Filteri
close
Tip rezultata
Svi rezultati uključeni
keyboard_arrow_down
Kategorija
Sve kategorije
keyboard_arrow_down
Opseg cena (RSD)
1 000,00 - 1 499,00
keyboard_arrow_down
Od
RSD
Do
RSD
Sortiraj po
keyboard_arrow_down
Objavljeno u proteklih
keyboard_arrow_down
Sajtovi uključeni u pretragu
Svi sajtovi uključeni
keyboard_arrow_down

Pratite promene cene putem maila

  • Da bi dobijali obaveštenja o promeni cene potrebno je da kliknete Prati oglas dugme koje se nalazi na dnu svakog oglasa i unesete Vašu mail adresu.
51-75 od 95 rezultata

Broj oglasa

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream
51-75 od 95 rezultata

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream

Režim promene aktivan!

Upravo ste u režimu promene sačuvane pretrage za frazu .
Možete da promenite frazu ili filtere i sačuvate trenutno stanje

Aktivni filteri

  • Tag

    Knjige za decu
  • Tag

    Mini i Mikro linije, Radio prijemnici
  • Tag

    Filmovi
  • Tag

    Muzički Playeri
  • Tag

    Triler / Misterija
  • Cena

    1,000 din - 1,499 din

OČUVAN Mamurluk u Vegasu (The Hangover) Gosti samo što nisu stigli. Nevesta se sprema. Ali kum je izgubio mladoženju! Gosti samo što nisu stigli. Nevesta se sprema. Ali kum je izgubio mladoženju! Kada se tri prijatelja okupe da u Las Vegasu provedu momačko veče u trajanju od jednog vikenda, ubeđeni su da će se super provesti. Ali teško je setiti se, budući da im je glava puna posledica provoda sa devojkama, na žurkama i uz obilje alkohola. A onda shvate da su nekako izgubili mladoženju! Sada moraju da se sete šta su sve radili tokom vikenda, ne bi li pronašli svog prijatelja i doveli mladoženju na venčanje – čak iako to znači da će morati da se suoče sa ubistvenim mamurlukom! Trajanje: 99 minuta Rezija: Todd Phillips Uloge: Bredli Kuper, Ed Helms, Zak Galifianakis, Heder Grejem, Justin Barth

Prikaži sve...
1,200RSD
forward
forward
Detaljnije

Bijelo Dugme ‎– Turneja 2005 (Sarajevo Zagreb Beograd) Label:Music Star Production ‎– DVD 0010/1, DVD 0010/2, Kamarad ‎– none Format:2 × DVD, DVD-Video Country:Serbia Released:2005 Genre:Rock, Pop, Folk, World, & Country Style:Acoustic, Neofolk, Pop Rock, Classic Rock Tracklist Hide Credits 1-1 Lažeš 1-2 Za Esmu 1-3 Meni Se Ne Spava 1-4 Jer Kad Ostariš 1-5 Da Te Bogdo Ne Volim 1-6 Padaju Zvijezde 1-7 Aiaio Radi Radio 1-8 Nakon Svih Ovih Godina 1-9 Šta Ima Novo 1-10 Ćiribiribela 1-11 Kada Odem Kad` Me Ne Bude 1-12 Ako Ima Boga 1-13 A I Ti Me Iznevjeri 1-14 Napile Se Ulice 1-15 Selma 1-16 Ipak, Poželim Neko Pismo 1-17 Da Sam Pekar 1-18 Ne Spavaj Mala Moja Muzika Dok Svira 1-19 Sve Će To O Mila Moja Prekriti Ruzmarin, Snjegovi I Šaš 1-20 Ako Možeš Zaboravi 1-21 Na Zadnjem Sjedištu Moga Auta 1-22 Ha Ha Ha 1-23 Doživjeti Stotu 1-24 Sanjao Sam Noćas Da Te Nemam 2-1 A, Milicija Trenira Strogoću Lyrics By – Duško Trifunović 2-2 Pristao Sam Biću Sve Što Hoće Lyrics By – Duško Trifunović 2-3 Loše Vino Lyrics By – Arsen Dedić 2-4 Evo Zakleću Se 2-5 Ružica Si Bila Sada Više Nisi 2-6 Ima Neka Tajna Veza Lyrics By – Duško Trifunović 2-7 Tako Ti Je Mala Moja Kad Ljubi Bosanac 2-8 Lipe Cvatu, Sve Je Isto K`o I Lani 2-9 Đurđevdan Je A Ja Nisam S Onom Koju Volim 2-10 Hajdemo U Planine Lyrics By – Kenović*, Arnautalić* Companies, etc. Mixed At – Studio Kamarad Mastered At – Studio Metro, Ljubljana Credits Backing Vocals – Daniela Radkova Aleksandrova*, Klapa Nostalgija, Ludmila Radkova Traykova* Bass Guitar – Zoran Redžić Design – Trio Fabrika Drums – Milić Vukašinović, Điđi Jankelić Engineer – Dušan Vasić, Nenad Zubak Engineer [Light] – Darko Mihaljević, Reno Raos Guitar, Lyrics By, Music By, Producer – Goran Bregović Keyboards – Laza Ristovski, Vlado Pravdić Mastered By – Janez Križaj Mixed By – Nikša Bratoš Musician [Assistant] – Željko Savić Orchestra – Orkestar Za Svadbe I Sahrane* Producer – Raka Marić* Video Editor [Supervision] – Aleksandra Kostić, Uroš Timotijević Vocals – Alen Islamović, Mladen Vojičić Tifa, Željko Bebek Notes Disk 2 contains a bonus video `Bijelo Dugme za kafanu`. Barcode and Other Identifiers Barcode: 9788678260070 Other: ISBN 86-7826-007-6

Prikaži sve...
1,350RSD
forward
forward
Detaljnije

Ispod vode bilo je tiho, hladno i veoma mračno. Telo je munjevito potonulo, sve dok se naposletku nije skrasilo u mekom, ledenom mulju. Ona će godinama ležati nepomična, skoro spokojna. Ali iznad nje, na kopnu, košmar je tek počinjao. Kada detektivka Erika Foster dobije informaciju da se ključni dokazi za slučaj trgovine narkoticima kriju u napuštenom kamenolomu na obodu Londona, naređuje da se taj predeo pretraži. Ali osim droge, istražitelji otkrivaju telo Džesike Kolins, devojčice čiji je nestanak bio glavna vest pre dvadeset šest godina. Da bi povezala stare i nove dokaze, Erika mora da pronikne u tajne porodice Kolins, ali i da se suoči sa Amandom Bejker, penzionisanom inspektorkom koja je vodila slučaj i koju proganja to što nije uspela da pronađe Džesiku. Detektivka uskoro shvata da će ovo biti jedan od najtežih i najzahtevnijih slučajeva na kojima je ikada radila. Neko skriva tajne. Neko ne želi da se ovaj slučaj reši. I taj neko će uraditi sve da spreči Eriku u nameri da sazna istinu. Format : 145x205mm br. str. : 288 povez : broš Pismo : latinica

Prikaži sve...
1,044RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica Biseri decje knjizevnosti Ilustracije: Grupa Autora! Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703.) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma. Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca. Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge. Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”. Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671-1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića

Prikaži sve...
1,490RSD
forward
forward
Detaljnije

Savršen život. Savršeno susedstvo. Savršeno ubistvo. Opasni kompromisi koje pravimo da bismo ostali zajedno. I sve tajne koje čuvamo da pokažemo svetu da smo u srećnom braku. Kada je žena žrtva ubistva, muž je uvek prvi na spisku osumnjičenih. A kada je još ta žena pronađena u kući, u dnu stepeništa, a pored nje muž sav krvav, to je praktično rešen slučaj. Lizi to dobro zna, pošto je godinama radila kao federalni tužilac. Ali ovog puta osumnjičeni muž je Zak Grejson, stari prijatelj, ali i poslednja osoba za koju bi pomislila da je sposobna za takav čin. Još na koledžu, Zak je bio pošten i nežan mladić, a sada je uspešan preduzetnik, stub zajednice Park Sloup, najelitnijeg kvarta u Bruklinu. Ipak, prikupljajući izjave komšija, Lizi polako shvata da su te porodice samo naizgled srećne i da među njima postoje zavist i rivalstvo. U noći zločina, svi su bili na zabavi u kući pored Zakove, ali niko ne želi da otkrije detalje. Da li je neko od njih pravi krivac? Da bi saznala istinu, Lizi će morati da kopa po prošlosti svih gostiju, i po cenu kršenja nepisanog zakona među njima: zakona ćutanja.

Prikaži sve...
1,139RSD
forward
forward
Detaljnije

Zbirka toplih i raskošno ilustrovanih priča za decu, pogodna za čitanje pred spavanje. 5 minuta za priču je zbirka priča pogodna za čitanje deci pred spavanje. Deca će uživati u toplim pričama i uz zanimljve junake izvući mnoštvo pouka, sama, bez potrebe za dotatnim pojašnjenjem od strane roditelja. Čitajući priču o bucmastom prasencetu, tužnom zbog svog izgleda, dete će na osnovu jednostavnih primera samo zaključiti da ne treba zavideti drugima i da ne treba želeti biti neko drugi. Ono što je navažnije, dete će shvatiti da ne treba žaliti zbog svojih nedostataka i postaće mu jasno da je svako biće na svetu lepo i posebno na svoj način. Iz priče o kravici Viktoriji, koju zaboli grlo pred važo takmičenje u mukanju, dete će naučiti da ne treba odustajati kada se naiđe na prepreku, već treba smoći snage i hrabrosti i istrajati u onome što radimo. Važna pouka koju nosi ova priča je da je važno učestvovati, da nije važno pobediti I da se svaki rad I trud na kraju isplati I bude nagrađen. Priča U obdaništu biće korisna i deci i roditeljima kojima predstoji period privikavanja deteta na vrtić. Ona dočarava prvi dan u vrtiću jedne devojčice kao i strah od odvajanja od majke tj. usamljenosti i uklapanja u novu sredinu.

Prikaži sve...
1,199RSD
forward
forward
Detaljnije

Zbirka toplih i raskošno ilustrovanih priča za decu, pogodna za čitanje pred spavanje. 5 minuta za priču je zbirka priča pogodna za čitanje deci pred spavanje. Deca će uživati u toplim pričama i uz zanimljve junake izvući mnoštvo pouka, sama, bez potrebe za dotatnim pojašnjenjem od strane roditelja. Čitajući priču o bucmastom prasencetu, tužnom zbog svog izgleda, dete će na osnovu jednostavnih primera samo zaključiti da ne treba zavideti drugima i da ne treba želeti biti neko drugi. Ono što je navažnije, dete će shvatiti da ne treba žaliti zbog svojih nedostataka i postaće mu jasno da je svako biće na svetu lepo i posebno na svoj način. Iz priče o kravici Viktoriji, koju zaboli grlo pred važo takmičenje u mukanju, dete će naučiti da ne treba odustajati kada se naiđe na prepreku, već treba smoći snage i hrabrosti i istrajati u onome što radimo. Važna pouka koju nosi ova priča je da je važno učestvovati, da nije važno pobediti I da se svaki rad I trud na kraju isplati I bude nagrađen. Priča U obdaništu biće korisna i deci i roditeljima kojima predstoji period privikavanja deteta na vrtić. Ona dočarava prvi dan u vrtiću jedne devojčice kao i strah od odvajanja od majke tj. usamljenosti i uklapanja u novu sredinu.

Prikaži sve...
1,199RSD
forward
forward
Detaljnije

Original,veoma dobro stanje. Prevod hrv. Kartonski omot. Slike. Прича почиње кад лик којег тумачи Клинт Иствуд (Човјек без имена), стиже у градић Сан Мигел, у којем га убрзо упозоравају како се у граду за превласт боре двије породице: Рохаси са дон Мигелом као главом породице, кукавицом Естебаном те Рамоном, и породица Бакстер којој је на челу Џон Бакстер, градски шериф. Човјек без имена одлучује се како ће радити за обе породице као плаћеник „за шаку долара“, а у исто вријеме их навести да се међусобно сукобе. Коначно, успијева ослободити Рамонову заробљеницу и љубавницу, Марисол (Маријана Кох) и враћа је њеној породици. Она, заједно са мужем и сином, напушта град. Након што открију издају, браћа Рохас хватају Човјека без имена те га муче, али он не открива гдје је Марисол. Браћа се одлучују коначно обрачунати с Бакстеровима: након што запале кућу Бакстерових, убијају све који су се нашли у њој, укључујући шерифа, његову жену и сина. Човјек без имена успијева побјећи уз помоћ гробара Пирипера и враћа се у град да спаси локалног власника салуна и пријатеља, Силванита. На крају, обрачунава се са браћом Рохас и њиховом бандом. Уз помоћ непробојног штита на грудима, задовољава правду и одлази из градића пре што стигну представници закона.

