Miško Međedović stihovi Buda Gudurić,crteži Radomir Perica *6008*07-2022 izdanje:Sreska Narodna štamparija Proleter Stari Bečej 1953.g, Tehnička redakcija Miroslav Borota Tvrd povez,latinica,32 stranice ,ilustrovana,format: 23,5 x17,5 cm, težina 200.grama Stanje: vrlo dobro, nema ispisivanja-stranice uredne Radomir Perica (Beograd, Kraljevina Jugoslavija, 20. septembar 1924 — Vašington, SAD, 23. decembar 2006) je bio srpski stripar, ilustrator, dizajner i slikar. Tvorac je prvih naučnofantastičnih parodija u srpskom stripu. Lik omladinca Kiće koji nosi tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina je oblikovan po Radomiru Perici. Profesionalno je debitovao u svojoj šesnaestoj godini stripom „Novi Tarcan“ (Mikijevo carstvo, br. 191, 8. januar 1941). Najpoznatiji stripovi su mu „Put na Mesec“, „Ivica i Marica“, „Doživljaji Džure Pacova“, „San mladog Jocka“, „Poslednji dani Pompeje“ i „Til Ojlenšpigel“. Sa početkom Drugog svetskog rata, Perica se sa nekoliko prijatelja pridružuje Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića, sa kojim je inače bio u srodstvu po majčinoj liniji. Tokom ratnih godina crta lažne pasoše i ausvajse za američke pilote i saborce, ali i stripove od kojih su neki bili objavljeni u beogradskim novinama. Kada je partizanski pokret preuzeo vlast u Jugoslaviji, Perica nije uspeo da pobegne u Ameriku, već je uhapšen i suđeno mu je u okviru procesa Mihailoviću i saradnicima. Na robiji u Sremskoj Mitrovici je proveo šest godina, gde je često bio fizički zlostavljan i mučen. Nakon izlaska iz zatvora se bavi likovnim i primenjenim umetnostima, za šta je dobijao i međunarodne nagrade (nagrada „Rizoli“ za najbolju evropsku grafiku, Milano). Kao već formiran autor se 1960-ih seli sa porodicom u SAD, gde iznova počinje likovnu karijeru. Posle skoro sedam decenija zaborava, kulturna javnost u Srbiji se ponovo upoznala sa Peričinim opusom tek u septembru 2009. kada je izdavačka kuća „Komiko“ iz Novog Sada reprintovala njegova dva stripa u svesci „Put na Mesec“ i objavila u propratnom članku nepoznate detalje iz života ovog stvaraoca. Filmske reference Perica je imao višestruke veze sa filmskom umetnošću. U mladosti je radio stripove pod uticajem američkog animiranog filma, a deo karijere je proveo kao dizajner u beogradskom „Avala filmu“. U američkom filmu „Tesla: gospodar munje“ (engl. Tesla Master of Lightning, 2000) glumio je Nikolu Teslu. Ipak, široj publici je najpoznatiji lik Kiće, oblikovan po Radomiru Perici, koji nosi skrivenu tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina (bliskog Peričinog prijatelja). Ovo je zasnovano na anegdoti sa suđenja Radomiru Perici, kada je na pitanje komunističkog istražitelja u šta veruje, Perica odgovorio: „Verujem u Miki Mausa“. strip knjige za decu dečije knjige dečje slikovnice slikovnica antikvarne knjige

Knjiga je nerasečenih tabaka, spolja nekoliko mrlja po koricama i rikni, unutra odlično očuvana. Autor - osoba Mirković, Mijo, 1898-1963 = Mirković, Mijo, 1898-1963 Naslov Agrarna politika / Mijo Mirković Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1940 Izdavanje i proizvodnja Beograd : ǂIzdavačko-prosvetna zadruga ǂS.O.J., 1940 (Beograd : Zadružna štamparija) Fizički opis VIII, 312 str. ; 24 cm. ISBN (Broš.) Napomene Registar. Predmetne odrednice Agrarna politika – Istorija – Jugoslavija – 1918-1939 Agrarna ekonomija Mirković, Mijo (Miho, književni pseudonim Mate Balota), hrvatski ekonomist i književnik (Rakalj, 28. IX. 1898 – Zagreb, 17. II. 1963). U početku I. svjetskog rata bio je s obitelji evakuiran u Moravsku. Nakon povratka radio je kao novinar u Hrvatskom listu u Puli, 1919–20. studirao je filozofiju i slavistiku u Zagrebu i Beogradu, potom ekonomske i društvene znanosti u Berlinu i Frankfurtu na Majni, gdje je 1923. i doktorirao disertacijom iz ekonomije. Predavao je na Pravnome fakultetu u Subotici (1928–39) i na Ekonomsko-komercijalnoj visokoj školi u Beogradu (1939–41), a nakon rata bio je sve do smrti redoviti profesor na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Bio je sudionik više međunarodnih konferencija, među ostalima i Pariške mirovne konferencije (1946), koja je pridonijela konačnomu pripojenju Istre Hrvatskoj. Od 1947. bio je redoviti član JAZU. Godine 1960. dobio je Nagradu za životno djelo. Objavio je velik broj knjiga i rasprava s područja teorije vanjske i unutarnje trgovine, ekonomike agrara, industrijske politike, ekonomske povijesti, ekonomike narodnoga gospodarstva i dr. (Trgovina i unutrašnja trgovinska politika, 1931; Spoljna trgovinska politika, 1932; Industrijska politika, 1936; Agrarna politika, 1940; Ekonomska struktura Jugoslavije 1918–1941, 1950; Ekonomika agrara FNRJ, 1950; Seljaci u kapitalizmu, 1952; Ekonomska historija Jugoslavije, 1958; Uvod u ekonomiku Jugoslavije, 1959). Kao glavni tajnik Akademije 1951. pokrenuo je ediciju Građa za gospodarsku povijest Hrvatske. Od rane se mladosti bavio i književnim radom. Godine 1938. objavio je čakavsku zbirku Dragi kamen (1938). Ta zbirka zavičajne tematike i snažna socijalnog tona, s nostalgičnim doživljajem Istre, zbog velike je popularnosti postala kultnom knjigom istarskih Hrvata. Tijesna zemlja: roman iz istarskog narodnog života (1946) ekonomsko-socijalna je studija istarskoga sela u drugoj polovici XIX. i početkom XX. stoljeća. Objavio je i povijesno-autobiografske monografije Stara pazinska gimnazija (1959) i Puna je Pula (1954) te kulturnopovijesne studije u esejističko-znanstvenoj formi Flacius (1938) i Matija Vlačić Ilirik (1960). Njegovi putopisni zapisi nastali od 1930-ih do 1950-ih objavljeni su posmrtno (Na crvenoj istarskoj zemlji, 1979). U Raklju se njemu u spomen od 1968. održavaju Susreti na dragom kamenu. MG31

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Moguce da je prvo izdanje! Branislav Nušić (pravo ime Alkibijad Nuša) (Beograd, 20. oktobra 1864. – Beograd, 19. januara 1938.), srpski pisac romana, drama, priča i eseja i začetnik retorike u Srbiji. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Nušić je rođen u Beogradu kao Alkibijad Nuša u cincarinskoj porodici Đorđa i Ljubice Nuše. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve godine gimnazije. Preselio se u Beograd, gde je maturirao. Kad je napunio 18 godina,zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Diplomirao je na pravnom fakultetu u Beogradu 1884. godine. Tokom studija je proveo godinu dana u Gracu. Nušić se borio u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, koji ga je zatekao na služenju redovnog vojnog roka. Nakon rata je objavio kontroverznu pesmu `Dva roba` u Dnevnom listu, zbog koje je osuđen na dve godine robije. Pesma je ismevala srpsku monarhiju, a posebno kralja Milana. Državnu službu Nušić je dobio 1889. godine. Kao zvaničnik Ministarstva spoljnjih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine. Na jugu Srbije i u Makedoniji proveo je celu deceniju. Njegova poslednja služba u tom periodu bilo je mesto vicekonzula u Prištini. Godine 1900. Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1904. godine postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom.Pisao je pod pseudonimom `Ben Akiba`. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik, ali je tokom balkanskih ratova, u februaru 1913 godine smenjen, jer je smatran isuviše umerenim, a na njegovo mesto je postavljen službenik bliži nazorima vojne frakcije i Crne ruke.[1] 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio je u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! II knjiga (krivicna dela protiv opstih dobara) Toma Živanović (Paraćin, 6/18. februar 1884 — Beograd, 31. mart 1971) bio je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu[1] teoretičar Krivičnog prava, i pravni filozof[1] poznat po uvođenju tripartitnog sistema u krivičnom pravu (krivično delo - krivica - kazna), i doprineo objektivatizaciji krivičnog prava. Biografija Akademik Toma Živanović rođen je 1884. godine u Paraćinu od oca Stevana zanatlije i majke Stanije domaćice. Osnovnu školu i nižu gimnaziju je završio u Paraćinu. Dalje školovanje je nastavio u Beogradu. Pravni fakultet je završio 1906. u Beogradu. Po završenim studijama na Pravnom fakultetu u Beogradu, Toma Živanović odlazi na stručno usavršavanje u Pariz gde se rađa njegova teorija uzročnosti, koja je od tada do danas opšte prihvaćena u krivičnopravnoj teoriji i praksi.1907. godine je prava i kriminalističku školu završio u Parizu. 1908. godine je doktorirao u Parizu na pravu[1]. 1909. godine je postao docent na Pravnom fakultetu u Beogradu. Toma Živanović je 1922. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1926. godine za redovnog člana iste akademije. Na istoj sednici 1926. godine za dopisnog člana izabran je Ivo Andrić, a nešto prije Milutin Milanković. redovni profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu je od 1920. godine, gde predaje materijalno krivično pravo[1]. U to vreme su predavali Slobodan Jovanović, Đorđe Tasić, Mihailo Ilić i drugi. U vreme rata fakultet nije radio, a u zgradi se nalazila nemačka komanda. Više profesora je oterano na robiju u Banjički logor, a dva, Mihailo Ilić i Đorđe Tasić su streljani 1944. godine. Posle Drugog svetskog rata Tomi Živanoviću je bilo zabranjeno da predaje na Pravnom fakultetu u Beogradu.[traži se izvor] Dela i trag Toma Živanović je bio u potpunosti posvećen nauci, pored krivičnog prava bavio se i pravnom filozofijom. Njegova važnija dela su: Sistem sintetičke pravne filozofije Osnovi krivičnog prava (srpskog) Osnovi krivičnog prava Kraljevine Jugoslavije Osnovi vojničkog prava O istupima Napisao je veliki broj članaka na srpskom i stranim jezicima. Primera radi navodimo da postoji više teorija o pojmu kriminologije, koje usko definišu kriminologiju kao nauku o kazni. Međutim privaćena je njegova tripartitna teorija po kojoj je kriminologija nauka koja se bavi sveobuhvatnim proučavanjem zločina i izvršioca koristeći pri tome saznanja iz drugih nauka. Ova teorija je prihvaćena kako kod nas,[kako?] tako i u naučnim krugovima Italije, Francuske, Kanade i drugim zemalja. Izuzetno plodan rad Tome Živanovića, koji je značajno unapredio ne samo pravnu nauku već i kompletnu pravničku strukturu opšte je priznat i visoko vrednovan u svetu. Amfiteatar IV na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu nosi njegovo ime.

RETKO! Narodni front Jugoslavije izdanje AFŽ Jugoslavije 1945. odlično očuvano Desanka Maksimović (rođena 16.5. 1898. u Rabrovici kod Valjeva, preminula 11.2. 1993, u Beogradu) je bila srpska pesnikinja, profesorica književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. u selu Rabrovici, u okolini Valjeva. Bila je najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj,te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo sve do kraja osnovne škole, a u Valjevu je završila gimnaziju. Posle Prvog svetskog rata upisala se na Filozofski fakultet u Beogradu gde je studirala na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti. Kada je 1923. diplomirala, najpre je radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim je postavljena za suplenta u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Desanka Maksimović je provela godinu dana u Parizu je na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. Početkom avgusta 1933. Desanka Maksimović se udala za Sergeja Slastikova. Nisu imali dece. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Gustav Krklec, Branko Ćopić, Oton Župančič i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana za dopisnog člana [[Srpska akademija nauka i umetnosti|Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana. Desanka Maksimović preminula je 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Književna dela[uredi - уреди | uredi izvor] Spomenik Desanki Maksimović u Valjevu Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21.10. 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata. Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Prolećni sastanak (1954) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992)

