1930 Naslovnu stranu nacrtao Pjer Križanić Retko u ponudi Mihailo S. Petrović Kao na slikama Dobro očuvano za knjigu ove starosti Mihailo S. Petrović (1901–1949) je bio srpski novinar, predsednik Udruženja novinara Srbije, stalni saradnik i dopisnik časopisa „Politika”, ratni izveštač tokom građanskih ratova u Španiji, a pokrenuo je i radio-emisiju „Glas Jugoslavije” na Bi-Bi-Siju u Londonu. Interesovao se za istoriju štampe i razvoja novinarstva, za istoriju svoje zemlje i Beograda, a neka od poznatijih dela su: Kako je postao Beograd, Beograd pre sto godina, Borbe starog Beograda, Ogled iz istorije štampe, Oluja nad Francuskom, Londonska emigracija i dr. Prvo izdanje 1. Istorija Beograda Kroz istoriju Večiti grad Antikvarne knjige Srba srpskog naroda 19. vek xix veka

Mato Hanžeković Mato Hanžeković (Požega, 31. kolovoza 1884. – Zagreb, 12. kolovoza 1955.), hrvatski književnik. Završio je pravo u Zagrebu te je radio kao sudac u Bihaću i Žepču, odvjetnik u Bijeljini i Bosanskoj Dubici. Za službovanja kao odvjetnički perovođa u Bijeljini rodio mu se sin Fedor. Od 1927. godine živio je u Zagrebu kao profesionalni pisac i publicist. Objavljivao je i pod pseudonimom M. Gabrijel. Pisao je novele, dnevničku prozu i romane, a okušao se i u političkoj publicistici. Djela `Pisma iz Lumbarde`, `Sa zlatnih polja`, `Bijeli grijesi`, `Na prijelomu`, `Gospodin čovjek` (1932.) SA ZLATNIH POLJA - Slike iz Slavonskog narodnog života Zagreb 1910 Naklada pisca Povez: Tvrd Format: 19,4 x 13,5 cm Broj strana: 143 Stanje loše Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, preporučenom tiskovinom ?-pitati za poštarinu... Q

U dobrom stanju! Naslov: Naše finansije - 1918-1925 Jezik: Srpski Godina: 1926 god! Izdavanje i proizvodnja Beograd : Napredak, 1926 (Beograd : Jugoslavija) Fizički opis 204, IV str. ; 23 cm. Finansije - Jugoslavija - 1918-1925 Redje u ponudi! Slavko Šećerov, 1888 – 1967), ekonomista i političar. Filozofski fakultet (prirodne nauke) završio u Beču, gde je doktorirao 1910. godine. Prešao je u Srbiju 1912. godine. Magistrirao je ekonomiju na Londonskoj ekonomskoj školi 1919. godine. Bio je poverenik agrarne reforme za Banat, Bačku i Baranju posle I svetskog rata i aktivan u finansijskim odborima kao višestruki poslanik. Radio je u ministarstvu finansija. Pisao je o uticaju ratova na privredu, o inflaciji u Jugoslaviji, smatrajući je rezultatom povećanja novčanog opticaja i nepovoljnog platnog bilansa, o agrarnoj krizi i ekonomskoj politici. Kritikovao je ministre finansija za deficite i analizirao agrarnu reformu i njene posledice. Dela: 1925. Problemi agrarne reforme 1926. Naše finansije 1918-1925 1930. Iz naše agrarne politike 1935. Problemi svetske i naše privrede 1952. Istorija agrarne refrome (rukopis) kraljevina jugoslavija srbija između dva svetska rata vreme netrpeljivih andrej mitrovic srpska jugoslovenska ekonomija ... Slavko Šećerov

Mirko Banjevic- Pobune uma Pesme Braca Kavaja, Niksic, 1930. Mek povez, 63 strane, korice razdvojene, vidi slike. Ipak, kada se prekorici, bice to sasvim pristojan primerak. EKSTREMNO RETKO IZDANJE! Mirko Banjević (Pješivci, 28. mart 1905 — Beograd, 6. septembar 1968) bio je crnogorski i jugoslovenski pjesnik.[1] Život i rad Nakon završenog Filozofskog fakulteta u Beogradu radio je kao novinar i urednik lista Pobjeda i časopisa za književnost i kulturu Stvaranje u Podgorici.[1] Prkosno je zbog svojih ideja robijao u zloglasnom zatvoru Glavnjača. Imao je težak život i pjesničku sudbinu. Banjević je pisac o kome je mnogo pisano, a najpoznatiji esej o njemu, u kome je pjesnik Milo Kralj dao njegov pjesnički portret, nosi naziv „Do iskapi, do iskona“. U Nikšiću, postoji književna zajednica „Mirko Banjević“.[2] Književna zajednica “Mirko Banjević” je osnovana 1979. godine.[2] Oformljena je i književna nagrada “Mirko Banjević” koja se dodjeljuje za poeziju i prozu na nivou države Crne Gore.[2] Dela Objavljene knjige:[1] Pobune uma, Nikšić, 1930. Šume, Nikšić, 1930. Ognjena jutra, Paraćin, 1940. Njegošev spomenik, Cetinje, 1947. Zemlja na kamenu, Beograd, 1950. Zvjezdani voz, Zagreb, 1951. Bezdani, Cetinje, 1956. Sutjeska, Cetinje, 1961. Do iskapi, Beograd, 1964. Roždanici, Cetinje, 1968.

ZORA - OMLADINSKI ČASOPIS ZA KNjIŽEVNOST, god. 1.: br. 1-10, god. 2.: br. 1-12, Sarajevo, 1948-1949. Naknadni tvrdi kartonski platneni povez sa zlatotiskom na rikni i sa očuvanim originalnim meki kartonskim koricama za svaki broj unutar njega. Odlična očuvanost korice, poveza, zlatotiska, listova, originalnih korica, bez podvlačenja i zapisa po listovima. Sadrži pečat prethodnog vlasnika na prednjim forzecima. Jezik srpski, latinica, različita paginacija za svaki broj i svako godiše. Izdavač: `Zemaljsko vijeće NO BiH` Sarajevo. Štampa: `Št. Oslobođenje`. Odgovorni urednik: Ahmet Hromadžić. NAPOMENA: Ahmet Hromadžić (1923-2003) bio je muslimanski književnik iz Bosne i Hercegovine, rođen u Bjelaju kod Bosanskog Petrovca, umro u Sarajevu. Osnovnu školu završio je u svom rodnom mestu, a Tehničku i Višu pedagošku školu u Sarajevu. Posle Drugog svetskog rata, u kojem je učestvovao, radio je kao novinar i urednik `Oslobođenja`, `Krajine` i `Sarajevskog dnevnika`. Pisao je romane i pripovetke za decu i odrasle, književne kritike, reportraže, crtice i članke. Bio je član Društva pisaca BIH; jedan je od pokretača manifestacije `Sarajevski dani poezije`. Najpoznatija dela, zbog kojih ga često nazivaju `bosanskohercegovački Andersen, su mu: `Patuljak iz zaboravljene zemlje`, `Patuljak vam priča` i `Okamenjeni vukovi`. U BIH njegova dela su deo školske lektire, a jedna osnovna škola u Bosanskom Petrovcu nosi njegovo ime.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! SRPSKI PRAVOSLAVNI NAROD I CRKVA U SARAJEVU u 17. i 18. vijeku , Vladislav Skarić , Državna štamparija Sarajevo 1928. Vladislav Skarić (Sarajevo, 10/22. juni 1869 — Sarajevo, 6. avgust 1943) bio je srpski istoričar i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Biografija Rodio se u bogatoj srpskoj trgovačkoj porodici u Sarajevu. Njegov otav Kosta Skarić je bio trgovac duvanom koji se trgovinom obogatio i sagradio jednu od najvećih kuća u Sarajevu toga doba. U toj kući kod hotela Evrope se danas nalazi muzej savremene umjetnosti. U Sarajevu je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije, nakon čega ga otac šalje na školovanje u Sremske Karlovce. Nakon završene Karlovačke gimnazije odlazi na školovanje u Grac gdje je studirao istoriju i geografiju. Po povratku iz Graca je radio kao prvi profesor u Relnoj gimnaziji u Banjaluci, te kao profesor u Srpskoj školi u Sarajevu. Bio je aktivista srpskog narodnog pokreta toga doba, pisao je za srpski časopis Bosanska vila, i bio jedan od osnivača Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva Prosvjeta. Kao istaknutog srpskog intelektualca, austrougarske vlasti ga hapse zajedno sa velikim brojem Srba odmah nakon Vidovdanskog atentata 1914. Prvi svjetski rat je proveo u austrougarskom zatočeništvu. Ubrzo nakon oslobođenja 1919. postaje kustos Zemaljskog muzeja, čiji je bio direktor od 1926. do 1936. godine. Pred Drugi svjetski rat je izvršio popis predmeta Muzeja Stare srpske pravoslavne crkve na Baščaršiji, a 1939. je zajedno sa Đokom Mazalićem i Darinkom Despić otvorio nove prostorije i novu postavku muzeja. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti je izabran na Izbornoj skupštini, 18. februara 1935. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na poslednjoj stanici, price i novele iz ludnice - R. J. Kronbauer 1893 g. Retko !!! - Gavran - Majka - Na pragu zivota - Snezne Jagode Rudolf Jaroslav Kronbauer (17. jul 1864. Lichoceves u Noutonic — 25. mart 1915. Prag-Podoli) je bio češki novinar, pisac, pozorišni i umetnički kritičar. Rođen je kao četvrto od devetoro dece (treće od sedam sinova) Vilima Kronbauera (1821-1890), ekonomskog upravnika imanja u Lihočevu, i njegove supruge Rozalije, rođene Šrajerova (* 1839).[4] Godine 1883. završio je gimnaziju u Mladoj Boleslavi. Godine 1884. postao je urednik Glasa nacije i takođe je počeo da doprinosi drugim časopisima. Istovremeno se kao službenik pridružio jednoj ustanovi za duševne bolesnike u Kosmonosiju. Godine 1885. porodica se preselila u Prag. Rudolf je nastavio u novinarstvu, ali i u službenoj praksi, sada u Zemskoj porodnici u Pragu.[5] Ukazom od 18. aprila 1888. godine postavljen je za računskog pomoćnika oblasnog komiteta Kraljevine Češke.[6] Godine 1896-1902 studirao je pravo na Pravnom fakultetu Karlovog univerziteta u Pragu, februara 1902. godine pod predsedništvom prof. Albin Brafa je položio rigorozni ispit i doktorirao[7]. Potom je postavljen za komesara u regionalnoj finansijskoj direkciji u Pragu. Kao urednik Glasa nacije, radio je zajedno sa Vaclavom Štehom: uređivali su Novi mladeže, a sam je vodio beletristični nedeljni dodatak 1888-1897. U godinama 1902-1908 takođe je doprineo Češko-jevrejskom kalendaru i Češko-jevrejskom listu. Kao kritičar pozorišta i vizuelnih umetnosti objavljivao je pod pseudonimom „J. Hasina“, ili pod šiframa Dr.K, Dr.R.J.K., R.K, -auer.[5] Bio je pozorišni reporter i urednik lista Narodni listu, član redakcije Majea i suorganizator istoimene novinarske organizacije. Napisao je niz uzbudljivih beletrističkih dela, kako kratkih priča, tako i romana. Autor je i spomen-knjiga[8]. Tokom života napravio je mnogo fotografija. Prilagao je fotografije knjigama drugih pisaca, bio je autor fotografija mnogih glumaca i drugih poznatih ličnosti. Takođe je autor niza malih grafika, od kojih su neke korišćene na razglednicama. Koristio je pseudonim A. Stran. Voleo je da ide sa porodicom na praznike u Bakov nad Jizerou. Sahranjen je u Olšanima u Pragu...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sjajan dizajn korica! Retko !!! `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sjajan dizan korica! Retko !!! `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