Prikaži sve...
1,200RSD
forward
forward
Detaljnije

Sličnost, Tana Frenč LAGUNA, Beograd, 2012. Broj strana: 626 Stanje kao na slikama, rasprodato izdanje Dugo očekivani nastavak višestruko nagrađivanog bestselera U šumi. Nastavljajući tamo gde se završavaju poslednje stranice njenog bestseler romana U šumi, Tana Frenč ponovo nas nepokolebljivo drži u napetosti izuzetnog psihološkog trilera kojim je potvrdila svoje mesto među najboljim savremenim piscima trilera i kriminalističkih romana. „Odnekud sam je poznavala, milion puta sam joj videla lice. A onda je čitav svet zaćutao, skamenio se. Tama je urlajući navrla sa svih rubova, i jedino je devojčino lice buktalo u središtu; jer to sam bila ja, modrih usana i nepomična, sa senkama nalik tamnim modricama ispod očiju.“ I dalje prestrašena nakon susreta sa psihopatom, detektivka Kesi Medoks napušta odeljenje za ubistva i započinje vezu sa kolegom Semom O’Nilom. Kada je bude pozvao na uviđaj slučaja koji mu je tek dodeljen, ona sa zaprepašćenjem shvata da je ubijena devojka njena dvojnica. Štaviše, devojka je identifikovana kao Leksi Medison – a to ime je pre više godina Kesi koristila dok je radila na tajnom zadatku. Bez ikakvih tragova, osumnjičenih ili načina da se utvrdi pravi identitet žrtve, bivši Kesin šef uviđa priliku svoje karijere – šalje Kesi u Leksin stan ne bi li zbunio i namamio ubicu da završi započet posao

Prikaži sve...
1,000RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Branka Cetkovic Nenad Briksi (1924-1984) bio je hrvatski novinar, romanopisac, komediograf, pokretač i urednik mnogih časopisa. Njegov najpoznatiji doprinos kulturi je uređivanje stripa Alan Ford koji je zahvaljujući i prevodu Briksija postigao gotovo veću popularnost od one u državi nastanka, Italiji. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Varaždinu, a nakon toga se upisao u Ekonomsko-komercijalnu visoku školu u Zagrebu, ali koju je nakon dva semestra napustio da bi se posvetio novinarstvu. U posleratnom periodu sve do 1974. bavi se uredništvom listova: Varaždinske vijesti (1945—1947), Novi list, Rijeka (1947—1954), Narodni list, Zagreb (1955), Globus (1956). Glavni i odgovorni je urednik lista Plavi vjesnik (1960—1967), a uskoro zatim urednik zabavnih sadržaja u zagrebačkom Vjesniku (1967—1974), listu koji je bio analogija beogradske Borbe. Iz izdavaštva se zbog srčane bolesti morao povući, te je 1973. godine otišao u invalidsku penziju. Osim novinarstva, od 1945. bavio se i pisanjem novela, crtica, humoreski i putopisa. Napisao je nekoliko komedija i radio-drama, savremene tematike i s mestom zbivanja u Zagrebu. Pod pseudonimom Timoti Tačer objavio je više humorističkih i kriminalističkih romana, od kojih su neki obrađeni i za TV ekran. Romani `I tako dalje` i `Sve ili nešto` prevedeni su na češki. Kao najuspešnije Briksijevo delo računa se roman `Mrtvacima ulaz zabranjen`[1] koji je doživeo desetak izdanja, preveden je na pet jezika, a prema njemu su snimljena i dva igrana filma. Dela Rame uz rame (knjiga reportaža), 1951. I tako dalje (roman o izgradnji prigradskih naselja), 1956. Mrtvacima ulaz zabranjen, 1960.[1] Miran život (radiokomedija), 1964. Holivud protiv mene, 1964. Sve ili nešto (roman o prodoru televizije), 1965. Tri i pol mrtvaca, 1975. Potraži me u pijesku, 1976. Rupa u čelu, 1976. Vampir u taksiju, 1976. Noge uvis, 1976. Plati pa ostavi, 1976. Pokal za utopljenika, 1976. Gola i mrtva, 1976. Važno je (u)biti prvi, 1976. Sljedeća, molim, 1976. Sve ili nešto, 1976. Anketa (radiokomedija), 1977. Noćne igre, 1979. Zagrebačka veza, 1980.[2] Bijela loptica, 1982. (sa ilustracijama Branke Ćetković)[3] Dobra stara gangsterska vremena, 1982. Tajna crvenog salona, 1983. Leš na klupi, 1984. Brixy, Nenad, hrvatski književnik i novinar (Varaždinske Toplice, 4. V. 1924 – Zagreb, 17. VIII. 1984). Školovao se u Varaždinu i Zagrebu, službovao kao novinar u Novom listu, Narodnom listu, Globusu te bio glavni urednik Plavog vjesnika. Pokrenuo je više revija i biblioteka. Pisao novinarske reportaže, libreta za mjuzikl, kratku prozu, romane, komedije i putopise. Njegov roman Sve ili nešto (1976) među prvima se u nas bavio pojavom televizije. Kriminalistički humoristički roman Mrtvacima ulaz zabranjen (1960) s Timothyjem Tatcherom kao antijunakom jedan je od najpopularnijih i najtiražnijih suvremenih hrvatskih romana, preveden na pet jezika te dvaput ekraniziran. Kao pripadnik prvog naraštaja hrvatskoga kriminalističkog romana pridonio popularizaciji i raznovrsnosti toga književnog žanra u nas. Ostala djela: Leš na klupi (1984), Tajna crvenog salona (1983) i dr.

Prikaži sve...
1,490RSD
forward
forward
Detaljnije

    Oglas

  • 12. Jan 2023.

  • Smederevska Palanka

  • kupindo.com

Znanje, 2014. 383 strane. Očuvana. Potpis prethodnog vlasnika. U berlinskom ZOO-u dogodilo se bizarno ubojstvo – netko je bacio čovjeka divljim svinjama da ga živog rastrgaju. Na mjesto zločina prva stiže policajka Sanela Beara: ambiciozna i odlučna riješiti slučaj makar to značilo i sukob sa strogim i markantnim šefom. Osumnjičena zaposlenica ZOO-a Charlie Rubin odmah je uhićena i javnosti se prikazuje kao monstrum, a policija zadovoljno trlja ruke zbog dobro obavljenog posla. Saneli intuicija govori da Charlie nije ubojica i odlučuje istraživati na svoju ruku. Iste sumnje muče i psihologa Jeremyja Saalera koji daje psihološku procjenu osumnjičenice. I Sanela i Jeremy slute da se rješenje krvave zagonetke krije u Wendisch Bruchu, malenom i zlokobnom selu Charliena djetinjstva, ali ne slute da su namamljeni ravno u naručje neprijatelja koji pod svaku cijenu želi sačuvati grobnu tišinu… „Nitko kao Elisabeth Herrmann ne uspijeva trzavice između istoka i zapada Njemačke pretvoriti u tako slojevite i majstorski napisane krimiće.“ Grazia Elisabeth Herrmann omiljena i nagrađivana njemačka spisateljica trilera. Prije nego što se afirmirala romanom Das Kindermädchen (Dadilja), radila je kao televizijska novinarka na Radiju Berlin-Brandenburg. Po njezinim se krimićima snimaju filmovi poput vrlo uspješne ekranizacije ciklusa romana o berlinskom odvjetniku Joachimu Vernauu. Za roman Zeugin der Toten (Svjedok pokojnih) dobila je 2012. prestižnu njemačku nagradu za kriminalistički roman godine (Deutscher Krimi Preis).

Prikaži sve...
1,490RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! ilustracije: Ivan Svertasek Biblioteka Vjeverica Kolar, Slavko, hrvatski pripovjedač i dramski pisac (Palešnik kraj Garešnice, 1. XII. 1891 – Zagreb, 15. IX. 1963). Završio Više gospodarsko učilište u Križevcima 1913., a 1919–20. bio na specijalizaciji u Francuskoj. Između dvaju svjetskih ratova radio je kao agronomski stručnjak i često se selio, poslije bio upravitelj poljoprivrednoga dobra u Božjakovini. Sudjelovao je u II. svjetskom ratu, u partizanskom pokretu. Bio je potpredsjednik Matice hrvatske (1946) i predsjednik Društva književnika Hrvatske (1947–51). Uređivao je Hrvatski narod (1920) i Republiku (1946–48). Svojom je prozom jednim dijelom nastavio tradiciju hrvatske humorističke proze XIX. st., s time što u njegovoj prozi humor varira od površinskog efekta, preko humora situacije, do jedva primjetne ironije, drastične groteske ili pak vrlo čestog spoja tragičnog i komičnoga. U prvoj zbirci Nasmijane pripovijesti (1917) prevladava proza anegdotalnoga značaja. Vrhunac su njegove novelistike novele objavljene u zbirkama Ili jesmo – ili nismo (1933) i Mi smo za pravicu (1936). Kolar je analizirao život hrvatskoga malograđanskoga društva, pri čemu je prikazivao likove karijerista, kompromisera i poluintelektualaca, a uvjerljivo i plastično ocrtavao je i seoski život. Negativnosti ljudske naravi ocrtavao je uvijek izrugivanjem bez zlobe. Jedna od najpoznatijih Kolarovih pripovijesti, Breza iz zbirke Mi smo za pravicu, još je 1928. bila nagrađena nagradom za novelu Društva hrvatskih književnika. Središnji je lik Janica, čija osobna tragedija i smrt, ali i spoznaja da »pravice« nema, istodobno svjedoči i o tragičnoj dimenziji koja proizlazi iz socijalnih i ekonomskih uvjeta na selu. Riječ je o kompleksnoj noveli koja sadrži i socijalnokritičke i rafinirane psihološke implikacije. Brezu je vrlo uspješno ekranizirao A. Babaja u istoimenome filmu iz 1967., poslije je doživjela i scenske adaptacije, a Janica je postala jedan od paradigmatskih likova hrvatske književnosti. Za novelu Svoga tijela gospodar 1932. dobio je nagradu JAZU. U novelama u kojima prevladavaju seoski motivi Kolar je s jedne strane duboko prodirao u psihologiju seljaka, ali je s druge uspješno osvijetlio i društvene i političke prilike s početka XX. st. Iako je u novelama pripovijedao o tragičnim sudbinama ili događajima, tu je tragiku u pravilu ublažavao humorom. Zbirke Perom i drljačom (1938), Natrag u naftalin (1946), Glavno da je kapa na glavi (1956) uglavnom sadrže feljtonsku prozu, humoreske, ali i oštre satire građanskog života poslijeratnoga doba, no slabije su inventivnosti i umjetničke vrijednosti od zbirki iz 1930-ih. Njegove drame Narod je strpljiv (1947) i Sedmorica u podrumu (1949) političke su drame u maniri socrealizma, a Svoga tela gospodar (1956) uspješna je dramska adaptacija, nastala prema motivima istoimene novele. Okušao se i u filmskim scenarijima (B. Marjanović, Opsada, 1956; F. Hanžeković, Svoga tela gospodar, 1957; A. Babaja, Breza, 1967) te pripovijestima za djecu (Na leđima delfina, 1953; Jurnjava na motoru, 1961). Kolar se zanimanjem za društvenu zbilju svojega doba ne razlikuje od naraštaja prozaika kojemu je pripadao, ali je njegova osobitost i kvaliteta upravo u prevladavajućoj humorističnoj intonaciji. Osebujan i prepoznatljiv književni izričaj stvorio je spojem regionalizma, pri čemu do izražaja dolazi dobro poznavanje kajkavskog sela, te humorizma u kojem nema jeftinih komičnih efekata.

Prikaži sve...
1,290RSD
forward
forward
Detaljnije

Zvezda nad prazninom - Dejan Stojiljković Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2023 Povez: Mek Broj strana: 328 Format: 20 x 13 cm Pismo: Latinica Jezik: Srpski NOVA knjiga!!! Opasno je ubijati pesnikeDobitnik „Andrićeve nagrade“Roman o neukrotivom geniju i misterioznoj smrti Branka Miljkovića.U rano jutro, 12. februara 1961, pred sam početak pomračenja Sunca, u Ksaverskoj šumi, na periferiji Zagreba, pronađeno je beživotno telo mladića kako kleči obešen o drvo debljine dečje ruke.Vest o ovoj smrti brzo je protutnjala tadašnjom Jugoslavijom, jer se radilo o Branku Miljkoviću, princu poezije, koji je u trenutku smrti imao samo 27 godina i ceo život pred sobom.Kako se našao tu?Šta ga je dovelo na to samotno mesto?Da li je digao ruku na sebe ili je možda ubijen?Prateći poslednje tri godine Brankovog života, sa reminiscencijama na njegovo detinjstvo i rane godine, roman se bavi tragičnom sudbinom genijalnog umetnika u večitom sukobu sa svetom. Ovo je istovremeno priča o jednoj državi i njenoj Službi bezbednosti, ali i priča o izuzetnom pojedincu koji poput Prometeja donosi čovečanstvu vatru i svetlost života.Autor bestselera Konstantinovo raskršće i Kainov ožiljak i scenarista kultne serije Senke nad Balkanom u ovom romanu pokušava da odgovori i na ono suštinsko, najvažnije pitanje:Ko je, zaista, bio Branko Miljković? „Većina istorijskih knjiga bavi se ljudima na vrhu. A šta ako je suština ispod toga? Dejan Stojiljković kao malo ko ume da preoblikuje prošlost u sadašnjost, i zato je ovaj roman o najpoznatijem Nišliji, najvećem pesniku bivše Jugoslavije i rodonačelniku Kluba 27, remek-delo srpske književnosti, ali se njime jedna od najvećih misterija ovde ne završava.“ – Veljko Lalić

