Radio Vihor zove Anđeliju dvd Licna kolekcija, kupljeno novo i pazljivo korisceno. Kao NOVO.

7.februar 2003. veče koje je ušlo u istoriju bluza, čist, odlično stanje, š p25,p26

STA UCITI RADITI

Izdavac: Radio b92 - Beograd.

Izdavac: Radio b92 - Beograd

Novi tekstovi indeksovog radio pozorišta Knjiga je u solidnom stanju Mek povez 170.strana

Vecni Sjaj Besprekornog Ima-Jim Carrey,Kate Winslet City Records Zanr:Romace Sci fi stanje diska manje i vise povrsinskih linijica disk pusten radio je ok.Originalno izdato bez omota uz blic.

Đorđije Vuković : DRUGA STRANA , Filip Višnjić 1985, str. 112. Proza; Pripovetke Očuvanost 4-. Đorđije Vuković (Pažići, Danilovgrad, 3. maj 1943 — Beograd, 6. oktobar 2020) bio je srpski univerzitetski profesor, pisac, kritičar, istoričar i teoretičar književnosti. Đorđije Vuković se rodio u Pažićima kod Danilovgrada. U Danilovgradu je završio gimnaziju a Filološki fakultet, grupu za jugoslovensku i opštu književnost, u Beogradu. Magistrirao je sa temom o romanima Miroslava Krleže a doktorirao odbranivši rad Sinestezija u srpskoj poeziji. Bio je glavni urednik časopisa Student za vreme studentskih demonstracija 1968. koje je i predvodio. Univerzitetsku karijeru je započeo kao asistent kod Sretena Marića na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, da bi kasnije postao profesor na smeru za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Radio je i kao istraživač u beogradskom Institutu za književnost i umetnost. Za knjigu Ogledi o srpskoj književnosti (1985) dobio je nagrade Miloš Crnjanski i Đorđe Jovanović. Za časopis Treći program Radio Beograda priredio je zbornike radova o dijalogu, Prustu, Eliotu, Floberu i Stendalu. Pisao je priloge za mnoge književne listove, časopise i zbornike. Objavljivao je priloge u raznim listovima, časopisima i zbornicima. Za knjigu Ogledi o srpskoj književnosti, objavljenu 1985. godine, dobio je nagrade Miloš Crnjanski i Đorđe Jovanović. Iste godine izdao je žanrovski mešovitu prozu Druga strana, potom Istorijski roman 2009. godine, a Sinteseziju u poeziji 2010. godine. Za časopis Treći program Radio Beograda priredio je zbornike radova o dijalogu, Prustu, Eliotu, Floberu i Stendalu.

Jovan Lubardić: RATNA KUĆA, SRNA Pale (nema godine), str. 130. Pripovetke, ratna proza 1992-1995. Očuvanost 4. Јован Лубардић рођен је 1935. у Рогатици. За вријеме рата користио је псеудоним Симеун Романијски. Студиј југословенске књижевности завршио је на илозофском факултету у Сарајеву. Објавио је двадесетак радио-драма, двије ТВ драме, двије позоришне драме, филмски сценарио за играни филм «Сурове дијагонале», те прозна дјела: «Прича за моју жену», «Боја страха», «Јупитере, ти се љутиш», «Пасија по Јовану», «Француски зачин», «Ноћ без утјехе», «Добар дан за умирање», «Снајпер», «Ратна кућа». Заступљен је у антологијама савремене приповијетке. Роман «Боја страха» преведен је на француски језик, а роман «Прича за моју жену» добио је трећу награду на Великом југословенском конкурсу за модерни кратки роман. Преводио је са француског и руског језика. Био је лектор и предавач на Универзтету у Дижону (Француска). Током рата Лубардић је обилазио ратишта, прикупљао грађу за приче и роман. Радио је као уредник у Издавачкој дјелатности Српске новинске агенције.

