U dobrom stanju! Retko u ponudi! Prvo izdanje!!! 1927. god Vladimir Fran Mažuranić (Novi Vinodolski, 26. ožujka 1859. - Berlin, 20. kolovoza 1928.) bio je hrvatski književnik. Sin je putopisca Matije Mažuranića. Životopis Nakon osnovne škole u rodnom mjestu, s uspjehom okončava četiri razreda realke u Zagrebu. Na očevo inzistiranje školovanje nastavlja u Pragu, u srednjoj tehničkoj školi. [1] Međutim, po naravi nemiran, ubrzo napušta tu školu i prelazi u Moravsku, gdje upisuje i privodi kraju husarsku časničku školu. Službuje u brojnim hrvatskim i slovenskim mjestima. Iz vojske je otpušten 1900., poradi kršenja stege, i od tada mu se za širu javnost zametnuo svaki trag. Rijetke kontakte održava samo s najbližom rodbinom. Umro je u Berlinu. Djela Lišće, Crtice Frana Mažuranića (1887., prijevod na njemački 1893.) Lišće i druga djela (izbor), u nakladi Društva hrvatskih književnika, 1916. Od zore do mraka (Matica hrvatska, 1927.) Mažuranić, Vladimir, hrvatski pravnik (Karlovac, 16. X. 1845 – Zagreb, 17. I. 1928). Pravo studirao u Beču, a završio na Pravoslovnoj akademiji u Zagrebu 1866. Radio u državnoj upravi, sudskoj i odvjetničkoj službi u Karlovcu i Ogulinu te bio predsjednik Banskoga stola (1898–1912). Redoviti član JAZU (1913) i njezin predsjednik (1918–21); počasni član Češke akademije znanosti, Poljske akademije znanosti i Učenoga društva u Lavovu u Ukrajini. Glavno djelo: Prinosi za hrvatski pravno-povjestni rječnik (I–X, 1908–22), u kojem je skupljena, obrađena i primjerima potkrijepljena pravnopovijesna rječnička baština hrvatskoga nazivlja iz pravnih i drugih povijesnih spomenika.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice malo labavije drze se na mrezicama, sve ostalo uredno! Pecat! Tvrdi originalni uvez, nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu od Pavla Bihalya., knjiga sadrži fotografiju autora, 199 str, 13x19 cm Pavle Bihali, Bihali Pál Oprema Pavle Bihaly, sjajna fotomontaža iz 30-ih godina.Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja… naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. Oprema Pavle Bihaly, nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu. Izdanje Nolit 1929. godine. oštećenja.Ex Yugoslavia (1910-1945) avant – garde . Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. Preveo Bogdan Bilbija The Metropolis Upton Sinclair Jr. (20.9. 1878 – 25.11. 1968), bio je plodni američki pisac koji je napisao preko 90 knjiga u brojnim žanrovima, a danas se smatra jednim od najboljih istraživačkih novinara u američkoj historiji. U svoje vrijeme je zagovarao socijalizam i iskazivao simpatije prema anarhizmu. Stekao je veliku popularnost u prvoj polovici 20. vijeka, za što posebnu zaslugu ima njegov roman The Jungle iz 1906. godine, koji se bavio stanjem američke mesne industrije i potakoao donošenjem Zakona o čistoj hrani i lijekovima i Zakona o mesnoj inspekciji godine 1906.[1] Arhivirano 2010-01-06 na Wayback Machine-u

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografiji unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat biblioteke! Dr Mirko Kus - Nikolajev / Na stazama Dusevne Kulture RETKO!!! Kus Nikolajev, Mirko, hrvatski etnolog i sociolog (Zagreb, 11. V. 1896 – Zagreb, 18. III. 1961). Studirao prirodoslovne znanosti i filozofiju na Filozofskome fakultetu u Zagrebu, gdje je 1924. doktorirao. Na Sveučilištu u Berlinu slušao je predavanja iz etnologije, sociologije i ekonomije. Bio kustos Etnografskoga muzeja u Zagrebu (1925–33) i autor prvoga muzejskoga vodiča (Šetnja po Etnografskom muzeju u Zagrebu, 1927), potom radio u Radničkoj komori u Zagrebu, a tijekom rata ostao u knjižnici Glavnoga ravnateljstva za promidžbu NDH. Za Kraljevine Jugoslavije i NDH uhićivan i zatvaran zbog ljevičarskoga djelovanja, a na procesima 1946. i 1948. osuđen na dvije, odnosno na 11 godina zatvora zbog »političke suradnje s okupatorom« (pušten 1951. nakon intervencije američkoga pisca U. Sinclairea). Objavio je mnogobrojna djela s područja etnologije, antropologije, sociologije, muzeologije. Zauzimao se za istraživanje kulturne dinamike i kulturnih procesa u bližoj i daljoj prošlosti i originalno tumačio hrvatsku seljačku kulturu u okolnostima nastupajuće industrijalizacije. Inovativan je bio i njegov pristup istraživanju folklornoga likovnoga izraza (O podrijetlu licitarskog srca, 1928; Hrvatski seljački barok, 1929; Ekspresionizam u seljačkoj umjetnosti, 1929; Psihološka sadržina u seljačkoj umjetnosti, 1929., i dr.). Smatra se jednim od začetnika sociološke znanosti u Hrvatskoj. Bavio se temama iz opće sociologije, sociologije kulture, umjetnosti i književnosti, političke sociologije i dr. Posebice se ističu radovi koji tematiziraju odnos biologije i sociologije (Problemi biološke sociologije, 1924), problematiku funkcije u društvu (Sociologija milieua, 1929) i elitizam (Mostovi elita, 1940).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice labavije, drze se na mrezicama. Dozivljaji dvojice prijatelja Piotr Choynowski (Varšava, 27. kolovoza 1885. - 25. studenog 1935., Otwock) bio je poljski književnik, romanopisac i prevoditelj; izabran za člana prestižne Poljske akademije književnosti od 1933. godine.[1] Choynowski je prvotno studirao kemiju u Varšavi i Lwówu (danas Lviv), zatim od 1908. godine povijest i filozofiju u Zürichu i na Jagelonskom sveučilištu u Krakovu. Godine 1914. tijekom Prvog svjetskog rata pridružio se poljskim legijama (Legiony Polskie) u borbi za neovisnost Poljske, ali zbog lošeg zdravlja natjerao ga je da odustane. Od 1916. Choynowski je živio u Varšavi. Postao je glavni urednik časopisa Tygodnik Ilustrowany s kojim je radio do 1930. Od 1933. bio je član Akademije (Polska Akademia Literatury). Choynowski je bio vrhunski romanopisac koji je pisao u realističkom stilu utemeljenom na autentičnosti i istinitosti opažanja. U svojoj se prozi usredotočio na život poljskih viših slojeva, inspiriran spisima Henryka Sienkiewicza. Jedan od njegovih najznačajnijih romana, posvećen Varšavi 1920. godine, bio je Dom w śródmieściu (Kuća u središtu grada, 1924.).[2] Također je na poljski preveo Tuge mladog Werthera Johanna Wolfganga Goethea među ostalim djelima. Choynowski je bio gotovo zaboravljen u komunističkoj Poljskoj pod sovjetskom dominacijom. Godine 1953., za vrijeme poljskog staljinizma, oživljena je jedna od njegovih pozorišnih predstava privremeno nazvana Ruchome piaski (Promjenjivi pijesak, iz 1913.). Godine 1988. ponovno je tiskan njegov roman W młodych oczach (U mladim očima, 1933.), a 1991. još jedan pod nazivom Młodość, miłość, awantura (Mladost, ljubav i nemir, iz 1926.).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! L. I . Zubok, Sjedinjena Americke Drzave od 1918 - 1941, Retko u ponudi! 1947 g. Lev Izraelevič Zubok (28. decembar 1894, Radomisli [2] — 13. maj 1967, Lenjingrad) — sovjetski američki istoričar. Doktor istorijskih nauka (1940), profesor (1938) Rođen u radničkoj porodici. 1913. emigrirao je sa rođacima u SAD.[3] Pridružio se američkom revolucionarnom pokretu[1]. 1919. pridružio se Komunističkoj partiji SAD. Godine 1922. diplomirao je na Univerzitetu u Pensilvaniji. Dobrovoljno je odlučio da napusti SAD i na poziv Profinterna[1] vratio se u SSSR 1924. godine. 1925. pristupio je KPSS(b). 1924-1930 radio je kao zamenik šefa anglo-američkog odeljenja Profinterna. 1929-1941 predavao je na Moskovskom institutu za filozofiju, književnost i istoriju. 1930-1949 predavao je na Višoj partijskoj školi pri Centralnom komitetu Svesavezne komunističke partije boljševika. 1938-1949, a od 1957. bio je viši naučni saradnik Instituta za istoriju Akademije nauka SSSR. 1942-1949 predavao je na Istorijskom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta. 1948-1961 predavao je na Institutu za međunarodne odnose (MGIMO). Godine 1949. suspendovan je sa nastave na Višoj partijskoj školi i na Moskovskom državnom univerzitetu zbog optužbi za kosmopolitizam[4][5]. Oženjen dva puta - prvi put 1919. sa Sesilijom Iljinišnom Grac, iz jevrejskog grada Ržiščeva (Kijevska gubernija), posle njene smrti 1931. sa Aleksandrom Mihajlovnom Naidu. Iz prvog braka ostao je sin jedinac - Martin Zubok (1926-2009). Unuk - Vladislav Martinovič Zubok, amerikanista po obrazovanju, objavljuje istoriju Hladnog rata, političku i intelektualnu istoriju Sovjetskog Saveza. Trenutno je profesor istorije na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dozivljaji dvojice prijatelja Piotr Choynowski (Varšava, 27. kolovoza 1885. - 25. studenog 1935., Otwock) bio je poljski književnik, romanopisac i prevoditelj; izabran za člana prestižne Poljske akademije književnosti od 1933. godine.[1] Choynowski je prvotno studirao kemiju u Varšavi i Lwówu (danas Lviv), zatim od 1908. godine povijest i filozofiju u Zürichu i na Jagelonskom sveučilištu u Krakovu. Godine 1914. tijekom Prvog svjetskog rata pridružio se poljskim legijama (Legiony Polskie) u borbi za neovisnost Poljske, ali zbog lošeg zdravlja natjerao ga je da odustane. Od 1916. Choynowski je živio u Varšavi. Postao je glavni urednik časopisa Tygodnik Ilustrowany s kojim je radio do 1930. Od 1933. bio je član Akademije (Polska Akademia Literatury). Choynowski je bio vrhunski romanopisac koji je pisao u realističkom stilu utemeljenom na autentičnosti i istinitosti opažanja. U svojoj se prozi usredotočio na život poljskih viših slojeva, inspiriran spisima Henryka Sienkiewicza. Jedan od njegovih najznačajnijih romana, posvećen Varšavi 1920. godine, bio je Dom w śródmieściu (Kuća u središtu grada, 1924.).[2] Također je na poljski preveo Tuge mladog Werthera Johanna Wolfganga Goethea među ostalim djelima. Choynowski je bio gotovo zaboravljen u komunističkoj Poljskoj pod sovjetskom dominacijom. Godine 1953., za vrijeme poljskog staljinizma, oživljena je jedna od njegovih pozorišnih predstava privremeno nazvana Ruchome piaski (Promjenjivi pijesak, iz 1913.). Godine 1988. ponovno je tiskan njegov roman W młodych oczach (U mladim očima, 1933.), a 1991. još jedan pod nazivom Młodość, miłość, awantura (Mladost, ljubav i nemir, iz 1926.).

