Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanjU! Treba da se opsece knjiga! Cihlar Nehajev (Nehajev Cihlar), Milutin, hrvatski književnik i novinar (Senj, 25. XI. 1880 – Zagreb, 7. IV. 1931). Studij kemije s doktoratom završio u Beču 1903. Od 1904. radio je kao gimnazijski profesor u Zadru. God. 1905. pokrenuo je časopis Lovor, u prvom broju kojega je objavio poznati usklik »Gjalski. – Eto, to je moj program.« Iste je godine radio u Obzoru, 1907. uređivao je tršćanski Balkan. God. 1909–11. bio je asistent na Gospodarskom učilištu u Križevcima. Od 1911. živio je u Zagrebu kao književnik i novinar Obzora i Jutarnjega lista. Bio je dopisnik iz Pariza, Beograda i Praga. Godine 1926. izabran je za predsjednika Društva hrvatskih književnika. Isticao se enciklopedijskom nadarenošću, pisao je kazališne kritike, bio dobar poznavatelj likovne i glazbene umjetnosti. Vrlo se rano počeo baviti hrvatskom političkom poviješću. Ušavši 1912. u Jutarnji list, izazvao je nepovjerenje i osudu nacionalno-revolucionarne omladine. Između dvaju svjetskih ratova objavio je seriju portreta iz područja memoarske književnosti (S. Radić, A. Starčević, E. Kvaternik, Khuen-Héderváry i dr.). Pisao je eseje (Knjiga eseja, 1936) nadahnute velikim europskim književnim temama (o L. N. Tolstoju, G. Flaubertu, H. Ibsenu, A. Strindbergu, É. Zoli, Studija o Hamletu) te rasprave o istaknutim imenima (K. Š. Gjalski, A. Šenoa, V. Nazor, Ivan i Vladimir Mažuranić) i razdobljima nacionalne književnosti (O stogodišnjici hrvatskog preporoda/1830–1930/, 1931). Kao dobar poznavatelj teorijskih misli (G. M. C. Brandes, H. Taine) i intuitivan strastven čitatelj, Cihlar Nehajev se uvrstio među najistaknutije kritičare svojega doba. Književnim radovima javio se vrlo rano. Kao gimnazijalac surađivao je u litografiranoj Nadi i časopisu Nova nada, 1898. u zagrebačkome HNK-u izvedena mu je jednočinka Prijelom, a sljedeće godine i Svjećica. Bio je jedan od najutjecajnijih ideologa moderne i predstavnik naraštaja koji se u javnosti javio težnjom za europeiziranjem književnosti i s naglascima na artizmu, slobodi stvaranja i individualizmu. Već u prvim pripovijetkama (Nemoć, 1895; Bijednička smrt, 1896; U zadnjim plamsajima, 1896; Nebo i pakao, 1898) tematizirao je male ljude, zavirivao u unutrašnjost svojih junaka i prihvaćao neke izražajne forme J. Leskovara, kojemu je posvetio svoje ponajbolje kritičke stranice. Komentirajući osjetljive i pasivne likove Leskovarovih pripovijedaka i romana, ističe da je riječ o tekstovima temeljenima na vlastitim piščevim doživljajima. Ocjene koje je iznosio u kritičkim napisima prepoznatljive su i u dramskim tekstovima (Život, 1905; Spasitelj, 1916), pripovijetkama (Poloneza, 1902; Veliki grad, 1902; Zeleno more, 1902; Godiva, 1916; Iz neznanog kraja, 1918) te romanu Bijeg: povijest jednog našeg čovjeka (1909), koji mnogi kritičari drže najboljim romanom hrvatske moderne. Psiholabilni protagonist koji nije sposoban donositi odluke pogađa temeljnu duhovnu dispoziciju moderne. Izražajna razina romana u skladu je s tematskim slojem. Fabularni je tijek fragmentariziran i prelomljen mnogobrojnim refleksijama, što snažnije naglašava unutarnju duhovnu slojevitost samoga junaka. U sljedećoj stvaralačkoj fazi Cihlar Nehajev se okrenuo mirnijem i hladnijem izlaganju pa je pisao pripovijetke koje problematiziraju aktualna socijalna i etička pitanja ratnog i poratnoga razdoblja (Jubilej, 1927; Onaj žutokosi, 1929; Kostrenka, 1930). Zanimanje za povijest i politiku, psihološke nijanse u razvoju likova, modernizam forme i brigu za tradiciju izrazio je i u povijesnom romanu Vuci (1928). Romanu je prethodila opsežna studija Frankopani, objavljena u Jutarnjem listu (1927). Zahvativši građu iz hrvatske povijesti XVI. stoljeća, dokumentirajući sve povijesne podatke iz doba u kojem se ideja državotvornosti uobličavala u djelovanju Bernardina i Krste Frankapana, Cihlar Nehajev je ipak uvelike osuvremenio šenoinski model povijesnog romana. Glavni junak ima pravo na slabosti obična čovjeka, iskazuje se sumnja u vjerodostojnost jakoga dokumenta, naznačuje se povijesna ponovljivost i počinje se sumnjati u ideju povijesnog napretka. Suvremene analize opisuju roman kao početnu poziciju hrvatskoga novopovijesnog romana, modela koji će prevladavati u romanima I. Aralice, F. Šehovića i N. Fabrija. God. 1928. objavio je i Klupu na mjesečini, komediju vezanu uz kazališni svijet, a autor je i dramatizacije Šenoina povijesnog romana Čuvaj se senjske ruke. Svojim kritičarskim i autorskim radom Cihlar Nehajev je dokazao da se u svakome tekstu, neovisno o književnoj vrsti u kojoj se pisac izražava, skriva njegova osobna fotografija. Kao plodnom i svestranom autoru, pripadaju mu najznačajnije stranice nacionalne književnosti XX. stoljeća. Milutin Cihlar rodio se u Senju 1880. godine. Pučku školu i gimnaziju do šestog razreda pohađao je u Senju a završio u Zagrebu.[1] Studirao je kemiju u Beču. Doktorirao je filozofiju 1903. godine u Beču.[1] Radio je kao profesor u Zadru, gdje je 1905. godine pokrenuo list Lovor, a zatim u uredništvu časopisa Obzor u Zagrebu (1905.) i Balkan u Trstu (1907.). Kao novinar radio je u Jutarnjem listu, Obzoru i Agramer Tagblattu, a bio je i dopisnik iz Pariza, Beograda i Praga. Godine 1909. bio je asistent zemaljskog agrikulturnog zavoda u Križevcima.[1] Godine 1912. vjenčao se s Paulom rođenom Vuksan (Zagreb, 1. lipnja 1891. – Zagreb, 13. lipnja 1965.) i imali su troje djece: Nedu, Zvonimira i Milutina.[2] Godine 1926. bio je izabran za predsjednika Društva hrvatskih književnika.[3] Književno stvaralaštvo Jedan je od najznačajnih predstavnika književnosti hrvatske moderne. Pisao je romane, pripovijesti, novele te drame (Život, Spasitelj, Klupa na mjesečini) od kojih su dvije drame, Prielom i Svijećica, izvedene 1898. godine u Hrvatskom narodnom kazalištu.[2] U mladosti je pisao pjesme i već sa šesnaest godina napisao je odu Senju gradu završavajući je sa stihovima:`Dok god bude Nehaja i Senja, Vijat će se u njem stieg hrvatski!`[2] Veliki uspjeh postigao je novelama sakupljenim u zbirci Veliki grad u kojima fiksira moderne dekadentne intelektualce koji ne nalaze smisla u životu, nego se pasivno prepuštaju snatrenjima i lamentacijama. Povijesnoj tematici okrenuo se u romanu Vuci u kojem je interpretirao događaje iz hrvatske prošlosti i dao psihološki portret kneza krčkoga, senjskog i modruškog Krste Frankopana, a napisao ga je u spomen 400. obljetnice njegove smrti.[2] Roman je najzanimljiviji s književnoteorijskoga gledišta jer se upravo u njemu rastače šenoinska struktura povijesnoga romana i nagovještava dvadesetostoljetni tzv. novopovijesni roman. Njegov roman Bijeg karakterizira izrazira defabularizacija i pripovijedanje u tri tipa narativnog diskurza. Često ga izdvajaju kao najbolji roman hrvatske moderne. Također pisao je i studije i oglede o hrvatskim političkim ljudima, hrvatskim književnicima i o istaknutim europskim književnicima.[2] Djela Djela Milutina Nehajeva, Zagreb, 1900. Poraz i slavlje, Über den synthetischen Isopropylacetaldehyd und seine kondensationsprodukte, 1903. Bieg: povjest jednog našeg čovjeka / M. Nehajev, Zagreb, 1909. Studija o Hamletu / Milutin Nehajev, Zagreb, 1915. Veliki grad: novele / M. Nehajev, Zagreb, 1919. Vuci: o četiristotoj obljetnici smrti Krste Frankopana, kneza Krčkog, Senjskog i Modruškog: 27. IX. 1527 - 27. IX. 1927 / M. Nehajev, Zagreb, 1928. Posmrtno Rakovica: o 60. godišnjici smrti Eugena Kvaternika, Zagreb, 1932. (priredio dr. Blaž Jurišić) Knjiga eseja / Milutin Nehajev, Matica hrvatska, Zagreb, 1936. Djela Milutina Nehajeva, 1-8, Zagreb, 1944., 9-13, Zagreb, 1945. (urednik Mirko Matijević) Političke silhuete / Milutin Nehajev, Hrvatski izdavalački bibliografski zavod, Zagreb, 1945. Milutin Nehajev, Matica hrvatska, Pet stoljeća hrvatske književnosti, knj. 81., 82., Zagreb, 1964. Vuci / Milutin Cihlar Nehajev, Ljubljana, 1974. (priredio i pogovor napisao Krsto Špoljar) Izabrani kazališni spisi, Hrvatsko društvo kazališnih kritičara i teatrologa, Teatrologijska biblioteka, knj. 14., Zagreb, 1986. Vuci / Milutin Cihlar Nehajev, Eminex, Zagreb, 1993. Vuci / Milutin Cihlar Nehajev, Zagreb, 1995. (priredio Josip Vončina, naslovnu stranicu i crteže izradio Zvonko Grbašić) Bijeg / Milutin Nehajev, Katarina Zrinska, Zagreb, 1996 . Rakovica: o 125. godišnjici rakovičke bune i 125. godišnjici smrti Eugena Kvaternika / Milutin Nehajev, Karlovac, 1996., (predgovor Anđelko Mijatović), (Pretisak) Vuci / Milutin Cihlar Nehajev, Vinkovci, 1997. (priredio Krešimir Nemec) Spomen Grad Senj podigao mu je spomenik u Parku pjesnika i stavio spomen-ploču na rodnoj kući