Moj prijatelj šeik u Sturebiju, Ulf Stark NOVO. Kreativni centar, Beograd, 2013. mek povez sa klapnama 112 strana Ulf je sasvim običan dečak koji živi u Sturebiju, mirnom predgrađu s privatnim kućama. Ali, kad je tada radio-amater pozvao u kuću pravog šeika, mama je postala nervozna. Šta treba spremiti za ručak kada ti u goste dolazi šeik?... A tu je, naravno, i devojčica u koju je Ulf beznadežno zaljubljen...

Živojin Nikolić: SAN, Prosveta 1997, str. 139. Pripovetke. Očuvanost 4. Живојин Жика Николић (1944 - 2013), новинар и књижевник, дугогодишњи новинар Радио-телевизије Трстеник (од 2004. године и уредник), али и дугогодишњи сарадник „Вечерњих новости“. Николић је више година био и активан новинар листа „Трибина“. После пензионисања 2008. године, није се опростио од новинарства, а остаће упамћен као водитељ култне емисије намењене селу „Зрно“, која је убележила више од 500 премијерних емитовања. Осим у новинарству, овај филолог и учитељ, траг је оставио и у књижевности. Написао је збирку приповедака „Сан“, књигу народних казивања „Прозрака“, а књигу приповедака „Лабудов друг“ објавила је београдска „Просвета“.

MOJ PRIJATELJ ŠEIK U STUREBIJU Ulf Stark Žanrovi: Knjige za decu Izdavač: Kreativni centar Broj strana: 114 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 11x18 cm Godina izdanja: 2013. ID: A080506 Opis Ulf je sasvim običan dečak koji živi u Sturebiju, mirnom predgrađu s privatnim kućama. Ali kada je tata radio-amater pozvao u goste pravog šeika, mama je postala nervozna. Šta treba spremiti za ručak kad u goste dolazi pravi šeik? Ulf se istovremeno brine i zbog Persija, svog najboljeg druga. Da li će se desiti ono najgore – da li će se Persi zaista odseliti? I da li će Ulf uspeti da hipnotiše Marijanu tako da ona poželi da ga poljubi? S.S.

dvd Zlatni momci ************************************ GLUMCI: Michael Douglas, Tobey Maguire, Frances McDormand, Robert Downey Jr., Katie Holmes, Rip Torn, Richard Knox, Jane Adams, Michael Cavadias, Richard Thomas, Alan Tudyk, Philip Bosco SCENARISTA: Michael Chabon, Steve Kloves TRAJANJE: 107 min ******************************************************************** Gredi Trip je profesor i pisac koji živi u Pitsburgu i koji se bori da prevlada stvaralacku blokadu. Dok je to radio uspeo je da ostavi svoju savetnicu u drugom stanju. U medjuvremenu Gredi i njegov student Džejms pokušavaju da nadju... *************************************************** ****ODLIČNO OČUVAN disk ************************************************ Poštarinu plaća kupac! Lično preuzimanje u Smederevu,ispred glavne pošte,osim nedeljom! ****************************************************************** ~~~~~~~~~~~~~ Registracija preko linka ispod http://www.limundo.com/ref/Goran100SD ************************************************************* Pogledajte sve moje aukcije na http://www.limundo.com/Clan/Goran100SD/SpisakAukcija kao i ponudu ostalih predmeta na http://www.kupindo.com/Clan/Goran100SD/SpisakPredmeta

Voja Carić Beli vukMeki povezIzdavač ProsvetaVoja Carić, pesnik, pisac i novinar, rođen je 14. marta 1922. godine u mestu Mašići, u Slavoniji. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a gimnaziju u Novoj Gradiški. Istoriju umetnosti studirao je u Zagrebu, a završio u Beogradu.Posle Drugog svetskog rata bio je urednik Radio Beograda, sarađivao je u Politici i sa mnogim drugim brojnim listovima i časopisima za decu.Njegova najpoznatija dela su: `Beli vuk`, `Bajka o tajni`, `Aparat profesora Kosa`, `Ej, ti`, `Šareni most`. 1970. godine sastavio je Antologiju savremene poezije za decu.Umro je 19. aprila 1992. godine u Beogradu.Sadrzaj:BELI VUKLepa Sava....7Baka...11Tresnja....17Tajanstveni svirac....21Beli vuk.....26Putopis.....32Hrabrost bez svedoka.....37Voz u snegu.....42Nevini krivac.....47Borba......52Zvonce.....56Neobicno pismo......62Slika.....66Pita.....71Teska noc.....74Pilot......78Jabka......83U kavezu.......86Moj Stric.......92Kuc - kuc......971/12