ODESA - Isak Babelj (1930. godina) Autor: Isak Babelj Izdavač: Nolit, Beograd Godina izdanja: 1930. Broj strana: 130 Povez: mek Format: 21cm Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost. Korice i listovi požuteli i imaju fleke od starosti, ima potpis na predlistu, korice iskrzane, izuzev toga u dobrom stanju. Šest priča : Kako se to radilo u Odesi : Kralj ; Otac ; Ljubka Kozak ; Istorija mog golubinjaka ; Moja prva ljubav ; preveo sa ruskog Gustav Krklec ; sa dvanaest originalnih crteža od M. Tartaglie

Petar Pajic - Ljubav u brdima Bagdala, Kruseva, 1962. Mek povez, 45 strana, posveta i potpis pesnika. EKSTREMNO RETKO! Петар Пајић (Ваљево, 6. октобар 1935 – Београд, 2. август 2017)[1] био је српски песник, прозни писац и уредник Другог програма Радио Београда. Писао је поезију, прозу, књижевну критику и сатиру. Заступљен је у антологијама и зборницима савремене српске и југословенске лирике, а неке од песама налазе се и у ђачким читанкама.[2] Припада неосимболистима српске књижевности. Био је члан управе Удружења књижевника Србије (2007), једно време члан жирија за награду „Десанка Максимовић”,[3] Отац Лука пореклом је из села Љештанско у околини Рогачице, а мајка Миланка из села Кланица у околини Ваљева. Имао је две сестре, старију Лепу и млађу Мирјану, и старијег брата који је преминуо пре него што се Петар родио. Отац и мајка радили су у државној пекари, све до 1959. када је Лука отворио приватну породичну пекару. Исте године његов отац купио је кућу у коју се породица потом преселила и у којој је Петар провео велики део живота.[4] У Ваљеву је завршио основну школу, а потом и Ваљевску гимназију, у којој је био ученик од 1950. до 1954. године. Своју прву песму објавио је 1952. године, када му је било седамнаест година, у ваљевском листу Речи омладине, а годину дана након тога објавиће и прву песму ван Ваљева, у недељном листу НИН.[2] Године 1954. из Ваљева одлази у Београд и тамо уписује југословенску и општу књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Због болести је паузирао годину дана студија, те дипломирао 1959. године.[4] Током студија је објавио своју прву књигу песама „Дан” (1958). Петар Пајић у младости Убрзо након стечене дипломе, Пајић се враћа у Ваљево због обећања о запослењу у градској библиотеци „Љубомир Ненадовић`. Међутим, на политичким основама не добија запослење, те поново одлази у Београд.[4] Тамо ће неко време радити у листу Породица и домаћинство, а потом као новинар листа Младост. Већ почетком шездесетих година запослио се у Радио Београду, где је дуго година остао као уредник Другог програма. Године 1962. објавио је и другу књигу песама „Љубав у брдима“. Посебно се истиче песма у прози „Лице мога оца”, у којој ће Пајић, кроз слику оца која постаје оличење отаџбине, најавити и припремити читаву линију родољубивих и националних песама коју ће пратити током целог свог стваралачког опуса. У овом периоду, Пајић је написао и своју чувену песму „Србија”, чији стихови неће бити објављени преко тридесет година. Редакција до редакције одбијале су штампање седмоделне песме, док се, с друге стране, она годинама усмено преносила и рецитовала у песничким круговима.[6] Тек 2002. године објављена је у оквиру књиге песама „Србија је на робији`, која носи име управо по најспорнијим стиховима из саме песме.[7] Петар Пајић уврстава се у осниваче неосимболизма у српској књижевности, заједно са Бранком Миљковићем, Божидаром Тимотијевићем, Живорадом Лазићем. Писао је поезију, прозу, књижевну критику и сатиру. Тематика родољубља и отаџбине провлачи се кроз велики број његових песама и прича. Критичари су за Пајића говорили да је „чист лирик, који на најбољи могући начин спаја традиционално и модерно, историјско, интимно и метафизичко, тежећи ка савршенству и беспрекорном језичком изразу, чистоти и хармонији”.[8] Метафизичка нота његовог песништва посебно се истиче у још једној песми посвећеној оцу, „Опело за Луку Пајића` (Песме, 1967), коју је песник написао након смрти свога оца. Пајић пише: „Искуство твоје смрти у мојој крви; Помера ми сећање у време пре рођења” и још „Своју смрт победио си мојим животом; А ја сам свој живот обогатио твојом смрћу”.[9] За Пајића и његову поезију Матија Бећковић рекао је „јавио [се] као довршен песник, па је тешко разликовати које је песме писао онда, а које сада”.[1] Његове песме заступљене су у антологијама и зборницима савремене српске и југословенске лирике. Преминуо је 2. августа 2017. године у Београду, а сахрањен је 5. августа на Новом гробљу у Ваљеву.[2] Иницирано је подизање споменика Петру Пајићу на планини Повлен у близини споменика Радовану Белом Марковићу.[10]

Bijelo Dugme ‎– Turneja 2005 (Sarajevo Zagreb Beograd) - 2 DVD Jednom odgledani DVD-i 12 strana knjizica Zeljko Bebek, Goran Bregovic, Tifa i Alen Islamovic, Zoran Redzic, Vlado Pravdic, Milic Vukasinovic (Vatreni Poljubac), Djidji Jankelic - Bijelo Dugme Tracklist 1-1 Lažeš 1-2 Za Esmu 1-3 Meni Se Ne Spava 1-4 Jer Kad Ostariš 1-5 Da Te Bogdo Ne Volim 1-6 Padaju Zvijezde 1-7 Aiaio Radi Radio 1-8 Nakon Svih Ovih Godina 1-9 Šta Ima Novo 1-10 Ćiribiribela 1-11 Kada Odem Kad` Me Ne Bude 1-12 Ako Ima Boga 1-13 A I Ti Me Iznevjeri 1-14 Napile Se Ulice 1-15 Selma 1-16 Ipak, Poželim Neko Pismo 1-17 Da Sam Pekar 1-18 Ne Spavaj Mala Moja Muzika Dok Svira 1-19 Sve Će To O Mila Moja Prekriti Ruzmarin, Snjegovi I Šaš 1-20 Ako Možeš Zaboravi 1-21 Na Zadnjem Sjedištu Moga Auta 1-22 Ha Ha Ha 1-23 Doživjeti Stotu 1-24 Sanjao Sam Noćas Da Te Nemam 2-1 A, Milicija Trenira Strogoću Lyrics By – Duško Trifunović 2-2 Pristao Sam Biću Sve Što Hoće Lyrics By – Duško Trifunović 2-3 Loše Vino Lyrics By – Arsen Dedić 2-4 Evo Zakleću Se 2-5 Ružica Si Bila Sada Više Nisi 2-6 Ima Neka Tajna Veza Lyrics By – Duško Trifunović 2-7 Tako Ti Je Mala Moja Kad Ljubi Bosanac 2-8 Lipe Cvatu, Sve Je Isto K`o I Lani 2-9 Đurđevdan Je A Ja Nisam S Onom Koju Volim 2-10 Hajdemo U Planine

U dobrom stanju! Retko u ponudi! 1928. god „Sedamnaestogodišnja Ruskinja, Ariane Nicolaevna Kousnetzova, srednje klase i slobodna koliko i sama studentica može, u Moskvi upozna muškarca, Konstantina Michela, koji više nema predrasude. Njih dvoje se igraju ljubavlju i šansom. To je prvo i najvažnije igra; onda je to borba čiji je ponos cena. Ko će od dvojice protivnika priznati poraz priznajući da zaista voli i do te mere da se odrekne svoje suverene nezavisnosti? Odgajana u lažima, Ariane joj se raduje. Uspeva da laže zadovoljstvo, da iznervira, da paniči na čoveka koji se protivi francuskoj ironiji i privrženoj ravnodušnosti prema njoj. Ona se ne ustručava, hvaleći se zlom, do tačke da falsifikuje prošlost koja ju mora dodatno degradirati u očima čoveka kojem je odmah postala ljubavnica. I još laže ... kao da ju je priznanje njene ljubavi ponizilo ona leži do poslednjeg poglavlja Claude Anet (rođen 28. maja 1868. u Morgesu, † 9. januara 1931. u Parizu; pravo ime Jean Schopfer) bio je francuski pisac i teniser švajcarskog porekla. Anet je studirao filozofiju na Sorboni. Od 1888. radio je kao predstavnik američke kompanije u Parizu. Vozio se biciklom i automobilom kroz Italiju, Iran i Rusiju. Pisao je izveštaje o putovanjima o svojim iskustvima. Bio je svedok ruske revolucije kao očevidac. Postao je poznat po putopisnoj literaturi, romanima i scenskim predstavama. Njegovi putopisi iz Irana ili Rusije u fazi revolucije dostigli su popularnost, a izraženi su i kao pozadina njegovih romana i priča, koji su se odigrali ili u francuskoj provinciji ili u Rusiji. Kao teniserka, Anet je pobedila na Francuskom prvenstvu u tenisu u Parizu 1892. godine, a bila je u finalu sledeće godine.

