Cenovnik EPP usluga `Radio Televizija Novi Sad` Jugoslavija,iz 1985 godine,u odličnom je stanju.

Potpisano pismo prote Vase Živkovića, poslato iz Pančeva za Tomaševac, 1886 godine. Vasa Živković (Pančevo, 31. januar 1819 — Pančevo, 25. jun 1891) je bio srpski pesnik i sveštenik. Između ostalog, napisao je i tekstove narodnih popevki „Rado ide Srbin u vojnike` i „Opao klikće sa visine`. Njegovo kršteno ime bilo je Vasilije. Rodio se u graničarskoj varoši Pančevu i tu je proveo ceo svoj život. U Pančevu je završio i osnovnu školu, a potom je pohađao karlovačku i segedinsku gimnaziju. Završio je prava u Pešti i Požunu, ali i bogosloviju u Vršcu. Oženio se u Pančevu, gde je i postao sveštenik. Bio je sekretar Odbora u Buni, postao je i prota i bio učesnik na Narodnocrkvenim saborima. Otac Teodor je bio pančevački sveštenik, pa je od njega, osim imanja, nasledio i zanimanje i parohiju (1845. postao je paroh Uspenskog hrama). Bio je i „ ljubitelj knjige“, čije se ime spominjalo po časopisima, ako ne kao pisca, a ono kao ime čoveka koji kupuje i širi knjigu, pomaže i voli književnost. To svoje poštovanje i ljubav prema knjizi preneo je i na sina, koji je postao predstavnik pesnika srpske literature u četrdesetim godinama XIX veka. Njegovi prvi radovi su nastali još u gimnaziji, ali nisu ostali sačuvani. Zanimljivo je da je Vasa Živković završavao šesti razred karlovačke gimnazije u vreme kada je Branko Radičević učio prvi. Živković je bio na filozofiji u Segedinu, gradu u kome bi „godišnje bivalo i do 200 srpskih đaka“. Značajno je da je profesor bio Pavle Stamatović i da je radilo „Društvo učeći se Srbalja“ ili „Mladež srpska koja se u Segedinu uči“. Tu je, u devetnaestoj godini napisao prvu pesmu i poslao je da se štampa, da bi sledećih godina u Pešti, Požunu, Vršcu i konačno Pančevu nastavio sa svojom mladalačkom lirikom. Baca Živković je prvo pisao onako kako je to tada bilo „moderno“; bili su to teški, tromi epigrami, ode, nešto malo manje „toržestvene“ nego dotadašnje, ali ipak nespretne i retorske, inspirisane smrću drugova i premeštajima profesora sa preuveličanim značajem i konvencionalnom patetikom. Ono što mu je pomagalo i unapređivalo rad je da je u gimnaziji u Karlovcima učio dva jezika: svoj maternji, srpski i nemački. Čitao je Getea i Šilera, čije je radove kasnije i prevodio. Kroz njih je shvatio šta je to prava, jednostavna, čista lirika i počeo da traži nove načine da se izrazi i da tako bude i među prvima koji će pokušati da modernizuju i „oslobode“ srpsku poeziju. Napisao je nekoliko pesama koje su ga svojim svojom naivnom i srdačnom jednostavnošću, a i zato što su pisane narodnim srpskim jezikom postavile u red najznačajnijih Brankovih prethodnika. Voleo je narodni jezik i dobro je poznavao govor svoga kraja. Baš zato što mu poezija nije bila životni poziv, pa tako ni obaveza, stvarao ju je spontano i kako je on sam kasnije govorio: „u mladosti svojoj kao diletant — stihotvorac katkad pevuckao, kad mu je srce u prijatnim trenucima ili u crnim neprilikama samo od sebe pevalo.“ Njegova poezija zato nije bila previše „burna“ za ono vreme, pa je on ostao zapamćen više kao Brankov prethodnik i čovek koji je uticao na procvat srpske lirike u periodu od 1838. do 1847. nego kao značajan pesnik. U jednom pametnom i zanimljivom pismu, 8. maja 1885, pisao je Vasa Živković Aleksandru Sandiću : da je davno izgubio pesničke ambicije i da gotovo zaboravlja i da je bio pesnik. `Pa zašto me probudiste iz tog dubokog sanka? Zašto me podsetiste i posle 45 godina na maštu, i ... nemoć moju, kad već zaboravih na to - što nisam dorastao bio za takav uzvišeni posao, za koji se ište drukčeg, vilinog dara i žara - jer ja ne spadam u one odličnike, da mogu i smem da kliknete sa Ovidije:` Est deus in nobis agitante calescimus illo`. Za života je napisao sedamdesetak pesama od kojih skoro polovina nije ni štampana. I sam svoje pesme nije smatrao uspelim, niti dostojnim pažnje, čak nije voleo da ga smatraju pesnikom. Ipak, njegovi stihovi su zaživeli u narodnim popevkama, koračnicama i tugovankama. Pesme „Rado ide Srbin u vojnike“, „Opao klikće sa visine“, „Ti plaviš zoro zlatna“, „Raduj se mlada nevo“ (što su zapravo prvi stihovi samo najpoznatijih) sačinjavali su veliki deo muzičkog repertoara vojvođanskih Srba, koji se mogao čuti prilikom njihovih borbi, svetkovina i tugovanja. Zapravo su se njegove pesme toliko pevale, da su mu pripisivane i one pesme koje on nije napisao. S druge strane, mnoga njegova pesma već davno nije nosila njegovo ime, oslobodila se svega ličnog i potvrdila svoju vrednost i na poselu, i u kafani, i pod prozorom devojke. Godine 1857. napisao je pesmu „Moji jadi“ koja počinje poznatim stihovima „Ah kad tebe ljubit ne smem, / drugu ljubit neću ja“. Posle smrti supruge Ane (umrla 1855. godine u 29. godini!) u njegovoj četrdesetoj godini, prestao je da piše stihove i posvetio se kulturnom, prosvetnom i političkom radu. Među poslednjim stihovima koje je napisao su: „Kad mi Lenke moje nema, / nek i pesme nema više“. Od početka 21. veka u Pančevu se svake godine održava manifestacija „Dani prota-Vase“ u organizaciji Srpske pravoslavne parohije Pančevo, u porti Uspenske crkve gde je Vasa Živković nekada bio sveštenik. Kao na fotografijama.