tempera . original potpisano 2000 godina 18 x 12,5 cm sa paspartuom 25,5 x 20,5 cm Pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo u Beogradu u 78. godini ISTAKNUTI srpski pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo je u Beogradu u 78. godini. Rođen u Zeleniku, osnovnu i srednju školu, kao i studije književnosti, završio je u Beogradu. Radio je kao profesor u Desetoj, Petoj i Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji i u Prvoj ekonomskoj školi, a potom je bio slobodan umetnik. Na postdiplomskim studijama bio je u Meksiku i Španiji, čiju je književnost i kulturu izuzetno voleo i popularisao. Nekoliko pesničkih knjiga objavio je na španskom, a na srpskom nekoliko antologijskih izbora hispanske poezije. Kao pesnik oglasio se 1971. zbirkom "Niotkud sna", posle koje su usledile knjige "Igrač u vazduhu" (1973), "Brava na svetlosti" (1983), "Antiatlantida" (1985), "Šesto čulo" (1986), "Arijadnine niti" (1987), "Dozivanje iza zova", "Udvarajući se modrini"... Autor je romana "Samurov kamen", kao i pet monodrama i jedne komedije. Priredio je i preveo mnogobrojne knjige vodećih pisaca španskog govornog područja: Pabla Nerude, Oktavija Paza, Gabrijele Mistral, Husa Horhea Padona, Garsilasa de la Vege, Gongore... Za prevodilaštvo dobio je nagradu "Miloš N. Đurić", a za esej Brankovu nagradu. Dobitnik je i španske nagrade "Lorkina zvezda", koje se odrekao u korist pesnika sa Kosova, Miloja Dončića. Gotovo da nema iole ozbiljnije antologije savremenog srpskog pesništva u kojoj nisu i pesme Branislava Prelevića, poete izuzetne senzibilnosti, retke individualnosti i odnegovanog jezika. Među poznanicima i prijateljima ostaće upamćen kao neobično tih i skroman, nenametljiv i plemenit čovek, spreman uvek da pomogne kolegama po peru, odmeren i uzdržan kada je reč o sopstvenom stvaralaštvu.

LJUBAV U RAJSKOM VRTU erotika potpisano 1986 godina 20 x 17 cm sa paspartuom 25 x 21 cm Pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo u Beogradu u 78. godini ISTAKNUTI srpski pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo je u Beogradu u 78. godini. Rođen u Zeleniku, osnovnu i srednju školu, kao i studije književnosti, završio je u Beogradu. Radio je kao profesor u Desetoj, Petoj i Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji i u Prvoj ekonomskoj školi, a potom je bio slobodan umetnik. Na postdiplomskim studijama bio je u Meksiku i Španiji, čiju je književnost i kulturu izuzetno voleo i popularisao. Nekoliko pesničkih knjiga objavio je na španskom, a na srpskom nekoliko antologijskih izbora hispanske poezije. Kao pesnik oglasio se 1971. zbirkom "Niotkud sna", posle koje su usledile knjige "Igrač u vazduhu" (1973), "Brava na svetlosti" (1983), "Antiatlantida" (1985), "Šesto čulo" (1986), "Arijadnine niti" (1987), "Dozivanje iza zova", "Udvarajući se modrini"... Autor je romana "Samurov kamen", kao i pet monodrama i jedne komedije. Priredio je i preveo mnogobrojne knjige vodećih pisaca španskog govornog područja: Pabla Nerude, Oktavija Paza, Gabrijele Mistral, Husa Horhea Padona, Garsilasa de la Vege, Gongore... Za prevodilaštvo dobio je nagradu "Miloš N. Đurić", a za esej Brankovu nagradu. Dobitnik je i španske nagrade "Lorkina zvezda", koje se odrekao u korist pesnika sa Kosova, Miloja Dončića. Gotovo da nema iole ozbiljnije antologije savremenog srpskog pesništva u kojoj nisu i pesme Branislava Prelevića, poete izuzetne senzibilnosti, retke individualnosti i odnegovanog jezika. Među poznanicima i prijateljima ostaće upamćen kao neobično tih i skroman, nenametljiv i plemenit čovek, spreman uvek da pomogne kolegama po peru, odmeren i uzdržan kada je reč o sopstvenom stvaralaštvu.

tempera . original potpisano 1986 godina 10,5 x 17 cm sa paspartuom 21 x 29,5 cm kasirano na karton Pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo u Beogradu u 78. godini ISTAKNUTI srpski pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo je u Beogradu u 78. godini. Rođen u Zeleniku, osnovnu i srednju školu, kao i studije književnosti, završio je u Beogradu. Radio je kao profesor u Desetoj, Petoj i Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji i u Prvoj ekonomskoj školi, a potom je bio slobodan umetnik. Na postdiplomskim studijama bio je u Meksiku i Španiji, čiju je književnost i kulturu izuzetno voleo i popularisao. Nekoliko pesničkih knjiga objavio je na španskom, a na srpskom nekoliko antologijskih izbora hispanske poezije. Kao pesnik oglasio se 1971. zbirkom "Niotkud sna", posle koje su usledile knjige "Igrač u vazduhu" (1973), "Brava na svetlosti" (1983), "Antiatlantida" (1985), "Šesto čulo" (1986), "Arijadnine niti" (1987), "Dozivanje iza zova", "Udvarajući se modrini"... Autor je romana "Samurov kamen", kao i pet monodrama i jedne komedije. Priredio je i preveo mnogobrojne knjige vodećih pisaca španskog govornog područja: Pabla Nerude, Oktavija Paza, Gabrijele Mistral, Husa Horhea Padona, Garsilasa de la Vege, Gongore... Za prevodilaštvo dobio je nagradu "Miloš N. Đurić", a za esej Brankovu nagradu. Dobitnik je i španske nagrade "Lorkina zvezda", koje se odrekao u korist pesnika sa Kosova, Miloja Dončića. Gotovo da nema iole ozbiljnije antologije savremenog srpskog pesništva u kojoj nisu i pesme Branislava Prelevića, poete izuzetne senzibilnosti, retke individualnosti i odnegovanog jezika. Među poznanicima i prijateljima ostaće upamćen kao neobično tih i skroman, nenametljiv i plemenit čovek, spreman uvek da pomogne kolegama po peru, odmeren i uzdržan kada je reč o sopstvenom stvaralaštvu.

KNJIGA ZA DEČAKE: ZA MALE AVANTURISTE - LAORUSSE Uz ovu zanimljivu knjigu naučićeš kako da napraviš vigvam, da razlikuješ otrovne i neotrovne zmije, da čitaš mapu, kako da raspoznaješ insekte, šta da radiš kad se povrediš, kako da napraviš društvene igre... Ovde ćeš pronaći sve što pravi avanturista treba da zna! AUTOR: MIŠEL LEKRE, SELIJA GALE I KLEMANS RU DE LIZ IZDAVAČ: MONO I MANJANA, BEOGRAD GODINA IZDANJA: 2013. TVRDE KORICE PISMO: LATINICA ILUSTROVANO BROJ STRANA: 132 STR. FORMAT 21 CM STANJE KNJIGA VRLO DOBRO ZATO ŠTO SU NEKE NALEPNICE ISKORIŠĆENE TROŠKOVE SLANJA SNOSI KUPAC LIČNO PREUZOMANJE MOGUĆE U CENTRU BEOGRADA stočić

Jednostavan ovalni poslužavnik ili ancer, poznatog Austrijskog proizvodjača `BERNDORF`. Medjutim, najvažnija karakteristika ovog poslužavnika je što ga je u pomenutoj firmi za svoje potrebe naručio pansion `BALKAN` iz Vrnjačke Banje. Pregledom meni dostupne literature o Vrnjačkoj Banji, nisam našao nikakav trag o napred pomenutom pansionu, ali sam naišao na podatke svih ugostiteljskih objekata koji su radili ili nastalih posle Prvog svetskog rata, pa zbog toga pretpostavljam da se radi o periodu pre Prvog svetskog rata. Na snimcima se vidi žig proizvodjača `BERNDORF` i monogram `PANSION BALKAN - VRNJAČKA BANJA`. Dimenzije poslužavnika su 24 x 18 cm. težina 240 gr.