Što mi rade i što im radim. Pero Kvesić Izdato u Beogradu Stanje knjige kao na slikama Mek povez 154.strana

Bogdan Jamedžija : PRIČE IZ ZAVIČAJA , Čigoja štampa Beograd 2004, str. 126. Pripovetke. Očuvanost 4; ima posvetu autora. Dr Bogdan Jamedžija rođen je 1933. godine u Rorama kod Glamoča. Nakon osnovne škole u rodnom selu i Gimnazije u Banjaluci, završio je Medicinski fakultet u Beogradu, gdje je specijalizovao pedijatriju. Kao ljekar, vratio se u rodni kraj, a iz Glamoča je prešao u Laktaše, gdje je bio prvi pedijatar. Od 1980. godine živio je i radio u Beogradu. Decenijama je bio direktor Doma zdravlja `Milutin Ivković` u beogradskoj opštini Palilula. U ratnom vihoru tokom devedesetih godina intenzivno je pomagao srpskom narodu kroz Udruženje Srba iz BiH, čiji predsjednik je bio u dva mandata. Ugledan u stručnim krugovima, učestvovao je u brojnim međunarodnim zdravstvenim kongresima i simpozijumima, a radove je objavljivao u stručnim časopisima. Objavio je devet knjiga, a njegove pripovijetke objavljivane su u časopisima `Otadžbina`, `Oslobođenje Republike Srpske`, `Savremenik` i drugim, a prilozi i studije obuhvaćeni su, između ostalog, i u knjigama `NATO i Hag`, `Početak rata u BiH – uzroci i posljedice`, `Srpski duhovni prostor`. Bio je član Udruženja književnika Srbije.

Džo Moler: MOJI DRUGOVI, Autorsko izdanje 2004, str. 190. Priče. Očuvanost 4. Ipak, kada se kaže Džo Moler, mnogi ne znaju da se iza tog imena krije Milan Kneselac, građevinski inženjer poreklom iz Paraćina koji već godinama živi i radi u Njujorku. On je postao pisac Džo Moler sasvim slučajno. Svojevremeno je na sajtu Serbiancafe, u delu o književnosti, i pod različitim imenima, počeo da objavljuje svoje prve priče. Svi su voleli tu književnost i ljudima se to jako dopalo, čitali su, komentarisali, hvalili, ali su mu tražili da više ne upada na njihove teme, što je on radio, već da otvori svoju temu i tu objavljuje sve ono što napiše. Njemu se ideja svidela, pa je to i uradio - otvorio je svoju temu i nazvao je Moji drugovi... Tu je pisao o svojim drugovima iz detinjstva, ali i onima koje je stekao kasnije... Čitaoci su i dalje čitali, a komentari i pohvale su iz dana u dan postajali sve brojniji. - Mnogi su zaista bili sposobni da ocene to što sam pisao - kaže on i dodaje da su počeli da mu sve češće govore da je vreme da nešto objavi jer već ima dovoljno materijala... Tako je nastala njegova prva knjiga `Moji drugovi`.

