Nedeljko Babić : ZAVIČAJ, Besjeda Banja Luka 2018, tvrdi povez, str. 542. Poezija. Očuvanost 4. Недељко Бабић је рођен 25. јула 1948. године у Лукавици код Милића. Живио у Сарајеву до 3. априла 1992. године, а потом на Палама до краја 1999. године. Радио је у Државном документационом центру за истраживање ратних злочина. Пише поезију и књижевну критику. Објавио је књиге поезије Завичај (Свјетлост, Сарајево, 1973), Кривац је ухваћен (В.Маслеша, Сарајево, 1977), Помен (БИГЗ, Београд, 1996), Разужбина (СРНА, С. Сарајево, 1997), Крстовдан (Калеком, Београд, 2002), Бурски сонети (К. Фонд, «Свети Сава», С. Сарајево, 2002), Коловр(а)т (Завод за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево, 2005) и књигу поезије за дјецу Први разред љубави (Књижевни фонд «Свети Сава», С. Сарајево, 2002). Књига «Љубовдан» у рукопису је награђена на конкурсу Минситарства просвјете и културе Републике Српске за суфинансирање исдаваштва у 2005. години. Посљедње његово остварење је збирка поезије «Претрес», објављена 2007. године. Од 2000. живи у Београду. За Бабићеву поезију, посебно ону каснију Бранко Стојановић, аутор «Сарајевског јата» пише: «У те песме јаких евокативних набоја, сонетних и крстоликих форми Бабић је покушавао – и у најбољим својим пјесмама успијевао – да упрегне диспаратне енергије, значења, тоналитете, ритмове и мелодије: од енергије језика који се и опире или пак покорака «упрезању» у задате строфично-стиховне и метричке обрасце, преко тензија које кулминирају када се укрсте значењско-мелодијски несагласне особине катрена и терцина...»

STARI DŽENTLMEN I TREŠPNJIN CVET - Blagoje Svrkota Sombor 2017 188 str Blagoje Svrkota (Sivac, 6. mart 1948) je pesnik, novinar, publicista i profesor književnosti.[1][2][3] Biografija Osnovnu školu „P. P. Njegoš“ završio u Sivcu, gimnaziju u Somboru, a Filozofski fakultet (Katedra za jugoslovenske književnosti) u Novom Sadu.[3] Od 1965. godine objavljuje pesme, književnu kritiku i eseje u mnogim listovima i časopisima. Priređivač je i urednik više izdanja iz oblasti književnosti, istorije, istorije umetnosti i slikarstva, kao i iz oblasti prirodnih nauka.[4][5] Profesionalno se bavio novinarstvom. Bio je novinar i urednik omladinskog lista „Pokret“, „Somborskih novina“, Radio Sombora, direktor Informativnog centra Sombor. Bio je član Skupštine JRT i član Saveza novinara Jugoslavije.[3] Obavljao je dužnost potpredsednika Izvršnog veća i predsednika Izvršnog odbora Skupštine opštine Sombor. Bio je član Glavnog odbora SPS. Radio je u Pošti.[6] Član je Društva književnika Vojvodine od 2006. i Udruženja književnika Srbije od 2010. godine.[3] Živi i radi u Somboru.[3][6] Dela Knjige pesama „Šta je dokaz pravde“, Zajednička knjiga Petra Banovčanina (aforizmi) i Blagoja Svrkote (pesme), Komisija za kulturu SSFF, Štamparija „Forum“, Novi Sad, 1970. „Gde je Sentandreja“ (2005)[7] „Putovanje u Misir“, Klub književnika KUD „Đoka Pavlović“. Beograd: 2009. ISBN 978-86-7038-073-8.. „Čekajući brod u Jerisosu“ (2010)[8] „Koncert iz Vijene“ (2013)[9][10] `Stari džentlmen i trešnjin cvet`, Sabrane pesme, autorsko izdanje. 2017. ISBN 978-86-920787-1-2.; Е-библиотека, Градска библиотека `Карло Бијелицки` Сомбор, друго издање. 2017. ISBN 978-86-80878-07-2.www.biblioso.org.rs/pdf/ Publicistika Osnivač je i urednik somborskog „Almanaha“[11] (godišnjaka, kalendara), objavljeno je ukupno 10 brojeva u 8 tomova (3.750 stranica) od 1998. do 2007. godine (YU ISSN:1450-6165). Izdavači: Učiteljski fakultet Sombor (1998—2001), „Memorija“ Sombor, „Efekt“ Beočin, Kulturni centar Kolut i „Birograf“ Apatin (2002—2007). Uredio i priredio više izdanja iz oblasti književnosti, istorije, istorije umetnosti i slikarstva, kao i iz oblasti prirodnih nauka. `Ikonografija prirode Ivanke Jovanović`, Monografija, priređivači i izdavači Zoran M. Mandić i Blagoje Svrkota (urednik), Sombor,(2017), B. Svrkota. ISBN 978-86-920787-0-5.; elektronski izvor: htp://zoranmmandic.blogspot.com/. Sava Stojkov `Odavde do Rembranta`, Zbornik, Urednik i priređivač Blagoje Svrkota, `Memorija`, Sombor. 2010. ISBN 978-86-83485-04-8. Listovi i časopisi Poeziju, eseje i književnu kritiku objavili su mu: „Pokret“ (Sombor), „Rukoveti“ (Subotica), „Dometi“ (Sombor), „Zlatna greda“ (Novi Sad), Index (Novi Sad), Zavetine (Miroslav Lukić, Beograd), „Borba“ (Beograd), Književne novine (Beograd), „Danica“ (Beograd), Večernje novosti (Beograd), „Poezija“ (Zagreb), „Šumadijske metafore“ (Mladenovac), „Svitak“ (Požega), „Istar“ (Apatin), list Sindikata PTT Srbije „Poštar“ (Beograd)[12], i drugi. Nagrade Književna nagrada „Lenkin prsten“ (2009) u Srbobranu, za ljubavnu pesmu „Sedam malih pesama“ iz zbirke „Putovanje u Misir“.[3] Bibliografija O Svrkotinom književnom stvaralaštvu pisali su: Zoran M. Mandić, Ilinka G. Vuković, Mićo Jelić Grnović, prof. dr Bora Marinković, prof. dr Žarko Ružić, Nikola Maširević, Radovan Popović, Milan Živanović, Miroslava Đurčić, Branimir Plavšić, Đuro Kukić, Dragan Bogutović, Jovan Zivlak, Laza Čurčić[13], Dušan Škorić, i drugi. Nalazi se u antologijama: Stojan Berber, „Ptice i vodoskoci“, Sombor, 1970.[6] Pero Zubac, „Velike tajne“, Beograd, 1997.[6] Miljurko Vukadinović, Dušan Stojković, `Nisu sve bolesti za mene`, Beograd, 2014. Posveta autora na predlistu S.S.S.