Foreword by Nanetten Newman Eleo Gordon & Tony Lacy tvrde korice, omotnica, ilustrovana, veći format NOVA zacepljena omotnica 1 cm u gornjem delu na prednjoj strani The Really useful GRANDPARENTS` Book Are you eager to spend time with your grandchildren, but anxious about what to do with them? Заиста корисна књига ДЕДА Да ли желите да проводите време са својим унуцима, али бринете шта да радите са њима? Стварно корисна књига деда и бака је савршено решење. То је књига коју можете поделити са унуцима да бисте открили активности које ће вас приближити и забављати обоје цело поподне. Препуна информација о врстама ствари које ће дете желети да научи од најопаснијих животиња на свету до Моунт Евереста, од Александра Великог до Хенрија ВИИИ, ова књига учиниће учење забавним и занимљивим. Да ли је ваше унуче више заинтересовано за практичне активности? Научите како да играте игре и покупите хобије због којих ће их све скупити док мама дође по њих ноћу. Можда ћете засадити башту или играти рагби, научити како кројити или играти шах, написати реп или песму, направити оквир за знатижељу, направити логорску ватру, створити посебну плеј листу на иПоду и многе друге забавне ствари које заиста ће побољшати ваш однос са вашим унуком и обоје ћете за то бити богатији. ТОНИ ЛАЦЕИ је тридесет година радио као уредник у Пенгуину. Има двоје одрасле деце, као и две унуке и унука. ЕЛЕО ГОРДОН се такође бави издаваштвом. Њени родитељи су живели у иностранству и као дете је већи део празника проводила код баке и деке. Њен деда је био Американац, а бака Кубанка. Упознали су се у Њујорку, а касније су се настанили у Енглеској. The Really Useful Grandparents’ Book is the perfect solution. It’s a book that you can share with your grandchildren to discover the activities that will bring you closer and entertain you both all afternoon. Packed with information on the kinds of things a child will want to learn about from the world’s most dangerous animals to Mount Everest, from Alexander the Great to Henry VIII, this book will make learning fun and engaging. Is your grandchild more interested in hands-on activities? Learn how to play games and pick up hobbies that will have them all tuckered out by the time their mom comes to pick them up at night. Maybe you’ll plant a garden or play rugby, learn how to cross-stitch or play chess, write a rap or a poem, make a curiosity box, build a campfire, create a special playlist on your iPod and many other fun things which will truly enhance your relationship with your grandchild and leave both of you the richer for it. TONY LACEY has worked as an editor at Penguin for thirty years. He has two grown-up children, as well as two granddaughters and a grandson. ELEO GORDON also works in publishing. Her parents lived abroad and as a child she spent most of her holidays with her grandparents. Her grandfather was American and her grandmother Cuban and they met in New York and later settled in England.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! - Azurni princ - Ponjave koje trepte - Soneti Ceznje Pitigrilli je bio pseudonim Dina Segrea, (9. svibnja 1893. - 8. svibnja 1975.), talijanskog pisca koji je zarađivao za život kao novinar i romanopisac.[1] Njegov najzapaženiji roman bio je Cocaina (Kokain) (1921.), objavljen pod njegovim pseudonimom i stavljen na popis zabranjenih knjiga od strane Katoličke crkve zbog njegovog tretmana upotrebe droga i seksa. Prevedena je na nekoliko jezika i ponovno izdana u nekoliko izdanja. Pitigrilli je objavljivao romane do 1974. godine, godinu prije smrti. Osnovao je književni časopis Grandi Firme, koji je izlazio u Torinu od 1924. do 1938. godine, kada je bio zabranjen prema antisemitskim rasnim zakonima fašističke vlade. Iako je kršten kao katolik, Segre je u to vrijeme bio klasificiran kao Židov. Otac mu je bio Židov, a Pitigrilli se oženio Židovkom (iako su dugo živjeli odvojeno).[2] Radio je 1930-ih kao doušnik za OVRA-u, fašističku tajnu službu, ali je otpušten 1939. nakon što je razotkriven u Parizu. Pitigrilli je 1930-ih putovao Europom dok je održavao svoju kuću u Torinu. Njegovi napori, počevši od 1938., da promijeni svoj rasni status nisu bili uspješni, pa je interniran kao Židov 1940., nakon ulaska Italije u rat kao saveznika Njemačke. Pušten je iste godine, a anonimno je pisao u Rimu kako bi zaradio novac. Nakon što je 1943. pala Mussolinijeva vlada i Nijemci počeli okupirati Italiju, Pitigrilli je pobjegao u Švicarsku, gdje su mu se pridružile njegova druga žena (katolkinja) i njihova kći. Tamo su živjeli do 1947., a potom su se preselili u Argentinu. Segre i njegova obitelj vratili su se u Europu 1958. i nastanili se u Parizu, povremeno posjećujući Torino. Rani život i obitelj Dino Segre rođen je u Torinu. Majka mu je bila katolkinja, a otac Židov; kršten je kao katolik. Išao je u lokalne škole i na Sveučilište u Torinu, na Pravni fakultet, gdje je diplomirao 1916. Nakon sveučilišta provodio je vrijeme među književnim i umjetničkim krugovima u Parizu. Segre je imao kratkotrajnu vezu s pjesnikinjom Amalijom Guglielminetti. Godine 1932. oženio se Židovkom nakon što je zatrudnjela tijekom njihove veze. Vjenčali su se izvan Katoličke crkve. Imali su jednog sina Giannija Segrea. Do kasnih 1930-ih dugo su bili razdvojeni i živjeli su odvojeno, ali u Italiji nije bilo razvoda.[2] Pitigrillijev brak sa Židovkom bio je više od njegova vlastitog podrijetla ono što ga je u početku učinilo žarištem rasnih zakona iz 1938. godine. Do 1939. u dosjeima OVRA-e ga se spominje kao `židovski pisac.` [4] Tvrdeći da traži izuzeće od rasnih zakona za svog sina, Pitigrilli je 1938. tražio odluku o svom braku od Vatikana, koji je smatrao da nikada nije dogodilo, kao što se dogodilo izvan crkve. Presudili su da je njegova prva žena zapravo konkubina. U srpnju 1940. u Genovi, nakon što je već bio interniran kao Židov u Uscio, mali gradić u blizini, Pitigrilli se oženio odvjetnicom Linom Furlan iz Torina, koja je vodila njegov slučaj u Vatikanu. Katolkinja, kršila je zakone o rasnoj čistoći udajom za nekoga za koga se smatralo da je Židov.[2] Sredinom 1943. godine dobili su sina Piera Maria Furlana, koji je kršten kao katolik.[5] Karijera Kao mlada odrasla osoba, Segre je počeo raditi kao novinar i romanopisac u Torinu, centru književne kulture. Njegova rana iskustva u Parizu inspirirala su njegov najpoznatiji roman, Kokain (1921), objavljen na talijanskom jeziku pod pseudonimom `Pitigrilli`. Zbog njegovog prikaza upotrebe droga i seksa, Katolička crkva ju je navela kao `zabranjena knjiga`.[6] Prevedena je na brojne jezike, ponovno tiskana u novim izdanjima i postala klasik. Kokain je utvrdio Pitigrilija kao književnu figuru u Italiji. Na engleski je preveden tek 1933. godine; ponovno je izdano 1970-ih, a izdanje New Vessel Pressa zakazano je za rujan 2013. New York Times je napisao: “Ime autora Pitigrillija... toliko je poznato u Italiji da je gotovo sinonim za `zločest` … Čudimo se samo što neki poduzetni prevoditelj neke svoje knjige nije prije učinio dostupnima na engleskom.”[6] Alexander Stille, koji je dokumentirao kasniju suradnju Segrea s fašističkom vladom (vidi dolje), napisao je: Pitigrilli je vrlo amblematična zaboravljena ličnost, `poète maudit` Italije 1920 -ih; njegova cinična komična satira opisuje razočarani svijet koji je uslijedio nakon Prvog svjetskog rata i pokazao se plodnim za trijumf fašizma.`[6] Segre je 1924. osnovao književni časopis Grandi Firme, koji je privukao veliku čitateljsku publiku mladih literata. Mladi pisci i ilustratori u usponu imali su radove u časopisu. Redizajniran od strane Césara Civite, časopis je radio do 1938., kada je fašistička vlada Benita Mussolinija zabranila publikacije u vlasništvu Židova prema antisemitskim rasnim zakonima. Pitigrilli je bio zapažen kao aforističar. Među njegovim najpoznatijim aforizmima su `Fragmenti: providonosni izvor za pisce koji ne znaju kako sastaviti cijelu knjigu` i `Gramatika: komplicirana struktura koja poučava jezik, ali ometa govor`. Fašizam i Drugi svjetski rat Od 1930. Segre je počeo putovati po Europi, boraveći uglavnom u Parizu s kratkim razdobljima u Italiji. Godine 1936. fašistička je vlast spriječila pretisak njegovih knjiga iz moralnih razloga. U želji da se pridruži Fašističkoj stranci, pisao je izravno Mussoliniju 1938. godine.[2] U to vrijeme već je radio kao doušnik OVRA-e, tajne službe fašističke vlade. Davao je podatke o antifašističkim židovskim piscima u svom krugu, kao i o židovskoj rodbini. OVRA ga je razriješila 1939., nakon što je razotkriven u Parizu kada je francuska policija pronašla dosje s njegovim imenom u stanu Vincenza Bellavie, tamošnjeg direktora OVRA-e.[2] Unatoč svom radu za vladu, Pitigrilli je počeo biti proganjan kao Židov. Njegove knjige su bile zabranjene, kao i njegov časopis, a nije mogao pisati za druge časopise. U lipnju 1940. Italija je ušla u rat kao saveznica nacističke Njemačke. Torinska policija uvrstila je Pitigrilija na popis `opasnih Židova` koji će biti internirani na jugu Italije u Apuliji. On i njegov odvjetnik uspjeli su promijeniti mjesto zatočeništva u Uscio, gradić u blizini rivijere udaljen dva sata od Torina. [2] Pitigrilli je izravno apelirao na vladu za oslobađanje iz unutarnjeg izgnanstva, te je oslobođen do kraja godine. Do 1941. otišao je u Rim, gdje je anonimno napisao filmski dijalog kako bi zaobišao rasni zakon i na neki način zaradio za život. Ponovno je ponudio svoje usluge OVRA-i, rekavši da će mu status progonjenog Židova pružiti pokriće. Tražio je da mu se potvrdi arijevski status, budući da je kršten kao katolik. Nikada nije ponovno primljen, niti je dobio promjenu u svom rasnom statusu.[5] U srpnju 1943. pao je Mussolinijev fašistički režim. Šest tjedana kasnije Nijemci su okupirali Italiju, a Pitigrilli je pobjegao u neutralnu Švicarsku. Njegova žena i kći, koje su zabilježene kao katolkinje, mogle su otvoreno putovati i tamo su mu se pridružile. U Švicarskoj su živjeli do 1947. i nakon završetka rata.[5] Poslijeratne godine 1948. Segre i njegova obitelj preselili su se u Argentinu, tada pod vlašću Juana Peróna. Tu su ostali deset godina. Nastavio je pisati, ali nije imao romane objavljene u Italiji od 1938. do 1948. godine. Godine 1958. Pitigrilli se ponovno preselio s obitelji, vraćajući se u Europu živjeti u Pariz. Povremeno je posjećivao svoju kuću u Torinu koju je uspio zadržati. Nastavio je pisati i objavljivati ​​romane kao Pitigrilli do 1974. Umro je u Torinu 1975. godine. Nakon njegove smrti, njegovi Dolicocefala Bionda i L`Esperimento di Pott, dva rana romana, ponovno su izdani u jednom izdanju 1976. s uvodom poznatog talijanskog autora Umberta Eca. Eco je napisao: “Pitigrilli je bio ugodan pisac – pikantan i brz – poput munje.”[6] Suradnja s fašističkim režimom Godine 1991. Alexander Stille objavio je Dobrohotnost i izdaja: Pet talijanskih židovskih obitelji pod fašizmom. Stille dokumentira kako je Pitigrilli djelovao kao doušnik fašističke tajne policije OVRA tijekom 1930-ih, do 1939. godine.[3] Stille je primijetio da je fašistička tajna policija koristila obavještajne podatke iz tih razgovora kako bi uhitila i procesuirala antifašističke židovske prijatelje i rođake Pitigrillija.[2] Stille je koristio mnoge dokumente i izvještaje članova tajnog antifašističkog pokreta Giustizia e Libertà (Pravda i sloboda) koji je djelovao u Torinu. Talijanska poslijeratna vladina komisija koja istražuje suradnike i OVRA-u zaključila je o piscu: `...posljednja sumnja (da je Pitigrilli doušnik OVRA-e broj 373) nije mogla izdržati nakon nedvosmislenih i kategoričnih svjedočanstava... o susretima i povjerljivim razgovorima koji su se vodili isključivo s Pitigrilli.`[3] Djela Čovjek koji je tražio ljubav kokaina (1921.) Dolicocefala Bionda (1936.) Le Amanti. La Decadenza del Paradosso (1938.) La Piscina di Siloe (1948.) La moglie di Putifarre (1953.) L`esperimento di Pott Mammiferi di Lusso Amore a Prezzo Fesso (kratke priče, 1963.) [7] La Donna od 30, 40, 50, 60 godina (1967.)[7] L`Ombelico di Adamo. Peperoni dolci (1970.) [7] Sette delitti (1971.)[7] Nostra Signora di Miss Tif (1974.)[7]