U ODLIČNOM STANJU. UVOZNIK I DISTRIBUTER :Continental Film Zagreb specijalni dodaci: Casablanca je romantična drama Michaela Curtiza iz 1942. s Humphreyjem Bogartom, Ingrid Bergman i Paulom Henreidom u glavnim, te Claudeom Rainsom, Conradom Veidtom, Sydneyjem Greenstreetom i Peterom Lorreom u sporednim ulogama. Radnjom je smještena u marokanski grad pod višijskom kontrolom Casablancu tijekom Drugog svjetskog rata, a fokusira se na sukob između, prema riječima jednog od junaka, ljubavi i vrline: on mora odabrati između ljubavi za ženu i onog što je ispravno, pomaganja njoj i njenom mužu vođi Pokreta otpora da pobjegnu iz Casablance kako bi mogli nastaviti borbu protiv nacista. Iako se radilo o A-filmu, s afirmiranim glumcima i prvorazrednim scenaristima - Julius J. Epstein, Philip G. Epstein i Howard Koch potpisani su kao scenaristi - nitko od onih tko je bio uključen u produkciju nije očekivao da Casablanca postane nešto više od prosjeka[1] jer se radilo o jednom od desetaka scenarija koji su se producirali u Hollywoodu svake godine. Film je nakon prvotnog prikazivanja polučio osrednji uspjeh, ponajviše zato što je bio požuren kako bi se iskoristila popraćenost savezničke invazije u Sjevernoj Africi nekoliko tjedana ranije.[2] Ipak, unatoč mijenjanju scenarista koji su mahnito adaptirali nerealizirani kazališni komad i jedva držali korak s produkcijom, i Bogartovu prvom iskustvu u romantičnoj glavnoj ulozi, Casablanca je osvojila tri Oscara, uključujući najbolji film. Likovi, dijalozi i glazba iz filma postali su legendarni, a Casablanca je s vremenom postajala sve popularnija tako da se konstantno nalazi pri vrhu izbora najboljih filmova svih vremena. Režija Michael Curtiz Uloge Humphrey Bogart Ingrid Bergman godina proizvodnje 1942

Polovne knjige, korice blago pohabane, ostalo izuzetno očuvano. Izdavač: BIGZ - Beograd, Jedinstvo - Priština, 1985. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 21 cm. 770 str. Poezija i proza za decu i omladinu 1-4 - Pradevojčica - Vrt detinjstva - Ako je verovati mojoj baki - Kratkovečna i druge bajke Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 - Beograd, 11. februar 1993) je bila srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ – pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

DISK JE U DOBROM STANJU OMOT JE MALO NABORAN I VIDLJIVA JE MANJA FLEKICA .SA UNUTRAŠNJE STRANE. Unutarnje carstvo (eng. Inland Empire) je američki mistični film iz 2006. godine koga je napisao i režirao David Lynch. To je bio njegov prvi dugometražni film nakon Mulholland Drivea iz 2001. godine. Svoju premijeru imao je na filmskom festivalu u Veneciji 6. septembra 2006. godine. Dve i po godine bile su potrebne da se film završi, a ujedno je i prvi koga je Lynch u celosti snimio digitalnom video kamerom. Film je ko-produkcija Francuske, Poljske i SAD-a. Glavne uloge ostvarili su neki od glumaca s kojima je Lynch već radio na nekoliko projekata kao što su Laura Dern, Justin Theroux, Harry Dean Stanton i Grace Zabriskie. Pored njih u filmu se pojavljuju i Jeremy Irons i Diane Ladd, a Nastassja Kinski, William H. Macy, Laura Harring, Terry Crews, Mary Steenburgen i Ben Harper glume u svega par scena. Glasove za likove Rabbits posudili su Laura Harring, Naomi Watts i Scott Coffey. Film je postavljen na drugo mesto najboljih filmova 2007. godine (izjednačen s još dva) od strane Cahiers du cinéma. Takođe se nalazi na listi Sight & Sounda `30 najboljih filmova 2000-tih godina` i na listi `10 najpotcenjenijih filmova decenije` The Guardiana.Lynch je snimao film bez završenog scenarija. Umesto toga, svakog je dana glumcima davao nekoliko stranica sveže napisanih dijaloga. U intervjuu iz 2005. godine opisao je svoje osećaje prilikom procesa snimanja: `Nikad pre nisam radio na projektu na ovakav način. Nisam siguran kako će na kraju sve ovo završiti... Ovaj film je puno drugačiji zato što nemam scenarijo. Pišem ga scenu po scenu i kako snimamo iz dana u dan, nemam pojma gde će film na kraju završiti. To je rizik, ali imam taj osećaj da će baš zbog toga što su stvari toliko konfuzne jedna ideja iz jedne prostorije imati određenu karakteristiku i dodirnu tačku s drugom idejom iz druge prostorije.` Tokom intervjua na filmskom festivalu u Veneciji, glavna glumica Laura Dern priznala je da ne zna o čemu se u filmu Unutarnje carstvo uopšte radi ili koja je njena uloga u svemu tome, ali se nada da će nakon premijere na festivalu gde će prvi put pogledati film neke stvari `biti jasnije`. Glumac Justin Theroux je takođe izjavio da `ne bi uopšte mogao reći o čemu se radi u filmu, a u ovom trenutku nisam siguran niti da Lynch to može reći. Dern i ja smo na setu u pauzama sedili i jedno drugo pitali što se zapravo događa.` Većina filma snimljena je u gradu Łódź u Poljskoj s lokalnim glumcima kao što su Karolina Gruszka, Krzysztof Majchrzak, Leon Niemczyk, Piotr Andrzejewski i pripadnici lokalnog cirkusa Cyrk Zalewski. Film se takođe snimao i u Los Angelesu, a 2006. godine Lynch se vratio u Poljsku kako bi snimio još nekoliko scena. Unutarnje carstvo bio je Lynchov film koga je snimio digitalnom video kamerom. Reditelj je izjavio kako više neće snimati normalnom filmskom trakom. U jednom intervjuu Laura Dern se prisetila razgovora koje je vodila s jednim od novih filmskih producenata. On ju je upitao da li se Lynch šalio kad je za potrebe snimanja tražio ženu s jednom nogom, majmuna i drvoseču do 15:15 sati. `Da, na setu si filma Davida Lyncha, čoveče`, odgovorila je Laura. `Sedni i uživaj u vožnji.` Dern je takođe naglasila da su do 16:00 sati snimali scene s navedenim ljudima i majmunom.Lynch je većinu produkcije finansirao vlastitim sredstvima uz produkciju dugogodišnje poslovne partnerke i bivše supruge Mary Sweeney. Film je takođr delimično finansirala i francuska produkcijska kompanija StudioCanal koja je takođe producirala i tri prethodna Lynchova filma. StudioCanal želio je film ugurati na filmski festival u Cannesu 2006. godine, ali on nije bio gotov do tada. Umesto toga, film je svoju premijeru imao na filmskom festivalu u Veneciji 6. septembra 2006. godine gde je David Lynch takođe dobio i nagradu Zlatni lav za životno delo za `svoj doprinos umetničkom filmu`. U SAD-u film je premijeru imao 8. oktobra 2006. godine na filmskom festivalu u New Yorku gde su obe projekcije bile rasprodate. U ograničenu bioskopsku distribuciju Unutarnje carstvo je krenulo 15. decembra 2006. godine u SAD-u, a distributer je bila specijalistička kompanija 518 Media. Lynch se nadao da će film distribuirati nezavisnim kanalima, ističući da budući da se kompletna filmska industrija menja on smatra da bi trebalo započeti i s novim oblikom distribucije. Otkupio je prava na DVD i dogovorio se sa Studio Canalom koji mu je omogućio da sam distribuira film, kroz digitalnu promociju, ali i onu uobičajenu. DVD izdanje filma za Severno-američko tržište obavljeno je 14. avgusta 2007. godine. Među ostalim posebnim dodacima, izdanje je sadržalo i 75-minutni dokumentarni film More Things That Happened uz snimke koje objašnjavaju Suein i Smithyjev brak, njenu neugodnu životnu priču, Fantomov uticaj na žene i živote prostitutki na Hollywood Boulevardu. Na pitanje o filmu Unutarnje carstvo Lynch je odgovorio da je to film `o ženi u nevolji, da je misterija i to je sve što ću reći o njemu.` Prilikom prezentacije digitalnih projekcija, Lynch je ponekad davao određene tragove u formi citiranja iz Brihadaranyaka Upanishad: `Mi smo poput pauka. Pletemo naš život i onda se po njemu krećemo. Mi smo poput onoga koji snuje snove i onda živi u snu. Ovo je suština celog univerzuma.` Richard Peña, jedan od radnika filmskog festivala u New Yorku i jedan od prvih ljudi koji je pogledao film, istakao je da se radi o `kolekciji nerazjašnjenih komada koji istražuju sve one teme na kojima je Lynch radio godinama`, uključujući `Hollywoodsku priču o mladoj glumici koja dobija ulogu u filmu koji je možda uklet; priču o krijumčarenju žena iz Istočne Evrope; i apstraktnu priču o porodici ljudi sa zečjim glavama koji se nalaze u dnevnom boravku`. Njegovom mišljenje o zapletu o `krijumčarenju žena iz Istočne Evrope` dolazi iz scene u kojoj jedan muškarac upita drugog na poljskom jeziku prodaje li ženu u prostoriji. Stručnjak Delorme ukazuje da je to film o preljubi, ali na način da Lynch `izbegava hronološko objašnjavanje scena i situacija proizašlih iz te preljube` i da ih radije `nadređuje u mnogim scenama koje se razvijaju iz te preljube` pa je tako `naracija konstruirana na čudne likove koje zbližava sličan teror`. Film je uglavnom dobio pozitivne ocjene filmske kritike. Laura Dern je posebno hvaljena u glavnoj ulozi, a mnogi kritičari opisali su njen performans kao najbolju ulogu karijere. Lynch je pokušao promovisati što bolje Dernine šanse da bude nominovana u kategoriji glavne ženske uloge na svečanoj dodeli Oscara 2007. godine, a u kampanji se služio pravom kravom. Ipak, glumica nije bila nominovana. Na popularnoj Internet stranici Rotten Tomates film ima 72% pozitivnih kritika: `Tipična vožnja Davida Lyncha: za obožavatelje reditelja film Unutarnje carstvo biće zavodljiv i dubok. Svi ostali smatraće njegov teški nadrealizam neprobavljivim i nepotrebnim.`