The Apostle is a 1997 American drama film written and directed by Robert Duvall, who stars in the title role. John Beasley, Farrah Fawcett, Billy Bob Thornton, June Carter Cash, Miranda Richardson and Billy Joe Shaver also appear. It was filmed on location in and around Saint Martinville and Des Allemands, Louisiana with some establishing shots done in the Dallas, Texas area by a second unit before principal photography began. And main opening shots filmed in Grand Coteau and Lafayette Louisiana. The film was screened in the Un Certain Regard section at the 1998 Cannes Film Festival.[3] For his performance, Duvall was nominated for the Academy Award for Best Actor. Sonny (Duvall) is a charismatic Pentecostal preacher. His wife Jessie (Fawcett) has begun an adulterous relationship with a youth minister named Horace. She refuses Sonny`s desire to reconcile, although she assures him that she will not interfere with his right to see his children. She has also conspired to use their church`s bylaws to have him removed from power. Sonny asks God what to do but receives no answer. Much of the congregation sides with Jessie in this dispute. Sonny, however, refuses to start a new church, insisting that the one which forced him out was `his` church. At his child`s Little League game, Sonny, in an emotional and drunken fit, attacks Horace with a bat and puts him into a coma; Horace later dies. A fleeing Sonny ditches his car in a river and gets rid of all identifying information. After destroying all evidence of his past, Sonny rebaptizes himself and anoints himself as `The Apostle E. F.` He leaves Texas and ends up in the bayous of Louisiana, where he convinces a retired minister named Blackwell (Beasley) to help him start a new church. He works various odd jobs and uses the money to build the church, and to buy time to preach on a local radio station. Sonny also begins a dating relationship with the station`s receptionist (Richardson). With Sonny`s energy and charisma, the church soon has a faithful and racially integrated flock. Sonny even succeeds in converting a racist construction worker (Thornton) who shows up at a church picnic intent on destruction. While at work in a local diner, Sonny sees his new girlfriend out in public with her husband and children, apparently reconciled. Sonny walks out, vowing never to return there. Jessie hears a radio broadcast of the Apostle E. F. and calls the police on Sonny. The police show up in the middle of an evening service but allow Sonny to finish it while they wait outside. In the poignant finale, Sonny delivers an impassioned sermon before telling his flock that he has to go. In the final scene, Sonny, now part of a chain gang, preaches to the inmates as they work along the side of a highway. Directed by Robert Duvall Produced by Steven Brown Rob Carliner Robert Duvall (executive producer) Written by Robert Duvall Starring Robert Duvall Farrah Fawcett Miranda Richardson Billy Joe Shaver Billy Bob Thornton June Carter Cash Todd Allen Walton Goggins Music by David Mansfield Cinematography Barry Markowitz Edited by Stephen Mack Distributed by October Films Release dates December 17, 1997 Running time 134 minutes Country United States Language English Budget $5 million[1] Box office $19,868,354

Slobodan Marković : TAMNI BANKET , Matica srpska 1970, str. 68. Poezija. Očuvanost 4-. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26.10.1928 — Beograd, 30.01.1990) SAŽETA BIOGRAFIJA Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tektove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda

Slobodan Marković : SEDEFASTE DVERI , Prosveta 1966, str. 92. Poezija. Očuvanost 3. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26.10.1928 — Beograd, 30.01.1990) SAŽETA BIOGRAFIJA Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tektove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda

ZEMLJA BEZ BATINA -Stevan Bulajić Biblioteka Lastavica Veselin Masleša, 1967 103 strana, tvrd povez, Stevan Bulajić je rođen 22. jula 1926. godine u Vilusima (Crna Gora). Osnovnu školu je završio u Sarajevu, gdje je do okupacije naše zemlje 1941. godine pohađao i srednju školu. Čim je izbio rat, Bulajić se s roditeljima i braćom vratio u svoj rodni kraj, gdje je već 13. jula 1941 godine učestvovao u narodnooslobodilačkom ustanku, skupa sa starijim bratom Đorđem i mlađim Veljkom. U borbama su sva trojica bili ranjeni, a Đorđe je podlegao ranama. U ratu, kao sedamnaestogodišnjak, Bulajić je napisao svoju prvu pjesmu. Oslobođenje zemlje dočekao je kao oficir. Tada je već pisao i svoje prve priče. Njegova prva knjiga bile su Ratne novele, a kasnije je objavio i svoj prvi, humoristički roman Putovanje bez voznog reda, a zatim i knjige pripovjedaka Lov do mora i Trag u magli. Sa uspjehom se ogledao i kao filmski scenarist pa je, između ostalog, radio i na scenariju za filmove Kozara i Bitka na Neretvi. Posebno je značajan Bulajićev književni rad za djecu i omladinu, što ga je uzdiglo u red najčitanijih pisaca. Pored brojnih priča koje je objavio u listovima i časopisima, napisao je i nekoliko romana: Krilati karavan, Izviđači Vidrinog jezera, Zemlja bez batina, Njih šezdeset, Šalajko, Nebeski mornar, Spomenik, Dukljan i vuk, Dom u divljoj travi i Moj djed lovac. Za svoj književni rad Bulajić je dobio i više značajnih nagrada i društvenih priznanja. Rat 1992-1995. godine je proveo u Sarajevu, gdje je i umro 1997. godine. Posveta na predlistu L. 1. KUT. 49

Duško Trifunović: JURIŠ U OKRŠAJE, Izdavačka kuća Dragan Laković Saraorci 1991, str. 78. Poezija. Očuvanost 4-., gornja rikna malo isflekana od vode. Dusko Trifunović Duško Trifunović (13. septembar 1933. Sijekovac kod Broda - 28. januar 2006, Novi Sad) Srpski književnik, pesnik i televizijski autor. Prvu pesmu je napisao po povratku iz vojske, sa 22 godine. U Sarajevo je došao sa 24 godine i zanatom bravara, ali je već sledeće godine izdao prvu knjigu. Bio je plodan stvaralac koji je stvorio dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Smatra se zaslužnim za kreiranje nečega što je kasnije nazvano sarajevska rokenrol škola. Na televiziji je zapamćen kao autor emisija na TV Sarajevo „Šta djeca znaju o zavičaju“. Po izbijanju rata 1992. godine prešao je da živi u Novi Sad gde je nastavio da radi za TV Novi Sad. Najpoznatiji je postao na osnovu saradnje sa rok sastavom „Bijelo dugme“. Do tog momenta je bilo nezamislivo da poznat i afirmisan pesnik sarađuje sa rokenrol bendom. Iz te saradnje su se izrodili hitovi kao što su „Ima neka tajna veza“, „Šta bi dao da si na mom mjestu“, „Glavo luda“ i tako dalje. Sem toga, pisao je tekstove i za „Indekse“, Tešku industriju, Nedu Ukraden, Zdravka Čolića, Arsena Dedića, a poslednje poznato estradno ime sa kojim je radio je bio Željko Joksimović (pesma „Ima nešto“). Ukupno je oko 300 njegovih pesama komponovano i snimljeno, a za svega tri pesme u životu je napisao na muziku. Prema sopstvenoj želji sahranjen je u Sremskim Karlovcima, na Čeretskom groblju, 30. januara 2006. Na Palama se jednom godišnje održava književna manifestacija „Dani Duška Trifunovića“ gde se okupljaju pesnici iz Srpske, Srbije i Crne Gore.