Aleksandar Nenadovic- Mirko Tepavac Secanja i komentari Radio B92, 1998. Mek povez, 255 strana, ilustrovano. POSVETA I POTPIS MIRKA TEPAVCA! RETKO! Mirko Tepavac `Beli` (Zemun, 13. 8. 1922 – Beograd, 28. 8. 2014) je bio aktivista komunističke omladine u vreme kraljevine Jugoslavije, partizanski borac i ilegalac u drugom svetskom ratu, te visoki državni funkcioner SFRJ. Obavljao je funkciju jugoslovenskog ministra spoljnih poslova, sa koje je smenjen tokom čistke `liberala` u Srbiji 1972. godine. Od 1990-ih godina piše knjige. Predratna biografija Glavni članak: SKOJ Rođen je 13. 8. 1922. godine u Zemunu. Kao šesnaestogodišnjak je 1939. prvi put uhapšen i batinan od strane policije, zbog veza sa komunističkom omladinom. Gimnaziju je učio u Zemunu, ali nakon odluke ministarstva Prosvete o `isterivanju iz svih škola na teritoriji Uprave grada Beograda` (zbog komunizma!) morao je nastavi školavanje u Sremskoj Mitrovici i Beloj Crkvi.[1] Drugi svetski rat Glavni članak: Narodnooslobodilačka borba Jugoslavije Ulazak jedinica 36. vojvođanske divizije u oslobođeni Irig novembra 1944. Wikiquote „U Partiji, koja je bila na čelu antifašističkog pokreta, vladao je partizanski, vojnički moral, a u domenu partizanskog uticaja – “ratni komunizam”. Bila su stroga merila požrtvovnosti i lične hrabrosti, rigidne discipline preuzete iz iskustva doratne ilegale. Na vrhu te skale vrednosti bilo je “držanje pred neprijateljem”. Sve po cenu života. Surovo, ali da tako nije bilo, teško da bismo pobedili.[2]“ Nakon napada Nemačke na SSSR, u julu 1941. godine iz Zemuna prelazi u okupiranu Srbiju i pridružuje se prvoj četi Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga po zadatku SKOJ-a ponovo prelazi u Zemun da radi na organizovanju pokreta otpora kao ilegalac. Odlazio je na ilegalne sastanke, smeštao i krio ljude, tehniku i oružje. Član je Komunističke partijae Jugoslavije od 1942. godine. Uhapšen je u noći 12. avgusta 1942. upadnom ustaške policije u porodični stan.[1] Isledovao ga je lično Nikola Francetić, veteran zagrebačke antikomunističke policije, brat Jure Francetića, komandanta zloglasne `Crne legije`.[1] Od njega je traženo da otkrije identitet vođe gradskog komiteta Skoja, `Cvikeraša`, što nije učinio: Wikiquote „Čula sam da se Tepavac Mirko na istragama držao odlučno i da je bio drzak prema referentima koji su ga saslušavali... Francetić Nikola takođe mi je pričao jednom zgodom da mu je Tepavac Mirko prilikom saslušanja pljunuo u lice i da se sa ljudima koji su ga fizički zlostavljali prilikom saslušanja upuštao u borbu i vraćao im udarce... pričao mi je Juratović, da je Tepavac bio dva puta vođen na strijeljanje, samo da bi od njega iznudili priznanje, ali da je on uporno šutio.[1]“ (Zapisnik sa saslušanja službenice ustaškog prekog suda Zdenke Vagnes pred organima UDB-e, juna 1952.) Nakon nekoliko meseci strahovitog mučenja u ustaškim zatvorima po Sremu, pušten je krajem decembra 1942, na intervenciju brata domobranskog oficira, koji potom i sam prelazi u partizane.[1] Početkom 1943. godine preko Srema je otišao u Bosnu u vojvođanske partizanske jedinice. Tepavac je, zbog `nejasnoća` oko njegovog puštanja, prvo raspoređen kao puškomitraljezac u sastavu vojvođanske brigade u Bosni. Potom je unapređen na dužnost zamenika političkog komesara odreda, brigade, a na kraju i 36. vojvođanske divizije. Njegova divizija je tokom 1943-1944. godine vodila teške borbe sa elitnom nemačkom SS divizijom Princ Eugen po Bosni, a septembra 1944. godine prelazi u Srbiju gde sa lakoćom razbija Kalabićeve četnike, `potpuno nesposobne da se suprotstave`.[1] Njegova jedinica je potom prešla Savu i nastavila sa oslobađanjem mesta po Vojvodini, nakon čega je učestvovala na Sremskom frontu. Nosilac je `Spomenice boraca 1941`. Period SFRJ Glavni članci: Savez komunista Vojvodine i Čistka liberala u Srbiji Posle rata se nalazi na funkcijama člana Glavnog odbora Saveza socijalističkog radnog naroda Srbije, člana Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije, sekretara Okružnog komiteta KPJ u Zrenjaninu i Pančevu, člana Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu, sekretara Saveta za prosvetu i kulturu NR Srbije. Sredinom 1952. godine predao je izveštaj o `nacionalnoj politici` i represivnoj politici UDB-e u Vojvodini, u kojem je naveo i neselektivno streljanje nekoliko stotina pripadnika nacionalnih manjina, najviše Mađara u nekoliko sela u Bačkoj, nakon oslobođenja. Ubrzo potom, o njemu je provedena opsežna policijska i partijska istraga kojom se pokušavala otkriti njegova `izdaja` u ustaškom zatvoru. Decembra 1952. godine oslobađajućim nalazom Centralnog komiteta KPJ odvačene su sve takve sumnje kao neosnovane.[1] Bio je direktor Radio Beograda u periodu od 1955. do 1959. godine. Ambasador FNRJ u NR Mađarskoj i pomoćnik državnog sekretara za inostrane poslove, od 1959. do 1969. godine. Direktor i glavni urednik lista „Politike“ i član CK SK Srbije, od 1965. do 1967. godine. Predsednik Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine, od 1965. do 1967. godine i ministar inostranih poslova od 25. 4. 1969. do 1. 11. 1972. godine. Početkom sedamdesetih godina 20. stoljeća, Tepavac je u 50. godini života, nakon `čistke liberala`, odnosno srpskog republičkog rukovodstva, otišao u penziju, zajedno s Markom Nikezićem.[2] Tito je 1971. godine odbio njegovu prvu ostavku, a nakon druge ostavke, oktobra 1972. godine, tražio mu je da ostane na dužnosti do kraja mandata, na šta Tepavac nije pristao.[1] Postjugoslovenski period Glavni članak: Raspad SFRJ Povodom uloge Srbije u ratu u Hrvatskoj 1990-ih je rekao: Wikiquote „Srbija je očistila Hrvatsku od Srba. Sama Hrvatska, ako je i želela, to ne bi smela ni mogla da učini da Srbija nije podigla Srbe protiv njihove hrvatske domovine... Hrvatska ne može jedina odgovarati za taj greh Srbije, ali može i mora ispraviti vlastite grehe prema Srbima.[3]“ Nakon raspada Jugoslavije i početka oružanih sukoba 1991. godine sudjelovao je na više ex-jugoslavenskih antiratnih skupova u zemlji i inozemstvu. U tom je vremenu objavio više članaka u beogradskom časopisu Republika, Našoj Borbi i Danasu. Za predsjednika Evropskog pokreta u Srbiji bio je izabran 1994. godine. 2012. godine, u 91. godini života objavio je knjigu sećanja pod naslovom `Moj drugi svetski rat i mir`. Muž je glumice Renate Ulmanski.

Dr Danilo Gregoric - Samoubistvo Jugoslavije Poslednji cin jugoslovenske tragedije Drugo, nepromenjeno izdanje Jugoistok, Beograd, 1942. Mek povez, 295 strana, ilustrovano. RETKO! Mihajlo Konstantinovih, koji je, kao eksponent masonerije, od nepoznatog profesora subotičkog fakulteta postao najuticajnijom ličnošću u zemlji. Stanoje Mihaldžić, mason, ban u Zagrebu, igrao je važnu ulogu oko sklapanja sporazuma. Sa Konstantinovićem i Šutejem bio je u svemoćnoj masonskoj trojki, koja je iza kulisa vodila državnu politiku. Miloje Smiljanić, Cincar-Marković, Fon Herenj, Maršal Herman Gering, Maček, Grol, Torbar, Kulovec, Slobodan Jovanović, Andres, Simović, Šubašić, Čubrilović, Juraj Krnjević, Petar Kosić, Milan Antić, Avgust Košutić, General Bora Mirković, Ljotić, Nedić, SDK, Srpski dobrovoljački korpus, Zbor, Zboraši, Drugi svetski rat, Mušicki, Srpska državna straža, Milan Stojadinović, Jugoslovenska radikalna zajednica, Časlav Nikitović, Fon Ribentrop, Plotnjikov, Lebedev, Poletajev, Patrijarh Varnava, Musolini, Knez Pavle, Beneš, Korošec, Spaho, Zdravko Čolić, Čolak-Antić, Bogoljub Jevtić, Petar Živković... Sadržaj: Predgovor Država se rađa Ženevski sporazum 1 XII 1918. Šesti januar — Aleksandrov veliki pokušaj Država se raspada Pad Milana Stojadinovića Sporazum Borba sa masonima. Jedan ambiciozni general Prvi razgovori sa Berlinom Fon Ribentrop o Jugoslaviji Velika šansa Pretnje Beč, 25 marta 1941 Udar Beograd, 27 marta 1941 Noć na Dedinju Rat ili mir? Jedan knez odlazi u izgnanstvo 77 dana Simovićeve vlade Štuke nad Beogradom Poslednji čin Uzroci i veze ********************** Autor je još dve značajne monografije: Italijanski korporativizam : istorijat, doktrina i praksa 1940, i Privreda nacionalnoga socijalizma 1936 Doktor prava, poreklom Slovenac, Danilo Gregorić je bio novinar, saradnik Dimitrija Ljotića, glavni urednik Stojadinovićevog `Vremena`, akter u sudbonosnim događajima i tragični svedok. Ostavio je knjigu o svojim pogledima na `poslednji čin jugoslovenske tragedije` sa naslovom `Samoubistvo Jugoslavije`, Izdavačko i prometno a.d. Jugoistok, Beograd, 1942. Bio je tajni emisar Dragiše Cvetkovića tokom pregovora sa Nemcima o pristupanju Paktu, održavao tesne veze sa nemačkim poslanstvom u Beogradu i nemačkim Ministarstvom spoljnih poslova. Njegova veza u Nemačkoj je bio poslanik dr Paul Šmit, Ribentropov čovek od poverenja i lični Hitlerov prevodilac za francuski jezik, čovek preko koga su išla sva važna pitanja u vezi sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu. Po dolasku komunista na vlast, Gregorić je uhapšen i proveo je ostatak života u mitrovačkoj kaznionici. Tamo je bio na dužnosti šefa svojevrsnog prevodilačkog i pres centra koga su činili kažnjenici. Milan L. Rajić (`Srpski pakao u komunističkoj Jugoslaviji`, `Evro`, Beograd, 1991.) je preživeo robiju u Mitrovici i ostavio svedočanstvo o titoističkoj ujdurmi: Posle Rezolucije IB-a u zatvor u Sremskoj Mitrovici stižu pisaće mašine, radio aparati, strane novine i časopisi. Robijaši, `domaći izdajnici`, pišu strogo pov. Bilten u pet primeraka. Vozač dolazi iz Beograda svakog dana u zoru i Bilten nosi drugovima na vlasti. Danilo Gregorić je `zapovednik` svih mitrovačkih tajnih sekcija koje po nalogu Udbe pišu anonimne uvodnike za `Borbu` i `Politiku`, napadaju SSSR, takmiče se ko će više blata baciti na Staljina, prevode knjige `posebno za vojsku`, tajnu policiju... Gregorić je moćan i dešava se da maltretira profesore univerziteta, bivše ministre (Milan Antić je radio u prevodilačkoj sekciji). Njemu je Udba obećala slobodu, ali na kraju, Gregorić je otrovan, jer je odbio da bude `ključni svedok` u zamišljenom procesu knezu Pavlu. Dragiša Cvetković je ćutao o ovom svom `čoveku iz senke`. Dovoljno je pogledati sadržaj Gregorićeve knjige i naslutiti zašto. Pad Milana Stojadinovića / Sporazum / Borba sa masonima / Jedan ambiciozan general / Prvi razgovori sa Berlinom / Fon Ribentrop o Jugoslaviji / Velika šansa / Pretnje / Beč, 25. marta 1941 / Udar / Beograd, 27. marta 1941 / Noć na Dedinju / Rat ili mir? / Jedan knez odlazi u inostranstvo / 11 dana Simovićeve vlade / Štuke nad Beogradom / Poslednji čin / Uzroci i veze. Između ostalog, Danilo Gregorić je bio glavni organizator famozne anti-masonske izložbe u Beogradu, 1942. godine. Pred `Komisijom za ispitivanje odgovornosti u vezi državnog udara od 27. marta 1941. godine`, Gregorić je obelodanio niz zanimljivih pojedinosti, osobito kad je reč o Nemačkoj i pogledu sa te strane na puč. Nemci su bili obavešteni o pripremama za zbacivanje Namesništva. Nojhauzen, predstavnik nemačke nacional-socijalističke partije u Beogradu i šef Verkehrsbiroa je tokom jednog razgovora sa Gregorićem sredinom februara 1941. godine, upitao ovoga da li je predsednik Cvetković obavešten o držanju oficira-avijatičara prema knezu i vladi, i o njihovim otvorenim pretnjama da se zbaci Namesništvo i proglasi kralj punoletnim. Nojhauzen je spomenuo generala Boru Mirkovića, koji se u jednoj kafani u Zemunu, u polupijanom stanju, hvalio govoreći da će se on i njegovi oficiri obračunati sa knezom, koji `pravi račun bez krčmara`. Gregorić nije pridavao značaj svemu ovome, smatrajući da se radi o glasinama koje su tada u izobilju kružile Beogradom. `Sada mi je jasno`, izjavio je pred Komisijom dr Gregorić, `zašto me je nemački ataše za štampu dr Hribovšek, inače intimni saradnik fon Herena, pitao pred sam potpis Pakta, zašto Knez radi umirenja vojske i javnosti ne uzme za predsednika vlade jednog energičnog generala, na primer generala Simovića, za koga kažu da je veoma omiljen u vojsci i srpskim političkim krugovima`. `Kasnije, posle izvršenog prevrata, saznao sam da je tajni predstavnik Gestapoa u Beogradu Kraus, koji se izdavao za novinara, poslao u Berlin opširan izveštaj o namerama vojnih krugova da silom zbace Namesništvo i vladu, i naznačio ime generala Simovića kao glavnog čoveka nezadovoljnih oficira.` Dr Gregorić je na kraju rekao sledeće: `Posle 27. marta, moj prijatelj Nojhauzen imao je prilike da razgovara o martovskom događaju sa maršalom Geringom, pa mu je on, između ostalog, rekao i ovo: `Za nas je bolje što se to sada desilo, nego kasnije, u daljem toku rata. Ovako smo sa neznatnim žrtvama eliminisali Jugoslaviju kao vojnog faktora, i možemo samo biti zahvalni generalu Simoviću što nam je na vreme otvorio oči. Zato vi Nemci, koji živite u Srbiji, budite spokojni, produžite svoj rad kao da se nije ništa desilo, jer ste nam još uvek potrebni. Sada ćemo moći da sa Srbima soldiramo stare račune, još iz prošlog svetskog rata`.`