Vojislav J. Ilic Mladji - Celokupna lirika Izdanje piscevo, Beograd, 1924. Mek povez, 506+VI strana, potpis bivseg vlasnika na belom predlistu. RETKO! Војислав Илић Млађи (Ореовица, 7. октобар 1877 — Београд, 22. мај 1944) био је српски песник.[1] Био је активан у периоду између Првог и Другог светског рата. Писао је поезију, књижевне критике, преводио са руског, француског и немачког језика и сврставан је међу водеће умове свога доба. Његови стихови урезани су на капели српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну. Објавио је преко четрдесет књига, а сарађивао у стотинак часописа. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду. Награда Војислав Илић Млађи додељује се сваке године њему у част, као награда за најбољи сонет на српском језику, као и за најбољу необјављену дечију песму. Добитници ове награде за 2020. годину су књижевник Јован Бундало за најбољи сонет и књижевница Ана Стјеља за најбољу дечију песму.[2] Биографија Детињство и школовање Родна кућа у Ореовици Војислав Илић Млађи рођен је 7. октобра 1877. године у Ореовици код Пожаревца, као прво од седморо деце Јулијане и Јована Илића, ореовачког проте, касније пароха у цркви Светог Марка у Београду, а потом и дворског свештеника обе српске династије. Тамо се налазила његова родна кућа, која је имала статус споменика културе, али је деведесетих година 20. века срушена.[3] Војислав Илић у младости Погрешно је често везиван за песника Војислава Илића, са којим није у сродству, мада су живели извесно време у суседству на београдској Палилули. Због истог имена и презимена, чак и средњег слова, а из поштовања према Војиславу Илићу, своме имену придодао је Млађи. Основну школу завршио је у родном селу, а потом је уписао и завршио Пожаревачку гимназију. Већ у својим средњошколским данима почео је да пише, објављујући песме у већем броју часописа тог времена. Након завршене гимназије одлази на студије у Београд, где му је отац био парох, и уписује Правни факултет на Великој школи. Као студент, 1902. године, издао је малу збирку преведених песама Туђински бисер. Ова збирка прошла је готово непримећена, а касније у животу рекао је за њу да је `данас поготову нигде и нема`.[4] Током студија се заљубио у Даринку Симоновић, ћерку попа Милоша Симоновића, којом се жени одмах по завршеним студијама 1903. године. Младост и предратни период Након завршеног права, Војислав је службовао у својству судског писара и под овим запослењем често се са својом женом селио по српским варошима. Радио је у Чачку, Крушевцу, Јагодини, Алексинцу и Ћуприји. Међу овим местима, на даљи ток живота, али и његово песништво, највише утицаја имао је боравак у Алексинцу. У том периоду, 1905. године, његова жена Даринка Илић радила је као учитељица у Кривом Виру, селу надомак Зајечара. Док је Војислав, услед болести и по препоруци лекара, привремено послат на обалу Јадранског мора, његова тромесечна ћерка Јулијана разболела се и убрзо потом преминула. Ово је прва од неколико великих несрећа у његовом животу, након којих Војислављево песништво добија снажну ноту туге и боли. По повратку са Јадрана одлази да посети своју жену у Кривом Виру, затиче је у прељуби и, у трагичном сплету околности, одузима јој живот. Под истрагом је одлежао шест месеци у притвору у Зајечару, након чега је утврђено да није крив, те је пуштен на слободу.[5] У образложењу пресуде, донесене августа 1906. године, „утврђено је да је оптужени без своје кривице, у јарост доведен поступцима и великим уценама од стране убијене, пок. Даринке, дело ово одмах учинио”.[6][5] Овај догађај снажно је утицао на његов живот и сву своју тугу и бол Војислав ће преточити у поезију. Године 1909. објављује своју прву збирку ауторских песама под називом Песме, међу којима се истичу Ноћна свирка, Из једне шетње, Над извором Тимока, Звони, Њен венчић, Из болничких часова, У поштанским колима. За ову збирку Јован Скерлић написаће критику, касније укључену у дело Писци и књиге (1964).[4] Између осталог, Скерлић пише: Има у овој књизи цео један низ песама потпуно личних и најинтимнијих, где је велика искреност нашла врло јак и импресиван израз. Илић је имао једну велику несрећу у своме животу, и нема никакве неделикатности помињати је када је она врло отворено и у појединостима испричана у целом једном низу јаких песама [...] Утисак остаје, и он је, у својој трагичности, велик и силан. Скерлић такође наводи да је Војислав до тада био само осредњи песник, који је, као и сви песници, преводио и објавио књигу преведених песама. Међутим, дотакнут личним суновратом, досеже песничке висине.[4] Неколико година касније, Богдан Поповић уврстиће три његове песме у своју Антологију новије српске лирике (1911). Међуратни период Војислав са супругом Јованком Након завршетка Првог светског рата, 1919. године, Војислав је постављен на позицију секретара Апелационог суда у Београду. По други пут се оженио, и са женом Јованком Првановић, домаћицом, изродио је осморо деце. И у овом браку прерано је изгубио троје деце, ћерку Загорку и синове Јована и Душана, што ће многе навести да његову судбину често пореде са судбином Јована Јовановића Змаја. Својој деци посветио је неке од најлепших и најтужнијих стихова. Током 1922. године радио је као помоћник управника Народне библиотеке Србије, а од исте године радио је као инспектор у Министарству правде, све до пензионисања.[7] Војислав рецитује у Двору Карађорђевића Између два светска рата важио је за једног од омиљених песника, чији су се стихови читали на разним свечаностима, празницима, комеморацијама, али и у школама, црквама, на гробљима и у Двору. Писао је у првом реду родољубиве, затим завичајне, љубавне и дечије песме, али и хумористичко – сатиричне, религиозне, краљевске и друге. Често му је указивана велика част позивањем да саставља надгробне стихове, али и да држи говоре на сахранама многих великана, међу којима су војвода Радомир Путник и војвода Живојин Мишић.[8] Његови дирљиво састављени епитафи красе многе гробове београдског Новог гробља. Занимљиво је да је, у неколико наврата, Војислав и сам себи писао епитафе, уз које би наводио шаљиве разлоге попут: „Спремљен себи самом, кад сам, као помоћник библиотекара, имао несрећу да се, једне зиме, у Народној библиотеци, смрзавам од хладноће`.[8] Епитаф Војислава Илића Млађег на Зејтинлику Војислав је, на строго анонимном конкурсу за песнике чије би се песме могле наћи на српском војничком гробљу на Зејтинлику у Солуну, приложио своју песму иако су у комисији били људи са којима није био у добрим односима.[5] Његови стихови су одабрани, без претходног знања о ауторству, а потом уклесани на камен величанственог маузолеја. Илићеви стихови исписани су и на споменику српским јунацима сахрањеним у гробници на Мачковом камену.[9] Током свог живота доста је преводио, чиме је Србији значајно приближио Пушкина, Љермонтова, Гетеа, Шилера, Молијера, Готијеа, Ламартина и друге великане. У два маха његова дела превођена су на бугарски (1922. и 1929) и на есперанто (1932). Неколико година пред почетак Другог светског рата, Војислав се нашао у финансијској кризи. Од срца желећи да му помогне, а да притом Војислава не увреди, научник Михајло Пупин откупио је више стотина примерака његових књига и на тај начин га спасао глади.[8] Илић му се у два наврата одужио и захвалио песмама. Прва песма настала је 1933. године, поводом научниковог рођендана, а друга поводом Пупиновог подизања „Народног Дома` (данас део Меморијалног комплекса) у Идвору, 1935. године. Оригинални рукописи ових песама данас се налазе у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат` у Београду. Други светски рат и послератни период Стихови Војислава Илића Млађег често су били снажни, отмени, горљиви и искрено национално обојени, а у њима се јасно могла видети љубав према Краљу и вери.[5] Овакве тематике утицале су на протеривање и укидање Илићеве речи из српске књижевности након 1945. године. Међутим, песник није доживео ову одлуку. Преминуо је 22. маја 1944. године у окупираном Београду, а сахрањен је на Новом гробљу, у породичној гробници у 11. парцели, поред своја два рано преминула сина. Данас Војислав Илић Млађи дуго је био заборављен у српској књижевности. Међутим, у Србији овог века постепено се формира уверење да је Илић један од класика српске књижевности, који је био жигосан и бојкотован у периоду комунизма и тако неправедно заборављен. Центар за културу општине Жабари, који носи назив по песнику, сваког октобра организује Дане Војислава Илића Млађег у Оревици, песниковом родном селу.[10] У оквиру фестивала додељује се Награда Војислав Илић Млађи за најбољи сонет на српском језику.