Cica i drugari. NEĆU! Bel Muni Ruzno pace, Novi Sad, 2003. `Odrasli mi stalno govore šta da radim!` Cicina omiljena reč je NEĆU! Neće da pere zube, neće da jede povrće i – što je najgore od svega – neće da se igra sa svojom sestrom od tetke Melitom. Međutim, zbog toga što nešto neće, Cica obično prođe gore nego što je mislila – i na kraju nekako svaki put poželi da kaže “hoću!” Mek povez, format: 12x19 cm, 64 strane, ilustrovano, latinicc. Korice kao na slikama. Unutra veoma dobra. Nema tragova pisanja. 200124 ktj-11

Mirjana Bulatović : BUDUĆI DREVNI NARODE, Naučna knjiga 1993, str. 102. Poezija. Očuvanost 4. МИРЈАНА БУЛАТОВИЋ рођена је 19. јуна 1958. године у Ловћенцу (Војводина). Завршила је гимназију у Србобрану и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Радила је најпре у Подгорици, као новинар и лектор, потом у Новом Саду, а осећање странца искусила је у Лондону, живећи у британској престоници четрнаест месеци (1985. и 1986). Дамаре отаџбине, матерњег језика и православне вере најдубље је осетила у току четири месеца живота у Манастиру Враћевшници, крајем 1988. и почетком 1989. године. На том светом месту, живећи напоредо с монахињама, у конаку без огледала, умила се изнутра, ослободила новинарства, скинула с душе још неке терете, и определила се за Београд као свој град. Од 1989. живи у Београду, углавном као слободни уметник. Почетком 2001. изабрана је за уредника Трибине Француска 7 Удружења књижевника Србије (чији је члан од 1987). Током 2002. године уређивала је односе са јавношћу у Гутенберговој галаксији. У 2004. години одржала је око двеста предавања о наркоманији на основу своје књиге Ђаво у праху. (Министарство вера Републике Србије, у договору са Министарством просвете, књигом Ђаво у праху започело је акцију заштите младих од болести зависности.) Радила је и као секретар Удружења књижевника Србије. Годинама је уређивала дечје стране у Источнику, листу СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ КАНАДСКЕ. За Позориштанце Пуж и Бранка Коцкицу већ четврт века пише сонгове (које, из тајанствених разлога, не објављује у својим књигама).

Diorama djetinjstva - Ante Cettineo Cettineo, Ante, hrvatski pjesnik, prozaik i prevoditelj (Trebinje, BiH, 17. V. 1898 – Split, 9. VIII. 1956). Studirao klasičnu filologiju u Pragu i književnost u Beogradu, gdje je diplomirao 1922. Radio kao profesor na realnoj i klasičnoj gimnaziji u Splitu i muškoj gimnaziji u Beogradu. Pisao pjesme, pjesničku prozu, članke i književne prikaze. Prevodio poeziju i prozu s talijanskoga, španjolskoga, francuskoga i portugalskoga. Bio je urednik časopisa Mogućnosti (1955). Njegove su pjesme zavičajne, mediteranskih motiva, vezane uz Split i njegovu tradiciju, s prepoznatljivim utjecajem romanskih pjesnika. U Lastama nad uvalom (1935) čistoća slika ogoljena je do apstrakcije, po uzoru na japansku poeziju. Pisao je i socijalnu poeziju (Zlatni ključ, 1933), u kojoj je stih često preopterećen narativnošću. Zanimljive su i Magarčićeve ekloge (1954), pisane splitskom čakavštinom. U Epitafima i poemama (1957) primjetan je odmak k modernijoj, asocijativnoj poeziji slobodnog stiha, s tragovima ekspresionizma, a u zbirci Diorama djetinjstva (1962) vratio se ranijim motivima, elegičnosti i pesimizmu. Njegovi su romani poezija u proznoj formi, s čestim odmacima u nadrealno i karikaturalno. Grebeni se rone (1928), roman o propadanju plemenitaškoga društva, prožet je sentimentalizmom i romantikom, a Meštar Ivan (1932), roman iz splitskoga pučkog života, pisan je bez prozne sustavnosti. Izdavač: Zagreb, Zora Godina: 1962 Broj strana: 102 Tvrdi povez sa omotom Biblioteka: Mala biblioteka Ocena: 4- zbog omota. Vidi slike. Skladište: 6260 Težina: 100 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

str 63 dim 14,5x20cm povez tvrd izdavac Narodna knjiga Alfa Božidar Vasiljević, 4. 01. 1951. Jasenovo. Živeo i radio u Kragujevcu, Svilajncu, Despotovcu, Senjskom Rudniku, Parizu, Kran- Montani, Luganu, Arosi, Lucerne, Huru i Ćupriji. Objavio dvadeset dve knjige proze, poezije i poezije za decu. Objavljivao u svim relevantnim časopisima, prevodjen na strane jezike, zastupljen u antologijama za decu i odrasle na srpskom, švedskom i ruskom jeziku. Živi u Beogradu. Evo kako pesnik zanimljivo odgovara na pitanje o prvoj knjizi... Prvu knjigu ( Crne kapi) si objavio u 40-oj godini. Da li je to bila stvaralačka svest, i svestranost, ili su i druge okolnosti uticale na to? Pre objavljivanja „Crnih kapi“, u gimnazijskim danima, spalio sam preko hiljadu pesama, s prezrenjem, koje sam doživeo po povratku sa festivala, gde sam bio nagrađen. Radostan i pun sebe obreo sam se u velikoj sali hotela „Evropa“, u Svilajncu. Dočekao me je aplauz stotinu direktora jugoslovenskih firmi okupljenih oko spojenih stolova prepunih hrane i pića. Tražili su da se popnem na sto i da im recitujem. Mogućnost da stanem nogama pored obilja hrane je za mene bilo uvredljivo, jer sam rastao u oskudici, gde je bila cenjena svaka mrva. Godine 1985. dobio sam prvu nagradu Književne omladine Srbije, u Aranđelovcu. U „Kneževom konaku“ se desilo nešto što me je ponovo šokiralo. Na konkursku su učestvovali članovi književnih udruženja BiH, Hrvatske i drugih republika, njih desetoro je ušlo u uži izbor. Razmenjivali su međusobno knjige sa potpisom. Video sam da su uvređeni što ja ne učestvujem u tome, smatrajući to mojom nadmenošću, a pravu uvredu su doživeli saznavši da ja nemam knjigu, da je njih sa više objavljenih knjiga pobedio amater. Ni prvu knjigu ne bih objavio da profesor književnosti u svilajnačkoj Gimnaziji, Miodrag Marjanović, nije osnovao izdavačku kuću,“Slovo ljubve“, izabrao pesme iz mog rukopisa i objavio ih.

Zoran Petrović : RECIKLIRANI ŽIVOT , UK Koraci Kragujevac 2020, str. 126. Poezija. Očuvanost 4. Zoran Petrović (1954-2018) Zoran Petrović je profesionalnu karijeru započeo kao organizator kulturnih manifestacja u Spomen–parku „Kragujevački oktobar“, još davne 1978. godine. U izdavačku kuću „Svetlost“ prelazi 1985. godine, gde je radio kao urednik izdanja knjiga i drugih publikacija. Nakon razdvajanja ove izdavačke kuće na „Svetlost“ i „Novu Svetlost“, u dva mandata bio je direktor izdavačkog preduzeća „Nova Svetlost“. Sa tog radnog mesta 2000. godine prelazi na mesto direktora Teatra „Joakim Vujić“ u Kragujevcu, na toj funkciji bio je do 2005. godine. U Spomen-park vraća se 2006. godine, gde je uneo značajne novine kao urednik izdavačke delatnosti i organizator kulturnih manifestacija. Za književni rad dobio je brojne republičke i savezne nagrade., okušao se u mnogim oblastima stavralaštva i publicistike, pisao je poeziju, prozu, eseje, bio je autor dve poeme koje su izvedene na ``Velikom školskom času`` u Šumaricama. Objavio je deset zbirki pesama, četiri romana, dve knjige publicistike i dve zbirke pesama za decu. NJegov prvenac „Kamen blizanac“ ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu 2010. godine, a za isto delo dobio je nagradu „Miloš Crnjanski“ 2011. godine. Prvu knjigu pesama ``Pan i ogledalo“ objavio je 1978. Usledile su knjige ``Aleksandrijska kritična masa``1989, ``Svakodnevna molitva`` `Apsolutna nula`` i ``Prisutni su odsutni`. Objavio je autorsko izdanje izbora ljubavne poezije ``Spasiti Spasioca`` i knjigu pesama ``Stav u trostavu``u izdanju ``Narodne knjige`` iz Beograda. Prošle godine dodeljena mu je Đurđevdanska nagrada grada Kragujevca za knjigu pesama „Nedostajući sebi“. U Narodnoj biblioteci „Vuk Karadžić`, početkom februara ove godine, promovisana je njegova knjiga `Angelina`, roman o svim onim hrabrim ženama koje su u takozvanom Velikom ratu bile bezimene heroine borbe za slobodu. To je ujedno bilo i poslednje pojavljivanje Zorana Petrovića u javnosti.