Стефан Цвајг: ДОСТОЈЕВСКИ Издавач: Књижарница СВЕТЛОСТ, Београд, 1931.год. Меки повез, 136 страна, ћирилица. Сасвим солидно очувано. `Штефан Цвајг (нем. Stefan Zweig; Беч, 28. новембар 1881 — Петрополис, 22. фебруар 1942) био је аустријски писац, драматург, новинар и биограф. На врхунцу своје књижевне каријере, током 1920-их и 1930-их, био је један од најпопуларнијих књижевника на свету. Штефан Цвајг рођен је у Бечу 1881. Био је син Морица Цвајга, имућног јеврејског произвођача текстила. Мајка, Ида Бретауер Цвајг, потицала је из јеврејске банкарске породице. Њен отац, Јозеф Бретауер, двадесет година је радио у Анкони, где је Ида рођена и одрасла. Цвајг је студирао филозофију на Бечком универзитету, где је 1904. докторирао са темом Филозофија Иполита Тена. Религија није играла важну улогу у његовом образовању. „Отац и мајка били су Јевреји само случајношћу рођења”, рекао је касније у једном интервјуу. Ипак, никад није одрицао припадност јеврејској заједници и често је писао о Јеврејима и јеврејским питањима, као на пример у причи Мендел књигољубац. Био је близак са Теодором Херцлом, оснивачем ционизма, кога је упознао још када је Херцл био књижевни уредник у водећем бечком листу Нове слободне новине где је објавио неке од Цвајгових раних радова. Цвајг је веровао у интернационализам и у европеизам, па му Херцлов јеврејски национализам није могао бити нарочито привлачан, што и сам потврђује у својој аутобиографији Јучерашњи свет. Нове слободне новине нису објавиле рецензију Херцлове књиге Јеврејска држава, а сам Цвајг ју је назвао „глупом и бесмисленом”. Штефан Цвајг је био у сродству са чешким писцем Егоном Хостовским. Неки извори бележе да су били рођаци, а сам Хостовски рекао је за Цвајга да му је „веома далеки рођак”. Почетком Првог светског рата распрострањено патриотско осећање захватило је и немачке и аустријске Јевреје: заједно са Мартином Бубером и Херманом Коеном, и Цвајг му је дао подршку. Премда је био патриота, Цвајг је одбио да у руке узме оружје - служио је у Архиву Министарства војног, заузевши убрзо пацифистички став, попут свог пријатеља Ромена Ролана, добитника Нобелове награде за књижевност 1915. године. Преселио се у Швајцарску, где је остао до краја рата. Цвајг је до краја живота остао пацифист који се залагао за уједињење Европе. Попут Ролана, написао је много биографија. У Јучерашњем свету своју биографију Еразма Ротердамског назвао је „прикривеним аутопортретом”. Цвајг се 1920. оженио Фридериком Маријом фон Винтерниц (рођ. Бургер), а 1938. од ње се развео. Под именом Фридерике Цвајг она је објавила књигу о свом бившем мужу након његове смрти. Касније је објавила и једну илустровану књигу о Цвајгу. Цвајг се 1939. оженио својом секретарицом Лотом Алтман. Цвајг је напустио Аустрију 1934, након Хитлеровог доласка на власт у Немачкој. Након тога живео је у Енглеској (прво у Лондону, а од 1939. у Бату). Услед брзог напредовања Хитлерових трупа у Француској и у читавој Западној Европи, Цвајг је са супругом прешао Атлантик и отпутовао у САД, где су се 1940. скрасили у Њујорку наставивши често да путују. Дана 22. августа 1940. су се поново одселили — овога пута у Петрополис, град у конурбацији Рио де Жанеиро. Постајао је све депресивнији због пораста нетолеранције и успона ауторитарности и нацизма. Изгубивши наду у будућност човечанства, Цвајг је написао белешку о том безнађу. Дана 23. фебруара 1942. Цвајг и његова супруга извршили су самоубиство узевши велику дозу барбитурата. Пронађени су у својој кући у Петрополису, с руком у руци. Цвајг је био очајан због будућности Европе и њене културе. „Сматрам да је боље у право време и достојанствено окончати живот у којем је интелектуални напор представљао врхунско задовољство, а слобода појединца највише земаљско добро”, написао је. Цвајг је вио веома угледан писац у двадесетим и тридесетим годинама 20. века. Био је пријатељ са Артуром Шницлером и Сигмундом Фројдом. Велику популарност уживао је у САД, Јужној Америци и Европи, док је у Британији углавном био непознат. У континенталној Европи и данас је актуелан, али му је популарност у САД знатно опала. Од деведесетих година неколико издавачких кућа (пре свих Пушкин прес и Њујоршки књижевни преглед) оживело је Цвајгова дела на енглеском. Исто тако, Планкет лејк прес е-књиге почео је са објављивањем електронских верзија Цвајгових нефикционалних дела. Цвајгови критичари из енглеског говорног подручја оштро су подељени на оне који презиру његов стил као слаб, лаган и површан и на оне приврженије европској традицији што уздижу Цвајгов хуманизам и једноставан и ефектан стил. Цвајг је најпознатији по својим новелама (Краљевска игра, Амок, Писмо непознате жене — према којој је Макс Офулс 1920. снимио истоимени филм), романима (Нестрпљиво срце, Помешана осећања, Девојка из поште — постхумно објављен) и биографијама (Еразмо Ротердамски, Магелан, Мери Стјуарт, Балзак). Дела су му била штампана на енглеском без његовог пристанка под псеудонимом Стивен Бренч (превод његовог имена на енглески), у време када је антинацистичко расположење било распрострањено. Према Цвајговој биографији краљице Марије Антоанете касније је снимљен холивудски филм са Нормом Ширер у насловној улози. Цвајг је био близак са Рихардом Штраусом и написао је либрето за Ћутљиву жену. Штраус се супротставио нацистичком режиму одбивши да одобри уклањање Цвајговог имена из програма на премијери, 24. јуна 1935. у Дрездену. Због тога је Гебелс отказао најављени долазак, а опера је била забрањена након трећег извођења. Цвајг је 1937, у сарадњи са Јозефом Грегором, написао либрето за Штраусову оперу Дафне. Бар још једно Цвајгово дело имало је музичко извођење. Његово еклектичко дело састоји се из неколико збирки поезије, неколико позоришних комада (Терзит 1907, Волпона 1927), али Цвајг је пре свега чувен по својим новелама (Амок 1922, Помешана осећања 1926, Двадесет четири сата из живота једне жене 1934), причама о интензивним страстима које понекад прелазе у морбидност или шалу. Његова Шаховска новела (Schachnovelle) објављена је постхумно. Писао је и бројне биографије историјских личности (Мери Стјуарт, Магелан, Марија Антоанета) користећи прецизну психолошку анализу. Преко 20 година је радио на збирки прича Звездани часови човечанства (Sternstunden der Menschheit) у којој је описао четрнаест најзначајнијих догађаја у историји света по свом избору.

Toma Zivanovic - Sistem sinteticke pravne filozofije Predavanje na pariskom i beogradskom pravnom fakultetu I - Nauka o sintetickoj pravnoj filozofiji Napredak, Beograd, 1921. Mek povez, nedostaju korice i dobar deo rikne, 99 strana. Ipak, kada se prekorici, bice ovo sasvim dobar primerak. Posveta i potpis autora. Toma Živanović (Paraćin, 6/18. februar 1884 — Beograd, 31. mart 1971) bio je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu[1] teoretičar Krivičnog prava, i pravni filozof[1] poznat po uvođenju tripartitnog sistema u krivičnom pravu (krivično delo - krivica - kazna), i doprineo objektivatizaciji krivičnog prava. Biografija Akademik Toma Živanović rođen je 1884. godine u Paraćinu od oca Stevana zanatlije i majke Stanije domaćice. Osnovnu školu i nižu gimnaziju je završio u Paraćinu. Dalje školovanje je nastavio u Beogradu. Pravni fakultet je završio 1906. u Beogradu. Po završenim studijama na Pravnom fakultetu u Beogradu, Toma Živanović odlazi na stručno usavršavanje u Pariz gde se rađa njegova teorija uzročnosti, koja je od tada do danas opšte prihvaćena u krivičnopravnoj teoriji i praksi.1907. godine je prava i kriminalističku školu završio u Parizu. 1908. godine je doktorirao u Parizu na pravu[1]. 1909. godine je postao docent na Pravnom fakultetu u Beogradu. Toma Živanović je 1922. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1926. godine za redovnog člana iste akademije. Na istoj sednici 1926. godine za dopisnog člana izabran je Ivo Andrić, a nešto prije Milutin Milanković. redovni profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu je od 1920. godine, gde predaje materijalno krivično pravo[1]. U to vreme su predavali Slobodan Jovanović, Đorđe Tasić, Mihailo Ilić i drugi. U vreme rata fakultet nije radio, a u zgradi se nalazila nemačka komanda. Više profesora je oterano na robiju u Banjički logor, a dva, Mihailo Ilić i Đorđe Tasić su streljani 1944. godine. Posle Drugog svetskog rata Tomi Živanoviću je bilo zabranjeno da predaje na Pravnom fakultetu u Beogradu.[traži se izvor] Dela i trag Toma Živanović je bio u potpunosti posvećen nauci, pored krivičnog prava bavio se i pravnom filozofijom. Njegova važnija dela su: Sistem sintetičke pravne filozofije Osnovi krivičnog prava (srpskog) Osnovi krivičnog prava Kraljevine Jugoslavije Osnovi vojničkog prava O istupima Napisao je veliki broj članaka na srpskom i stranim jezicima. Primera radi navodimo da postoji više teorija o pojmu kriminologije, koje usko definišu kriminologiju kao nauku o kazni. Međutim privaćena je njegova tripartitna teorija po kojoj je kriminologija nauka koja se bavi sveobuhvatnim proučavanjem zločina i izvršioca koristeći pri tome saznanja iz drugih nauka. Ova teorija je prihvaćena kako kod nas,[kako?] tako i u naučnim krugovima Italije, Francuske, Kanade i drugim zemalja. Izuzetno plodan rad Tome Živanovića, koji je značajno unapredio ne samo pravnu nauku već i kompletnu pravničku strukturu opšte je priznat i visoko vrednovan u svetu. Amfiteatar IV na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu nosi njegovo ime.[2]

45256) DEUTSCHLAND IM ORIENT NACH DEM BALKAN KRIEG , Dr. Ernst Jaeckh , Martin Morikes Velag Munchen 1913 , Der Balkankrieg hat wenige Monate gedauert und er scheint zu Ende zu gehen, ohne daß er zu einem Kontinentalkrieg aus gewachsen wäre und ohne daß er gar zu einem Weltkrieg lawinen artig sich fortgewälzt hätte. Und dennoch dürfen wir von diesem „lokalen Balkankrieg wiederholen, was Goethe unter dem Ein druck eines kontinentalen Kanonendonners vor 120 Jahren ge sprochen und geschrieben hat (am 19. September 1792 nach der Schlacht bei Valmy): „von hier aus und heute geht eine neue Epoche der Weltgeschichte aus, und ihr könnt sagen, ihr seid dabei gewesen! Von diesem „lokalisierten Balkan krieg gehen in Wirklichkeit weltgeschichtliche Entwicklungen und weltwirtschaftliche Verschiebungen aus glücklicherweise nicht zum Schaden, sondern zugunsten Deutschlands. Dieser Balkankrieg hat nicht zu einer gefährlichen Verschärfung der weltbewegenden Antithese geführt, sondern er hat im Gegen teil eine erfreuliche Synthese bisheriger Gegensatze gebracht. Rat na Balkanu trajao je nekoliko meseci i čini se da je završen, a da nije prerastao u kontinentalni rat, a da se čak i nije pretvorio u lavinu i u svetski rat. Pa ipak, iz ovog `lokalnog balkanskog rata možemo ponoviti ono što je Gete rekao i napisao pre 120 godina (19. septembar, 1792, nakon bitke kod Valmija):` odavde i danas je nova Epoha svetske istorije, i možete reći da ste bili tamo! Srećom, ovaj `lokalizovani balkanski rat` ne šteti svetsko-istorijskim kretanjima i pomacima u svetskoj ekonomiji, već u korist Nemačke. Ovaj balkanski rat nije doveo do opasnog intenziviranja antiteze koja trese svet, već naprotiv, doveo je do ugodne sinteze prethodnih suprotnosti. o autoru : Rođen je u Nemačkoj Tokom Prvog svetskog rata, Jaek je bio jedan od glavnih propagandista nemačko-turskog saveza i radio je za Eugena Mittvocha i njegovu Nachrichtenstelle fur den Orient. Godine 1920. osnovao je Deutsche Hochschule fur Politik, ključni liberalni think tank u Vajimarskoj Republici. Kao snažan anti-nacista, emigrirao je u Britaniju 1930-ih. Godine 1932. postao je međunarodni direktor novoosnovanog društva Nev Commonvealth. Godine 1940. preselio se u SAD, gdje je postao profesor na Kolumbijskom univerzitetu i 1948. osnovao Kolumbijski institut za Bliski istok. Zapamćen je kao autor i akademik. Promovisao je Nemacko-turski savez (1908-1914) i osnovao Nemačko- tursku asocijaciju 1912. godine. Postao je profesor turske istorije na Univerzitetu u Berlinu 1914. godine. Ernst Jackh bio je član diplomatske sluzbe tokom Prvog svetskog rata i sa Friedrich Naumann, organizovao je liberalni pokret u Nemačkoj (1902-1912). Jackh je emigrirao u Britaniju i bio na poziciji međunarodnog direktora Nev Commonvealth Instituta sve do 1940. godine, kada je postao profesor javnog prava i vlade na Columbia Univerzitetu , specijalizovan za politiku Nemačke na Balkanu i Bliskom istoku. mek povez, retko prvo izdanje , format 14 x 21,5 cm , nemački jezik, manje oštećenje u dnu naslovne korice , na marginama tragovi olovke, 159 strana,