Prikaži sve...
1,000RSD
forward
forward
Detaljnije

odlično stanje kao na slikama Naslov Na šarkanovom chvoste : básnická zbierka pre deti / Michal Babinka ; [ilustrovala Anna Pixiadesová] Vrsta/sadržaj type of material poezija Jezik slovački Godina 1958 Izdavanje i proizvodnja Petrovec : Kultúra, 1958 (Petrovec : Hlas ĺudu) Ostali autori Pixiadesová, Anna Fizički opis 46 str. : ilustr. ; 20 cm Završio je pedagošku školu, radio je kao učitelj. Bio je pesnik, pisac za decu, književni kritičar, prevodilac, glavni urednik mesečnika „Novi život“, novinar i slobodni umetnik. Debitovao je knjigom za decu Na šarkanovom chvoste (1958) gde je kao preteča primenio tzv. dečiji aspekt. Pisao je i angažovanu poeziju koju je posvetio konkretnim ličnostima i dešavanjima. Njegovi pesnički počeci u zbirci Bezbožné letá (1960) imaju odlike simbolizma, opisi prirode su povezani sa njegovim teskobnim osećanjima, pritom se spajaju sa melanholijom, uspomenama, tugom. U zbirkama Priestory (1961), Rozkoš nenávratov (1964), Pod krokom prsť (1967), Kôrnatenie navrelín (1970), Príchodzí sa nevracajú (1972) kreće ka desubjektivizaciji, apstraktnijim pojmovima i univerzalnim temama. Na srpskom jeziku je objavio zbirku I bi zemlja (1970), za čiji odabir i prevod pesama se pobrinuo Mihal Harpanj. Simbolistički metod je postepeno kombinovao sa motivima nadrealizma, čime njegov tekst postaje razgranatiji. U njegovu poeziju dospevaju biblijski simboli, anititetski nazivi. Postao je preteča egzistencionalnog i nadrealističnog izraza u slovačkoj vojvođanskoj poeziji. Njegovu poeziju je obeležio osećaj asketizma, samoće a lajt motivi su smrt i nestanak. U rukopisu je ostala zbirka Majster, dielo, ty. Osim toga, izdao je i sledeća dela za decu: Abeceda skáče (Kultura, Petrovac 1961. god.), Sto úsmevov a jedna slza (Kultura, Petrovac 1962. god.), V troch tuctoch – pripovetka (Čehoslovački savez u NR Hrvatskoj, Daruvar 1962. god.), Cengáčik na dobré ráno (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1968. god.) i Ako rástol Igorko (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1970. god.). Na slovački jezik je preveo zbirku pripovedaka za decu Jovanke Jorgačević „Sunce za moj kaktus“ (Obzor, Novi Sad 1970. god.). Babinkovo raznovrsno stvaralaštvo, privatna pesnička kao i bogata prevodilačka i novinarska delatnost, svedoče o jednom širokom interesovanju, velikom umetničkom iskustvu i produktivnom produbljivanju vlastitog stvaralaštva. O pesničkom izrazu Mihala Babinke Mihal Harpanj je napisao sledeće: Babinka ne traži nove načine pesničkog izraza. U njegovim pesmama na početku se nalazi slika, koja nije uvek stvarna i jednodimenzionalna. Odatle se na sve strane račvaju izvori reči, koji nisu slučajni. Interesuje ga reč pesme kao fenomen, koji je istovremeno i Lepota i Umetnost, ali ta reč pre svega mora biti Logos, mora biti Život. Ukupna Babinkova poezija je u znaku pronalaženja reči, novih preokreta reči, i zbog toga je ona snažno metaforična. Šta to u sebi sadrži njegova metafora, da li simbol ili neku alegoriju, teško je odrediti. Jedno je sigurno: Babinkova metafora je u bliskoj vezi sa metaforom nadrealizma. Nakon teške bolesti Babinka je preminuo 4. jula 1974. god. u bolnici u Sremskoj Kamenici. Sahranjen je u Novom Sadu a 2007. god. su njegovi posmrtni ostaci preneti na groblje u Padinu. Svake godine se u Padini održavaju književne večeri pod nazivom Babinkovi susreti, u čast sećanja na ličnost i stvaralaštvo Mihala Babinke. simbolizam slovačka avangarda neoavangarda časopis polja tribina mladih novosadska avangarda vovjođanska knjizevnost slovaka u vojvodini vizuelna poezija konkretna ... avangarda casopis polja tribina mladih neoavangarda postmoderna novosadska avangardna scena novi sad savremena slovačka poezija slovacka knjizevnost ... slovacka poezija za decu decja dečija poezija slovaka slovacka knjizevnost ...

Prikaži sve...
1,090RSD
forward
forward
Detaljnije

retko! odlično stanje Naslov Cengáčik na dobré ráno / Michal Babinka ; [ilustroval Ivan Popovič Vrsta/sadržaj type of material poezija Jezik slovački Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Nový Sad : Obzor ; Bratislava : Mladé letá, 1968 (v Báčskom Petrovci : Obzor) Ostali autori Popovič, Ivan Fizički opis 44 str. : ilustr. ; 21 cm Zbirka Edícia Máj Napomene Tiraž 500. Završio je pedagošku školu, radio je kao učitelj. Bio je pesnik, pisac za decu, književni kritičar, prevodilac, glavni urednik mesečnika „Novi život“, novinar i slobodni umetnik. Debitovao je knjigom za decu Na šarkanovom chvoste (1958) gde je kao preteča primenio tzv. dečiji aspekt. Pisao je i angažovanu poeziju koju je posvetio konkretnim ličnostima i dešavanjima. Njegovi pesnički počeci u zbirci Bezbožné letá (1960) imaju odlike simbolizma, opisi prirode su povezani sa njegovim teskobnim osećanjima, pritom se spajaju sa melanholijom, uspomenama, tugom. U zbirkama Priestory (1961), Rozkoš nenávratov (1964), Pod krokom prsť (1967), Kôrnatenie navrelín (1970), Príchodzí sa nevracajú (1972) kreće ka desubjektivizaciji, apstraktnijim pojmovima i univerzalnim temama. Na srpskom jeziku je objavio zbirku I bi zemlja (1970), za čiji odabir i prevod pesama se pobrinuo Mihal Harpanj. Simbolistički metod je postepeno kombinovao sa motivima nadrealizma, čime njegov tekst postaje razgranatiji. U njegovu poeziju dospevaju biblijski simboli, anititetski nazivi. Postao je preteča egzistencionalnog i nadrealističnog izraza u slovačkoj vojvođanskoj poeziji. Njegovu poeziju je obeležio osećaj asketizma, samoće a lajt motivi su smrt i nestanak. U rukopisu je ostala zbirka Majster, dielo, ty. Osim toga, izdao je i sledeća dela za decu: Abeceda skáče (Kultura, Petrovac 1961. god.), Sto úsmevov a jedna slza (Kultura, Petrovac 1962. god.), V troch tuctoch – pripovetka (Čehoslovački savez u NR Hrvatskoj, Daruvar 1962. god.), Cengáčik na dobré ráno (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1968. god.) i Ako rástol Igorko (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1970. god.). Na slovački jezik je preveo zbirku pripovedaka za decu Jovanke Jorgačević „Sunce za moj kaktus“ (Obzor, Novi Sad 1970. god.). Babinkovo raznovrsno stvaralaštvo, privatna pesnička kao i bogata prevodilačka i novinarska delatnost, svedoče o jednom širokom interesovanju, velikom umetničkom iskustvu i produktivnom produbljivanju vlastitog stvaralaštva. O pesničkom izrazu Mihala Babinke Mihal Harpanj je napisao sledeće: Babinka ne traži nove načine pesničkog izraza. U njegovim pesmama na početku se nalazi slika, koja nije uvek stvarna i jednodimenzionalna. Odatle se na sve strane račvaju izvori reči, koji nisu slučajni. Interesuje ga reč pesme kao fenomen, koji je istovremeno i Lepota i Umetnost, ali ta reč pre svega mora biti Logos, mora biti Život. Ukupna Babinkova poezija je u znaku pronalaženja reči, novih preokreta reči, i zbog toga je ona snažno metaforična. Šta to u sebi sadrži njegova metafora, da li simbol ili neku alegoriju, teško je odrediti. Jedno je sigurno: Babinkova metafora je u bliskoj vezi sa metaforom nadrealizma. Nakon teške bolesti Babinka je preminuo 4. jula 1974. god. u bolnici u Sremskoj Kamenici. Sahranjen je u Novom Sadu a 2007. god. su njegovi posmrtni ostaci preneti na groblje u Padinu. Svake godine se u Padini održavaju književne večeri pod nazivom Babinkovi susreti, u čast sećanja na ličnost i stvaralaštvo Mihala Babinke. simbolizam slovačka avangarda neoavangarda časopis polja tribina mladih novosadska avangarda vovjođanska knjizevnost slovaka u vojvodini vizuelna poezija konkretna ... avangarda casopis polja tribina mladih neoavangarda postmoderna novosadska avangardna scena novi sad savremena slovačka poezija slovacka knjizevnost ...

Prikaži sve...
1,290RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Urednik: Grigor Vitez Ilustracije iz originala: Jean Bruller Naslovna strana: Edo Kovacevic Claude Aveline, pseudonim Evgena Avtsinea (19. srpnja 1901. - 4. studenog 1992.), bio je pisac, izdavač, urednik, pjesnik i član francuskog Pokreta otpora. Aveline, koji je rođen u Parizu, u Francuskoj, napisao je brojne knjige i spise tijekom svoje spisateljske karijere. Bio je poznat kao svestrani pisac, pisao je romane, pjesme, scenarije, drame, članke, izreke i još mnogo toga. Biografija Rođen je od židovskih roditelja koji su pobjegli od rasne segregacije kojoj su bili izloženi u Rusiji,[1] preselili su se u Francusku 1891. i postali francuski državljani 1905. Avtsine je studirao u prestižnom Lycée Henri-IV u Parizu, a zatim u školi u Versaillesu u koji su se preselili njegovi roditelji. Godine 1915. dobrovoljno se prijavio kao bolničar u Prvom svjetskom ratu, potom je otišao na koledž u Pariz, ali mu je zdravlje narušeno i morao je prekinuti studij. Od 1918. do 1919. živio je u blizini grada Cannesa u jugoistočnoj Francuskoj, gdje je počeo pisati pod pseudonimom Claude Aveline. Karijera Godine 1919. njegove su pjesme objavljene u časopisima, a upoznao ga je s piscem Anatoleom Franceom, postavši njegov štićenik i blizak prijatelj. Godine 1920. vraća se u Pariz, radi kao urednik umjetničkog časopisa i prihvaća zahtjev da napiše knjigu o Budi pod nazivom `La merveilleuse Légende de Siddhartha Gautama Bouddha`. Godine 1922., u dobi od 21 godine, osnovao je vlastitu izdavačku kuću[2] pod imenom `Chez Claude Aveline éditeur` i kasnije je prozvan `najmlađim izdavačem u Francuskoj`.[3] pa čak i `u svijetu`.[4] Nakon još jednog zdravstvenog incidenta 1923., Aveline je ostao četiri godine u zdravstvenoj klinici u Font-Romeu, gdje je upoznao i sprijateljio se s mladim pacijentom Jeanom Vigom, postavši filmski redatelj. Aveline će kasnije djelovati i kao izvršitelj redateljeve ostavštine i kao zakonski skrbnik Vigove kćeri nakon smrti njegove žene; 1951. Aveline je utemeljio nagradu Prix Jean Vigo koja se dodjeljuje mladim filmskim redateljima. Bio je predsjednik žirija dvadeset i pet godina.[5] Godine 1932. objavio je detektivski roman `La Double Mort de Frédéric Belot` koji je doživio javni uspjeh, a 1936. roman `Le Prisonnier`. Le Prisonniera je Albert Camus naveo kao utjecaj i inspiraciju za svoj uspješan roman L`Étranger.[6][7] Naklonjen lijevoj strani političkog spektra, pridonio je pisanju brojnih komunističkih i antifašističkih časopisa i publikacija, poput Komune i Vendredi.[8] Tijekom nacističke okupacije u Drugom svjetskom ratu Claude Aveline pridružio se francuskom pokretu otpora. Godine 1952. osvojio je Grand Prix Société des gens de lettres i Prix Italia 1955. za svoj kreativni rad u radio dramama. Godine 1956. Aveline je zamolio svoje brojne prijatelje umjetnike da umjetnički ilustriraju, tj. nacrtaju ili naslikaju Portrait de l`Oiseau-Qui-N`Existe-Pas (Portret ptice koja ne postoji), pjesmu koju je napisao 1950. koji je naknadno preveden na 55 jezika.[9] Sastavljena je antologija od 108 portreta umjetnika različitog porijekla i stilova kao što su Henri-Georges Adam, Atlan, Bertholle, Bissiere, Prassinos, Music, Singier, Vieira da Silva i Jacques Villon. Godine 1963. Aveline ga je poklonio Musée National d`Art Moderne u Parizu gdje je bio izložen. Njegova bista, koju je 1967. izradio Ossip Zadkine, bila je posljednja skulptura koju je izradio Zadkine prije smrti.[10] Aveline je napisala «Je suis le dernier Zadkine» (Ja sam posljednji Zadkine) u francuskim novinama Le Figaro, u znak počasti umjetniku.[11] Godine 1974. počeo je pisati memoare. Umro je 1992. u Parizu.

Prikaži sve...
1,490RSD
forward
forward
Detaljnije

Velika, veca i najveca Jerzy Broszkiewicz Mladost, Zagreb, 1977. Ilustracije: Ordan Petlevski Biblioteka Veverica Zanimljiva priča s naslovnice o tri pustolovine koje su se dogodile dvoje simpatične, energične i inteligentne djece - Ice i Bean. Avanture, od kojih je svaka neobičnija od prethodne, otuda i naslov knjige. U prvoj od avantura djeca oslobađaju dječaka iz ruku opasnih otmičara, u drugoj pronalaze putnike i pilote aviona koji se srušio iznad pustinje Sahare, a u trećoj spašavaju cijelu zemaljsku civilizaciju od istrebljenja. u rukama vanzemaljaca. Junaci ovog pustolovno fantastičnog romana također su strojevi koji misle i govore ljudskim glasom: automobil, avion, telefoni, radio. Prvi put objavljen 1961. godine, `Veliki, veći i najveći` prvi je (od osam) Broszkiewiczov roman za djecu i tinejdžere. Napisao ju je za svoju kćer `da ima što čitati`, jer je odlučio da tadašnja ponuda književnosti za djecu i mlade ne sadrži ništa zanimljivo. Doista, knjiga donosi novu kvalitetu ovoj ponudi. Otkida nametljivu didaktičnost, a svoje junake predstavlja kao samostalne mislioce, hrabre, inicijativne, pune fantazije, učinkovito se natječući s odraslima. To je pohvala za aktivan i kreativan – i jednostavno zabavan. Unatoč proteklom nizu godina, ovaj tekst uopće nije ostario – bezvremenski je – kao sva dobra literatura. Može se čak reći da je u današnje vrijeme, kada je atmosfera Narodne Republike Poljske postala još moderna, dobila dodatne vrijednosti. `Big, Bigger and the Biggest` do sada je u Poljskoj doživio preko 20 izdanja. Prevedena je na strane jezike. Dugi niz godina nalazi se na listi školske lektire. Njegova ukupna naklada premašila je milijun primjeraka. Po njoj je 1962. snimljen film u režiji Anne Sokołowske. Ponekad se postavljala i kao kazališna predstava (također izvan Poljske). Za kraj dešifrirajmo imena junaka ovog romana. Ika je umanjenica od Irene – ime spisateljičine kćeri. Groszek je, s druge strane, alter-ego samog Broszkiewicza, kojeg su njegovi prijatelji zvali Broszek. Ovaj par dječjih heroja pojavit će se u jednom od njegovih sljedećih romana (`Dugi kišni tjedan`). Jerzy Broszkiewicz (rođen 6. lipnja 1922. u Lavovu, preminuo 4. listopada 1993. u Krakowu - poljski prozaik, dramatičar, esejist i kolumnist te autor znanstvene fantastike. Godine 1940., nakon završene gimnazije i glazbene škole, upisuje Muzičku akademiju u Lavovu. Tijekom njemačke okupacije Lavova (1941.–1944.) bio je hranitelj ušiju u Institutu za istraživanje tifusa i virusa prof. Rudolf Weigl. 1944. preselio se u Kraków. Godine 1945. napušta studij glazbe i bavi se isključivo književnim radom. Godine 1945.–1947. surađivao je s uredništvom tjednika `Odrowanie` i časopisa `Teatr`. U godinama 1947-1948 bio je suurednik časopisa `Ruch Muzyczny`, a kasnije u godinama 1948-51 bio je urednik mjesečnika `Muzyka` [2]. Dugi niz godina bio je književni ravnatelj Narodnog kazališta u Novoj Huti. Godine 1953. pristupio je Poljskoj ujedinjenoj radničkoj stranci, a iste godine postao je član redakcije Przegląd Kulturalny. Godine 1955. odlikovan je Viteškim križem Reda Polonia Restituta [3] i medaljom 10. obljetnice Narodne Poljske [4]. Stvaranje Njegov književni rad bio je vrlo raznolik. Debitirao je 1945. u tjedniku `Odrowanie` pričom `Monika`. Prvijenac u knjizi bio mu je roman o getu `Čekanje`, za koji je nagrađen nagradom Krakow Land. Druga knjiga je roman o Fryderyku Chopinu `Oblik ljubavi` za koji je dobio Državnu nagradu 2. stupnja, a 1971. godine roman `Dugo i sretno` nagrađen je nagradom CRZZ. Godine 1982. dobio je Državnu nagradu 1. stupnja za životno djelo u književnosti. Autor romana za mlade, napisanih 1960-ih i 1970-ih, od kojih su mnogi znanstveno-fantastični romani. Osim toga, pisao je i drame (napisao je preko 20 kazališnih, televizijskih i radijskih drama), zbirke kolumni, TV i filmske scenarije te publikacije o glazbi. Neke od njegovih drama realizirane su u Europi, Meksiku, Novom Zelandu i SAD-u. Ukupno su Broszkiewiczeva djela prevedena na devetnaest jezika, a ukupna naklada njegovih romana premašila je milijun primjeraka. Pokopan u Aleji Zasłużonych (lokacija: LXIX traka B - 2 - 2) na groblju Rakowice u Krakovu Tvrdi povez, format: 17x21 cm, 226 strana, ilustrovano, latinica. Korice kao na slikama. Unutra odlicna. Nema tragova pisanja. Kompaktna. 26032023 ktj-53

