Knjiga je dobro očuvana.Bila zalepljena posveta,ostao trag. ,,Šta znači voleti? Zašto se u nekim porodicama ljubav više pokazuje nego u drugim? Zašto smo toliko stidljivi zbog ljubavi? Šta treba da radimo kako bismo izašli s nekim? Zašto seks budi u nama i želju i strah u isti mah? Ovo su neka od mnogobrojnih pitanja koja vi, tinejdžeri, postavljate sebi, a Noeli Vijale i Stefan Klerže pružaju vam odgovore i smernice za razmišljanje. Zahvaljujući njihovim savetima, ova knjiga će vam pomoći da bolje razumete veliku zagonetku koju predstavlja ljubav i preokrete koje ona izaziva u svakom od nas. Uzrast 11-16 godina``

Tajni dnevnik pun uspomena, želja i snova! Ovo je tvoj dnevnik! Iskoristi ga da zapišeš sve o sebi, svojim prijateljima, porodici i svemu što se dešava u tvom životu. Olovku u ruke i ispuni dnevnik osećanjima i tajnama koje ćeš sačuvati zauvek! Popuni stranice ovog dnevnika tako što ćeš zabeležiti šta voliš da čitaš, gledaš ili radiš; šta tvoji prijatelji misle o tebi i kako provodiš svoje veče. Sačuvaj od zaborava sve predivne šetnje, odgovori na izazove i reši kviz. Da li ćeš napraviti unikatan ram ili narukvicu prijateljstva? Ovaj dnevnik je pun zabavnih pitanja i aktivnosti, kao i načina da sačuvaš sve svoje drage uspomene!

Tajni dnevnik pun uspomena, želja i snova! Ovo je tvoj dnevnik! Iskoristi ga da zapišeš sve o sebi, svojim prijateljima, porodici i svemu što se dešava u tvom životu. Olovku u ruke i ispuni dnevnik osećanjima i tajnama koje ćeš sačuvati zauvek! Popuni stranice ovog dnevnika tako što ćeš zabeležiti šta voliš da čitaš, gledaš ili radiš; šta tvoji prijatelji misle o tebi i kako provodiš svoje veče. Sačuvaj od zaborava sve predivne šetnje, odgovori na izazove i reši kviz. Da li ćeš napraviti unikatan ram ili narukvicu prijateljstva? Ovaj dnevnik je pun zabavnih pitanja i aktivnosti, kao i načina da sačuvaš sve svoje drage uspomene!

Autor: Mirko Dejić, Branka Dejić Izdavač: Kreativni centar - Beograd, 2018. Mek povez, 74 str. Težina: 220 gr Ovo je treća u nizu knjiga istih autora. Namenjena je onoj deci koja u trećem razredu mogu da napreduju brže i više od ostalih đaka. U zbirci se nalaze zanimljivi zadaci kakvi se najčešće ne rade na časovima matematike. Zadaci imaju različite funkcije: pojedini služe za razvijanje logičkog i apstraktnog mišljenja, neki se odnose na snalaženje u ravni i prostoru, neki na snalaženje u različitim situacijama, a mnogi su, jednostavno, lepi zadaci, oni zbog kojih volimo matematiku i koji nas motivišu da je stalno radimo. Svi su oni pogodni za otkrivanje i razvijanje matematičke darovitosti i podsticanje kreativnosti.

Dnevnik šonjavka 2 – Rodrikova pravila – autor Džef Kini ŠONJAVKO SE VRATIO !!! ŠTA GOD RADILI NE PITAJTE GREGA HEFLIJA KAKO JE PROVEO SVOJ LETNJI RASPUST ZATO ŠTO ON DEFINITIVNO NE ŽELI DA PRIČA O TOME. Na početku nove školske godine, Greg želi da zaboravi protekla tri meseca… a naročito jedan određeni događaj… Nažalost po Grega, njegov stariji brat, Rodrik, zna sve o nezgodi koju Greg želi da zadrži u tajnosti. Ali, tajne imaju neke svoje načine da izađu na površinu… Posebno kada je u sve to umešan i dnevnik. VELIKI FILMSKI HIT! Osim knjiga i internet izdanja, 2009. se pojavio i film koji u celosti prati priču o Gregu i njegovim problemima. Pored velikih glumačkih imena koja su učestvovala u ovom projektu, zahvaljujući velikoj popularnosti knjiga film je postao jedan od najgledanijih dečijih filmova u 2010.

Opis proizvoda „Da bi video“, govorila je tetka, „moraš da gledaš.“ Bila je to njena najvažnija lekcija. Nju sam dobro savladao. Teo je pametan i radoznao dečak, napunio je dvanaest godina i ima mačka Tozimira. Ali jednog jutra, umesto dadilje, pojavila se njegova tetka Elena koja je nekad radila u policiji. Uslediće avanture koje su kao stovorene za njih dvoje... U ovoj knjizi ćete naći deset neobičnih i originalnih slučajeva koje su rešili Teo i njegova tetka. I ne samo to! I vi možete u jednom trenutku da se uključite i pokušate da sami nađete rešenje na osnovu poznatih činjenica. Uživajte u sjajnim pričama i ilustracijama, pažljivo čitajte i prokljuvite šta se dogodilo. I dobro pazite da vam ovu knjigu ne ukradu! U suprotnom, moraćete bez Teove i Elenine pomoći da rešite slučaj...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta. Na kraju knjige ima potpis i skromno iscrtano flomasterom na unutrasnjoj strani korice, nista strasno! Ilustracije: Djuro Seder Danko Oblak (Zagreb, 19. ožujka 1921. – Zagreb, 5. rujna 1998.), novinar i pisac za djecu i omladinu. Životopis Grob Danka Oblaka na zagrebačkom Mirogoju. Školovao se u Zagrebu, gdje je završio Trgovačku akademiju. Sudionik NOB-e je od ljeta 1943. godine. Tijekom antifašističke borbe bio je borac, politički delegat i komandir haubičke baterije. Novinarskim i spisateljskim radom počeo se baviti još prije rata. Nakon razvojačenja 1947. radio je u Zagrebu u Nakladnom zavodu Hrvatske, zatim u redakciji lista Pionir kao suradnik i urednik i glavni urednik do 1952, glavni urednik tjednika Novine mladih što ga je izdavao CK NOH, potom je bio u statusu profesionalnog književnika, a bio je i umjetnički direktor “Zora filma”. Od 1. siječnja 1965. preuzeo je dužnost urednika kulturne rubrike Večernjeg lista i obavlja je do odlaska u mirovinu 1. srpnja 1979. godine. Uz to pisao je kritike i reportaže, bio TV kritičar i komentator kulturnih zbivanja, autor glasovitog “Embarga”, pisac nemalog broja putopisa iz zemlje i svijeta. Autor je filmskih i TV scenarija. Književni opus mu je dojmljiv. (“Razgovor o Titu”, “Priče kraj logorske vatre”, “Zelena patrola”, “Trinaest priča”, “Treća crnovrška”, “Modri prozori”, “Na tragu”, “Poletarci”, “Ježek” i dr. Dobitnik je više desetaka najuglednijih književnih nagrada. Već do godine 1966. bio je objavio dvije stotine raznih naslova, no u povijesti suvremene hrvatske književnosti bit će pamćen ponajprije kao pisac za djecu i mladež. Veoma aktivan bio je u raznim društvenim organizacijama, a u svojoj staleškoj, u DKH, potpredsjednik hrvatskih pisaca, a jedan je od osnivača izviđačke organizacije u nas. Odlikovan je Medaljom za hrabrost, Ordenom rada, Ordenom zasluga za narod i dr. Bio je zaslužnim članom hrvatske književničke organizacije punih 46 godina. Oblak će najveće priznanje za vlastito stvaralaštvo steći 1991. godine, kad su mu u 181. knjizi legendarne edicije “Pet stoljeća hrvatske književnosti” otisnuti njegovi “Modri prozori”. Rođeni Zagrepčanin, preminuo je u svom rodnom gradu 5. rujna u 77. godini, a kremiran je 8. rujna na Mirogoju. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zlatna knjiga Ilustracije: Zivojin Kovacevic Milan Ferko (pseudonimi A. Binderov, František Milko i drugi) (* 14. decembar 1929, Velke Rovne – † 26. novembar 2010) je bio slovački romanopisac, pesnik, dramaturg, autor književnosti za decu i omladinu i tekstopisac; brat Jana Ferka i novinara Jozefa i Vladimira Ferka, otac dr. Dragan i akademski vajar Lubomir Ferko. Kratka biografija Poticao je iz limarske porodice. Školovanje je stekao u Velkom Rovnu, Žilini, Nitri, a kasnije je diplomirao na Pravnom fakultetu Univerziteta Komenski u Bratislavi. U godinama 1951-1955 bio je urednik dnevnog lista Smena, 1955-1956 nedeljnika Kulturni život. Od 1956. bio je osnivač i glavni urednik Mlada vorvacie, a 1960-1969 bio je glavni i odgovorni urednik Slovačkih pogleda. Zbog podrške procesu preporoda na stranicama Slovak Vievs u septembru 1969. otpušten je i isključen iz Saveza slovačkih pisaca. Od 1970. do 1975. bio je urednik u izdavačkoj kući Slovački pisac, a od 1976. profesionalno se posvetio književnom radu. Posle 1989. godine bio je vodeći funkcioner Udruženja slovačkih književnika, predsednik Umetničkog odeljenja Matice slovenske, 1993. mu je „vratio” slovačke poglede, koje je vodio do kraja 1994. Godine 1994. 1998. bio je generalni direktor Sekcije državnog jezika i nacionalne književnosti u Ministarstvu kulture SR. Njegov sin Lubomir Ferko je poznati umetnik. Predsednik Ivan Gašparovič ga je 2. januara 2011. odlikovao Ordenom Ludovita Štura I stepena u spomen.[1] Stvaranje Početke njegovog književnog rada činili su aktuelni članci, prvijenac u knjizi objavljen je tek 1951. U početku se posvetio pisanju poezije koja je nošena u duhu entuzijazma za omladinske konstrukcije i sovjetske i međunarodne uzore. . Kasnije je pokušao da se pomiri sa socijalističkom etikom i političkim transformacijama sveta. Posvetio se i publicistici i romanima za decu i mlade, gde je pisao o Indijancima, piratima, poznatim razbojnicima ili o sopstvenim iskustvima iz detinjstva koje je obeležio Drugi svetski rat. U dečjoj poeziji pokušao je da na razigran način prenese saznanja o socijalističkom životu, novim izumima, tehnici ili obrađivao starije vrste bajki. Pored poezije i proze, pisao je i drame, radio-drame, publicističku prozu i autor je tekstova pesama koje su muzicirali M. Novak, Jan Cikker, A. Moizes i drugi. Prevodio je i poeziju uglavnom sa ruskog, ali i sa bugarskog i srpskohrvatskog.