predrag peđa milosavljević je ilustrovao ovo prvo izdanje: Prvo izdanje iz 1951. godine. Crteži, inicijali i naslovna strana . nadrealizam - ističnog pesnika u maniru avangarda zenit vinaver matić mikac tumbe vane bor oko 96 strana B5, POTPIS NA PRVIM STRANAMA, INAČE VRLO DOBRO Još prije priključivanja nadrealističkom pokretu, Aleksandar Vučo je aktivno pisao i objavljivao, te je tako 1923. godine surađivao u časopisima „Putevi“ i „Svedočanstva“, 1926. je objavio poemu Krov na prozorom,1928. roman Koren vida, a 1929. objavljuje knjigu Ako se još jednom setim ili načelo. Godine 1930. bio je jedan od osnivača srpske grupe nadrealista i supotpisnik manifesta objavljenog u almanahu „Nemoguće“, koji je objavljen 1930. godine, kojeg je, zajedno s M. Ristićem i D. Matićem, i uređivao. U almanahu je izišao i njegov scenarij za nadrealistički film Ljuskari na prsima. Iste je godine s Dušanom Matićem napravio projekt za nadrealistički predmet Urnebesni kliker, koji je prema nacrtima ostvaren 1990. godine u sklopu retrospektivne izložbe Marka Ristića, u Muzeju savremene umjetnosti u Beogradu Tom je prilikom, Vučo poklonio svoju kolekciju umjetnina beogradskom muzeju. Istražujući pojam kolektivnog autorstva, u suradnji sa D. Matićem nastaju i montaže Rognissol i Rekom kucujem zid, također 1930. godine. Još jedan njegov projekt, nazvan Ogledala nastao 1930. godine, a ostvaren je tek 2002. godine u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Razbijena ogledala zalijepljena su, s malim razmacima između, na karton, a na njima su se reflektirali novinski isječci. Iz 1930. godine potječe i asemblaž Une atmosphère du printemps et de jeunesse, koji također dokazuje da je svoju književnu praksu Vučo proširio na multimedijalni izraz, karakterističan za nadrealizam. Sličnosti s objektom ogledala vidljive su u upotrebi kartona kao osnovnog materijala na koji onda Vučo lijepi ostale materijale: drvo, ogledalo, novinske isječke. Kasnije, 1931. i 1932. godine, surađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“, a u „Politici“ je objavljivao priloge pod pseudonimom Askerland. Iste je godine, zajedno s L. Vučo i R. Živanovićem Noem, organizirao izložbu nadrealizma u Umetničkom paviljonu „Cvijete Zuzorić“ u Beogradu, a objavio je i poeme Nemenikuće – Ćirilo i Metodije. Izašla mu je i knjiga poezije Humor zaspalo. Godinu dana kasnije, sa D. Matićem napisao je knjigu za decu Podvizi družine „Pet petlića`, za koju je fotografirao svoje sinove Đorđa i Jovana. Zajedno s Matićem objavio je 1935. poemu Marija Rucara. Od 1936. do 1940. bio je urednik časopisa „Naša stvarnost“. S Matićem 1940. godine objavljuje roman Gluvo doba. Za vrijeme Drugoga svjetskog rata neko je vrijeme proveo u zarobljeništvu, a nakon rata radio je kao ravnatelj filmskog poduzeća Jugoslavija, te Zvezda filma i Avala filma. Objavio je poeme Titovi pioniri, Mastodonti, roman Raspust i mnoga druga djela. Aleksandar Vučo rođen je 1897. u Beogradu, gdje je i umro 1985. godine.

Knjiga je nova, bez ikakvih oštećenja. Izdavać- Mladinska knjiga. 352 STRANE ZA JAČANJE SIVE MASE Svi mi povremeno imamo probleme sa pamćenjem. Gde sam stavio ključeve? Gde su mi naočare? U koji registrator sam stavio to pismo? To može biti izuzetno frustrirajuće! Međutim, nije smak sveta jer bez obzira na vaše godine te iritirajuće poteškoće mogu biti prevaziđene. Proverite svoje moždane vijuge, vežbajte svoj mozak! PAMĆENJE SE TRENIRA! U ovoj knjizi pronaći ćete više od 500 slovnih, brojevnih, logičkih zadataka, igara opažanja, testova znanja iz istorije, geografije i kulture, kao i upitnika koji će vam pomoći da otkrijete koje su vam jače a koje slabije strane kad su mentalne operacije u pitanju. Radite ih brzinom koja vam odgovara i uverićete se i sami da pamtite sve bolje! RAZVIJTE SVOJU MEMORIJU Vaša memorija je uvek aktivna, stvara slike i asocijativno ih povezuje. Ova knjiga će vam objasniti sve što je potrebno da znate o tome kako pamtimo i otkriti vam trikove i strategije za bolje pamćenje, i sve to kroz zabavu! Za nekoliko nedelja poboljšaćete sposobnost pamćenja imena, reči, lozinki, pin-kodova, telefonskih brojeva... Zahvaljujući ovoj knjizi veoma brzo naučićete kako da koristite izuzetne mogućnosti svoje memorije – one koje su ovom trenutnku možda u malo učmalom stanju.

SAMOUBISTVO JUGOSLAVIJE - Danilo Gregorić (1942. god.) POSLEDNJI ČIN JUGOSLOVENSKE TRAGEDIJE Autor: Danilo Gregorić Izdavač: Izdavačko i Prometno A.D. JUGOISTOK Godina izdanja: 1942. Povez: mek Format: 21cm Stanje kao na slici. Očuvana dobro za ovu starost. Korice iskrzane i požutele, listovi požuteli od starosti, povez popustio, ima potpis, izuzev toga u dobrom stanju. Broj strana: 296 strana + 24 fotografije među kojima su najfatalnija ličnost posledlje jugoslovenske vlade: Mihajlo Konstantinovih, koji je, kao eksponent masonerije, od nepoznatog profesora subotičkog fakulteta postao najuticajnijom ličnošću u zemlji. Stanoje Mihaldžić, mason, ban u Zagrebu, igrao je važnu ulogu oko sklapanja sporazuma. Sa Konstantinovićem i Šutejem bio je u svemoćnoj masonskoj trojki, koja je iza kulisa vodila državnu politiku. Miloje Smiljanić, Cincar-Marković, Fon Herenj, Maršal Herman Gering, Maček, Grol, Torbar, Kulovec, Slobodan Jovanović, Andres, Simović, Šubašić, Čubrilović, Juraj Krnjević, Petar Kosić, Milan Antić, Avgust Košutić, General Bora Mirković, Ljotić, Nedić, SDK, Srpski dobrovoljački korpus, Zbor, Zboraši, Drugi svetski rat, Mušicki, Srpska državna straža, Milan Stojadinović, Jugoslovenska radikalna zajednica, Časlav Nikitović, Fon Ribentrop, Plotnjikov, Lebedev, Poletajev, Patrijarh Varnava, Musolini, Knez Pavle, Beneš, Korošec, Spaho, Zdravko Čolić, Čolak-Antić, Bogoljub Jevtić, Petar Živković... Sadržaj: Predgovor Država se rađa Ženevski sporazum 1 XII 1918. Šesti januar — Aleksandrov veliki pokušaj Država se raspada Pad Milana Stojadinovića Sporazum Borba sa masonima. Jedan ambiciozni general Prvi razgovori sa Berlinom Fon Ribentrop o Jugoslaviji Velika šansa Pretnje Beč, 25 marta 1941 Udar Beograd, 27 marta 1941 Noć na Dedinju Rat ili mir? Jedan knez odlazi u izgnanstvo 77 dana Simovićeve vlade Štuke nad Beogradom Poslednji čin Uzroci i veze ********************** Autor je još dve značajne monografije: Italijanski korporativizam : istorijat, doktrina i praksa 1940, i Privreda nacionalnoga socijalizma 1936 Doktor prava, poreklom Slovenac, Danilo Gregorić je bio novinar, saradnik Dimitrija Ljotića, glavni urednik Stojadinovićevog `Vremena`, akter u sudbonosnim događajima i tragični svedok. Ostavio je knjigu o svojim pogledima na `poslednji čin jugoslovenske tragedije` sa naslovom `Samoubistvo Jugoslavije`, Izdavačko i prometno a.d. Jugoistok, Beograd, 1942. Bio je tajni emisar Dragiše Cvetkovića tokom pregovora sa Nemcima o pristupanju Paktu, održavao tesne veze sa nemačkim poslanstvom u Beogradu i nemačkim Ministarstvom spoljnih poslova. Njegova veza u Nemačkoj je bio poslanik dr Paul Šmit, Ribentropov čovek od poverenja i lični Hitlerov prevodilac za francuski jezik, čovek preko koga su išla sva važna pitanja u vezi sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu. Po dolasku komunista na vlast, Gregorić je uhapšen i proveo je ostatak života u mitrovačkoj kaznionici. Tamo je bio na dužnosti šefa svojevrsnog prevodilačkog i pres centra koga su činili kažnjenici. Milan L. Rajić (`Srpski pakao u komunističkoj Jugoslaviji`, `Evro`, Beograd, 1991.) je preživeo robiju u Mitrovici i ostavio svedočanstvo o titoističkoj ujdurmi: Posle Rezolucije IB-a u zatvor u Sremskoj Mitrovici stižu pisaće mašine, radio aparati, strane novine i časopisi. Robijaši, `domaći izdajnici`, pišu strogo pov. Bilten u pet primeraka. Vozač dolazi iz Beograda svakog dana u zoru i Bilten nosi drugovima na vlasti. Danilo Gregorić je `zapovednik` svih mitrovačkih tajnih sekcija koje po nalogu Udbe pišu anonimne uvodnike za `Borbu` i `Politiku`, napadaju SSSR, takmiče se ko će više blata baciti na Staljina, prevode knjige `posebno za vojsku`, tajnu policiju... Gregorić je moćan i dešava se da maltretira profesore univerziteta, bivše ministre (Milan Antić je radio u prevodilačkoj sekciji). Njemu je Udba obećala slobodu, ali na kraju, Gregorić je otrovan, jer je odbio da bude `ključni svedok` u zamišljenom procesu knezu Pavlu. Dragiša Cvetković je ćutao o ovom svom `čoveku iz senke`. Dovoljno je pogledati sadržaj Gregorićeve knjige i naslutiti zašto. Pad Milana Stojadinovića / Sporazum / Borba sa masonima / Jedan ambiciozan general / Prvi razgovori sa Berlinom / Fon Ribentrop o Jugoslaviji / Velika šansa / Pretnje / Beč, 25. marta 1941 / Udar / Beograd, 27. marta 1941 / Noć na Dedinju / Rat ili mir? / Jedan knez odlazi u inostranstvo / 11 dana Simovićeve vlade / Štuke nad Beogradom / Poslednji čin / Uzroci i veze. Između ostalog, Danilo Gregorić je bio glavni organizator famozne anti-masonske izložbe u Beogradu, 1942. godine. Pred `Komisijom za ispitivanje odgovornosti u vezi državnog udara od 27. marta 1941. godine`, Gregorić je obelodanio niz zanimljivih pojedinosti, osobito kad je reč o Nemačkoj i pogledu sa te strane na puč. Nemci su bili obavešteni o pripremama za zbacivanje Namesništva. Nojhauzen, predstavnik nemačke nacional-socijalističke partije u Beogradu i šef Verkehrsbiroa je tokom jednog razgovora sa Gregorićem sredinom februara 1941. godine, upitao ovoga da li je predsednik Cvetković obavešten o držanju oficira-avijatičara prema knezu i vladi, i o njihovim otvorenim pretnjama da se zbaci Namesništvo i proglasi kralj punoletnim. Nojhauzen je spomenuo generala Boru Mirkovića, koji se u jednoj kafani u Zemunu, u polupijanom stanju, hvalio govoreći da će se on i njegovi oficiri obračunati sa knezom, koji `pravi račun bez krčmara`. Gregorić nije pridavao značaj svemu ovome, smatrajući da se radi o glasinama koje su tada u izobilju kružile Beogradom. `Sada mi je jasno`, izjavio je pred Komisijom dr Gregorić, `zašto me je nemački ataše za štampu dr Hribovšek, inače intimni saradnik fon Herena, pitao pred sam potpis Pakta, zašto Knez radi umirenja vojske i javnosti ne uzme za predsednika vlade jednog energičnog generala, na primer generala Simovića, za koga kažu da je veoma omiljen u vojsci i srpskim političkim krugovima`. `Kasnije, posle izvršenog prevrata, saznao sam da je tajni predstavnik Gestapoa u Beogradu Kraus, koji se izdavao za novinara, poslao u Berlin opširan izveštaj o namerama vojnih krugova da silom zbace Namesništvo i vladu, i naznačio ime generala Simovića kao glavnog čoveka nezadovoljnih oficira.` Dr Gregorić je na kraju rekao sledeće: `Posle 27. marta, moj prijatelj Nojhauzen imao je prilike da razgovara o martovskom događaju sa maršalom Geringom, pa mu je on, između ostalog, rekao i ovo: `Za nas je bolje što se to sada desilo, nego kasnije, u daljem toku rata. Ovako smo sa neznatnim žrtvama eliminisali Jugoslaviju kao vojnog faktora, i možemo samo biti zahvalni generalu Simoviću što nam je na vreme otvorio oči. Zato vi Nemci, koji živite u Srbiji, budite spokojni, produžite svoj rad kao da se nije ništa desilo, jer ste nam još uvek potrebni. Sada ćemo moći da sa Srbima soldiramo stare račune, još iz prošlog svetskog rata`.`