Prikaži sve...
1,125RSD
forward
forward
Detaljnije

Autor - osoba Heris, Tomas Naslov Crveni zmaj / Thomas Harris ; [s engleskoga preveo Vlado Opačić] Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Ljubljana ; Zagreb : Mladinska knjiga, 1991 ([Zagreb] : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis 354 str. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Opačić, Vlado Napomene Prevod dela: Red dragon. Od autora bestselera Kad jaganjci utihnu, roman koji je stvorio Hanibala Lektera i njegovo zaveštanje zla. Najbolji profajler kojeg je FBI imao, Vil Grejam, povukao se nakon što je Hanibal Lekter zatvoren. Međutim, niz jezivih zločina nateraće agenta Kroforda da se ponovo obrati jedinom čoveku koji može da pomogne u istrazi. Seksualna glad, demonsko nasilje, zlokobna logika, to su smrtonosni sastojci ubistvene formule koja gura psihopatu u naručje nezamislive samoobmane. Hvalisavi ubica šalje izazivačka pisma policiji. Namučeno čudovište i samo sklono mučenju nalazi najveće zadovoljstvo u proračunatom ubijanju srećnih porodica i predstavlja se kao – Crveni Zmaj. Da bi ga pronašao, Grejam mora da ga razume. Da bi ga razumeo, Grejamu je ostalo samo jedno mesto na koje može da ode: genijalni zločinački um Hanibala Lektera. Thomas Harris, CRVENI ZMAJ Will Graham ima grozan dar – talent je za gonjenje ljudskih čudovišta. Za svoje karijere u FBI-u uhvatio je dvojicu masovnih ubojica. Sada mora ponovno u lov. Ritualni ubojica izvršio je dva napada, pobivši čitave obitelji u dva grada na jugoistoku Sjedinjenih Država. Graham ga mora naći prije uštapa jer će inače još jedna obitelj umrijeti. Velika sposobnost uživljavanja omogućuje Grahamu – a ponekad ga i primorava – da zločine sagleda i s nekih sablasnijih motrišta. Zbog ove sposobnosti i istražiteljskog iskustva on postaje najvećom prijetnjom zločincu. Ubojica Francis Dolarhyde strašni je promašaj prirode, kojega je djetinjstvo pretvorilo u čudovište. On, međutim, nastoji sam rješavati svoje probleme. Dosad su njegovi napori stajali desetoro ljudi života. On zna da Will Graham dolazi. Namjerava nešto poduzeti. U deprimantnoj utrci s vremenom Graham očajnički traga za Dolarhydeom, stalno svjestan da su on i ubojica na nekoj osnovnoj razini isti. U zastrašujućem smislu ima i pravo. Kao i on, i ubojica je nemilosrdan lovac koji je već krenuo u potragu za Willom Grahamom. Tomas Haris (rođen 11. aprila 1940) američki je pisac, najpoznatiji po seriji romana o Hanibalu Lekteru. Po svim njegovim romanima snimljeni su filmovi, od kojih je najpoznatiji „Kad jaganjci utihnu“, nagrađen sa nekoliko Oskara. Rođen je u Džeksonu, Tenesi, ali se kao dete sa porodicom preselio u gradić Rič u Misisipiju. Godine 1964. diplomirao je engleski jezik na univerzitetu Bejlor u Vejku, Teksas. Za vreme studija radio je kao novinar za lokalne novine. Godine 1968. se preselio u Njujork, gde je bio dopisnik agencije Asošijeted pres. Godine 1974. dao je otkaz i počeo pisati „Crnu nedelju“, svoj prvi roman. O njegovom privatnom životu se malo zna jer izbegava publicitet. Za vreme studija oženio se sa koleginicom Harijet, sa kojom ima ćerku En. Par se razvio 60-ih godina 20. veka. Harisov kolega, književnik Stiven King je izjavio da ako je za druge književnike pisanje ponekad dosadan posao, za Harisa je to kao „pisanje na podu u agoniji frustracija“. Haris je izjavio da je za njega „čin pisanja mučno iskustvo“. Ostao je blizak sa majkom (koja je umrla 2011), sa kojom je održavao česte kontakte i prorađivao pojedine delove romana koji je u tom trenutku pisao. Trenutno živi u južnoj Floridi [3] sa svojim dugogodišnjom pratiljom Pejs Barns, koja radi u izdavačkoj delatnosti i koja je po temperamentu, sasvim suprotna Harisu. Harisov prijatelj i književni agent Morton Dženklou je Harisa opisao kao „dobrog momka, visokog, bradatog i čudesno veselog. Voli kuvanje i ima staromodne manire.“ Književnik Džon Daning je izjavio da je Haris „izuzetno talentovan.“ Bibliografija Crna nedelja (1975) Crveni zmaj (1981) Kad jaganjci utihnu (1988) Hanibal (1999) Hanibal uzdizanje (2006) Cari Mora (2019) MG113 (N)

Prikaži sve...
1,490RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Ordan Petlevski Biblioteka Veverica Zanimljiva priča s naslovnice o tri pustolovine koje su se dogodile dvoje simpatične, energične i inteligentne djece - Ice i Bean. Avanture, od kojih je svaka neobičnija od prethodne, otuda i naslov knjige. U prvoj od avantura djeca oslobađaju dječaka iz ruku opasnih otmičara, u drugoj pronalaze putnike i pilote aviona koji se srušio iznad pustinje Sahare, a u trećoj spašavaju cijelu zemaljsku civilizaciju od istrebljenja. u rukama vanzemaljaca. Junaci ovog pustolovno fantastičnog romana također su strojevi koji misle i govore ljudskim glasom: automobil, avion, telefoni, radio. Prvi put objavljen 1961. godine, `Veliki, veći i najveći` prvi je (od osam) Broszkiewiczov roman za djecu i tinejdžere. Napisao ju je za svoju kćer `da ima što čitati`, jer je odlučio da tadašnja ponuda književnosti za djecu i mlade ne sadrži ništa zanimljivo. Doista, knjiga donosi novu kvalitetu ovoj ponudi. Otkida nametljivu didaktičnost, a svoje junake predstavlja kao samostalne mislioce, hrabre, inicijativne, pune fantazije, učinkovito se natječući s odraslima. To je pohvala za aktivan i kreativan – i jednostavno zabavan. Unatoč proteklom nizu godina, ovaj tekst uopće nije ostario – bezvremenski je – kao sva dobra literatura. Može se čak reći da je u današnje vrijeme, kada je atmosfera Narodne Republike Poljske postala još moderna, dobila dodatne vrijednosti. `Big, Bigger and the Biggest` do sada je u Poljskoj doživio preko 20 izdanja. Prevedena je na strane jezike. Dugi niz godina nalazi se na listi školske lektire. Njegova ukupna naklada premašila je milijun primjeraka. Po njoj je 1962. snimljen film u režiji Anne Sokołowske. Ponekad se postavljala i kao kazališna predstava (također izvan Poljske). Za kraj dešifrirajmo imena junaka ovog romana. Ika je umanjenica od Irene – ime spisateljičine kćeri. Groszek je, s druge strane, alter-ego samog Broszkiewicza, kojeg su njegovi prijatelji zvali Broszek. Ovaj par dječjih heroja pojavit će se u jednom od njegovih sljedećih romana (`Dugi kišni tjedan`). Jerzy Broszkiewicz (rođen 6. lipnja 1922. u Lavovu, preminuo 4. listopada 1993. u Krakowu - poljski prozaik, dramatičar, esejist i kolumnist te autor znanstvene fantastike. Godine 1940., nakon završene gimnazije i glazbene škole, upisuje Muzičku akademiju u Lavovu. Tijekom njemačke okupacije Lavova (1941.–1944.) bio je hranitelj ušiju u Institutu za istraživanje tifusa i virusa prof. Rudolf Weigl. 1944. preselio se u Kraków. Godine 1945. napušta studij glazbe i bavi se isključivo književnim radom. Godine 1945.–1947. surađivao je s uredništvom tjednika `Odrowanie` i časopisa `Teatr`. U godinama 1947-1948 bio je suurednik časopisa `Ruch Muzyczny`, a kasnije u godinama 1948-51 bio je urednik mjesečnika `Muzyka` [2]. Dugi niz godina bio je književni ravnatelj Narodnog kazališta u Novoj Huti. Godine 1953. pristupio je Poljskoj ujedinjenoj radničkoj stranci, a iste godine postao je član redakcije Przegląd Kulturalny. Godine 1955. odlikovan je Viteškim križem Reda Polonia Restituta [3] i medaljom 10. obljetnice Narodne Poljske [4]. Stvaranje Njegov književni rad bio je vrlo raznolik. Debitirao je 1945. u tjedniku `Odrowanie` pričom `Monika`. Prvijenac u knjizi bio mu je roman o getu `Čekanje`, za koji je nagrađen nagradom Krakow Land. Druga knjiga je roman o Fryderyku Chopinu `Oblik ljubavi` za koji je dobio Državnu nagradu 2. stupnja, a 1971. godine roman `Dugo i sretno` nagrađen je nagradom CRZZ. Godine 1982. dobio je Državnu nagradu 1. stupnja za životno djelo u književnosti. Autor romana za mlade, napisanih 1960-ih i 1970-ih, od kojih su mnogi znanstveno-fantastični romani. Osim toga, pisao je i drame (napisao je preko 20 kazališnih, televizijskih i radijskih drama), zbirke kolumni, TV i filmske scenarije te publikacije o glazbi. Neke od njegovih drama realizirane su u Europi, Meksiku, Novom Zelandu i SAD-u. Ukupno su Broszkiewiczeva djela prevedena na devetnaest jezika, a ukupna naklada njegovih romana premašila je milijun primjeraka. Pokopan u Aleji Zasłużonych (lokacija: LXIX traka B - 2 - 2) na groblju Rakowice u Krakovu

Prikaži sve...
1,490RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bajke Ilustracije: Biserka Baratic Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 — Beograd, 11. februar 1993) bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Mihailo je bio sin Dimitrija i Nerandže Maksimović, Nerandža-Nera je bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca.[1] Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova.[2] Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.[3] Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti,[3] a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović.[3] Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa. Književna dela Nagrada za pisca godine Spomenik pesnicima sa likom Desanke Maksimović u Valjevu Grob Desanke Maksimović u Brankovini Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao”. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje”, „Strepnja”, „Prolećna pesma”, „Opomena”, „Na buri”, „Tražim pomilovanje” i „Pokošena livada”.[4] Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka”[5] — pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu.[6] Pesma je objavljena tek posle rata. Zbog jedne od njenih rodoljubiih pesma, neobjavljena pesma „U ropstvu”, bila je i zatvarana.[7] Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Paukova ljuljaška (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Ko je veći, pesme (1955) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Šumska ljuljaška, pesme (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Čudo u polju, pesme (1961) Medvedova ženidba, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Sunčevi podanici, pesme (1962) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Bela vrana, pesme (1964) Ose mađioničari, pesme (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Zlatni leptir (1967) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Slavuj na grobu (haiku pesme, 1990) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992) Poezija Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima.[3] Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje. U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije. Priznanja Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973), nagrada „Mlado pokoljenje” (1959). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva. Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja” na konkursu časopisa „Misao”. Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola”, kako ju je narod tokom vremena prozvao. Godine 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac” makedonskih Večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom.[8] Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje za celokupan životni rad. Maja 1968. odlikovana je Ordenom Republike sa zlatnim vencem.[9] U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27. oktobra 1990. godine.[10] Pesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom. Dana 12. februara 1993. Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović”. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije.[11] Zadužbina je osnovana 19. marta 1993. Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka”. Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini[12] Dana 23. avgusta 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku.[13] U selu Bogoštica kod Krupnja 2013. godine otvoren je Dom srpske poezije „Desanka Maskimović” u sastavu novoizgrađenog Manastira Svete Trojeručice Hilandarske.