Beograd,1953. tvrd povez, 47 strana ultra retko u dobrom stanju Ništa ne označava bolje sećanje od knjige, voljene knjige. Jednu od najdražih knjiga koje sam imala dala sam, zajedno sa drugim dečijim knjigama, putujućoj biblioteci za romsku decu: dala sam je i zato što se savršeno sećam svake stranice, ilustracije, dodira knjige – njeno prisustvo mi više nije potrebno. U tu, tako lepu, pametnu i zabavnu knjigu, mogao bi se još neko zaljubiti. Uostalom, imaju je tako reći sve javne biblioteke u Srbiji i u Sloveniji. Izašla je veoma davne 1954, i nije ni do danas izgubila svoju svežinu i duhovitost. U knijzi su pričice o životinjama, pesmice, i sjajne ilustracije Fransoaz Estaši, koja je inače četrdesetih i pedesetih godina slikala za velike modne kreatore u Parizu. Od svih priča mi je najdraža ona o problemima crnih i belih mačaka: konačno rešenje je zajednički noćni rusvaj u podrumu, gde zbog ugljene prašine sve mačke postanu sive. Tako mačke ostvaruju svoju jednakost bez učešća drugih, kada hoće i koliko hoće. Priča “Noću su sve mačke sive” mi je bila najdraža. No iza knjige se krije i priča za odrasle, koju ne bismo smeli zaboraviti, jer ima još mnogo više smisla danas u novoj, drugačijoj i ne mnogo srećnoj Evropi. Klod Avlin je bilo književno ime Jevgenija Avcina, maloga ruskoga Jevrejina koji je rođen 1901. u Francuskoj. Porodica je dobila državljanstvo kada je on imao četiri godine. Dečko je bio nežnoga zdravlja, tako da nije završio školu, ali je bio dovoljno hrabar da se u prvome svetskome ratu prijavi za bolničara. U tim godinama počinje jedna sasvim neverovatna karijera, jedan život obeležen radoznalošću, spremnošću da se uvek počne nešto novo, bez straha, bez licemerja, posvećen drugima i prijateljstvu mnogo više nego radu na sebi i za sebe. Klod Avlin je počeo kao izdavač, nastavio kao pesnik, biograf-učenik Anatola Fransa, romanopisac, esejista, slikar, filmofil i filmski kritičar, autor kriminalnih romana, književnosti za decu, kolekcionar i crtač (flomasterom, u poznim godinama), autor koji je ogromno mnogo radio za radio, pisao scenarije za film. U tome što je radio često je bio zaboravljeni uzor: njegov roman Zatvorenik poslužio je Alberu Kamiju da napiše svoje remek-delo Stranac. Njegov roman Mačje oko smatra se klasikom kriminalnog romana u Francuskoj. Bio je zadnji model kiparu Zadkinu. Njegova pesma Portret ptice koje nema prevedena je na 55 jezika. Autor je zamolio svoje prijatelje slikare da naprave portret ptice: preko stotinu radova je dobio u deceniji pedesete-šezdesete, još osamdesetak u deceniji posle. Dela su više puta izlagana, kolekciju je Avlin poklonio nacionalnom Muzeju moderne umetnosti u Parizu. O čemu još? Spisak Avlinovih radova je beskonačan. Dvadesetih godina prošloga veka bio je zajedno u bolnici sa mladim filmskim stvaraocem. Posle njegove rane smrti, ustanovio je nagradu Žan Vigo, i brinuo se o njegovoj kćerki, kada je i žena umrla. Nagrada Žan Vigo je još i danas najprestižnija filmska nagrada u Francuskoj. Isto tako je učestvovao u ustanovljavanju filmske nagrade Luj Delik, nazvane po drugome francuskom filmskom stvaraocu koji je umro mlad. Avlin je docnije usvojio još jednoga dečka. Za vreme španskoga građanskoga rata odlazi na kongres za odbranu kulture u Valenciji i Madridu. Za vreme drugoga svetskog rata bio je u Pokretu otpora, preživeo je nekoliko gestapovskih upada, a posle rata se sa mnogima sa levice bacio na nove kulturne aktivnosti, osnivanje časopisa, kulturnih centara, i slično. Nikada nije bio član nijedne stranke, ali su njegove političke preference nervirale i desnicu i levicu. Posle jugoslovenskoga raskida sa Staljinom, bio je prvi koji se okrenuo izopšteničkoj državi, dok su ostali evropski levičari optuživali “titoiste”: on je bio prvi titoista na Zapadu. To nije bila deklarativna poza, jer je Avlin došao u Jugoslaviju. Tu je imao status kulturnog poluboga. No umesto patetike i velikih tema, Avlin se pre svega obraćao deci. U doba kada je lokalna cenzura tek počinjala da otvara vrata prema Zapadu i kada je ideološki sloj bio neophodan preko svakog umetničkoga dela, deca su, mogli bismo reći, bila privilegovana: ideologija je za mnoge bila suviše ozbiljna stvar da bi se nametala deci. Takva je upravo bila Avlinova književnost za decu, carstvo humora i fantazije. Svoj položaj zvezde u Jugoslaviji je Avlin skupo platio: njegove bolesti su se vratile, i izgubio je jedno oko. Njegov boravak u Jugoslaviji ostavio je duboke tragove: njegovi glavni romani i biografija Anatola Fransa su prevedeni na skoro sve jugoslovenske jezike. Krajem šezdesetih godina, izložba njegovih crteža stigla je do Ljubljane, Zagreba i Beograda. Kada je Avlin došao u Jugoslaviju, njegov gest je imao toliku snagu da nije morao ništa reći ni o sistemu ni o ideologiji: bio je protiv Staljina i njegovog terora, i to je bilo dovoljno. Vratio se u Francusku, dajući jasnu lekciju Staljinovim privrženicima, koji će konačno osvešćenje doživeti tek 1968, posle upada u Čehoslovačku – pa čak ni onda svi. Klod Avlin je dugo živeo – sve do 1992. Doživeo je pad berlinskoga zida i Evropsku zajednicu u formiranju. Začudo, ovaj protivnik svih totalitarizama i pravi evropski model radoznalosti i multikulturalizma još nije ustoličen kao evropska ikona. Njegovi autobiografski spisi nisu prevođeni u druge jezike, a morali bi biti na listi osnovne evropske literature. Za vreme jugoslovenskoga rata videli smo dosta zapadnih intelektualaca – a i istočnih – koji su, uvek uz osiguranu prisutnost kamera, zastupali zaraćenu stranu koja im je najviše odgovarala, a bogami i više strana jednu za drugom, gde je već izgledalo unosnije. Čak i najtupaviji izbor, koji predstavlja oduševljenje Petera Handkea za srpske ratne uspehe, otkriva jednostavnost i uspešnost recepta: lokalna slava, nagrade, publikacije, i u ovome slučaju, potoci rakije. U poređenju sa njima, Klod Avlin je svoj gest izveo diskretnije, elegantnije i neuporedivo toplije. Njemu sigurno objavljivanje i prisutnost u kulturi nisu bili problem. Uostalom, za razliku od mnogih, njegov rad je uvek bio posvećen drugima – vrednijim autorima, uzbudljivijim životima, onima koji se nisu stigli proslaviti, onima koji su prerano nestali, onima koji su nepravedno zaboravljeni. Prema svome delu je imao ironičan stav, slava mu nije bila potrebna. Teško bi i bilo zamisliti, u takvoj raznolikosti interesa i takvoj višestranosti talenata, šta uopšte slaviti. Upravo zato je teško zamisliti nešto “evropskije” od lika Kloda Avlina. Jugoslovenska epizoda u tome jedinstvenom životnom eksperimentu ima najveću težinu. Stoga bismo mogli reći, prelistavajući slovenski prevod O čemu još?, da u rukama držimo knjigu ranog i pravog Evropejca, na čijem se primeru, danas kao i tada, možemo pitati šta je to evropska kultura, ili bar šta bi mogla biti. I mogućni ključ za odgovor nalazi se u svim javnim bibliotekama, na odeljenju dečijih knjiga – sem jedne stvari: Avlin je mogao da se izdržava radeći samo ono što je voleo. Možda je trenutak da se Evropi postavi i takav zahtev?