POZOR, SAD, ODRASTI ! ŠTA SE DEŠAVA SA MOJIM TELOM? KNJIGA ZA MLADE DEVOJKE AUTOR: LINDA MADERAS Danas u pubertet ulaze mnogo mlađe devojčice nego ranije. Prvi znaci puberteta često se vide na devojčicama u trećem ili četvrtom razredu. Knjiga im daje odgovore na mnoga pitanja (Kakve su to malje po mom telu? Kada ću da dobijem brus? Šta da radim sa bubuljicama?). IZDAVAČ: SIL, BEOGRAD GODINA IZDANJA : 2005. MEK POVEZ PISMO: ĆIRILICA BROJ STRANA : 120 STR. STANJE ODLIČNO 5- TROŠKOVE SLANJA SNOSI KUPAC LIČNO PREUZIMANJE MOGUĆE U CENTRU BEOGRADA stočić

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica! Veliki Format Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Biografija Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je iz Vranića kod Čačka rođen u Čolića kući, a majka Sofija Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića”. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir Brana Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro”. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Njegova dela prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko.[4] Preminuo je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Povodom 100 godina od njegovog rođenja objavljena je monografija „100 godina Duška Radovića”.[5] Književnik Matija Bećković je za njega napisao da je Ivo Andrić koji je odbio da odraste. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica Veliki Format Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Biografija Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je iz Vranića kod Čačka rođen u Čolića kući, a majka Sofija Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića”. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir Brana Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro”. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Njegova dela prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko.[4] Preminuo je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Povodom 100 godina od njegovog rođenja objavljena je monografija „100 godina Duška Radovića”.[5] Književnik Matija Bećković je za njega napisao da je Ivo Andrić koji je odbio da odraste. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Veliki Format Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Biografija Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je iz Vranića kod Čačka rođen u Čolića kući, a majka Sofija Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića”. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir Brana Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro”. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Njegova dela prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko.[4] Preminuo je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Povodom 100 godina od njegovog rođenja objavljena je monografija „100 godina Duška Radovića”.[5] Književnik Matija Bećković je za njega napisao da je Ivo Andrić koji je odbio da odraste. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Boris Dogan Pjotr Pavlovič Jeršov (ruski: Pëtr Pavlovič Eršov; 6. ožujka [22. veljače] 1815. - 30. kolovoza [18. kolovoza] 1869.) bio je ruski pjesnik i autor poznate poeme bajke Mali grbavac (Konyok-Gorbunok) . Biografija Pjotr Jeršov rođen je u selu Bezrukovo, gubernija Tobolsk (sada Išimski okrug, Tjumenska oblast). U djetinjstvu je živio u gradu Berjozovu. Od 1827. do 1831. studirao je u tobolskoj gimnaziji, gdje je navodno osnovao društvo za etnografsko proučavanje Sibira i čak planirao izdati vlastiti znanstveni časopis. Od 1831. do 1836. Jeršov je studirao filozofiju na Sveučilištu u Sankt Peterburgu, gdje je u dobi od 19 godina napisao svoje remek-djelo, pjesmu iz bajke Mali grbavi konj. Mali grbavac na marki iz 1961. Veliki odlomak iz njega objavljen je 1834. i Jeršovu je donio trenutnu slavu. Aleksandar Puškin je napisao da je Jeršov potpuno upravljao svojim stihovima kao što zemljoposjednik upravlja svojim kmetovima. Puškin je također najavio da će prestati pisati bajke jer je Jeršov to radio puno bolje. Unatoč tome, Puškin je napisao Priču o ribaru i ribici godinu dana nakon ove objave. Godine 1836. Yershov se vratio u Tobolsk, gdje je radio kao nastavnik u tobolskoj gimnaziji. Ravnatelj škole postao je 1858. godine. Jeršov je objavio mnogo lirskih stihova, dramu pod nazivom Suvorov i šef postaje i nekoliko kratkih priča, ali nijedna od njih nije imala isti uspjeh kao Konj grbavac. Navodno je također napisao veliku bajku pod nazivom Ilja Muromets i ogromnu poemu pod nazivom Ivan Carevič u deset tomova i stotinu pjesama, ali ih je naknadno uništio. Sačuvao se samo kratki odlomak iz Ivana Carevića. Jeršov je umro 1869. u Tobolsku. Njegovi biografi bilježe da su katastrofe često pratile njegov život. Godine 1834., neposredno nakon trijumfa Grbavog konja, Pyotrov otac i brat umrli su u roku od nekoliko dana. Godine 1838. umrla mu je majka; 1845. umrla mu je žena; 1847. ponovno se oženio, ali mu je druga žena umrla 1852. Od njegovih 15 djece samo je šestero preživjelo. Boris Dogan, slikar i dizajner, rođen je 1923. godine u Zagrebu, gdje upisuje i pohađa građansku školu, no zbog slabog materijalnog stanja roditelja bio je prisiljen prekinuti školovanje 1940. godine. Partizanskom pokretu priključuje se 1943. godine. Nakon rata nastavlja školovanje te 1945. godine završava gimnaziju, a naredne godine upisuje Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu, koju završava 1950. godine. Po završetku akademije, do 1952. pohađa specijalku kod Ljube Babića, da bi potom postao suradnik u radionici K. Hegedušića, gdje se zadržao do 1960. Godine 1957. postaje članom slikarske grupe Mart. Na studijskim boravcima bio je u nekolicini europskih zemalja te u SAD-u. Bio je aktivan i u sferi politike te je od 1974. do 1978. bio na mjestu potpredsjednika Skupštine grada Zagreba, zaduženog za kulturu. U ranijoj slikarskoj fazi, 50-ih i 60-ih godina stvarao je poetične, nadrealne i simboličke krajolike, da bi se u kasnijem periodu djelovanja, 70-ih i 80-ih, formalno približio tašizmu i enformelu, radeći krajolike na granici apstrakcije, koji su odražavali iskonske procese stvaranja i razaranja. U domeni oblikovanja sklonost nadrealnom dolazi do izražaja naročito u radovima koji su nastajali za naručioce iz sfere umjetnosti i kulture, dok je pri oblikovanju ideološki jasnije određenih radova pokazao modernističke impulse (primjerice, korištenje fotomontaže još 50-ih godine). Sudjelovao je na brojnim izložbama te dobio nekolicinu nagrada, od čega dvije za ilustraciju: 1974. „Grigor Vitez“, za ilustraciju knjige Crna kraljica Čede Price te 1976. „Novo pokoljenje“, za knjigu Bajka o vratima Danijela Dragojevića. Godine 1980. organizirana mu je monografska izložba u Modernoj galeriji u Zagrebu. Boris Dogan preminuo je u Zagrebu 1992.

Lepo očuvana antikvarna knjiga Kao na slikama Retko 192? Pregled postanka i razvitka društva i države Aleksandar Gavela Izdavač: Uranija, Novi Sad bez god. izdanje iz dvadesetih godina XX veka (najkasnije 1930.) Detaljnije: mek povez, strana X+173, 21cm GAVELA, Aleksandar (Gavella), pravnik (Zagreb, 16. IX. 1894 — Jasenovac, IX. 1942). Diplomirao i doktorirao na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Od 1925. radio u pravosuđu, najprije kao sudbeni pristav, a zatim kao sudac prvostupanjskih i drugostupanjskih sudova u Zagrebu, Novom Sadu i Petrinji, te kao državni tužitelj u Karlovcu. Priloge o raznolikim temama iz područja prava, sociologije, politike, povijesti i gospodarstva objavljivao je u časopisima Novi život (1920–26), Nova Evropa (1921, 1924, 1926–27, 1929), Mjesečnik. Glasilo Pravničkoga društva (1925, 1937, 1939), Bankarstvo (1926), Letopis Matice srpske (Beograd 1927, 1933–34, 1938), Policija (1927), Ekonomist (1928), Jadranska pošta (1929), Narodna odbrana (1929), Sisački glas (1929), Večernja pošta (1929), Zemljoradnička zadruga (1931, 1935), Pravosuđe (1933–35, 1939), Godišnjak Matice srpske (1934), Dan (1935), Glas Matice srpske (1935), Pravnički glasnik (1937–38) i Odvjetnik (1940). U svome najcjelovitijem i glavnom djelu o postanku i razvitku društva i države (1930) prikazuje povijesni razvitak državnih oblika od »pradruštva« do suvremene demokratske države na korporativnim društvenim temeljima. Autor je i priručnika kaznenoga procesnog prava. DJELA: Pregled postanka i razvitka društva i države. Beograd 1930. — Praktični rukovođ krivičnog sudskog postupka s obrascima. Novi Sad 1931. LIT.: F. Malin: Dr Aleksandar Gavela, Pregled postanka i razvitka društva i države. Letopis Matice srpske (Beograd), 105(1931) CCCXXVII/1–2, str. 166–167. — V. Blagojević: Dr Aleksandar Gavela, sudija Okružnog suda u Novom Sadu. Praktični rukovođ krivičnog sudskog postupka s obrascima. Novi Sad 1931. Branič (Beograd), 17(8)(1932) 2, str. 120–121. — J. Đorđević: Dr Aleksandar Gavela, Pregled postanka i razvitka društva i države. Sociološki pregled (Beograd, 1(1938) str. 336–337. Nella Lonza (1998) Teokratija Gradovi ...

