Vecni Sjaj Besprekornog Ima-Jim Carrey,Kate Winslet City Records Zanr:Romace Sci fi stanje diska manje i vise povrsinskih linijica disk pusten radio je ok.Originalno izdato bez omota uz blic.

Autor Miladin ĆulafićNaslov Dokle ću morati da budem dobarPovez TvrdIzdavač NolitBiblioteka ZmajMiladin Ćulafić (Gornje Luge kod Andrijevice, 27. januar 1939) srpski je književnik i lektorBiografijaOsnovnu školu završio je u Andrijevici, a gimnaziju u Ivangradu (Berane). Završio je Filološki fakultet u Beogradu, grupa za jugoslovenske i opštu književnost. Radio je desetak godina kao profesor književnosti u Brčkom, Mladenovcu, Mrkonjić Gradu i Banjoj Luci.[1] Posle je, u Beogradu, radio kao lektor i korektor u novinskom preduzeću Jež i izdavačkoj kući Rad.Osim izbora iz njegove prve dve knjige na bugarskom pod nazivom Silna krv (Narodna kultura, Sofija 1980), prevođene su još neke njegove priče na italijanski i francuski jezik.Član je Udruženja književnika Srbije.Živi u Beogradu4/1

STANJE KAO NA SLICI.. SPOLJNI ZNACI STAJANJA,UNUTRA VISE NEGO OCUVANA.. IZDAVAC:`NOVA PROSVETA`1985 GODINE,75 STRANA IZUZETNO POUCNA-EDUKATIVNA KNJIGA ZA MLADE NARASTAJE,, NEMA BOLJEG POKLONA ZA DECU OD RODITELJA ILI DEKA I BAKA...

Marija Kiri - Eva Kiri Mlado pokolenje, Beograd 1968. Mek povez, 153 strane. Knjiga je u dobrom stanju, prednja korica je malo zacepljena na vrhu. KLjucne reci: knjiga, knjige, biografija, Marija, kiri, fizika radio talasi

Slavko Almažan : LUDI TOČAK , Dnevnik Novi Sad 1989, str. 80. Izbor poezije. Očuvanost 4-. Slavko Almažan (rum. Slavco Almăjan; rođen 10. marta 1940. godine u Orešcu) vojvođanski rumunski je pesnik, prozni pisac, imagolog, pisac radio-drama, eseja, režiser, prevodilac.[1] [2] Završio je gimnaziju u Vršcu; studirao književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Bio je predavač na Specijalističkim akademskim studijama u Novom Sadu gde je predavao alternativnu književnost i umetnost. Radio je kao novinar, a zatim urednik u Radio Novom Sadu i na Televiziji Novi Sad, bio je glavni urednik izdavačke kuće `Libertatea`, predsednik Društva za rumunski jezik i književnost, predsednik Društva književnika Vojvodine.[3] Član je Udruženja književnika Srbije odnosno Društva književnika Vojvodine, član Saveza književnika Rumunije, redovni član Međunarodne akademije umetnosti `Mihaj Eminesku` iz Krajove. Dobitnik je više značajnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Godinu dana je živeo u Njujorku, gde je započeo proučavanje uticaja američke kulture na iseljenike rumunskog porekla iz Srbije. Prevođen je na više jezika: srpski, mađarski, slovački, rusinski, engleski, francuski, italijanski, španski, švedski, turski, albanski, poljski. Uvršten je u Antologiju evropskog modernog pesništva XX veka kao i u Antologiju savremene svetske poezije. Dedeljeno mu je zvanje Ambasadora poezije. Živi u Novom Sadu.

Mek povez. Izdanje RO za grafičku i izdavačku delatnost `Zaječar` iz Zaječara. Knjiga je nastala u saradnji `Malog kekeca i drugog programa Radio-Beograda, emisije `Autobus u pola šest`. Radovi dece Osbovnih škola. Veoma dobro očuvana knjiga, 94. strana. čeda IX, 2017.