RUDOLF KÄMPF, Loučky - Četiri šoljice i tacne `Josefina` Dimenzije šoljica: Visina: 6,5 cm Širina: 8,5 cm Prečnik dna: 4,5 cm Prečnik otvora: 6,5 cm Dimenzije tacni: Prečnik: 13,5 cm Visina: 1,5 cm Ukupna težina: 920 g Po nekoliko sitnih, jedva vidljivih tragova pribora na dnu tacni. Žig na dnu (kobaltno plavim): JOSEFINA (ime modela) Loučky (ispod krune) CZECHOSLOVAKIA Dec.089 31 (zlatnim, 31. decembar 1989?) Fabrika „Rudolf Kämpf“ koristila je žig od 1980. godine. Amerikanac Benjamin Franklin Hunt jr. (Bendžamin Frenklin Hunt mlađi) u početku je radio kao partner u fabrici porcelana Karla Specka (Karl Špek) u Elbogenu (danas Loket, Republika Češka). 1901. godine je napustio kompaniju i tokom naredne tri godine, zajedno sa suprugom Eleonorom usavršavao je svoje veštine u ukrašavanju porcelana vodeći mali studio za dekoraciju u Elbogenu. 1904. godine Hunt je kupio napuštenu fabriku cigala u gradu Grünlas (danas Loučky, Republika Češka. U junu 1907. godine administracija Grünlasa izdala je pismeno odobrenje Benjaminu Franklinu Huntu kao predstavniku kompanije „Benjamin F. Hunt & Sons“ iz Bostona za izgradnju fabrike porcelana. Međutim, banka u Bostonu koja je podržavala Hunta je bankrotirala zbog čega je bio primoran da proda operativnu, ali još nedovršenu fabriku kompaniji „Ludwig Engel & Sohn“ 1908. godine, pre nego što se vratio u Boston. Novi vlasnik zadržao je postojeće ime fabrike i pokušao da nastavi proizvodnju, ali je ona uskoro obustavljena. U decembru 1909. godine Rudolf Kämpf (Rudolf Kempf), koji je već vodio jednu fabriku porcelana, i njegov partner i finansijski pokrovitelj Rudolf Dieterle (Rudolf Diterle), direktor fabrike stakla, kupili su fabriku i okolno zemljište. Fabrika je registrovana kao „Porzellanfabrik Rudolf Kämpf G.m.b.H. Grünlas“ u decembru 1911. godine. Kämpf je bio iskusan poslovni čovek i stručnjak za porcelan i pod njegoviom upravom fabrika je napredovala. Proizvodnju je usmerio na servise za ručavanje, za čaj i kafu. Posle njegove smrti u martu 1918. godine fabrika je i dalje napredovala pod upravom njegovog sina Hansa, koji je postao direktor. Iako je je ukupna prodaja porcelana iz tog područja polako opadala, skoro 90% proizvodnje je izvoženo u Austriju, Englesku, Francusku, Holandiju, Mađarsku, Italiju, Poljsku, Rumuniju i SAD, a kompanija je imala i sopstvena skladišta u Amsterdamu, Londonu i Beču. Tokom ekonomske krize 1929-1932 godine prodaja je naglo opadala i proizvodnja je morala da se prepolovi. Pored toga, i saosnivač kompanije Rudolf Dieterle je umro u januaru 1933. godine. Hans Kämpf je bio ubeđen da se fabrika ipak može održati, i radio na tome danonoćno, ponekad čak i spavajući u svojoj kancelariji. Uloženi trud se na kraju isplatio i situacija se do 1935. godine znatno popravila. Usledio je procvat 1936. godine, kada je fabrika otvorila i novu liniju artikala od porcelana u boji. Tokom rata proizvodnja ukrasnog porcelana je drastično smanjena, a fabrika se koncentrisala na proizvodnju sanitarnog i hotelskog porcelana za šta je bilo potrebno manje zaposlenih i stručnjaka. Nakon rata, broj zaposlenih se brzo povećao na 245. U oktobru 1945. godine fabrika je nacionalizovana i postala deo grupe „Slavkovský Porcelán“, u Karlovim Varima, a u januaru 1953. godine integrisana je u kombinat „Bohemia“. U aprilu 1958. godine postala je deo državnog preduzeća „Karlovarský Porcelán“, kao samostalni „Pogon IV“. Češka vlada je ukazala poverenje kompaniji kada ju je izabrala da predstavljala češku industriju porcelana na međunarodnoj izložbi u Montrealu 1967. godine. Izložba se pokazala kao veći uspeh nego što se očekivalo i fabrika je dobila je međunarodnu nagradu za dizajn. Na osnovu ogromnog uspeha, Vlada se odlučila za nova ulaganja u tehnologiju proizvodnje. Sredinom 1970-ih godina, i okrugle peći na ugalj zamenjene su modernim gasnim pećima. U novembru 1992. godine fabrika je reprivatizovana direktnom prodajom kompaniji „Leander 1946 s.r.o.“ koja se specijalizovala za kombinovanje mnogih starih i novih tehnika za stvaranje zadivljujućih umetničkih dela i ubrzo postala vodeći svetski proizvođač umetničkog porcelana. Iz raznih razloga, kompanija nije bila dugog veka, i 2006. godine fabriku je preuzeo holding „CS Investment“. Novi vlasnik zadržao je prethodne metode dizajniranja i proizvodnje visokokvalitetnih porcelanskih predmeta, ali je podelio posao u tri nezavisne grane, od kojih je fabrika „Rudolf Kämpf“ nastavila da proizvodi ekskluzivni ručno rađeni porcelan vrhunske klase. Znatna sredstva uložena su u moderizovanje fabrike tokom 2008. godine, posle čega je fabrika postala jedna od najbolje opremljenih fabrika porcelana u Češkoj. Kompanija je počela da sarađuje sa vodećim međunarodnim kompanijama, proizvodeći ekskluzivne ručno oslikane porcelanske predmete kao marketinške artikle ili lične poklone, nudeći različite oblike korporativnog brendiranja. Predmeti koje kreira podružnica „Rudolf Kämpf“ stekli su, preko ekskluzivnih distributera, snažnu poziciju na tržištu Bliskog istoka, Rusije i Ukrajine. Prodaju se bez držača za tanjir. (116/26-36/116-kp/1212)

