Radio Vihor zove Anđeliju dvd Licna kolekcija, kupljeno novo i pazljivo korisceno. Kao NOVO.

7.februar 2003. veče koje je ušlo u istoriju bluza, čist, odlično stanje, š p25,p26

STA UCITI RADITI

Izdavac: Radio b92 - Beograd.

Izdavac: Radio b92 - Beograd

Vecni Sjaj Besprekornog Ima-Jim Carrey,Kate Winslet City Records Zanr:Romace Sci fi stanje diska manje i vise povrsinskih linijica disk pusten radio je ok.Originalno izdato bez omota uz blic.

Moj prijatelj šeik u Sturebiju, Ulf Stark NOVO. Kreativni centar, Beograd, 2013. mek povez sa klapnama 112 strana Ulf je sasvim običan dečak koji živi u Sturebiju, mirnom predgrađu s privatnim kućama. Ali, kad je tada radio-amater pozvao u kuću pravog šeika, mama je postala nervozna. Šta treba spremiti za ručak kada ti u goste dolazi šeik?... A tu je, naravno, i devojčica u koju je Ulf beznadežno zaljubljen...

MOJ PRIJATELJ ŠEIK U STUREBIJU Ulf Stark Žanrovi: Knjige za decu Izdavač: Kreativni centar Broj strana: 114 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 11x18 cm Godina izdanja: 2013. ID: A080506 Opis Ulf je sasvim običan dečak koji živi u Sturebiju, mirnom predgrađu s privatnim kućama. Ali kada je tata radio-amater pozvao u goste pravog šeika, mama je postala nervozna. Šta treba spremiti za ručak kad u goste dolazi pravi šeik? Ulf se istovremeno brine i zbog Persija, svog najboljeg druga. Da li će se desiti ono najgore – da li će se Persi zaista odseliti? I da li će Ulf uspeti da hipnotiše Marijanu tako da ona poželi da ga poljubi? S.S.

dvd Zlatni momci ************************************ GLUMCI: Michael Douglas, Tobey Maguire, Frances McDormand, Robert Downey Jr., Katie Holmes, Rip Torn, Richard Knox, Jane Adams, Michael Cavadias, Richard Thomas, Alan Tudyk, Philip Bosco SCENARISTA: Michael Chabon, Steve Kloves TRAJANJE: 107 min ******************************************************************** Gredi Trip je profesor i pisac koji živi u Pitsburgu i koji se bori da prevlada stvaralacku blokadu. Dok je to radio uspeo je da ostavi svoju savetnicu u drugom stanju. U medjuvremenu Gredi i njegov student Džejms pokušavaju da nadju... *************************************************** ****ODLIČNO OČUVAN disk ************************************************ Poštarinu plaća kupac! Lično preuzimanje u Smederevu,ispred glavne pošte,osim nedeljom! ****************************************************************** ~~~~~~~~~~~~~ Registracija preko linka ispod http://www.limundo.com/ref/Goran100SD ************************************************************* Pogledajte sve moje aukcije na http://www.limundo.com/Clan/Goran100SD/SpisakAukcija kao i ponudu ostalih predmeta na http://www.kupindo.com/Clan/Goran100SD/SpisakPredmeta

Voja Carić Beli vukMeki povezIzdavač ProsvetaVoja Carić, pesnik, pisac i novinar, rođen je 14. marta 1922. godine u mestu Mašići, u Slavoniji. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a gimnaziju u Novoj Gradiški. Istoriju umetnosti studirao je u Zagrebu, a završio u Beogradu.Posle Drugog svetskog rata bio je urednik Radio Beograda, sarađivao je u Politici i sa mnogim drugim brojnim listovima i časopisima za decu.Njegova najpoznatija dela su: `Beli vuk`, `Bajka o tajni`, `Aparat profesora Kosa`, `Ej, ti`, `Šareni most`. 1970. godine sastavio je Antologiju savremene poezije za decu.Umro je 19. aprila 1992. godine u Beogradu.Sadrzaj:BELI VUKLepa Sava....7Baka...11Tresnja....17Tajanstveni svirac....21Beli vuk.....26Putopis.....32Hrabrost bez svedoka.....37Voz u snegu.....42Nevini krivac.....47Borba......52Zvonce.....56Neobicno pismo......62Slika.....66Pita.....71Teska noc.....74Pilot......78Jabka......83U kavezu.......86Moj Stric.......92Kuc - kuc......971/12