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanjU! Treba da se opsece knjiga! Cihlar Nehajev (Nehajev Cihlar), Milutin, hrvatski književnik i novinar (Senj, 25. XI. 1880 – Zagreb, 7. IV. 1931). Studij kemije s doktoratom završio u Beču 1903. Od 1904. radio je kao gimnazijski profesor u Zadru. God. 1905. pokrenuo je časopis Lovor, u prvom broju kojega je objavio poznati usklik »Gjalski. – Eto, to je moj program.« Iste je godine radio u Obzoru, 1907. uređivao je tršćanski Balkan. God. 1909–11. bio je asistent na Gospodarskom učilištu u Križevcima. Od 1911. živio je u Zagrebu kao književnik i novinar Obzora i Jutarnjega lista. Bio je dopisnik iz Pariza, Beograda i Praga. Godine 1926. izabran je za predsjednika Društva hrvatskih književnika. Isticao se enciklopedijskom nadarenošću, pisao je kazališne kritike, bio dobar poznavatelj likovne i glazbene umjetnosti. Vrlo se rano počeo baviti hrvatskom političkom poviješću. Ušavši 1912. u Jutarnji list, izazvao je nepovjerenje i osudu nacionalno-revolucionarne omladine. Između dvaju svjetskih ratova objavio je seriju portreta iz područja memoarske književnosti (S. Radić, A. Starčević, E. Kvaternik, Khuen-Héderváry i dr.). Pisao je eseje (Knjiga eseja, 1936) nadahnute velikim europskim književnim temama (o L. N. Tolstoju, G. Flaubertu, H. Ibsenu, A. Strindbergu, É. Zoli, Studija o Hamletu) te rasprave o istaknutim imenima (K. Š. Gjalski, A. Šenoa, V. Nazor, Ivan i Vladimir Mažuranić) i razdobljima nacionalne književnosti (O stogodišnjici hrvatskog preporoda/1830–1930/, 1931). Kao dobar poznavatelj teorijskih misli (G. M. C. Brandes, H. Taine) i intuitivan strastven čitatelj, Cihlar Nehajev se uvrstio među najistaknutije kritičare svojega doba. Književnim radovima javio se vrlo rano. Kao gimnazijalac surađivao je u litografiranoj Nadi i časopisu Nova nada, 1898. u zagrebačkome HNK-u izvedena mu je jednočinka Prijelom, a sljedeće godine i Svjećica. Bio je jedan od najutjecajnijih ideologa moderne i predstavnik naraštaja koji se u javnosti javio težnjom za europeiziranjem književnosti i s naglascima na artizmu, slobodi stvaranja i individualizmu. Već u prvim pripovijetkama (Nemoć, 1895; Bijednička smrt, 1896; U zadnjim plamsajima, 1896; Nebo i pakao, 1898) tematizirao je male ljude, zavirivao u unutrašnjost svojih junaka i prihvaćao neke izražajne forme J. Leskovara, kojemu je posvetio svoje ponajbolje kritičke stranice. Komentirajući osjetljive i pasivne likove Leskovarovih pripovijedaka i romana, ističe da je riječ o tekstovima temeljenima na vlastitim piščevim doživljajima. Ocjene koje je iznosio u kritičkim napisima prepoznatljive su i u dramskim tekstovima (Život, 1905; Spasitelj, 1916), pripovijetkama (Poloneza, 1902; Veliki grad, 1902; Zeleno more, 1902; Godiva, 1916; Iz neznanog kraja, 1918) te romanu Bijeg: povijest jednog našeg čovjeka (1909), koji mnogi kritičari drže najboljim romanom hrvatske moderne. Psiholabilni protagonist koji nije sposoban donositi odluke pogađa temeljnu duhovnu dispoziciju moderne. Izražajna razina romana u skladu je s tematskim slojem. Fabularni je tijek fragmentariziran i prelomljen mnogobrojnim refleksijama, što snažnije naglašava unutarnju duhovnu slojevitost samoga junaka. U sljedećoj stvaralačkoj fazi Cihlar Nehajev se okrenuo mirnijem i hladnijem izlaganju pa je pisao pripovijetke koje problematiziraju aktualna socijalna i etička pitanja ratnog i poratnoga razdoblja (Jubilej, 1927; Onaj žutokosi, 1929; Kostrenka, 1930). Zanimanje za povijest i politiku, psihološke nijanse u razvoju likova, modernizam forme i brigu za tradiciju izrazio je i u povijesnom romanu Vuci (1928). Romanu je prethodila opsežna studija Frankopani, objavljena u Jutarnjem listu (1927). Zahvativši građu iz hrvatske povijesti XVI. stoljeća, dokumentirajući sve povijesne podatke iz doba u kojem se ideja državotvornosti uobličavala u djelovanju Bernardina i Krste Frankapana, Cihlar Nehajev je ipak uvelike osuvremenio šenoinski model povijesnog romana. Glavni junak ima pravo na slabosti obična čovjeka, iskazuje se sumnja u vjerodostojnost jakoga dokumenta, naznačuje se povijesna ponovljivost i počinje se sumnjati u ideju povijesnog napretka. Suvremene analize opisuju roman kao početnu poziciju hrvatskoga novopovijesnog romana, modela koji će prevladavati u romanima I. Aralice, F. Šehovića i N. Fabrija. God. 1928. objavio je i Klupu na mjesečini, komediju vezanu uz kazališni svijet, a autor je i dramatizacije Šenoina povijesnog romana Čuvaj se senjske ruke. Svojim kritičarskim i autorskim radom Cihlar Nehajev je dokazao da se u svakome tekstu, neovisno o književnoj vrsti u kojoj se pisac izražava, skriva njegova osobna fotografija. Kao plodnom i svestranom autoru, pripadaju mu najznačajnije stranice nacionalne književnosti XX. stoljeća. Milutin Cihlar rodio se u Senju 1880. godine. Pučku školu i gimnaziju do šestog razreda pohađao je u Senju a završio u Zagrebu.[1] Studirao je kemiju u Beču. Doktorirao je filozofiju 1903. godine u Beču.[1] Radio je kao profesor u Zadru, gdje je 1905. godine pokrenuo list Lovor, a zatim u uredništvu časopisa Obzor u Zagrebu (1905.) i Balkan u Trstu (1907.). Kao novinar radio je u Jutarnjem listu, Obzoru i Agramer Tagblattu, a bio je i dopisnik iz Pariza, Beograda i Praga. Godine 1909. bio je asistent zemaljskog agrikulturnog zavoda u Križevcima.[1] Godine 1912. vjenčao se s Paulom rođenom Vuksan (Zagreb, 1. lipnja 1891. – Zagreb, 13. lipnja 1965.) i imali su troje djece: Nedu, Zvonimira i Milutina.[2] Godine 1926. bio je izabran za predsjednika Društva hrvatskih književnika.[3] Književno stvaralaštvo Jedan je od najznačajnih predstavnika književnosti hrvatske moderne. Pisao je romane, pripovijesti, novele te drame (Život, Spasitelj, Klupa na mjesečini) od kojih su dvije drame, Prielom i Svijećica, izvedene 1898. godine u Hrvatskom narodnom kazalištu.[2] U mladosti je pisao pjesme i već sa šesnaest godina napisao je odu Senju gradu završavajući je sa stihovima:`Dok god bude Nehaja i Senja, Vijat će se u njem stieg hrvatski!`[2] Veliki uspjeh postigao je novelama sakupljenim u zbirci Veliki grad u kojima fiksira moderne dekadentne intelektualce koji ne nalaze smisla u životu, nego se pasivno prepuštaju snatrenjima i lamentacijama. Povijesnoj tematici okrenuo se u romanu Vuci u kojem je interpretirao događaje iz hrvatske prošlosti i dao psihološki portret kneza krčkoga, senjskog i modruškog Krste Frankopana, a napisao ga je u spomen 400. obljetnice njegove smrti.[2] Roman je najzanimljiviji s književnoteorijskoga gledišta jer se upravo u njemu rastače šenoinska struktura povijesnoga romana i nagovještava dvadesetostoljetni tzv. novopovijesni roman. Njegov roman Bijeg karakterizira izrazira defabularizacija i pripovijedanje u tri tipa narativnog diskurza. Često ga izdvajaju kao najbolji roman hrvatske moderne. Također pisao je i studije i oglede o hrvatskim političkim ljudima, hrvatskim književnicima i o istaknutim europskim književnicima.[2] Djela Djela Milutina Nehajeva, Zagreb, 1900. Poraz i slavlje, Über den synthetischen Isopropylacetaldehyd und seine kondensationsprodukte, 1903. Bieg: povjest jednog našeg čovjeka / M. Nehajev, Zagreb, 1909. Studija o Hamletu / Milutin Nehajev, Zagreb, 1915. Veliki grad: novele / M. Nehajev, Zagreb, 1919. Vuci: o četiristotoj obljetnici smrti Krste Frankopana, kneza Krčkog, Senjskog i Modruškog: 27. IX. 1527 - 27. IX. 1927 / M. Nehajev, Zagreb, 1928. Posmrtno Rakovica: o 60. godišnjici smrti Eugena Kvaternika, Zagreb, 1932. (priredio dr. Blaž Jurišić) Knjiga eseja / Milutin Nehajev, Matica hrvatska, Zagreb, 1936. Djela Milutina Nehajeva, 1-8, Zagreb, 1944., 9-13, Zagreb, 1945. (urednik Mirko Matijević) Političke silhuete / Milutin Nehajev, Hrvatski izdavalački bibliografski zavod, Zagreb, 1945. Milutin Nehajev, Matica hrvatska, Pet stoljeća hrvatske književnosti, knj. 81., 82., Zagreb, 1964. Vuci / Milutin Cihlar Nehajev, Ljubljana, 1974. (priredio i pogovor napisao Krsto Špoljar) Izabrani kazališni spisi, Hrvatsko društvo kazališnih kritičara i teatrologa, Teatrologijska biblioteka, knj. 14., Zagreb, 1986. Vuci / Milutin Cihlar Nehajev, Eminex, Zagreb, 1993. Vuci / Milutin Cihlar Nehajev, Zagreb, 1995. (priredio Josip Vončina, naslovnu stranicu i crteže izradio Zvonko Grbašić) Bijeg / Milutin Nehajev, Katarina Zrinska, Zagreb, 1996 . Rakovica: o 125. godišnjici rakovičke bune i 125. godišnjici smrti Eugena Kvaternika / Milutin Nehajev, Karlovac, 1996., (predgovor Anđelko Mijatović), (Pretisak) Vuci / Milutin Cihlar Nehajev, Vinkovci, 1997. (priredio Krešimir Nemec) Spomen Grad Senj podigao mu je spomenik u Parku pjesnika i stavio spomen-ploču na rodnoj kući