Novi Sad 1892. Mek povez, ćirilica, 83 strana. Napomena: na prednjim koricama potpis prethodnog vlasnika grafitnom olovkom; knjiga je, za godine, odlično očuvana. PETROVIĆ Boško – profesor, novinar i književnik (Parage, 10. X 1869 – Skoplje, 7. VIII 1913). Koristio je pseudonime Željski i Stevanov. Gimnaziju je završio u NSadu a bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Od 1894. je u Beču studirao filozofiju i germanistiku na univerzitetu i, uporedo, pevanje na konzervatorijumu. Diplomirao je i doktorirao iz oblasti filozofije disertacijom „Studije i kritika na psihofizički monizam“, koja je u 1901. štampana u Sremskim Karlovcima. Radio je kao profesor u gimnazijama u Sarajevu (od 1901), u Tuzli (1904) i od 1905. u NSadu. Posle završenih školskih ispita u junu 1913, za vreme srpsko-bugarskog rata, kao ratni dopisnik sarajevskih listova „Srpska riječ“ i „Tribuna“ priključio se štabu Treće srpske armije. Umro je od kolere u Skoplju. Pisao je pesme, pripovetke i romane i objavljivao ih u „Javoru“, „Stražilovu“, „Brankovom kolu“, „Bosanskoj vili“, „Letopisu Matice srpske“, „Zastavi“ i u sarajevskoj „Nadi“. Javljao se i člancima iz filozofije i estetike, kao i književnim i pozorišnim kritikama. Napisao je pozorišnu igru u 3 čina Naš čovek, koja je bila prikazana u SNP 15. XII 1908, ali bez uspeha. U svojoj brošuri Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu 1907-1908. godine (NSad 1908) kritikovao je rad uprave SNP u toj sezoni i tražio da se provedu korenite promene u repertoaru, naročito ukazujući na nedostatak savremene domaće drame. Predlagao je da se otvori glumačka škola i da se veća pažnja posveti đačkim predstavama u NSadu. Dao je detaljnu analizu dramaturškog rada u novosadskom teatru. Interesovali su ga i stari južnoslovenski ćirilski kodeksi i u svojoj knjizi Iz stare srpske književnosti (Sremski Karlovci 1913) registrovao je i opisao četrdeset rukopisa, među njima i poznati Baranjski prepis Dušanovog zakonika iz XVI veka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1938 g. I izdanje! Vlado Vlaisavljević (Jastrebarsko, 14. srpnja 1900. – Jastrebarsko, 9. ožujka 1943.) hrvatski pjesnik. Vlado Vlaisavljević rodio se u Jastrebarskom 1900. godine.[1] Nakon završene osnovne škole upisao je građansku školu koju je rano napustio posvetivši se poeziji.[1] Živio je boemski između Jastrebarskog i Zagreba i objavljivao pjesme u onovremenim časopisima. Za vrijeme NDH radio je u Hrvatskom izdavalačkom bibliografskom zavodu (HIBZ) kao suradnik.[1] Smrtno je stradao ispavši iz vlaka pred Jastrebarskim, 1943. godine.[1] Književno stvaralaštvo Isprva je bio pjesnik zavičajnih pastoralnih slika da bi u kasnijoj fazi njegovu poeziju tematski odredili egzistencijalni motivi, poput, primjerice, tjeskobe i straha, pa ga se može svrstati u začetnike egzistencijalizma u hrvatskoj književnosti.[2] Ivan Goran Kovačić zamijetio je 1941. godine kao glavnu stilsku osobinu Vlaisavljevićeve poezije slika, lakoću metaforiziranja, osobinu koju je zadržao i u svojoj liriziranoj prozi. Vlaisavljević, Vlado (Vladislav), hrvatski književnik (Jastrebarsko, 14. VII. 1900 – Jastrebarsko, 8. III. 1943). Nakon nekoliko razreda napustio građansku trgovačku školu na Sušaku. U književnosti se javio potkraj 1920-ih, poezijom i proznim radovima u periodici. Objavio je samostalnu zbirku pjesama Kruha i srca (1937), ciklus od 10 pjesama Večeri nad zemljom u zbirci Ranjeni galeb: pjesme šestorice (s F. Alfirevićem, S. Alićem, I. Balentovićem, G. Krklecom i N. Šopom, 1942) te zbirku novela San i java (1942). Lirik impresionističkih slika (motivi prirode i pejzaža), pjesnički mu je izričaj često građen na etičkim, psihološkim i socijalnim dihotomijama. Sklon dekorativnim elementima, kritika mu je zamjerala necjelovitost i estetsku nedotjeranost. Zaokupljen čovjekovom životnom stvarnošću, obilježenom gotovo uvijek nekom tragedijom (Balada o Tounjčici); naraciju gradio na crtanju unutarnjih, duševnih stanja, posežući za naturalističkim slikama kako bi pojačao osjećaj tragičnosti ljudske sudbine, osamljenosti i ništavila.

Referati sa V kongresa KPJ 1948. Josip Broz Tito - Politički izveštaj CK KPJ, 93 str Milovan Đilas - Izveštaj o agitaciono-propagandnom radu, 32 str Aleksandar Ranković - Izveštaj o organizacionom radu KPJ, 48 str Edvard Kardelj - KPJ u borbi za novu Jugoslaviju, 64 str Boris Kidrič - O izgradnji socijalističke ekonomike FNRJ, 53 str sve su većeg formata sa potpisom Пети конгрес Комунистичке партије Југославије одржан је 21. до 28. јула 1948. године у згради Дома гарде у Топчидеру, у Београду. Конгресу је присуствовало 2.344 делегата од укупно 468.175 чланова КПЈ. Овај Конгрес био је први конгрес југословенских комуниста одржан после Другог светског рата и преузимања власти, али и први већи скуп југословенсих комуниста после Пете земаљска конференције, одржане октобра 1940. године. Иако је од претходног, Четвртог конгреса одржаног новембра 1928, прошло 20, а од Пете земаљске конференције 8 година, главни разлог сазивања Конгреса била је Резолуција Информбироа, донета 28. јуна 1948. у Букурешту. Главна тема конгреса била је Резолуција Информбироа и подршка југословенског руководства у отпору Информбироу. Најшири публицитет Конгресу је дат директним радио преносом и опширним извештајима штампе. Реферате на Конгресу су поднели Јосип Броз, Александар Ранковић, Милован Ђилас, Едвард Кардељ, Борис Кидрич, Моша Пијаде и Благоје Нешковић. Конгрес је дао политичку подршку ЦК КПЈ у „одбрани независности“ Југославије. Одлука је донесена једногласно и тиме је „потврђено“ јединство Партије. На Конгресу је усвојена и Резолуција о односу КПЈ према Информбироу, у којој је констатовано да су одлуке Информбироа нетачне и неправедне, али је наглашено да ЦК КПЈ треба да учини све да се сукоб превазиђе. Нак крају Конгреса је изабен нови Централни комитет, од 63 члана, и нови Политбиро, од 9 чланова. За генералног секретара КПЈ поново је изабран Јосип Броз Тито.

KNJIGA ZA DEČAKE: ZA MALE AVANTURISTE - LAORUSSE Uz ovu zanimljivu knjigu naučićeš kako da napraviš vigvam, da razlikuješ otrovne i neotrovne zmije, da čitaš mapu, kako da raspoznaješ insekte, šta da radiš kad se povrediš, kako da napraviš društvene igre... Ovde ćeš pronaći sve što pravi avanturista treba da zna! AUTOR: MIŠEL LEKRE, SELIJA GALE I KLEMANS RU DE LIZ IZDAVAČ: MONO I MANJANA, BEOGRAD GODINA IZDANJA: 2013. TVRDE KORICE PISMO: LATINICA ILUSTROVANO BROJ STRANA: 132 STR. FORMAT 21 CM STANJE KNJIGA VRLO DOBRO ZATO ŠTO SU NEKE NALEPNICE ISKORIŠĆENE TROŠKOVE SLANJA SNOSI KUPAC LIČNO PREUZOMANJE MOGUĆE U CENTRU BEOGRADA stočić