ovo je dodatak (supplement) francuskom casopisu - reviji `l`europe nouvelle` otisnuto na debljem papiru (nije novinski) i ima omot od paus papira 25 x 16,5 cm L`Europe Nouvelle je politički časopis specijalizovan za spoljnopolitička pitanja, osnovan nakon Lige naroda i subvencionisan od nje, 12. januara 1918. Prvobitno režiran od strane Filuza, brokera za finansijsko oglašavanje, zamenila ga je Luiz Vajs. kao direktor 1920. Dvadesetih godina prošlog veka L`Europe Nouvelle, vođen idealom Ženeve i Brijanovom politikom, zadržao je veliki uticaj među elitama. Od 1934. međunarodni kontekst i gubitak prestiža S.D.N-a razočarali su Luiz Vajs koja je napustila novine. Politička linija časopisa je tada postala nejasnija sve do njegovog poslednjeg broja 8. juna 1940. godine. ----------------------------- ---------------------------- Raul Difi (franc. Raoul Dufy; Avr, 3. jun 1887 — Forkalkje, 23. mart 1953) bio je značajan francuski slikar grafičar, keramičar industrijski likovnjak. U početku je posećivao večernju umetničku školu u Avru dok nije dobio stipendiju od svog rodnog grada za parisku akademiju Ekol de bozar (franc. École des Beaux-Arts )a zatim je bio i u ateljeu Leona Bonata. U prvim počecima svoje radove je radio pod uticajima impresionista. Prošao je od impresionističkih početaka ka fovizmu, zatim i kubizmu i izradio svoj stil modernog realističkog izraza. Jedna slika Anrija Matisa ga je okrenula i zainteresirala za fovizam. 1909. godine posetio je sa svojim prijateljem i kolegom Emilom Otonom Fricom Minhen i zapao pod uticaj Pola Sezana. Kako nije mogao da živi od slikarstva, bavio se još i keramikom, drvorezima a predlagao je i tapiserije. Samo kada je sredinom 1920. i posle 1937. godine promenio svoj stil i prešao od jednog lakog i elegantnog stila na jedan upečatljiv i monumentalan stil on se doživeo priznanja i uvažavanja. On je za Parisku svetsku izložbu 1937. godine za paviljion svetlosti i elektriciteta (Paviljion de la Lumiere) izradio i naslikao sliku veličine 600 m² i tada najveću sliku na svetu. Difi je slikar sunčanoga juga, plaža, brodova i lepote ženskog tela i kao dekorater se proslavio predlozima dekoracija za monumentalne javne objekte. Posle njegove smrti (1953. godine) njegove slike su bile prikazivane na Dokumenta Kasel (dokumenta 1, dokumenta 2 i dokumenta 3) i u Nemačkoj.

Stanje kao na fotografijma 49cm x 69cm Redje u ponudi! Heroji Telemarka britanski je ratni film iz 1965. godine koji je režirao Anthony Mann, a temelje se na istinitoj priči o norveškoj sabotaži teške vode tijekom Drugog svjetskog rata sa Skije protiv atoma, memoarima norveškog vojnika otpora Knuta Haukelida. U filmu glume Kirk Douglas kao dr. Rolf Pedersen i Richard Harris kao Knut Straud, zajedno s Ullom Jacobsson kao Anna Pedersen. Snimljen je na lokaciji u Norveškoj. Directed by Anthony Mann Written by Ben Barzman Ivan Moffat Based on Skis Against the Atom 1954 memoir by Knut Haukelid But for These Men 1962 novel by John Drummond Produced by Benjamin Fisz Starring Kirk Douglas Richard Harris Ulla Jacobsson Cinematography Robert Krasker Edited by Bert Bates Music by Malcolm Arnold Production company Benton Film Productions Distributed by The Rank Organisation (UK) Columbia Pictures (US) Release date 23 November 1965 (London-Premiere) 26 November 1965 (United Kingdom) 19 January 1966 (Chicago) 9 March 1966 (United States) Running time 130 minutes Country UK Languages English, German, Norwegian, German Budget $5 million[1] Box office $1,650,000 (est. US/ Canada rentals) Kirk Douglas as Dr Rolf Pedersen Richard Harris as Knut Straud Ulla Jacobsson as Anna Pedersen Michael Redgrave as Uncle David Weston as Arne Sebastian Breaks as Gunnar John Golightly as Freddy Alan Howard as Oli Patrick Jordan as Henrik William Marlowe as Claus Brook Williams as Einar Roy Dotrice as Jensen Anton Diffring as Major Frick Ralph Michael as Nilssen Eric Porter as Josef Terboven Wolf Frees as Sturmbannführer Knippelberg Karel Stepanek as Professor Hartmüller Gerard Heinz as Professor Erhardt Victor Beaumont as German Sergeant George Murcell as SS Oberscharführer Mervyn Johns as Col. Wilkinson Barry Jones as Professor Roderick Logan Geoffrey Keen as Gen. Bolt Robert Ayres as General Courts Jennifer Hilary as Sigrid Maurice Denham as Doctor David Davies as Captain of Galtesund Philo Hauser as Businessman Faith Brook as Woman on Bus Elvi Hale as Mrs. Sandersen Russell Waters as Mr. Sandersen Paul Hansard as German Officer (uncredited) George Roubicek as German Radio Operator (uncredited) Joe Dunne as Norwegian Quisling`s Nazi (uncredited) Originalan filmski plakat Morava Film

Tajne mog srca je knjiga i dnevnik. S jedne strane je knjiga, a ako okrenete poleđinu knjige pronaći ćete dnevnik. Na koricama ćete pronaći srce od šljokica, a ako pređete rukom nagore preko srca promenićete sliku. Tajne mog srca je knjiga i dnevnik u isto vreme. S jedne strane je knjiga koja sadrži stranice na kojima ćeš pisati šta te raduje, šta te muči, na čemu si zahvalna, koji su ti omiljeni hobiji, šta bi promenila u vezi s tvojom školom, šta bi ponela na pusto ostrvo, svoje liste želja i još mnogo toga... Tu su i razni testovi, kvizovi, kao i ideje za stvari koje možeš raditi kod kuće.Kada okreneš poleđinu knjige, u dnevnik možeš zapisati svoje dnevne i mesečne planove i obaveze, čemu se raduješ svakog meseca i šta si volela u prethodnom mesecu…

A természet tanösvényén - Vadvirágok A természet legszebb részét, a vadvirágok világát ismerheted meg e könyv segítségével. Sok érdekességet tudhatsz meg róluk, és megmutatjuk, hogyan azonosítsd be a látott virágokat. Fedezd fel, milyen hasznosak a vadvirágok az állatok és az emberek számára, és tanuld meg, hogyan lehet egyszerűen virágot préselni, ültetni, és még sok érdekes tevékenységet végezni! Kiadó: Mérték Oldalak száma: 80 str. Kötés: papír / puha kötés Súly: 200 gr ISBN 978-615-5113-11-6 Kiadás éve: 2011 На стази природе - Дивље цвеће Најлепши део природе, свет дивљег цвећа, можете упознати уз помоћ ове књиге. Можете научити много занимљивих чињеница о њима, а ми ћемо вам показати како да препознате цвеће које видите. Откријте предности пољског цвећа за животиње и људе и научите како да лако пресујете цвеће, посадите га и радите многе друге занимљиве активности!

U ovoj knjizi pronaći ćete životne priče četvorice umetnika koji su uneli revolucionarne promene na polju slikarstva i muzike. Saznaćete sa kojim su izazovima morali da se suoče dok su prkosili umetničkim pretpostavkama, otkrivajući nove načine samoizražavanja. Čitaćete o Mocartovoj neumornoj kreativnosti, Pikasovoj strasti, Van Gogovoj borbi sa bolešću i otkrićima Leonarda da Vinčija. Knjiga „Neverovatni umetnici" nudi vam pregršt zanimljivih informacija o životima četvorice značajnih umetnika koji su uneli revolucionarne promene na polju slikarstva i muzike. Čitajte o tome kako su se Pablo Pikaso, Volfgang Amadeus Mocart, Leonardo da Vinči i Vinsent van Gog pripremali za svoj umetnički put i sa kojim su poteškoćama morali da se suoče dok su prkosili umetničkim pretpostavkama i pronalazili nove načine samoizražavanja. Nikada ne odustajte od svojih snova i marljivo radite kako biste ih ostvarili – biće dragoceni savet koji će vam ova knjiga pružiti!