Prikaži sve...
1,490RSD
forward
forward
Detaljnije

Biblioteka Vjeverica Prvo izdanje, ilustracije Ordan Petlevski. Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Vitez, Grigor, 1911-1966 = Vitez, Grigor, 1911-1966 Naslov Igra se nastavlja / Grigor Vitez ; [ilustrirao Ordan Petlevski] Vrsta građe poezija Ciljna grupa školski, 9-14 godina (P) Jezik hrvatski Godina 1967 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1967 Fizički opis 107 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Petlevski, Ordan Zbirka ǂBiblioteka ǂVjeverica Napomene Bilješka o piscu: str. 103 Grigor Vitez, pravim imenom Grigorije Vitez, (Kosovac kraj Okučana, 15. veljače 1911. – Zagreb, 23. studenoga 1966), bio je hrvatski i srpski pjesnik, dječji pisac i prevoditelj. Smatra se začetnikom moderne hrvatske književnosti za djecu. Autor je brojnih pjesama i priča namijenjenima djeci, te je autor i mnogobrojnih članaka u časopisima. Djeca se kroz svoje školovanje mogu često susresti s djelima Grigora Viteza jer se ona često nalaze u školskim čitankama.[10][11] Grigor Vitez dobitnik je Zlatne ptice, posebnog priznanja za vrhunska dostignuća u književnosti za djecu. Grigor Vitez rodio se 15. veljače 1911. godine pod imenom Grigorije u obitelji srpskoga podrijetla, kao dijete Ane i Teodora Viteza. O svojem je obiteljskom podrijetlu pisao u knjizi Ahmeta Hromadžića „Dječji pisci o sebi“. Majka Grigora Viteza prezivala se Milosavljević, a njezini su preci došli u Slavoniju iz Bosne krajem 17. stoljeća. S očeve strane preci su došli iz sjeverne Dalmacije, iz Ravnih kotara ili Bukovice, a nosili su prezime Alavanja. Jedan od Alavanja koji je došao u okučanski kraj od Marije Terezije dobio je počasni naslov viteza, i to je kasnije uzeto kao prezime. Djetinjstvo, obrazovanje i posao učitelja Odrastao je u tipičnom slavonskom multietničkom selu. Njegova obitelj bila je mnogočlana i bavili su se zemljoradnjom. Imao je dva starija brata (Joco i Savo) i jednog mlađeg (Pero). Bez oca je ostao kao predškolarac, pred početak Prvog svjetskog rata. Osnovnu školu završio je u Okučanima, a gimnaziju u Novoj Gradiški. Prve dvije pjesme napisao je kao maturant. Krajem 20-ih godina 20. stoljeća, upisao je učiteljsku školu u Pakracu, nakon koje je stekao zvanje učitelja. Prvo radno mjesto kao učitelj imao je u selu Slobodna Vlast pokraj Đakova, nakon čega dobiva premještaj u Voćin, gdje upoznaje svoju suprugu Elizabetu Perlik, te se tu i vjenčavaju. Drugi svjetski rat i razdoblje do smrti Početkom Drugog svjetskog rata, dobiva premještaj u Gornji Vakuf, a nakon toga u Golince pokraj Donjeg Miholjca. Nedugo zatim, pridružuje se partizanima, kojima je vodio učiteljske tečajeve, kako bi bili educirani nakon rata predavati u školama. Poslije rata radio je u Ministarstvu prosvjete u Zagrebu, te kao urednik u izdavačkoj kući Mladost. Godine 1957. pokreće knjižnicu „Vjeverica“, u okviru koje je objavljeno oko 500 naslova za djecu. Tijekom 50-ih godina 20. stoljeća bio je tajnik Društva književnika Hrvatske. 60-ih godina 20. stoljeća zdravstveno stanje mu se naglo pogoršalo. Kralježnica mu je bila nepovratno oštećena. I pokraj toga, stvarao je prikovan za krevet. Umro je 23. studenoga 1966. godine, a pokopan je u rodnom Kosovcu. Stvaralaštvo Pisao je poeziju za djecu i odrasle (Sto vukova, Kad bi drveće hodalo, Gdje priče rastu), a prevodio je s ruskog, francuskog i slovenskog jezika. Njegovom poezijom dominiraju jednostavne i neposredne lirske slike u tradiciji poetskog izraza Dobriše Cesarića. Stihovi skladni i muzikalni, a svojim je pjesmama zbog aktualnosti i duhovitih poanti osvojio široki krug čitatelja. Objavio je nekoliko poetskih zbirki među kojima se ističu: Pjesme, Naoružane ruže, Povjerenje života i Kao lišće i trava. Njegove pjesme prevođene su na gotovo sve europske jezike. Neke od njegovih knjiga ilustrirao je poznati hrvatski ilustrator Ivan Antolčić. Postoji Nagrada „Grigor Vitez“ koja se od 1967. godine dodjeljuje piscu i ilustratoru najbolje knjige za djecu u godišnjoj produkciji. Djela San boraca u zoru, Nakl. Navod Hrvatske, Zagreb, 1948. Pjesme, Zora Državno izdavačko poduzeće Hrvatske, Zagreb, 1950. Naoružane ruže, Kultura, Zagreb, 1955. Vesele zamke, Mladost, Zagreb, 1955. Prepelica, Prosvjeta, Zagreb, 1956. Lirika o Slavoniji, urednik, Slavonija danas, Osijek, 1956. Povjerenje životu, Narodna prosvjeta, Sarajevo, 1957. Sto vukova, i druge pjesme za djecu, „Svjetlost“, Sarajevo, 1957. (1987; 1990) Perzijske bajke, Mladost, Zagreb, 1958. Kad bi drveće hodalo, Mladost, Zagreb, 1959. (1990; Mozaik knjiga, 2015) Kao lišće i trava: pjesme, Matica hrvatska, Zagreb, 1960. Maksimir, Mladost, Zagreb, 1960. Iza brda plava: izbor pjesama za djecu, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Hvatajte lopova, „Svjetlost“, Sarajevo, 1964. Gdje priče rastu, Mladost, Zagreb, 1965. (1978) Zekina kuća, Mladost, Zagreb, 1965. Nevidljive ptice, Mozaik knjiga, 2002. MG61 (N)