U ODLIČNOM STANJU. UVOZNIK I DISTRIBUTER :Continental Film Zagreb specijalni dodaci: Casablanca je romantična drama Michaela Curtiza iz 1942. s Humphreyjem Bogartom, Ingrid Bergman i Paulom Henreidom u glavnim, te Claudeom Rainsom, Conradom Veidtom, Sydneyjem Greenstreetom i Peterom Lorreom u sporednim ulogama. Radnjom je smještena u marokanski grad pod višijskom kontrolom Casablancu tijekom Drugog svjetskog rata, a fokusira se na sukob između, prema riječima jednog od junaka, ljubavi i vrline: on mora odabrati između ljubavi za ženu i onog što je ispravno, pomaganja njoj i njenom mužu vođi Pokreta otpora da pobjegnu iz Casablance kako bi mogli nastaviti borbu protiv nacista. Iako se radilo o A-filmu, s afirmiranim glumcima i prvorazrednim scenaristima - Julius J. Epstein, Philip G. Epstein i Howard Koch potpisani su kao scenaristi - nitko od onih tko je bio uključen u produkciju nije očekivao da Casablanca postane nešto više od prosjeka[1] jer se radilo o jednom od desetaka scenarija koji su se producirali u Hollywoodu svake godine. Film je nakon prvotnog prikazivanja polučio osrednji uspjeh, ponajviše zato što je bio požuren kako bi se iskoristila popraćenost savezničke invazije u Sjevernoj Africi nekoliko tjedana ranije.[2] Ipak, unatoč mijenjanju scenarista koji su mahnito adaptirali nerealizirani kazališni komad i jedva držali korak s produkcijom, i Bogartovu prvom iskustvu u romantičnoj glavnoj ulozi, Casablanca je osvojila tri Oscara, uključujući najbolji film. Likovi, dijalozi i glazba iz filma postali su legendarni, a Casablanca je s vremenom postajala sve popularnija tako da se konstantno nalazi pri vrhu izbora najboljih filmova svih vremena. Režija Michael Curtiz Uloge Humphrey Bogart Ingrid Bergman godina proizvodnje 1942