Kao na slikama Retko u ponudi 1928. Kompaktna je knjiga ali postoji mogućnost da se razdvoji pa je stavljena gumicakao zaštita Mihailo Avramović (Smederevo, 16. novembar 1864 — Beograd, 16. april 1945) je bio srpski publicista, naučni radnik i političar. Mihailo Avramović Mihajlo Avramović.jpg Mihailo Avramović Datum rođenja 16. novembar 1864. Mesto rođenja Smederevo Osmansko carstvo Datum smrti 16. april 1945. (80 god.) Mesto smrti Beograd DF Jugoslavija Osnivač je zemljoradničkog zadrugarstva u Srbiji. U Vranovu kod Smedereva osnovao je 1894. godine prvu zemljoradničku zadrugu.[1] Posebno je izučavao zemljoradničko zadrugarstvo u Nemačkoj i Italiji. Bio je upravnik Saveza zemljoradničkih zadruga u Srbiji, od osnivanja 1895. do 1927. Učestvovao je u osnivanju Međunarodnog zadružnog saveza u Londonu 1895. i bio član njegovog centralnog odbora skoro do smrti. Pokrenuo je i uređivao prvi zadružni list u Srbiji: Zemljoradničku zadrugu. Osnivač je Saveza zemljoradnika 1919. godine. Biran je za narodnog poslanika na izborima za Ustavotvornu skupštinu 1920.[2] Biografija Uredi Završio je Veliku školu u Beogradu. Bio profesor zadrugarstva na Poljoprivrednom fakultetu. Smatra se ocem srpskog zadrugarstva, kako po praktičnom radu (osnovao je prve zadruge krajem XIX veka i više decenija predsedavao Glavnim savezom srpskih zemljoradničkih zadruga), tako i po veoma obimnom publicističkom radu. Na polju zadrugarstva je radio sa Kostom Glavinićem. Glavna dela: 1910. Agrarni pokret u Srbiji 1908. Seoski radnici 1911. Naša agrarna politika 1912. Država i zadrugarstvo 1912. Zemljoradničke zadruge 1924. Trideset godina zadružnog rada 1928. Naše seljačko gazdinstvo 1934. Šta se dešava u svetu na zadružnom polju 1941. Sociologija zadrugarstva Danas njegovo ime nosi jedna ulica u beogradskom naselju Dedinje. Istorija seoskog seljackog drustva ...

CD CROATIA RECORDS CD 5756293 DVD 5754664 CROATIA RECORDS 2007 god. Pop,Easy Listening - REVIJSKI ORKESTRA HRAVATSKE RADIO TELEVIZIJE DIRIGENT TOMISLAV UHLIK - OLIVER DRAGOJEVIC;JOSIPA LISAC;VANNA;TEDI SPALATO;SVETLA VASSILEVA;BORIS MARTINOVIC;ANSAMBL LADO CD-1.Mercedes-Benz CD-2.My Way CD-3.It Was A Very Good Year CD-4.Put Ka Sreći CD-5.Don`t Cry For Me Argentina CD-6.Crazy CD-7.Over The Rainbow CD-8.Dok Razmišljam O Nama CD-9.17 Ti Je Godina Tek CD-10.Cheek To Cheek CD-11.Ljubav Se Zove Imenom Tvojim CD-12.Dalmatino Povišću Pritrujena CD-13.Night And Day CD-14.Feeling Good CD-15.Girl From Ipanima CD-16.Danas Sam Luda CD-17.Samo Jednom Se Ljubi CD-18.Kao Ti CD-19.I`ve Got You Under My Skin CD-20.Summertime CD-21.Vjeruj U Ljubav CD-22.Prolazi Sve CD-23.Moja Domovina DVD-1.Mercedes-Benz DVD-2.My Way DVD-3.It Was A Very Good Year DVD-4.Put Ka Sreći DVD-5.Don`t Cry For Me Argentina DVD-6.Crazy DVD-7.Over The Rainbow DVD-8.Dok Razmišljam O Nama DVD-9.17 Ti Je Godina Tek DVD-10.Cheek To Cheek DVD-11.Ljubav Se Zove Imenom Tvojim DVD-12.Dalmatino Povišću Pritrujena DVD-13.Night And Day DVD-14.Feeling Good DVD-15.Girl From Ipanima DVD-16.Danas Sam Luda DVD-17.Samo Jednom Se Ljubi DVD-18.Kao Ti DVD-19.I`ve Got You Under My Skin DVD-20.Summertime DVD-21.Vjeruj U Ljubav DVD-22.Prolazi Sve DVD-23.Moja Domovina