ПОЛЕТАРАЦ Душана Радовића - ЗИМА Издавач: РАД, Београд, 1987.год. Тврди повез, 208 страна, вееелики формат, илустровано, ћирилица. Доста добро очувано. `Mnogi i danas smatraju da je „Poletarac“ bio nešto najbolje što se ikada izdavalo za decu na prostorima bivše Jugoslavije, ....to bi već bila debela biblioteka reprezentativnih književnih i likovnih priloga. Iz toga je, dalje, moglo da se „hrani“ mnogo budućih udžbenika i priručnika. Poletarac je pred svoj odlazak u podrume bibliotka počeo da stiče evropsku i svetsku slavu. Francuzi su nameravali da ga prave u Francuskoj, i Dušan Petričić, njegov ilustrator, bio je zamoljen da izradi naslovnu stranu francuske verzije. Predosećajući skori kraj časopisa, Dušan Radovć je u broju za maj-jun 1975., na strani 2, predložio da „Poletarac“ više ne bude mesečni časopis, već knjiga koja bi izlazila svakog godišnjeg doba, u ritmu prirode – na proleće, leto, jesen, zimu. Taj broj bio je i poslednji. Kako do “Poletarca” Dvanaest godina nakon prinudnog prizemljenja „Poletarca“, izdavačko preduzeće „Rad“ objavilo je izbor najboljih književnih i likovnih, odnosno zabavnih i poučnih priloga, u četiri knjige naslovljene onako kako je zamišljao Duško Radović. Ni njih više nema na policama knjižara. Roditelji koji nisu imali zadovoljstvo da u detinjstvu imaju ove vredne knjige, i da ih do danas sačuvaju za svoju decu, mogu ih, uz malo sreće, ponekad pronaći u antikvarnicama i na aukcijskim sajtovima. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mapet šou (engl. The Muppet Show) je britanska porodična TV-serija koju je producirao američki lutkar Džim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Mapeti (The Muppets). Serija je prikazivana u trajanju od pet sezona koje su činile 120 epizoda. Prvi put su prikazivane u Britaniji između 1976. i 1981. Serija je snimana u Elstri studiju u Engleskoj. Serija je predstavljala varijete predstave u stilu vodvilja ili mjuzik hola sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza scene. Glavna zvezda je bio Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava da kontroliše ponašanje ostalih Mapeta i da bude dobar domaćin gostima.[1] Emisija je bila poznata po jedinstvenim likovima, vodviljskim doskočicama, fizičkom slepstiku, povremeno apsurdnoj komediji i duhovitim parodijama.[2] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvezda, a kako je rasla popularnost emisije, tako su u njoj htela nastupati mnoga poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvezda, od kojih nijedna nije nastupila više puta. Mnogi od lutkara su prethodno radili na TV-seriji Sesame Street. Lutkari koji su radili na seriji su bili Henson, Frenk Oz, Džeri Nelson, Ričard Hant, Dejv Gelc, Stiv Vitmir, Luiz Gold, Keti Malen, Eren Ozker i Džon Lavlejdi. Dva stalna scenarista su bili Džeri Džul i Džek Barns. Mapet šou su u bivšoj Jugoslaviji krajem 1970-ih prikazivali Radiotelevizija Zagreb i Radiotelevizija Sarajevo u okviru mreže JRT. The Muppet Show je britanska televizijska serija koju je proizveo američki lutkar Jim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Muppeti (The Muppets). Serija je predstavljala varijete predstavu u stilu vodvilja ili music halla sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza pozornice. Glavna zvijezda je Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava ostale Muppete držati pod nadzorom. Emisija je bila poznata po fizičkom slapsticku, absurdističkoj komediji i brojnim parodijama.[1] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvijezda, a kako je emisija postala popularna, tako su u njoj htjela nastupati brojna poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvijezda. Mnogi od lutkara su prethodno radili na televizijskoj seriji Ulica Sezam. Muppetovski lutkari koji su radili u seriji su bili Henson, Frank Oz, Jerry Nelson, Richard Hunt, Dave Goelz, Steve Whitmire, Louise Gold, Kathy Mullen, Eren Ozker i John Lovelady. Dva stalna scenarista su bili Jerry Juhl i Jack Burns. Džim Henson (1936–1990) je bio američki lutkarski umetnik, umetnik, autor stripova, filmski inovator, scenarista, pisac pesama, muzičar, glumac, režiser i producent međunarodno poznat kao tvorac `Mapetovaca`. Još za vreme srednjoškolskih dana koje je provodio u Hajatsvilu (država Merilend)[1] Henson je počeo da se bavi lutkarstvom. Kao student na Univerzitetu Merilend (University of Maryland, College Park), već je putem skeč-komedije `Sem i drugovi` (Sam and Friends) koja je dospela i na televiziju, stvorio originalne likove. Jedan od njih kasnije je postao njegov ujedno najpoznatiji karakter žabac Kermit (Kermit the Frog). Nakon završenih studija na ovom univerzitetu, sa diplomom ekonomiste, počeo je da pravi reklame za kafu i da razvija eksperimentalne kratkometražne filmove. Iz osećaja da može da stvori više, 1958. osniva svoju umetničko-kreativnu kompaniju `Lutke DD.` (Muppets Inc.) koja kasnije postaje kompanija sa njegovim imenom (Jim Henson Company). Kratka biografija Henson nije bio široko poznat pre 1960-ih, kada se (star 32 godine) pridružio timu dečje obrazovne emisije Ulica Sezam (Sesame Street), gde je učestvovao u razvoju lutaka i drugih karaktera. U to vreme pojavljivao se i kao glumac u skeč-komediji `Uživo subotom uveče` (Saturday Night Live). Sa planom da stvori originalan Brodvej šou, 1976. godine kreira Mapete (The Muppet Show), i od tada njegovi ikonični likovi, kao što su žabac Kermit (Kermit the Frog), pijanista Rolf (Rowlf the Dog) ili Erni (Ernie) iz ulice Sezam, već su mu osigurali legat slave. Po kreativnosti i prema svemu što je stvorio, slobodno se može reći da je Henson bio `Dizni` lutkarstva. Bez njegovog kreativnog doprinosa danas mnogo toga ne bi postojalo, ili bi bar bilo mnogo drugačije u filmskoj industriji. Njegovo ime stajalo je i pored imena Džordža Lukasa, tvorca Zvezdanih ratova (Star Wars) kome je pomagao kreativnim dodatkom za ovu ikoničnu franšizu u vidu Jode, iako samog lika nije pokretao on nego njegov saradnik Frank Oz. Za više od 20 godina koliko je proveo na razvoju Ulice Sezam dao je neizbrisiv doprinos, bio je učitelj i inspiracija čitavih generacija ne samo na polju lutkarstva, nego i u nizu drugih medija. Stvorio je više filmskih projekata, za koje je dobio EMI (Emmy Award), a posthumno je 1991. unet na pločnik Holivudske staze slavnih (Hollywood Walk of Fame). Još jedno posmrtno priznanje dobio je 2011. kada je uvršten u Dizni Legende (Disney Legend). Džim Henson umire naglo i neočekivano, sa svega 53. godine, od bezazlene ali tvrdoglavo nelečene upale grla – šok koji je široko potresao filmsku i TV industriju.[2] Filmska produkcija Samo tri godine nakon pokretanja TV šoua, Mapeti su se pojavili i na širokom platnu, u celovečernjem filmu `Mapetovci u filmskoj avanturi` (The Muppet Movie). Ostvarenje je doživelo neočekivan uspeh, i sa više od $65,2 miliona dolara prihoda samo u SAD, u to vreme stalo u red kao 61. komercijalno najuspešnije delo svih vremena. Pesma iz filma `The Rainbow Connection`, koju je u ulozi Kermita pevao Henson dobila je Oskara u kategoriji za najbolju pesmu. Ohrabren uspehom, Henson 1981. kreira nastavak prvog dugometražnog filma pod nazivom `Velika Mapet misija` (The Great Muppet Caper). Uspeh ni tu nije izostao i Henson odlučuje da prestane sa – iako i dalje popularnim – TV šouom Mapeta da bi se isključivo posvetio filmskim ostvarenjima.[3] Naravno, to nije bio potpuni kraj TV pojavljivanjima Mapetovaca, koji su i dalje bili traženi. Već pomenuto učešće u Ratovima Zvezda dogodilo se 1979, kada ga je Lukas, i sam fan Mapetovaca, zamolio da pomogne umetniku Stjuartu Fribornu (Stuart Freeborn) u kreiranju enigmatske figure džedi učitelja Jode, u nastavku franšize `Imperija uzvraća udarac` (The Empire Strikes Back). Henson i Lukas 1986. godine 1982. Henson osniva `Zadužbinu Henson` (Jim Henson Foundation) da promoviše razvoj lutkarske umetnosti. U to vreme proširio je svoj rad na ostvarenja sa širim kontekstom, u kojima nisu učestvovali samo komični Mapeti. Takvo delo je bio film `Tamni Kristal` (The Dark Crystal) snimljen 1982. godine, koji je doživeo premijeru i u našim bioskopima, a kasnije i na televiziji. Rečima samog Hensona:[4] „Želeo sam da budem potpuno realističan, praveći korake ka prikazivanju sveta koji je stvarniji, gde bića koja prikazuješ više nisu samo simbolična predstava nečega, već samo biće uživo.” Da bi stvorio jače odstupanje od stila karikiranih Mapetovih likova, lutke u filmu The Dark Crystal je zasnovao na konceptualnoj umetnosti SKI-FI slikara Brajana Froda (Brian Froud). I kreativno-inovativni Tamni Kristal je postao finansijki uspeh, kao što je to bio i 1984. još jedan nastavak Mapetovih `Mapetovci u Menhetnu` (The Muppets Take Manhattan) u režiji Franka Oza. Ipak, došlo je i do kritičkog razočarenja, sa novim filmom koji je u stilu ranijeg Tamnog Kristala 1986. režirao sam Henson: film `Labirint` (Labyrinth) koštao je previše u odnosu na prihode od gledanosti, iako ga je Njujork tajms (The New York Times) nazvao `odličnim filmom`.[5] Komercijalni, ako ne i kritičarski, neuspeh `Labirinta` jako je demoralisao Hensona, koji je pao u depresiju, iako je film kasnije hvaljen kao klasično kultno ostvarenje.[6] Da li i zbog toga, Henson i supruga Džejn su se godinu dana kasnije razveli, iako su i kasnije ostali bliski, a njegova supruga izjavila: `Džim je toliko bio preokupiran poslom, da mu je ostalo veoma malo vremena za mene i decu.`[7] O njegovoj perfekcionističkoj posvećenosti poslu govori i činjenica da je svo petoro njegove dece radilo na Mapetima još od njihove mladosti, jer kako je kćerka Šeril izjavila: `to je bio najbolji način da se tati bude blizu.`[8] Iako je i dalje bio aktivan na dečjoj televiziji, kao na primer u kreiranju odličnog šoua `Ludački rok` (Fraggle Rock) 1983, i animirane serije `Mapet bebe` (Muppet Babies), Henson je i dalje eksperimentisao sa tamnijim, mističnijim i ne toliko dečijim temama, čiji je koren na primer u mitologiji. Za ostvarenje koje je 1988. nastalo iz takve ideje `Pripovedač` (The Storyteller) odmah je sledio još jedan EMI. Samo godinu dana kasnije Henson dobija EMI za još jedan TV šou, `Sat sa Džim Hensonom` (The Jim Henson Hour) gde su se detinjasti likovi Mapetovaca dosticali ozbiljnijih i `odraslijih` tema. Kasne 1989. Henson stupa u pregovore sa kompanijom Dizni u vezi prodaje svoje korporacije (za ne manje od $150 miliona) nadajući se da ako tako velika firma preuzme poslovanje, on može slobodnije da se posveti kreiranju novih ideja. Predlog je 1990. rezultirao u saradnji i Henson stvara film `Mupeti u Diznilendu` (The Muppets at Walt Disney World) i specijalni šou posvećen njegovim lutkama prikazan u Diznilendu pod nazivom `3D Mapetvizija Džima Hensona` (Jim Henson`s Muppet*Vision 3D). Henson je imao i mnoge druge ideje u planu sa Diznijem, ali je pre smrti uspeo da ostvari još samo jednu, Dizni šou pod nazivom `Ostrvo male sirene` (Little Mermaid`s Island). Neposredno pre smrti, Henson je takođe dao doprinos jednom izuzetnom ostvarenju, a to je bio njegov projekat sa ilustratorom Viljemom Stoutom (William Stout) koji je po planu trebalo da bude projekat `animatroničnih` (robotom pokretanih) dinosaurusa. Aprila 1991. njegova kompanija (The Jim Henson Company) počela je da prikazuje komični sitkom `Dinosaurusi` (Dinosaurs), za koji se znalo da je njegovu koncept-ideju osmislio sam Henson i da je o njenom ostvarenju maštao još tri godine ranije.[9] Na seriji je radio do svoje smrti.[10] Februara 2004. Kompanija Dizni otkupila je ekskluzivna prava Mapetovih likova,[11] ali ne i onih od Ulice Sezam koje pripadaju drugoj kompaniji – `Sesame Workshop`

Retko prvo izdanje „Tasinih pisama“ Tanasija Milenkovića, autora prvog srpskog kriminalističkog romana „Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu“ i načelnika policije u vreme kralja Milana i njegovog sina kralja Aleksandra Obrenovića. Stanje kao na slikama, korice i rikna iskrzani, nedostaje zadnja meka korica, unutrašnjost dobro očuvana, crno-bele fotografije i ilustracije. Autor - osoba Milenković, Tasa Naslov Tasina pisma Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1898 Izdavanje i proizvodnja [Beograd] : Izdanje uredništva `Policijskog glasnika`, 1898 (Beograd : Državna štamparija Kraljevine Srbije) Fizički opis 124 str. : ilustr. ; 24 cm. Napomene Autor dat prema SB 49525 Predmetne odrednice Pravo Pravo Tanasije Tasa Milenković (Beograd, 1852 – Beograd, 23. mart 1918) bio je pravnik, književnik, autor prvog srpskog kriminalističkog romana „Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu“ i načelnik policije u vreme kralja Milana i njegovog sina kralja Aleksandra Obrenovića. Biografija Služio je najviše policijskoj struci i stekao je glas odličnog policajca i organizatora policijske službe, a o svojoj struci je dosta i pisao. Poznatija dela su mu „Tasin dnevnik“ i „Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu“. U zimu 1878. godine na zahtev ruske vlade, predsednik vlade Jovan Ristić stavio je Milenkovića ruskom poslanstvu na raspolaganje. Kao carsko-ruski činovnik, Tasa je putovao u Rusiju. Na zahtev upravnika Beograda vraćen je za prvoga sekretara u glavnu policiju, gde je dugo bio član policije. Sve naredbe i raspisi u cilju osiguranja saobraćaja i lične bezbednosti potekle su iz njegovog pera. Na zvaničnom sajtu BIA, Tasa Milenković navodi se kao drugi u istoriji rukovodilac preteče ove organizacije, Odeljenja za poverljive policijske poslove, od 1900. do 1901. godine. Bio je član Društva Svetog Save, gde ga nalazimo još u vreme osnivanja društva. Godine 1894. bio je izabran za člana Glavnog Društvenog Odbora. Koliko mu je ovo Društvo bilo bitno vidi se iz toga što je njegova supruga Lenka Beljinica zaveštala Društvu svoju kuću u Beogradu, u Uskočkoj ulici broj 9, od koje je obrazovana je Zadužbina Lenke Beljinice. Tasin dnevnik U svojim autobiografskim beleškama štampanim pod naslovom Tasin dnevnik – zapisi prvog srpskog policajca, beležio je šta se sve dešavalo na dvoru i oko dvora u ondašnjem Beogradu, uključujući i pripremu zavere koja će dovesti do surove likvidacije kraljevskog para u Majskom prevratu 1903. godine. Nekoliko dana uoči prevrata obavestio je kralja Aleksandra Obrenovića o zaveri i dao mu imena oficira koji u njoj učestvuju, ali mu kralj nije poverovao. Smrt Nakon strahota koje je doneo Prvi svetski rat Tasa je u martu 1918. godine izvršio samoubistvo iz očajanja za propalom nam milom otadžbinom, izvinjavajući se u oproštajnom pismu što se na ovaj način kurtališe života. Svoju kuću u centru Beograda zaveštao je Srpskoj akademiji nauke i umetnosti, ali su ovu zadužbinu čelnici opštine Stari grad 2006. prodali investitorima da tu sagrade višespratnicu. Tanasije Tasa Milenković, jedan od prvih srpskih učenih policajaca, rođen je 1852. u Beogradu, u kom je i umro 1918. godine, izvršivši samoubistvo. Poreklo vodi iz ugledne trgovačke porodice, a otac mu je neko vreme bio i narodni poslanik za vreme vladavine kneza Miloša. Ovo je čovek za kog se ima toliko toga reći i koji nosi mnoge zasluge naročito za napredak policije. Osim što je bio policajac, Tasa se istakao kao pravnik, ali i kao pisac. Već u ranim studentskim danima javila mu se ljubav prema knjizi i pisanju, pa je započeo saradnju sa mnogim književnim časopisima, ali i onim pravnim, među kojima su: „Budućnost“, „Javor“, „Zora“, „Govornica“, koja je bila politički list, sa osnovnim ciljem da se izbori za slobodu štampe. U tada vrlo popularnom pravnom časopisu „Pravda“ Tanasije Tasa Milenković je objavio svoj prvi stručni rad, pod naslovom „O smrtnoj kazni“. I te kako je zanimljivo što se jedan policajac, i to vrlo uspešan u svojoj struci, interesuje za književnost. S obzirom na to da je prošao mnogo toga i stekao dosta iskustva, on se rešio da piše i zabeleži neke najupečatljivije događaje iz vremena u kom je radio. Ovo se najbolje vidi u njegovim autobiografskim beleškama, dobro poznatim pod imenom „Tasin dnevnik – zapisi prvog srpskog policajca“. U okviru kratkih priča Milenković govori o kriminalu, zločincima, kaznama, i uopšte o stanju u nekadašnjem Beogradu i Srbiji. Tokom svog rada u policiji najviše je vremena proveo u Beogradu, pa odatle je i najveći broj anegdota i izveštaja. Dužnost ga je zvala i u neke druge gradove širom Srbije, a on u „Tasinom dnevniku“ izdvaja Aleksinac. Ovaj grad u blizini Niša važio je za najmirnije mesto u Srbiji, skoro stopostotno bez bilo kakvih nereda, te Tasa izuzetno hvali Aleksinčane. Tanasije Tasa Milenković autor je i prvog srpskog kriminalističkog romana: „Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu“. Njegova dela „Tasina pisma“ i „Tasin dnevnik“ bila su veoma čitana, zanimljivog i poučnog sadržaja, ne mnogo duga, taman onoliko da čitalac sazna dosta toga, a opet da mu ne dosadi i da se zainteresuje. Oba ova dela su bila prevođena na nekoliko stranih jezika, a Bugarska ih je čak koristila kao udžbenike za obrazovanje policajaca. U doba kraljeva Milana i Aleksandra Milenković je bio načelnik policije, a 1901. godine je penzionisan baš kad je bio na ovoj poziciji. On je, kao policajac, saznao za spremanje zavere protiv kralja Aleksandra i kraljice Drage, pokušao je da spreči atentat, saopštivši kralju šta se sprema, ali kralj nije poverovao, misleći da su to „prazne priče”. O ovome je Tasa takođe pisao i možemo pročitati u „Tasinom dnevniku“. Koliko je Tanasije Tasa Milenković bio dobar u svojoj branši govori i činjenica da gotovo nijednog nerešenog slučaja nije bilo za njegova rada. On je bio drugi rukovodilac organizaciji koja je prethodila Bezbednosno-informativnoj agenciji, to BIA navodi i na svom sajtu. Neko vreme bio je i upravnik Glavnjače, beogradskog zatvora, koji danas ne postoji, a na njegovom mestu nalazi se Prirodno-matematički fakultet. Njegov posao, kao i inače posao svakog policajca, nije bio nimalo lak, ali veoma inteligentan, smiren i predan svom zanimanju, Tasa je posao obavljao izuzetno. Pre nego što će postati policajac, Tanasije Tasa Milenković je posle završenih studija radio kao sudski pisar. U srpsko-turskom ratu je bio starešina varoškog kvarta. Radeći kao pisar kod Radivoja Milenkovića, zapazio ga je Jovan Ristić, koji je bio zaslužan za imenovanje Tase kao činovnika u ruskom poslanstvu. Ipak, vratili su ga u Beograd da bude sekretar u policiji, a 1880. godine bio je prvi nastavnik u tek osnovanoj školi za policajce. KC (K)