Prikaži sve...
1,290RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Djuro Seder Luise, devetogodišnjakinja i prilično drska, mora provesti ljeto daleko od Beča u kući za odmor. Tamo se začudi kad upozna dobru Lotte iz Münchena: Zato što izgleda baš kao ona! Djevojke odlučuju doći do dna tajne njihove sličnosti i bez daljnjeg mijenjati uloge: Luise se vraća u München kao Lotte, Lotte u Beč kao Luise. Imaju pametan plan u svojoj prtljazi. Emil Erih Kestner (Drezden, 23. februar 1899 - Minhen, 29. jul 1974) je bio nemački autor, pesnik, scenarista i satiričar[1], poznat pre svega po svojim šaljivim, društveno oštrim pesmama i po knjigama za decu, uključujući Emila i detektive. Međunarodnu nagradu Hans Kristijan Andersen dobio je 1960. godine za autobiografiju Als ich ein kleiner Junge war (When I Was a Little Boy). Četiri puta je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Drezden 1899 - 1919 Rodno mesto - spomen ploča Kastner je rođen u Drezdenu, u Saksoniji, a odrastao je u ulici Königsbrücker Straße. U blizini je naknadno otvoren muzej Erih Kastner u vili Augustin koja je pripadala Kastnerovom ujaku Franzu Augustinu. [4] Kastnerov otac, Emil Rikard Kastner, bio je majstor sedlar. [5] Njegova majka, Ida Amalia (rođena Augustin), bila je sluškinja, ali u tridesetim godinama se školovala za frizera kako bi dopunjavala prihode svog supruga. Kastner je imao posebno blizak odnos sa majkom. Kada je živeo u Lajpcigu i Berlinu, gotovo svakodnevno joj je pisao prilično intimna pisma i razglednice, a prepotentne majke redovno se pojavljuju u njegovim spisima. Govorilo se da je otac Eriha Kastnera bio porodični jevrejski lekar Emil Cimerman (1864 - 1953.), ali ove glasine nikada nisu potkrepljene. [6] Kastner je o svom detinjstvu pisao u svojoj autobiografiji Als ich ein kleiner Junge war 1957, (Kad sam bio mali dečak). Prema Kastneru, on nije patio od toga što je bio jedinac, imao je mnogo prijatelja i nije bio usamljen. Kastner je 1913. godine išao u učiteljsku školu u Drezdenu. Međutim, odustao je 1916. malo pre polaganja ispita koji bi ga kvalifikovali za predavanje u državnim školama. Pozvan je u Kraljevsku saksonsku vojsku 1917. godine i bio je obučavan u teškoj artiljerijskoj jedinici u Drezdenu. Kastner nije poslat na front, ali brutalnost vojne obuke koju je prošao i smrt savremenika koje je doživeo snažno su uticali na njegov kasniji antimilitarizam. Nemilosrdno bušenje kojem je podvrgnut njegov narednik sa bušilicom takođe je izazvalo doživotno stanje srca. Kastner to prikazuje u svojoj pesmi Narednik Vaurich. Po završetku rata, Kastner se vratio u školu i položio Abitur ispit sa odlikovanjem, stičući stipendiju od grada Drezdena. Lajpcig 1919 - 1927 U jesen 1919, Kastner se upisao na Univerzitet u Lajpcigu da studira istoriju, filozofiju, germanistiku i pozorište. Studije su ga odvele u Rostok i Berlin, a 1925. je doktorirao na tezi o Fridrihu Velikom i nemačkoj književnosti. Studije je platio radeći kao novinar i kritičar u novinama Neue Leipziger Zeitung. Međutim, njegove sve kritičnije kritike i „neozbiljna“ objava njegove erotske pesme `Abendlied des Kammervirtuosen` (Večernja pesma komornog virtuoza) sa ilustracijama Eriha Osera doveli su do njegove smene 1927. godine. Iste godine se preselio u Berlin, iako je nastavio da piše za Neue Leipziger Zeitung pod pseudonimom „Berthold Burger“ (Bert Citizen) kao slobodni dopisnik. Kasner je kasnije koristio nekoliko drugih pseudonima, uključujući `Melkjor Kurc` (Melchior Kurtz), `Piter Flint` (Peter Flint), i `Robert Nojner` (Robert Neuner).[3] Berlin 1927 - 1933 Kastnerove godine u Berlinu, od 1927. do kraja Vajmarske republike 1933, bile su mu najproduktivnije. Objavljivao je pesme, novinske kolumne, članke i kritike u mnogim važnim berlinskim časopisima. Redovno je pisao u dnevnim listovima kao što su Berliner Tageblatt i Vossische Zeitung, kao i u Die Weltbühne. Hans Sarkowicz i Franz Josef Görtz, urednici njegovih kompletnih dela (1998), navode preko 350 članaka napisanih između 1923. i 1933. godine, ali on je morao napisati i više, jer se zna da su mnogi tekstovi izgubljeni kada je Kastnerov stan izgoreo tokom bombardovanje u februaru 1944. Kastner je objavio svoju prvu knjigu pesama, Herz auf Taille 1928. godine, a do 1933. godine objavio je još tri zbirke. Njegov His Gebrauchslyrik (Tekst za svakodnevnu upotrebu) učinio ga je jednom od vodećih figura pokreta Nova stvarnost, koji se usredsredio na upotrebu trezvenog, udaljenog i objektivnog stila za zasićenje savremenog društva. U jesen 1928. objavio je svoju najpoznatiju knjigu za decu Emil i detektivi, koju je ilustrovao Valter Trier. Vlasnica izdavačke kuće Weltbühne, Edit Jakobsen, predložila je Kestneru da napiše detektivsku priču. Knjiga je prodata u dva miliona primeraka samo u Nemačkoj i od tada je prevedena na 59 jezika. Roman je bio neobičan po tome što je, za razliku od većine dečje književnosti tog perioda, smešten u savremeni Berlin, a ne u svet bajki. Kastner se takođe uzdržao od otvorenog moraliziranja, puštajući da postupci likova govore sami za sebe.[1] Njegov nastavak, Emil und die Drei Zwillinge (Emil i tri blizanca) objavljen 1933. godine, odvija se na obalama Baltika. Knjige o Emilu su uticate na stvaranje drugih knjiga u ponžanru literature o dečijim detektivima. Emil i detektivi adaptiran je za scenu pet puta, od čega je tri puta u Nemačkoj i po jednom u Velikoj Britaniji i Americi.[3] Kastner je ovaj uspeh nastavio sa još Pünktchen und Anton (1931) i Das fliegende Klassenzimmer (1933). Ilustracije Valtera Triera značajno su doprinele ogromnoj popularnosti knjiga. Das fliegende Klassenzimmer (Leteći razred) je nekoliko puta prilagođen za scenu: 1954, 1973. i 2003. godine.[3] Godine 1932. Kastner je napisao Der 35. Mai (35. maj), koja je smeštena u fantastičnu zemlju u koju se ulazi kroz garderobu i uključuje futurističke karakteristike poput mobilnih telefona. Filmska verzija Gerharda Lamprechta Emila i detektivia (1931) postigla je veliki uspeh. Kastner je, međutim, bio nezadovoljan scenarijem, a to ga je dovelo do toga da postane scenarista za filmske studije Babelsberg. Kastnerov jedini roman za odrasle Fabian, objavljen je 1931. godine. Kastner je u njega uključio brze rezove i montaže, u pokušaju da oponaša filmski stil. Fabian, nezaposleni književni stručnjak, doživljava užurbano brz tempo kao i propast Vajmarske Republike . Od 1927. do 1931. godine, Kastner je živeo u ulici Prager Straße 17 (danas blizu br. 12) u Berlinu u Vilmerzdorfu, a nakon toga, do februara 1945. godine, u ulici Roscherstraßee 16 u Berlinu - Šarlotenburg. Berlin 1933 - 1945 Kastner je bio pacifista i pisao je za decu zbog svoje vere u regenerativne moći mladosti. Bio je protivnik nacističkog režima i bio je jedan od potpisnika Hitnog poziva na jedinstvo. Međutim, za razliku od mnogih drugih autora koji kritikuju diktaturu, Kastner nije otišao u egzil. Nakon dolaska nacista na vlast, posetio je Merano i Švajcarsku i sastao se sa prognanim piscima, ali ipak se vratio u Berlin, tvrdeći da će tamo moći bolje da beleži događaje. Verovatno je i on želeo da izbegne napuštanje majke. Njegov `Neophodan odgovor na suvišna pitanja` (Notwendige Antwort auf überflüssige Fragen) u Kurz und Bündig objašnjava Kastnerov stav: `Ја сам Немац из Дрездена у Саксонији Отаџбина ме не пушта Ја сам попут дрвета које је узгојено у Немачкој Вероватно ће и тамо увенути.` Gestapo je nekoliko puta ispitivao Kastnera, nacionalna unija pisaca ga je proterala, a nacisti su spaljivali njegove knjige kao „suprotne nemačkom duhu“ tokom spaljivanja knjiga 10. maja 1933, na podsticaj Jozefa Gebelsa. Kastner je lično prisustvovao događaju i kasnije o njemu pisao. Odbijeno mu je članstvo u novoj uniji nacionalnih pisaca pod kontrolom nacista, Reichsverband deutscher Schriftsteller (RDS), zbog onoga što su njeni zvaničnici nazivali „kulturno boljševičkim stavom u svojim delima pre 1933.“ Tokom Trećeg rajha, Kastner je objavio apolitične romane poput Drei Männer im Schnee (Tri čoveka u snegu) 1934. godine u Švajcarskoj. 1942. dobio je posebno izuzeće za pisanje scenarija za film Münchhausen, koristeći pseudonim Berthold Burger. Film je bio prestižni projekat Ufa studija za proslavu dvadeset i pete godišnjice njegovog osnivanja, preduzeća koje je podržao Gebels. 1944. godine Kastnerov dom u Berlinu uništen je tokom bombardiranja. Početkom 1945. godine, on i drugi pretvarali su se da moraju putovati u seosku zajednicu Mayrhofen u Tirolu radi snimanja lokacije za (nepostojeći) film Das falsche Gesicht (Pogrešno lice). Stvarna svrha putovanja bila je izbegavanje konačnog sovjetskog napada na Berlin. Kastner je takođe dobio upozorenje da su SS planirali da ubiju njega i druge nacističke protivnike pre dolaska Sovjeta. [7] Bio je u Mayrhofen-u kada se rat završio. O ovom periodu pisao je u dnevniku objavljenom 1961. godine pod naslovom Notabene 45. Drugo izdanje, bliže Kastnerovim originalnim beleškama, objavljeno je 2006. godine pod naslovom Das Blaue Buch (Plava knjiga). Kestner i bombardovanje Drezdena U svom dnevniku za 1945. godinu, objavljenom mnogo godina kasnije, Kastner opisuje svoj šok dolaskom u Drezden ubrzo nakon bombardovanja Drezdena u Drugom svetskom ratu u februaru 1945. godine i pronalazeći grad kao gomilu ruševina u kojima nije mogao prepoznati nijednu ulicu ili znamenitosti među kojima je proveo detinjstvo i mladost. Njegova autobiografija Als ich ein kleiner Junge war započinje jadikovkom za Drezdenom (citirano prema engleskom prevodu, When I Was a Little Boy): `Рођен сам у најлепшем граду на свету. Чак и ако је твој отац, дете, био најбогатији човек на свету, не би могао да те одведе да га видиш, јер оно више не постоји. . . . За хиљаду година изграђена је њена лепота, за једну ноћ је потпуно уништена`. Minhen 1945 - 1974 Po završetku rata, Kastner se preselio u Minhen, gde je postao urednik kulturne rubrike za Neue Zeitung i izdavač Pinguin-a, časopisa za decu i mlade. Takođe je bio aktivan u književnim kabareima, u produkcijama u Schaubude (1945–1948) i Die kleine Freiheit (posle 1951), kao i na radiju. Tokom ovog vremena napisao je brojne skečeve, pesme, audio predstave, govore i eseje o nacionalsocijalizmu, ratnim godinama i surovoj stvarnosti života u posleratnoj Nemačkoj. Među njima su najzapaženija Marschlied 1945 (Marš 1945) i Deutsches Ringelspiel. Takođe je nastavio da piše knjige za decu, uključujući Die Konferenz der Tiere (Konferencija o životinjama), pacifistička satira u kojoj se svetske životinje udružuju kako bi uspešno naterale ljude da se razoružaju i sklope mir. Od ove slikovnice napravljen je animirani film autora Kurta Linda. Kastner je takođe obnovio saradnju sa Edmundom Nikom kojeg je upoznao u Lajpcigu 1929. godine, kada je Nik, tadašnji šef muzičkog odseka na Radio Silesia, napisao muziku za Kastnerovu radio predstavu Leben in dieser Zeit. Nik, sada muzički direktor u Schaubude, uglazbio je više od 60 Kastnerovih pesama. Kastnerov optimizam u neposrednoj posleratnoj eri ustupio je mesto rezignaciji, jer su Nemci na Zapadu pokušali da normalizuju svoj život nakon ekonomskih reformi ranih 1950-ih i posledičnog „ekonomskog čuda“ (Wirtschaftswunder). Dodatno se razočarao kad je kancelar Konrad Adenauer remilitarizovao Zapadnu Nemačku, učinio je članicom NATO- a i preusmerio je u mogući vojni sukob sa Varšavskim paktom. Kastner je ostao pacifista i govorio je u antimilitarističkom (Ostermarsch) demonstracijama protiv stacioniranja nuklearnog oružja u Zapadnoj Nemačkoj. Kasnije je takođe zauzeo stav protiv rata u Vijetnamu. Kastner je počeo sve manje da objavljuje, delom i zbog sve većeg alkoholizma. Nije se pridružio nijednom od posleratnih književnih pokreta u Zapadnoj Nemačkoj, a pedesetih i šezdesetih godina 20. veka postao je doživljavan uglavnom kao autor knjiga za decu. Njegov roman Fabian adaptiran je u film 1980. godine, kao i nekoliko knjiga njegovih nastavaka. Najpopularnije od ovih adaptacija bile su dve američke verzije Zamka za roditelje, napravljene 1961. i 1998, a zasnovane na njegovom romanu Das doppelte Lottchen (Loti i Lisa). Kastner je 1960. godine dobio nagradu Hans Kristijan Andersen za Als ich ein kleiner Junge war, njegovu autobiografiju. Engleski prevod Florence i Isabel McHugh, objavljen kao When I Was a Little Boy 1959. godine, osvojio je američki nagradu `Luis Kerol` 1961. godine. Erih Kastner (levo) u Engleska bašta, Minhen, 1968 Kastner je dobio još nekoliko nagrada, uključujući Nemačku filmsku nagradu za najbolji scenario za nemačku filmsku verziju Das doppelte Lottchen1951, književnu nagradu grada Minhena 1956, i nagradu Georg Bihner 1957. Vlada Zapadne Nemačke nagradila je Kastnera svojim redom za zasluge, Bundesverdienstkreuz-om (Savezni krst za zasluge), 1959. godine. Godine 1968. dobio je `Lessing-Ring` zajedno sa književnom nagradom nemačkog masonskog reda. Kastner je 1951. izabran za predsednika PEN centra zapadne Nemačke i na toj funkciji je ostao do 1961. godine. 1965. postao je emeritus predsednik. Takođe je imao ključnu ulogu u osnivanju Međunarodne dečje biblioteke (Internationale Jugendbibliothek), u Minhenu. 1953. bio je osnivač (IBBY - International Board on Books for Young People) Međunarodnog odbora za knjige za mlade.[3] Kastner se nikada nije oženio. Poslednje dve knjige za decu Der kleine Mann i Der kleine Mann und die kleine Miss napisao je za svog sina Tomasa Kastnera, rođenog 1957. godine. Kastner je često čitao iz svojih dela. Dvadesetih godina 20. veka snimio je neke od svojih pesama socijalne kritike, a u nekim filmovima prema njegovim knjigama nastupio je kao pripovedač, kao i za prvu audio produkciju Pünktchen und Anton. Ostali snimci za `Deutsche Grammophon` uključuju pesme, epigrame i njegovu verziju narodne priče Til Ojlenšpigel. Čitao je i u pozorištima, poput Pozorišta Kivije u Minhenu, i za radio, za koji je čitao Als ich ein kleiner Junge war i druga dela. Kastner je umro od raka jednjaka 29. jula 1974. u bolnici Neuperlach u Minhenu. Sahranjen je na groblju Svetog Đorđa u minhenskom okrugu Bogenhausen. Ubrzo nakon njegove smrti, Bavarska akademija umetnosti osnovala je književnu nagradu u njegovo ime. Po njemu je nazvan asteroid 12318 Kastner. [8] Bibliografija Spisak njegovih dela pod nemačkim naslovima, poređani prema datumima objavljivanja u Nemačkoj: Weihnachtslied, chemisch gereinigt, 1927. Herz auf Taille, 1928. Emil und die Detektive, 1929. (Emil i detektivi) Lärm im Spiegel, 1929. Ein Mann gibt Auskunft, 1930. Pünktchen und Anton 1931. (Tonček i Točkica) Der 35. Ma, 1931. (35. maj, ili Konradova vožnja do južnih mora) Fabian. Die Geschichte eines Moralisten, 1932. (Fabian, Priča o moralisti) Gesang zwischen den Stühlen, 1932. Emil und die Drei Zwillinge 1933. (Emil i tri blizanca) Das fliegende Klassenzimmer, 1933. (Leteći razred) Drei Männer im Schnee, 1934. (Tri čoveka u snegu) Die verschwundene Miniatur, 1935. (Nestala minijatura) Doktor Erich Kästners Lyrische Hausapotheke, 1936. (Sanduk za lirsku medicinu doktora Eriha Kastnera) Georg und die Zwischenfälle, (zvani Der kleine Grenzverkehr), 1938. (Salcburška komedija) Das doppelte Lottchenn, 1949. (Bliznakinje ili Dvostruka Loti) Die Konferenz der Tiere, 1949. (Kongres životinja) Die 13 Monate, 1955. Als ich ein kleiner Junge war, 1957. (Kad sam bio mali dečak) Das Schwein beim Friseur, 1963. Der kleine Mann, 1963. (Mali čovek) Der kleine Mann und die kleine Miss, 1967. (Mali čovek i mala gospođica) Mein Onkel Franz, 1969. Silvia List (urednik): Das große Erich Kästner Buch, sa uvodom Hermana Kestena, 2002.