54409) PTIČIJE MLEKO , Božidar Kovačević , Zlatna knjiga Beograd 1935 , čudne , strašne i nestašne priče , čuo ih od patuljka pobauljka , od svrake budiranke i od starca bradojarca Čika Boža , Božidar Kovačević rođen je u Studenici, 26. 8. 1902, u činovničkoj porodici. Neretko u njegovoj biografiji piše da je rođen u Beogradu. Činjenica je da je on kao tek rođen donesen u Beograd i kršten i crkvi sv. Marka. Osnovnu školu i III mušku gimnaziju završio je u Beogradu. Studirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao stipendista francuske vlade proveo je godinu dana na Sorboni u Parizu na studijama, slušajući francusku i rusku književnost, rusku istoriju, sociologiju. Radio je kao pisar-dnevničar Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, profesor II muške gimnazije u Beogradu, referent za književnost i likovne umetnosti Ministarstva prosvete, naučni saradnik Instituta književnosti, upravnik arhiva SANU... Umro je u Beogradu 21. 5. 1990. godine. Bio je vaspitač prestolonaslednika Petra. Za vreme nemačke okupacije bio je u logoru na Banjici, zato što je 13.8.1941. odbio da potpiše `Apel srpskom narodu`. Pesnik, pripovedač, književni kritičar i istoričar književnosti, Božidar Kovačević je autor zapaženih studija iz istorije književnosti. Kao istaknuti pesnik između dva rata, zapažen je i po teorijsko programskom tekstu `Boj Apolonov s Marsijem - Prilog proučavanju našeg pesništva`. Njegovi radovi, pesme i proza, prevoženi su na: bugarski, češki, engleski, mađarski, nemački, ruski, slovački i slovenački. Takođe komponovane su i pesme `Mene je majka rodila` i `Dok ulica spi`... ilustrovao Vladimir Ivanović Žedrinski ; edicija Zlatna knjiga broj 46 ; tvrd povez, format 13 x 19 cm , ćirilica, potpisi na predlistu i naslovnoj strani , 160 strana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Telefon Ilus: Ine Borisove - Doktor Jojboli Ilus: Olge Puskarjove - Slavovodi Ilus: Viktora Kirilova - Ukradeno sunce Ilus: Eduarda Zarjanskog - Zbrka Ilus: Faine Larionove Jako lepe ilustracije! Veci format Kornej Ivanovič Čukovski (rus. Корне́й Ива́нович Чуко́вский, pravo ime Nikolaj Vasiljevič Kornejčukov; Sankt Peterburg, 31. mart 1882 - Moskva, 28. oktobar 1969) bio je ruski pesnik, pisac, književni kritičar, esejista, prevodilac i književni istoričar.[1][2] Čukovski je otac pisaca Nikolaja i Lidije. On je bio među najpopularnijim dečjim pesnicima. Njegove pesme „Doktor Jojboli“ (Doktor Aibolit, 1925), „Krokodil“ (Krokodil, 1916/17), „Mojdodir“ (Moidodыr, 1925), „Telefon“ i druge bile su popularne za čitanje kod mnogih generacija dece ruskog govornog područja. 1905. godine izdavao je satirički list „Signal“; od 1912. u Kuokoli (Finska) okupljao je slikare i pisce; od 1916. je bio na čelu izdanja za decu „Jedro“. Objavio je niz popularnih knjiga jezično inovativnih pesama s urbanim motivima. Prevodio je s engleskog (Volt Vitman, Mark Tven, Radjard Kipling), a od ruskih pisaca najviše pisao o N. A. Njekrasovu. Rođen je u Sankt Peterburgu, kao vanbračni sin Ekaterine Osipovne Kornejčukove, seljanke iz Poltave, i Emanuila Solomonoviča Levinsona, čoveka iz bogate jevrejske porodice, čiji je unuk bio matematičar Vladimir Rohlin. Levinsonova porodica nije dozvolila brak sa Kornejčukovom i par se na kraju rastao. Kornejčukova se preselila u Odesu sa Nikolajem i njegovim bratom. Levinson ih je neko vreme finansijski podržavao, do njegovog braka sa drugom ženom. Nikolaj je išao u gimnaziju u Odesi, gde je jedan od njegovih drugara bio Vladimir Žabotinski. Kasnije, Nikolaj je izbačen iz gimnazije zbog svog “niskog porekla”. Morao je da dobije svoju srednjoškolsku i univerzitetsku diplomu korespondencijom. Nakon što je naučio engleski, 1903-1905. je radio kao dopisnik londonskog lista za odeske novine, iako je najveći deo svog vremena provodio u britanskoj biblioteci umesto u galeriji za novinare u Skupštini. Po povratku u Rusiju, Kornej je počeo da prevodi engleska dela, pre svega Vitmana, i objavio nekoliko analiza savremenih evropskih autora, koje su ga dovele u vezu s vodećim ličnostima ruske književnosti i obezbedile prijateljstvo s Aleksandrom Blokom. Njegov uticaj na rusko književno društvo 1890ih ovekovečen je satiričnim stihovima Saše Černjija, uključujući i Korneja Belinskog (kao iluziju na čuvenog kritičara Belinskog). Kasnije je objavio nekoliko zapaženih književnih naslova, uključujući „Od Čehova do naših dana“ (1908), „Kritičke priče“ (1911) i „Lica i maske“ (1914). Takođe je objavljivao i satirični magazin „Signal“ (1905-1906)[1] i bio uhapšen zbog “vređanja vladajuće kuće”, ali je oslobođen nakon šest meseci zatvora. Tridesetih godina 20. veka Čukovski je intenzivno radio na teoriji književnog prevođenja (`Umetnost prevođenja` 1936. ponovo je objavljena pre izbijanja rata, 1941, pod naslovom `Visoka umetnost`) i na samom prevodu na ruski jezik (M. Tvena, O. Vajlda, R. Kiplinga i drugih, uključujući u obliku „prepričavanja“ za decu).[3] Tokom rata evakuisan je u Taškent. Najmlađi sin Boris umro je na frontu. Šezdesetih godina Čukovski je osmislio prepričavanje Biblije za decu. Za ovaj projekt privukao je pisce i književnike i pažljivo uređivao njihova dela. Sam projekat bio je vrlo težak zbog antireligijskog položaja sovjetske vlade. Knjigu pod nazivom Babilonska kula i druge drevne legende objavila je izdavačka kuća `Dječija književnost` 1968. godine. Međutim, vlasti su uništile čitav tiraž.[3] Posljednjih godina Čukovski je bio populararan; laureat niza državnih nagrada i nositelj ordena. U dači u Peredelkinu, u kojoj je posljednjih godina neprestano živio, dogovarao je sastanke sa okolnom decom, razgovarao s njima, čitao poeziju, na sastanke je pozivao poznate ljude, poznate pilote, umetnike, pisce i pesnike. Kornej Čukovski umro je 28. oktobra 1969. od virusnog hepatitisa. Na dači u Peredelkinu, u kojoj je pisac proživio veći dio svog života, sada radi njegov muzej.

Geografijska čitanka prof.dr.Milan Šenoa Zagreb 1918.g *3335*2020 Autor: Milan Šenoa Izdavač : Društvo hrvatskih srednjoškolskih profesora Zagreb 1918.g Povez broš-meki, stranica 223.latinica,Format 15 × 24 cm,Težin 310 grama Stanje knjige Vrlo dobro-stranice uredne nema ispisivanja, naknadno prekoričena kartonom .Milan Šenoa 2.7.1869. - 16.11.1961. Najstariji sin Augusta i Slave Šenoa. Nakon klasične gimnazije diplomirao je geografiju i povijest na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i doktorirao 1895. Radio je kao profesor geografije na zagrebačkoj gornjogradskoj gimnaziji, te zatim kao redovni sveučilišni profesor na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je bio i predstojnik Geografskog zavoda. Objavio je veliki broj znanstvenih djela, putopisa i članaka (`Rijeka Kupa i njeno porječje`; `Pontsko-jadranska razvodnica`; `Razvedenost istarskih i dalmatinskih otoka`, `Tipovi naših gradova`, ...). Također je bio književnik i prevodilac. Kroz književnost je prolazio tiho i samozatajno, jer je bio svjestan da nije lako stvarati i potvrditi se nakon slavnog oca Augusta Šenoe. Možda zbog toga nije nikada književnost pretvorio u svoju profesiju. Književno djelovanje počeo je novelom `Njuta` objavljenom u „Vijencu“ 1890. U prvoj komediji `Kako vam drago` iz 1893. ugledao se na Shakespeara, pa preuzima njegov naslov i djelomično karakterizaciju nekih likova. Radnju smješta u Dubrovnik 16. stoljeća, a zanimljivo je da su među likovima Marin Držić, Cvjeta Zuzorićeva i njen otac. Objavljuje povijesne drame `Kneginja Dora`, `Ban Pavao`, pripovjest `Exodus` i `Kvarnerske pripovjesti`. Izdaje povijesni roman `Posljednji krstaši kralja Andrije`, te biografiju `Moj otac`, u kojoj piše o povijesti obitelji i o svojim sjećanjima na oca Augusta koji je umro kada je Milanu bilo samo 12 godina. Milan Šenoa bio je i kazališni kritičar i feljtonist (piše o likovima i događajima Zagreba, što je rezultiralo posthumnim izlaskom knjige `O Zagrebu koješta`).