U dobrom stanju, naknadni tvrdi povez Omer Čelebija : pripovijetka iz života srpskoga naroda / napisao M.Đ.Milićević Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1886 Beograd : Napredna stranka, 1886 Fizički opis 266 str. ; 16 cm Zbirka Kolarčev fond ; 2 Milan Đ. Milićević bio je srpski književnik, značajni kulturni radnik, akademik i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Rođen je 4. juna 1831. godine u selu Ripnju kod Beograda u uglednoj porodici, poreklom iz Starog Vlaha. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a Bogosloviju u Beogradu 1850. godine. Crkva ga je uzela za svog stipendistu i omogućila mu dalje školovanje u Rusiji. Milićević je, na svoju veliku žalost, zbog slabog zdravlja morao da odustane od ovih studija. Posle završene Bogoslovije službovao je u različitim državnim institucijama, prvo kao učitelj u Lešnici i Topoli, školske godine 1850/51, da bi potom sve do penzionisanja 1899. godine radio kao državni činovnik i sekretar. Od 1852. godine Milan Đ. Milićević radi u Ministarstvu prosvete, a od 1855. u Ministarstvu spoljnih poslova. Potom je godinu dana zaposlen kao sekretar kneza Mihaila, da bi se ponovo vratio u Ministarstvo prosvete, sada sa zvanjem sekretara, gde će i ostati sve do 1880. godine. Naredne četiri godine radiće u Ministarstvu unutrašnjih poslova, prvo kao načelnik, a potom i kao pomoćnik ministra. U periodu od 1886. do 1897. bibliotekar je u Narodnoj biblioteci. Potom je dve godine državni savetnik, a u toj funkciji je i penzionisan 1899. godine. Pored zavidne činovničke karijere, Milan Đ. Milićević je ostavio značajnog traga na kulturnom i prosvetnom polju. Od 1875. godine je redovan član Srpskog učenog društva. 1888. postao je prvi član Srpske kraljevske akademije, a funkciju predsednika ove najznačajnije srpske kulturne institucije vršiće u periodu od 1896. do 1899. godine. Takođe, izabran je za počasnog člana Matice srpske u Novom Sadu, člana Jugoslovenske akademije u Zagrebu i člana Carske akademije nauka u Petrogradu. Umro je 4. novembra 1908. godine u Beogradu. Bio je deda po majci čuvenog pesnika Milana Rakića. Milan Đ. Milićević – prosvetni, kulturni i naučni radnik Milan Đ. Milićević je prvo kao učitelj, a kasnije i kao činovnik u Ministarstvu prosvete značajno doprineo unapređenju obrazovnog sistema i institucija kod nas. Uređivao je list Škola od 1868. do 1876, a objavio je i veći broj pedagoških radova: Škole u Srbiji (1868–1876), Kako se uči knjiga (1869), Pedagogijske pouke (1870), Školska higijena (1870), Školska disciplina, Istorija pedagogije (1871), Pogled na narodno školovanje u Srbiji (1873). Takođe, Milićević je preveo neka dela stranih autora svog vremena kako bi doprineo razvoju i podizanju prosvećenosti kod nas. Najpoznatija su svakako: Vaspitanje u Americi Eduarda Labuleja, Ocevi i deca u XIX veku i Moralna istorija žena Ernea Leguvea, Žene XX veka Žil Simon i Gustava Simona, Pisma o istoriji Srba i Bugara Aleksandra Hiljferdinga, Razmatranje o uzrocima veličine Rimljana i njihova opadanja i Persijska pisma od Monteskjea, Galebova stena Žila Sandoa i Istinska služba Ignatija Potapenka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom stanju! POSVETA AUTORA IZDAVAČ: Udruženje univerzitetski obrazovanih žena Novi Sad GODINA IZDANJA: 1933. BROJ STRANA: 90 POVEZ: meki Jovanka Hrvaćanin (Dubica, 20. januar 1899 — Beograd, 1987) bila je hrvatska i srpska književnica (koja je pisala na srpskom jeziku), romanopisac, pisac za decu i prevodilac književnih dela, najviše sa slovenskih jezika.[1] Život i karijera Rođena je u Dubici (današnji naziv Hrvatska Dubica), 20. januara 1899. godine. Rano detinjstvo provela je u Beogradu. Nakon očevog gubitka posla u Pres-birou, i smrti mlađeg brata 1903, vratila se sa porodicom u rodno mesto, gde je završila osnovu školu. Jovankino školovanje bilo je neuredno. Obeleženo je naglim prekidima i preseljenjima, zbog političkog delovanja i angažovanja njenog oca koji je bio osnivač i organizator prvih svetosavskih beseda u Dubici i Jasenovcu, i član glavnog odbora Radikalne stranke i ratnih prilika na Balkanskom poluostrvu. Gimnaziju je pohađala u Bjelovaru i Beogradu a, nakon Prvog svetskog rata, diplomirala je na Filološkom fakultetu (1923) i položila profesorski ispit (1926). Poznavala je češki, ruski, francuski, nemački, slovenački jezik, i prevodila je brojna književna dela, ali najviše sa slovenskih jezika: Karela Čapeka, Frana Šrameka, Maksima Gorkog, Vjačeslava Ivanova, Franca Bevka, Antona Aškerca, Igora Ševčenka, Lasju Ukrajinku, Kristinu Brenkovu, Ivana Cankara. Radila je kao profesorka u Ženskoj gimnaziji (1923—1931) i Učiteljskoj školi u Novom Sadu, Prvoj ženskoj gimanziji u Beogradu (1933—1940). U Novom Sadu je osnovala Udruženje univerzitetski obrazovanih žena i bila njegov prvi predsednik.[2] Posle Drugog svetskog rata radila je u Pedagoškom institutu, u sekciji za dečju i omladinsku književnost i štampu (1949—1950), potom kao urednik Dečje knjige od 1951. do penzionisanja 1953. Preminula je u Beogradu 1987. Delo Jovanka Hrvaćanin je prve pesme objavila još kao osnovac, a značajnije se posvetila pisanju u gimnazijskim danima. U međuratnom periodu napisala je zbirke pesama i kratku lirsku prozu: Pjesme neviđenom (1926), Otkinuto lišće (1939) Zapisi (1933) — proza. Kao pesnik i prevodilac objavljivala je u skoro svim tadašnjim časopisima: Književni jug, Književna revija, Žena, Svetlost, Nova svetlost, Venac, Misli, Almanah Zapisi iz Cetinja, Književni Sever iz Subotice, Dečji list Miroljub, Dečje novine iz Novog Sada, Zastava, Pravda. U periodu posle Drugog svetskog rata najviše se bavi pisanjem knjiga za decu, kako je sama govorila, podstaknuta od Desanke Maksimović, i tada nastaju zbirke: Računske šale za naše male i Sabiranje za najmlađe (1946), Zanat je zlatan (1947), I ja računam (1951), Ljudi rade (1951), Mica s deset lica i njena drugarica (1954), Pod brezom (1955), Tragom srca (1972), Ptice me bude (1979). Napisala je kratki epistolarni roman Neviđeni (1995) objavljen prvi put u časopisu ProFemina u tri nastavka.[3] Deo njenog opusa (Pjesme neviđenom, roman Neviđeni, Zapisi) nastao u međuratnom periodu, ispinjen je iskustvom iz godina odrastanja i otkriva osnovna svojstva njene poetike: „ jezgrovitost kazivanja, sklonost introspekciji, orijentisanost na unutrašnja preživljavanja. Čežnja za idealom, za ljubavlju kao integralnim iskustvom i istinskim drugim, koji jeste spiritus movens njenog stvaranja, osnova je na kojoj počiva koherentnost napisanog. ” Bibliografija Monografije Pjesme neviđenom (1926) Zapisi (1933) Saradnja kuće u osposobljavanju učenika za pismene zadatke (1938) Otkinuto lišće (1939) Prava vrednost književnosti (1941) Računske šale za naše male (1946) Sabiranje za najmlađe (1946) Zanat je zlatan (1947) I ja računam (1951) Ljudi rade (1951) Mica s deset lica i njena drugarica (1954) Pod brezom (1955) Tragom srca (1972) Ptice me bude (1979) Članci i drugi sastavni delovi [Ostavi nek se list kraj lista slaže…] (1927) R. St. Mićić: Životni put jednog prosvetnog radnika (1940) Desanka Maksimović, Jovanka Hrvaćanin: Dečja poezija naroda SSSR-a (1987).[4] Neviđeni (1995) Neknjižna građa Autograf romana Neviđeni () Proletna kišica (1953)