Nekorišćeni primerak, još nerasečen tabak 1935 Retko u ponudi Mihailo Pupin Slavko Bokšan Izdavač: Srpska manastirska štamparija, Sremski Karlovci 1935; Mihajlo Idvorski Pupin (Idvor, kod Kovačice, 9. oktobar 1854 — Njujork, 12. mart 1935) bio je srpski i američki naučnik, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija i počasni konzul Srbije u SAD.[a] Bio je i jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Takođe je dobio i Pulicerovu nagradu (1924) za autobiografsko delo „Sa pašnjaka do naučenjaka“ (engl. From immigrant to inventor).[1][2] Mihajlo Pupin Mihajlo Pupin.jpg Mihajlo Pupin, oko 1890. godine Puno ime Mihajlo Idvorski Pupin Rođenje 9. oktobar 1854. Idvor, kod Kovačice, Austrijsko carstvo Smrt 12. mart 1935. (80 god.) Njujork, SAD Polje matematika, fizika Škola Univerzitet Kolambija, Columbia School of Engineering and Applied Science, Columbia College Humboltov univerzitet u Berlinu Univerzitet u Kembridžu Poznat po Pupinov kalem Potpis Pupin signature.png Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimentalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike. Takođe je zaslužan i za pronalazak Pupinovih kalemova. Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Američke akademije nauka, Srpske kraljevske akademije i počasni doktor 18 univerziteta. Biografija Uredi Majka Olimpijada (levo) Grob Mihajla Pupina u Njujorku Mihajlo Idvorski Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine, po gregorijanskom kalendaru, ili 27. septembra 1854. godine po julijanskom kalendaru, u selu Idvor (danas u opštini Kovačica) u Banatu (tada Austrijsko carstvo, danas Srbija). Otac mu se zvao Konstantin, a majka Olimpijada.[3] Deda po ocu mu se zvao Arsenije, a Pupini su u Idvori zabeleženi od sredine 18. veka.[4] Po odlasku u Ameriku, dodao je prezime „Idvorski“ (engl. Michael Idvorsky Pupin), čime je naglasio svoje poreklo. Imao je četvoricu braće i pet sestara, od toga su ostale tri sestre: Persida, Ljubica i Hristina.[5] Porodica Pupin je autohtona u Banatu, gde živi barem od prve polovine 18. veka. Pupini nose tipično slovensku/srpsku Haplogrupu I2.[6] Pupin se 1888. godine oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Varvaru.[7] U braku su bili samo 8 godina kada je ona preminula nakon teške upale pluća. Celoga života pamtio je reči svoje majke koje navodi u svom autobiografskom delu: „ Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.[8] ” Preminuo je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon (engl. Woodlawn) u Bronksu.[9] Postoji inicijativa da njegovi posmrtni ostaci budu preneti u Srbiju.[5] Obrazovanje Uredi Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom mestu, u srpskoj pravoslavnoj osnovnoj školi, a potom u nemačkoj osnovnoj školi u Crepaji. Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu prvo u Građanskoj školi, a potom u Realki. U gimnaziji nastavlja druženje sa Orlovaćaninom Urošem Predićem, započeto u Crepaji.[10] Već tada se isticao kao talentovan i darovit učenik, i bio odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija. Stipendiju je dobio i zahvaljujući zalaganju prote Živkovića koji je u njemu prepoznao talenat vredan ulaganja. Zbog njegove aktivnosti u pokretu Omladine srpske, koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom morao je da napusti Pančevo. Godine 1872, odlazi u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda. Nakon očeve iznenadne smrti, u martu 1874, u svojoj dvadesetoj godini života doneo je odluku da prekine školovanje u Pragu zbog finansijskih teškoća i da ode u Ameriku. „ Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.[11] ” Studije u Americi i doktorat Uredi Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina U SAD je sledećih pet godina radio kao fizički radnik i paralelno učio engleski, grčki i latinski jezik. Nakon tri godine pohađanja večernjih kurseva, u jesen 1879. godine položio je prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija univerzitetu u Njujorku. Na studijama je bio oslobođen plaćanja školarine zato što je bio primeran student, a na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade za uspeh iz grčkog jezika i matematike. Tokom školovanja uglavnom se izdržavao držanjem privatnih časova i radeći fizički teške poslove. Studije je završio 1883. godine sa izuzetnim uspehom iz matematike i fizike, pri čemu je primio diplomu prvog akademskog stepena. Potom se vratio u Evropu, i to najpre u Ujedinjeno Kraljevstvo (1883—1885) gde je nastavio školovanje na Univerzitetu Kembridž zahvaljujući dobijenoj stipendiji za studije matematike i fizike. Nakon školovanja u Kembridžu, Pupin je studije eksperimentalne fizike započeo na Univerzitetu u Berlinu 1885. godine kod profesora Hermana fon Helmholca, nakon čega je 1889. godine odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije, na temu: `Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji“.[12] Akademska karijera i naučno-istraživački rad Uredi Tokom boravka u Berlinu, 1887. godine, održana je čuvena sednica Društva za fiziku na kojoj je prvi put objavljeno istorijsko Hercovo otkriće oscilatora i dipola koji emituje elektromagnetne talase. Sednicom je predsedavao fon Helmholc, tadašnji Pupinov mentor. Pupinov savremenik je takođe bio i čuveni naučnik Kirhof, zaslužan za otkriće dva osnovna elektrotehnička zakona (Prvo i drugo Kirhofovo pravilo), a koji je živeo i radio u Berlinu. Još tokom prve godine studija Pupin je pohađao Helmholcova predavanja iz eksperimentalne fizike, zatim predavanja o teoriji elektriciteta i magnetizma kod Kirhofa i izvodio praktične radove u laboratoriji pod Helmholcovim i Kuntovim rukovodstvom, profesorima koji su u to vreme bili izvanredan naučan kadar. Pupin je započeo svoju karijeru nastavnika na Univerzitetu Kolumbija 1889. godine gde je radio punih četrdeset godina (do 1929). Postao je redovni profesor 1901. godine. Njegov položaj profesora teorijske elektrotehnike usmerio je njegovo interesovanje na proučavanje elektromagnetnih fenomena. Električna rezonanca, kao predmet izučavanja, privukla je Pupinovu pažnju 1892. godine. Kao rezultat toga, Pupin je izumeo električno strujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, koji je našao primenu u radio-vezama. Ovaj patent je kasnije prodao kompaniji Markoni. Godine 1896, nakon što je Rendgen 1895. objavio svoj pronalazak Х-zraka, Pupin je otkrio sekundarne rendgenske radijacije, a ubrzo nakon toga razvio je brzu metodu rendgenskog snimanja koja se sastoji u tome što se između objekta koji se snima i fotografske ploče, umeće fluorescentni ekran, čime je skraćeno vreme ekspozicije sa trajanja od oko jednog časa na svega nekoliko sekundi. Taj metod je našao široku primenu i još uvek se primenjuje. Pupinovi kalemovi Uredi Prenos signala pomoću pupinovih kalemova Pupinovi kalemovi u PTT muzeju u Beogradu Pupinov najznačajniji pronalazak je u svetu poznat pod imenom „Pupinova teorija“ (1896) kojom je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Ovo otkriće omogućilo je otklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti vodova koje je predstavljalo glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima, a manifestovalo se pojavom šuma. Problem je rešen postavljanjem induktivnih kalemova na strogo određenim rastojanjima duž vodova. „ Da ne bi mestimično opterećeni vod dao rđave rezultate u telefoniji, treba da relativna čestoća kalemova iznosi najmanje desetak kalemova po talasnoj dužini, računatoj za srednju telefonsku učestalost.[13] ” Pupin je, rešavajući problem, krenuo od matematičkog Lagranžeovog rešenja za vibracije zategnute žice. Razradio je novu matematičku teoriju prenosa oscilacija kroz žicu sa raspoređenim masama i na osnovu ovog rešenja došao do potrebnih veličina u analognom električnom modelu voda sa periodično umetnutim induktivnostima. Ti induktivni kalemovi, u njegovu čast, nazvani su Pupinovi kalemovi, a proces uključivanja u liniju pupinizacija. Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901. godine, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj), a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj.[14] Nacionalni institut za društvene nauke odlikovao je Pupina zlatnom medaljom za ovaj izum. Rešavajući mnoge probleme koji su se javljali u primeni pupinizacije, Pupin je pronalazio nova rešenja u oblasti primene naizmeničnih struja. Godine 1899., razvio je teoriju veštačkih linija na kojima se zasniva matematička teorija filtera. Pupin je sugerisao i ideju negativne otpornosti i prvi je napravio indukcioni motor sa većom brzinom od sinhrone. Dokazao je da se mogu dobiti neprekidne električne oscilacije ako se negativna otpornost unese u induktivno-kapacitivno kolo. Armstrong, njegov student u laboratoriji, proizveo je negativnu otpornost primenom troelektrodne elektronske cevi-triode. Koristeći ovaj svoj rad, Armstrong je kasnije pronašao visokofrekventni cevni oscilator, na kome se zasniva savremena radio-tehnika. Istraživanja tokom Prvog svetskog rata Uredi Prvi sastanak Nacionalnog savetodavnog komiteta za vazduhoplovstvo 1915. (Pupin sedi prvi zdesna) Kada su SAD ušle u Prvi svetski rat 1917. godine, Pupin je na Univerzitetu Kolumbija organizovao grupu za istraživanje tehnike otkrivanja podmornica. Zajedno sa svojim kolegama, profesorom Vilsom i profesorom Morkroftom, izvršio je brojna ispitivanja u cilju otkrivanja podmornica u Ki Vestu i Novom Londonu. Takođe, vršio je i istraživanja za potrebe uspostavljanja telekomunikacije između aviona. Tokom rata, Pupin je bio član Državnog saveta za istraživanja i Državnog savetodavnog odbora za vazduhoplovstvo. Za ovaj rad dobio je posebnu zahvalnicu američkog Predsednika Hardinga koju je Pupin objavio u svom autobiografskom delu na 386. strani.[15] Doprinos određivanju granica Kraljevine SHS Uredi Godine 1912, Kraljevina Srbija imenovala je Pupina za počasnog konzula u SAD. Ovu dužnost je obavljao sve do 1920. godine. Sa te pozicije on je mnogo doprineo uspostavljanju međudržavnih i širih društvenih odnosa između Kraljevine Srbije, a kasnije Kraljevine Jugoslavije i SAD. Pupin je po završetku Prvog svetskog rata kao tada već poznati i priznati naučnik ali i politički uticajna figura u Americi uticao na konačne odluke Pariske mirovne konferencije kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Pupin je boravio dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru (april — maj 1919), na poziv vlade Kraljevine SHS. „ Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austrougarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.[11] ” Pismo Mihajla Pupina poslanstvu Kraljevstva SHS 1920. Po Londonskom ugovoru iz 1915. godine bilo je predviđeno da Italiji nakon rata pripadne Dalmacija. Nakon tajnog Londonskog ugovora Francuska, Engleska i Rusija zatražile su od Srbije da nakon rata načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. Tako je Rumuniji po tome trebalo da pripadne Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja. U vrlo teškoj situaciji na pregovorima po pitanju granica Jugoslavije Pupin je lično uputio Memorandum 19. marta 1919. predsedniku SAD, Vudrou Vilsonu, koji je na osnovu podataka dobijenih od Pupina o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije svega tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom. Spisak patenata Uredi Pupin je objavio oko 70 tehničkih članaka i izveštaja[16] i 34 patenta.[17] Patenti objavljeni u Americi[18][19] Broj patenta Naziv patenta Engleski naziv Datum objavljivanja 519.346 Aparat za telegrafske i telefonske prenose Apparatus for telegraphic or telephonic transmission 8. maj 1894. 519.347 Transformator za telegrafske, telefonske ili druge električne sisteme Transformer for telegraphic, telephonic or other electrical systems 8. maj 1894. 640.515 Tehnika razvođenja električne energije pomoću naizmeničnih struja Art of distributing electrical energy by alternating currents 2. januar 1900. 640.516 Električni prenos pomoću rezonantnih strujnih kola Electrical transmission by resonance circuits 2. januar 1900. 652.230 Tehnika smanjenja slabljenja električnih talasa i aparati za to Art of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore 19. jun 1900. 652.231 Metod smanjenja slabljenja električnih talasa i aparati za to Method of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore 19. jun 1900. 697.660 Mašina za namotavanje Winding-machine 15. april 1902. 707.007 Višestruka telegrafija Multiple telegraphy 12. avgust 1902. 707.008 Višestruka telegrafija Multiple telegraphy 12. avgust 1902. 713.044 Proizvođenje asimetričnih struja pomoću simetričnog elektromotornog procesa Producing asymmetrical currents from symmetrical alternating electromotive process 4. novembar 1902. 768.301 Bežično prenošenje električnih signala Wireless electrical signalling 23. avgust 1904. 761.995 Aparat za smanjenje slabljenja električnih talasa Apparatus for reducing attenuation of electric waves 7. jun 1904. 1.334.165 Prenošenje električnih talasa Electric wave transmission 16. mart 1920. 1.336.378 Antena sa raspodeljenim pozitivnim otporom Antenna with distributed positive resistance 6. april 1920. 1.388.877 Zvučni generator Sound generator 3. decembar 1921. 1.388.441 Višestruka antena za prenošenje električnih talasa Multiple antenna for electrical wave transmission 23. decembar 1921. 1.415.845 Selektivna impedancija koja se suprotstavlja primljenim električnim oscilacijama Selective opposing impedance to received electrical oscillation 9. maj 1922. 1.416.061 Radio-prijemni sistem visoke selektivnosti Radio receiving system having high selectivity 10. maj 1922. 1.456.909 Talasni provodnik Wave conductor 29. maj 1922. 1.452.833 Aparat za selektivno pojačavanje Selective amplifying apparatus 23. april 1923. 1.446.769 Aperiodični pilotni provodnik Aperiodic pilot conductor 23. februar 1923. 1.488.514 Selektivni aparat za pojačavanje Selective amplifying apparatus 1. april 1923. 1.494.803 Električno podešavanje Electrical tuning 29. maj 1923. 1.503.875 Radiofonski prijemnik Tone producing radio receiver 29. april 1923. Književna delatnost Uredi Portret Mihajla Pupina, rad Uroša Predića, deo umetničke zbirke Matice srpske Pored patenata objavio je više desetina naučnih rasprava i 1923. godine svoju autobiografiju na engleskom jeziku From Immigrant to Inventor za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu. Na srpskom jeziku objavljena je prvi put 1929. godine i to pod naslovom Sa pašnjaka do naučenjaka. Pored ove knjige objavio je još dve: Nova reformacija: od fizičke do duhovne stvarnosti (engl. The New Reformation : from physical to spiritual realities; 1927) Romansa o mašini (engl. Romance of the Machine; 1930) Ostali radovi koje je samostalno objavio: Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors: Full synopsis of a ten weeks undergraduate course of lectures (1902) Serbian orthodox church, (South Slav, monuments) (1918) Zadužbine Mihajla Pupina Uredi Narodni dom Mihajla I. Pupina - Pupinova zadužbina u Idvoru Rodna kuća Mihajla Pupina u Idvoru Pupin je 1914. godine oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u Staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin. U Idvoru je od sopstvenih sredstava podigao Narodni dom Mihajlo I. Pupin, sa željom da objekat dobije funkciju narodnog univerziteta, odnosno da bude baštovanska i voćarska škola, što se do danas nije ostvarilo. Danas se u Idvoru nalazi Memorijalni kompleks, osnovan u spomen na rad i zaslugeovog velikog srpskog naučnika, pronalazača, profesora i dobrotvora.[20] Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini. Fond Mihajla Pupina u okviru Narodnog muzeja u Beogradu, finansirao je izradu i štampanje prvih savremenih naučnih monografija o srpskim srednjovekovnim manastirima, poput Studenice i Manasije.[21] Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru. Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara.[22] U Americi je 1909. godine osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez Sjedinjenih Srba - Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa.[23] Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (engl. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (1909—1926). Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (engl. Serbian National Defense) koju je predvodio i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom.[24] Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata. Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad. Profesor Pupin je sam finansirao štampanje jedne srpske patriotske knjige o Prvom svetskom ratu, delo Milana Toplice. Prihod od prodaje te knjige, bio je namenjen `Društvu za pomaganje Srba begunaca i proteranih iz Austrougarske monarhije`.[25] Kolekcija od 12 vrednih slika poklonjenih od strane Pupina Narodnom muzeju u Beogradu danas čini Legat Mihajlo Pupin.[26][27] Bogati profesor Pupin je oko 1915. godine napisao svoj testament, u kojem je odredio da budu pomognute mnoge srpske nacionalne, obrazovne i kulturne ustanove. Nakon njegove smrti, 1935. godine međutim poslednju očevu volju pred američkim sudom je pokušala da ospori njegova kćerka gđa Smit. Umesto namenjenih 50.000 dolara, obaranjem očevog testamenta ona bi dobila čak milion dolara. Kćerka je imala šanse po američkim zakonima, jer da bi testament bio valjan moraju postojati dva istovetna primerka. Problem je nastao zbog nedostatka još jednog istovetnom primerka testamenta.[28] Ubrzo posle njegove smrti ćerka Varvara je prodala njegovu zaostavštinu na aukciji.[29] Počasti Uredi Spomenik Mihajlu Pupinu u Novom Sadu Spomenik Mihajlu Pupinu u Idvoru Mihajlo Pupin je bio: Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 1925—1926. Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke Predsednik Njujorške akademije nauka Član Francuske akademije nauka Član Srpske kraljevske akademije Titule Uredi Doktor nauka, Univerzitet Kolumbija (1904) Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915) Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924) Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925) Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925) Doktor nauka Union Koledž (1925) Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926) Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926) Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926) Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927) Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927) Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928) Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929) Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929) Bio je počasni građanin Zrenjanina od 1921. godine.[30], i Bleda, koji je njegovom zaslugom pripao Kraljevini SHS[31] Medalje Uredi Bista Mihajla Pupina koja se nalazi u holu Univerziteta Kolumbija. Bista Mihajla Pupina u pročelju iznad ulaza u Narodni dom, rad Ivana Meštrovića Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902. Herbertova nagrada Francuske akademije 1916. Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919. Počasna medalja američkog Radio instituta 1924. Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924. Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928. Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929. Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929. Medalja Džona Frica[32] četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931. U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin. Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom,[33] kao i jedna mala planeta koja je otkrivena 2001. godine.[34] Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime.[35] Godine 1927, na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade. Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Univerzitetom Kolumbija.[36] Posebno priznanje Uredi Srebrnjak sa likom Mihajla Pupina iskovan povodom 125 godina od njegovog rođenja. U Americi je 1958. godine ustanovljena Medalja Mihajla Pupina koja se dodeljuje svake godine za posebne zasluge, za doprinos nacionalnim interesima Amerike. Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI).[37][38][39] Mihajlo