ХАРИ МАРТИНСОН ПУТ У КЛОКРИКЕ СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА БЕОГРАД 1962 КОЛО LV КЊИГА 376 ............................................................... ХАРИ МАРТИНСОН Једна фантастична животна биографија !!! Рођен 19О4, син поморског капетана, изгубио рано родитеље и одрастао у сиротишту. Отиснуо се на море у четрнаестој години и дуго година пловио под заставама разних нација - као мали на броду, ложач, кувар, лутао као просјак по великим лукама света, скитао по Индији, Европи и Јужној Америци. Био радник на железници, на плантажама, продавао новине и радио у једној кланици у Аргентини. Био у бразилској револуционарној војсци, коју је напустио пошто му је било свеједно да ли се гувернер Рио Гранде зове Голес или Дијас.... НЕОБРАЗОВАН : Основна школа и тешка година живота, како је сам говорио ... Његово путовање и лутање завршило се у једном санаторијуму за туберкулозу из кога је 1928. године побегао у Стокхолм. Писао песме, чланке и есеје и читао све што би му дошло до руке, без већег реда и система: Киплинга, Хумболта, Бергсона, Фројда, Д.Х. Лоренса, Сандберга, Томаса Елиота... `Пут у Клокрике` је његово најзрелије дело, после кога је примљен у Шведску академију.... 1974. године добија Нобелову награду за књижевност, али после лоших критика и инсинуација да је Нобелова награда била намештена, убија се исте године, У 47-ој години живота, тако што је маказама расекао сопствени стомак... У сваком случају `Пут у Клокрике` је изванредан роман, роман о СКИТНИЦАМА који је написао човек који је и сам био скитница. Садржи језгро Мартинсонове перипатетичке, номадске филозофије: МИР И КРЕТАЊЕ, филозофије коју Мартинсон у многоме дугује свом одушевљењу за Кину и учење Тао... ПРЕПОРУКА ЗА ЧИТАЊЕ !!! (МИХАЈЛО ГРУШИЋ) ...................................................... Превео са шведског МИХАИЛО СТОЈАНОВИЋ ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ ШИВЕН ПОВЕЗ 318 СТРАНИЦА БЕЗ ПЕЧАТА БЕЗ ПОТПИСА БЕЗ ПОДВЛАЧЕНИХ СТРАНА ЧИСТО ******** КОЛЕКЦИОНАРСКИ, 1962. година СОЛИДАН ПРИМЕРАК

62473) ZELENA PATROLA izviđačke priče , Danko Oblak , Mladost Zagreb 1981 , biblioteka Vjeverica, Pripovijetka Zelena patrola, po kojoj je autor i nazvao ovu zbirku izviđačkih dogodovština, na pragu je svojevrsne svečanosti: ona živi više od četvrt stoljeća! Nastala je u vrijeme nastajanja izviđačke organizacije, 1951, tiskana prvi put u listu Pionir u Zagrebu da bi je kasnije preštampavali u različitim izdanjima od glasila Saveza boraca do slovenskog Pionirskog lista - dramatizirali je za radio, adaptirali za strip, štampali u zasebnoj knjižici (1952) , priredili za dijafilm, a u Makedoniji je, zajedno s Torbom, Put- min makom, Drvima na cesti i Krastavcima« 28. čete, uvrstili u obveznu školsku lektiru, te je u Skoplju od 1958. godine do danas doživjela pet izdanja. Danko Oblak vrlo je aktivno sudjelovao u osnivanju izviđačke organizacije, te je Zelena patrola, kao i ostali tekstovi u ovom izdanju, usko povezana s praksom prvih izviđačkih četa i vodova (vod se isprva zvao patrola), brojnih izleta i logorovanja, igara, pohoda, logorskih vatri što znači da su sve pripovijetke i priče u knjizi koju imate u ruci plod osobna piščevog doživljaja, njegovog iskustva u radu s djecom i, razumije se, njegove želje da zbivanja osjeti i literarnim ticalom i oblikuje ih književno. Pisac Zelene patrole rođen je u Zagrebu 1921. godine, gdje se je školovao i živio do rata i kamo se vratio poslije oslobođenja. Sudionik je narodnooslobodilačke borbe od 1943. godine. U ratu je bio borac, politički radnik i komandir haubičke baterije na srijemskom frontu, učesnik je bitke za Beograd i Zagreb, oficir JNA do 1947. godine, četiri puta je odlikovan. Kao partizan vodio je svoj dnevnik i pisao književne crtice o ratnim stradanjima. treće izdanje , tvrd povez, format 17 x 21 cm , 165 strana, ilustracije Đuro Seder , plastifikacija na vrhu ćoškova leđne korice oguljena

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Marin Bego (Split, 16. studenoga 1881. — Zagreb, 24. rujna 1960.)[1] je bio hrvatski pripovjedač, romanopisac, novelist i putopisac. Po struci je bio odvjetnik. Otac je Vojislava Bege, hrvatskog akademika, profesora emeritusa i redovnog profesora Fakulteta elektrotehnike u Zagrebu. Rodio se je u Splitu 1881. godine. Pučke je škole pohađao u nekoliko gradova: u rodnom Splitu, Šibeniku i Kninu. Za srednje školovanje imao je klasičnu gimnaziju koju je pohađao u Sinju i Splitu. U Beču i Zagrebu studirao je pravo. U Zagrebu je prvi put doktorirao 1909., a u Lavovu drugi put, 1912. godine. Poslije studija bio je na sudskoj praksi u Trstu i Rovinju. Radio je kao odvjetnik u nekoliko gradova: kraće vrijeme u Trstu, Voloskom, Pazinu i rodnom Splitu. Prevodio je s latinskog i grčkog. Napisao je i knjigu putopisa Niz našu obalu. Knjiga je doživjela tri izdanja: dva u Splitu (1912. i 1979) i jedno u Zagrebu (1944). Nema mnogo putopisa u našoj književnosti koji su doživjeli tri ili više izdanja. Zanimljivo je zagrebačko izdanje putopisa. Ne samo da je to prošireno izdanje, već je to izdanje ukrašeno s devet crteža različitih gradova, koji se obrađuju u putopisima. Jedan od tih crteža odnosi se na Trst, dao ga je slikar Bruno Bulić, rođeni Tršćanin. Dok je boravio u Trstu, bio je urednikom lista Balkana od 1908. do 1909. godine. Od 1910. izdavao je kalendar Jadran zajedno s Milutinom Cihlarom Nehajevim. Djela Djela Marina Bege:[4][5] S mora, 1911. Niz našu obalu, 1912. Novele, 1916. U očekivanju, 1917. Eva: deset odabranih novela, 1925. Vječna varka: roman iz splitskog života, 1928. Djeca ulice: drama iz suvremenog života u tri čina s predigrom, 1943.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Deset odabranih novela Marin Bego (Split, 16. studenoga 1881. — Zagreb, 24. rujna 1960.)[1] je bio hrvatski pripovjedač, romanopisac, novelist i putopisac. Po struci je bio odvjetnik. Otac je Vojislava Bege, hrvatskog akademika, profesora emeritusa i redovnog profesora Fakulteta elektrotehnike u Zagrebu. Rodio se je u Splitu 1881. godine. Pučke je škole pohađao u nekoliko gradova: u rodnom Splitu, Šibeniku i Kninu. Za srednje školovanje imao je klasičnu gimnaziju koju je pohađao u Sinju i Splitu. U Beču i Zagrebu studirao je pravo. U Zagrebu je prvi put doktorirao 1909., a u Lavovu drugi put, 1912. godine. Poslije studija bio je na sudskoj praksi u Trstu i Rovinju. Radio je kao odvjetnik u nekoliko gradova: kraće vrijeme u Trstu, Voloskom, Pazinu i rodnom Splitu. Prevodio je s latinskog i grčkog. Napisao je i knjigu putopisa Niz našu obalu. Knjiga je doživjela tri izdanja: dva u Splitu (1912. i 1979) i jedno u Zagrebu (1944). Nema mnogo putopisa u našoj književnosti koji su doživjeli tri ili više izdanja. Zanimljivo je zagrebačko izdanje putopisa. Ne samo da je to prošireno izdanje, već je to izdanje ukrašeno s devet crteža različitih gradova, koji se obrađuju u putopisima. Jedan od tih crteža odnosi se na Trst, dao ga je slikar Bruno Bulić, rođeni Tršćanin. Dok je boravio u Trstu, bio je urednikom lista Balkana od 1908. do 1909. godine. Od 1910. izdavao je kalendar Jadran zajedno s Milutinom Cihlarom Nehajevim. Djela Djela Marina Bege:[4][5] S mora, 1911. Niz našu obalu, 1912. Novele, 1916. U očekivanju, 1917. Eva: deset odabranih novela, 1925. Vječna varka: roman iz splitskog života, 1928. Djeca ulice: drama iz suvremenog života u tri čina s predigrom, 1943.

heder ljubičasta vila dugina čarolija bel muni cica i drugari dosadno mi je ne znam šta da radim slučaj romeo eliza pričeli gvera škola klizanja srebrne klizaljke iznenadjenje linda čapman monster high monstrumska škola liza harison škola za princeze princeza emili i lepa vila vivijan frenč vlada stojiljković sa mnom ima neka greška keti kesidi zasijaj dejzi star marija žeželj moj slatki život dugina čarolioja kajli,karnevalska vila dejzi medouz škola klizanja ljubičaste klizaljke prijatelji linda čapman Mek povez Dobro ocuvano. Visina postarine je za slanje putem preporucene tiskovine. Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: http://www.kupindo.com/Clan/miloradd/SpisakPredmeta

Ediciju Moja prva knjiga sa aktivnostima čine četiri naslova prilagođena uzrasnom dobu deteta. Osmišljena je tako da mališani usvoje neverovatne informacije iz različitih oblasti, kao i da se oprobaju u mnogim zanimljivim aktivnostima, a sve to zahvaljujući principima Montesori metoda, kojim se znanje razvija putem čula, praktičnim iskustvom i neposrednim eksperimentisanjem! U skladu sa principima Montesori programa, ova knjiga sadrži niz kreativnih igara i zadataka. Koje igre i aktivnosti možemo raditi u kući? I kako možemo opremiti i urediti kuću po Montesori principu? U ovoj knjizi pronaći ćete odgovore na ta pitanja, kao i zabavne aktivnosti koje obuhvataju praćenje linija, prepoznavanje i bojenje oblika i lepljenje nalepnica.