U dobrom stanju! Retko u ponudi! Prvo izdanje!!! 1942 god Tadijanović, Dragutin, hrvatski pjesnik (Rastušje, 4. XI. 1905 – Zagreb, 27. VI. 2007). U Zagrebu započeo studij šumarstva, ali se prebacio na studij književnosti i filozofije na Filozofskom fakultetu, gdje je i diplomirao 1937. Radio je kao korektor, nastavnik na Akademiji likovnih umjetnosti, u državnoj službi, te kao urednik u izdavaštvu. Bio je redoviti član JAZU (HAZU) od 1965. Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo 1967. Uredio je mnogobrojna izdanja djela hrvatskih pisaca XIX. i XX. st. (V. Vidrić, J. Kozarac, S. S. Kranjčević, A. G. Matoš, J. Polić Kamov, I. G. Kovačić i dr.) te sastavio nekoliko antologija (Hrvatska moderna lirika, 1933., s O. Delorkom; Četrdesetorica: pregled mlade hrvatske lirike, 1955., s D. Cesarićem i Š. Vučetićem; Antologija hrvatskih pjesama u prozi, 1958., sa Z. Tomičićem). Bavio se i prevođenjem (V. Nezval, J. W. Goethe, J. Hölderlin, Novalis, H. Heine). U književnosti se javio 1922. pjesmom Tužna jesen u Omladini, pod pseudonimom Margan Tadeon. Pod svojim imenom objavljivao je od 1930. Opredijelio se za zavičajnu i intimnu tematiku. Tadijanovićeva lirika nije obilježena unutarpoetičkim skokovima u odabiru tema i motiva, lirski subjekt gotovo uvijek ima isti, nepromijenjen status, a takav je i jezično-stilski repertoar. Prva faza (1920–35; zbirke Lirika, 1931; Sunce nad oranicama, 1933) obilježena je izrazitom povezanošću s rodnim krajem, prirodom, sjećanjem na idilične dane djetinjstva (pjesme Visoka žuta žita, Žene pod orahom, Dugo u noć, u zimsku bijelu noć, Daleko su od mene oranice, Da sam ja učiteljica, Sunce nad oranicama). Došavši u Zagreb, ostao je mitski povezan s Rastušjem, pa njegovom lirikom prevladavaju osjećaji osamljenosti, otuđenosti, čežnja za mjestom pripadanja. Pjesme su pisane jednostavnim, jasnim jezikom, a ključni je lajtmotiv tema povratka. U drugoj fazi (1950–86; zbirke Pjesme, 1951; Blagdan žetve, 1956; Srebrne svirale, 1960; Prsten, 1963; Vezan za zemlju, 1974) bavi se antitetičkim pojmovima urbano – ruralno, europsko – zavičajno, prošlost – budućnost. Počinje propitivati i egzistencijalistička i ontološko-metafizička čovjekova stanja. Gubljenje veza s Rastušjem pokazuje se kao gubljenje kontakta sa smislom života, što rezultira čvršćom »gnoseološkom utemeljenosti« (T. Maroević) njegove poezije. Usmjerava se prema urbano-povijesnim i metapoetsko-intertekstualnim sadržajima pjesme (Prsten, Kad me više ne bude, Na grobu Georga Trakla, Ad honorem et gloriam, Ljudski vijek, Razgovor sa sjenom visoke planine, Sjeni Julija Klovića). Zbirka Prijateljstvo riječi (1981) označava raskid s idealiziranim karakterom ranije lirike, a Kruh svagdanji (1986) s rodnim Rastušjem. Svjestan iskustvene važnosti pjesama uopće, Tadijanović im daje notu autobiografičnosti, a istodobno ih, navođenjem mjesta i vremena nastanka pjesme, smješta u stvarni kontekst, potvrđujući time izrazitu poetsku samosvijest (More u meni, Oblak, Što li je s mojom pjesmom u Kini, Na stolu kruh, Grozd, Sve je već rečeno, U sjeni mrke krošnje, U smrt Antuna Šoljana, Pjesanca svetome Vlahi u Dubrovniku). Iako se znao okušati i u haikuu i u sonetima, u stilsko-izražajnom i stihotvornom smislu nastavljač je slobodnoga stiha (od Kamova, M. Krleže i A. B. Šimića), obilježenog odmjerenim, biranim figurama i jednostavnim leksikom. Ritmičnost se ostvaruje zvukovnom, leksičkom i sintaktičkom kombinatorikom, pri čem ponavljanja, izdvajanja i suprotstavljanja imaju odlučujuću ulogu, što pridonosi komunikativnosti njegove lirike. Stil mu je lapidaran, formiran pod utjecajem Biblije, Šimića, G. Leopardija i Hölderlina. Kritika je isticala i Tadijanovićevo oslanjanje na stihove narodnog metra (osmerce i deseterce), koji se nalaze u osnovici njegovih slobodnih stihova. Tadijanovićeva osobnost i stvaralaštvo svrstali su ga među najpopularnije autore hrvatske književnosti, o čem svjedoče mnogobrojna ponovljena izdanja njegovih knjiga u Hrvatskoj i prevođenje na dvadesetak svjetskih jezika.

1. izdanje ! Prvo izdanje! Retko !!! ODLICNO OCUVANO Naslovnu stranu izradila: Radmila Djordjevic Jovanka Hrvaćanin (Dubica, 20. januar 1899 — Beograd, 1987) bila je hrvatska i srpska književnica (koja je pisala na srpskom jeziku), romanopisac, pisac za decu i prevodilac književnih dela, najviše sa slovenskih jezika.[1] Život i karijera Rođena je u Dubici (današnji naziv Hrvatska Dubica), 20. januara 1899. godine. Rano detinjstvo provela je u Beogradu. Nakon očevog gubitka posla u Pres-birou, i smrti mlađeg brata 1903, vratila se sa porodicom u rodno mesto, gde je završila osnovu školu. Jovankino školovanje bilo je neuredno. Obeleženo je naglim prekidima i preseljenjima, zbog političkog delovanja i angažovanja njenog oca koji je bio osnivač i organizator prvih svetosavskih beseda u Dubici i Jasenovcu, i član glavnog odbora Radikalne stranke i ratnih prilika na Balkanskom poluostrvu. Gimnaziju je pohađala u Bjelovaru i Beogradu a, nakon Prvog svetskog rata, diplomirala je na Filološkom fakultetu (1923) i položila profesorski ispit (1926). Poznavala je češki, ruski, francuski, nemački, slovenački jezik, i prevodila je brojna književna dela, ali najviše sa slovenskih jezika: Karela Čapeka, Frana Šrameka, Maksima Gorkog, Vjačeslava Ivanova, Franca Bevka, Antona Aškerca, Igora Ševčenka, Lasju Ukrajinku, Kristinu Brenkovu, Ivana Cankara. Radila je kao profesorka u Ženskoj gimnaziji (1923—1931) i Učiteljskoj školi u Novom Sadu, Prvoj ženskoj gimanziji u Beogradu (1933—1940). U Novom Sadu je osnovala Udruženje univerzitetski obrazovanih žena i bila njegov prvi predsednik.[2] Posle Drugog svetskog rata radila je u Pedagoškom institutu, u sekciji za dečju i omladinsku književnost i štampu (1949—1950), potom kao urednik Dečje knjige od 1951. do penzionisanja 1953. Preminula je u Beogradu 1987. Delo Jovanka Hrvaćanin je prve pesme objavila još kao osnovac, a značajnije se posvetila pisanju u gimnazijskim danima. U međuratnom periodu napisala je zbirke pesama i kratku lirsku prozu: Pjesme neviđenom (1926), Otkinuto lišće (1939) Zapisi (1933) — proza. Kao pesnik i prevodilac objavljivala je u skoro svim tadašnjim časopisima: Književni jug, Književna revija, Žena, Svetlost, Nova svetlost, Venac, Misli, Almanah Zapisi iz Cetinja, Književni Sever iz Subotice, Dečji list Miroljub, Dečje novine iz Novog Sada, Zastava, Pravda. U periodu posle Drugog svetskog rata najviše se bavi pisanjem knjiga za decu, kako je sama govorila, podstaknuta od Desanke Maksimović, i tada nastaju zbirke: Računske šale za naše male i Sabiranje za najmlađe (1946), Zanat je zlatan (1947), I ja računam (1951), Ljudi rade (1951), Mica s deset lica i njena drugarica (1954), Pod brezom (1955), Tragom srca (1972), Ptice me bude (1979). Napisala je kratki epistolarni roman Neviđeni (1995) objavljen prvi put u časopisu ProFemina u tri nastavka. Deo njenog opusa (Pjesme neviđenom, roman Neviđeni, Zapisi) nastao u međuratnom periodu, ispinjen je iskustvom iz godina odrastanja i otkriva osnovna svojstva njene poetike: „ jezgrovitost kazivanja, sklonost introspekciji, orijentisanost na unutrašnja preživljavanja. Čežnja za idealom, za ljubavlju kao integralnim iskustvom i istinskim drugim, koji jeste spiritus movens njenog stvaranja, osnova je na kojoj počiva koherentnost napisanog. ” Bibliografija Monografije Pjesme neviđenom (1926) Zapisi (1933) Saradnja kuće u osposobljavanju učenika za pismene zadatke (1938) Otkinuto lišće (1939) Prava vrednost književnosti (1941) Računske šale za naše male (1946) Sabiranje za najmlađe (1946) Zanat je zlatan (1947) I ja računam (1951) Ljudi rade (1951) Mica s deset lica i njena drugarica (1954) Pod brezom (1955) Tragom srca (1972) Ptice me bude (1979) Članci i drugi sastavni delovi [Ostavi nek se list kraj lista slaže…] (1927) R. St. Mićić: Životni put jednog prosvetnog radnika (1940) Desanka Maksimović, Jovanka Hrvaćanin: Dečja poezija naroda SSSR-a (1987).[4] Neviđeni (1995) Neknjižna građa Autograf romana Neviđeni () Proletna kišica (1953) ◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻

Spoljašnji odnošaji Srbije Knj.I 1848-1860.novoga vremena. *3031*2020 Knj. I 1848-1860. napisao: Jovan Ristić izdanje: Štamparija Kraljevine Srbije Beograd 1887.g tvrdo ukoričena -šiven povez,,Strana 447,írilica, format: 18 x 12,5 cm knjiga je tvrdo ukoričena šiven povez stanje knjige: vrlo dobro očuvana-nema ispisivanja-vrlo malo na malim brojem stranica neke promene .. iz sadržaja: I. SRBIJA I SRPSKI POKRET U UGARSKOJ 1848-1849.g ...7 - 80.strane II. SRBIJA i KRIMSKA VOJNA 1852.-1856.g: Postajanje krimske vojne , Srbija i Krimska vojna,-Pariska mirovna koferencija, ..81- 228.str III. PROPAST OLIGARHIJE 1856.-1858.g ..229 -293.str IV. RESTAURACIJA 1858. 1860.g Povratak Miloša Obrenovića u Srbiju i odnosi sa Portom, .Projekat izmene i dopune ustava..Dodatak hatišerifu 295. - 447.str * * * Za vreme nasilnih prevrata,koji su se izvršili u Srbiji od 1839.g do 1842.g, pa i posle ovih potresa narodna misao bila je začmala,pa se tek posle višegodišnjeg zatišja probudila i snažno napred pokrenula. Prvi dani preporođenja narodne misli pripadaju znamenitoj , svetsko-istorijskoj 1848. godini. Odatle tek počinje ona malo po malo da se javlja u obliku događaja, najpre na levoj,pa posle na desnoj obali Save i Dunava. Polako se preobražavala mlada država Srpska u sveetlijem obliku: od vazalne Turcima posednute kneževine,do slobodne od Turaka kneževine,do Srbije nezavisno uvećane,do kraljevine.Period postaje mučan i opasan,ali ne manje i uspešan-i na putu novog političkog preporođenja. Spoljna politika Srbije 1845-1860.g, Ilija Garašanin, Načertanije, Program spoljašnje i nacionalne politike Srbije na koncu 1844. godine. Konzervativne i liberalne ideje u Kneževini Srbiji (1858–1869.,druga vladavina kneza Miloša, period od Krimskog rata do Kanličke konferencije ,Mada je vođen daleko od Kieževine Srbije, Krimski rat je mogao lako dovesti do poremećaja na njeniim granicama ili, čak, u njoj samoj. To je bilo zato što je neposredno zavisila od politike triju sila. Kneževina Srbija je bila u vazalnom odnosu prema Porti, pod ruskim protektoratom i u neposrednom susedstvu Austrije. Dugi i krvavi rat kao rezultat niza pogrešnih procena evropskih vladara i državnika koji su precenjivali svoje, a potcenjivali tuđe snage, završen je mirovnim ugovorom sklopljenim u Parizu 30. marta 1856. godine. Dva člana ovog ugovora odnosila su se na Kneževinu Srbiju. Dvadeset osmim članom potvrđene su sve dotadašnje privilegije Kneževine koje je, od tada, umesto Rusije garantovao koncert velikih sila. Sledećim, dvadeset devetim članom potvrđeno je pravo Turske da drži svoje garnizone u Srbiji. Ali, taj član je, istovremeno, predstavljao i dobitak za Srbiju jer je njime predviđeno da nikakva oružana intervencija u Srbiji ne može biti preduzeta bez prethodne saglasnosti garantnih sila. To se, naravno, odnosilo i na Tursku koja je tokom mirovne konferencije u Parizu primljena u koncert velikih sila. Jovan Ristić bio je političar, državnik i istoričar. Uz Iliju Garašanina i Nikolu Pašića spada u red najvećih državnika Srbije 19. veka. Bio je osnivač i vođa Liberalne stranke. Postao je jedan od najmoćnijih ljudi u srpskoj politici od 1868. do 1893. Zato je imao mnogo ključnih uloga u Srbiji, praktično, on je imao moć, bio je siva eminencija. Ristić je dva puta namesnik u ime maloletnih vladara, prvo u ime kneza Milana Obrenovića, a kasnije i u ime njegovog sina kralja Aleksandra Obrenovića. Uspeo je da iskoristi Milanovo maloletstvo i političko neiskustvo drugih namesnika da se usvoji Namesnički ustav. Bio je predstavnik Kneževine Srbije na Berlinskom kongresu kojim je priznata nezavisnost Srbije. Bio je redovni član Srpske kraljevske akdemije (danas SANU) i jedno vreme njen predsednik 1899. Ristić, Jovan Ristić, Jovan, srpski političar, povjesničar i književnik (Kragujevac, 13. II. 1831 – Beograd, 5. IX. 1899). Studirao povijest, filozofiju i državne znanosti u Heidelbergu. Nakon obrane doktorata (1852) usavršavao se na Sorbonnei (1852–54). Vrativši se u Srbiju, radio je u upravnoj i diplomatskoj službi (1854–67). Kao srpski zastupnik kod Porte (1861–67), u dugotrajnim pregovorima ishodio je povlačenje osman. garnizona iz gradova Srbije. Bio je član tročlanoga Namjesništva (1868–72; 1889–93), premijer (1867., 1873., 1878–80., 1887–88), ministar vanjskih poslova (1872., 1876–78., 1887) i predsjednik Liberalne stranke (od 1872). Predstavnik Srbije na Berlinskom kongresu 1878. Utjecao je na oblikovanje Ustava iz 1869. i 1888. te na vanjsku politiku Srbije (protiv Austro-Ugarske, oslonac na Rusiju). Djela: Spoljašnji odnošaji Srbije novijega vremena (I–III, 1887–1901) i Diplomatska istorija Srbije za vreme srpskih ratova za oslobođenje i nezavisnost 1875–1878 (I–II, 1896–98).