U dobrom stanju Godina dana : pripovetke / Petar S. Petrović Vrsta građe kratka proza Cilјna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1930 Izdavanje i proizvodnja Skoplјe : Krajčinac, 1930 Fizički opis 148 str. ; 20 cm ISBN (Broš.) Napomene Posveta autora: NBKG: LDP 1844 Petar S. Petrović Pecija (Lađevac, 9. jun 1899 — Beograd, 20. oktobar 1952) bio je književnik i dramski pisac, glumac i pozorišni reditelj. Otac Stevan je bio guslar i sakupljač narodnih pesama i kafedžija. Majka Evica, domaćica, brat Emil, književnik iz Sarajeva. Završio je glumačku školu u Zagrebu u klasi Branka Gavele i Tita Strocija, (diplomirao 1920). Po završetku glumačke škole najpre je radio kao glumac u Sarajevskom narodnom pozorištu, a zatim, posle nekoliko godina radi u Skopskom pozorištu kao glumac, gde se proslavio u ulozi Hamleta. Godine 1928. dolazi na poziv u Narodno pozorište u Beogradu, gde radi sve do svoje smrti, u svojstvu glumca, reditelja i dramskog pisca, čije se drame prikazuju u istom pozorištu i gde učestvuje i dalje kao glumac, reditelj i dramski pisac. Istovremeno radi i u Radio Beogradu, gde zajedno sa Nikolom Popovićem, glumcem, osniva poznatu i veoma popularnu emisiju „Čas humora“, koja je prva u najavi imala svoj popularni i lako prepoznatljivi „džingl“, koji je počinjao rečima: „Dobro veče, želim svima...“ U Narodnom pozorištu u Beogradu prikazuju se njegove drame „Oslobođenje Koste Šljuke“, u kojoj igraju prvaci Narodnog pozorišta, zatim, „Mis Beograd“, „Pucanj iz publike“, komedija za decu „Družina Mike Miša“ na Kolarčevom univerzitetu i najzad, velika istorijska tragedija, „Dušan, mladi kralj,” koja je okupila sve najveće glumce Narodnog pozorišta u Beogradu. Nažalost, javni tužilac iz Beograda Banić, nakon reprize zabranjuje predstavu, kojoj je trebalo da prisustvuje i kraljević Petar Drugi Karađorđević, prestolonaslednik, jer je navodno utvrdio da predstava predstavlja udarac na političke prilike i sistem u predratnoj Jugoslaviji. Ovu predstavu je režirao veliki reditelj Jurij Rakitin. Zatim, tu je i istorijska drama „Carica Milica“, iz kosovskog triptiha („Carica Milica“, „Olivera“ i „Joasaf“) sa kojom je sa velikim uspehom gostovalo u Ateljeu 212 Kruševačko pozorište[2]. Posle toga, Petar S. Petrović je napravio nekoliko veoma uspelih dramatizacija: Rankovićevu „Seosku učiteljicu“, Ignjatovićevog „Večitog mladoženju“, zatim „Rodoljupce“ i „Ženidbu i udadbu“ Jovana Sterije Popovića, pa „Ugašeno ognjište“, koje su prikazivane u Beogradu i u više pozorišta u Srbiji (Beograd, Zrenjanin, Kragujevac, Kruševac i druga mesta sa pozorišnom tradicijom). Sve dramatizacije su imale velikog uspeha kod publike, a režirao ih je sam autor, iskazavši se ponovo, kao i ranije, i kao vrstan reditelj. Potom piše komediju „Sve po planu“, komad u tri čina, pozorišne slike Branka Radičevića, scensku hroniku „Parlamentarci“, nakon toga komediju „Mis Beograd“, te konačno, poslednju dramu pred izbijanje Drugog svetskog rata pod nazivom „Daktilografkinje“. Posle Drugog svetskog rata napisao je dramske tekstove „Simići“, „Mi ne priznajemo“ i „Pucanj u noći“. Po završetku rata, iako već bolestan, bio je jedan od osnivača Beogradskog dramskog pozorišta u Beogradu, gde je prvu sezonu otvorio, 28. 2. 1948. svojom režijom, predstavom „Mladost otaca“, Borisa Gorbatova. Međutim, nije bio samo pozorišni čovek, već i istaknuti dramski pisac i literata. Napisao je zbirku pripovedaka „Godina dana“, zatim romane „Rođa“ u izdanju SKZ, „Zemlja ostavljena“, „Bez zemlje“ i „Mladi kurjak“, roman za koji je 1936. godine dobio prvu nagradu za najbolji jugoslovenski roman, sve u izdanju Gece Kona. Potom piše „Begunce“ (dva izdanja), dečje priče: „Deca u selu i gradu“, u ediciji popularne „Zlatne knjige“, roman za decu „Mali Milkin“, i konačno „Bele vrane“ (u rukopisu). Neki romani su mu prevođeni na nemački, češki i bugarski jezik. Gostovao je kao reditelj u Pragu, u Narodnom divadlu, na poziv poznatog praškog reditelja Gabriela Harta, i u Sofiji. Godinama je bio stalni saradnik dnevnog lista „Politika“, u kojoj je objavio veliki broj pripovedaka. Sarađivao je i u više drugih listova i časopisa. Neposredno pred kraj rata, krajem 1944. i 1945. godine, pozvan je iz kragujevačkog partizanskog štaba da organizuje kulturni život u Aranđelovcu, a zatim i u kragujevačkom pozorištu, gde je režirao ratnu dramu Leonida Leonova, „Najezda“, kada su ga po završetku premijere partizanski komandanti izneli na ramenima. Umro je relativno mlad, u 52. godini života, kada je sazreo i bio u naponu stvaralačke snage, mada je iza sebe ostavio veliki književni i stvaralački opus. Bio je jedan od najpriznatijih pisaca i dramskih autora između dva rata.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Predratne pripovijesti Josip Kosor (Tribounj,[1] kraj Drniša, danas Trbounje, 27. siječnja 1879. – Dubrovnik, 23. siječnja 1961.), hrvatski je dramatičar, novelist i romanopisac. Kao četverogodišnjak se s obitelji seli u Otok kraj Vinkovaca,[3] a kasnije radi kao pisar u Privlaci, Vukovaru, Tuzli, Đakovu i Mostaru.[4][5] S 23 godine stiže u Zagreb, radi u odvjetničkoj pisarnici, postaje članom Društva hrvatskih književnika i ubrzo se afirmira kao pisac. U prvomu razdoblju svoga stvaralaštva opisuje težak život dalmatinskih, bosanskih i slavonskih seljaka (romani Rasap, Radnici i Cupalo; zbirke pripovjedaka Optužba i Crni glasovi), zbog čega je prozvan hrvatskim Maksimom Gorkim.[6] Od 1905. putuje Europom (Beč, München, Berlin, Pariz) i sklapa prijateljstva s mnogobrojnim hrvatskim (Ivan Meštrović, Vladimir Becić, Mirko Rački) i stranim umjetnicima (Hermann Bahr, Stefan Zweig, Stanisław Przybyszewski, Maksim Gorki, Konstantin Stanislavski i dr.).[7] Upravo u Beču 1910. piše svoje ponajbolje djelo, dramu Požar strasti (objavljena 1912.),[2] koja je naišla na dobar odjek i u inozemstvu. U međuratnom razdoblju putuje Švicarskom, Skandinavijom, Rusijom, Engleskom i Francuskom, a nakon Drugoga svjetskog rata seli se u Dubrovnik. Najvažnijim proučavateljima njegova života i djela smatraju se Dubravko Jelčić, Marica Liović (Grigić) i Ivica Matičević. Zanimljivosti Zbog dobre recepcije njegovih djela u inozemstvu jedno je vrijeme slovio za kandidata za Nobelovu nagradu za književnost.[8] Josip Kosor je u rodbinskoj svezi s bivšom predsjednicom Vlade Republike Hrvatske Jadrankom Kosor (stric njezinog oca).[9] Djela `Rasap`, 1906. `Radnici`, 1906. `Cupalo`, 1907. `Požar strasti`, 1912. `Mirne`, 1916. `People of the Universe`, 1917. `Razvrat`, 1923. `Rotonda`, 1925. `Miris zemlje i mora`, 1925. `Pomirenje`, 1926. `Atlantikom i Pacifikom`, 1927. `White flames`, 1929. U `Café du dôme`: drama u dva čina, 1926. Kosor, Josip, hrvatski književnik (Trbounje kraj Drniša, 27. I. 1879 – Dubrovnik, 23. I. 1961). Radio je kao tipograf i pisar. Puno je putovao, živio i radio u mnogim gradovima i zemljama (Zagreb, Beograd, Berlin, Pariz, London, Moskva, Južna Amerika). U književnosti se javio pripovijetkama 1903., a 1905. objavljene su mu zbirke pripovijedaka Optužba i Crni glasovi, u kojima prevladava socijalna tematika i zanimanje za malog, običnog čovjeka, zbog čega su ga i prozvali »hrvatski Gorki«. U pripovijestima se iskazao kao pripovjedač sklon ekspresionističkom izričaju i širokomu tematskom rasponu, a likove mu odlikuju jake emocije, iznimna ljubav prema prirodi, snaga i sirovost. No već se u tim pripovijestima primjećuje kako Kosor često zanemaruje stilsku dotjeranost, što vrijedi i za njegov prvi roman Rasap (1906), »socijalni roman iz savremenoga života«, kojega je fabula smještena na slavonsko selo i usredotočena na tada aktualnu temu propadanja seoskih zadruga, ali i raspadanja patrijarhalne zajednice. Roman je pobudio veliku čitateljsku pozornost, unatoč izrazitim kompozicijskim i stilskim nedostatcima. Poslije je pisao i romane koji su izlazili u nastavcima u novinama (Radnici, Obzor, 1906; Cupalo, Savremenik, 1907), te političko-satirički roman s glavnim likom književnika, Razvrat (1923). Cijeli njegov romaneskni opus odlikuje plošnost likova, narativna i stilska nedotjeranost, sirov izraz, odn. raskorak između često provokativne teme i njezine slabije realizacije. Pisao je i pjesme manje umjetničke vrijednosti (zbirka Beli plamenovi, 1919), a zanimljivo je da su mu pjesme prevođene na engleski i francuski. Najveći doprinos književnosti hrvatske moderne dao je kao dramatičar. Napisao je dvadeset i dvije drame. Najpoznatija je Požar strasti (izvorno napisana na njemačkome, objavljena 1911. u Münchenu, 1912. u Zagrebu, praizvedena 1911. u zagrebačkome HNK-u, a potkraj iste godine u Münchenu i Mannheimu), tipična ekspresionistička drama s temom odnosa seljaka prema zemlji, u kojoj borba dobra i zla završava pobjedom zla. Značajne su i drame Pomirenje (1923), o sudbini slavonske seoske obitelji, Žena (1920), Nepobjediva lađa (1921), s elementima egzotike, te drame kozmopolitske tematike, napisane za autorova boravka u Londonu i Parizu, Rotonda (1925) i U »Café du Dôme« (1922). Drama Maske na paragrafima, pronađena u piščevoj ostavštini, zbog provokativne teme o događajima nakon beogradskog atentata 1928. bila je zabranjena za tiskanje i izvođenje. Nakon uspjeha Požara strasti Kosorove su drame bile prevođene na njemački, engleski, češki, poljski i ruski, a 1917. u Londonu su mu tiskane i četiri drame. Pisao je i putopisnu (Atlantikom i Pacifikom, 1927) te autobiografsku prozu (Kratka autobiografija, 1954). Bez obzira na kvalitativnu neujednačenost svojega opusa, Kosor je značajan dramatičar hrvatske moderne te jedan od rijetkih pisaca svojega doba koji je dospio do stranih pozornica i čitatelja.