Ediciju Moja prva knjiga sa aktivnostima čine četiri naslova prilagođena uzrasnom dobu deteta. Osmišljena je tako da mališani usvoje neverovatne informacije iz različitih oblasti, kao i da se oprobaju u mnogim zanimljivim aktivnostima, a sve to zahvaljujući principima Montesori metoda, kojim se znanje razvija putem čula, praktičnim iskustvom i neposrednim eksperimentisanjem! U skladu sa principima Montesori programa, ova knjiga sadrži niz kreativnih igara i zadataka. Koje igre i aktivnosti možemo raditi u kući? I kako možemo opremiti i urediti kuću po Montesori principu? U ovoj knjizi pronaći ćete odgovore na ta pitanja, kao i zabavne aktivnosti koje obuhvataju praćenje linija, prepoznavanje i bojenje oblika i lepljenje nalepnica.

Ediciju Moja prva knjiga sa aktivnostima čine četiri naslova prilagođena uzrasnom dobu deteta. Osmišljena je tako da mališani usvoje neverovatne informacije iz različitih oblasti, kao i da se oprobaju u mnogim zanimljivim aktivnostima, a sve to zahvaljujući principima Montesori metoda, kojim se znanje razvija putem čula, praktičnim iskustvom i neposrednim eksperimentisanjem! U skladu sa principima Montesori programa, ova knjiga sadrži niz kreativnih igara i zadataka. Koje igre i aktivnosti možemo raditi u kući? I kako možemo opremiti i urediti kuću po Montesori principu? U ovoj knjizi pronaći ćete odgovore na ta pitanja, kao i zabavne aktivnosti koje obuhvataju praćenje linija, prepoznavanje i bojenje oblika i lepljenje nalepnica. Povez knjige : broširani Strana : 40 Format knjige : 217x273x7 mm Pismo : ćirilica

Нет ничего дороже правды. Любимые рассказы русских классиков для детей Издательство: Даръ, Москва, 2011. Серия:Читаем сами картон колорне илустрације руски језик СОДЕРЖАНИЕ/садржај Сергей Тимофеевич Аксаков Грачи прилетели Гнездо Сурка Николай Георгиевич Гарин-Михайловский Книжка счастья Всеволод Михайлович Гаршин Лягушка-путешественница Максим Горький (Алексей Максимович Пешков) Воробьишко Из рассказов о детстве Владимир Иванович Даль Война грибов с ягодами Девочка Снегурочка Журавль и Цапля Борис Степанович Житков Как утонул пароход Пожар в море Приключения «Партизана» Почта Вечер... U ovoj knjizi naći ćete divne priče koje su uvrštene u ruske klasike. Glavni junak tih priča je starac Mazaj, žaba putnica, Mačak u čizmama i mnoge druge... Knjiga je bogato ilustrovana, a ilustracije su radili čuveni umetnici.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Frédérique Papy-Lenger (12. kolovoza 1921. - 9. siječnja 2005.) bila je belgijska matematičarka i matematičarka aktivna u pokretu Nove matematike 1960-ih i 1970-ih. Rani život i obrazovanje Frédérique Lenger rođena je 12. kolovoza 1921. u Arlonu u Belgiji kao jedna od tri kćeri odvjetnika. Nakon studija klasike u Lycée Royal d`Arlon, studirala je za licencijat matematike na Université libre de Bruxelles od 1939. do 1943. Sveučilište je službeno zatvoreno 1941. kako bi se spriječilo njegovo preuzimanje od strane njemačke okupacije, a njezin studij je nastavljen u tajnosti. [1] Godine 1968. završila je doktorat s dvodijelnom disertacijom, jednim dijelom o matematičkom obrazovanju, a drugim o geometrijskim transformacijskim grupama.[1][2] Karijera Od 1947. do 1950. Lenger je predavala matematiku na l’Ecole Decroly, dok je radila kao asistentica matematičaru Paulu Liboisu, koji joj je predložio da provodi istraživanja koja uključuju projektivnu geometriju i trialitet. Ovo je postalo preteča rada drugog Liboisovog učenika, Jacquesa Titsa. Godine 1950. Lenger se pridružio matematičkom fakultetu Lycée Royal d`Arlon; 1957. imenovana je prefektom u Arlonu i ravnateljicom Državne normalne škole u Arlonu.[1] Postala je profesorica matematike na Berkendael State Normal School u Bruxellesu 1960. Godine 1961., s nekoliko drugih matematičara, postala je jedan od osnivača Centre Belge de Pédagogie de la Mathématique (Belgijski centar za pedagogiju matematike). Od 1974. do 1980. radila je u SAD-u, na Comprehensive School Mathematics Programme u St. Louisu, Missouri. U Berkendael se vratila 1980. Umirovljena je 1981., ali je nastavila raditi kao volonterka u Francuskoj školi u Nivellesu do 1992. [1] Prilozi Lenger je započela svoj rad na razvoju modernog školskog kurikuluma matematike 1958., radeći s Willyjem Servaisom i uz konzultacije s Georgesom Papyjem, za kojeg se udala 1960. [1]. S Madeleine Lepropre, Lenger je vodio eksperimentalni program obuke za odgajatelje u dječjim vrtićima temeljen na novom kurikulumu 1958.-1959., i bio je ohrabren entuzijazmom koji su učenici vrtića pokazali za materijal.[3] S Papyjem je sredinom 1960-ih razvila srednjoškolski matematički program u šest svezaka koji se temelji na principima teorije skupova i apstraktne algebre.[4] Bila je pozvani plenarni govornik na prvom Međunarodnom kongresu o matematičkom obrazovanju, gdje je govorila o metodi `minikompjutera` za podučavanje aritmetike binarnih brojeva za školsku djecu.[1][5] Postala je predsjednica osnivačica Međunarodne istraživačke grupe za matematičku pedagogiju 1971. godine.[1] Njezine knjige uključuju L`enfant et les graphes (Didier, 1968), Mathématique moderne (Didier, 1970), Moderna matematika (dva toma, Collier, 1968 i 1969), Graph Games (Crowell, 1971),[6] i Graphs and the Child (Harvard University Press, 1979). Također je izradila mnoge obrazovne brošure kroz Belgijski centar za pedagogiju matematike i Sveobuhvatni školski matematički program.

Oto Bihalji Merin - Nevidljiva kapija Tragigroteska Kosmos, Beograd, 1956. Mek povez, 214 strana. Oto Bihalji Merin (Zemun, 3. januar 1904 — Beograd, 22. decembar 1993) je bio srpski i jugoslovenski književnik, publicista i istoričar umetnosti, jevrejskog porekla. Biografija Početkom XX veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu. U nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofke tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“. U Beograd se vratio 1928. godine, gde je bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit. Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji... Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kranjevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao oficir. Nakon završetk rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Priznanja Šezdesetih godina, u Austriji dobio je Herderovu nagradu za „sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti“, a u Nemačkoj je kao prvi Jugosloven dobio `Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma`. Srpska izdanja knjiga * Savremena nemačka umetnost, Beograd, Nolit, 1955. * Jugoslovenska skulptura HH veka, Beograd, Jugoslavija, 1955. * Nevidljiva kapija, Beograd, Kosmos, 1956. * Susreti sa mojim vremenom, Beograd, Prosveta, 1957. * Umetnost naivnih u Jugoslaviji, Beograd, Jugoslavija, 1959. * Prodori moderne misli, Beograd, Nolit, 1962. * Graditelji moderne misli, Beograd, Prosveta, 1965. * Maske sveta, Beograd, Vuk Karadžić, 1970. * Jedinstvo sveta u viziji umetnosti, Beograd, Nolit, 1974. * Revizija umetnosti, Beograd, Jugoslavija, 1979.