Poviest srednjeg vieka I.deo :od 375. god do 687.god (izd.1891.g) Franjo Valla Zagreb 1891.g ,History of the Middle Ages od selidbe naroda do Karlovića u Franačkoj; od 375. god do 687.god posle Krista, sa kartom toga razdoblja Sadržaj prvog dijela: Knjiga prva - Od selitbe naroda do Karlovića u Franačkoj - Provala Germanska (od god. 375. do god 687. posije Krista) sa kartom toga razdoblja Knjiga druga - Arapi i njihova provala u rimsko carstvo ( od g. 622. do 1058.) Knjiga treća - Slaveni ( od 500. godine pr. Krista do IX. vieka) Izdavač: Matica hrvatska, Zagreb 1891.g tvrd, naknadni knjižarski povez, strana XVIII.+ 334, 22cm,latinica ,karta u prilogu iz tog vremena,format:20,5 x 14 cm stanje: vrlo dobro.-nema nikakvih ispisivanja-pečat biblioteke-presvučen prednji rub korica impregniranom platnenom trakom-stranice skroz uredne i čiste sadržaj knjige pogledati na slikama STANJE KAO NA SLIKAMA iz sadržaja : ** knjiga I. -Provala Germanika od 395.g do 687.god -I.-Svijet rimski i barbarski na koncu IV.veka: ...novi način vladanja rimskog carstva-Hijerarhija građanska i vojnička,....Vjera krišćanska,..Život starih germana...,Postanak Germanske države-kraljevstvo-Staleži,...Vojska germanska i ratovanje sa Rimom- Huni -II.-Prva provala Germanika od 395.g do 687.god, Alarik,Radagais,Geizerik i Atila .....pre smrti Teodozija I., Teodozije deli carstvo(395.g), -Alarik i zapadni Goti od 395.-419.godine, ...,Burgundi osnivaju državu(413.g),a za njima i zapadni goti i Svevi(419.g), -Vandali osvajaju Afriku(431.g), -Atila i njegove vojne od 451.-453.g, Atila ide u Galiju, Geizerik zauzima Rim 455.g,..kraj zapadnog Rimskog carstva 476.g -III.-Druga provala Germanika , Franci,Istočni Goti, Langobardi i Anglo-Sasi od 455.g do 569.godine -Germanski barbari navaljuju po drugi put na Rim.,utemeljuju svoju državu -Klodvig od 481.-511.g, .....Teodorik veliki i kraljevstvo istočnih gota u Italiji od 493.-526.g, ....Langobardi od 563.-771.g, Anglo-Sasi i njihova kraljevstva od 455.-581.g -IV,-Carstvo Grčko od 395.g do 711.g, carevi istočni suzbijaju neko vreme osvajače germanske..,Arkadije, Teodosije II,Merecijan, Lav I., Zenon, Anastazije, Justin I...Ratovi protiv Persijanaca,........................carstvo duboko pada Konstant II.,Konstantin IV. i Justinijan II. od 641.g do 711.g -V.-Plodove germanske provale posabiraju Franci, veličina i padanje kuće merovejske od 561.g do 687.g, ......Običaji i uredbe germanske među pobeđenim narodima,...Barbari prema žiteljima carstva rimskog i prema carstvu,.....Baštinstvo feuda ** knjiga II. -Arapi i njihova provala u rimsko carstvo od 622.g do 1058.g -VI.-Muhamed i država Arapska od 622.g do732.g...prve Kalife...osvajanjeSirije, Persije i Egipta,...,promene u kalifatu nasledna dinastija Omajevića od 632.-640.g, o svajanje prednje Azije i Španjolske -VII.-Država se Arapska raspada u više delova od 755.g do 1058.g, ..kalifati Abasovići 750.g, ..., kalifat u Bagdadu 750.-1058.g,...padanje i raspadanje Bagdadsokg kalifata,......-prosveta Arapska ** knjiga III.-Slaveni od 500.g pre Krista do IX.veka -VIII.-Prvo doba Slavena od 500.g pre krista do 500.godine posle krista:...Slaveni se sele u Evropu..život i običaji.,..društveno i državno uređenje,...osveta,otmica,...vera i bogovi,mitologija,.....bogoštovlje i svetkovine -IX.-Prve Slavenske države od V. do IX.veka: Avari i Salveni - Česi -zelje u koje su se smestili Južni Slaveni : -Slovenci -Hrvati i Srbi -Bugarski Slaveni * * * Franjo Valla rodio se u Glini 2. prosinca 1850. od oca Josipa. Osnovnu školu završio je u Glini, gimnaziju u Zagrebu, gdje je maturirao 1868. Nakon mature pohađao je dvije godine bogosloviju u Nadbiskupskom sjemeništu u Zagrebu, poslije je otišao u Graz i tamo odslušao šest semestara (povijest, zemljopis, prirodni predmeti, klasična filologija i njemački jezik). Dekretom c.k. general-komande u Zagrebu imenovan je 1874. kandidatom za suplenta u Gornjoj realci u Rakovcu. Učiteljski ispit položio je 1875. Radio je kao profesor zemljopisa i povijesti najprije na Gornjoj realci u Rakovcu, zatim na Realnoj gimnaziji u Rakovcu i Karlovcu. Umirovljen je na svoj zahtjev 1905. Ipak, privremeno je reaktiviran i imenovan profesorom Realne gimnazije u Petrinji 1920. Ponovo je umirovljen 1924. Umro je u Zagrebu. 8. prosinca 1928. Autor je triju knjiga iz povijesti: *Poviest srednjega vieka (Zagreb, 1896.), * Poviest novoga vieka od god. 1453 do god. 1 789. (Zagreb, 1900.) i * Povjest francuske revolucije : ustavotvorna i zakonodavna skupština i konvenat (Karlovac, 1901.) Supruga Franje Valle zvala se Anastazija. U braku nisu imali djece. Stanovali su u Zagrebu, u Mesničkoj ul. 35. Anastazija Valla je umrla u Zagrebu 19. travnja 1944. POGLEDATI> https://www.kupindo.com/Antikvarne-knjige/32672393_POVIEST-SREDNJEG-VEKA-Franjo-Valla-1896-Poviest srednjega vieka (treći dio, drugi svezak) -od druge polovine XI.veka do 1453.godine https://www.kupindo.com/Antikvarne-knjige/35718891_POVJEST-SREDNJEG-VEKA-II-III-687-1453-g-FRANJO-VALLA POVJEST SREDNJEG VEKA II-III.687.-1453.g FRANJO VALLA 1893/1894.g

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jedan br nema korice, sve ostalo uredno! Vazduhoplov je naprava koja se kreće u atmosferi (vazduhu) fizički odvojena od površine zemlje i to uključuje letilice sa fiksnim i rotacionim krilom; čvrste i mekane konstrukcije; teže i lakše od vazduha. Vazduhoplov koji se kreće kroz vazduh i ima sopstveni pogon se obično naziva letelica. On se suprotstavlja sili gravitacije koristeći statičko podizanje ili dinamičko podizanje aeroprofila,[1] ili u nekim slučajevima potisak nadole iz mlaznog motora. Uobičajeni primeri vazduhoplova obuhvataju avione, helikoptere, vazdušne brodove (uključujući blimpove), jedrilice, i balone na vrući vazduh.[2] Vazduhoplov je sprava koja je u stanju da se sa svojim sopstvenim sredstvima održava u vazduhu, lebdi ili leti. Mogu se podeliti u dve grupe: aerostati (baloni, vazdušni brod, dirižabl) i aerodini (avion, helikopter). Ljudska aktivnost koja je vezana za vazduhoplove se zove „avijacija“. Vazduhoplovom sa posadom upravlja pilot, dok bespilotne letelice mogu da budu daljinski kontrolisane ili samokontrolisane računarom. Vazduhoplovi se mogu klasifikovati po različitim kriterijumima, kao što su tip uzdizanja, pogon vazduhoplova, upotreba i drugo. Vrste vazduhoplova Prema osnovama na kojima se zasniva moć letenja tj. održavanja u vazduhu, vazduhoplovi se dele na dve vrste: vazduhoplovi lakši od vazduha (statičke leteće mašine) ili aerostati vazduhoplovi teži od vazduha (dinamičke leteće mašine) ili aerodini. Lakši od vazduha – aerostati Glavni članci: Balon (vazduhoplov), Cepelin, Vazduhoplovna jedrilica, Autožir, Zmaj (vazduhoplov), Padobran i Paraglajder Vazduhoplovi lakši od vazduha osiguravaju uzgon po Arhimedovom načelu, budući da im je gustina manja od gustine okolnog vazduha kojeg takav vazduhoplov istiskuje. Ovi vazduhoplovi su poznati i pod imenom baloni. Aerostati koriste uzgon da plutaju u vazduhu na isti način na koji brodovi plutaju po vodi. One se odlikuju jednom ili više velikih vreća ispunjenih gasom relativno niske gustine, kao što su helijum, vodonik ili vrući vazduh, koji je manje gust od okolnog vazduha. Kada se težina tog gasa doda težini konstrukcije vazduhoplova, letilica ima istu težinu kao i vazduh koji je njom istisnut. Mali baloni s toplim vazduhom zvani leteći fenjeri prvi put su izmišljeni u drevnoj Kini pre trećeg veka p. n. e. i uglavnom su korišteni pri kulturnim proslavama. Oni su bili drugi poznati tip letećeg objekta, pri čemu je prvi tip letećeg objekta bio zmaj, isto tako izmišljen u drevnoj Kini pre par hiljade godina (pogledajte dinastija Han). Prvi vazduhoplov lakši od vazduha bio je balon pun toplog vazduha koji su sagradila braća Mongolfje i koji je 15. oktobra 1783. uspešno leteo nešto više od 4 minute. Takvim balonom nije se moglo leteti u smeru po želji posade i putnika, nego se kretao nošen vetrom. Veliki preokret napravio je David Švarc, koji je napravio prvi upravljivi vazdušni balon s metalnom konstrukcijom. U njegovu čast izdana je i posebna medalja[3]. Međutim zasluge su pripale nemačkom grofu Cepelinu koji je projekt otkupio od Švarcove udovice, te konstruisao prototip 1897. godine. Za upravljive balone se stoga često koriste imena „cepelin“ ili „dirižabl“ (od francuskog dirigeable, upravljiv). Švarc je tokom projektovanja radio i na materijalima, čime je otvorio put otkriću lagane i čvrste legure aluminijuma, poznate pod imenima dural, duraluminijum, ili Švarcov aluminijum, koja je i danas vrlo popularan materijal za izradu vazduhoplova. Vazdušni brod USS Akron nad Menhetnom tokom 1930-ih Balon je originalno bio bilo koji aerostat, dok je termin vazdušni brod korišten za velike, pokretne avionske dizajne, obično s fiksnim krilima.[4][5][6][7][8][9] Godine 1919, Frederik Hendli Pejdž je koristio naziv „brod od vazduha”, kao i naziv „vazdušna jahta” za manje putničke tipove.[10] Tokom 1930-ih, veliki međunarodni leteći brodovi su isto tako ponekad bili nazivani „brodovima od vazduha” ili „letećim brodovima”[11][12] – mada ni jedan u to vreme još uvek nije bio izgrađen. Pojavom pogonskih balona, zvanih dirižabl balonima, i kasnije rigidnih brodskih trupova koji omogućavaju veliko povećanje veličine, počeo je da se menja način na koji su ove reči korišćene. Izrađeni su ogromni pogonski aerostati, koje karakteriše kruti spoljni okvir i odvojeni aerodinamički pokrivni plašt oko vreća za gas, među kojima su najveći i najpoznatiji Cepelini. Još uvek nije bilo vazduhoplova sa fiksnim krilom ili nerigidnih balona dovoljno velikih da bi se nazvali vazušnim brodovima, tako da je termin „vazdušni brod” postao sinonimom sa ovim avionom. Zatim je nekoliko nesreća, kao što je Hindenburška katastrofa iz 1937. godine, dovelo do izlaska vazdušnih brodova iz upotrebe. U današnje vreme je „balon” nepogonski aerostat, a „vazdušni brod” ima pogon. Pogonski aerostat s kojim se može kormilariti se naziva dirižabl. Ponekad se ovaj izraz primenjuje samo na nerigidne balone, a ponekad se i dirižabl balon smatra definicijom vazdušnog plovila (koje onda može biti kruto ili nekruto). Fleksibilne dirižable karakteriše umereno aerodinamična gasna vreća sa stabilizacionim plavim pločama na zadnjoj strani. Oni su uskoro postali poznati kao blimpovi. Tokom Drugog svetskog rata, ovaj oblik je bio široko prihvaćen za balone privezane za zemlju; u vetrovitom vremenu, ovo smanjuje naprezanje na privezni konopac i stabilizuje balon. Nadimak blimp je usvojen zajedno sa oblikom. U modernim vremenima, bilo koji mali dirižabl ili vazdušni brod se zove blimp, mada se blimp može da bude opremljen pogonskim mehanizmom.