Radni naslov ovog dnevnika-romana dugo je bio Jednoj devojčici je jednog dana kiša padala dva dana. Možda bi i ostao da to dugo nije bilo tako dugo. Kada tokom odrastanja ostaneš bez stare škole, starih drugara i starog stana, a roditelja baš tad nađu da se razvedu... kada osetiš da su te svi zaboravili... kad ostaneš bez sobe i bez pogleda na igralište... kad majka počne da peva, a tako nešto nikada nije radila... kad napokon shvatiš da si samo jedna nemoćna devojčica u pubertetu... kad misliš da je sve krenulo niz reku – dobiješ sestru na poklon! Kako misliš da to nije ništa? Ma daj, molim te... Nemaš ti pojma kako je kada te sestra zagrli! Tamo na onim severnim rekama počne da puca led. Misliš u sebi: „Kako samo ovaj život ume da bude lep!“ A kiša sa početka priče prestane da pada. Ali stvarno!

Autor - osoba Dizni, Volt Naslov Slonić Dambo u cirkusu / Walt Disney ; [prevodilac Vesna Oblak Juranić] Vrsta građe slikovnica Ciljna grupa dečje, opšte Jezik hrvatski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : GZH, 1987 (Rijeka : Tiskara Rijeka) Fizički opis 43 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Oblak Juranić, Vesna Zbirka Odaberi svoju pustolovinu ISBN 86-399-0054-X (karton) Napomene Tiraž 8.000. Stanje: Stranice ispadale iz poveza, reparirano nevidljivom trakom, više ne ispadaju, ali vire iz korica 2-3 mm. Inače dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja. Walt Disney Bogato i vrlo lepo ilustrovana knjiga čija radnja Vas vodi do kraja koji sami izaberete! Dok čitate sami birate šta ćete uraditi, kojim putem ćete krenuti, šta želite da radite u toj situaciji i od tog Vašeg izbora zavisi kraj priče! Neka Vaša deca uživaju u pustolovini kojoj će sami izabrati put! Sami birate Vašu sudbinu! MG19 (N)

Radni naslov ovog dnevnika-romana dugo je bio Jednoj devojčici je jednog dana kiša padala dva dana. Možda bi i ostao da to dugo nije bilo tako dugo. Kada tokom odrastanja ostaneš bez stare škole, starih drugara i starog stana, a roditelja baš tad nađu da se razvedu... kada osetiš da su te svi zaboravili... kad ostaneš bez sobe i bez pogleda na igralište... kad majka počne da peva, a tako nešto nikada nije radila... kad napokon shvatiš da si samo jedna nemoćna devojčica u pubertetu... kad misliš da je sve krenulo niz reku – dobiješ sestru na poklon! Kako misliš da to nije ništa? Ma daj, molim te... Nemaš ti pojma kako je kada te sestra zagrli! Tamo na onim severnim rekama počne da puca led. Misliš u sebi: „Kako samo ovaj život ume da bude lep!“ A kiša sa početka priče prestane da pada. Ali stvarno!

Ko još nije maštao o tome da ima neku tajnu, skrivenu kućicu, u kojoj važi samo jedno pravilo: Možeš da radiš sve što poželiš?! Aglaji i Bjanki se ta želja ispunila kad su se preselile u kućicu na drvetu. Iako je Aglaja dete a Bjanka odrasla osoba (mada pomalo detinjasta), najbolje su drugarice i odlično se slažu. Svaka ume da uradi ponešto, a obe imaju pustolovnog duha i mašte napretek. Na njihovom drvetu rastu ne samo razne vrste voća već i četiri bebe koje mjauču, mačka koja priča kao učena dama, pas koji svira flautu, krilata keruša, električna jegulja i jedan namćorasti starac. Dobro, možda komšija namćor ne raste, ali jeste čudna voćka. Na takvom mestu, u takvom društvu, nikad nije dosadno. Čak ni sama autorka, Bjanka Picorno, nije odolela da im se ne pridruži, pa se pojavila u ovoj knjizi kao lik! Pogodite koji...

Ko još nije maštao o tome da ima neku tajnu, skrivenu kućicu, u kojoj važi samo jedno pravilo: Možeš da radiš sve što poželiš?! Aglaji i Bjanki se ta želja ispunila kad su se preselile u kućicu na drvetu. Iako je Aglaja dete a Bjanka odrasla osoba (mada pomalo detinjasta), najbolje su drugarice i odlično se slažu. Svaka ume da uradi ponešto, a obe imaju pustolovnog duha i mašte napretek. Na njihovom drvetu rastu ne samo razne vrste voća već i četiri bebe koje mjauču, mačka koja priča kao učena dama, pas koji svira flautu, krilata keruša, električna jegulja i jedan namćorasti starac. Dobro, možda komšija namćor ne raste, ali jeste čudna voćka. Na takvom mestu, u takvom društvu, nikad nije dosadno. Čak ni sama autorka, Bjanka Picorno, nije odolela da im se ne pridruži, pa se pojavila u ovoj knjizi kao lik! Pogodite koji...