Nažalost kreće od 81 strane Stanje se može videti na slikama Zadar 1914 MIRKO KOROLIJA - PESME , ZADAR 1914 IZDANJE KNJIŽARE ENRIKO DE ŠENFELD 292 strane Fali prvih 80. Mirko Korolija (Kistanje, 9. septembar 1886 — Šibenik, 10. jul 1934) srpski književnik i političar [1]. Mirko Korolija Datum rođenja 9. septembar 1886. Mesto rođenja Kistanje Austrougarska Datum smrti 10. jul 1934. (47 god.) Mesto smrti Šibenik Kraljevina Jugoslavija Biografija Уреди Mirko Korolija je rođen u Kistanjama u Bukovici. Otac Ćirilo bio je sekretar kistanjske opštine, a majka Marija, rođena Cvijetić, rodom iz Drniša, bila je upravnica Kistanjske pošte. Osnovnu školu je završio u rodnim Kistanjama. U Zadru upisuje „Cesarsko Kraljevsku Veliku Gimnaziju“ gdje počinje pisati pjesme, a prve stihove objavljuje već 1898. godine u Nevenu Jove Jovanovića Zmaja. Profesor maternjeg jeazika mu je Vladimir Nazor. U Pragu Korolija završava pravni fakultet na kojem stiče zvanje doktora pravnih nauka. U to vrijeme objavljuje u svim značajnim srpskim i hrvatskim časopisima. Od 1912. godine službovao je u Kistanjama, a potom u Zadru do 1919. godine kada je postavljen za sekretara Ministarstva prosvjete u Beogradu. Bavljenje politikom je započeo 1921. godine u članstvu Jugoslovenske napredne nacionalne omladine, a od 1922. je predsjednik Direktorijuma Organizacije jugoslovenskih nacionalista, Orjune. Zbog svoje bolesti penzionisan je 1922. godine, ali je i dalje radio kao dramaturg u Splitskom pozorištu. Od 1925. godine sve je manje politički aktivan ali i dalje piše tekstove u Orjuninom listu Pobjeda. Za upravnika Oblasnog narodnog pozorišta u Sarajevu postavljen je 1928. godine. Od 1930. godine u Politici objavljuje seriju putopisno-reportažnih tekstova o krajevima i narodu sjeverne Dalmacije, Primorja. Umro je u Šibeniku, gde je i sahranjen, a njegovi zemni ostatci su 1950. godine preneseni u porodičnu grobnicu u Kistanje [2] Od 2008. godine ulica Nova 29, u Busijama, prigradskom naselju Beograda, nosi ime po Mirku Koroliji[3]. Djela Уреди Pesme, 1914. Zidanje Skadra, lirska drama, premjerno prikazana u HNK u Zagrebu, 1920. Nove pesme, 1930. Pesme, Srpska književna zadruga, Beograd 1933. Izabrana dela, priredio Jovan Radulović, Srpska književna zadruga i BIGZ, Beograd 1996.

Doktorska disertacija Bosko Petroic, svrseni bogoslov Sremski Karlovci Godina : 1901 Stranica : 111 Stanje : Lose ocuvana knjiga. Naslona strana i sledecih 20ak stranica nemaju veci ili manji deo desnog coska, takodje zadnjoj korici nedostaje manji deo.Vidljiv trag vlage verovatno na prvoj i na par poslednjih stranica. Knjiga je kompaktna, ceo tekst je vidljiv, nije podvlaceno, veoma retko u ponudi, nisam je nasao jos negde. ПЕТРОВИЋ Бошко – професор, новинар и књижевник (Параге, 10. X 1869 – Скопље, 7. VIII 1913). Користио је псеудониме Жељски и Стеванов. Гимназију је завршио у НСаду а богословију у Сремским Карловцима. Од 1894. је у Бечу студирао филозофију и германистику на универзитету и, упоредо, певање на конзерваторијуму. Дипломирао је и докторирао из области филозофије дисертацијом „Студије и критика на психофизички монизам“, која је у 1901. штампана у Сремским Карловцима. Радио је као професор у гимназијама у Сарајеву (од 1901), у Тузли (1904) и од 1905. у НСаду. После завршених школских испита у јуну 1913, за време српско-бугарског рата, као ратни дописник сарајевских листова „Српска ријеч“ и „Трибуна“ прикључио се штабу Треће српске армије. Умро је од колере у Скопљу. Писао је песме, приповетке и романе и објављивао их у „Јавору“, „Стражилову“, „Бранковом колу“, „Босанској вили“, „Летопису Матице српске“, „Застави“ и у сарајевској „Нади“. Јављао се и чланцима из филозофије и естетике, као и књижевним и позоришним критикама. Написао је позоришну игру у 3 чина Наш човек, која је била приказана у СНП 15. XII 1908, али без успеха. У својој брошури Српско народно позориште у Новом Саду 1907-1908. године (НСад 1908) критиковао је рад управе СНП у тој сезони и тражио да се проведу корените промене у репертоару, нарочито указујући на недостатак савремене домаће драме. Предлагао је да се отвори глумачка школа и да се већа пажња посвети ђачким представама у НСаду. Дао је детаљну анализу драматуршког рада у новосадском театру. Интересовали су га и стари јужнословенски ћирилски кодекси и у својој књизи Из старе српске књижевности (Сремски Карловци 1913) регистровао је и описао четрдесет рукописа, међу њима и познати Барањски препис Душановог законика из XVI века.

SARAJEVO,1937. meki povez. str. 71, dim. 21 x 14 cm. naslovna i ilustracije(drvorez) BRANKO SOTRA,IMA POSVETU I PAR ZUTIH MRLJA,LISTOVI CVRSTI NE ISPADAJU vise autora: markovic,cengic,softa,simic,dizdar,ujevic,mihic,grbic,kusan,kovac,kikic,bakula Бранко Шотра (Козице код Стоца 31. јануар 1906 — Стокхолм 21. мај 1960) је био српски сликар. Бавио се сликарством, графиком, примијењеном умјетношћу и ликовном критиком. Сликар Бранко Шотра рођен је у селу Козице код Стоца. Краљевску умјетничку школу завршио је у Београду 1929. године. У време студирања повезао се са Комунистичком партијом Југославије, па је због комунистичке делатности био више пута затваран. Службовао је у Охриду као стручни учитељ за дуборез у тамошњој Државној мушкој занатској школи. Након две године пребачен је у Вршац за наставника цртања у Мушкој занатској школи. За све време је сликао: портрете, пејзаже, што више тога, како би могао да их покаже у Београду. Хтео је да његова прва самостална изложба буде баш у престоници. Међутим, избио је Други светски рат и Бранко Шотра мобилисан у војску а сви његови радови су се загубили у току рата. Након капитулирања Краљевине Југославије наставио је да ратује борећи се у редовима НОВ и ПОЈ на просторима Херцеговине, Црне Горе, Косова и Метохије и Србије. Након рата радио је на формирању Дома Југословенске народне армије у Београду, а касније је постављен за његовог начелника. Био је управник Војног музеја у Београду у периоду његове обнове. За редовног професора и првог ректора Академије за примјењену умјетност у Београду изабран је 1948. године и на тој дужности се задржао до 1956. године. Умро је изненада 21. маја 1960. године у Стокхолму. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду. У уметнички живот Бранко Шотра је ушао тридесетин година двадесетог века и то као сликар, да би се касније кроз живот све више окретао графици. Када је постао професор на Академији примењених уметности графика и дуборез су му постали главна преокупација.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I izdanje! Ilustrovao: Ninoslav Kunc Josip Ivanković (Žednik, ?) je bio vojvođanski hrvatski političar i javni djelatnik. Rodio se u selu Žedniku u velikoj obitelji iz koje su ponikli brojni redovnici i redovnice. Osnovnu školu je završio u rodnom selu, a srednju školu je pohađao u Subotici. U Subotici je studirao na Ekonomskom fakultetu, na kojem je 1982. diplomirao na poljoprivrednom smjeru. Nakon studija je radio u subotičkim poduzećima. Još kao mlada osoba se uključio u javni i kulturni život hrvatske zajednice. Nakon uvođenja višestranačja i mogućnosti slobodnih izbora, politički se angažirao, pa je tako bio najmlađim među osnivačima Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini. Bio je općinskim vijećnikom u jednom mandatu, a danas je vijećnikom u Hrvatskom nacionalnom vijeću Republike Srbije. Predsjednikom je obnovljene hrvatske ustanove Pučke kasine 1878. Mati Kata Ivanković je hrvatska pjesnikinja. Rođen je 18. lipnja 1957. godine u brojnoj obitelji oca Grge i majke Kate, rođ. Stantić, među kojima su svećenik Franjo i časna sestra Nada. Osnovnu i srednju školu završio je u rodnom gradu, kao i Ekonomski fakultet, stekavši zvanje diplomirani ekonomist. Kao ugledni i aktivni član, bio je kandidat DSHV-a na lokalnim i pokrajinskim izborima 1992. godine. Koncem 1990-ih osnivač je Hrvatskog narodnog saveza, čiji je i kandidat za izbore za Skupštinu općine Subotice u okviru koalicije Demokratska opozicija Srbije – DOS-a u rujnu 2000. godine. Na istima je izabran za vijećnika Skupštine općine Subotica. Kao vijećnik SO Subotica, bio je i elektor na izborima za prvi saziv Hrvatskog nacionalnog vijeća, a kao kandidat liste koju je predvodio Forum hrvatskih institucija i organizacije izabran je i za vijećnika HNV-a (2003. – 2010.) Osnivač je Instituta „Ivan Antunović“ i višegodišnji član njegovih upravnih tijela, zatim Pučke kasine, čiji je predsjednik bio u dva mandata i glavni urednik Glasnika Pučke kasine, Ogranak Matice Hrvatske Subotica te član Hrvatskog akademskog društva.