U dobrom/vrlo dobrom stanju Poklon Opštinskog komiteta SKH Branku Kosanoviću Veliki format, tvrd povez Peta zemaljska / Marin Franičević ilustracije Ivan Lovrenčić Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Goranovo proljeće, 1985 (Zagreb : Liber) Fizički opis 104 str. : ilustr. ; 29 cm Ostali autori Lovrenčić, Ivan Vučetić, Šime Biblioteka Ilustrirane poeme Predgovor / Šime Vučetić : str. 7-9. FRANIČEVIĆ, Marin, pjesnik, književni povjesničar i kritičar (Vrisnik na Hvaru, 18. V. 1911 — Zagreb, 17. VII. 1990). U Šibeniku je završio Učiteljsku školu 1929, u Zagrebu Višu pedagošku školu 1946, a studij književnosti na Filozofskom fakultetu 1953. Doktorirao je 1957. tezom Osnovni ritmovi hrvatske poezije 19. vijeka od Vraza do Kranjčevića. Od 1929. do 1938. bio je učitelj u Biskupiji kraj Knina, gdje je pokrenuo časopis Naši dani, potom u Lokvi, Rogoznici i Strožancu. Od tridesetih godina sudjeluje u komunističkom pokretu, a za rata u partizanima je na različnim političkim i kulturno-prosvjetnim zadaćama; 1944/45. glavni je urednik Slobodne Dalmacije, 1945. pokretač je i urednik partizanskog časopisa Književnik. Nakon rata načelnik je u Odsjeku za tisak Ministarstva prosvjete u Zagrebu, član Agitpropa, urednik tjednika Naprijed, 1948–54. urednik Republike, 1954–58. profesor pri Višoj pedagoškoj školi, potom do umirovljenja 1965. urednik u LZ. Od 1961. izvanredni, a od 1968. redoviti član JAZU (HAZU). Dobio je Nagradu »Vladimir Nazor« 1975. i 1980, Nagradu »Božidar Adžija« 1979, »Goranovu nagradu« 1983. Njegova su djela prevedena na engleski, mađarski, makedonski, njemački, poljski, rumunjski, ruski, slovački, slovenski, talijanski. — Javio se poezijom u Književnim horizontima 1935. Pjesme, kritike, rasprave i eseje objavljivao je u vodećim prijeratnim i poratnim časopisima a političko-propagandne članke u partizanskom tisku i poratnim novinama. Njegovi čakavski stihovi tematski su vezani uz krajolik i društveni svijet užeg zavičaja. Štokavska lirika, koja isprva pokazuje Krležin utjecaj, prožeta je društvenokritičkim pogledima predratne hrvatske ljevice i obilježena marksističkim uvjerenjem. Za rata i u prvom poratnom razdoblju F. pjeva o ratnoj zbilji, a piše i »uporabnu« aktivističku liriku u kojoj veliča KPJ, njezinu ratnu strategiju i program obnove. Ciklus Peta zemaljska pokušaj je da se događaji iz povijesti KPJ obrade umjetnički zahtjevnijim sredstvima i uz prihvaćanje nekih izražajnih dostignuća moderne lirike. Spoj zavičajnih i socijalnih motiva postignuo je u čakavskom ciklusu Govorenje Mikule Trudnega, gdje se višestoljetna povijest hvarskoga otočnog mikrokozma iznosi »odozdo«, sa stajališta buntovnoga težaka. U štokavskoj i čakavskoj poeziji pedesetih godina prevlađuju nostalgični zavičajni motivi. Njegov stih kadšto je slobodan, kadšto vezan (dvanaesterac, jedanaesterac), a u čakavskim zbirkama ima i simetričnih osmeraca. Estetički sudovi u njegovim poratnim kritikama bili su pod utjecajem marksističkoga svjetonazora i partijske pragmatike. Isprva je zastupao ideje socijalističkoga realizma, nastojeći ih prilagoditi jugoslavenskom kulturnom i društvenom kontekstu. S tih stajališta suprotstavljao se prvim pojavama hrvatskoga poratnog modernizma. Poslije je u njegovim kritikama prevladala deskriptivistička tendencija. Kao povjesničar književnosti afirmirao se pedesetih godina, posvetivši se starijoj hrvatskoj književnosti, napose razdoblju renesanse. O njemu je napisao oveći sintetičan prikaz u Liberovoj Povijesti hrvatske književnosti (Zagreb 1974), a objavio je i samostalnu knjigu Povijest hrvatske renesansne književnosti. Renesansnim je hrvatskim piscima (M. Maruliću, M. Držiću, H. Luciću, P. Hektoroviću) posvetio i nekoliko samostalnih članaka te predgovore u biblioteci Pet stoljeća hrvatske književnosti. Kao proučavatelj renesansne književnosti F. se udaljuje od starijih hrvatskih filologa i njihove pretežno pozitivističke metodologije, no prihvaća njihove znanstvene rezultate. Po stavu estetički zainteresirana subjekta i prava na vrijednosne sudove, bliži je M. Kombolu. Od njega ga odvaja sklonost historijsko-materijalističkom razumijevanju književnosti i njezine društvene uloge, ali i znatno povoljniji sud o vrijednosti stare hrvatske književnosti. Posebno su ga zanimali problemi kontinuiteta i unutrašnjega utjecaja u pojedinim lokalnim tradicijama starijega pjesništva, djelovanje narodne pjesme na umjetničku književnost i odraz povijesnoga života u književnim djelima. Teze o odnosima starije književnosti prema domaćem folkloru ili prema aktualnim društvenim prilikama kadšto je temeljio na intuiciji i na uživljavanju u životne svjetove starih pisaca, a ne na podacima i povijesnim izvorima. F. se bavio i novijom hrvatskom književnošću. Privlačili su ga dijalektalni opusi D. Domjanića, F. Galovića, I. G. Kovačića te Krležine Balade. Znatan je prilog kroatistici i njegov članak Problemi periodizacije hrvatske književnosti (Pjesnici i stoljeća). Također je objavio više specijalističkih radova posvećenih problemu hrvatske verzifikacije i njezine povijesti. Prvo je njegovo veće djelo s toga područja studija O nekim problemima našega ritma (Rad JAZU, 1958, 313), gdje je, pod metodološkim utjecajem R. Jakobsona i K. Taranovskoga, potanko i uz uporabu statističkih metoda opisao stanje hrvatskoga stiha u XIX. st. Od njegovih se kasnijih metričkih radova ističe pet studija o hrvatskom stihu u razdoblju između XVI. i XIX. st., kao i članci o Vojnovićevoj, Matoševoj i Domjanićevoj verzifikaciji. U radovima o hrvatskom stihu otvorio je uvid u stihovne repertoare pojedinih razdoblja hrvatske književnosti i istražio značajke najvažnijih hrvatskih stihova u njihovim različitim povijesnim pojavama i individualnim uporabama. Na neslaganje kadšto nailazi njegovo uvjerenje o ritmotvornoj ulozi naglaska u gotovo svim povijesnim slojevima i ograncima hrvatske verzifikacije (koje, ipak, nije osamljeno), a preslobodnom se čini i njegova uporaba klasične stopne terminologije u analizi hrvatskih stihova. Lovrenčić, Ivan, hrvatski slikar i grafičar (Sveti Križ Začretje, 28. XII. 1917 – Zagreb, 1. I. 2003). Pohađao Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu 1936–40 (Lj. Babić, K. Hegedušić) na kojoj je 1972–78. bio profesor. Jedan od najizrazitijih crtača u suvremenoj hrvatskoj umjetnosti. Spontanom i izražajnom linijom, bliskom stvaralaštvu djece, naivaca i pučkoj dekorativnoj ornamentici, radio je uglavnom mrtve prirode i interijere intimna, lirskoga značaja izrazito simboličnih poruka (Mrtva priroda s ogledalom, 1974; Seljak i smrt, 1986; Raspela pokraj puta, 1990–91). Crtao je uglavnom olovkom, tušem i ugljenom, a pojedina mjesta bojio je akvarelom ili se služio srebrnim i zlatnim aplikacijama. Autor je golema grafičkog opusa (Meseci na fašniku, 1975; Muzikaši, 1983; Dvorci Hrvatskoga zagorja, 1995) i mnogobrojnih ilustracija (M. Krleža, Balade Petrice Kerempuha, 1980). Freskama je oslikao crkvu sv. Kuzme i Damjana u Grožnjanu (1990). Bavio se scenografijom i kiparstvom, izradbom keramike i stakla; radio je nacrte za tapiserije (Život krajolika, 1979; Djelovanje franjevaca preko knjige, 1980). Dobio je Nagradu »Vladimir Nazor« za životno djelo (1991).

Knjiga: Izdavač: Narodna knjiga - Alfa, Beograd, Biblioteka “Slučaj”, 2000. godina Broširan povez 18 cm, 103 stranice, ćirilica Novo, nekorišćeno Sadržaj: Krakov-O filmu, Krakov-Za čast otadžbine - VI činova, Krakov- Lista natpisa Krakov i film: -Dragan Aleksić: U Beogradu se izrađuje veliki fillm Za čast otadžbine koji će najbolje izraziti naše napore I borbe za slobodu -Dragan Aleksić Film “Za čast otadžbine” -Stanislav Krakov: Stvaranje našeg filma -Anonim: Za čast otadžbine -Anonim: Umetnička i dokumentarna vrednost filma g. Stanislava Krakova -D. Aleksić: Za čast otadžbine -Gojko Tešić: O Stanislavu Krakovu -Napomena priređivača DVD: Golgota Srbije (alternativni naslovi Za čast otadžbine, Požar na Balkanu) Artistik film, Jugoslovenska kinoteka, 1940-2008 Trajanje: 80 minuta Režija: Stanislav Krakov Golgota srbije, Požar na Balkanu Istinsko umetničko delo koje pleni autentičnim prikazom smutnih vremena i bolnih događaja, bez sumnje je najbolji dokumentarni film snimljen u vreme Kraljevine Jugoslavije. U početku prikazivan kao nemi film 1930. godine kasnije je dorađen na osnovu filmskih materijala o Srbiji skupljenih iz svetskih arhiva, ali i scenama dosnimljenim da bi se dočarao prelaz vojske i naroda preko Albanije 1915. godine, život u okupiranoj Srbiji, kao i oslobođenje Niša i Beograda i ulazak pobednika u razorenu prestonicu. Zahvaljujući izvrsnim dokumentarističkim snimcima koje je napravio Stevan Mišković i podršci ministra vojnog, generala Stevana Hadžića, istaknutog ratnika koji je obezbedio učešće armije u snimanjima 1929. godine, stvoreni su impresivni i ubedljivi kadrovi koje samo profesionalni istoričari filma mogu da prepoznaju kao rekonstrukcije. Tako je stvoreno izrazito ambiciozno ostvarenje naknadno ozvučeno muzikom kompozitora Milenka Živkovića i nizom poznatih patriotskih melodija, a da bi postigao scenarističku objektivnost Stanislav Krakov je objašnjavao slike kroz natpise za koje su korišćeni citati iz tekstova i misli poznatih državnika, istoričara i vojnika o ulozi Srbije u ovom ratu. Stanislav Krakov bio je srpski oficir, novinar, književnik i filmski reditelj. Kao učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, ranjavan je 17 puta i više puta odlikovan. Prešao je preko Albanije i učestvovao u bitkama na Kajmakčalanu. Pre Drugog svetskog rata bio je direktor Radio Beograda. Njegovo filmsko delo `Golgota Srbije` nastalo je na osnovu autentičnih snimaka ratnih operatera, sa igranim segmentima i imalo je tri premijere i tri naslova. Prva verzija, iz 1930, bio je nemi film. Druga verzija je godinama dopunjavana filmskim materijalima vezanim za Srbiju iz inostranih arhiva, te je dobijen `do danas najistinitiji film o patnjama našeg naroda u pet strašnih ratnih godina`. Film je 1940. zabranjen, zbog mogućih nepovoljnih uticaja na odnose sa susednim državama. Tada je materijal isečen i skraćen i kao takav doživeo drugu premijeru tokom 1940. godine. Početkom rata film je sakriven i zakopan u blizini Mionice i tek 1944. godine je otkopan, pod nadzorom OZNE. Tako je dospeo u zbirku Jugoslovenske kinoteke, gde je izvršena rekonstrukcija, otkriveni su novi delovi, i načinjena je verzija do sada najbliža integralnom filmu. Treća premijera bila je 1992. godine u Sava centru. Film je utvrđen za kulturno dobro i nalazi se na listi filmske građe od izuzetnog značaja, pod brojem 106.