Miroslav Jozić : PRST NA ČELO , Fondacija Solidarnost Srbije / Kuća Đure Jakšića 2014, str. 72. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Iz štampe je, u izdanju Fondacije „Solidarnost“ i Kuće Đure Jakšića, izašla pesnička zbirka „Prst na čelo“ Miroslava Jozića. Rukopis je dobio Književnu nagradu „Đurin šešir“ za 2014. godinu. Odluku o tome doneo je žiri u sastavu: Dušan Stojković, Miloš Janković i Radivoje Marković. Dušan Stojković u pogovoru podseća da je Miroslav Jozić, pre ove pesničke knjige, objavio još četiri, kako se izrazio, neuočene dovoljno i neprotumačene valjano. Za prvu knjigu naglašava da je bila satirična, kritička i osobeno lirski aforistička. -Ostale su umanjivale kritički naboj, a pojačavale zvučna čaranja – predočava Stojković.- Prst na čelo, stavimo li prst na kritičarsko čelo, najzvučnija je, sasvim muzička, lirska partitura kojom je Miroslav Jozić pokazao, i dokazao, da se sa svim iskušenjima i opasnostima kojima rimovana poezija zna da sačeka one koji se nad njen ambis nadviju, odupreti ume i to ne samo tako da može sačuvati živu pesničku glavu, već tako što će ih položiti na pleća. Jozić je 2001. objavio zbirku „Kad se rogati kote“, 2002. „Iz druge priče“, 2005. „Smej“, 2011. „Kamenje i drvlje“, a 2012. „Kratak pregled posrtanja“. Oprobao se i kao dramski pisac. Radio Beograd je snimio i emitovao dve njegove radio drame: „Oraj, drvo, rđavo“ i „Utopljenik i dvojica“. Za ovu drugu dramu dobio je drugu nagradu Dramskog programa na Konkursu za originalnu radio dramu. Jozić, Miroslav, 1954-2021

LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ ROĐEN 1939. GODINE U LJUBIŠU NA ZLATIBORU U PORODICI MILESE I MIHAILA RŠUMOVIĆA. U BEOGRADU JE UPOZNAO DUŠKA RADOVIĆA, POD ČIJIM UTICAJEM JE POČEO DA PIŠE PESME ZA DECU. RADIO JE NA RADIO BEOGRADU, ZATIM NA TELEVIZIJI BEOGRAD, GDE JE BIO AUTOR EMISIJA ZA DECU `HILJADU ZAŠTO `, `HAJDE DA RASTEMO` I `FAZONI I FORE` A ZA ČITAOCE `BLICA` PRIREDIO JE IZBOR SVOJIH NAJLEPŠIH PESAMA I PRIČA. DOSITEJU UMILENIJE PESMA U VAZDUHU PITANJE PISMO IZ LJUBIŠA NEĆE PESMA PIŠEM PESME U REDU SEDI SRPSKI PESNIK ZAVET BOG JE JEDAN OPTIMISTIČKA DESETERCI ZAR ĆEMO DOZVOLITI TA VRŠIDBA ČEP KRAJ POČETKA PESMA ME JE IZMISLILA IZNENADNA PESMA ŽICE OKO GRAČANICE VIDIM ŠTO VIDIM NEMA REČI LAZARICA IDILA SARADNIK SUNCA SONETNI VENAC POSVETA PRI SVETLOSTI SVEĆE PISMO OSVIT VREME TA ZVER KIŠA KIŠA GROMOVI OČI MLADOSTI VETAR U LEĐA ZAPIS PUT ZA JAKOVO LIVADE U LJUBIŠU ZDRAVICA IZDAVAČ: RINGIER AXEL SPRINGER BIBLIOTEKA: BLIC BROJ STRANA: 62 FORMAT: 16 CM IMA 6 ILUSTRACIJA. POVEZ: MEK

Vojislav Karanović : ZAPISNIK SA BUĐENJA , Matica srpska 1989, str. 84. Zbirka poezije. Očuvanost 4-. Vojislav Karanović je rođen 1. 1. 1961. godine u Subotici. Diplomirao je na katedri za jugoslovenske i i opštu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.Piše poeziju, eseje. Pojedine pesme prevedene su mu na više jezika. Radi kao urednik u Radio-televiziji Srbije. Živi u Beogradu

Zoran Stanojević - Kuća koja je pustila koren, Ćirpanov, Novi Sad, 1981, meki povez sa preklopom, 156 stranica, 195g. O KNJIZI: Duhovit roman za decu, uvek zabavnog Stanojevića, pisan u prvom licu, iz dečijeg ugla. O AUTORU: Zoran Stanojević (1942-2021) je bio jugoslovenski i srpski pisac za decu i odrasle, dramski pisac, prevodilac (preveo `Gospodar prstenova`), aforističar, satiričar i radio voditelj.