Opis proizvoda Tajni dnevnik pun uspomena, želja i snova! Ovo je tvoj dnevnik! Iskoristi ga da zapišeš sve o sebi, svojim prijateljima, porodici i svemu što se dešava u tvom životu. Olovku u ruke i ispuni dnevnik osećanjima i tajnama koje ćeš sačuvati zauvek! Popuni stranice ovog dnevnika tako što ćeš zabeležiti šta voliš da čitaš, gledaš ili radiš; šta tvoji prijatelji misle o tebi i kako provodiš svoje veče. Sačuvaj od zaborava sve predivne šetnje, odgovori na izazove i reši kviz. Da li ćeš napraviti unikatan ram ili narukvicu prijateljstva? Ovaj dnevnik je pun zabavnih pitanja i aktivnosti, kao i načina da sačuvaš sve svoje drage uspomene! Interaktivan dnevnik sa pitanjima, aktivnostima, kvizovima i izazovima na koje treba odgovoriti. Knjiga za beleženje misli, planova, tajni, važnih trenutaka u životu, lepljenje fotografija, crtanje i sl. Živopisne ilustracije koje krase svaku stranicu. Ciljna grupa 7–9 godina

Izdavač: Leo Commerce Broj strana: 160 Pismo: Latinica Povez: Broširan Format: 15 x 23 cm ISBN: 9788679503503 Univerzum je kao kosmička kuhinja beskrajno izdašnog menija koja samo čeka da primi porudžbine od vas i da vam ih isporuči. Naučite pravila za kreiranje porudžbina u oblasti karijere, kvaliteta života, zdravlja, putovanja i stanovanja. Naučite zašto vam kuhinja ponekad isporučuje samo limun i šta da radite kad se to desi. Otkrijte afirmacije i osećanja – najmoćniju kombinaciju za ostvarenje snova. Ako ste spremni da razmazite sebe ljubavlju i pozitivnim afirmacijama, ovo je knjiga za vas! Mark Viktor Hansen, jedan od autora Njujork tajmsovog bestseler serijala Pileća supa za dušu Naručivanje iz kosmičke kuhinje je praktičan vodič pun mudrosti koji će vam pomoći da u svoj život prizovete harmoniju za kojom čezne vaše srce. Primenite principe iz ove knjige i sigurno ćete naći ono što tražite. Ove afirmacije stvarno deluju! Alan Koen, autor bestselera Zmaj više ne stanuje ovde

ŠARL PERO ZLATNE BAJKE Tvrdi povez Izdavač Bookland Шарл Перо (франц. Charles Perrault; 12. јануар 1628 — 16. мај 1703) сматра се зачетником модерне европске бајке. По професији адвокат, заједно са својом браћом Пјером и Клодом показивао је интересовање за књижевност свога времена. Живео је у време класицизма.[1] Биографија Перо је најпре радио као чиновник задужен за краљевска здања. Књижевни углед почео је да стиче око 1660. године једноставнијом поезијом и љубавним песмама, а провео остатак живота у унапређивању знања о књижевности и уметности. Године 1671. изабран је за члана Француске академије, која се ускоро оштро поделила на традиционалисте и модернисте. Перо је подржао модерније погледе јер, мислио је, како год цивилизација напредује, тако напредује и књижевност, те је због тога стара књижевност неизбежно грубља и варварскија од модерне. У својој песми „Доба Луја Великог“ поставио је модерне писце попут Молијера и Франсоа де Малербеа изнад класичних грчких и римских писаца.[2] Са својим демократским уверењима, Шарл Перо се сударио са класицистичком доктрином Николе Боалоа. У то време у књижевности су владали антички мотиви, тзв. висока књижевност и правилан класицистички стих. Перо је устао против аристократског класицизма, борећи се за увођење тема из свакодневног живота. Узимајући инспирацију из народа, али и надограђујући фолклор својим стваралачким духом, Перо је на најбољи могући начин показао колико су незаобилазна искуства народне традиције ако се користе за стварање оригиналних књижевних дела. Године 1696. без потписа је објавио своју прву причу под називом „Успавана лепотица“. Наредне године објавио је своју прву књигу под насловом „Приче и бајке из старих времена с поуком“. Поред „Успаване лепотице“, ту се нашло још седам бајки: „Црвенкапа“, „Мачак у чизмама“, „Пепељуга“ и друге.[3] Бајке Шарла Пероа су опште прихваћене како код деце, тако и код одраслих, будући да задовољавају неколико једноставних услова: написане су једноставним, разумљивим језиком, са узбудљивим садржајем и нескривеном моралном поуком. Пероове бајке оставиле су дубок траг у будућој књижевности за децу. Њихов утицај се осећа у књижевном раду браћe Грим, Андерсена, Пушкина и других. Петар Чајковски је складао музику за балет на основу Пероове бајке „Успавана лепотица”.[1] Био је члан Француске академије, на позицији 23, 1671—1703. Бајке Шарла Пероа Црвенкапа Успавана лепотица Мачак у чизмама Виле Рике с чуперком (Краљевић Чуперак) Плавобради Палчић Магарећа кожа Гризелда Три жеље Пепељуга