MEĆAVA - Priče palanačkog lekara , Sloboda Pirot 1970, str. 206. Priče. ima potpis bivšeg vlasnika i dobro je očuvana Милутин Велимировић (1893–1973) лекар, књижевник Родио се у Пироту, у свештеничкој породици. Гимназију је завршио у Београду. Студије медицине започео је у Москви, а дипломирао 1921. у Прагу. Радио је као лекар у Књажевцу, Јагодини и Београду. Искуство из Првог светског рата, путовања по Азији и Далеком Истоку, познанство са Мајаковским, лекарска мисија током службовања у Србији, неке су од тема Велимировићевог обимног књижевног опуса. Написао је тетралогију коју чине романи „Тешке године“ (1954), „Неостварена љубав“ (1962), „После атентата“ (1967) и „Лутања“ (1972), путописе „Кроз Кину“ (1930) и „По Јапану и Монголији“ (1938), есеј „О јапанској поезији“ (1958). Био је члан Српског лекарског друштва, Удружења књижевника Југославије, Удружења преводилаца Србије. Говорио је руски, чешки, француски и немачки. Од 1921. до 1935. лекар је у Књажевцу где се активно укључује у политички, друштвени и културни живот вароши. Био је председник Соколског друштва „Душан Силни” и аутор је књиге „Соколско друштво Књажевац 1908–1938”. О паланци и селима, свакодневном животу са свим његовим лепотама и особеностима, обичним људима и догађајима из времена службовања у књажевачком крају пише у збирци „Мећава, приче паланачког лекара”. Милутин Велимировић после одласка из Књажевца није прекинуо контакте са Књажевчанима. Писао је за „Развитак” и учествовао у изради пројекта монографије „Књажевац и књажевачко подручје”. Његове приче објављиване су и у „Књажевачким новинама”.

The Apostle is a 1997 American drama film written and directed by Robert Duvall, who stars in the title role. John Beasley, Farrah Fawcett, Billy Bob Thornton, June Carter Cash, Miranda Richardson and Billy Joe Shaver also appear. It was filmed on location in and around Saint Martinville and Des Allemands, Louisiana with some establishing shots done in the Dallas, Texas area by a second unit before principal photography began. And main opening shots filmed in Grand Coteau and Lafayette Louisiana. The film was screened in the Un Certain Regard section at the 1998 Cannes Film Festival.[3] For his performance, Duvall was nominated for the Academy Award for Best Actor. Sonny (Duvall) is a charismatic Pentecostal preacher. His wife Jessie (Fawcett) has begun an adulterous relationship with a youth minister named Horace. She refuses Sonny`s desire to reconcile, although she assures him that she will not interfere with his right to see his children. She has also conspired to use their church`s bylaws to have him removed from power. Sonny asks God what to do but receives no answer. Much of the congregation sides with Jessie in this dispute. Sonny, however, refuses to start a new church, insisting that the one which forced him out was `his` church. At his child`s Little League game, Sonny, in an emotional and drunken fit, attacks Horace with a bat and puts him into a coma; Horace later dies. A fleeing Sonny ditches his car in a river and gets rid of all identifying information. After destroying all evidence of his past, Sonny rebaptizes himself and anoints himself as `The Apostle E. F.` He leaves Texas and ends up in the bayous of Louisiana, where he convinces a retired minister named Blackwell (Beasley) to help him start a new church. He works various odd jobs and uses the money to build the church, and to buy time to preach on a local radio station. Sonny also begins a dating relationship with the station`s receptionist (Richardson). With Sonny`s energy and charisma, the church soon has a faithful and racially integrated flock. Sonny even succeeds in converting a racist construction worker (Thornton) who shows up at a church picnic intent on destruction. While at work in a local diner, Sonny sees his new girlfriend out in public with her husband and children, apparently reconciled. Sonny walks out, vowing never to return there. Jessie hears a radio broadcast of the Apostle E. F. and calls the police on Sonny. The police show up in the middle of an evening service but allow Sonny to finish it while they wait outside. In the poignant finale, Sonny delivers an impassioned sermon before telling his flock that he has to go. In the final scene, Sonny, now part of a chain gang, preaches to the inmates as they work along the side of a highway. Directed by Robert Duvall Produced by Steven Brown Rob Carliner Robert Duvall (executive producer) Written by Robert Duvall Starring Robert Duvall Farrah Fawcett Miranda Richardson Billy Joe Shaver Billy Bob Thornton June Carter Cash Todd Allen Walton Goggins Music by David Mansfield Cinematography Barry Markowitz Edited by Stephen Mack Distributed by October Films Release dates December 17, 1997 Running time 134 minutes Country United States Language English Budget $5 million[1] Box office $19,868,354