Ilija Lakušić : KVARENJE OMLADINE , Rad 1987, str. 72. Poezija. Očuvanost 4. Илија Лакушић рођен је 1947. године у Лијевој Ријеци. Завршио је Економски факултет у Подгорици. Радио је као: дописник југословенског листа Борба за Црну Гору, уредник Културне рубрике у Побједи, Министар културе у Влади Републике Црне Горе (1991 – 94), потпредсједник СО Подгорица, директор Музеја и галерија Подгорице, Секретар за културу Подгорице, директор, оснивач и главни уредник издавачке куће Ободско слово. Био је предсједник Удружења књижевника Црне Горе у више мандата. Члан је Одбора за књижевност ЦАНУ. Објавио је књиге поезије: Робија иза стакла, Прапечат, Кварење омладине, Немам другог избора, Десет пршљенова, Одбрана и посљедњи дани римовања, Ево ме, Тако је писано прије глагола писати, А потом обрезаше књигу , Мале мајке, Папирова побједа, Љубио сам живот као да је мој, Битка на тастатури, Мала ноћна лирика, Два Петра, Успенска врата, Манастирски синови, Од Парнаса до Пигала, Реглеси философул сау, (на румунском); романе Систем за навођење, Портрет пјесника са прозним писцем у позадини, Ране десете; кратке приче Ипак се окрећем, као и књигу сатиричне прозе Приче у зрну, књигу интервјуа и есеја Из претјеране близине, и књиге за дјецу Буквара и Биљези. Добитник је Тринаестојулске награде за књижевност (2013), Награде „Марко Миљанов“, Награде „Ристо Ратковић“, Награде „Вуко Безаревић“ за сатиричара године, Награде Удружења црногорских писаца за дјецу за књигу године, двоструки добитник награде „Јежа“ за кратку причу, Награде „Типар“, Награде фестивала хумора и сатире у Даниловграду, Награде „Миодраг Ћупић“, Повеље „Јован Скерлић“. Добитник је ордена Министарства културе Русије за културну сарадњу и допринос развоју свесловенске писмености, као и Новгородске грамате. Добитник је Ордена града Барија (Цитта ди Бари) за културну и књижевну сарадњу. Превођен је на руски, француски, италијански, енглески, шведски, кинески, румунски језик. Живи у Подгорици.

Miroslav Aleksić : NEMA VODA , Matica srpska 1994, str. 64. Zbirka poezije. Očuvanost 4- ; ima autorovu posvetu. Miroslav Aleksić rođen je u Vrbasu 1960. godine. Diplomirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Pored ostalog, radio je kao sekretar Festivala jugoslovenske poezije mladih i upravnik Narodne biblioteke „Danilo Kiš“ u Vrbasu. Sada obavlja poslove pomoćnika upravnika Biblioteke Matice srpske. Urednik je tribine Savremeni čovek i savremeni svet u Matici srpskoj. Sa pesnikom Blagojem Bakovićem osnovao je i vodio izdavačku kuću Slovo i list za decu Rastimo, a sa pesnikom Đorđom Sladojem pokrenuo je časopis za književnost, umetnost i kulturu Trag. Član je Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Vojvodine i Društva novosadskih književnika. Bio je i učesnik Osnivačke skupštine Udruženja književnika Republike Srpske. Objavio je knjige pesama: Zigurat (1986), Popik ili čug (1990), Nema voda (1994) i Oskudno vreme (2016). U Mosvi je 2017. izašao izbor Aleksićeve poezije pod naslovom Labirint / Lavirint (dvojezično na ruskom i srpskom jeziku) u izboru i prevodu Andreja Bazilevskog. Poeziju prozu i književnu kritiku objvljivao je u listovima i časopisima: Letopis Matice srpske, Književna reč, Zlatna greda, Srpski književni glasnik, Ovdje, Trag, Glas omladine, Krovovi, Ulaznica, Stvaranje, Pisac, Bdenje, Mons Aureus, Srpski pregled i drugim. Aleksićeve pesme zastupljene su u dvadesetak antologija i izbora poezije. Dobitnik je nagrada: Pečat varoši sremskokarlovačke i Lenkin prsten. Sa Minom Aleksić prevodio je sa ruskog pesme Jekaterine Poljanske. Sa rusinskog je preveo knjigu pesama Nikole Šante Osluškivanja, a zajedno sa profesorom dr Julijanom Ramačom poemu Idilski venac Gavrila Kostelnika, prvo delo napisano na rusinskom književnom jeziku. Bio je član žirija za dodelu nagrada: Festivala jugoslovenske poezije mladih, Društva književnika Vojvodine, „Jelena Balšić“ i „Sirmaji Karolj“.

Zlata Kocić : VAZDUŠNE FRESKE , Narodna knjiga Alfa 1999, str. 72. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Pesnikinja, prevodilac, esejist, filolog Zlata Kocić je rođena 1950. godine. Radila je kao profesor i kao urednik u izdavačkoj kući „Nolit“. Živi u Beogradu. Objavila sledeće pesničke knjige: Klopka za senku (1982), Oro oko grotla (1990), Rebro (1993), Gnezdo i kupola (1995), Vazdušne freske (1999), Lazareve lestve (2003; 2010), Melod na vodi (2008), Belo pule (2014), Biberče (2014), Grumen (2020) i Galgal (2020); knjige poetske proze: Polog (1999), Čaura-aura-ura (2016) i Prostori duše (2019). Pesme su joj prevođene na ruski, engleski, francuski, nemački, bugarski, kineski, jermenski, poljski, beloruski, albanski jezik

Slobodan Zubanović : SARKOFAG , Narodna knjiga Alfa 1998, tvrdi povez, str. 106. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Slobodan Zubanović (Beograd, 1947), pesnik i esejista. Radio je na poslovima urednika za poeziju, sekretara i operativnog urednika lista Književne novine (1982–2001). Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za poeziju i teoriju poezije Poezija (1996–2002) i glavni i odgovorni urednik Književnog magazina, mesečnika Srpskog književnog društva (2001–2010), čiji je jedan od inicijatora i osnivača (2000). Član je Srpskog PEN centra. Objavljene knjige: Kupatilo (pesme, 1973), Iz zaostavštine (pesme, 1982), Domaći duh (pesme, 1983), Reporter (pesme, 1986), Deset pesama – deset razgovora (razgovori sa srpskim pesnicima; s Mihajlom Pantićem, 1992), Strategija lirike (pesme, 1995), Skok preko senke (eseji, 1995), Sarkofag (pesme, 1998), Drum za Kareju (putopis, 1998), More oko Beograda (zapisi o beogradskim pesnicima, 2005), Slik (eseji i članci, 2005), Save as (pesme, 2005), Dorćolski diskont (izbor pesama, 2006), Atlas o Crnjanskom (eseji, 2007), Kad budem imao 64 godine (izabrane pesme, 2008), Soneti sa sela (pesme, 2009), U tri i deset za Rumu (izbor pesama i priče, 2011), Trebalo bi to da pročitaš (pesme, 2013). Priredio je knjige: O svetlosti, o nežnosti, o mraku (izabrane i nove pesme Dušana Vukajlovića, posthumno izdanje; s Milutinom Petrovićem, 1995), Uspomene poezije (izbor iz modernog srpskog pesništva, 2000), Sazvežđe Popa (petnaest godina književne nagrade „Vasko Popa“, 2009), Još jedino ti možeš (poeme Raše Livade; s Dejanom Mihajlovićem, 2009), Od slučaja do poezije (slučaj Istočnice Lj. Simovića, 2010). Pesme Slobodana Zubanovića prevođene su na engleski, ruski, francuski, italijanski, nemački, poljski, rumunski, beloruski, kineski, švedski, slovenački i makedonski jezik. Zastupljen je u mnogim antologijama poezije. Dobitnik je „Zmajeve nagrade“ (2009), nagrade „Desanka Maksimović“ za pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji (2007), „Disove nagrade“ za sveukupno pesničko delo (2005), nagrada za poeziju „Vasko Popa“ (1998), „Milan Rakić“ (1986), „Isidora Sekulić“ (1983), „Nolitove nagrade“ (1995), kao i posebnog priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije (2010).