Đorđe Kostić: VREME TLA, Biblioteka grada Beograda 1988, str. 54. Poezija; Nadrealizam. Očuvanost 4. Ђорђе Костић Рума, 1909 – Београд, 1995. 1909. Рођен је у свештеничкој породици. 1927. Завршио је Филозофски факултет у Београду, а затим је кратко боравио у Паризу. 1928. Са О. Давичом и Ђ. Јовановићем објавио је три свеске часописа Трагови, а свака је имала само по осам примерака. 1929. Са О. Давичом, Ђ. Јовановићем и Д. Матићем радио је на окупљању групе истомишљеника, медју којима су били А. Вучо, М. Дединац, М. Димитријевић, коју је Ристић назвао надреалистичком. 1930. Један је од уметника који су потписали манифест у алманаху Немогуће– LæImpossible, где је објавио и серију цртежа без наслова (стр. 32, 67, 104) и Три пута сан. 1931–1932. Са О. Давичом и Ђ. Јовановићем био је оснивач часописа Надреализам данас и овде. 1931. Са О. Давичом и Д. Матићем објавио је Положај надреализма у друштвеном процесу. 1933. Полиција га је ухапсила због револуционарне активности па је провео више месеци у затвору. 1934. Напустио је Београд и отпутовао у Лондон где је остао неколико година. 1936. Присуствовао је отварању надреалистицке излозбе у New Burlington Galleries у Лондону. Написао је монодраму Дан без ноћи (Београд, 1974). 1939. Са Д. Фрњем објавио је A. Serbo–croat Phonetic Reader у Лондону. 1944–1949. Радио је као уредник емисија за иностранство на Радио Београду. 1949–1978. Био је директор Института за експерименталну фонетику и патологију говора у Београду. 1968–1980. Редовно је посећивао Индију ради лингвистичких истраживања. Објавио је много стручних радова из упоредне лингвистике. 1972. Написао је књигу посвећену успоменама на надреализам До немогућег. 1976. Са М. Ристћем направио је књигу пастела и песама Pass–T–Elle (Calcutta). 1989. Објавио је књигу У средишту надреализма, чељуст дијалектике, посвећену надреалистичкој анкети из алманаха.

Gvido Tartalja : PRED-RATNE PESME , Plato 2013, str. 110. Priredili Ivo i Marko Tartalja. Očuvanost 4. Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac[1] čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu”.[2] Objavio je preko trideset knjiga, među kojima su „Pesma i grad”, „Lirika”, „Začarani krug”, „Srmena u gradu ptica”, zatim pesme za decu „Oživela crtanka”, „Šta meseci pričaju”, „Od oblaka do maslačka”, „Dedin šešir i vetar” i druge. Deo njegove zaostavštine nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u okviru porodične Zbirke porodice Tartalja.[3] Biografija Rođen je 25. januara 1899. godine u Zagrebu, u uvaženoj i staroj grofovskoj porodici Tartalja (hrv. Tartaglia, od ital. tartagliare: mucati, tepati), jednoj od poslednjih porodica sa tom titulom na Balkanu.[4][5] Izvorno porodično prezime zabeleženo u 15. veku bilo je Jakovlić, potom promenjeno u Tartalić, a naposletku u Tartalja.[5] Titulu grofova porodici je dodelio mletački dužd 1444. godine.[5] Osnovnu i srednju školu Gvido je završio u Splitu, a nakon položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[6] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava[6] i diplomirao je na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“.[6] U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza[1]. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme.[7] Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić.[8] Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[9] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka.[6] Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi.[10] Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu[11] na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci.[6] Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine [12]. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić.[13] Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja.

Petar Đuranović : KOMADI SMRTI ČISTE - Izabrane pjesme , Univerzitetska riječ Nikšić 1990, tvrdi povez, str. 296. Očuvanost 4. U Podgorici je 2002. umro crnogorski pjesnik, novinar i publicista Petar Đuranović. Rođen je 1930. godine. Bio je novinar «Omladinskog pokreta», «Mladosti», «Pobjede» i urednik Dokumentarnog programa Radio Titograda – Radija Crne Gore. Napisao je blizu petnaest knjiga poezije, a najpoznatije su «Raskršća», «Zajedno smo ubili boga», «Ljubav u Pelagoniji».