Original, made in Germany Knjizica od 4 str. + 24 str kataloga Odlicno ocuvano Kultni film Dude! Audio : engleski Titl : engleski (mozete preko plejera da ubacite titlove na srpskom sa interneta) Veliki Lebowski (eng. The Big Lebowski) je komedija braće Coen iz 1998. Film opisuje nekoliko dana u životu Jeffreyja `Dudea` Lebowskog (Jeff Bridges), nezaposlenog kalifornijskog zabušanta nakon što ga zamijene za milijunaša istog imena. Iako Veliki Lebowski nije izravno temeljen na romanu The Big Sleep Raymonda Chandlera, Joel Coen je izjavio `htjeli smo raditi po Chandlerovoj priči - kako se ona razvija epizodno i govori o likovima koji pokušavaju riješiti misteriju. No, htjeli smo i beznadno složenu radnju koja je na kraju krajeva nevažna.`[1] Dude je uglavnom inspiriran Jeffom Dowdom, članom anti-vijetnamske organizacije iz Seattlea, i prijatelju braće Coen, Peteu Exlineu, veteranu Vijetnamskog rata. Walter (John Goodman), Dudeov najbolji prijatelj, temeljen je na Exlineovu dobrom prijatelju Lewu Abernathyju, te na Johnu Miliusu, koji je također bio veteran te redatelj. Originalnu glazbu skladao je Carter Burwell, veteran svih filmova Coenovih. T-Bone Burnett, koji je radio s Coenovima na Tko je ovdje lud? (te kasnije na Gangsterskoj petorci), potpisan je kao glazbeni bibliograf. Veliki Lebowski nije dobro prošao u kinima, zaradivši samo 17 milijuna dolara u Americi, s budžetom od 15 milijuna. No, zato su kritike bile pozitivne. Film, poznat po svojim svojstvenim likovima, nadrealnim sekvencama snova, nekonvencionalnom dijalogu i eklektičnom soundtracku, postao je kultni klasik te prozvan `prvim kultnim filmom internetske ere`.[2] Obožavatelji filma organizirali su Lebowski Fest, festival koji je započeo 2002. u Louisvilleu u Kentuckyju, a od tada se proširio na nekoliko gradova. The Big Lebowski (/ləˈbaʊski/) is a 1998 crime comedy film written, produced, and directed by Joel and Ethan Coen. It stars Jeff Bridges as Jeffrey `The Dude` Lebowski, a Los Angeles slacker and avid bowler. He is assaulted as a result of mistaken identity, after which The Dude learns that a millionaire (also named Jeffrey Lebowski) was the intended victim. The millionaire Lebowski`s trophy wife is kidnapped, and he commissions The Dude to deliver the ransom to secure her release; but the plan goes awry when the Dude`s friend Walter Sobchak (John Goodman) schemes to keep the ransom money. Julianne Moore, Steve Buscemi, David Huddleston, and John Turturro also appear, in supporting roles. The film is loosely inspired by the work of Raymond Chandler. Joel Coen stated, `We wanted to do a Chandler kind of story – how it moves episodically, and deals with the characters trying to unravel a mystery, as well as having a hopelessly complex plot that`s ultimately unimportant.`[4] The original score was composed by Carter Burwell, a longtime collaborator of the Coen brothers. The Big Lebowski was a disappointment at the U.S. box office and received mixed reviews at the time of its release. Over time, reviews have become largely positive, and the film has become a cult favorite,[5] noted for its idiosyncratic characters, dream sequences, unconventional dialogue, and eclectic soundtrack.[6] In 2014, the film was selected for preservation in the National Film Registry by the Library of Congress, being deemed `culturally, historically, or aesthetically significant`.[7][8] A spin-off based on John Turturro`s character, titled Going Places, was filmed in 2017, with Turturro also acting as writer and director.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zamislite Smidžovo oduševljenje kada se jednog dana na prozoru pojavi mali čovek sa elisom na leđima! To je Karlson i on živi u kući na krovu. Uskoro Smidge i Karlson dele razne avanture, od borbe sa lopovima i igranja trikova do petlje i trčanja po krovovima. Zabava i haos izviru iz ovih šarmantnih, klasičnih priča. Astrid Lindgren (šved. Astrid Lindgren; 14. novembar 1907—28. januar 2002) je švedska književnica, poznata po svojim knjigama za decu, među kojima su Pipi Duga Čarapa, Karlson s krova, Braća Lavlje Srce i Emil iz Leneberja. U maju 2013. našla se na 18. mestu liste autora čija su dela prevedena na najviše svetskih jezika,[3] a nakon Hansa Kristijana Andersena i braće Grim, Lindgrenova je treća na listi najprevođenijih dečijih autora. Njena dela prodata su u 144 miliona primeraka širom sveta i prevedena na 96 jezika.[4] Dobitnica je Povelje Zmajevih dečjih igara 1985. godine. Rođena je 1907. kao Astrid Erikson, drugo od četvoro dece u porodici. Detinjstvo je provela na seoskom imanju u mestu Nes pored Vimerbija, u Smolandu na jugu Švedske.[6] Započela je rad u lokalnim novinama, a sa 18 godina se preselila u Stokholm. Četvrt veka je radila kao urednica u izdavačkoj kući Rabén & Sjorgen. Književnim radom je počela da se bavi relativno kasno, u trideset sedmoj godini života, ali je već prvi roman „Britt-Marie lättar sitt hjärta“ („Brit Meri oslobađa svoje srce“) bio zapažen i osvojio je drugo mesto na takmičenju koje je organizovala izdavačka kuća u kojoj je radila. Međutim, već drugi roman Pipi Duga Čarapa (1945), osvojio je prvu nagradu i doneo joj je svetsku slavu. Pipi je prevedena na više od 60 jezika. Od 1967. dodeljuje se nagrada nazvana po njoj koju je na njen 60. rođendan ustanovila izdavačka kuća Rabén & Sjorgen.[7] Posle njene smrti vlada u Švedskoj je osnovala nagradu koja nosi njeno ime. Nagradni fond je 5 miliona kruna što je najveći iznos za nagradu u kategoriji dečje književnosti. Dela Napisala je 87 knjiga od kojih su najpoznatije: Pipi Duga Čarapa (1945) Majstor detektiv Blomkvist (1946) Mio, moj Mio (1954) Karlson na krovu (1955) Razmo u skitnji (1956) Emil iz leneberja (1971) Braća Lavlje Srce (1973) Ronja, razbonička kći (1981) Nagrade Dobitnik je mnogih nagrada među kojima su: 1956 - Nemačka nagrada za omladinsku knjigu za roman Mio, moj Mio (1954) 1958 – Medalja Hansa Kristijana Andersena za Razmo u skitnji 1971 – Zlatna medalja Švedske akademije 1978 – Nagrada nemačkih knjižara za mir Pored toga, dobijala je neke od najvećih nagrada za književnost kao što su: 1993 – Uneskova nagrada za književnost 1994 – The Right Livelihood Award Društveni angažman i uticaj Astrid Lindgren se zalagala za prava deteta, ali, kao veliki ljibitelj prirode, i za zaštitu životinja. Godine 1988. je zahvaljujući njenom zalaganju donet zakon koji štiti domaće životinje – Lex Astrid.[6] Zahvaljujući njenom zalaganju Švedska je bila prva zemlja koja je zakonom zabranila fizičko nasilje prema deci.[8] Jedan asteroid je nazvan po njoj - 3204 Lindgren. Njene beleške i rukopisi nalaze se u Kraljevskoj biblioteci u Stokholmu, a 2005. godine uvršteni su na Uneskovu listu svetske baštine. Od 2014. godine na novčanici od 20 švedskih kruna nalazi se njen lik.

NAUČI DA UČIŠ Tema generacija Milena Topalov i Mira Karanović Beograd, autorsko izdanje, 1996. 151 strana. Lepo očuvana. ‘’Nauči da učiš’’ će vam pomoći da: Otkrijete i prevazidjete prepreke u učenju Organizujete prostor u kome učite i vreme učenja (kojim ritmom smenjivati segmente aktivnog učenja i pauze) Poboljšate koncentraciju i Naučite tehnike za poboljšanje pamćenja Pronadjete ključne reči i lakše razumete tekst koji čitate Pravite mape uma i da ih koristite za preslišavanje, prezentacije Unapredite kreativnost (koja nam je svima data rodjenjem) Upoznate cikluse zaboravljanja naučenog gradiva i naučite kako da ih sprečite Uspešno i samouvereno odgovarate u školi, na ispitu,… Saznate zašto nastaje trema i kako da je eliminišite Sve ovo će vam omogućiti da Učite brže, lakše i sa zadovoljstvom Postignete bolje rezultate u školi ili na fakultetu Budete uspešniji u svojoj profesiji Iskoristite svoj puni intelektualni potencijal Otkrijete svoje talente Imate više slobodnog vremena za porodicu, druženje, sport, hobi, rekreaciju Steknete više samopouzdanja i samopoštovanja Udružujući znanje i stručno iskustvo iz psihologije i specijalne pedagogije autorke kroz ovu knjigu pokušavaju da pomognu mladim ljudima da upoznaju svoje potencijale, da nauče metode i tehnike učenja i da se suoče sa svojim problemima školskog učenja. Knjiga je namenjena i roditeljima kako bi sa decom radili na uzajamnom poverenju, oslobađanju od strahova, neizvesnosti i pitanja bez odgovora. Preporučujem svim roditeljima da je pročitaju jer daje odlične savete kako usmeriti dete da uči. Kako učiti