Radomir Mićunović : ZVEZDANI MEDVED, Centar za kulturu Zrenjanin 1976, str. 48. Poezija za decu. Očuvanost 4-. Radomir Mićunović (1940. Lozovik kod Velike Plane - 2020. Beograd), autentičan pesnik za sve uzraste, satiričar i retko vedar čovek i šaldžija u svakoj prilici i neprilici, uporan i veran pratilac knjiga i pisaca - i pismeni i usmeni, divan porodični čovek, retko predusretljiv prema piscima iz rasejanja (naročito je dobro pokrivao Kanadu i Australiju), povremeno je i prepevavao sa manjih i obližnjih slovenskih jezika, jedan od najboljih enigmatičara, novinar i publicista, višedecenijski član Udruženja književnika Srbije i član Uprave, šahista i šta sve ne... Bio je naturalizovani Pazovac - pokrivao je i Staru i Novu, od studija Beograđanin i to najduže novobeogradski, gde je radio u listovima `Borba` i `Eho` i borio se za književnost, pisce i porodicu ...Posvećenik reči koji se u književnosti javio 1962. poezijom, autor je više od četrdeset knjiga poezije za odrasle i za decu (počev od `Krilna okna`, 1970, a za decu `Zvezdani medvedi`, 1976) i nekoliko knjiga iz enigmatike (pominjemo njegovu trilogiju kao lep i autentičan primer). Prevođen je na desetak jezika i prisutan u najznačajnijim antologijama srpske poezije u zemlji i inostranstvu. Posebno je dragoceno njegovo viđenje savremene naše književnosti (da ne kažemo ako ne moramo, jugoslovenske) koju mu je niški časopis Unus mundus u nekoliko svezaka izdašno prestavio. NJegova `Magična polja` (iz 1997. i naročito `Magična polja i komentari`, podgoričko izdanje iz 2004) ostaju magično ogledalo njegovog dara i naše savremene književnosti. Činjenica da su njegove prve nagrade (`Pečat varoši sremsko-karlovačke`, 1968. i nagrada na prvom Festivalu jugoslovenske poezije mladih u Vrbasu 1969) stigle još pre prve knjige, rečito govore da je Radomir pesmama isprednjačio ispred novih i najnovijih pesnika... Posebno je bio ponosan na nagradu Radoje Domanović (1998) za knjigu `Magična polja` i nagradu Internacionalne akademije Ivo Andrić (2000) koju mu je uručio njegov glasoviti imenjak Radomir Smiljanić. Takav je bio Radomir Mićunović `od nemira do svemira`, kako njegovi `nebozemni akordi` i putokazni naslovi svima lepo kazuju.

Drago Štambuk : BRAČ / Beograd : Nolit, 1990 , Fizički opis 71 str. ; 19 cm Napomene Tiraž 800. Slika autora i beleška o autoru i delu na presavitku korica. Očuvanost 4-. Drago Štambuk rođen je 20. rujna 1950. u sačuvanom krilu spaljene obiteljske Palače Štambuk (Palazzo Stambucco, 1869 - 1943) u Selcima na otoku Braču. Prva četiri razreda pučke škole pohađao je u rodnom mjestu, preostatak pučke u Splitu, gimnaziju Vladimir Nazor završio je 1969. u Splitu, a Medicinski fakultet, kao prvi na prijamnom ispitu i vrhunski student, 1974. u Zagrebu. Specijalizirao je internu medicinu (1977-81), te subspecijalizirao gastroenterologiju i hepatologiju (1981-83), sve s odlikom, u Kliničkom bolničkom centru u Zagrebu. Od 6. studenoga 1983. do konca 1994. živio je i radio u Londonu (The Royal Free Hospital: Wellcome Foundation Fellow; St. Stephen`s Hospital; Kobler Center, Chelsea and Westminster Hospital; St. Bartholomew`s Hospital) gdje se bavio znanstvenim i kliničkim istraživanjem bolesti jetre, eksperimentalnom terapijom kopnice (AIDS-a) i brigom za oboljele. Među najznačajnijima su mu rad na HGP-30 cjepivu protiv sindroma stečene imunodeficijencije, kao i rad na njegovu liječenju, osobito s AZT-om. Autor je medicinskih novotvorenica (kopnica, ritmodajnik, proširnica ili žilni potporanj...) Od 1991. opunomoćeni je predstavnik Republike Hrvatske u Velikoj Britaniji, od 1995. veleposlanik je RH u Indiji i Šri Lanki, a od 1998-2000. u Egiptu i većem broju arapskih zemalja (Sudan, Jordan, Kuvajt, Libanon, Katar, Jemen). Na Harvardskom je sveučilištu od 2001. do 2002. gdje se bavio etikom u međunarodnim odnosima i temom općeg dobra, kada postaje i harvardski doživotni Fellow. Veleposlanik je Republike Hrvatske u Japanu i u Republici Koreji od 4. studenoga 2005. do 31. prosinca 2010, a od 14. travnja 2011. veleposlanik je Republike Hrvatske u Brazilu (Venezueli, Kolumbiji, Trinidad-Tobagu). Prve pjesme tiskao je 1973. u splitskom časopisu Vidik. Član je Hrvatskog liječničkog zbora od 1975, Društva hrvatskih književnika od 1978, General Medical Councila od 1984, engleskoga PEN-a od 1985, hrvatskoga PEN-a od 1986. i prvi počasni doživotni član japanskoga PEN-a od 2008.

Autor: Uroš Petrović Ilustrovao Aleksandar Zolotić Izdavač: Laguna, Beograd, 2021. Format: 13x20 cm Broj strana: 96 Pismo: Latinica Povez: Mek Zamisli da ti uspešan prolazak kroz dvorac pun duhova (koji te usput izluđuju pričanjem sasvim uvrnutih viceva) zavisi od toga da li ćeš rešiti sledeću zagonetku: Što kraće mora da se peva, to znači da bolje uspeva! Kako ti zvuči? Uopšte nije laka, iako će ti se baš takvom činiti kad otkriješ rešenje! E pa, u knjizi koju držiš u ruci nalazi se još tridesetak ovakvih zagonetnih prepreka, utkanih u otkačeni roman u zagonetkama Uroša Petrovića, sa čudesnim ilustracijama Aleksandra Zolotića. (Rešenja, koja se nalaze na kraju knjige, mogu se čitati samo u ogledalu.) Šta da radite u pustinji kad je ispred vas lav, iza vas jaguar, a imate samo jedan metak na raspolaganju?