Vesna Parun - Zore i vihori Drustvo knjizevnika Hrvatske, Zagreb, 1947. Mek povez, zastitni omot, 170 strana. EKSTREMNO RETKO PRVO IZDANJE PRVE ZBIRKE PESAMA VESNE PARUN! Vesna Parun (Zlarin, 10. travnja 1922.- Stubičke Toplice, 25. listopada 2010.) je bila hrvatska pjesnikinja, koja se smatra jednom od najistaknutijih ličnosti hrvatske poezije i književnosti za djecu u drugoj polovici 20. vijeka. Vesna Parun rođena je 10. april 1922. na otoku Zlarinu blizu Šibenika, gdje joj je otac radio kao općinski činovnik koji je često bio premještan i ostajao bez posla, zbog čega je brojna obitelj (četvero djece) živjela u prilično teškim uvjetima. Zato je Vesna dobar dio djetinjstva i mladosti provela kod tete i tetka u Splitu, u Biogradu na Moru i u Šibeniku. Otac Ante rodom je s otoka Prvića, a majka Antica sa Šolte. Osnovnu školu je završila na Visu, a gimnaziju je pohađala u Šibeniku i Splitu gdje je 1940. maturirala. Bila je odličan učenik i već se od 14. godine uzdržavala podučavanjem. U jesen 1940. upisala je studij romanistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Onda je došao rat, bježanje u Split, povratak u Zagreb (1942.). Tada su živjeli u Sesvetama kod Zagreba gdje joj je otac radio u općini. Odatle joj je brat otišao u partizane i ubrzo poginuo. U to vrijeme često je obolijevala. Poslije završetka rata nastavila je studij na Filozofskom fakultetu, ali je tada upisala čistu filozofiju. 1947. radila je na pruzi Šamac - Sarajevo, oboljela je od tifusa, a u isto je vrijeme doživljavala krize zbog nesretne ljubavi koja je trajala od 1938. Sve su to bili razlozi prekida studija. Od 1962. do 1967. boravila je u Bugarskoj gdje se udala, razvela i doživjela novi niz nedaća. Od tada je živjela uglavnom u Zagrebu i radila kao slobodni književnik. No nakon pola stoljeća u Studentskom gradu, u zagrebačkoj Dubravi, u Badelovoj ulici 15 (danas Vile Velebita), Vesna Parun svoj je skromni dom 2000., iz nevolje, zauvijek napustila i, vjerujući da je riječ o privremenom smještaju iz zdravstvenih razloga, smjestila se u Stubičkim Toplicama. Ondje je još krajem 1970-ih upoznala svoju najveću životnu učiteljicu, prosjakinju Magdicu. Njeno višegodišnja izolacija iz javnog života je prekinuta godine 2007. kada je na izborima podržala Demokratsku stranku žena. Za svoj pjesnički rad dobila je značajne i brojne nagrade i priznanja. Za zbirku `Pjesme` (1948.) dobila je Nagradu Matice hrvatske, za zbirku `Crna maslina` (1955.) dobila je Nagradu grada Zagreba, za stihovani dječji roman `Mačak Džingiskan i Miki Trasi` (1968.) dobila je Nagradu Grigor Vitez, 1972. dobila je kao najuspješniji dječji pjesnik Zmajevu Nagradu Matice srpske u Novom Sadu, a 1970. u Parizu je dobila Diplomu za poeziju. Njena zbirka `Zore i vihori` (1947.) po mnogo čemu označava važan datum u razvojnom tijeku novije hrvatske poezije. Poezija `Zore i vihori`, 1947., `Pjesme`, 1948., `Crna maslina`, 1955., `Vidrama vjerna`, 1957., `Ropstvo`, 1957., `Pusti da otpočinem`, 1958., `Ti i nikad`, 1959., `Koralj vraćen moru`, 1959., `Konjanik`, 1961., `Jao jutro`, 1963., `Bila sam dječak`, 1963., `Vjetar Trakije`, 1964., `Pjesme`, 1964., `Gong`, 1966., `Otvorena vrata`, 1968., `Ukleti dažd`, 1969., `Tragom Magde Isanos`, 1971., `Sto soneta`, 1972., `I prolazim životom`, 1972., `Stid me je umrijeti`, 1974., `Olovni golub`, 1975., `Apokaliptičke basne`, 1976., `Ljubav bijela kost`, 1978., `Čitač snova`, 1978., `Izabrane pjesme`, 1979., `Mapa Magdica`, 1979., `Šum krila, šum vode`, 1981., `Salto mortale`, 1981., `Izabrana djela`, 1982., `Grad na Durmitoru`, 1988., `Kasfalpirova zemlja`, 1989., `Indigo grad`, 1990., `Sonetni vijenci`, 1991., `Tronožac koji hoda`, 1993., `Začarana čarobnica`, 1993., `Izbor iz djela`, 1995., `Ptica vremena`, 1996., `Smijeh od smrti jači`, 1997., `Pelin basne`, 1998., `Spužvica i spužva`, 1999., `Političko Valentinovo`, 2000., `Grijeh smrti`,2000.. Proza `Pod muškim kišobranom`, 1987., `Krv svjedoka`, 1988., `Hrvatska kraljica`, 1999., `Noć za pakost - moj život u 40 vreća`, 2001. Dječja poezija `Patka Zlatka`, 1957., `Tuga i radost šume`, 1958., `Zec mudrijan`, 1958., `Kornjačin oklop`, 1958., `Mačak Džingiskan i Miki Trasi`, 1968., `Mačak na mjesecu`, 1969., `Miki Trasi i baka Pim Bako`, 1968., `Miki slavni kapetan`, 1970., `Karneval u Kukljici`, 1974., `Poznanstvo s danima malog Maksima`, 1974., `Igre pred oluju`, 1979., `Dvanaest slikovnica o psima`, 1983., `Hoću ljutić, neću mak`, 1983., `Roda u školi`, 1988., `Pokraj Kupe kad se vrapci skupe`, 1989., `Moj prijatelj šišmiš`, 1990., `Uspavanka za poljubac`, 1995., `Kroz prozorčić zime`, 1995., `Pčela, duga i mlin`, 1997., `Tri morske pustolovke`, 2000., `Morska kočijica`, 2001. Dramska djela (izvedena) `Marija i mornar`, `Apsirt`, `Magareći otok, oliti homo homini asinus`, `Škola za skitnice`. Nagrade i priznanja Poetum oliveatus na manifestaciji `Croatia rediviva: Ča, Kaj, Što - baštinski dani` 1995. nagrada `Tin Ujević` 2003., za zbirku soneta `Suze putuju` `Nagrada Vladimir Nazor` 1959. godišnja nagrada 1982. za životno djelo