U ovoj knjizi pronaći ćete životne priče četvorice umetnika koji su uneli revolucionarne promene na polju slikarstva i muzike. Saznaćete sa kojim su izazovima morali da se suoče dok su prkosili umetničkim pretpostavkama, otkrivajući nove načine samoizražavanja. Čitaćete o Mocartovoj neumornoj kreativnosti, Pikasovoj strasti, Van Gogovoj borbi sa bolešću i otkrićima Leonarda da Vinčija. Knjiga „Neverovatni umetnici" nudi vam pregršt zanimljivih informacija o životima četvorice značajnih umetnika koji su uneli revolucionarne promene na polju slikarstva i muzike. Čitajte o tome kako su se Pablo Pikaso, Volfgang Amadeus Mocart, Leonardo da Vinči i Vinsent van Gog pripremali za svoj umetnički put i sa kojim su poteškoćama morali da se suoče dok su prkosili umetničkim pretpostavkama i pronalazili nove načine samoizražavanja. Nikada ne odustajte od svojih snova i marljivo radite kako biste ih ostvarili – biće dragoceni savet koji će vam ova knjiga pružiti!

Znate li kako su nastale kuće, automobili, internet, video-igrice, a kako novac? Ova knjiga namenjena je svim mališanima koji uživaju u istraživanju sveta koji ih okružuje. Na jednostavan i jasan način prikazano je kako su nastale stvari koje svakodnevno koristimo. U domu u kom živite zasigurno koristite uređaje na električnu energiju. Koristite računar, igrate svoje omiljene video-igrice ili pak pretražujete internet. Možda je u vašoj garaži parkiran automobil, a za kupovinu ovih stvari potreban vam je novac. Sa svim ovim stvarima se svakodnevno srećemo, ali da li ste se ikada zapitali kako su nastale? Da li znate kako se pojavila potreba za njima i kako su se dalje razvijale? Znate li otkud toliko zanimljivih informacija na internetu? Možete li da pretpostavite koliko ljudi je radilo na izgradnji doma u kom živite? Ova knjiga pruža odgovore na ova i mnoga druga pitanja o svakodnevnim stvarima koje nas okružuju.

Znate li kako su nastale kuće, automobili, internet, video-igrice, a kako novac? Ova knjiga namenjena je svim mališanima koji uživaju u istraživanju sveta koji ih okružuje. Na jednostavan i jasan način prikazano je kako su nastale stvari koje svakodnevno koristimo. U domu u kom živite zasigurno koristite uređaje na električnu energiju. Koristite računar, igrate svoje omiljene video-igrice ili pak pretražujete internet. Možda je u vašoj garaži parkiran automobil, a za kupovinu ovih stvari potreban vam je novac. Sa svim ovim stvarima se svakodnevno srećemo, ali da li ste se ikada zapitali kako su nastale? Da li znate kako se pojavila potreba za njima i kako su se dalje razvijale? Znate li otkud toliko zanimljivih informacija na internetu? Možete li da pretpostavite koliko ljudi je radilo na izgradnji doma u kom živite? Ova knjiga pruža odgovore na ova i mnoga druga pitanja o svakodnevnim stvarima koje nas okružuju.

Prestolonasledik Petar Karadjordjevic i princevi Andrej i Tomislav Fotografija Vladimira Bencica. 17x12cm RETKO! Владимир Владо Бенчић (Бјеловар, 23. децембар 1896 — Београд, 1970) био је српски фото-репортер, атељејски фотограф. Деловао је између 1920. и 1950. године. Захваљујући полубрату по мајци, фотографу Милану Савићу, дошао у Београд почетком 20-их година 20. века. Осим у братовом атељеу, првобитно радио и као слободан фотограф-репортер, и сарадник београдског листа Недељне илустрације. Око 1925. отворио је сопствени атеље (улица Поенкарева 30-32; затим улица Краља Милана 26, „испред хотела Лондон“, а касније се спомиње у истој улици, у бр. 84). Атеље се сврстао међу најзначајније у Београду између два рата. Као активан члан управе (и помоћни секретар 1928-31) `Удружења србијанских фотографа`, био је и истакнути организатор у својој струци. Особине рада и дела Као атељејски фотограф превасходно је грађански портретиста, али се својим повремено неконвенционалним приступом издвајао од тадашњих стандарда струке. Међу првима се ослободио артифицијелних позадина и сувишног мобилијара, што је иначе одлика тога раздобља у опреми фот. атељеа, а истицао се и портретима са покушајем психолошког продубљивања фотографисане личности. Остварио је и запажене портрете глумаца (нпр. Портрет Даре Милошевић, око 1930) као и многобројне сценске фотографије за Народно позориште у Београду. Стизао је да буде и фотографски хроничар Београда, кроз снимке ведута и панорама града, који су објављивани у дневној штампи или на разгледницама. Међу ретким фотографима у Србији имао је приступ на двор Карађорђевића, па се према многим фотографијама (нпр. Венчање принца Павла Карађорђевића и принцезе Олге, 1923, и другим) објављеним, или сачуваним у збиркама, може сматрати истрајним визуелним хроничарем дворског живота у Србији између два светска рата. Год. 1936. среће се као „Фото Бенчић“ у Цриквеници, Хрватска, а 1948. под истом фирмом и у Дубровнику, али ту је реч о сезонском раду (у тим привременим атељеима су преко лета радили његови блиски рођаци, или помоћници). Збирке, изложбе, оцене дела Највећи део Бенчићевог опуса превасходно спада у грађанску занатску фотографију споменарског типа, снимљеног за приватну употребу, и као такав углавном није сачуван. Највеће вредности у његовим делима налазе се међу дворских и позоришним портретима и призорима опште документације (нпр. уличне сцене, спортски слетови, архитектура Београда...). Многа његова дела сачувана су у музејима (нпр. Музеј позоришне уметности Србије, Музеј града Београда, Архив Србије) и у збиркама фотографија приватних сакупљача. Два његова дела уврштена су у критичку ретроспективу - поводом 150 година фотографије у свету: „Фотографија код Срба 1839-1989“, Галерија САНУ, Београд, 1991. Тај, вреднији, део опуса је недовољно истражен, углавном је непознат јавности, али је запажен од струке и критике, а Бенчићево име је уврштено у Енциклопедију српског народа.

U ovoj knjizi pronaći ćete životne priče četvorice umetnika koji su uneli revolucionarne promene na polju slikarstva i muzike. Saznaćete sa kojim su izazovima morali da se suoče dok su prkosili umetničkim pretpostavkama, otkrivajući nove načine samoizražavanja. Čitaćete o Mocartovoj neumornoj kreativnosti, Pikasovoj strasti, Van Gogovoj borbi sa bolešću i otkrićima Leonarda da Vinčija. Knjiga „Neverovatni umetnici" nudi vam pregršt zanimljivih informacija o životima četvorice značajnih umetnika koji su uneli revolucionarne promene na polju slikarstva i muzike. Čitajte o tome kako su se Pablo Pikaso, Volfgang Amadeus Mocart, Leonardo da Vinči i Vinsent van Gog pripremali za svoj umetnički put i sa kojim su poteškoćama morali da se suoče dok su prkosili umetničkim pretpostavkama i pronalazili nove načine samoizražavanja. Nikada ne odustajte od svojih snova i marljivo radite kako biste ih ostvarili – biće dragoceni savet koji će vam ova knjiga pružiti! Povez knjige : tvrd Strana : 160 Format knjige : 233x277x19 mm Pismo : ćirilica