61054) ZAROBLJENIK ŠUMSKE KUĆE , Anđelka Martić , Mladost Zagreb 1989 , biblioteka Vjeverica Anđelka Martić (Zagreb, 1. maj 1924 – Zagreb, 11. novembar 2020) je književnica i prevodilac, poznata po svojim delima za decu. Njeno najčitanije delo je kratki roman Pirgo, priča o prijateljstvu dečaka i srne tokom Drugog svetskog rata. Rođena je u Zagrebu 1. maja 1924. godine. Odrasla je na zagrebačkom Trešnjevcu, u porodici sa troje dece, od kojih je bila srednje dete. Otac joj je umro 1933. godine, a majka je često bila odsutna zbog bolesti, pa je Anđelka provodila vreme kod bake i dede po ocu na selu. To detinjstvo između sela i grada kasnije će postati jedan od njenih glavnih motiva i inspiracija, a opisala će ga u mnogim svojim knjigama. Početkom Drugog svetskog rata završio je tadašnju Srednju trgovačku školu u Zagrebu. Nakon što je, kao aktivni ilegalac i član Komunističke partije, njen stariji brat Ivica 1941. zarobljen u Zagrebu i ubijen u Jasenovcu 1942. godine, Anđelka Martić odlazi u partizane i radi kao ratni dopisnik 28. slavenske divizije. Prve pesme joj je objavio Grigor Vitez u časopisu Kulturni prilozi koji je izlazio na Papuci. Učestvuje u oslobađanju Beograda, gde dobija orden za hrabrost spasavajući ranjenog kapetana ispred neprijateljskog tenka. Posle oslobođenja Beograda postao je član redakcije lista Prve jugoslovenske armije Za pobedu. Posle rata radila je kao novinar u listovima Vjesnik i Omladinski borac i u dečjem časopisu Pionir. Bila je glavni i odgovorni urednik časopisa za djecu Radost i glavni urednik izdavačke kuće Naša djeca u Zagrebu. Od 1954. bila je članica Društva hrvatskih književnika. Pisala je pesme, crtane filmove, dečje priče i tekstove za slikovnice; objavljena je i knjiga proze za odrasle. Najznačajniji je autor hrvatske ratne proze za decu, a piše i autobiografska dela i fantastičnu prozu u stilu Ivane Brlić-Mažuranić. Njena dela su prevođena na mnoge strane jezike, od poljskog, češkog, ruskog i italijanskog do esperanta, kineskog i farsi. I sama je prevela veliki broj knjiga sa slovenačkog jezika. tvrd povez, format 17 x 21 cm , latinica, 130 strana, ilustracije Ratko Janjić Jobo , posveta na predlistu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica labavija, sve ostalo uredno! Ilustrovao: Ivan Kozaric Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 — Beograd, 11. februar 1993) bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Mihailo je bio sin Dimitrija i Nerandže Maksimović, Nerandža-Nera je bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca.[1] Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova.[2] Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.[3] Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti,[3] a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović.[3] Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa. Književna dela Nagrada za pisca godine Spomenik pesnicima sa likom Desanke Maksimović u Valjevu Grob Desanke Maksimović u Brankovini Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao”. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje”, „Strepnja”, „Prolećna pesma”, „Opomena”, „Na buri”, „Tražim pomilovanje” i „Pokošena livada”.[4] Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka”[5] — pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu.[6] Pesma je objavljena tek posle rata. Zbog jedne od njenih rodoljubiih pesma, neobjavljena pesma „U ropstvu”, bila je i zatvarana.[7] Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Paukova ljuljaška (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Ko je veći, pesme (1955) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Šumska ljuljaška, pesme (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Čudo u polju, pesme (1961) Medvedova ženidba, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Sunčevi podanici, pesme (1962) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Bela vrana, pesme (1964) Ose mađioničari, pesme (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Zlatni leptir (1967) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Slavuj na grobu (haiku pesme, 1990) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992) Poezija Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima.[3] Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje. U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije. Priznanja Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973), nagrada „Mlado pokoljenje” (1959). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva. Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja” na konkursu časopisa „Misao”. Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola”, kako ju je narod tokom vremena prozvao. Godine 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac” makedonskih Večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom.[8] Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje za celokupan životni rad. Maja 1968. odlikovana je Ordenom Republike sa zlatnim vencem.[9] U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27. oktobra 1990. godine.[10] Pesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom. Dana 12. februara 1993. Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović”. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije.[11] Zadužbina je osnovana 19. marta 1993. Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka”. Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini[12] Dana 23. avgusta 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku.[13] U selu Bogoštica kod Krupnja 2013. godine otvoren je Dom srpske poezije „Desanka Maskimović” u sastavu novoizgrađenog Manastira Svete Trojeručice Hilandarske. Biblioteka Vjeverica