Cica i drugari. NEĆU! Bel Muni Ruzno pace, Novi Sad, 2003. `Odrasli mi stalno govore šta da radim!` Cicina omiljena reč je NEĆU! Neće da pere zube, neće da jede povrće i – što je najgore od svega – neće da se igra sa svojom sestrom od tetke Melitom. Međutim, zbog toga što nešto neće, Cica obično prođe gore nego što je mislila – i na kraju nekako svaki put poželi da kaže “hoću!” Mek povez, format: 12x19 cm, 64 strane, ilustrovano, latinicc. Korice kao na slikama. Unutra veoma dobra. Nema tragova pisanja. 200124 ktj-11

Izdaje - Prosveta Beograd Erih Koš (Sarajevo, 15. 4. 1913 - Beograd, 25. 5. 2010), jugoslavenski i srpski književnik, prevodilac i akademik. Erih Koš je rođen 15. 4. 1913 u Sarajevu u obitelji jevrejskog podrijetla.[1] Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Sarajevu. Naprednom pokretu pristupio je u gimnaziji, a na Beogradskom univeritetu je stupio u revolucionarni radnički pokret i primljen u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). 1934 izabran je za člana Univerzitetskog veća, a te godine izabran je i za člana Mjesnog komiteta (MK) KPJ Sarajevo. Diplomirao je pravo na Beogradskom univerzitetu 1935 godine. 1936 godine bio je osuđen od suda za zaštitu Kraljevine Jugoslavije u Beogradu kao komunista na jednodišnju robiju. Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije se priključio 1941 godine. Bio je na političkoj dužnosti u Orjenskom partizanskom odredu III divizije i komesar brigade `Galibardl`. Nosilac je Partizanske spomenice 1941.[1] Po završetku Drugog svjetskog rata, Erih je bio potpredsednik Komiteta za kulturu Vlade FNR Jugoslavije, zatim načelnik Ministarstva za kulturu i prosvetu u Saveznom izvršnom veću. Jedno je vreme bio u diplomatiji. Potom je radio u Narodnom muzeju kao pomoćnik upravnika. Na dužnosti generalnog sekretara Jugoslovenske lige za mir, nezavisnost i ravnopravnost naroda proveo je pet godina (1964-1969). Proze Eriha Koša nalaze se u više antologija i zbornika savremene jugoslovenske i srpske književnosti. Takođe, radovi i knjige objavljivani su mu i na ostalim jezicima u Jugoslaviji, kao i u Čehoslovačkoj, Engleskoj, Americi, Sovjetskom Savezu, Zapadnoj Nemačkoj, Istočnoj Nemačkoj, Holandiji, Bugarskoj, Mađarskoj i Italiji. Eih je prevodio na srpskohrvatski jezik sa nemačkog i engleskog. Bio je u više mandata član uprave Udruženja književnika Srbije, kao i predsednik i član uprave P.E.N. Srbije. Učestvovao je, zapaženim referatima, na više kongresa ove međunarodne književne organizacije. Takođe je jedan od osnivača i prvih urednika časopisa `Savremenik`. Srpska akademija nauka i umetnosti izabrala je Eriha Koša 1974 za dopisnog, a i 1978 godine za svog redovnog člana. Erih Koš je preminuo u Beogradu 25. 5. 2010 godine. Stanje knjige kao na slikama Tvrd povez sa omotom 228.strana

Izdaje - Slovo ljubve Beograd Miodrag Popović (Obradovce, Crna Trava, 16. oktobar 1920 — Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Pre rata pripadao komunističkom pokretu, kao i njegov brat Milentije Popović. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine. Njegovo kapitalno delo je Istorija srpske književnosti – romantizam I – III (1968—1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Đorđe Marković Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pored studija i eseja, u časopisima je objavljivao pesme, pripovetke, putopise i satiričnu prozu. Stanje knjige kao na slikama Mek povez 123.strane - ima posvetu