VIDEO KASETRA OČUVANA OMOT MANJA OŠTEĆENJA NA DONJOJ IVICI.INAČE DOBAR Label: JUGOTON VK-100-LM-PMI Format: VHS, PAL Country: Yugoslavia Released: 1987 Style: Hard Rock, Classic Rock 1 One Vision 2 Tie Your Mother Down 3 In The Lap Of The Gods 4 Seven Seas Of Rhye 5 Tear It Up 6 A Kind Of Magic 7 Under Pressure 8 Who Wants To Live Forever 9 I Want To Break Free 10 Guitar Solo 11 Now I`m Here 12 Love Of My Life 13 Tavasziszel 14 Is This The World We Created 15 Tutti Frutti 16 Bohemian Rhapsody 17 Hammer To Fall 18 Crazy Little Thing Called Love 19 Radio Ga Ga 20 We Will Rock You 21 Friends Will Be Friends 22 We Are The Champions 23 God Save The Queen Copyright © – Queen Films Ltd. Copyright © – Multimedia Organisation (Europe) Ltd. Copyright © – Mafilm Copyright © – Dialog Studio Recorded At – Népstadion Bass – John Deacon Cinematographer – Elemér Ragályi Design – Richard Gray (2) Director Of Photography – Ragalyi Elemer* Drums – Roger Taylor Executive-Producer – Hegedus Laszlo*, Jim Beach (2) Film Director [Stage Direction] – Zsombolyai Janos* Film Producer – Mihaly György* Guitar, Keyboards – Brian May Keyboards [Additional], Guitar [Additional], Vocals [Additional] – Spike Edney Management [Studio Executive] – Basco Peter Mixed By [Stereo Sound Mixed With] – John Brough Mixed By [Stereo Sound] – Trip Khalaf* Other [Concert Production] – Gerry Stickells Production Manager – Elek Andras Technician [Sound] – Kovacs György*, James Khalaf*, Mack (2) Video Editor – Kabdebo Katalin*, Miklos Maria*, Palfia Mariann*, Losonci Teri*, Posan Zsuzsa* Vocals, Piano, Guitar – Freddie Mercury Recorded live at The Nepstadium, Budapest, Hungary, 27th July, 1986. `On the 27th of July 1986 Queen performed the largest ever stadium concert in the Eastern block. 17 of Hungary`s top film cameramen were there to record the event and follow the band relaxing in and around Budapest. This film is the first rock concert to be filmed by Mafilm, the famous Hungarian government film company. It was premiered on the 12th of December 1986 in Budapest`s National Congress Hall and represents a unique insight into the Hungarian film making style adapted to western rock and roll.` Concert production by Gerry Stickells for GLS Productions, Inc. © 1987 Queen Films Ltd, the Multimedia Organisation (Europe) Ltd, Mafilm, Dialog Studio. A Picture Music International Release for Queen Films.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Ordan Petlevski Miroslav „Mika” Antić (Mokrin 14. mart 1932 − Novi Sad 24. jun 1986) bio je srpski pesnik. Pored književnosti, bavio se slikarstvom, novinarstvom i filmom.[1] Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu, i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu.[2] Biografija Rođen je u Mokrinu na severu Banata. Osnovnu školu započeo je u Kikindi a nastavio u Pančevu. Živeo je u Pančevačkoj Gornjoj varoši, gde je pohađao i gimnaziju. Sa samo šesnaest godina napisao je svoje prve pesme koje su izašle u časopisu „Mladost”. IP „Novo pokolenje”, 1950.godine, prihvatio je da odštampa prvu zbirku pesama „Ispričano za proleće”.[3] Studije je upisao u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Živeo je u Novom Sadu. Pre nego što je postao poznati pesnik bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Antićevo delo Spomen ploča na kući u Pančevu Spomenik Miroslavu Antiću u Novom Sadu Pesnik Mika Antić je u jednom razgovoru rekao da je čitao mnoge pisce, i da su na njega svi uticali. Ali je malo onih, kako je govorio, koji su mu ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. U obraćanju deci on kaže: „Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi“.[4] Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“. Pisao je dramska dela i jedan roto roman.[5] U periodu od 1941. do 1954. živeo je u Pančevu.[6] O njemu je Nemanja Rotar napisao knjigu „Sutradan posle detinjstva”.[7] Na Novom novosadskom groblju ispratilo ga je više od deset hiljada ljudi, 26. juna 1986. godine. Njegova poslednja želja je bila da mu pročitaju „Besmrtnu pesmu” i odsviraju „Pira mande korkoro” kada ga budu sahranjivali.[3] Odlukom gradske skupštine Novog Sada od 2007. godine, druge nedelje marta u Novom Sadu održavaju se „Antićevi dani”. U okviru manifestacije se dodeljuje godišnja nagrada „Miroslav Antić”. Nagrada i manifestacija su izostale 2021. i 2022. godine.

U dobrom stanju! 49cm x 69cm Breaking Glass je britanski film iz 1980. godine u kojem glume Hazel O`Connor, Phil Daniels i Jonathan Pryce. Koproducirao ga je Dodi Fayed, a scenarij i režija Brian Gibson. [2] Početno financiranje od 30.000 GBP (korišteno za razvoj) osigurao je Goldcrest Films. To je tvrtka nadoknadila kad je Dodi Fayed stavio cjelokupni proračun od 3 milijuna dolara. [3] Goldcrest i Allied (Fayedova tvrtka) kasnije će raditi zajedno na Vatrenim kočijama. Film je prikazan izvan konkurencije na Filmskom festivalu u Cannesu 1980. [4] Album sa zvučnom trakom, koji sadrži pjesme u izvođenju O`Connora, dosegao je 5. mjesto u Velikoj Britaniji, a britanska fonografska industrija certificirala ga je zlatom. [5] Dva singla, `Osmi dan` i `Hoćeš li`, ušla su među 10 najboljih u Velikoj Britaniji. Directed by Brian Gibson Produced by Davina Belling Clive Parsons Written by Brian Gibson Starring Hazel O`Connor Phil Daniels Cinematography Stephen Goldblatt Edited by Michael Bradsell Distributed by Paramount Pictures Release date September 1980 Running time 104 minutes Country United Kingdom Language English Budget $3 million Filmski plakat