U DOBROM STANJU Šangajska trijada je kineski kriminalistički film iz 1995. redatelja Zhanga Yimoua s Gong Lijem u glavnoj ulozi . Scenarij je napisao Bi Feiyu na temelju romana Li Xiaoa iz 1994. Pravila klana (门规). Radnja filma smještena je u kriminalno podzemlje 1930-ih u Šangaju , Republika Kina , i traje sedam dana. Kineski naslov Šangajske trijade glasi `Row, row, row to Grandma Bridge`, odnosi se na dobro poznatu tradicionalnu kinesku uspavanku . [1] Film je bio posljednja suradnja između Zhang Yimoua i glumice Gong Li 1990-ih, čime je okončano uspješno partnerstvo koje je započelo Zhangovim prvijencem, Crveni sirak , a preraslo je i u romantičnu vezu. Završetkom snimanja za Shanghai Triad njih dvoje su se složili prekinuti svoju vezu i profesionalno i osobno. [2] Gong Li i Zhang Yimou neće više raditi zajedno do Prokletstva zlatnog cvijeta iz 2006. godine . Zaplet Tang Shuisheng (Wang Xiaoxiao) stigao je u Šangaj da radi za šefa Trijade (kojeg glumi Li Baotian ), također po imenu Tang. Odveden je u skladište gdje dvije suparničke grupe Trijada sklapaju dogovor o opijumu koji pođe po zlu, ostavljajući jednog od suparničkih članova mrtvim. Shuisheng je potom odveo njegov ujak u Tangovu raskošnu kuću, gdje je dodijeljen da služi Xiao Jinbaou ( Gong Li ), pjevačici kabarea i gospodarici Gazde. Ubrzo se saznaje da Jinbao također ima aferu sa šefovim čovjekom broj dva, Songom ( Sun Chun ). Treće noći, Shuisheng svjedoči krvavoj tučnjavi bandi između šefa i suparnika, Fat Yua, u kojoj je ubijen njegov ujak. Gazda i mala pratnja povlače se na otok. Tamo se Jinbao sprijatelji s Cuihuom ( Jiang Baoying ), seljankom s mladom kćeri Ajiao . Kada se Jinbao nesvjesno umiješa u Cuihuin posao, to rezultira time da gazdini ljudi ubiju Cuihuinog ljubavnika. Bijesan, Jinbao se suprotstavlja šefu i kaže Shuisheng da napusti Šangaj. Do sedmog dana, Song stiže na otok zajedno sa Zhengom ( Fu Biao ), šefovim brojem tri. Tijekom igre mahjong , šef se mirno suočava s Songom s dokazima njegove izdaje. Banda ubija Songove ljude i zakopava Songa živog. Šef tada obavještava Jinbao da će i ona morati umrijeti zbog svoje uloge u Songovoj izdaji, zajedno s Cuihuom. Dok je Shuisheng pokušava spasiti od njezine sudbine, on biva izbačen i pretučen. Film završava s Shuishengom vezanim za jedra broda dok plovi natrag u Šangaj. Šef vodi Cuihuinu mladu kćer sa sobom, govoreći joj da će za nekoliko godina postati baš kao Jinbao.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! - Veli Joze - Boskarina - Halugica - Andjeo u zvoniku - Lov na konope - Voda - Gemma Camolli Vladimir Nazor (Brač, 30. maj 1876 — Zagreb, 19. jun 1949) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, a pri kraju života i predsednih NR Hrvatske. Rođen je u Bobovišću,[1] građansku školu je završio na ostrvu Braču, a gimnaziju u Splitu. Studirao je prirodne nauke, matematiku i fiziku u Gracu i Zagrebu. Diplomirao je 1902. godine. Predavao je u Hrvatskoj gimnaziji u Zadru, a od 1903. do 1918. godine u Istri, gdje je ujedno i proveo najviše svog života.[2] Penzionisan je 1933. godine u Zagrebu kao upravnik dječjeg doma. Prvo djelo mu je bilo Slavenske legende (1900). Godine 1904, u Zadru je objavljeno njegovo djelo Knjiga o hrvatskim kraljevima, a u to vrijeme je počeo pisati i Istarske priče. Koju godinu kasnije objavio je Velog Jožu (1908) — djelo po kome će Nazorova proza biti prepoznatljiva, a koje je on sam smatrao neuspjelijim. Godine 1916, objavio je nekoliko knjiga: Utva zlatokrila, Medvjed Brundo, Stoimena. Na izborima 1934. Nazor se krivim političkim potezom izjasnio za takozvanu Jevtićevu listu, te su mu neko vrijeme zatvoreni stupci svih novina, časopisa i vrata svih izdavača. Nedugo poslije toga, 1939. godine, objavio je Pastira Lodu i Dedeka Kajbumščaka. U partizanima Vladimir Nazor, rad Zvonka Cara Iako u godinama i narušenog zdravlja, godine 1942. je s pjesnikom Ivanom Goranom Kovačićem preko reke Kupe otišao u partizane, o čemu je izvijestio čak i Radio London. Nazor je počeo voditi dnevnik S partizanima, koji se smatra jednim od najupečatljivijih ratnih dnevnika pored dnevnika Vladimira Dedijera i Dragojla Dudića.[3] Januara 1943. je u zapaljenom srpskom selu kraj Vrginmosta napisao jednu od najpotresnijih pesama o stradanjima Srba „Majka pravoslavna“.[4] Poslije rata Poslije rata objavio je i Pjesme partizanske. U ratu je bio predsjednik Izvršnog odbora ZAVNOH-a, a nakon rata i prvi predsjednik hrvatskog Sabora. Kao novoprimljeni akademik, 1949. godine je imao i svoj posljednji javni nastup na kojem je čitao odlomke iz svoje nedovršene zbirke U zavičaju. Za pedeset godina plodnog rada Nazor je pisao pjesme, pripovijetke, priče za djecu, putopise, romane, dnevnike, rasprave i prevodio italijanske i njemačke pjesnike.[5] Njegovim imenom je nazvana najveća nagrada u Republici Hrvatskoj „Nagrada Vladimir Nazor“, koja se dodjeljuje za najbolja umjetnička ostvarenja na području književnosti, muzike, filma, likovnih i primijenjenih umjetnosti, pozorišne umjetnosti, kao i arhitekture i urbanizma.[6] Osnovna škola u Đurđinu, kod Subotice nosi njegovo ime. Kritika Spomenik Vladimira Nazora u parku Tuškanac u Zagrebu, rad Stjepana Gračana iz 1972. godine Grob Vladimira Nazora na zagrebačkom groblju Mirogoj Nazor je jedan od najplodnijih pisaca u hrvatskoj književnosti, autor obimnog djela sastavljenog od različitih žanrova: pjesama, epova, novela, romana, dnevničkih zapisa, putopisa, eseja, članaka, priča i igrokaza za djecu. Prvih dvadesetak godina njegovog stvaralaštva uglavnom se poklapaju s razdobljem hrvatske moderne i u tom vremenu Nazor je prešao put od diletantskog pjesnika u traženju vlastitog puta, preko nacionalno angažovanog poetskog tribuna — ponesenog mitološko-legendarnim i istorijskim slovenskim motivima (Slavenske legende, 1900; Živana, 1902; Knjiga o kraljevima hrvatskijem, 1904) te potrebom za osvješćivanjem i prosvjećivanjem istarskog puka (poema Krvava košulja, 1905) — preko pjesnika dionizijske životne radosti i panteističkog zanosa prirodom koji se napaja na vrelu poganskoga klasicizma, te starozavjetnih biblijskih tekstova (Lirika, 1910; Nove pjesme, 1913), do sebi okrenuta refleksivnog lirika koji se počinje zatvarati u svoj unutrašnji svijet (Intima, 1915). Nazorova ditirampski raspjevana lirika, puna poleta i optimizma, razlikovala se od preovlađujućih pesimističkih, sumornih raspoloženja u poeziji hrvatske moderne, ali po svojoj okrenutosti mitu i legendi, pa i kultu snage, ona se ipak uklapala u slična neoromantičarska strujanja evropske moderne. Njegovi prozni radovi iz modernističke faze, s jedne strane, naslanjaju se na prošlovekovnu nacionalno-prosvjetiteljsku tradiciju (roman Krvavi dani, 1908), ali s druge strane u njima su vidljivi i uticaji novih, modernističkih stilova. U svojim Istarskim pričama (1913) Nazor je ostvario srećan kompromis između odrađivanja nacionalnog „duga“ i uklapanja u tokove moderne književnosti. U njima je snažno istaknuta autorska nacionalna i socijalna angažovanost, ali je ona iskazana na nov, moderniji način, specifičnim nazorovskim miješanjem realnog i fantastičnog, dok se uplitanje folklornih motiva (u Velom Joži, Boškarini i Divičinom gradu) podudaralo s neoromantičnim okretanjem folklornoj baštini i mitu. Njemu je odgovarala forma poetske alegorijske priče, veoma bliske artističkoj bajci Oskara Vajlda i Mauricija Meterlinka, a njegova liričnost, sklonost prema simbolu i umjetna dekorativnost idealno su se poklapale s njegovim umjetničkim nadahnućima, pa je svojim Istarskim pričama, posebno onima uvrštenima u prvo izdanje zbirke Halugica, Albus kralj..., potpuno zakoračio u svijet bajkovite modernističke secesionističke priče. Počevši od pjesničkih zbirki Intima i Pjesni ljuvene (1915) Nazor se sve više zatvarao u svoj unutrašnji svijet. U njegovom stvaralaštvu postaju dominantne teme unutrašnjeg pročišćenja, samopregorne žrtve i uzvišene usamljenosti, a sklonost ka alegorijskom iskazu sve je više bila vidljiva (ep Utva zlatokrila, 1916; zbirka priča Stoimena, 1916; Legenda o svetom Hristoforu, 