio da piše sve do početka 1930-ih, ali sporijim tempom i sa mnogo manje uspeha nego ranije. U noći 12. januara 1936, Kipling je pretrpeo krvarenje u tankom crevu. Operisan je, ali je umro za manje od nedelju dana kasnije 18. januara 1936. godine, u 70-oj godini usled pucanja čira na dvanaestopalačnom crevu. Na sahrani je mermerni kovčeg prekriven zastavom Velike Britanije između ostalih nosio i Kiplingov rođak, premijer Velike Britanije, Stenli Boldvin. Kipling je kremiran u krematorijumu Golders Grin, na severozapadu Londona, a njegov pepeo je pokopan u Poetskom uglu, u Vestminsterskoj opatiji, pored grobnica Čarlsa Dikensa i Tomasa Hardija. Uticao je na mnoge pisce kao što su Pol Anderson, Horhe Luis Borhes, Randal Džarel, T. S. Eliot i druge. Mnogi filmovi su napravljeni na temu po delu Knjiga o džungli, kao i poznati crtani film u Volt Dizni produkciji. MG26 (N)