Najlepse francuske price SADRZAJ: Crveni balon Bela Griva ( samo 5 strana - preprican roman) Radio-lisica Patak i panter Izangrenov rep Zecic koji se hranio ruzama Rike s cuperkom Prica o Pen-Parasolu Vuk Pas Pri;a o veverici koja nikako nije htela da nauci da cisti A ako se lift ne zaustavi Izdavač: Prosveta, Beograd, 1964. Tvrd povez, 128 str. ćirilica Unutrašnjost dobro očuvana. Korice kao na slici. Skladište br.2

Moj prijatelj šeik u Sturebiju, Ulf Stark NOVO. Kreativni centar, Beograd, 2013. mek povez sa klapnama 112 strana Ulf je sasvim običan dečak koji živi u Sturebiju, mirnom predgrađu s privatnim kućama. Ali, kad je tada radio-amater pozvao u kuću pravog šeika, mama je postala nervozna. Šta treba spremiti za ručak kada ti u goste dolazi šeik?... A tu je, naravno, i devojčica u koju je Ulf beznadežno zaljubljen...

Najlepse francuske price SADRZAJ: Crveni balon Bela Griva ( samo 5 strana - preprican roman) Radio-lisica Patak i panter Izangrenov rep Zecic koji se hranio ruzama Rike s cuperkom Prica o Pen-Parasolu Vuk Pas Pri;a o veverici koja nikako nije htela da nauci da cisti A ako se lift ne zaustavi Izdavač: Prosveta, Beograd, 1964. Tvrd povez, 128 str. ćirilica Unutrašnjost dobro očuvana. Korice kao na slici. Skladište br.2

Knjiga je dobro očuvana, meki povez.

STANJE KNJIGE: Faktički nova knjiga, bez obzira na godinu izdanja.O IZDANJU: Zoran Stanojević - Kuća koja je pustila koren, Ćirpanov, Novi Sad, 1981, meki povez sa preklopom, 156 stranica, 195g.O KNJIZI: Duhovit roman za decu, uvek zabavnog Stanojevića, pisan u prvom licu, iz dečijeg ugla.O AUTORU: Zoran Stanojević (1942-2021) je bio jugoslovenski i srpski pisac za decu i odrasle, dramski pisac, prevodilac (preveo `Gospodar prstenova`), aforističar, satiričar i radio voditelj.6/20

STANJE PREDMETA: Solidno očuvana. Dečije žvrljotine na prvom i poslednjem listu, kao i koricama. O AUTORU: Slobodan Stanišić (Velika Gradusa, 9. jula 1939), jedan od najproduktivnijih i najčitanijih srpskih pisaca za decu i mlade, decenijama je prisutan na literarnoj sceni. Njegova poezija, proza i dramsko stvaralaštvo nagrađeni su gotovo svim nagradama koje se u Srbiji dodeljuju stvaraocima za decu i mlade. Živi i stvara u Beogradu gde je završio Filološki fakultet i Fakultet dramskih umetnosti, odsek dramaturgije. Crtao karikature za mnoge domaće i strane listove, tokom godina uređivao brojne radio i televizijske programe za koje je dobijao visoka priznanja i nagrade RTS. Bio je urednik dečjeg lista Neven, a potom časopisa Lenji Gaša, Zmaj, Čika Jova (Švajcarska), a od 1996—2001. odgovorni urednik Programa za decu i mlade RTS-a. Poznat je po velikom broju književnih susreta, na kojima glumi, recituje i crta na licu mesta, koristeći desetogodišnje iskustvo saradnje sa „Ježom“ dok je radio kao karikaturista. Prevođen je na engleski, ruski, beloruski, kineski, švedski, mađarski, rumunski, bugarski, slovački, rusinski... Objavio je više od 125 knjiga romana, zbirki priča i pesama, autor je i 12 antologija i scenarija za mnoge televizijska emisije i serije. NAPOMENA: Ostale predmete u mojoj ponudi možete proveriti preko sledećih linkova: - Kupindo: https://www.kupindo.com/Clan/Duduledu/SpisakPredmeta - Limundo: https://www.limundo.com/Clan/Duduledu