Korespondencija Krčelićeva Matija Mesić 1876.g *496*...2018. Korespondencija Krčelićeva i nješto gradje iz njegove velike pravde autor: Matija Mesić Tiskom dioničke tiskare, zagreb, 1876. povez mek-naknadno pvc karton,, 150 str, 16×23,5 cm.Jezik: hrvatski; latinski stanje:Sadrži pečat biblioteke,vrlo dobro očuvana nema ispisivanja,korice ispod ojačane mekši pvc karton,..stanje kao na slikama Izvori za povijest Hrvatske Matija Mesić (Brod na Savi, 19. februar 1826. - Zagreb, 6. decembar 1878), hrvatski povjesničar i prvi rektor Sveučilišta u Zagrebu. Napravio je kritičko izdanje Poljičkog statuta i Acte croatice Ivana Kukuljevića, sredio Krčelićevu korespondenciju i spise Stanka Vraza. Nakon sloma apsolutizma i vraćanja Ustava godine 1860. hrvatski je Sabor pristupio osnivanju Svečilišta. Uz glavnog pobornika Josipa Jurja Strossmayera i Matija Mesić je mnogo pridonio tom osnivanju. Izabran je za prvog rektora Sveučilišta, koje je svečano otvoreno potkraj listopada 1874. govorom bana Ivana Mažuranića. Uz pedagoški rad Matija Mesić i dalje se bavio znanstvenim proučavanjem hrvatske povijesti. Prvi je obradio cijela poglavlja i epohe, sistematizirajući tako golemu građu. Njegov je doprinos hrvatskoj povijesnoj znanosti neprocjenjiv, jer se upravo Mesićevom zaslugom sačuvalo mnoštvo dokumenata iz naše starije povijesti. Za Akademijin Rad napisao je niz rasprava: O banovanju Petra Berislavića, O plemenu Berislavića, U slavu tisućgodišnjice krunidbe kralja Dmitra Zvonimira... Ključne riječi: Krčelić, Baltazar Adam - biografija * kanonici - Hrvatska - biografije * povjesničari - Hrvatska - biografije KRČELIĆ, Baltazar Adam (Kerchelich, Kerchelics, trgovac, Boltek, Bolthisar), povjesničar (Šenkovec kod Zaprešića, 5. II 1715 - Zagreb, 29. srpnja 1778). Pripadao je nižem plemstvu brdske zemlje i ponekad nosio pridjev Krbavski (de Corbavia). U Zagrebu je studirao jezuitsku gimnaziju 1722-28, a 1729. preselio se u sjemenište. Kao stipendist Zagreb Crown u Hrvatskom koledžu u Beču 1731-34. studirao je filozofiju, a od 1734. teologiju, te crkveno i građansko pravo na Bolonjsko-Ilirijskom koledžu u Bolonji, gdje je 1738. obranio tezu iz skolastičke teologije. Bio je kapelan u župi Sveti Martin pod Okićem, od 1739. do župnika u Selimi kod Siska (1745. tiskan je Liber memorabilium parochiae Sellensis ad Sisciam u Tkalčiću, 1999); u duhu reformističkog katoličanstva, pokušao je da racionalizuje svečanosti naroda. God. Godine 1745. dobio je ime po sjemeništu Zagrebačkog sjemeništa, gdje je podučavao retoriku i poeziju. Kako je već bio zainteresiran za crkvenu povijest u Bologni, prikupljajući podatke za bibliju zagrebačkih kanona, J. Marcelović je svoje rukopise o povijesti zagrebačke Crkve poklonio 1740. godine, priznajući mu kraj. God. Godine 1747. postao je magistrat u zagrebačkom kanonu, objavio životopis A. Kažotića i izabran za rektora Hrvatskog koledža u Beču (do 1749.). Između ostalog, pokušavao je obučiti i podmornice N. i P. Škrlc i I. Patačić u duhu prosvjetljenja za državne službenike i isplanirao osnivanje akademije za zbirku rukopisa vezanih za domovinsko pravo i povijest. Ugled crkvenog istoričara i advokata omogućio mu je da učestvuje u sporu između pape Benedikta XVI. i Kraljice Marije Terezije za dodjelu crkvenih koristi, za koju je dobila titulu apostolskog protonatora 1749. Te godine je postala pomoćnik biskupa F. Klobušićkoga, čija se svađa kraljica također dijeli po naslovnoj opatiji sv. Petra i Pavla de Kács u Eger biskupiji. Po povratku u Hrvatsku, sudjelovao je u rješavanju spora između Kaptola i hrvatskih trupa oko podređenih i zapovjedništava tvrđave Dubica, o čemu svjedoči njegov rukopis Relatio negotii Dubiczensis anno 1749 i 1750. godine Bečki akti (Arhiepiskopski arhiv Zagreb, Fond 24, br. 52). Povodom proglašenja Svete godine 1750. godine, sudjelovao je u knjizi Kratek navuk iz Obsidijanske obljetnice radosne svete preobilne zabave (Zagreb 1751). Klobušićkim je 1751. godine stekao zajednički mađarsko-hrvatski kongres u Požunu. Kao briljantnog advokata, kraljica je imenovala kraljicu 1752. godine od strane predsjednika Suda. God. Godine 1754. završio je većinu svoje povijesti u zagrebačkoj crkvi, Historiarum cathedralis ecclesiae Zagrabiensis. Iako ga je zamišljao u tri knjige, ostao je u prvom dijelu prvog sveska, prikazujući redoslijed biskupa 1091-1603. (Potpuno tiskan 1769. godine za potiskivanje nekih Kaptola i biskupa F. Thauszyja). U drugom dijelu, napisanom nakon 1758. i sačuvanim u transkriptu (Historia celebris ecclesiae Zagrabiensis continuata MSS; arh. Kaptolski u Zagrebu), radio je na razdoblje biskupa Š. Bratulić P. Petretić i neobjavljene knjige morale su sadržavati povijest zagrebačke kapele, crkve i samostana i odnose s drugim biskupijama. Za potrebe Hrvatskog sabora 1754. godine napisao je diskusiju o granicama Kranjske, Štajerske i Hrvatske te je uključen u popis stanovništva Križevaca i Varaždinske županije. Nakon osnivanja komisije, M.J. Althanna, koja je istraživala uzroke seljačkog požara 1755. godine i pripremala temelje za reformu zastarjele kraljevske vlade, dala je dva prijedloga administrativno-političke reforme na zahtjev Bečkog suda i potaknuta kraljičinim obećanjem da će dobiti mjesto svećenstva Zagreba. U prvom prijedlogu, osnivanje izvršnog tijela (gubernij) za sve hrvatske zemlje u Habsburškoj monarhiji, sa sjedištem u Zagrebu ili Križevcima, koje bi imale zabranu za predsjednika i 12 članova, provodilo bi kraljevske propise, nadziralo finansije, brinulo se za javno zdravlje i gospodarstvo i bezbjednost na putu, dok se u drugom prijedlogu pretpostavlja uvođenje županijskog sistema zasnovanog na Mađarskoj. Uprkos obećanju, nije dobio novac koji je želeo da finansira štampanjem njegovih knjiga. Njegovo učešće u prijedlozima upravne reforme i popisu poreskih utočišta tumačeno je kao izdaja domovine i uspostavljen je dobro uređen proces (`velika pravda`). Kaptol, kojeg je predvodio Thauszy, optužio ga je 1756. godine za više sramote, kataklizmičkog impulsa i uvjeravanja o sodomiji dok je bio sadnica u spermi. Tužilaštvo ga nije uvrstilo u `sramotnu i odvratnu knjižicu` - kastu - koja se činila glavnim uzrokom procesa, i vjerovatno se odnosila na njegov prijedlog reforme. Spor je prekinut 1760. nagodbom: K. je morao da se pokorava poslušnosti svom biskupu i vrati novac. Za vrijeme trajanja parnica, on je podržao uglavnom privatnu nastavu plemenite mladeži. Za nju je napisala poseban repertoar za pravne preglede, Politicarum...............