Husein Bašić: OD SUNCA OGRLICA, Međurepublička zajednica za kulturno-prosvjetnu djelatnost Pljevlja 1970, str. 96. Poezija, ćirilica. Očuvanost 4; ima pečat izdavača. Husein Bašić (Brezojevica, 1938. – 4. 11. 2007), umjetnik, književnik, hroničar, istraživač i sakupljač narodnog stvaralaštva Bošnjaka. Jedan je od istaknutih bošnjačkih i sandžačkih književnih stvaralaca. Nakon završetka Filozofskog fakulteta duže vrijeme radio je kao profesor u gimnaziji, a onda u Ministarstvu za obrazovanje, nauku i kulturu Crne Gore. Pisao je poeziju i prozu i bavio se prikupljanjem, istraživanjem, proučavanjem, objavljivanjem i prezentacijom usmene književnosti sandžačkih Bošnjaka. Osnivač je Udruženja „Almanah” i pokretač i prvi urednik istoimenog časopisa za proučavanje, zaštitu i prezentaciju kulturno-historijske baštine Bošnjaka. Od 1996. godine bio je predsjednik Kulturnog društva Bošnjaka Sandžaka „Preporod”. Od 2002. godine bio je predsjednik Udruženja književnika Crne Gore, iz kojeg je istupio 1990. godine, priključujući se novoformiranom Crnogorskom društvu nezavisnih književnika i Crnogorskom PEN centru. Bio je redovni član Dukljanske akademije nauka i umjetnosti, iz koje je protestno istupio 2004. godine. Tokom više od četiri decenije stvaralačkog rada Husein Bašić je objavio deset romana, jedanaest knjiga poezije, tri knjige priča i novela, kao i više antologija iz usmene književnosti Bošnjaka Sandžaka. Autor je petoknjižja „Zamjene”, koje se smatraju kapitalnim djelom cjelokupne bošnjačke i južnoslavenske pismenosti uopšte. Za roman „Tuđe gnijezdo” dobio je nagradu „Svjetlosti” za najbolji roman godine, kao i najveće crnogorsko državno priznanje „Trinaesto julsku nagradu”. Isti roman uvršten je u programe lektire za srednje škole, kao i u programe studija književnosti u Bosni i Hercegovini. Za roman „Krivice“ dobio je jugoslavensku nagradu za najbolji roman na temu revolucije, a osim ovih, dobitnik je i nagrade „Isak Samokovlija”, kao i brojnih drugih književnih i društvenih nagrada i priznanja. Cjelokupno Bašićevo književno djelo, bilo da je riječ o poeziji ili prozi, svoje utemeljenje nalazi u narodnom stvaralaštvu i životu običnog bošnjačkog čovjeka. U svojim djelima Bašić prikazuje cjelokupnu životnu dramu bošnjačkog naroda, njegovu sudbinu i kontinuiranu borbu za očuvanje identiteta Bošnjaka, njegove kulture i tradicije, kroz različite historijske periode i događaje. Za sveukupan književni rad i stvaralaštvo i poseban doprinos razvoju kulture sandžačkih Bošnjaka, Bošnjačko nacionalno vijeće dodijelilo je, 11. maja 2005. godine, Huseinu Bašiću najveću nacionalnu nagradu sandžačkih Bošnjaka „Povelju Kulina bana”.

Vićazoslav Hronjec: MLIN ZA KAFU, Bratstvo jedinstvo 1984, str. 52. Poezija. Očuvanost 4. Vićazoslav Hronjec pesnik, književnik, književi kritičar, bibliograf, sastavljač antologija, prevodilac Rođen je 7. avgusta 1944. god. u Pivnicama. Osnovnu školu je pohađao u Boljevcima, Pivnicama, Bajši i Bačkom Petrovcu, a gimnaziju u Bačkom Petrovcu i Zemunu. Studirao je na medicinskom fakultetu u Beogradu. Radio je kao novinar nedeljnika „Hlas ľudu“, kao urednik knjižnih izdanja u izdavaštvu „Obzor“ u Novom Sadu i bio je glavni urednik časopisa „Novi život“. Poznat je kao pesnik, književnik, književni kritičar, bibliograf i sastavljač antologija. Izdao je sledeće pesničke zbirke: Hviezdy, pobrežie (1969), Soľ, ale piesok (1971), Hranica (1981), Mlin za kafu (1984) u autorskom prevodu Uhol posunu (1987), Strma ravan (1996) i Prázdna streda (2000). Početke njegove poezije karakteriše simbolizam, oscilacija između vitalizma i melanholije. Za njegovo prvo stvaralačko razdoblje je karakteristična depersonalizacija pesničke forme, nelični pogled, nastojanje da izrazi totalitarnost postojanja, šifrovanje misli i izražavanje pomoću simbola, koji su postulati fenomenologije. Autor uzajamno spaja književnost sa filozofijom i nadovezuje na srpski i slovački kontekst: na neosimbolizam, senzualizam i konkretizam. U kasnijim zbirkama pesnik poriče ideal, izraz postaje subjektivan, odriče se klasične estetizacije, predstavlja konkretne i verbalne slike iz stvarnosti. Njegova poezija je sa dekonstrukcijom i fragmentarizacijom poprimila elemente postmoderne. Izdao je zbirke pripovedaka, koje sačinjavaju trilogiju – porodičnu sagu o Lutrovima. Prva od njih je Prievan (1976), koju čine pripovetke Zrkadlo, Prach, Milan a Kľúč, sa obeležjem modernizma, i služi se vremenom i uspomenama. Ovde je prisutna konfrontacija sadašnjeg i prošlog, smenjuju se vremenske ravni, šifrovani izrazi i mozaik. Pripovetka Kľúč zbog složenosti i mistifikacije sadrži autorove napomene i objašnjenja. Zbirka Pán vzduchu a kráľov syn (1993) ima obeležje postmoderne, dok roman Plný ponor (1999) obeležje hiperrealističkog. Stretnutie s Minotaurom (1993) i Nebo nad Helespontom (2003) napisani su u obliku dnevnika i čine složeno delo. Hronjec je izdao književne-kritike: Za poetikou (1979), Svet básnického obrazu (1988) i Generácia vo vlastnom tieni (1990). Sastavio je sedam antologija i izdao četiri bibliofije. 2009. god. je izdao Personalnu autobibliografiju (1956 – 2005) a godinu dana kasnije i svoje kapitalno delo - Hrestomatiju slovačke vojvođanske poezije. U Ediciji Bibliografije Zavoda za kulturu vojvođanskih Slovaka 2010. god. izlazi i Bibliografija Andreja Ferku, čiji autor je V. Hronjec.