Шта да радиш ако ти се родитељи разведу : приручник намењен деци Винчестер, Кент ; Бејер, Роберта Врста грађе - приручник ; дечје, опште Издавање и производња - Београд : Креативни центар, 2005 Језик - српски ISBN - 86-7781-398-5 COBISS.SR-ID - 126268172 ŠP P6

Strujni kabl (ili kabel/kabal,kako neko kaze) za razne kucne aparate,tipa kasetofona,radio aparata,televizora,Sony play station-a,punjaca za baterije (Canon,Casio,Fuji,Nikon,Olympus,Panasonic,Pentax,Sony...),neke stampace,skenere i drugu kompjutersku opremu,itd.Pogledajte ulaz (deluje kao dva spojena kruga). NIJE za manje aparate,tipa elektricnog brijaca,masinice za sisanje/trimera i slicno. Crne boje,duzine oko 180 cm (tj. blizu dva metra). Ocuvan,ispravan. Svi kablovi su testirani (probani) i ispravni su (rade). Mozda jedan-dva imaju neku fleku od farbe.

RŠUM ZA DECU, IZBOR PESAMA I PRIČA, LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ ROĐEN 1939. GODINE U LJUBIŠU NA ZLATIBORU U PORODICI MILESE I MIHAILA RŠUMOVIĆA. U BEOGRADU JE UPOZNAO DUŠKA RADOVIĆA, POD ČIJIM UTICAJEM JE POČEO DA PIŠE PESME ZA DECU. RADIO JE NA RADIO BEOGRADU, ZATIM NA TELEVIZIJI BEOGRAD, GDE JE BIO AUTOR EMISIJA ZA DECU `HILJADU ZAŠTO `, `HAJDE DA RASTEMO` I `FAZONI I FORE` A ZA ČITAOCE `BLICA` PRIREDIO JE IZBOR SVOJIH NAJLEPŠIH PESAMA I PRIČA. NEVIDLJIVA PTICA VISINA PTICA CENTRALNO GREJANJE KLACKALICA UPOZORENJE ODA HLEBU NEVIĐENI PRONALAZAK TAPŠANJE POJAVA PRIBEGAVANJA MAŠINIZACIJA PRONAĐENA PROMAJA KORIST OD TELEVIZIJE UKRALI MU KREVET PRVA POMOĆ IZGUBLJENIMA JOŠ NAM SAMO ALE FALE ZAŠTO AŽDAJA PLAČE ŠTA MAJKE IZ LIVNA NISU ZNALE JEDNA SLATKA AŽDAJA AŽDAJA SVOM ČEDU TEPA SUNČANJE NA MESEČINI ŠKRGUT O RUKAMA ČEPRK O ŠARGANSKOJ REPI ZVEK O KOBRANU I VEČENEGI NARODALIJA O LETEĆOJ CRKVI ZUC O EDVARDOVOM PRSTENJU ISPRD O ČETIRI SOBARA BRUJ O VEČNOSTI MUK O UŠATIM MUDRACIMA PACERAJ O ČATURANGI FAZONI I FORE ZAŠTO JE BATA TUŽAN PESMA O ĆIRI DA LI JE TOČAK GLUP PROBLEM NEZAPOSLENOSTI RAŠA PRONALAZI NAOČARI MAGAREĆA KLUPA MIRA ALAPAČA NA MUKAMA NA AUTOBUSKOJ STANICI VIDOVITE PRIČE VID I ČVORAK VID I MAČOR Š ČVORAK ČEPA VIDA VID UČI NEZNANJE VID I ŽEDNI VRABAC VRABAC SREĆE STRANCA ĐURU VID ODBRINJAVA VRAPCA ODA ŠARGAREPI JEDNOG ZMAJA KRAJ ODJAVNA PESMA IZDAVAČ: RINGIER AXEL SPRINGER BIBLIOTEKA: BLIC BROJ STRANA: 63 FORMAT: 16 CM IMA 12 ILUSTRACIJA POVEZ: MEK

Dragoslav Grbić : LIRSKI FRAGMENTI, Novo pokolenje Beograd 1949, str. 32. Poezija. Očuvanost 3. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)

Dragoslav Grbić : SEPTEMBAR, Novo pokolenje Beograd 1954, str. 64. Poezija. Očuvanost 3. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)

Dragoslav Grbić : POD KAMENOM , Prosveta 1979, str. 56. Zbirka poezije. Očuvanost 4-. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)