1922; Pjesme o četiri arhanđela, 1927). Kroz Nazorovo stvaralaštvo možemo pratiti motivsko-tematsku i stilsku povezanost pojedinih djela koja organski izrastaju jedna iz drugih, a ipak su raznolika, jer je kod njega primetna stalna težnja za promenom. Tako u vreme kad su u hrvatskoj književnosti postali sve dominantniji avangardni stilovi, posebno ekspresionizam, Nazor je tražeći nov izraz i nove motive pokušao da slijedi posleratni senzibilitet (novela Crveni tank, 1922), ali je nove kvalitativne domete u svom stvaralaštvu ostvario na drugom području, okrenuvši se svojim vlastitim inspiracijama (sjećanju na djetinjstvo na ostrvu i mladost) i jednostavnijem umjetničkom iskazu. Artistička dekorativnost i izveštačenost, koja je karakterisala dobar dio novela iz njegove modernističke faze, ustupila je mjesto kazivanju koje ne zazire od imenovanja i oblikovanja lica, stvari i pojava, te odnosa među njima. Kao rezultat novih nadahnuća i novih umjetničkih usmjerenja nastali su: knjiga poezije Niza od koralja, 1922. Priče iz djetinjstva, 1924. i Priče s ostrva, iz grada i sa planine, 1927. (dvije zbirke autobiografske novelistike). Crikveničke proze (Tri pripovijetke iz jednog dječjeg doma, 1929; roman Šarko, 1930) tematski i hronološki znače nastavak njegovog pričanja o samom sebi. Pokušavajući da progovori o sebi „sada i ovdje“ Nazor, međutim, zbog nekih svojih unutrašnjih kočenja, a sigurno i zbog preduge izolovanosti i samotnjačke udaljenosti od običnih ljudi, nije uspio da oblikuje kvalitetna književna ostvarenja. Zato se on ponovno okrenuo motivima izvan sebe, pa tridesetih i četrdesetih godina u njegovoj književnosti preovlađuju socijalne teme Pjesme o bratu Gavanu i seki Siromaštini, 1931; ciklus feljtonskim stilom pisanih novela o sirotinji sa zagrebačke periferije *Zagrebačke novele, 1942), a na području stiha dosta eksperimentiše, varira razne ritmove i strofe (Deseterci, 1930; Topuske elegije, 1933). Uz to, počinje da piše dnevničke zapise, putopise, studije i eseje o domaćim i stranim autorima, o problemima versifikacije (O hrvatskom jedanaestercu 1838—1900, 1935), bavi se prevodilaštvom, prepravlja stara djela, s velikim ambicijama piše roman o višemilenijumskoj istoriji rodnog ostrva (Pastir Loda, 1938, 1939), ali njegove kreativne mogućnosti kao da su do kraja bile iscrpljene. S Partizanima Priključivši se partizanima, Nazor je revitalizovao kreativni opus, unoseći nove teme i intonaciju: Pjesme partizanke, 1944. Dnevnik S partizanima, 1945. Pored dnevnika Dragojla Dudića i Vladimira Dedijera, jedan od napoznatijih partizanskih dnevnika Istina, tu ima i dosta melanholičnih stihova koji ne mogu odoljeti ozbiljnijoj kritici, no treba reći da je i to izliv Nazorovog bujnog mediteranskog temperamenta i vitalističkog zanosa. Treba napomenuti da je to razdoblje u kojem je Nazor dao i neke od svojih najboljih stihova nacionalne tematike (Hrvatski jezik, 1944), ne upavši u melodramatski patos. Vladimir Nazor se istakao i kao prevodilac s nekoliko jezika (Dante, Šekspir, Hajne...)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica! Naslovna strana i ilustracije: Bosa Kicevac France Bevk, slovenački pisac, pesnik, dramaturg, prevodilac, urednik, političar * 17. septembar 1890, Zakojca pri Cerknem, † 17. septembar 1970, Ljubljana. Rođen je u bajtarskoj porodici kao najstariji od osmoro dece seoskog obućara Ivana i njegove supruge Katarine. Završio je narodnu školu u Bukovu, kratko bio trgovački šegrt u Kranju, zatim je nastavio školovanje na učiteljskim školama u Kopru i Gorici. Posle diplomiranja 1913. učiteljstvovao je u selu Orehek, Cerkno, a 1916. je zbog pisanja antiratnih redova krivično premešten u Novake. Godine 1917. pozvan je u vojsku na Istočni front u Galiciji i Bukovini. Posle rata odustaje od učiteljskog zvanja, 1919. postaje urednik ljubljanskog Večernjeg lista, zatim kulturne rubrike lista Slovenec. Krajem 1920. iz Jugoslavije se vraća u Goricu i uprkos pritiscima italijanskih vlasti odlučuje da tamo i ostane. I kasnije, kada mu je komesarijat savetovao da emigrira u Jugoslaviju, ostao je nepokolebljiv: „Ovo je moja domovina, ovde imam pravo da živim! Ja ne idem nigde. Spreman sam na sve. [3] ” U Gorici je naredne dve godine preuzeo uredništvo Mladike. Istovremeno se posvetio pozorištu; vodio je Narodnu scenu i režirao. Uređivao je i politički list Goriška straža i humorističan Čuk na palcima, a 1923. postao je direktor Narodne knjižare u Gorici, uređivao knjige, sakupljao književnu tradiciju i pre svega opširno pisao. Zbog jedne od satiričnih pesama objavljenih u Čuku na palcima bio je u zatvoru četiri meseca. Posle potpisivanja Rapalskog ugovora, primorskim Slovencima je postajalo sve teže, a posebno otežano kulturno i stvaralačko delovanje. Bevka su pratile i godine kućnog pritvora, zatvora, zatvaranja, ali kada je bio na slobodi, putovao je i aktivno učestvovao na kongresima PEN kluba (takođe u Barseloni, Parizu i Pragu). U Trstu je uređivao i Naš glas, jedinstvo i poglede. Do 1943. bio je u italijanskim zatvorima, iste godine odlazi u partizane i postaje jedan od vođa narodnooslobodilačkog pokreta u Slovenačkom primorju (predsednik Pokrajinskog komiteta OF za Slovenačko primorje i Trst); do kraja rata i posle oslobođenja radio u organima vlasti: od februara 1944. član Predsedništva SNOS-a i Izvršnog odbora OF i predsednik Pokrajinskog narodnooslobodilačkog odbora za Slovenačko primorje (naizmenično sa Jožom Vilfanom), posle oslobođenja. predsednik Slovenačko-italijanske antifašističke unije u Trstu Narodne skupštine NR Slovenije (1947-53), više puta republički i savezni poslanik i član delegacija, mr. na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1946. Često se sastajao sa mladim čitaocima. Od 1950. u dva mandata je bio predsednik Društva književnika Slovenije, kao i predsednik Ljudske prosvete, potpredsednik Slovenske matice, a od 1953. član SAZU (1960-66 sekretar njene umetničke klase). Posle Drugog svetskog rata najpre je živeo u Trstu, zatim u Ljubljani (gde je preminuo na 80. rođendan) i Rožnoj dolini kod Nove Gorice. Sahranjen je u Solkanu. Bio je oženjen, ali njegova supruga Davorina nije rodila potomstvo, a imao je nekoliko vanbračne dece. Njegovi sinovi su bili i Vasja Ocvirk, koji je bio pisac, i Marjan Bevk, direktor i predsednik društva TIGR. Rad pisac Bevkovo književno stvaralaštvo je veoma obimno i obuhvata istorijske romane i romane iz savremenog života, pripovetke, seljačke pripovetke, replike, drame, omladinske priče, pesme, filmske scenarije, putopise i prevode. Sa prevodima na albanski, francuski, hrvatski, italijanski, mađarski, makedonski, nemački, ruski, srpski, ukrajinski itd. napisao je više od 150 dela. Pisao je mnogo i brzo; pre desetak godina, uz reprint i prevode još više knjiga, pored brojnih članaka, memoara i drugih komemorativnih zapisa. Među razlozima ishitrene jurnjave bio je nedostatak originalnih dela. U vreme kada je fašizam u Italiji oterao veliki deo primorske inteligencije preko granice u Jugoslaviju, insistirao je na drugoj strani granice i sa oduševljenim objavljivanjem pod raznim pseudonimima (Ivan Bežnik, Tone Čemažar, Jože Gorički, Jože Jeram, Jerko Jermol, Ivan Lesjak, Pavle Sedmak, Franc Seljak, Esar Vano) brinuli su se o mentalnoj hrani slovenačkog naroda. „Peru je često bilo teško da uhvati moje misli u svojoj bujnoj mašti, ali žurba je takođe bila pomalo u mojoj prirodi... [4] ” Kasnije je korigovao svoja dela u kasnijim publikacijama, posebno u reprintima u Odabranim spisima. Kritičari su ukazivali na površnost ili nedorečenost likova u nekim delima, ne vodeći računa o posebnim okolnostima u kojima su nastali. Radi za odrasle Pre i tokom Prvog svetskog rata pisao je pesme raznovrsnih ritmova i simbolike. U početku su bili pod jakim uticajem Otona Župančiča, ali se kasnije okrenuo ekspresionističkom načinu izražavanja. Učio je pisanje kod domaćih pisaca, posebno kod Ivana Cankara, i kod stranih pisaca, i to kod ruskih i francuskih realista. Sa 23 dugačke priče, Bevk je najplodniji autor slovenačke seljačke pripovetke. Ovo su uglavnom