Izdavač:ZOGRAF Niš Broj strana:197 Pismo:Ćirilica Povez:Broširan Dimenzije:21 x 12,5 cm Godina:1999 Odlično očuvana knjiga, bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Alegorične priče (Ukidanje strasti, Danga, Vođa, Stradija, Mrtvo more) Radoje Domanović Radoje Domanović istaknuti je pisac satirične pripovetke srpskog realizma. Poreklom Šumadinac, Domanović je rođen u Ovsištu 1873. godine. Svoje detinjstvo proveo je u selu Jarušicama, gde se već vek i po nalazi kolevka porodice Domanovića. Po majci, iz značajne ustaničke porodice Cukića, Radoje Domanović je još iz detinjstva poneo u sebi idealnu sliku herojskih likova učesnika u ustancima. Posle osnovnog školovanja u selu, učio je gimnaziju u Kragujevcu i Veliku školu u Beogradu, ali boravak u gradskoj sredini nije izmenio njegova shvatanja koja je poneo iz sela. Završio je filološke i istorijske studije na Velikoj školi. Radio je kao profesor srpskog jezika i književnosti i istorije, a službovao je u Pirotu, Vranju i Leskovcu. Profesorsko službovanje trajalo je tri godine nakon čega je otpušten iz državne službe zbog istupanja protiv vlade. Domanović je prešao u Beograd gde je teško živeo od novinarskog i književnog rada. Bilo je to početkom jeseni 1898. godine kada počinje njegov satiričarski rad. Živeći u oskudici, stanujući u suterenskim stanovima negde u Lominoj ulici, nezavisan od vlasti i vlastodržaca, ovaj satiričar obrušava se na najteže rane tadašnjeg društva i satirom ruši snagu despotske vlasti. Period satiričnog stvaranja traje pet i po godina, sve do obaranja poslednjeg Obrenovića i zatiranja ove dinastije 1903. godine. Novi režim šalje ga kao stipendistu u Minhen. Boravak u jednoj razvijenoj sredini nije predstavljao inspiraciju i podsticaj za nova književna stvaranja. NJegov stvaralački temperament bio je čvrsto vezan za jednu fazu zahuktale borbe protiv tiranije. Zato je propao njegov pokušaj izdavanja lista `Stradija` i ostala nedovršena dela posle 1903. godine. Umire u avgustu 1908. godine, potisnut u stranu i nedovoljno priznat. Najznačajnija dela su: `Stradija`, `Ukidanje strasti i druge priče`, `Kraljević Marko po drugi put među Srbima`, `Danga`, `Vođa`, `Mrtvo more` `Tri priče za omladinu` i druga.

Dženifer Čoldenko: KOŠULJE MI PERE AL KAPONE, Portalibris 2006, str. 228. Očuvanost 4+. Roman za decu. Dženifer Čoldenko (Santa Monika, 1957) je autorka dečjih knjiga rođena kao četvrto i najmlađe dete u brojnoj porodici. Smisao za humor koji poseduje doneo joj je reputaciju još dok je bila dete pa se u porodičnom krugu sve čudno i smešno zvalo `šala na Dženiferin način`. Posle koledža se zaposlila kao pisac tekstova u maloj oglasnoj agenciji, a uveče je išla na časove dizajna i ilustracije. Potom se zdušno posvetila dečjoj knjizi. Dugo joj je trebalo da pronađe svoj put i izraz u dečjoj knjizi. Svojim knjigama je postigla značajan uspeh: prva je bila proglašena za najbolju knjigu godine i dobila je kalifornijsku nagradu za dečju knjigu. Dženifer Čoldenko živi u San Francisku sa suprugom i dvoje dece. Dok je pisala svoju prvu knjigu za decu, radila je u zoološkom vrtu Okland, prala prozore u zmijarniku i pojila tigrove.

MAKSIM GORKI DELA Knjiga XIII Tvrdi povez Oštećenje na gornjem delu prednje korice Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања. Максим Горки Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg Слика Максима Горког 1906. Пуно име Алексеј Максимович Пешков Датум рођења 28. март 1868. Место рођења Нижњи Новгород, Руска Империја Датум смрти 18. јун 1936. (68 год.) Место смрти Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез Период 1892—1936 Потпис Максим Горки, 1905. Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима. Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима. Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан. Садржај Живот Уреди Ране године Уреди Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1] Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1] Политички и књижевни развој Уреди Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света. Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: `Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10] Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11] Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.[12]