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima potpis na nultoj stranici, ostalo uredno! Jako lepo ilustrovano! Ilustracije: Mladen Veza Dobriša Cesarić (Slavonska Požega, 10. siječnja 1902. - Zagreb, 18. prosinca 1980.) hrvatski pjesnik. Dobriša Cesarić je rođen u Požegi 10. siječnja 1902.godine. Djetinjstvo provodi u Osijeku gdje završava osnovnu školu i četiri niža razreda gimnazije. U jeku Prvog svjetskog rata dolazi 1912. godine u Zagreb gdje završava gimnaziju, a poslije mature 1920. godine upisuje filozofiju. Kratko vrijeme radi u zagrebačkom kazalištu, a zatim dugo godina kao knjižničar u Higijenskom zavodu, da bi poslije Drugog svjetskog rata radio kao urednik u izdavačkom poduzeću Zora. Umro je u Zagrebu 18. prosinca 1980. godine. Bio je član Jugoslavenske akademije nauka i umjetnosti. Književna karijera U književnosti se prvi put, kao četrnaestogodišnjak, pojavio 1916.godine pjesmom `I ja ljubim`. Prvu zbirku pjesama `Lirika` objavljuje 1931. godine i za nju dobiva nagradu Jugoslavenske akademije. Surađuje u mnogim književnim časopisima - Književnoj republici, Pečat, Savremeniku, Kritici, Hrvatskoj reviji...- objavljuje književne prikaze, prevodi sa njemačkog i ruskog jezika. Objavio je sljedeće knjige: Lirika, Spasena svijetla; Izabrani stihovi; Pjesme; Knjiga prepjeva; Osvijetljeni put; Goli časovi; Izabrane pjesme, a izašla mu je i zbirka prijevoda svjetskih pjesnika, Knjiga prepjeva. Pjesničko djelo Dobriše Cesarića sadrži 10-ak knjiga pjesama te veći broj knjiga iz njegove poezije i prepjeva. Mladen Veža (Brist, 7. veljače 1916. – Zagreb, 19. veljače 2010.), hrvatski slikar, grafičar i ilustrator. S nepunih trinaest godina dolazi u Zagreb. Umjetničku akademiju završio je 1937. godine u Zagrebu pod vodstvom Vladimira Becića.[1] Iste godine prvi put izlaže u Salonu Urlich sa suizlagačem Slavkom Kopačem. Povremeno je podučavao na Akademiji primijenjenih umjetnosti do 1981. godine.[1] Godine 1938. godine sudjelovao je na prvoj izložbi u Domu primijenjenih umjetnosti pod nazivom Pola stoljeća hrvatske umjetnosti, koju je blagoslovio nadbiskup Alojzije Stepinac i otvorio Vladko Maček.[2] Također je sudjelovao na I., II., III. i IV. Izložbi hrvatskih umjetnika NDH (1941. – 44.). godine.[2] Na izložbama hrvatske umjetnosti u Berlinu, Beču i Bratislavi sudjelovao je s trima slikama. Neposredno nakon rata časni sud Hrvatskog društva likovnih umjetnika (HDLU) u sastavu Đuro Tiljak (predsjednik), Marino Tartaglia i kipar Grga Antunac, isključio ga je na godinu dana iz javnog djelovanja zajedno s Ljubom Babićem (oslobođen na intervenciju Krste Hegedušića). Nakon mjesec dana zabrane imenovali su ga voditeljem zagrebačkog Agitpropa. Za vrijeme rata politički je neaktivan, službovao je u gimnazijama u Zagrebu i Karlovcu, slikao rodni kraj i savske krajolike, portretirao, ilustrirao knjigu Danijela Crljena Naš Poglavnik. Imao je četiri brata i svi su bili u partizanima. Oženjen je s Mirjanom Vežom, povjesničarkom umjetnosti i enciklopedisticom. Mladen Veža je također izlagao i u Zagrebu, Beogradu, Sisaku, Mariboru, Splitu, rodnom Bristu, Sarajevu, Osijeku i Bejrutu.[3] Veža je primio mnoge nagrade i priznanja uključujući i nagradu Vladimir Nazor 1994. godine.[2] Preminuo je 19. veljače 2010. u Zagrebu.... Cesarić, Dobriša, hrvatski pjesnik i prevoditelj (Požega, 10. I. 1902 – Zagreb, 18. XII. 1980). Studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je živio od 1916. Radio je kao lektor i urednik. Redoviti član JAZU-a od 1951. Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo (1967) i Nagrade Goranov vijenac za cjelokupan pjesnički opus (1976). Prvu je pjesmu objavio 1916. u Pobratimu, a pjesničku afirmaciju stekao u vodećim književnim časopisima (Kritika, Savremenik, Literatura, Književnik, Hrvatska revija), no najviše pjesama objavio je u Književnoj republici. Od 165 pjesama njih 127 objavio je za života u 15 samostalnih zbirki. Lirika mu je bliska romantičarima i modernistima (doživljaji seoskoga i gradskoga krajolika, gradacije i kontrastiranja, romantički leksik i metaforika, ritmičnost i simboličko-alegorijske značajke). U pjesmama sa socijalnim temama (Mrtvačnica najbjednijih, Vagonaši, Zidari, Predgrađe) pridružio se struji tzv. socijalne književnosti između dvaju svjetskih ratova. Motivi iz gradskog života i sive gradske svakodnevice također su mu estetski privlačni, u njih unosi romantičke sadržaje, što ga čini tipičnim urbanim pjesnikom. Ugled jednoga od »najmuzikalnijih hrvatskih pjesnika« (M. Matković) zahvaljuje raznovrsnim ponavljanjima (glasova, riječi, stihova, strofa) naslijeđenima iz usmenoga pjesništva (romance i balade) i gradske popijevke. Pjesme mu odaju dojam spontanosti te lakoće i jednostavnosti, no Cesarić je osobitu pozornost pridavao kompoziciji pjesme, rješavajući ju najčešće po načelu cikličnosti. Kombinirajući tzv. visoke teme s niskim postupcima popularnih šansona i šlagera te avangardnih »praznih mjesta« (npr. Povratak, Balada iz predgrađa, Kronos i dr.), Cesarićeva lirika na umjetnički sugestivan način poništava jaz između običnoga i uzvišenoga te pokazuje da su svakodnevne, banalne stvari zapravo sudbinske. Lirika mu odaje nenametljivu misaonost čovjeka čiji se svjetonazor temelji na uočavanju opreka između prolaznoga i vječnoga, realnoga i idealnoga, običnoga i neobičnoga, lijepoga i ružnoga. Antiteza, kao glavno umjetničko načelo, prožima i Cesarićevu poetsku viziju te motivira njegov stvaralački čin u kojem se ne nalazi samo poticaj već i životni smisao. Svijet i postojanje stječu tako u Cesarića svoje opravdanje jedino kao estetski fenomen. Time se istodobno podnosi nesavršenost svijeta, njegova kontrastivna narav, nužnost i fatalnost kruga, tj. vječnoga vraćanja (Povratak), i prevladava pesimizam. Mnoge su Cesarićeve pjesme uglazbljene. Pisao je i kritičko-memoarsku prozu te objavljivao prepjeve s njemačkoga, ruskoga, bugarskoga i slovenskog jezika. Djela: Lirika (1931), Spasena svijetla (1938), Izabrani stihovi (1942), Pjesme (1951), Knjiga prepjeva (1951), Osvijetljeni put (1953), Tri pjesme (1955), Goli časovi (1956), Proljeće koje nije moje (1957), Izabrane pjesme (1960), Moj prijatelju (1966), Slap (1970), Izabrane pjesme (1973), Pjesme – Memoarska proza (1976), Voćka poslije kiše (1978)...

Stare posrebrene *Art Krupp Berndorf* kašike za čaj, kafu☕,šečer, i dezert iz perioda 1891-1927.god. Kompletan set 6/1 . Vrlo retko da se nađe ceo set a još ređe da je tako očuvan i u originalnoj kutiji. Odlično očuvane bez oštećenja. srebro nigde nije pohabano. Ima uobičajenih, standadnih rekoh bi minimalnih tragove koriščenja za kašike te starosti i godište. Vrlo kvalitetno i izuzetno lepo izgledaju. Na poleđini Brendorf žig sa crtežem medveda u sredini kruga. Uživo su neuporedivo bolje i lepše izgledaju nego na fotografijama. Pre kupovine i bez ikakvih obaveza možete pogledati kašike uživo i na licu mesta dovoljno je samo Kupindo-Limudo porukom da me o tome obavestite. Pogledajte fotografije i pitajte me pre kupovine ukoliko imate bilo kakvih pitanja. Moje ostale oglase možete pogledati preko sledećeg linka: http://www.kupindo.com/Clan/dragov/SpisakPredmeta Pročitajte još i odeljak *uslovi prodaje* imate mnoge pogodnosti. O čuvenom Brendu *Berndorf* Austrijska fabrika `Berndorf Metalware Factory Arthur Krupp A.G.` koristila je žig na visoko-kvalitetnim posrebrenim predmetima (Alpacca Silber I) od 1891. do 1927. godine. Čuvena „German Berndorfer Metallwaarenfabrik“ (Nemačka fabrika metalskih proizvoda Berndorf) osnovana je 1843. godine u malom selu Berndorf, u Donjoj Austriji, tada Austrougarskoj monarhiji. Zbog zvučne sličnosti naziva sela sa nemačkom složenicom Bärendorf (nem. Selo medveda, Medveđe selo, Medvedovo, Medveđa), mnogi žigovi fabrike sadrže crtež medveda. Alexander Schoeller, austro-ugarski biznismen, uložio je znatnu sumu novca u kupovinu zemljišta i izgradnju fabrike, koja je radila pod imenom „Berndorf Metalware Factory Alexander Schoeller and Co.“ Hermann Krupp, otac Arthura Kruppa, pridružio se firmi 1844. godine i do 1849. godine već je posedovao više od polovine akcija fabrike. Kada je 1879. godine umro Hermann Krupp, njegovo mesto u upravi preuzeo je tada 23-godišnji Arthur, koji je već radio u fabrici. Posle smrti Alexandera Schoellera Arthur Krupp je isplatio veliku sumu njegovim naslednicima i 1890. godine postao jedini vlasnik kompanije. 1913. godine BMF je postala javno preduzeće. Kada je I Svetski rat okončan raspadom Austro-Ugarske monarhije, privreda cele Evrope našla se u krizi. Tržište je znatno smanjeno, uobičajen transport sirovina i gotovih proizvoda željeznicom velikim delom je bio prekinut. Ipak, do 1924. godine Arthur Krupp je uspeo da spase firmu i oživi proizvodnju. Međutim, pad ekonomskih aktivnosti u toku krize početkom 30-tih godina doveo je do zatvaranja pogona BMF i značajan pad zaposlenih, od 6000 na svega 800 radnika. Arthur Krupp je vodio komaniju sve do svoje smrti 1938. godine. Iste godine nacistička Nemačka izvršila je aneksiju Austrije. Nemačka kompanija “Friedrich Krupp A.G.” iz Essena preuzela je većinski udeo u `Berndorf Metalware Factory Arthur Krupp A.G.` i zadržala ga do kraja II Svetskog rata. Posle rata, savezničke snage su konfiskovale BMF, koja je učestvovala u proizvodnji naoružanja. Fabrikom je upravljala sovjetska administracija od 1945. do 1955. godine, a posle toga nacionalizovana je i ponovo postala austrijska javna kompanija. 14.