ĐURA JAKŠIĆ PESME Meki povez Георгије „Ђура” Јакшић (Српска Црња, 8. август 1832 — Београд, 16. новембар 1878) био је српски сликар, песник, приповедач, драмски писац и учитељ. Уз Новака Радонића и Стеву Тодоровића припада водећим сликарима српске епохе романтизма. Биографија Биста испред основне школе у Панчеву, која носи његово име Спомен плоча на Кући Ђуре Јакшића у Скадарлији Његово право име је Георгије. Отац Ђуре Јакшића, Дионисије (рођен 1806) био је свештеник. Мајка Христина (рођена 1812), била је из свештеничке породице. Осим прворођеног Ђуре, Дионисије и Христина имали су још осморо деце (Максим, Лазар, Мартин, Александар, Јован, Венијамин, Стефанида и Јулијана), од којих је двоје умрло у раном детињству. Ђура је основну школу похађао у родној Црњи, Хацфелду (данашњи Жомбољ) и Сегедину. Три разреда гимназије завршио је у Сегедину. Како је био осредњи ђак, отац је желео да Ђура изучи трговачки занат, те га је слао у Хацфелд на школовање током распуста и у Кикинду у трговачку радњу, али је Ђура сваки пут бежао кући. После завршене гимназије, отишао је у Темишвар (данас Румунија) да учи цртање код Словака Агоста Дунајског. Године 1846. умрла му је мајка Христина. Мотив седморо сирочади, појављује се касније у Ђурином стваралаштву.[1] Уочи револуционарне 1847. године био је студент уметничке академије италијанског сликара Ђакома Марастонија у Пешти, где је био најбољи ученик, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти.[2] Вративши се у родни крај, продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика. У револуцији 1848—1849. године иако шеснаестогодишњак, учествовао је као добровољац. Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!” Убрзо га је немаштина приморала да прихвата разне послове. Радио је по повратку из Великог Бечкерека, као канцелиста код среског судије Лазара Влаховића. Ту је у Великој Кикинди 1850. године портретисао Влаховића[3], и поклонио му исти портрет. Била је то прва слика коју је урадио сликар Јакшић. Тих година често је мењао место боравка. Отишао је у Београд, а убрзо после тога у Беч да настави студије сликарства. У Бечу се кретао у уметничким круговима са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем. Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године. Беспарица га приморала да се врати кући, али убрзо потом отишао је на Академију финих уметности у Минхен. Крајем 1855. године настанио се у Кикинди и живео од сликарства. Писао је песме и штампао их у Седмици под псеудонимом Теорин. У Нови Сад прелашао је 1856. године, подстакнут повратком пријатеља са којима је друговао у Бечу који су се окупљали око новосадских листова Седмица и Дневник. По повратку са сликарских студија, живео је у Банату до 1856. Од 1857. прешао је у Србију, где остаје све до смрти. У Србији је радио као сеоски учитељ (у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Крагујевца и Пожаревцу, у коме се и оженио) и као гимназијски учитељ цртања (у Крагујевцу, Београду и Јагодини). У то време боравио је и у манастиру Враћевшница, где је нацртао неколико историјских портрета, које је поклонио манастиру.[4] У Крагујевцу је била сачувана кућа у којој је становао две године док је радио у гимназији (1863-1865).[5][6] Ова кућа срушена је 2018. године.[7] У Сабанти је 1936. године на свечаности откривена спомен-биста Јакшића, који је ту дошао за учитеља у августу 1865. године.[8] Биста Ђуре Јакшића у Малој Крсни Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Али и боем. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана Три шешира и Два јелена. Боемска атмосфера било је окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти чијој се суровости и лакомости ругао, оригинално и сатирично. Стално је живео у оскудици, и тешко је издржавао своју бројну породицу. Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић се потуцао кроз живот. Разочаран у људе и живот, налазио је утеху у уметничком стварању, песничком и сликарском. Био је нежан, искрен друг и болећив отац, али у мрачним расположењима раздражљив и једак. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске. Оболео од туберкулозе, у дуговима, гоњен је и отпуштан (1871) из државне службе. Уз помоћ Стојана Новаковића 1872. године добио је посао у Државној штампарији. Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 16. новембра 1878. године (по јулијанском календару). Првобитно је сахрањен на старом Ташмајданском гробљу[9], али су његове кости, након отварања гробља, пренесене на Ново гробље у Београду. На гробном споменику Ђуре Јакшића исписане су речи: У свету, брале, нема љубави.[10][11] Имао је супругу Тину (Христину) и децу Милоша, Белуша, Тијану и Милеву. Белуш (* 1863 — † 1882) такође је сликао и писао.[12] Ђура Јакшић, Ноћна стража (уље на платну). Слика је посвећена јаворским јунацима из српско-турског рата 1876—1878. године Инспирација за „Девојку у плавом” била је Мила, крчмарица из Кикинде, којој је посветио и песму „Мила”.[13] Књижевни рад Стихови Ђуре Јакшића у Скадарлији Споменик Ђури Јакшићу подигнут 1990. у Скадарлији (аутор: Јован Солдатовић) Ђура Јакшић највећи је лиричар српског романтизма и један од најдаровитијих и најзначајнијих српских сликара 19. века.[14] Страствен, изузетне имагинације, снажне осећајности, бунтован и слободарски, писао је за романтичарским заносом песме о слободи, против тираније, родољубиву лирику, али и стихове лирског посвећења и дубоког бола. Контроверзан, посветио је збирку поезије Кнезу Милану Обреновићу. Јакшић је зачетник и најистакнутији представник анакреонтске поезије код Срба, али и аутор бројних досетки, афоризама, поетских минијатура. У духу епохе у којој је живео и стварао, Ђура Јакшић је имао своје узоре, међу песницима Петефија и Бајрона, а међу сликарима Рембранта. Често је обрађивао исте мотиве и у књижевним делима и на сликарским платнима. Иако успешни песник и драмски писац, Јакшић је за српску књижевност важан и као приповедач. Огласио се у тренутку када се код нас јављају наговештаји реализма, посебно видљиви у продору савремене тематике. Писао је неколико врста приповедака. Најпре оне у којима је идеализовао наш средњи век, приказујући немањићка времена. Другу групу чине приповетке о животу банатског села, а међу њима је најпознатија ’Сирота Банаћанка’, која и говори о страдању народа током бурних догађаја из 1848, 1849. Трећу групу чине приповетке инспирисане српско-турским ратом, и у њима је родољубива тематика из Јакшићевих песама добила свој природни продужетак. Написао је око 40 приповедака, три драме у стиху: „Станоје Главаш“, „Сеоба Србаља“ и „Јелисавета“. Оставио је незавршен историјски роман Ратници о српско-турском рату 1876—1878. Јакшић је стварао лирску, епску и драмску поезију. Своје лирске песме објављује скоро по свима српским часописима. За живота је објавио збирку своје лирике „Песме“. Најзначајније епске песме су: „Братоубица“, „Невеста Пивљанина Баја“, „Барјактаровићи“, „Мученица“ и „Причест“. Његов рад на драми је двоструко обимнији него на лирици и епу. Јакшић је један од најранијих и најплоднијих српских приповедача. Највише је писао у прози: око четрдесет приповедака и скица, од којих неколико недовршених. Од драма, уметнички је најуспелија Јелисавета кнегиња црногорска, писана у духу шекспировске драматургије, са намером да се на историјској основи прикаже и једна политичка драма, тако важна за целокупну нашу историју, а везана за владареву жену, странкињу пореклом. Много сукоба, страсти, мржње, обликују драматичан однос међу јунацима, и због тога је логично што два главна јунака, Јелисавета и Радош Орловић, на крају тону у лудило. Најмање је радио на лирици, па ипак, Ђура Јакшић је створио известан број песама од трајне и класичне вредности. Неке од њих, као „На Липару“, „Мила“, „Кога да љубим“, „Пут у Горњак“, „Кроз поноћ нему“, спадају у најбоље стихове српске поезије. Ђура Јакшић, Девојка у плавом (уље на платну, 1856). Ђура Јакшић, Кнез Лазар (уље на платну), 1857-1858, данас у Народном музеју у Београду Критички осврт Кад је реч о Јакшићу, онда се у првом реду мисли на његов лирски талент, и у погледу темперамента и у погледу изражаја. Јакшић је романтик у најпотпунијем смислу. Он се развио под утицајем Бранка Радичевића, Змаја, Бајрона и Петефија. Као и сви велики романтичарски песници, и Јакшић је бунтовна и страсна природа, необуздане и плаховите маште и надахнућа, устрептао и бујан и у осећањима и у изражају, незадовољан животом, сав у чежњи за узвишеним и недокучивим. У лирским песмама, где је непосредно и једноставно уобличавао расположење, он је постигао велике успехе, кад није падао у претеран занос и вербализам. У епу, драми и приповеци, где је потребно више мирноће, склада и мере у композицији, он је стварао само осредње. Уколико та његова дела вреде, вреде готово искључиво због снажних лирских места. Он је био и сликарски талент, и целога се живота бавио сликарством. Своје прве песме је потписивао „Ђура Јакшић, молер“. У сликарству је његов узор био Рембрант, из чијих портрета, рађених искључиво контрастним бојама, избија нека унутрашња ватра испод саме боје, изван контура које су изгубљене у боји. Тако је Јакшић схватио реч као изражај, — чисто сликарски. Бурна и опојна емоција, љута „као врх од ханџара“, како сам каже, искрен је и спонтан израз његове личности, не намештена поза и књишка сентименталност. Искрени, ватрени и опојни занос, то је одлика његова романтичарског темперамента, који он код нас најбоље представља, као што Бајрон представља енглески, или Виктор Иго француски романтизам. Ватрени занос свога осећања, љубав или родољубље, сету или песимизам, он дочарава речима које гомила по боји, по звуку, по способности да подстакну нарочиту врсту осећања, али не ради тога да изазове конкретну слику или јасан појам, већ само ради тога да дочара своје основно расположење. Он зна моћ речи, нигда му их није доста, нигда није задовољан избором; бира их и распоређује, затим гомила и засипа. То исто, кат-када, ради и са сликама и појмовима. Његове најлепше песме („На Липару“, „Падајте, браћо“ и друге) уобличене су на тај начин. Он више полаже на ритам него на пластику, зато су његове слике само апстрактни наговештаји нечег што се наслућује. Као што у снажним расположењима превлађују бурне оркестрације и громки узвици, тако у нежнима превлађује присан, топао тон, шапат и цвркутање. Али тај подигнути тон, игра са осећањима и језиком, често је промашила и прешла у блештав стил. Јакшић је имао лепих успеха, али и много неуспеха. Још је Скерлић тачно приметио да је „реч била његова врлина и његова мана“, рекавши да је Јакшић ’песник снаге, али без мере и склада’ Јакшићеве драме у стиху приказују карактере из наше прошлости. Сентименталне љубави, намештена патетика и декламаторски тон превлађују свуда подједнако. „Сеоба Србаља“ је писана народним десетерцем, а „Јелисавета“ и „Станоје Главаш“ врло сликовитим и живим јамбом. Те су драме више за читање него за гледање; у њима вреде снажна лирска места. Јакшићеви драмски карактери су одвећ наивни и претерано идеалисани; они се не уобличавају кроз радњу, већ кроз неприродне и дуге монологе; радња је уопште оскудна и слабо мотивисана. Као романтични репертоар за ширу публику, која воли историјске костиме и декламацију, оне су све игране у позоришту; „Станоје Главаш“ се и данас игра. Иако је Јакшић највише радио у прози, тај део његова књижевног рада је најмање значајан. Он пише историјске приповетке и приповетке са предметом из савременог живота, србијанског и банатског, савремене сеоске приповетке углавном. Најбоље су му приповетке у којима слика банатско село и сељака. У свима приповеткама избија његов заносни лиризам, љубав према националној и личној слободи и побуна против друштвене неправде. Он је један од зачетника социјалне приповетке, која се развила тек у доба реализма, и оснивач лирске приче. Награде које носе име Ђуре Јакшића Главни чланак: Награда „Ђура Јакшић” У Српској Црњи се сваке године одржавају манифестације посвећене Ђури Јакшићу. Том приликом се додељује Награда „Ђура Јакшић” за најбољу збирку поезије која је издата на српском језику претходне године. Награду „Ђурин шешир” додељују Фондација „Споменица солидарности” и Установа културе „Стари град” – Кућа Ђуре Јакшића.[15] У Јагодини од 1955. године постоји књижевни клуб „Ђура Јакшић” који од 2000. додељује „Ђурину грамату” као највеће признање клуба.[16]