Haremske tajne I Saher Mazoh - Begovica II Dusan Slavic - Pasana Knjizarnica Tome Jovanovica i Vujica, Beograd, 1924. Mek povez (korice razdvojene, kao na slici), dzepni format, 48 strana. EKSTREMNO RETKO IZDANJE, VEROVATNO JEDAN OD PRVIH, AKO NE I PRVI PREVOD SAHERA MAZOHA NA SRPSKI JEZIK! Leopold fon Zaher-Mazoh (nem. Leopold von Sacher-Masoch; 27. januar 1836 — 9. mart 1895) bio je austrijski pisac istorijskih romana i romana sa temama iz alternativne seksologije. Pisao je pod pseudonimom, Šarlot Arand i Zoe fon Rodenbah. Po njemu je nazvan pojam u seksologiji — mazohizam. Sadržaj Biografija Mazoh je rođen u gradu po imenu Lemberg, danas Lavov, glavnom gradu Kraljevine Galicije i Lodomerije, koja je u to vreme bila kraljevina u sastavu Austrijskog carstva.[1] Počeo je da uči nemački jezik sa 12 godina. Studirao je pravo, istoriju i matematiku na Univerzitetu u Gracu, a posle diplomiranja vratio se u Lemberg gde je postao profesor. Počeo je sa pisanjem dela koja su vezana uglavnom za austrijsku istoriju. Njegove knjige su prevođene na ukrajinski, poljski, ruski i francuski jezik. U Galiciji njegove knjige su veoma čitane i cenjene. Njegovo najznačajnije delo je Venera u krznu objavljeno 1870. godine.[2] U romanu opisuje seksualne fantazije i fetiše, vezano za žene koje su dominantne i koje nose krzno. Kasnije, on je te svoje fantazije radio sa svojim ljubavnicama i suprugama. U Francuskoj je bio odlikovan krstom Legije časti za svoj doprinos književnosti.[2] Privatni život Dana 9. decembra 1869, Mazoh i njegova ljubavnica baronesa Fani Pistor su potpisali ugovor po kojem će on biti njen seksualni rob šest meseci, uz uslov da baronesa što je češće moguće nosi krzno. Par je putovao vozom po celoj Italiji, a ostaju duže vreme u Veneciji.[3] Mazohova najfatalnija ljubav je bila Aurora Rumelih,[2] kojom se oženio 1873. Nakon deset godina su se razveli, da bi se potom oženio svojom asistentkinjom. U kasnim pedesetim, Mazohovo mentalno zdravlje je počelo da se pogoršava, a poslednje godine života je proveo pod nadzorom neuropsihijatra. Prema zvaničnim izveštajima, umro je u Lindhajmu (danas Manhajm) 9. marta 1895.[4] Bibliografija na nemačkom 1857 Der Aufstand in Gent unter Kaiser Carl V. (PDF[mrtav link]) 1858 Eine galizische Geschichte 1867 Der letzte König der Magyaren 1870-1877 Das Vermächtnis Kains 1870 Die geschiedene Frau 1873-1879 Falscher Hermelin 1874 Die Messalinen 1877-1881 Galizische Geschichten (PDF) 1878 Judengeschichten 1881 Neue Judengeschichten 1886 Die Seelenfängerin 1886 Ewige Jugend 1886 Polnische Judengeschichten 1890 Die Schlange im Paradies 1893 Bühnenzauber 1907 Grausame Frauen Vidi još Mazohizam Sadomazohizam Markiz de Sad Dušan Slavić (Mostar, 8. jul 1982 — Pančevo, 19. decembar 1940) bio je srpski književnik, knjižar, novinar i najplodniji pisac koji je u Beogradu radio u knjižarstvu. Rođen je u Mostaru 8. jula 1882. godine, a umro u Pančevu 19. decembra 1940. godine, gde je pre toga živeo preko deset godina sa suprugom Sofijom.[1] Život Prema svom pisanju, bio je 1888. godine u trećem razredu osnovne škole u Mostaru, kada je dobio nagradu od uredništva somborskog dečijeg lista „Golub”.[1] Godine 1902. Slavić je osuđen na 14 dana zatvora zbog sastavljanja molbi ruskom konzulu u Sarajevu za mostarske mladiće koji su se odazvali pozivu Rusa za školovanje srba. Sredinom 1902. napustio je Mostar i otišao u Beograd, gde se dopisivao sa Aleksom Šantićem do 1924. godine. Za vreme Velikog rata 1915. godine povlačio se preko Niša, Prizrena i Albanije do Krfa, da bi odatle otišao u Solun 1916. godine. Vratio se u Beograd 1919. godine. Bio je blizak saradnik onih koji su pripremali ubistvo Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914. godine. Sa njima se sastajao u kafani „Zlatna moruna”, a kasnije „Triglav” kod Zelenog venca.[1] Bio je deo organizacije „Savet duhova”, u kojoj je glavno mesto imao njegov prijatelj Đuro Šarac. Šarac se istakao u četničkim bojevima Vojislava Tankosića na Drini. Slavić je napisao kratku biografiju Đure Šarca i zamolio je Marka Maletina da pomenutu biografiju objavi u Letopisu Matice srpske, pod uslovom da se njegovo kao autora ne objavljuje.[2] Književni i uređivački rad Dušan Slavić je rano počeo da piše, prvo pesme a potom članke i knjige. Još 1899. godine je napisao pesmu „Majka na samrti sinu” za dečji list „Spomenik”. Iste godine u „Bosanskoj vili” objavio je srpske narodne ženske pesme iz Mostara. „Vila” potom objavljuje „Hajnin đevojku” 1901. godine. Pesmu „Dva saveta, o čuvanju života i poštenja” objavio mu je „Golub” 1908. godine; „Pisma za službu” 1909. godine objavljuje niška Trgovina; „Balkan”, i pesmu „Priviđenja” objavljuje „Pravda” 1916. godine.[2] Neko vreme je pisao o ženi, ljubavi i braku gde je zastupao prava žena. O tome je izdao i knjige: „Ko je kriv, čovek ili žena?” 1914. godine, takođe i „Bračni apokrifi: ljubav, porodica, brak”, „Ljubav i njeno preimućstvo”, „Saveti za svakoga” i „Prodavačica svoga tela i tajna prostitucije” 1928. godine u Beogradu pod pseudonimom dr Psihanović.[2] Od posebnog značaja je Slavićevo pokretanje pitanja Leksikona književnika i javnih radnika.[2] Godine 1930. imao je preko 3000 biografija i od 1. januara naredne godine je počeo da ih štampa u „Pančevcu”, gde je bio i saradnik. U osječkim novinama je 1931. godine objavljen poziv svim javnim radnicima i književnicima da pošalju Slaviću direktno svoje biografije ili preko Kluba hrvatskih književnika i umjetnika u Osijeku. Poznato je da je Slavić objavio nekoliko biografija znamenitih ljudi: u „Knjižarskom glasniku” 1921. godine slepog Jeremije Obradovića Karadžića, u „Ilustrovanom listu” 1922. Tome Jovanovića, potom u „Pančevcu” 1930. biografije Jerneja Kopitara, Alekse Šantića, dr Isidora Kršnjavia, Rikarda Katalinića-Jeretova i 1931. godine Njegoševu i biografiju Vuka Karadžića.[3] U uređivačkom poslu je pokazao vidne rezultate. Slavić je 1913—1914. godine pribrao i uredio, veoma sadržajno i poligrafski, knjigu „Ilustrovana istorija Balkanskog rata 1912—1913.”, koju je književni odbor izdao u tri sveske u Beogradu.[3] Uređivao je i kalendar „Zora” 1925. i 1926. godine, koji je izdavalo Udruženje monopolskih činovnika i službenika. Ovaj kalendar je bio izuzetno urađen, tehnički i sadržajno, i štampan je u 50 000 primeraka.[3] U „Pančevcu”, pored prethodno navedenih biografija objavljeni su i njegovi članci. Godine 1930. objavljeni su „Na putu slave”, „Žalosna nesvesnost”, „Naš odgovor”, „Naš jedini spasavajući izvor”, a 1931. „Prilog biografiji Alekse Šantića”. U „Vojvođaninu” 1937. godine objavljeni su politički članci „Privođenje je najbolji provodadžija”, „Juče, danas, sutra” i dr.[3] Pokreće 1938. u Pančevu list „Nova zora”, čiji je bio vlasnik i glavni i odgovorni urednik.[3] Sledeće godine u Pančevu pokreće mesečni časopic „Ravnopravnost”, čiji je takođe bio vlasnik, urednik i izdavač, sa zadatkom da pravno informiše javnost „o sudbini naših manjina i inostranstvu i stranih manjina u Jugoslaviji”.[3] Doprinos srpskom knjižarstvu Ne zna se sa sigurnošću gde je Slavić izučavao knjižarstvo. Dr Dragoslav Ljubibratić, s kojim se Slavić sastajao još 1914. godine u kafani „Zlatna moruna”, tvrdio je 1960. godine da je za vreme atentata u Sarajevu Slavić bio knjižar u Beogradu.[4] Pošto ga nema u spisku beogradskih knjižara u „Šematizmu Kraljevine Srbije za 1913. godinu”, pretpostavlja se da je otvorio knjižaru sledeće godine i najverovatnije radio u nekoj od beogradskih knjižara.[4] Izdao je svoju knjigu „Trgovina u ratu”, u kojoj je, kao najmlađi član Trgovačke zajednice, branio trgovce koji su nezasluženo optuživani zbog cena, među kojima su bili i knjižari, koji su zbog manjka hartije i knjiga sa dozvolom vlasti podizali cene.[5] Jaroslav Merhaut u svom Adresaru knjižara iz 1923. godine navodi da je Slavić držao Knjižarski komisionarski zavod u Kosmajskoj 13 u Beogradu. Rudolf Franja Mađer, u prikazu kalendara „Nova zora”,[5] piše 1925. godine: „Ima u Beogradu jedan siromašan knjižar bez knjižare, koji ne otvara svoju radnju samo zato što se ne može pomiriti s pomišlju, da otvori knjižaru, koju bi imao održavati svim ostalim, samo ne pravim knjižarskim poslom. Jedini knjižar u nas je svršio stručnu školu u Nemačkoj, Dušan Slavić, studira i uči stalno i piše interesantne stvari iz oblasti svoga zvanja (…)”.[5] I sam Slavić je potvrdio svoju stručnost i ljubav prema knjižarstvu. Pisao je 1932. godine: `Iako sam silom prilika udaljen iz knjižarstva, ipak moja ljubav prema razvoju našeg mladog knjižarstva nije se toliko umanjila. Kao školovani knjižar, kao dugogodišnji sekretar Knjižarskog udruženja i ureednik „Knjižarskog glasnika”, ja sam pažljivo ispitivao sve uzroke koji koče razvoj knjižarske trgovine.”[6] Takođe je i pisao o knjižarstvu. Još 1919. godine objavio je Beogradskoj Tribuni članak „Disharmonija između knjižarstva i književnosti”, u kojem se osvrnuo na knjižarstvo pre rata. U ovom članku Slavić je ukazao na slabosti u srpskom knjižarstvu i dao predlog šta uraditi tako da knjižarstvo može poslužiti i narodu i državi. U ovom članku je započeta i ideja o stvaranju Knjižarskog društva u Beogradu, čiji je sekretar bio Slavić sve do 1926. godine.[6] Pored toga što je bio sekretar Knjižarskog društva, bio je i urednik organa tog udruženja, Knjižarskog glasnika od 1921. do 1926. godine. Od njegovih članaka u ovom glasniku značajniji su: „Naše neprilike”, „Sirota knjiga”, „Zaštita književne svojine”, „Reč, dve o knjižarstvu”. U članku „Svaka dužnosti povlači i pravo” iz 1932. godine, Slavić iznosi svoje misli i zaključke o knjižarima i njihovom položaju, kao i uzroke koji koče razvoj knjižarstva u Kraljevini Jugoslaviji.[7] Održao je predavanje u Osijeku 20. marta 1926. godine na temu Kriza knjige. Na tom predavanju je govorio da je za rešavanje nestručnih knjižara potrebno osnovati knjižarske škole, i traži od trgovačno-obrtničke komore da ne izdaju pravo za knjižarski rad laicima i svima onima koji nemaju potrebnu stručnu spremu o poznavanju knjige, književnosti i knjižarstva.[7] Prema Slaviću, procvat književnosti zavisi od knjižara, jer su oni ti koji šire piščevo delo, i zato treba imati dobre i stručne knjižare koji umeju da šire knjigu, a Jugoslavija ih nije imala u to vreme. Stoga se Slavić zalagao za školovanje knjižara, jer je smatrao da bez rešenja tog problema ne može biti napretka u knjižarstvu i književnosti.[8]

Zabavite se uz sjajne aktivnosti u prirodi svakog vikenda u godini! Od prolećnih umetničkih projekata, terena sa preprekama na otvorenom i baštovanstva, preko kreativnih stvarčica koje možete praviti u prirodi i ukusnih jednostavnih recepata za zimske dane, ova knjiga savršena je za svakoga – i svako godišnje doba! Knjiga sadrži 52 aktivnosti za decu svih uzrasta (i odrasle!), raspoređene prema godišnjim dobima, i ima samo jedan zadatak – da svaki vikend u godini učini posebnim za celu porodicu! U ovoj knjizi pronaći ćete neverovatne aktivnosti u kojima možete uživati sa porodicom i prijateljima – jednu za svaki vikend u godini! Ma koje godišnje doba, ma kakvo da je vreme, uvek postoji nešto što možete da radite zajedno. Bilo da ste napolju ili ušuškani u toploj kući, sve ove aktivnosti su savršena zabava za vas, vašu porodicu i prijatelje. Zato pretvorite vikend u najbolje dane u godini… čitave godine! Važne napomene - knjiga sa 52 aktivnosti u prirodi ili u kući - detaljne ilustracije koje će upotpuniti zabavu - kreativne aktivnosti poput pravljenja kolača, ukusne pite, ili pak novogodišnjih ukrasa, kućica za patuljke… - neke od aktivnosti moivisaće mališane na bavljenje sportom, kreativno izražavanje, ali će i podstaći razvoj svesti o očuvanju prirode i zaštiti životne sredine - ideje za reciklažu predmeta koje više ne koristimo; sadnja cveća, voća ili povrća; kreativni načini da se sačuvaju uspomene iz prirode, sa putovanja ili pak da se osmisli originalan poklon - knjiga dolazi u velikom formatu i može biti sjajan poklon za sve radoznale mališane, ali i njihove roditelje

Zabavite se uz sjajne aktivnosti u prirodi svakog vikenda u godini! Od prolećnih umetničkih projekata, terena sa preprekama na otvorenom i baštovanstva, preko kreativnih stvarčica koje možete praviti u prirodi i ukusnih jednostavnih recepata za zimske dane, ova knjiga savršena je za svakoga – i svako godišnje doba! Knjiga sadrži 52 aktivnosti za decu svih uzrasta (i odrasle!), raspoređene prema godišnjim dobima, i ima samo jedan zadatak – da svaki vikend u godini učini posebnim za celu porodicu! U ovoj knjizi pronaći ćete neverovatne aktivnosti u kojima možete uživati sa porodicom i prijateljima – jednu za svaki vikend u godini! Ma koje godišnje doba, ma kakvo da je vreme, uvek postoji nešto što možete da radite zajedno. Bilo da ste napolju ili ušuškani u toploj kući, sve ove aktivnosti su savršena zabava za vas, vašu porodicu i prijatelje. Zato pretvorite vikend u najbolje dane u godini… čitave godine! Važne napomene - knjiga sa 52 aktivnosti u prirodi ili u kući - detaljne ilustracije koje će upotpuniti zabavu - kreativne aktivnosti poput pravljenja kolača, ukusne pite, ili pak novogodišnjih ukrasa, kućica za patuljke… - neke od aktivnosti moivisaće mališane na bavljenje sportom, kreativno izražavanje, ali će i podstaći razvoj svesti o očuvanju prirode i zaštiti životne sredine - ideje za reciklažu predmeta koje više ne koristimo; sadnja cveća, voća ili povrća; kreativni načini da se sačuvaju uspomene iz prirode, sa putovanja ili pak da se osmisli originalan poklon - knjiga dolazi u velikom formatu i može biti sjajan poklon za sve radoznale mališane, ali i njihove roditelje