provincijske priče. Sa njima je učvrstio svest da su pokrajine, otrgnute od Jugoslavije Prvim svetskim ratom, i dalje je slovenska. Priče se dešavaju na Primorskom, zanima ga život varošana i usamljenih planinskih zemljoradnika u rodnom Cerkljanskom i Tolminskom. Rana dela su bila ekspresionistička u izrazu, ali je vremenom ekspresionizam zamenjen popularnijim izmišljotinama sa mišlju jednostavnog lokalnog čitaoca. U istorijskim romanima tematizirao je prošlost zapadnog ruba slovenačkog etničkog prostora, posebno Tolmina (baš kao i Pregelj). Začudo, nije izjednačio društvene sukobe između seljaštva i plemenske vlastele sa sukobima između Slovenaca i neslovena, ali je pozitivne i negativne karakteristike ličnosti ravnomerno raspoređivao među pripadnicima naroda i staleža. Hrabro je pribegao motivskom drasticizmu, opisujući okrutno mučenje i smrt. Stroži književni kritičari optuživali su ga da je romantičan zbog njegove velike sugestivnosti. Poruka njegovih romana je da su Slovenci opstali ako su odustali od želje za moći i vlašću i aktivnog učešća u istoriji i postali sveštenici, pesnici ili putnici. Gomile Bevkovih likova teraju na akciju ljubav, borba za imovinu i dom, pohlepa, a neki padaju na put zločina ili ekscentričnosti. Iako najveći deo njegovog stvaralaštva pripada žanru seljačke pripovetke i istorijskog romana, veliki uspeh postigao je romanom Kaplan Martin Čedermac, u kojem je ojačao slovenačku nacionalnu svest, osudio odnarođavanje, nasilje nad narodom i antinacionalne crkvene institucije tokom fašistička Italija. Zbog cenzure je u svojim delima samo nagoveštavao mnoge stvari ili prenosio priče u prošlost, ostavljajući istoriju iza kulisa. Omladinski rad Glavni članak: Omladinski rad Francuske Bevka. Mnogo je pisao za omladinu pre i posle rata. Najmlađima je pričao bajke, a starije je vodio po svetu, učeći ih kulturnom ponašanju ili pričajući o svom životu. U omladinski rad uneo je poznavanje prirode, društva i života, rodoljublje. U pripovetkama Pastiri, Grivarova deca i Pestrna vodio je mlade čitaoce u tolminska brda, među siromašne zanatlije i lihvare. Knjiga Tonček govori o dečaku koji je živeo u Gorici, gde su fašisti zatvorili sve slovenačke škole i zbog toga je morao da uči italijanski. Još jedno značajno delo je priča o Lukecu i njegovom čvorku, u kojoj on opisuje kako su Lukec i njegova majka krenuli na put čamcem u Ameriku, gde ih je čekao otac, koji je otišao da služi pre njih i pokušao da „dobije hleba“ u t. i. obećane zemlje. Knjiga o Titu je bila veoma popularna, zbog čega su ga mnogi kasnije etiketirali čak i kao režimskog pisca, zaboravljajući da je Bevk veliki deo svog dela pre rata objavio u katoličkom časopisu Dom in svet. Drama Ceo život piše za scenu. Njegovom željom za dramom odraslih dominira želja da izrazi stvarnost; kakav je i sam osećao. Njegove prve drame (U dubini, Kain) napisane su kao otpor strahotama Prvog svetskog rata. Kasnije je napisao porodičnu dramu Krivda, koju je pretočio u pripovetku, a okušao se i u komediji (Šahova igra). Njegov dramski opus ne predstavlja smislenu celinu, ali ima izrazitu dokumentarnu vrednost. Bevk se takođe smatra važnim piscem omladinskih igara. U njima se odnosi na tradiciju koja obuhvata iz bajke i fantastike materijal. Njegovo prvo pisanje je scenski tekst za mlade (jednočinka Srećna godina, 1912). Takođe je prevodio i adaptirao drame...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica Korice i ilustracije: Zagorka Stojanovic Sa dva svoja sina i dvanaest spasenih dečaka siročadi koji popunjavaju neformalnu školu u Plamfildu, Džo Marč – sada Džo Baer – ne može biti srećnija. Ali uprkos srdačnoj i ljubaznoj pomoći cele martovske porodice, dečaci imaju naviku da upadaju u škripce, a sprema ih mnogo nevolja i avantura. Luiza Mej Alkot (engl. Louisa May Alcott; Džermantaun, 29. novembar 1832 — Boston, 6. mart 1888) bila je američka književnica i najprodavaniji američki romanopisac krajem 19. veka. Njeno najpoznatije delo roman „Devojčice“ (Little Women) ubraja se u američke klasike i danas ostaje popularno. Odrasla je u transcendentalističkim krugovima u Bostonu u i Konkordu, kao kćerka reformatora Brosona Alkota. Kao vatreni abolicionista, bila je dobrovoljna bolničarka u Američkom građanskom ratu. Tokom tog perioda je obolela od tifusa koji joj je trajno narušio zdravlje, ali istovremeno se počela baviti pisanjem kako bi pomogla majci i sestrama. Prvo značajnije delo koje je objavila je sažeto od pisama, pod nazivom „Bolničke crtice“ (1863). Uspeh autobiografskog dela „Devojčice“ (Little Women) iz 1868–69, omogućio joj je ugodan život. Ostala njena dela: „Devojčice rastu“ (Good Wives) iz 1870, „Dečaci“ (Little Men) iz 1871. i „Deca gospođe Džo“ (Jo`s Boys) iz 1886. se takođe zasnivaju na njenim pedagoškim iskustvima. Biografija Luiza Mej Alkot je rođena 29. novembra 1832. godine u Džordžtaunu, u Pensilvaniji. Od detinjstva bila je u dodiru sa književnošću, budući da su pisci Ralf Voldo Emerson i Henri Dejvid Toro bili njihovi kućni prijatelji. Do 1848. godine školovala se neformalno, uz njihovu pomoć, i pod nadzorom svog oca, Amosa Bronsona Alkota.[1] Od svoje 18. godine, Luiza je, između ostalog, radila kao sluškinja i učiteljica, boraveći u Bostonu i Konkordu, kako bi pomogla u izdržavanju svoje porodice. Godine 1862, po izbijanju Američkog građanskog rata otišla je u Vašington kako bi se zaposlila kao medicinska sestra.[2] Luiza je pisala pod različitim pseudonima, a svoje ime je počela da koristi tek kada je bila spremna da se posveti pisanju. Kao Flora Ferfild je objavljivala pesme, kratke priče, trilere i priče za decu od 1851. godine. Od 1862, takođe je pisala kao A. M. Bernard, i neke od njenih melodrama su bili izvedeni u pozorištima u Bostonu.[3] Zahvaljujući delu „Devojčice“ (Little Women) postala je finansijski nezavisna i to je uticalo da se nastavi profesionalno bavi pisanjem. Krajem 19. veka, Alkotova postaje najbolje prodavan američki romanopisac. Međutim, kada je objavila delo „Bolničke crtice“ 1863. godine, u kome je predstavila svoje viđenje tekućeg rata i iskustva koje je stekla kao medicinska sestra[4], odlučila je da će se posvetiti pisanju. Tada prestaje da koristi pseudonime i objavljuje priče u uglednim časopisima, poput Atlantic Monthly i Lady`s Companion, a pre nego što je postala urednica ženskog časopisa Merry`s Museum, napravila je kraći izlet po Evropi 1865. godine. Umrla je u Bostonu, 1888. godine. Dela Luiza Mej Alkot je napisala roman o četiri devojčice Merč (Margaret, Džozefina, Emi i Elizabet), koje sa majkom, bez oca, koji je bio na frontu, proživljavaju teške trenutke oskudice i snalaženja, povezane dirljivim vezama u nastojanju da zadrže hrabrost i samopoštovanje. Roman je u velikoj meri autobiografski i oslikava period od jedne godine, od Božića do Božića, u kojem devojčice kroz svakodnevni život učenja, poslova u kući, prijateljstva sa dečakom Lorijem, balova, proslava, nevolja, ljubavi i maštanja odrastaju i sazrevaju shvatajući da su najveća bogatstva ona koja se zasnivaju na najbližima i prema prijateljima. Napisan u duhu realizma sa romantičarskim tonovima, ovaj roman je po svojoj lepoti, toplini i poznavanju psihologije devojčica i njihovog sveta, ulazi u red klasičnih ostvarenja književnosti za mlade. U sledeća tri dela se opisuje njihov dalji život. U tim knjigama one postaju odrasle i razumne osobe i majke, pa se Luiza Mej ponovo okreće ponovo u romanu „Dečaci“ u kojem se opisuju događaji i maštanja njihove dece koja odrastaju i napuštaju roditeljski dom. Nakon uspeha knjige „Devojčice“, stvorila se veća potražnja za njenim knjigama, te je ona u poslednjim godinama svog života u kontinuitetu izdavala romane i kratke priče koji su pretežno bili delovi iz njenog porodičnog života, uglavnom namenjeni omladini. Među ostala njena najpoznatija dela se ubrajaju „Devojčice rastu“ (1869), „Dečaci“ (1871) i „Deca gospođe Džo“ (1886). Alkotova se takođe oprobala i u romanima za odrasle, te izdala dela „Posao“ (1873) i „Savremen Mefistofeles“ (1877), mada nisu postigli takav uspeh kao ostali radovi..