PRASLINOV TE - Bendžamin Hof Još jedna sjajna knjiga B. Hofa u kojoj on jedan od ključnih pojmova taoizma – te – objašnjava preko svog inače omiljenog lika iz Milnovih priča – Praslina. Šta da radite ako ste preplašeni, nesigurni, ako mislite da vas niko ne primećuje? Hof će vas ovom knjigom uveriti u to da vi već posedujete u sebi TE, tj. vrlinu koja dolazi iz Unutrašnje Prirode, a da toga niste ni svesni. Baš kao i P raslin. Aono što je za vas i Praslina, najvažnije jeste upravo preobražaj Vrline u Vrlinu koja izlazi, koja se ostvaruje. Od svih likova iz Mlinovih priča Praslin je, veruje Hof, najpogodniji za ilustrovanje tog procesa: upravo on, i jedino on, doživljava taj preobražaj. Možda će se to dogoditi i vama dok budete čitali ovu knjigu. Plato, Beograd 1999 god, 242 str, meki povez, u dobrom stanju. L- 1. KUT. 31.

Ono što Bjanka radi i što je radila još odmalena, jeste oživljavanje predmeta. Prisustvovao sam mnogim čajankama za lutke u Bjankinoj sobi, na kojima su mede ćaskale i muvale se okolo. Markovi olovni vojnici mogli su da se bore kad god su hteli, a zahvaljujući Bjanki, Majmun i Leopard koji su obično sedeli kao ukras na Frančeskinoj komodi s fiokama, ćaskali su i pratili je po sobi. Išli bi oni s njom i u školu i u prodavnicu, ali im Filomena nije dozvoljavala. Bjanka nije oživljavala samo igračke, već i nameštaj i predmete. Pre izvesnog vremena izvodila je zločest trik, navodeći Edijevu omiljenu fotelju da pleše i da zvižduće delove najnovijih hitova upravo u trenutku kad on sedne s večernjim novinama posle napornog dana na poslu. Rozi je to prekinula. „Uradi to samo još jednom svom ocu“, blago joj je rekla, „i staviću ti u kukuruzne pahuljice nešto od čega će ti pozeleneti zubi.“ „Uistinu neobična, zabavna knjiga.“ Sunday Times (London)

Dženifer Čoldenko: KOŠULJE MI PERE AL KAPONE, Portalibris 2006, str. 228. Očuvanost 4+. Roman za decu. Dženifer Čoldenko (Santa Monika, 1957) je autorka dečjih knjiga rođena kao četvrto i najmlađe dete u brojnoj porodici. Smisao za humor koji poseduje doneo joj je reputaciju još dok je bila dete pa se u porodičnom krugu sve čudno i smešno zvalo `šala na Dženiferin način`. Posle koledža se zaposlila kao pisac tekstova u maloj oglasnoj agenciji, a uveče je išla na časove dizajna i ilustracije. Potom se zdušno posvetila dečjoj knjizi. Dugo joj je trebalo da pronađe svoj put i izraz u dečjoj knjizi. Svojim knjigama je postigla značajan uspeh: prva je bila proglašena za najbolju knjigu godine i dobila je kalifornijsku nagradu za dečju knjigu. Dženifer Čoldenko živi u San Francisku sa suprugom i dvoje dece. Dok je pisala svoju prvu knjigu za decu, radila je u zoološkom vrtu Okland, prala prozore u zmijarniku i pojila tigrove.