The Apostle is a 1997 American drama film written and directed by Robert Duvall, who stars in the title role. John Beasley, Farrah Fawcett, Billy Bob Thornton, June Carter Cash, Miranda Richardson and Billy Joe Shaver also appear. It was filmed on location in and around Saint Martinville and Des Allemands, Louisiana with some establishing shots done in the Dallas, Texas area by a second unit before principal photography began. And main opening shots filmed in Grand Coteau and Lafayette Louisiana. The film was screened in the Un Certain Regard section at the 1998 Cannes Film Festival.[3] For his performance, Duvall was nominated for the Academy Award for Best Actor. Sonny (Duvall) is a charismatic Pentecostal preacher. His wife Jessie (Fawcett) has begun an adulterous relationship with a youth minister named Horace. She refuses Sonny`s desire to reconcile, although she assures him that she will not interfere with his right to see his children. She has also conspired to use their church`s bylaws to have him removed from power. Sonny asks God what to do but receives no answer. Much of the congregation sides with Jessie in this dispute. Sonny, however, refuses to start a new church, insisting that the one which forced him out was `his` church. At his child`s Little League game, Sonny, in an emotional and drunken fit, attacks Horace with a bat and puts him into a coma; Horace later dies. A fleeing Sonny ditches his car in a river and gets rid of all identifying information. After destroying all evidence of his past, Sonny rebaptizes himself and anoints himself as `The Apostle E. F.` He leaves Texas and ends up in the bayous of Louisiana, where he convinces a retired minister named Blackwell (Beasley) to help him start a new church. He works various odd jobs and uses the money to build the church, and to buy time to preach on a local radio station. Sonny also begins a dating relationship with the station`s receptionist (Richardson). With Sonny`s energy and charisma, the church soon has a faithful and racially integrated flock. Sonny even succeeds in converting a racist construction worker (Thornton) who shows up at a church picnic intent on destruction. While at work in a local diner, Sonny sees his new girlfriend out in public with her husband and children, apparently reconciled. Sonny walks out, vowing never to return there. Jessie hears a radio broadcast of the Apostle E. F. and calls the police on Sonny. The police show up in the middle of an evening service but allow Sonny to finish it while they wait outside. In the poignant finale, Sonny delivers an impassioned sermon before telling his flock that he has to go. In the final scene, Sonny, now part of a chain gang, preaches to the inmates as they work along the side of a highway. Directed by Robert Duvall Produced by Steven Brown Rob Carliner Robert Duvall (executive producer) Written by Robert Duvall Starring Robert Duvall Farrah Fawcett Miranda Richardson Billy Joe Shaver Billy Bob Thornton June Carter Cash Todd Allen Walton Goggins Music by David Mansfield Cinematography Barry Markowitz Edited by Stephen Mack Distributed by October Films Release dates December 17, 1997 Running time 134 minutes Country United States Language English Budget $5 million[1] Box office $19,868,354

DOSIJE SNOUDEN Luk Harding Izdavač: Evro Giunti Broj strana: 307 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 14x21 cm Godina izdanja: april 2014. Opis Insajderska priča najtraženijeg čoveka na svetu, Edvarda Snoudena. `Svaki pojedinac ima obavezu prema međunarodnoj zajednici, koja nadilazi njegove dužnosti prema državi čiji je građanin. Stoga je svaki građanin dužan da naruši zakon svoje matične zemlje kako bi sprečio zločine protiv mira i čovečnosti.` Ovaj deo teksta deklaracije iz Nirnberga 1945. godine nije početak priče o kakvom beskompromisnom tužiocu za ratne zločine iz Drugog svetskog rata; ovo je izjava najtraženijeg čoveka na svetu, kojeg je američko pravosuđe optužilo za špijunažu, svojevrsno geslo borca za ljudska prava novog doba. Na njegovom radnom stolu na jednom egzotičnom havajskom ostrvu stajao je primerak američkog Ustava, na čije se odredbe neretko pozivao, a na posao je imao običaj da dolazi u duksu sa parodijom logotipa Američke agencije za državnu bezbednost, za koju je radio: umesto ključa u kandžama, Snoudenov orao ima slušalice na ušima. Edvard Snouden, povučen i pomalo ekscentričan kompjuterski genije, kako su ga opisale kolege, bio je jedan od 1.000 sistem administratora koji su imali pristup svim strogo poverljivim fajlovima Agencije. U obaveštajnom žargonu, Snouden je bio `korisnik iz senke`, kadar da prodre i u najdublje pore unutar agancije, mogao je da otvori bilo koji fajl ne ostavljajući nikakav elektronski trag o tome, da se potpuno neprimećeno `kreće` unutrašnjim sistemom ... Imao je pristup svakom kutku NSA-ovog intraneta, a kako je britanski GCHQ s puno poverenja delio strogo poverljive podatke s NSA-om, Snouden je posredstvom GCHQ-ovog intraneta imao uvid i u britanske tajne. Nova knjiga.