Prikaži sve...
1,290RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: W. Trier Naslovna Raul Goldoni Emil Erih Kestner (Drezden, 23. februar 1899 - Minhen, 29. jul 1974) je bio nemački autor, pesnik, scenarista i satiričar[1], poznat pre svega po svojim šaljivim, društveno oštrim pesmama i po knjigama za decu, uključujući Emila i detektive. Međunarodnu nagradu Hans Kristijan Andersen dobio je 1960. godine za autobiografiju Als ich ein kleiner Junge war (When I Was a Little Boy). Četiri puta je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Drezden 1899 - 1919 Rodno mesto - spomen ploča Kastner je rođen u Drezdenu, u Saksoniji, a odrastao je u ulici Königsbrücker Straße. U blizini je naknadno otvoren muzej Erih Kastner u vili Augustin koja je pripadala Kastnerovom ujaku Franzu Augustinu. [4] Kastnerov otac, Emil Rikard Kastner, bio je majstor sedlar. [5] Njegova majka, Ida Amalia (rođena Augustin), bila je sluškinja, ali u tridesetim godinama se školovala za frizera kako bi dopunjavala prihode svog supruga. Kastner je imao posebno blizak odnos sa majkom. Kada je živeo u Lajpcigu i Berlinu, gotovo svakodnevno joj je pisao prilično intimna pisma i razglednice, a prepotentne majke redovno se pojavljuju u njegovim spisima. Govorilo se da je otac Eriha Kastnera bio porodični jevrejski lekar Emil Cimerman (1864 - 1953.), ali ove glasine nikada nisu potkrepljene. [6] Kastner je o svom detinjstvu pisao u svojoj autobiografiji Als ich ein kleiner Junge war 1957, (Kad sam bio mali dečak). Prema Kastneru, on nije patio od toga što je bio jedinac, imao je mnogo prijatelja i nije bio usamljen. Kastner je 1913. godine išao u učiteljsku školu u Drezdenu. Međutim, odustao je 1916. malo pre polaganja ispita koji bi ga kvalifikovali za predavanje u državnim školama. Pozvan je u Kraljevsku saksonsku vojsku 1917. godine i bio je obučavan u teškoj artiljerijskoj jedinici u Drezdenu. Kastner nije poslat na front, ali brutalnost vojne obuke koju je prošao i smrt savremenika koje je doživeo snažno su uticali na njegov kasniji antimilitarizam. Nemilosrdno bušenje kojem je podvrgnut njegov narednik sa bušilicom takođe je izazvalo doživotno stanje srca. Kastner to prikazuje u svojoj pesmi Narednik Vaurich. Po završetku rata, Kastner se vratio u školu i položio Abitur ispit sa odlikovanjem, stičući stipendiju od grada Drezdena. Lajpcig 1919 - 1927 U jesen 1919, Kastner se upisao na Univerzitet u Lajpcigu da studira istoriju, filozofiju, germanistiku i pozorište. Studije su ga odvele u Rostok i Berlin, a 1925. je doktorirao na tezi o Fridrihu Velikom i nemačkoj književnosti. Studije je platio radeći kao novinar i kritičar u novinama Neue Leipziger Zeitung. Međutim, njegove sve kritičnije kritike i „neozbiljna“ objava njegove erotske pesme `Abendlied des Kammervirtuosen` (Večernja pesma komornog virtuoza) sa ilustracijama Eriha Osera doveli su do njegove smene 1927. godine. Iste godine se preselio u Berlin, iako je nastavio da piše za Neue Leipziger Zeitung pod pseudonimom „Berthold Burger“ (Bert Citizen) kao slobodni dopisnik. Kasner je kasnije koristio nekoliko drugih pseudonima, uključujući `Melkjor Kurc` (Melchior Kurtz), `Piter Flint` (Peter Flint), i `Robert Nojner` (Robert Neuner).[3] Berlin 1927 - 1933 Kastnerove godine u Berlinu, od 1927. do kraja Vajmarske republike 1933, bile su mu najproduktivnije. Objavljivao je pesme, novinske kolumne, članke i kritike u mnogim važnim berlinskim časopisima. Redovno je pisao u dnevnim listovima kao što su Berliner Tageblatt i Vossische Zeitung, kao i u Die Weltbühne. Hans Sarkowicz i Franz Josef Görtz, urednici njegovih kompletnih dela (1998), navode preko 350 članaka napisanih između 1923. i 1933. godine, ali on je morao napisati i više, jer se zna da su mnogi tekstovi izgubljeni kada je Kastnerov stan izgoreo tokom bombardovanje u februaru 1944. Kastner je objavio svoju prvu knjigu pesama, Herz auf Taille 1928. godine, a do 1933. godine objavio je još tri zbirke. Njegov His Gebrauchslyrik (Tekst za svakodnevnu upotrebu) učinio ga je jednom od vodećih figura pokreta Nova stvarnost, koji se usredsredio na upotrebu trezvenog, udaljenog i objektivnog stila za zasićenje savremenog društva. U jesen 1928. objavio je svoju najpoznatiju knjigu za decu Emil i detektivi, koju je ilustrovao Valter Trier. Vlasnica izdavačke kuće Weltbühne, Edit Jakobsen, predložila je Kestneru da napiše detektivsku priču. Knjiga je prodata u dva miliona primeraka samo u Nemačkoj i od tada je prevedena na 59 jezika. Roman je bio neobičan po tome što je, za razliku od većine dečje književnosti tog perioda, smešten u savremeni Berlin, a ne u svet bajki. Kastner se takođe uzdržao od otvorenog moraliziranja, puštajući da postupci likova govore sami za sebe.[1] Njegov nastavak, Emil und die Drei Zwillinge (Emil i tri blizanca) objavljen 1933. godine, odvija se na obalama Baltika. Knjige o Emilu su uticate na stvaranje drugih knjiga u ponžanru literature o dečijim detektivima. Emil i detektivi adaptiran je za scenu pet puta, od čega je tri puta u Nemačkoj i po jednom u Velikoj Britaniji i Americi.[3] Kastner je ovaj uspeh nastavio sa još Pünktchen und Anton (1931) i Das fliegende Klassenzimmer (1933). Ilustracije Valtera Triera značajno su doprinele ogromnoj popularnosti knjiga. Das fliegende Klassenzimmer (Leteći razred) je nekoliko puta prilagođen za scenu: 1954, 1973. i 2003. godine.[3] Godine 1932. Kastner je napisao Der 35. Mai (35. maj), koja je smeštena u fantastičnu zemlju u koju se ulazi kroz garderobu i uključuje futurističke karakteristike poput mobilnih telefona. Filmska verzija Gerharda Lamprechta Emila i detektivia (1931) postigla je veliki uspeh. Kastner je, međutim, bio nezadovoljan scenarijem, a to ga je dovelo do toga da postane scenarista za filmske studije Babelsberg. Kastnerov jedini roman za odrasle Fabian, objavljen je 1931. godine. Kastner je u njega uključio brze rezove i montaže, u pokušaju da oponaša filmski stil. Fabian, nezaposleni književni stručnjak, doživljava užurbano brz tempo kao i propast Vajmarske Republike . Od 1927. do 1931. godine, Kastner je živeo u ulici Prager Straße 17 (danas blizu br. 12) u Berlinu u Vilmerzdorfu, a nakon toga, do februara 1945. godine, u ulici Roscherstraßee 16 u Berlinu - Šarlotenburg. Berlin 1933 - 1945 Kastner je bio pacifista i pisao je za decu zbog svoje vere u regenerativne moći mladosti. Bio je protivnik nacističkog režima i bio je jedan od potpisnika Hitnog poziva na jedinstvo. Međutim, za razliku od mnogih drugih autora koji kritikuju diktaturu, Kastner nije otišao u egzil. Nakon dolaska nacista na vlast, posetio je Merano i Švajcarsku i sastao se sa prognanim piscima, ali ipak se vratio u Berlin, tvrdeći da će tamo moći bolje da beleži događaje. Verovatno je i on želeo da izbegne napuštanje majke. Njegov `Neophodan odgovor na suvišna pitanja` (Notwendige Antwort auf überflüssige Fragen) u Kurz und Bündig objašnjava Kastnerov stav: `Ја сам Немац из Дрездена у Саксонији Отаџбина ме не пушта Ја сам попут дрвета које је узгојено у Немачкој Вероватно ће и тамо увенути.` Gestapo je nekoliko puta ispitivao Kastnera, nacionalna unija pisaca ga je proterala, a nacisti su spaljivali njegove knjige kao „suprotne nemačkom duhu“ tokom spaljivanja knjiga 10. maja 1933, na podsticaj Jozefa Gebelsa. Kastner je lično prisustvovao događaju i kasnije o njemu pisao. Odbijeno mu je članstvo u novoj uniji nacionalnih pisaca pod kontrolom nacista, Reichsverband deutscher Schriftsteller (RDS), zbog onoga što su njeni zvaničnici nazivali „kulturno boljševičkim stavom u svojim delima pre 1933.“ Tokom Trećeg rajha, Kastner je objavio apolitične romane poput Drei Männer im Schnee (Tri čoveka u snegu) 1934. godine u Švajcarskoj. 1942. dobio je posebno izuzeće za pisanje scenarija za film Münchhausen, koristeći pseudonim Berthold Burger. Film je bio prestižni projekat Ufa studija za proslavu dvadeset i pete godišnjice njegovog osnivanja, preduzeća koje je podržao Gebels. 1944. godine Kastnerov dom u Berlinu uništen je tokom bombardiranja. Početkom 1945. godine, on i drugi pretvarali su se da moraju putovati u seosku zajednicu Mayrhofen u Tirolu radi snimanja lokacije za (nepostojeći) film Das falsche Gesicht (Pogrešno lice). Stvarna svrha putovanja bila je izbegavanje konačnog sovjetskog napada na Berlin. Kastner je takođe dobio upozorenje da su SS planirali da ubiju njega i druge nacističke protivnike pre dolaska Sovjeta. [7] Bio je u Mayrhofen-u kada se rat završio. O ovom periodu pisao je u dnevniku objavljenom 1961. godine pod naslovom Notabene 45. Drugo izdanje, bliže Kastnerovim originalnim beleškama, objavljeno je 2006. godine pod naslovom Das Blaue Buch (Plava knjiga). Kestner i bombardovanje Drezdena U svom dnevniku za 1945. godinu, objavljenom mnogo godina kasnije, Kastner opisuje svoj šok dolaskom u Drezden ubrzo nakon bombardovanja Drezdena u Drugom svetskom ratu u februaru 1945. godine i pronalazeći grad kao gomilu ruševina u kojima nije mogao prepoznati nijednu ulicu ili znamenitosti među kojima je proveo detinjstvo i mladost. Njegova autobiografija Als ich ein kleiner Junge war započinje jadikovkom za Drezdenom (citirano prema engleskom prevodu, When I Was a Little Boy): `Рођен сам у најлепшем граду на свету. Чак и ако је твој отац, дете, био најбогатији човек на свету, не би могао да те одведе да га видиш, јер оно више не постоји. . . . За хиљаду година изграђена је њена лепота, за једну ноћ је потпуно уништена`. Minhen 1945 - 1974 Po završetku rata, Kastner se preselio u Minhen, gde je postao urednik kulturne rubrike za Neue Zeitung i izdavač Pinguin-a, časopisa za decu i mlade. Takođe je bio aktivan u književnim kabareima, u produkcijama u Schaubude (1945–1948) i Die kleine Freiheit (posle 1951), kao i na radiju. Tokom ovog vremena napisao je brojne skečeve, pesme, audio predstave, govore i eseje o nacionalsocijalizmu, ratnim godinama i surovoj stvarnosti života u posleratnoj Nemačkoj. Među njima su najzapaženija Marschlied 1945 (Marš 1945) i Deutsches Ringelspiel. Takođe je nastavio da piše knjige za decu, uključujući Die Konferenz der Tiere (Konferencija o životinjama), pacifistička satira u kojoj se svetske životinje udružuju kako bi uspešno naterale ljude da se razoružaju i sklope mir. Od ove slikovnice napravljen je animirani film autora Kurta Linda. Kastner je takođe obnovio saradnju sa Edmundom Nikom kojeg je upoznao u Lajpcigu 1929. godine, kada je Nik, tadašnji šef muzičkog odseka na Radio Silesia, napisao muziku za Kastnerovu radio predstavu Leben in dieser Zeit. Nik, sada muzički direktor u Schaubude, uglazbio je više od 60 Kastnerovih pesama. Kastnerov optimizam u neposrednoj posleratnoj eri ustupio je mesto rezignaciji, jer su Nemci na Zapadu pokušali da normalizuju svoj život nakon ekonomskih reformi ranih 1950-ih i posledičnog „ekonomskog čuda“ (Wirtschaftswunder). Dodatno se razočarao kad je kancelar Konrad Adenauer remilitarizovao Zapadnu Nemačku, učinio je članicom NATO- a i preusmerio je u mogući vojni sukob sa Varšavskim paktom. Kastner je ostao pacifista i govorio je u antimilitarističkom (Ostermarsch) demonstracijama protiv stacioniranja nuklearnog oružja u Zapadnoj Nemačkoj. Kasnije je takođe zauzeo stav protiv rata u Vijetnamu. Kastner je počeo sve manje da objavljuje, delom i zbog sve većeg alkoholizma. Nije se pridružio nijednom od posleratnih književnih pokreta u Zapadnoj Nemačkoj, a pedesetih i šezdesetih godina 20. veka postao je doživljavan uglavnom kao autor knjiga za decu. Njegov roman Fabian adaptiran je u film 1980. godine, kao i nekoliko knjiga njegovih nastavaka. Najpopularnije od ovih adaptacija bile su dve američke verzije Zamka za roditelje, napravljene 1961. i 1998, a zasnovane na njegovom romanu Das doppelte Lottchen (Loti i Lisa). Kastner je 1960. godine dobio nagradu Hans Kristijan Andersen za Als ich ein kleiner Junge war, njegovu autobiografiju. Engleski prevod Florence i Isabel McHugh, objavljen kao When I Was a Little Boy 1959. godine, osvojio je američki nagradu `Luis Kerol` 1961. godine. Erih Kastner (levo) u Engleska bašta, Minhen, 1968 Kastner je dobio još nekoliko nagrada, uključujući Nemačku filmsku nagradu za najbolji scenario za nemačku filmsku verziju Das doppelte Lottchen1951, književnu nagradu grada Minhena 1956, i nagradu Georg Bihner 1957. Vlada Zapadne Nemačke nagradila je Kastnera svojim redom za zasluge, Bundesverdienstkreuz-om (Savezni krst za zasluge), 1959. godine. Godine 1968. dobio je `Lessing-Ring` zajedno sa književnom nagradom nemačkog masonskog reda. Kastner je 1951. izabran za predsednika PEN centra zapadne Nemačke i na toj funkciji je ostao do 1961. godine. 1965. postao je emeritus predsednik. Takođe je imao ključnu ulogu u osnivanju Međunarodne dečje biblioteke (Internationale Jugendbibliothek), u Minhenu. 1953. bio je osnivač (IBBY - International Board on Books for Young People) Međunarodnog odbora za knjige za mlade.[3] Kastner se nikada nije oženio. Poslednje dve knjige za decu Der kleine Mann i Der kleine Mann und die kleine Miss napisao je za svog sina Tomasa Kastnera, rođenog 1957. godine. Kastner je često čitao iz svojih dela. Dvadesetih godina 20. veka snimio je neke od svojih pesama socijalne kritike, a u nekim filmovima prema njegovim knjigama nastupio je kao pripovedač, kao i za prvu audio produkciju Pünktchen und Anton. Ostali snimci za `Deutsche Grammophon` uključuju pesme, epigrame i njegovu verziju narodne priče Til Ojlenšpigel. Čitao je i u pozorištima, poput Pozorišta Kivije u Minhenu, i za radio, za koji je čitao Als ich ein kleiner Junge war i druga dela. Kastner je umro od raka jednjaka 29. jula 1974. u bolnici Neuperlach u Minhenu. Sahranjen je na groblju Svetog Đorđa u minhenskom okrugu Bogenhausen. Ubrzo nakon njegove smrti, Bavarska akademija umetnosti osnovala je književnu nagradu u njegovo ime. Po njemu je nazvan asteroid 12318 Kastner. [8] Bibliografija Spisak njegovih dela pod nemačkim naslovima, poređani prema datumima objavljivanja u Nemačkoj: Weihnachtslied, chemisch gereinigt, 1927. Herz auf Taille, 1928. Emil und die Detektive, 1929. (Emil i detektivi) Lärm im Spiegel, 1929. Ein Mann gibt Auskunft, 1930. Pünktchen und Anton 1931. (Tonček i Točkica) Der 35. Ma, 1931. (35. maj, ili Konradova vožnja do južnih mora) Fabian. Die Geschichte eines Moralisten, 1932. (Fabian, Priča o moralisti) Gesang zwischen den Stühlen, 1932. Emil und die Drei Zwillinge 1933. (Emil i tri blizanca) Das fliegende Klassenzimmer, 1933. (Leteći razred) Drei Männer im Schnee, 1934. (Tri čoveka u snegu) Die verschwundene Miniatur, 1935. (Nestala minijatura) Doktor Erich Kästners Lyrische Hausapotheke, 1936. (Sanduk za lirsku medicinu doktora Eriha Kastnera) Georg und die Zwischenfälle, (zvani Der kleine Grenzverkehr), 1938. (Salcburška komedija) Das doppelte Lottchenn, 1949. (Bliznakinje ili Dvostruka Loti) Die Konferenz der Tiere, 1949. (Kongres životinja) Die 13 Monate, 1955. Als ich ein kleiner Junge war, 1957. (Kad sam bio mali dečak) Das Schwein beim Friseur, 1963. Der kleine Mann, 1963. (Mali čovek) Der kleine Mann und die kleine Miss, 1967. (Mali čovek i mala gospođica) Mein Onkel Franz, 1969. Silvia List (urednik): Das große Erich Kästner Buch, sa uvodom Hermana Kestena, 2002. Biblioteka Vjeverica