Zabavite se uz sjajne aktivnosti u prirodi svakog vikenda u godini! Od prolećnih umetničkih projekata, terena sa preprekama na otvorenom i baštovanstva, preko kreativnih stvarčica koje možete praviti u prirodi i ukusnih jednostavnih recepata za zimske dane, ova knjiga savršena je za svakoga – i svako godišnje doba! Knjiga sadrži 52 aktivnosti za decu svih uzrasta (i odrasle!), raspoređene prema godišnjim dobima, i ima samo jedan zadatak – da svaki vikend u godini učini posebnim za celu porodicu! U ovoj knjizi pronaći ćete neverovatne aktivnosti u kojima možete uživati sa porodicom i prijateljima – jednu za svaki vikend u godini! Ma koje godišnje doba, ma kakvo da je vreme, uvek postoji nešto što možete da radite zajedno. Bilo da ste napolju ili ušuškani u toploj kući, sve ove aktivnosti su savršena zabava za vas, vašu porodicu i prijatelje. Zato pretvorite vikend u najbolje dane u godini… čitave godine! Važne napomene - knjiga sa 52 aktivnosti u prirodi ili u kući - detaljne ilustracije koje će upotpuniti zabavu - kreativne aktivnosti poput pravljenja kolača, ukusne pite, ili pak novogodišnjih ukrasa, kućica za patuljke… - neke od aktivnosti moivisaće mališane na bavljenje sportom, kreativno izražavanje, ali će i podstaći razvoj svesti o očuvanju prirode i zaštiti životne sredine - ideje za reciklažu predmeta koje više ne koristimo; sadnja cveća, voća ili povrća; kreativni načini da se sačuvaju uspomene iz prirode, sa putovanja ili pak da se osmisli originalan poklon - knjiga dolazi u velikom formatu i može biti sjajan poklon za sve radoznale mališane, ali i njihove roditelje

STEVAN J. RADOSAVLJEVIĆ-BDIN POĐITE ZAMNOM - jedna ekskurzija između dva sveta Izdavač - Savić i komp., Beograd Godina - 1914 219 strana 20 cm Edicija - Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Varljivosti Jedna ekskurzija za primer I onda? Odavde dovde Ono što jeste Raznovrstosti Svet najmanjih Etir Sila, energija Rekoše da je tajna Šta drži zemlju? Kako je unutra? Ko kreće zemlju? Teorija privlačnosti Sunce `Život na zemlji stegnut je između dva velika sveta. Jedan je svet u velikome, drugi u malome. Između njih ostavljeno nam je mesta koliko za pedalj, i tu živimo. Života nema u temperaturi ispod nule, ni nad sto stepeni Celzijevih nada njom. A to nije ništa nego pedalj mesta. Jedva nešto malo naziremo preda se. Niti poznajemo sveta u velikome, ni sveta u malome. Mi pitanja čekaju od pamtiveka na odgovor, i to pitanja koja se tiču pojava koje su tu pred nama svaki dan. Odgonenuta kako valja mogla bi nam raskriti mnogu tajnu, pred čijim zaključanim vratima čovečanstvo stoji od iskoni. Tim se pitanjima bavi ova knjiga. Tuda, među ta dva sveta, pošao sam i ja, tražeći ključ odgovorima; pošao sam i zovem i Vas. Ko je radoznao, ko ima volje i dovoljno umne moći, poćiće. Naša je književnost u ovakim radovima, naročito originalnim siromašna. Do sad je vladala samo lepa književnost, posle filologija i povesnica. Počelo se narodnim pesmama, poslovicama i bajkama, prešlo, se na umetničke pesme, pripovetke i romane olmau, tim na filologiju i povesnicu, a sad evo ulazimo polako i u svet nauke i filozofije. RADOSAVLJEVIĆ STEVAN – BDIN (21/12/1854, Pančevo). Učio je osnovnu školu i realnu gimnaziju u Pančevu, Tehniku u Pragu, Universitet u Odesi i Politehniku u Pragu. Po pozivu otišao je u Bugarsku, i bio je profesor u Lom-Palanci i u Vidinu. Otpušten, posle Srpsko – Bugarskog rata, vratio se u Beograd. Pozvan opet u Vidin, postao je profesor iste realne gimnazije, ali je posle godinu dana dao ostavku i došao u Beograd. Bio je sekretar Ministarstva Građevine, šef u Monopolskoj Upravi, intendant u Ministarstvu Vojnom, ali je uvek otpuštan, kada su radikali dolazili na vladu. Radio je na Dnevnom Listu (više godina), na Novom Listu, Nezavisnosti, Srpskoj Zastavi, Bratstvu Društva Svetoga Save, Srpstvu, Braniku, i Malim Novinama. Uređivao je Novosti, a bio je neko vreme i dopisnik bečke Nove Slobodne Prese. Napisao je na nemačkom jeziku: Status quo ante Slivnitza (1898), Der Streit um Altserbien (dva izdanja), a na srpskom: U Vidinu za vreme borbe oko Vidina (izdanje našeg đeneralštaba, 1885), Istorija Bugarizma (1890, nagrađeno od Društva Sv. Save), Potonji čas po Srpstvo (1890), Šta će naposletku biti od Srbije (1891), Revolucija odozgo i odozdo (1891), Nestašne misli (1891), Progonstvo kraljice Natalije (1891), Prva knjiga razmišljanja (1896), Druga knjiga razmišljanja (1907; prva knjiga je bila zabranjena i pisac osuđen, drugu je izdala Trgovačka Omladina), Teorije i dela prošle vladavine (1900), Pred maćedonskim pitanjem (1902), Srbinstvo u evropskoj Turskoj (1903), Listak iz psihologije rata (1903, otkupilo Ministarstvo Vojno), Potpun slom naše nacionalne politike (1904), Srbija i Crna Gora (1912), i još 13 dela u 23 sveske političke, filosofske i nacionalističke sadržine.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Za Mnom Astronomija Filozofija Nauke Nauka Fizika Dekart Njutn Kant

Izdavač: Izdanje I.Đ. Đurđevića, Beograd-Sarajevo Godina izdanja: 1919 Autori: Dmitrij Merežkovski, Zinaida Hipius, Dmitrij Filozofov Prevod: Đorđe Pejanović Povez: mek Broj strana: 229 Spolja kao na slikama, nešto malo podvlačenja običnom olovkom, lepo očuvana. S A D R Ž A J: 1. Dmitrij Filozofov - Car kao papa 2. Zinaida Hipius - Revolucija i gruba sila 3. Dmitrij Merežkovski - Religija i revolucija 4. Zinaida Hipius - Prava snaga carizma Početak Prvog svetskog rata Dmitrij Sergejevič Merežkovski doživljavao je kao nesreću za Rusiju. Jasno je da nije mogao prihvatiti revoluciju iz 1917. godine, jer nije vidio mesta za sebe u novom svetu. Već 1907. godine (sa suprugom Zinaidom Hipius i Dmitrijem Filozofovim) u Parizu je objavljena kolektivna zbirka „Car i revolucija“ za koju je Merežkovski napisao članak pod naslovom „Religija i revolucija“. Govoreći o istorijskim korenima ruske monarhije i crkve, on piše da će u dubini narodne stihije revolucionarni vihor dobiti sverazarajuću snagu, i predviđa da će zajedno sa slomom ruske crkve i ruskog kraljevstva doći i smrt Rusije. Tada ta proročanstva niko nije shvatao ozbiljno, delovala su prazna i apstraktna. Međutim, deset godina kasnije, proročanstva Dmitrija Merežkovskog počela su se ostvarivati. Nakon Oktobarske revolucije stara Rusija zaista umire. Već u leto 1919. Merežkovski sa Zinaidom Hipius napušta svoju domovinu i odlaze u Pariz, još uvek ne znajući da se nikada više tamo neće vratiti. Deleći neprijateljstvo Merežkovskih prema boljševičkoj Rusiji, i Filozofov u decembru 1919. beži iz zemlje i odlazi u Varšavu kako bi počeo raditi na reformi Bele armije na teritoriji Poljske. (K-120)

Prvo izdanje čuvene knjige zapisa o pijanstvu Libera Markonija iz 1954. S omotnicom i ilustracijama akademskog slikara Slavoljuba Slave Blagojevića. Omot minimalno iskrzan, potpis bivšeg vlasnika na najavnom listu, inače veoma dobro očuvano. Autor - osoba Marković, Slobodan Naslov Pijanci idu dijagonalno / Slobodan Marković Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik srpski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Mladi borac`, 1954 Fizički opis 86 str. : ilustr. ; 20 cm SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu `Idadija`. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije `Jednom u gradu ko zna kom`. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: `Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem`.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, `oplovio četrnaest mora`, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu `Stražilovo` (kao urednik u nedeljniku `Naš vesnik`); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * `Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, `tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki`. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.` Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo k`o ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. Slavoljub-Slava Bogojević 1922–1978. Završio Akademiju likovne umetnosti u Beogradu, 1951. godine, kod profesora Nedeljka Gvozdenovića i specijalizaciju kod profesora Zore Petrović. Vrlo nemirnog duha; bio je pilot i padobranac, pesnik, radio je u slikarskoj radionici Narodnog pozorišta u Beogradu kod Jovana Bijelića, slikao freske i zidne kompozicije, ali i na kutijama od šibica. Boravio na Korčuli, u Parizu, živeo u Atini. Izlagao je u Parizu sa Bifeom i Difijem, bio član „Lade`. Imao niz samostalnih izložbi u Jugoslaviji, Veneciji, Amsterdamu, Rimu, Atini. Njegovo slikarsko opredelenje je raznoliko. Okušao se u različitim temama – od urbanih pejzaža, portreta i cveća, preko mrtvih priroda, do mitoloških scena. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. MG140 (L)

Prvo izdanje prvog Albaharijevog romana „Sudija Dimitrijević“ iz 1978. Omot izradio Halil Tikveša (omot minimalno iskrzan na dnu i vrhu rikne). Odlično očuvano, retko u ponudi s omotom! Autor - osoba Albahari, David, 1948- = Albahari, David, 1948- Naslov Sudija Dimitrijević / David Albahari Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja [Novi Sad] : Matica srpska, 1978 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 217 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂDanas ISBN (Broš.) U središtu romana je sudija Dimitijević koji je zamišljen kao sredovečni intelektualac koji traga za sopstvenim identitetom i identitetom svoje generacije. Ali, i za onim oblicima života koji su oličenje sigurnosti, mira, kohezije. Ovako zamišljen lik glavnog junaka zahtevao je da likovi drugih junaka budu tako oblikovani da sa njim u ravni svesti i odnosa prema svetu uspostave polemički odnos. David Albahari (Peć, 1948), pisac i prevodilac. Prvu knjigu, zbirku priča Porodično vreme, objavio je 1973. u izdanju Matice srpske iz Novog Sada. Isti izdavač objavio je njegov prvi roman, Sudija Dimitrijevic (1978). Objavio je još romane Cink, 1988; Kratka knjiga, 1993; Snežni čovek, 1995; Mamac, 1996; Mrak, 1997, 2008; Gec i Majer, 1998; Svetski putnik, 2001; Pijavice, 2006; Ludvig, 2007; Brat, 2008; Ćerka, 2010; Kontrolni punkt, 2011, Životinjsko carstvo, 2013; zbirke priča Obične priče, 1978; Opis smrti, 1982; Fras u šupi, 1984; Jednostavnost, 1988; Pelerina, 1993; Izabrane priče, 1994; Neobične priče, 1999; Drugi jezik, 2003; Senke, 2006; Svake noći u drugom gradu, 2008; Male priče, 2013; Propuštena prilika, 2013; 21 priča o sreći, 2017, kao i knjige eseja Prepisivanje sveta (1997), Teret (2004), Dijaspora i druge stvari (2008) i Ljudi, gradovi i štošta drugo (2011). Zajedno sa Dušanom Petričićem objavio je knjigu za decu Ema i jež koji nestaje (2008). Zajedno sa Žarkom Radakovićem objavio je Knjigu o muzici (2013). Za zbirku priča Opis smrti dobio je Andrićevu nagradu. Roman Mamac dobio je Ninovu nagradu za najbolji roman u 1996. godini, kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije, Balkaniku i Most-Berlin. Knjiga priča Svake noći u dugom gradu dobila je Vitalovu nagradu za knjigu godine. Preveo je veliki broj knjiga, priča, pesama i eseja mnogih američkih, britanskih, australijskih i kanadskih pisaca, uključujući Sola Beloua, Vladimira Nabokova, Margaret Etvud, Isaka Baševisa Singera i Tomasa Pinčona. Preveo je i dramske tekstove Sema Šeparda, Keril Čerčil i Džejsona Šermana. Član je SANU, srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva. Knjige su mu prevedene na osamnaest jezika. Od 1994. do 2008. živeo u Vankuveru, u Kanadi. Živi u Zemunu. Halil Tikveša je diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1961. i magistrirao 1964. godine. Od 1976. do odlaska u penziju (2000. godine) radio je kao profesor za predmet grafika-crtanje na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Od 2013. godine je u statusu profesora emeritusa Univerziteta u Novom Sadu. Izlaže od 1962. crteže, slike, grafike, kolaže, asamblaže i objekte. Samostalno je izlagao više od 100 puta. Učestvovao na međunarodnim izložbama i bijenalima: Krakov (1966. i 1968.), Bradford (1968. i 1982.), Lugano (1968), Pariz (1968), Sao Paolo (1969), Berlin (1970), Aleksandrija (1970), Fredrikstad (1980. i 1982.), Biela (1973. i 1983.), Ivaskila (1975), Hajdelberg (1979), Bon Skur (1982), Citadela (1979), Ljubljana (1971, 1973, 1975, 1977, 1981, 1985, 1987.), Ankara (1986), Kjoto (1987), Nju Delhi (1988)... Dobitnik je više od 25 nagrada. Živi i radi u Beogradu, Sarajevu i Blacama. MG34 (N)