TIGAR U BUNARU - Filip Pulman Naslov originala: THE TIGER IN THE WELL - Philip Pullman Izdavač: Narodna knjiga, Alfa, Beograd Biblioteka PETAR PAN Godina izdanja: 2006 Format: 20,5 x 14,5 cm. Povez: Tvrdi Pismo: Ćirilica Broj strana: 432 Iako je njegov prvi roman napisan za odrasle, Filp Pulman se proslavio romanima za decu, kao što su Satni mehanizam, Ćerka majstora vatrometa, Džek Đipalo, Rubin u dimu, Severna svetlost… Treći deo priče o Sali Lokhart, koja je započela knjigom Rubin u dimu , prati Sali, sada kao već odraslu ženu koja ima ćerkicu. Iako je otac njene devojčice odavno mrtav pojaviće se čovek koji će tvrditi da je on. Primorana tadašnjim zakonima, Sali će morati da se upusti u veliki rizik, usput otkrivajući zavere nekih jako zlih osoba, koji čine stravične zločine nad ljudskom prirodom. `Priče su najvažnija stvar na svetu. Bez priča ne bi smo bili ljudska bića.`Filip Pulman rođen je 1946. u Norviču i rane godine života je proveo putujući po svetu, budući da su mu i otac i očuh bili piloti. Deo detinjstva je proveden u Australiji, gde se Filip upoznao sa svetom stripova i posebno zavoleo Supermena i Betmena. Sa 11 godina vratio se u Britaniju, gde je u školi pod uticajem profesorke engleskog toliko zavoleo da čita da joj i dan danas šalje primerke svojih knjiga.Po završenom koledžu, neko vreme je radio kao nastavnik i predavač na Vestminster koledžu, da bi se posle dvanaest godina potpuno predao pisanju. Prvi objavljen roman bio je tematski i žanrovski različit od onoga što će proslaviti Filipa Pulmana – dečje epske fantastike. Filip Pulman za sebe kaže: `Prilično sam bezopasan i koristan. Želim da nastavim sa ovim što sad radim, i ne vidim razlog zašto ne bih. Ako pisanje postane protivzakonito, prekršiću zakon bez ikakvog dvoumljenja`. ***NEKORIŠĆENO***

Cica i drugari. NEĆU! Bel Muni Ruzno pace, Novi Sad, 2003. `Odrasli mi stalno govore šta da radim!` Cicina omiljena reč je NEĆU! Neće da pere zube, neće da jede povrće i – što je najgore od svega – neće da se igra sa svojom sestrom od tetke Melitom. Međutim, zbog toga što nešto neće, Cica obično prođe gore nego što je mislila – i na kraju nekako svaki put poželi da kaže “hoću!” Mek povez, format: 12x19 cm, 64 strane, ilustrovano, latinicc. Korice kao na slikama. Unutra veoma dobra. Nema tragova pisanja. 200124 ktj-11

Dženifer Čoldenko: KOŠULJE MI PERE AL KAPONE, Portalibris 2006, str. 228. Očuvanost 4+. Roman za decu. Dženifer Čoldenko (Santa Monika, 1957) je autorka dečjih knjiga rođena kao četvrto i najmlađe dete u brojnoj porodici. Smisao za humor koji poseduje doneo joj je reputaciju još dok je bila dete pa se u porodičnom krugu sve čudno i smešno zvalo `šala na Dženiferin način`. Posle koledža se zaposlila kao pisac tekstova u maloj oglasnoj agenciji, a uveče je išla na časove dizajna i ilustracije. Potom se zdušno posvetila dečjoj knjizi. Dugo joj je trebalo da pronađe svoj put i izraz u dečjoj knjizi. Svojim knjigama je postigla značajan uspeh: prva je bila proglašena za najbolju knjigu godine i dobila je kalifornijsku nagradu za dečju knjigu. Dženifer Čoldenko živi u San Francisku sa suprugom i dvoje dece. Dok je pisala svoju prvu knjigu za decu, radila je u zoološkom vrtu Okland, prala prozore u zmijarniku i pojila tigrove.