Prikaži sve...
1,290RSD
forward
forward
Detaljnije

Odlično očuvano, s posvetom i potpisom autora. Ilustracije Vladimir Džanko. Autor - osoba Gardaš, Anto Naslov Duh u močvari / Anto Gardaš ; [ilustrirao Vladimir Džanko] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1989 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1989 (Zagreb : „Ognjen Prica“) Fizički opis 179 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Džanko, Vladimir Zbirka ǂBibliotekaǂ Vjeverica (karton) Napomene Tiraž 5.000. Duh u močvari je roman Ante Gardaša čija se radnja odvija u Kopačevu i Kopačkom ritu. Roman je prvi put objavljen 1989. godine. U njemu se autor predstavlja kao dobar poznavatelj i veliki ljubitelj prirode. Gardaš svoje junake Mirona i Melitu, poznate iz trilogije „Ljubičasti planet“, „Bakreni Petar“ i „Izum profesora Leopolda“, dovodi u Kopački rit usred zime. Otkriva golemo bogatstvo raznolikosti oblika, detalja i odnosa koji vladaju u tom prirodnom parku. Obogaćuje roman prirodoslovnim činjenicama upoznajući čitatelje s raznolikim pticama koje se tu gnijezde i zadržavaju, kao i s ostalim životinjama kojima je tu obitavalište. Junaci pomažu lovcima prehranjivati životinje u oštroj zimi, a svojim dječjim nemirom i radoznalošću oni pokreću radnju. Fabula ima formulu kriminalističkog romana građenog po detekcijskoj metodi. Odrasli ne uspijevaju otkriti počinitelje bezakonja, ali djeca otkrivaju zlikovce, pribavljaju dokaze i razrješavaju misterij o duhovima. U ovoj uzbudljivoj krimi-priči čitatelj otkriva ljepote rita, njegova jezera, bare, otoke, puteljke, biljni i životinjski svijet i ne može ne osjetiti njegovu posebnost. Tako uz krimi-priču s elementima pustolovnog romana imamo i priču o izazovnom odnosu čovjeka i prirode i opasnosti kada je prirodni poredak stvari ugrožen, što postaje velika kušnja za civilizacijski opstanak. Ovaj roman poziv je na čuvanje prirodnih ljepota i njenih stanovnika. Fabula je dinamična, napeta, puna neizvjesnosti i iščekivanja. Gardaš je majstor u vođenju radnje, stvaranju zapleta i neočekivanih obrata te u spretnom rasplitanju. Glavne junake krase osobine upornosti, hrabrosti, prijateljstva i spremnosti za pomoć. Pripovjednu strukturu romana karakterizira jednostavan, razgovijetan jezik s obiljem životnih dijaloga. Likovi su i razgovorno izdiferencirani: dječaci mnogo upotrebljavaju žargonske izraze, Melita voli umanjenice, a gospodin Jozsef Varga, Mađar podrijetlom, govori brkajući rodove i padeže. Pored Mirona i Melite važniji junaci romana su još: Eukaliptus ili Liptus (pravo ime Varga Zoltán); Vučević, predsjednik Lovačkog društva; Bakalar ili Baki, mršavi dječak; Slanina, debeli dječak; Aranka, djevojčica; Lévay, krivolovac. Prvo izdanje ovog romana objavila je zagrebačka „Mladost“ u Biblioteci Vjeverica i s ilustracijama Vladimira Džanka (naklada 5.000 primjeraka). Drugo izdanje (identično prvome) uslijedilo je 1990. godine. Treće izdanje objavilo je zagrebačko „Znanje“ u Biblioteci Stribor 1994. s ilustracijama Duška Gačića. To izdanje ponovljeno je 2000. godine. Peto izdanje objavila je zagrebačka „Alfa“ 2002. s ilustracijama Svebora Vidmara u biblioteci Knjiga za mladež (naklada 3000 primjeraka). Prema romanu 2006. godine je snimljen i Duh u močvari (film), čiji redatelj je Branko Ištvančić. Anto Gardaš (Agići kod Dervente, 21. svibnja 1938. – Osijek, 10. lipnja 2004), hrvatski književnik. Pisao je romane, bajke, priče, pjesme i igrokaze, a među njegovim pjesništvom se ističu samostalne zbirke haiku poezije. Od 1947. godine, kad se s roditeljima doselio u Velimirovac kod Našica, živio je u Slavoniji, a od 1974. u Osijeku. Osnovnu školu završio u Velimirovcu, gimnaziju 1958. u Našicama, a diplomirao 1968. na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Radio je potom u Đurđenovcu, Koprivnici... Od 1973. bio je stalno zaposlen u osječkoj pošti (HPT), uglavnom kao voditelj pravne službe. Bio je i predsjednik Ogranka DHK slavonsko-baranjsko-srijemskoga. Neke od njegovih knjiga ilustrirao je poznati hrvatski ilustrator Ivan Antolčić. Književni rad Prvu pjesmu „Pod kestenom“ objavio je kao gimnazijalac 1958. godine u zagrebačkom srednjoškolskom časopisu Polet. Otada surađuje u mnogim književnim listovima, časopisima, novinama, radiju i televiziji. Pisao je poeziju i prozu za djecu i odrasle: pjesme, haiku-pjesme, romane, novele, pripovijetke, bajke, igrokaze, radioigre za djecu, kazališne predstave... Prvu pjesmu za djecu objavio je 1968. u osječkim novinama „Mala štampa“. Bio je neumorni čitatelj svojih uradaka pred djecom cijele Hrvatske, pisac najširih tematskih interesa, od zavičajnoga haikua, klasične realističke, ali i (znanstveno) fantastičarske proze. Uz Jagodu Truhelku i Stjepana Tomaša Gardaš je najznačajniji osječki pisac za djecu i jedan od ponajbitnijih i najčitanijih suvremenih pisaca u Hrvatskoj, lektirski klasik literature namijenjene najmlađima i čitateljima tinejdžerskog uzrasta. Objavio je četrdesetak knjiga, uglavnom za mlađe čitaoce: romane, bajke, priče, pjesme i igrokaze. Također, objavio je pet samostalnih zbirki haiku-poezije. Uz antologijska djela u žanru dječje književnosti, zavidne književne rezultate postigao je i u drugim žanrovima. Ističu se njegova zbirka kratkih proza „Postelja gospođe Jelene“ (1988), te haiku-radovi nagrađeni u Japanu. Prevođen je na brojne jezike i nagrađivan prestižnim književnim nagradama (npr. „Grigor Vitez“ za roman „Ljubičasti planet“ 1981. i „Josip i Ivan Kozarac“). Roman Duh u močvari (1989) i Priče iz Kopačkog rita tematski su vezane za Kopački rit u Baranji. Njemu u čast se zove književna nagrada za najbolji roman ili zbirku pripovijedaka za djecu i mladež objavljena na hrvatskom književnom jeziku, nagrada Anto Gardaš. Djela Samostalne knjige i djela objavljena u časopisima „Pjesme“ (sa Savom Panjkovićem, 1965.) „Na jednoj obali“, pjesme (1968.) „Balada o kapetanovu povratku“ (1975.) „Jež i zlatni potok“, priče i igrokazi (1978. – ponovljeno: 1985., 1986., 1987., 1989., 2002.) „Tajna zelene pećine“, roman (1979. – 1996., 2003.) „Ljubičasti planet“, roman (1981. – 1986., 1993., 1996., 2001., 2003.) „Zaboravljena torba“, priče (1982.) „Bakreni Petar“, roman (1984. – 1990., 1994., 2000., 2001.) „Izum profesora Leopolda“, roman (1986. – 1995., 2000., 2001., 2003.) „Uvijek netko nekog voli“, pjesme (1986.) „Zvijezda u travi“, priče (1986.) „Prvi suncokreti“, pjesme (1987.) „Pigulica“, roman (1988.) „Postelja gospođe Jelene“, kratke proze (1988.) „Duh u močvari“, roman (1989. – 1990., 1994., 2000., 2002.) „Bože moj, za koga, kome da pišem?“ (1992. – „Književna revija“) „In memoriam : pjesnička riječ Milivoja Polića“ (1993. – „Književna revija“) „Priče iz Kopačkog rita“, priče (1993. – 1999.) „Prikaza“, ulomci iz neobjavljenog romana (1993. – „Književna revija“) „Filip, dječak bez imena“, roman (1994. – 2000.) „Grm divlje ruže“, haiku-poezija (1994.) „Ivan Tulum putuje u nebo“, odlomak iz romana (1995. – „Književna revija“) „Miron na tragu svetoga Grala“, roman (1995.) „Prikaza“, roman (1995.) „Čudo na kamenitom brijegu“ (1996. – „Književna revija“) „Damjanovo jezero“, roman (1996. – 1998. prevod na slovački „Damianovo jezero“) „Hej, bećari“ (1996.) „Žuborenja“, haiku (1996.) „Glas koji te vodi“ (1997. – „Književna revija“) „Kuća od drvenih kocaka“ (1997.) „Sto sunovrata“, haiku (1997.) „Tragovi duginih boja“ (1997.) „Plavokrila ptica“, pjesme i igrokazi za djecu (1998.) „S dlanovima na očima“ (1998. – „Književna Rijeka“) „Cvijet bez imena“ (1999. – „Književna Rijeka“) „Bedemgrad ili kako su slavonski pobunjenici nadmudrili Turke“ (1999. – „Kolo“) „Koliba u planini“ (1999.) „Miron u škripcu“, roman (1999. – 2000., 2001., 2002.) „Otvoreni put“ (1999.) „Glas koji te vodi“ (2000.) „Jeronimova sreća“ (2000. – „Književna revija“) „Ledendvor“, kazališna predstava (2000.) „Tri bajke“ (2000. – „Književna revija“) „Krađa u galeriji ili Sve se urotilo protiv malog Terzića“ (2001. – 2003.) „Čovjek s crvenim štapom“, početak tek završenog romana (2002. – „Književna revija“) „Podmorski kralj“, roman (2002.) „Tajna jednog videozapisa“, SF-roman (2002.) „Zlatnici kraj puta“ (2002.) „Bijela tišina“, haiku-poezija (2003.) „Čovjek na cesti“ (2003. – „Osvit“) „Dobro je imati brata“, pjesme (2003.) „Igračke gospođe Nadine“, priče (2003.) „Ljepši će postati svijet“, pjesme za djecu (2003.) „Sjaj mjesečine“, haiku-poezija (2003.) „Čovjek s crvenim štapom“ (2004.) „Brončani kotlić“, kazališna predstava „Obračun s vodenjakom“, roman (2006.) Antologije i zbirke s drugim autorima „Zvuci Panonije`72“ (1972.) „Slavonija `73“, V. muzički festival (1973.) „Pjesme vedre mladosti“ (1977.) „Suze boli-za slobodu“, poezija (1992.) „Žubor riječi“ (1992.) „Priče o dobru, priče o zlu“ (1993.) „Antologija hrvatske dječje poezije“ (1994.) „3. samoborski haiku susreti“ (1995.) „Poezija“ (1995.) „Proza“ (1995.) „4. samoborski haiku susreti“ (1996.) „Antologija hrvatskoga haiku pjesništva“ (1996.) „Primjeri iz dječje književnosti“ (1996.) „5. samoborski haiku susreti“ (1997.) „Pjesma mira“, pjesme (1997.) „Pjesme vedre mladosti“ (1997.) „Tragovi duginih boja“ (1997.) „6. samoborski haiku susreti“ (1998.) „Pjevančica“ (1998.) „Sretne ulice“, osječka čitanka (1999.) „9. samoborski haiku susreti“ (2000.) „Haiku zbornik – Ludbreg, 2000“ (2000.) „Sedam putova“, haiku (2000.) „Haiku u Dalmaciji“ (2001.) „Hrvatske bajke i basne“ (2001.) „(Pjesništvo)“ (2002. – „Osvit“) „Hrvatsko pjesništvo“ (2003. – „Osvit“) DŽANKO, Vladimir, slikar (Mladeškovci kraj Glamoča, 20. III. 1932). Malu maturu položio u Livnu 1948, Državnu školu za slikarstvo i umjetne zanate završio u Sarajevu 1953 (B. Subotić). Neko vrijeme radio kao scenograf u Narodnom pozorištu u Banjoj Luci te predavao u gimnaziji u Tuzli. Diplomirao na Akademiji primenjene umetnosti u Beogradu 1962 (V. Grdan — slikarstvo, M. Zlamalik — plakat, I. Tabaković — keramika). God. 1963. dolazi u Osijek, gdje je do 1967. scenograf u HNK, potom likovni pedagog, od 1978. voditelj kolegija za predškolski odgoj na Pedagoškom fakultetu i od 1992. ravnatelj Galerije likovnih umjetnosti. — Najčešće slika uljem, akvarelom i pastelom, radi crteže olovkom i perom. U početnoj je fazi pod znatnim utjecajem akademije, s izraženom linearnošću u oblikovanju slike. U Osijeku i u slavonskom podneblju taj utjecaj pomalo slabi. Iako rodom iz kamenita kraja, Dž. se suživljuje s nizinskim krajolikom te slika slavonski pejzaž (šume, polja, vode) na intimistički način, u lakoj rasvjeti na dalekim horizontima ili u oblačju. Prikazuje i kuće, osobito seljačka dvorišta. Kompoziciju gradi tonovima boje (pretežito tamnozelene, smeđe i sive), a potez mu je kista često brz, leteći, što slikama daje osobnu notu i draž trepetljivosti. Nasuprot idiličnu plenerizmu ranijih pejzaža, njegove ratne vedute Osijeka (akvareli iz 1991) imaju obilježja ekspresivnoga kolorizma: ratna je kataklizma predočena u srazu snažno crvenih i plavih tonova i difuznoj strukturi motiva. Bavi se i ilustriranjem književnih djela. Samostalno je izlagao u Osijeku (1963–64, 1966–67, 1969, 1976–77, 1980, 1982, 1986, 1988, 1991), Našicama (1969), Vinkovcima (1975), Göteborgu (1977, s I. Hermanom), Dubrovniku (1984), Đakovu (1987) i Nersingenu u Njemačkoj (1989). Sudjelovao na izložbama podružnice ULUH-a (HDLU-a) za Slavoniju (od 1966), na Bijenalu Slavonaca (od 1967), izložbama baranjske (od 1975) i iločke likovne kolonije (od 1977), izložbama Slavonski pejzaž XIX. i XX. stoljeća (Osijek 1976), Suvremeni osječki slikari i kipari (Osijek i Brantford u Kanadi 1977), Osječki ratni atelijer (Köln 1992) i dr. — God. 1970. dobio je Nagradu grada Osijeka za slikarstvo. MG11 (N)

Prikaži sve...
1,490RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Eng. Jezik! U potpunoj nevjerici, Jane Marple je pročitala pismo upućeno njoj od nedavno preminulog gospodina Rafiela - poznanika kojeg je nakratko upoznala dok je bila na odmoru u St. Honoreu, kako je opisano u `A Caribbean Mystery`. Rafiel joj je ostavio upute da istraži zločin nakon njegove smrti. Jedini problem je bio u tome što joj nije rekao tko je umiješan, gdje i kada je zločin počinjen. Bilo je najintrigantnije. Uskoro je suočena s novim zločinom - konačnim zločinom - ubojstvom. Čini se da je netko uporan da prošla zla ostaju zakopana. Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”

Prikaži sve...
1,290RSD
forward
forward
Detaljnije
Nazad
Sačuvaj