Živi Lješevi u kući smrti na Banjici *6772*02-2023 Jerko Dobrič autor vlastita naklada autora štampano u decembru 1945.g Povez broš-naknadno karton,latinica,182.sreana, format; 20,5 x 14,5 cm, težina 170.grama DORBIĆ, Jerko, političar, novinar i publicist (Šibenik, 30. IX. 1880 — Šibenik, 3. IV. 1960). Od 1900. do 1914. sudjeluje u radu Austrijske socijaldemokratske radničke stranke te u njezinim autonomnim južnoslavenskim sekcijama u Trstu, u Istri i u Dalmaciji, a bio je i tajnik Socijaldemokratske stranke Dalmacije. Radio je i na sindikalnom organiziranju u Dalmaciji. Za općeg štrajka pomoraca u Trstu 1902. uhićen je u Rimu zbog poticanja na pobunu u Puli. U Beču je svjedočio na procesu šibenskom socijalistu N. Njegušu zbog pokušaja atentata na ministra V. Hochenburgera (1911). God. 1914. na Kongresu Socijaldemokratske stranke u Beču bio je isključen iz stranke. Suradnik je socijalističkih listova Socijalista, Sloboda, Glas malog puka, Glas radnog naroda, Slobodna riječ, Crveni barjak i dr. Pokreće i uređuje listove Il Proletario (Pula 1900–01), satirični list Štipavac (Split—Trst 1911) te Izborni listak Socijaldemokratske stranke u Dalmaciji (Split 1911). Širi nacionalne i internacionalističke, socijalne i političke, antiklerikalne i ateističke ideje socijalističkog pokreta. Za I. svjetskog rata živi u Švicarskoj, između dvaju ratova u Splitu i Zemunu baveći se poduzetništvom. Ne sudjeluje u radničkom pokretu, a članke objavljuje u Borbi (1924), Dalmatinskom Hrvatu (1924) i Subotičkom glasniku (1927), npr. o gospodarstvu Dalmacije, o Italiji i fašizmu. U Zemunu ga je uhitio Gestapo 1941. i zatočio u logoru na Banjici (Beograd), gdje je do kolovoza 1942, zatim u policijskom zatvoru u Zemunu do potkraj 1942, a poslije živi u Šibeniku. Nakon rata objavio je o logoru svoje doživljaje i viđenja u kombiniranoj knjizi sjećanja i dnevnika. DJELA: Abbasso la maschera! Pola 1901. — La crisi di un’anima ovvero la prevenzione contro l’amore. Spalato 1908. — Božić i žrtvovanje sv. mise. Zagreb 1910. — Šta da radimo posle rata? Ženeva 1916. — Ekonomska struktura Dalmacije (u: Privreda i socijalna struktura Dalmacije. Split 1929, 14–23). — Zašto se progone Jevreji? Split—Zagreb 1939. — Živi lješevi u kući smrti u Banjici. Beograd 1945.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Coskovi i ivice korica malo iskrzane, nista strasno, sve ostalo uredno! Ilustracije: Dusan Petricic Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1939) srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor kultnih dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 90 knjiga, uglavnom za decu, a jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.[1] Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.[2] Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Ljubivoje Ršumović rođen je u selu Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine, od oca Mihaila i majke Milese Ršumović. Dalji preci su mu Okiljevići od Gacka.[3] Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. Diplomirao je 1965. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku komparativne književnosti. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u Užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. U Beogradu je upoznao Duška Radovića, pod čijim uticajem je počeo da piše pesme za decu. Na njegovo stvaralaštvo takođe je uticao i Jovan Jovanović Zmaj, ali i pedagoška doktrina Džona Loka.[1] Od 1965. godine radio je u redakciji programa za decu na Radio Beogradu, kao autor emisija „Utorak veče - ma šta mi reče`, „Subotom u dva` i „Veseli utorak`. Tri godine nakon toga prešao je u Televiziju Beograd, gde je bio autor emisija za decu „Hiljadu zašto“, „Hajde da rastemo“, „Dvogled” i „Fazoni i fore“, koja je imala preko sto četrdeset epizoda.[1] Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao preko šest stotina emisija, a osim programa za decu, bio je autor i nekoliko dokumentarnih programa, poput serije „Dijagonale - priče o ljudima i naravima`. Objavio je 86 knjiga, uglavnom za decu, a njegova dela prevedena su na više stranih jezika. Takođe, Ršumović je autor tri udžbenika za osnovne škole: „Deca su narod poseban`, za izborni predmet Građansko vaspitanje (drugi razred), kao i „Azbukvar` i „Pismenar` za prvi razred. Od 1986. do 2002. godine bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“, a trenutno je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije[4] i predsednik saveta Međunarodnog festivala pozorišta za decu koji se održava u Subotici.[5] Jedan je od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića, kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, a takođe je i jedan od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[6] Uporedo sa književnim radom i radom na televiziji, Ršumović se bavio i fotografijom i sportom. Osnivač je, takmičar, i prvi predsednik Karate kluba „Crvena Zvezda`.[1] Danas živi i radi u Beogradu. Recepcija dela Pisac Filip David je o njegovom delu napisao: Dečja poezija Ljubivoja Ršumovića po mnogo čemu je osobena. Moderna po duhu i izrazu, ona je istovremeno duboko uronjena u dobru tradiciju srpske književnosti za decu. Duhovito i prijateljski Ršumović mladim sagovornicima prikazuje jedan živi, aktivan kosmos nastanjen ljudima, životinjama i stvarima pojednako obdarenim i sposobnim da govore o sebi i drugima, o ljubavi, drugarstvu, razumevanju i nerazumevanju, raznim ovozemaljskim čudesima koja se skrivaju u svakodnevici, u naizgled običnim trenucima našeg života.[7] Dečji pesnik Duško Radović o Ršumovićevom delu smatra: Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi ciklus počeće od Ršumovića a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni.[8] Milovan Danojlić je o njegovom delu zapisao: Pogleda li se pažljivije rečnik Ršumovićeve poezije, lako će se uočiti smelost sa kojom pesnik koristi nepesničke reči, reči iz najšire, svakodnevne potrošnje, ili čak i one iz međunarodnog opticaja. Zapostavljene, prezrene i osumnjičene, on je te reči udostojio pažnje i one su, zahvalne, zasjale u njegovim pesmama svim žarom što ga u sebi nose. Samo je jedanput, jednom pesniku, i to dečjem pesniku, bilo dano da zaigra na tu kartu, da pokaže širokogrudost prema jakim sazvučjima i proskribovanim rečima. Zahtev da se strane reči izbegavaju u poeziji i dalje ostaje na snazi, i to sa valjanim razlozima. Samo je jedanput taj zahtev, u igri, mogao biti izigran: Ršumović je iskoristio taj trenutak.[9] Estetičar i kritičar Sveta Lukić tvrdi: Ljubivoje Ršumović se ovim delom, pre svega ciklusima `Kuća` i `Braća` pridružuje uspešnim nastojanjima jednog dela svoje generacije (ili tek neku godinu starijih) pesnika: Ljubomira Simovića, Milovana Danojlića, Matije Bećkovića). U nekoj budućoj tipologiji savremenog srpskog pesništva, kojae nikako da se izgradi, sigurno će ta struja dobiti veoma istaknuto mesto. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Богато илустрована историја за децу кроз бајковите приче упознаје децу са српском прошлошћу, од древних времена преко средњег века и владавине Немањића, преко хајдука и ускока до владавине краља Александра Карађорђевића. Књига је пуна познатих и мање познатих детаља из историје па ће и одрасли читајући књигу деци моћи штошта да науче о прошлости српског народа. Свака прича ове књиге обликована је пажљиво и са љубављу, тако да остави упечатљив траг у срцу и памћењу читаоца. Књига Историја Срба за децу у 100 прича има за циљ да деца заволе српску историју и постану људи који ће живети и радити Богу на славу, родитељима на радост и понос, а цркви и отаџбини у корист. Велики формат 29х20 цм. Тврд повез. Репрезентативна као поклон.