str. 405, korice LOSE, unutra DOBRO, POEZIJA U Pančevu : Nakladom Knjižare Braće Jovanovića, 1874 Mita Popović rođen je u Baji 3. jula 1841. godine od roditelja Nauma i Julke. U školu je pošao odmah po navršetku pete godine, a 1851. stupi u latinske škole. Posle godinu dana umre mu otac, te nastade pitanje šta će od maloga učenika dalje biti. Iako u oskudici, majka njegova ipak produži školovati sina, koji lepo svrši i peti razred gimnazije, pa onda ode u Karlovce s namerom da se spremi za kalušera. Ali u Karlovcima ne nađe ono što je očekivao: njegova je sprema bila sada u najobičnijem i najtežem radu pokućarskom. Stoga, posle tolikih muka, ostavi Karlovce i o Uskrsu 1855. vrati se kući u Baju, gde produži i dovrši gimnaziju. Tada potonji pesnik srpski propeva — mađarski. `Te madžarske pesme — veli Mitin biograf — stanu učitelji hvaliti i kao najbolje nagrađivati, a nekoje i naštampaše u zabavnim listovima mađarskim. Josif Kalmar, profesor madžarskog jezika i književnosti, htede Mitu silom da pomadžari, i nagovaraše ga da mesto svoga imena uzme kakvo madžarsko, al` on odbi s prekorom od sebe toga učitelja-prozelitu`. Godine 1861. položi Mita maturu, pa ode u Peštu gde na univerzitetu započne učiti pravne nauke. Tada srpska đačka omladina u tom gradu osnova svoje književno društvo pod imenom `Preodnica`. Tome društvu pristupi i Mita; ono ga i sačuva srpskom narodu. `Sam od sebe sam se stideo — pričao je Mita docnije — kad sam u sednicama Preodničinim slušao čitati pesme Laze Kostića i Đorđa Bugarskoga, a ja nisam mogao pisati, e ne znadoh nikako srpskoga jezika. Osećajući u sebi nešto pesničkoga dara, stadoh čisto gutati srpske knjige a naročito dela Vukova i od njega skupljene narodne pesme. Kad sam se u jeziku srpskom malo izvežbao, prijavim se i ja za rad u sednici Preodničinoj, i nakon nekoliko dana pročitam p r v u svoju pesmu `Oj potoče, oj potoče mali...` koja je primljena s velikim oduševljenjem. To beše u početku 1862. godine.` Tom se pesmom javio Mita prvi put i u srpskoj štampi. Još te godine izađe ona u novosadskoj `Danici`, čije je uredništvo pesnika pozdravilo ovim rečima: `Pozdravljamo ovde nova pesnika naroda, koga ovim izvodimo pred publiku srpsku. Sve do skora pisao je madžarske stihove, od kojih su mnogu štampani u različitim listovima. Radujemo se što se vratio u materinsko krilo, što je udario u skladne žice srpskih gusala — a vidi se da mu srpska vila nije uskratila svoga dara! Dao Bog, nikada ne poželio tuđa jata, već uvideo da je S r b i n u n a j b o lj e S r b i n o m b i t i!` Otada poče Mita Popović sve više raditi na srpskoj pesmi. Postade jedan od najplodnijih srpskih pesnika. Njegovi radovi izlažahu, u toku vremena, u mnogobrojnim srpskim listovima i povremenim izdanjima: `Danici`, `Matici`, `Javoru`, `Istoku`, `Vrščaninu`, `Komarcu`, `Zmaju`, `Priklapalu`, `Letopisu`, `Preodnici`, `Glasu Naroda`, `Orlu`, `Sokolu`, `Pančevcu`, `Selu`, `Srpskoj Zori`, `Srbadiji`, `Mladoj Srbadiji`, `Zastavi`, `Ilustrovanoj Ratnoj Kronici`, `Starmalom`, `Rodoljublju`, `Vili` i t. d. Godine 1862. — tada kad se javio kao srpski pesnik — postao je pitomac zavoda S. Tekelije, te je mogao bezbrižnije očekivati svoju budućnost. Nauke dovrši 1866. pa se vrati u svoje mesto rođenja, gde iduće godine bude izabran za velikoga beležnika u magistratu, u kome je zvanju ostao do 1872. Među tim još 1867. stekao je pravo advokatske radnje, te je, napustivši službu, otvorio kancelariju i izišao ubrzo na glas dobroga, savesnoga i duševnoga pravozastupnika. U Baji je ostao sve do jeseni 1877. godine. Te jeseni, 15. septembra, desi jedan neobičan i nemio događaj. Na suprot željama svega slovenskoga i ostaloga obrazovanoga sveta, Madžari se poradovaše trenutnom uspehu turskoga oružja u borbi protiv Rusa, koji su tada vojevali protiv Turaka. Među ostale izraze radosti dolazi i veselje u Baji, čiji stanovnici rečenoga dana osvetliše i prozore svojih stanova. To nije mogao učiniti sugrađanin Srbin Mita Popović, i oni zato stadoše pucati na neosvetljene prozore njegova doma. Rezultat je svega bio da je Mita ostavio Baju i nastanio se u Somboru, kad mu se ne mogaše ispuniti želja da ode u Novi Sad. U Somboru je živeo do kraja svoga radnoga veka, produživši obilati književni rad. Prvu, veliku, zbirku svojih pesama štampao je Mita 1874. godine izdanjem knjižare Braće Jovanovića u Pančevu; 1877. izašla je u Novome Sadu zbirka njegovih brojnih pesama pod imenom `Pred Vaskrse`, a godinu dana docnije i treća knjiga u kojoj su epske pesme o tadašnjem ratu srpsko-turskom i koja se zove `Svetli dani Srpski`. Ipak ni te tri zbirke ne obuhvataju svega pevanja njegova. S vremena na vreme javljao se i pripovetkama, a docnije je napisao čitav niz drama, od kojih se prikazuju: tragedija iz bosanske istorije `Krvav presto` i pozorišna igra `Naši seljani`, a štampana mu je lirska tragedija `Car Jovan` i druge. Ipak je Mita Popović bio najviše poznat i najveće je uspehe pokazao svojim pesmama. On je prevodio mnoge tuđe pesnike. Prvi je poznao srpski čitalački svet s izabranim škotskim, staro-ingleskim i švedskim baladama. U baladama, svojim oriđinalnim, iznosio je slike iz prošlosti narodne; stoga je bio poznat i širim krugovima. Njegove su balade i romance: `Dimitrije Jakšić`, `Vladislav`, `Afis-paša`, `Car Dušan i kralj Lajoš`, `Kulin-kapetan`, `Stevan Sinđelić` i t. d. I ako je po toj vrsti rada bio više poznat, ipak je u stvari bolje uspevao u poetskim pripovetkama i većim idilskim slikama. Popović je bio u svome književnom radu čudnovate sudbine. U početku — za dobrih šesnaest godina — nije se htela o njemu reći druga do samo pohvalna — kad što i raskošno pohvalna — reč. Izgleda danas da su to s negodovanjem činili upravo oni koji su vodili reč u literaturi. Slučaj je doneo da se u jedno doba, gotovo nenadano i neočekivano, ustalo protiv Popovića sa jednog novog gledišta. To je pređašnje hvalioce njegove toliko preplašilo da su odmah udarili u drugu krajnost: mnogi se prijatelji pesnikovi sklanjahu od njegovih radova i književnih ponuda, pokazujući malodušnost jedinstvenu u vasceloj književnosti srpskoj devetnaestoga veka. Pesnik se borio s neprilikama; i razočaran, uvređen, ponižen — ne od neprijatelja koliko od prijatelja — doživeo je strahovite dane duševne poremećenosti od koje ga oslobodi smrt 1888. godine. Glavno obeležje rada njegova — a u tome mu je i poglavita zasluga — jeste u oduševljenju kojim je budio narod srpski. Poklič za rad i napredak, upravljen narodu srpskom, čuo se vazda sa lire Popovićeve. I ko god veruje da se knjigom i pesmom može u narodu raditi korisno i uspešno, taj nikada neće odricati istinu, po kojoj je Mita Popović bio svome narodu učitelj-pesnik. Odabranu, pak, zbirku u istinu lepih pesama iz svega poetskog rada popovićeva očekuju još i sada srpska književnost. Njegovo rodoljublje ima prava na dugotrajna sećanja naroda kome je bio iskreno predani sin.

Kao na slikama Vićentije Rakić (Zemun, 29.04.1750 — Fenek, 29.03.1818), bio je srpski pisac, pesnik i sveštenik. [1] Biografija Uredi Rakiću je kršteno ime bilo Vasilije, a rodio se u Zemunu, 6. septembra[2] 1750., u siromašnoj porodici. U rodnom gradu je pohađao srpsko-grčku osnovnu školu otvorenu uz Sv. Nikolajevsku crkvu; tu se opismenio i naučio grčki jezik uz pomoć učitelja Mihajla Krstića. Sa 19 godina života 1769. godine postao je kalfa i pešice otišao u Temišvar gde je stupio u trgovačku radnju `Kod sedam Švaba` vlasnika Grka, Todora Panajota. Tu se uskoro, 2. maja 1770. godine oženio i skućio. Ali nije mu se sviđao život u Temišvaru a poznanici su ga pozivali da dođe u Trst. Kao mlad trgovac bavio se od jeseni 1770. godine u Trstu, gde je tri godine služio kod veletrgovca Jova Kurtovića.[3] Tada je dobro naučio pored prethodno rumunskog, i italijanski jezik. Vratio se 1773. godine u Zemun i sa nešto ušteđenog novca krenuo trgovačku radnju sa jednim ortakom. Budući neuspešan u trgovini napustio je posao i naselio se sa ženom i decom u Bežaniji gde je radio zemlju. Kada je 1776. godine supruga dobila `očinstvo` sa njenim malim imetkom i nagovorom je opet u Zemunu krenuo trgovinu. Ni tada nije bilo sreće; u požaru izgorela je radnja i sva njegova imovina. Početkom 1785. godine umire mu nakon kćerki i žena, a on ostaje u veoma teškom položaju. Rešio je da devetogodišnjeg sina Kostu poveri rodbini, a sam se zakuluđeri na Fruškoj gori. Kada je ostao udovac, otišao je avgusta 1785. godine u manastir Fenek, gde ga je 9. aprila 1786. godine zakaluđerio iguman Sofronije Stefanović, nadenuvši mu ime Vićentije. Zađakonio ga je u Karlovcima 28. juna 1786. godine pakrački vladika Ćirilo Živković, a 5. jula, te iste godine, zapopio ga Stevan Stratimirović, koji je tada bio budimski vladika. Kaluđer Rakić je bio uzoran po svemu, postio je, molio se Bogu i dosta vremena bavio u svojoj ćeliji čitajući knjige, a u hramu revnosno propovedao. Nije blistao ognjenom rečitošću ali je reč Božiju kazivao prosto i jasno. I upravo zbog smernosti stekao je veleke neprijatelje među zavidnom braćom monasima. Nije se svideo ni igumanu Sofroniju Stefanović, koji ga je progonio. Rakić je po svojoj prirodi bio ozbiljan, smiren, sumoran lik suviše povučen u sebe i kao takav nesimpatičan. Iguman mu je čak zabranio da dalje propoveda u crkvi. Austrijske vojne vlasti su ga uzele krajem 1788. godine za vojnog kapelana. Kao austrijski pukovski sveštenik Rakić je neko vreme bio i u Šapcu, i tu je napisao Život Aleksija čoveka Božijega. Kada je 1791. godine rat završen vratio se on u Fenek. Njegov zaštitnik i poštovalac bio je srpski mitropolit Stefan Stratimirović. Mitropolit prijatelj je dao Rakiću da bude u manastiru prvo pareklesijarh, a potom u Zemunu, paroh i namesnik.[4] Po smrti igumana Sofronija, 1796. godine postao je Rakić iguman manastiru Feneku[1],[5] a docnije, zbog kaluđerskih spletaka, bio je ponižen za proigumana. Na zahtev tršćanskih trgovaca bio je ustupljen njima za paroha. Od 1799. do 1810. godine, Rakić je bio u Trstu kao sveštenik pri crkvi Svetoga Spiridona. U Trstu je Vićentije Rakić našao ono što mu je bilo potrebno. Miran život, poštovanje, ugodan položaj i dobru zaradu. U Trstu je bilo u to vreme mnogo bogatih srpskih i grčkih familija, u kojima su mu vrata u svako doba bila otvorena. Tu je ostao punih jedanaest godina, a tu se upoznao i sa Dositejem Obradovićem, koji boravi tamo između 1802-1806. godine. Uz hrišćansko delo i dobar život posvetio se crkvenoj književnosti. Boravi on zatim od jeseni 1810. godine u ustaničkoj Srbiji, na poziv Dositejev.[6] U novoosnovanoj beogradskoj bogosloviji Rakić je prvi upravitelj i gde predaje sve do propasti ustanka 1813. godine. Zatim se vraća u svoj manastir Fenek, gde će ostati proiguman do smrti 29. marta 1818. godine. Sahranjen je u manastiru, u priprati sa leve strane. Vićentije Rakić je bio samouk i sam je naučio grčki, ruski i italijanski. In se počeo baviti knjigom još dok je bio u Šapcu i stao prevoditi na srpski pobožne legende. On je u dosta tečne stihove i na narodnom jeziku opevao živote hrišćanskih svetaca, i ostavio za sobom ceo jedan niz pobožnih spevova. Od spevova te vrste najpoznatiji su: PѣsnЬ istoričeskaя ω žitii svяtogω i pravednagω Alekξiя Čelovѣka Božïя (Budim, 1798) i Žértva Avraámova (Budim, 1799)[1]. Te popularne hrišćanske legende, opevane često u ostalim hrišćanskim književnostima, Rakić je preveo u prostim i razumljivim i tečnim narodnim stihovima, katkad sa izvesnom toplinom, i oba speva imali su mnogo uspeha kod šire publike. Spev o Aleksiju imao je u toku 19. veka nekoliko izdanja, a Žertva Avraámova, prerada jednog grčkog speva, šampana je nekoliko puta, jednom i latinicom, i preštampavana je još 1884. godine. Spev o Aleksiju važi za jedino književno delo XVIII veka napisano u Srbiji. Hrišćanski književnik i versifikator Uredi Rakić je pored toga napisao još jedan ceo niz raznih knjiga: jednu istoriju manastira Feneka, istoriju carskog grada Jerusalima, koja je doživela dva izdanja, crkvene propovedi, jedan spev o pobedi crnogorskoj nad Turcima, jedan italijansko - srpski rečnik. Vićentije Rakić, pobožan hrišćanski pesnik i versifikator starih hrišćanskih romantičnih legendi, stoji u punoj suprotnosti sa nehrišćanskim racionalističkim dobom u kojem je živeo i van opštega duhovnog pokreta koji se na kraju XVIII veka ocrtavao u srpskom društvu. Duhovno usamljen, ali u prostom narodu mnogo i rado čitan, on nastavlja prekinutu crkvenu tradiciju u srpskoj književnosti. To je jedan od retkih pobožnih popularnih pesnika kakve su u velikom broju imale katoličke književnosti. Inače, to je jedan od najčitanijih srpskih pisaca u početku XIX veka. Dela Uredi Bekavica ili povrstnica na Mali bukvar za veliku decu..., u rukopisu, 1795; Pravilo molebnoje ko presvetoj Bogorodici, i prepodnjoj Paraskevi srpskoj, u Budimu, 1798; Kamen soblazni, prevod, 1798; Istorija manastira Feneka, pisana u Trijestu 1798, a štampana u Budimu, 1799; Cvet dobodetelji, prevod sa grčkog, od Tomaza Gacodinija, 1800; Posledovanije svjatoga velikomučenika čudotvorca i mirotočca Joana Vladimira, carja srbskoga, Venecija 1802; Pravilo Sv Spiridona, u Veneciji, 1802; Žitije svetogo velikomučenika Jevstatija Plakide, i svetago Spiridona čudotvorca, u stihovima, u Budimu, 1803; Žitije prekrasnoga Josifa, u stihovima, u Venecnji, 1804: Istorija o razorenju Jerusalima i o vzjatiji Konstantinopolja, u Veneciji, 1804; Ljestvica imuštaja pedeset stepnej, u Veneciji, 1805: Čudesi presvetija Bogorodici, s grčkog, pisano u Trstu, štampano u Veneciji, 1808; Propovedi po vsja nedeli i praznici Gospodnija, Venecija 1808; Besednikov iliričesko-italijanski, u Mlecima, 1810; zajedno sa Pavlom Solarićem Kratkaja beseda protiv zloupotrebleniji duvana, 1810; Žitije Stevana Prvovenčanog, u stihovima, napisano u Šapcu 1791, a štampano u Budimu, 1813. Pesan istorijski o žitiju Aleksija čeloveka Božiji, u stihovima, u Beogradu, 1835.