U hladnom srcu, Karin Salvalađo trag savijanja na ćošku prednje korice, i bleda flekica na ćošku predlista, inače lepo očuvana Grejs Adams slučajni je svedok ubistva, neko ko se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Dogodilo se to u trenu: na stazi iza njene kuće, čovek ubija ženu, koja pre nego što izdahne izgovara njeno ime. Grejs. Ipak, dolazak detektivke Mejsi Grili pokazaće da Grejs možda i nije bila samo slučajnost u ovom zagonetnom ubistvu. Detektivka Grili je već bila u gradiću Kolijeru, u hladnoj Montani, kada je radila na slučaju po mnogo čemu sličnom ovom. Sada, jedanaest godina kasnije, uspomene otvaraju stare rane, a ona mora da pronađe ubicu i otkrije vezu između ubistva i Grejs, devojke koju polako sustiže mučna prošlost. Hladnoća koja reže do kostiju možda je najveći neprijatelj, ali i saveznik hrabroj detektivki dok pokušava da pomogne žrtvama, ali i sebi. „Sjajni likovi koje čitaoci neće moći brzo da zaborave.“ – Publishers Weekly „Nov, uzbudljiv glas u žanru krimi-romana!“ – Huffington Post

SIDNI ŠELDON PAKLENI PLANOVI Meki povez Džepni format Сидни Шелдон (енгл. Sidney Sheldon; 11. фебруар 1917 – 30. јануар 2007) био је амерички романописац и сценариста. Постао је познат захваљујући телевизијским серијама The Patty Duke Show, I Dream of Jeannie, и Hart to Hart. Међутим, највећу славу стекао је као педесетогодишњак захваљујући романима Господар игре, Друга страна поноћи и Гнев анђела. Налази се на седмом месту најтиражнијих писаца прозе свих времена.[1] Младост Шелдон је рођен као Сидни Шехтел у Чикагу, савезна држава Илиноис. Његови родитељи су пореклом Јевреји из Русије: Ашер „Ото“ Шехтел, пословођа јувелирнице, и Натали Маркус. Током Велике депресије Шелдон је радио више послова, да би након завршетка средње школе уписао Универзитет Нортвестерн. Каријера Сидни Шелдон се 1937. преселио у Холивуд, где је редиговао сценарије за бројне филмове Б продукције.[2] Војни рок је служио као припадник ратног ваздухопловства током Другог светског рата,[2] али није учествовао у ратним дејствима. Након одслужења војног рока отишао је у Њујорк, где је почео да пише мјузикле за позоришта на Бродвеју, истовремено пишући и сценарије за филмове у продукцији Ем-Џи-Ема и Парамаунта. Тамо је стекао углед плодног писца; на пример, у једном тренутку извођена су три његова мјузикла на Бродвеју: The Merry Widow, Jackpot, и Dream with Music.[3] Успех на Бродвеју вратио га је у Холивуд где је написао сценарио за филм The Bachelor and the Bobby-Soxer, за који је 1947. добио оскара за оригинални сценарио. Био је један од сценариста мјузикла из 1948. Easter Parade, док је сам написао сценарио за мјузикл из 1950. Annie Get Your Gun. Са популарношћу телевизије одлучио је да се окуша и у овој области. Осмислио је, написао и продуцирао I Dream of Jeannie, док је у исто време писао сценарије за The Patty Duke Show. Такође, написао је сценарије за свих седамнаест епизода телевизијске серије Ненси. Приликом стварања ових телевизијских серија користио је различите псеудониме, јер је приметио да се његово име често појављује на одјавној шпици. Осмислио је и написао сценарио за серију Hart to Hart. Године 1969. написао је свој први роман „Голо лице“, који му је омогућио номинацију за награду Едгар Алан По (енгл. Edgar Allan Poe Award), у организацији Писаца мистеријâ Америке (енгл. Mystery Writers of America), у категорији најбољег првог романа. Његов следећи роман „Друга страна поноћи“ доспео је на прво место листе бестселера „Њујорк тајмса“, као и неколико наредних романа, од којих су многи преточени у филмове или телевизијске мини серије. Његови романи често су обрађивали теме о женама које се труде да истрају у свету којим владају непријатни мушкарци.[3] Већина његових читалаца су биле жене.[3] На питање зашто је то тако, он је одговорио: „Волим да пишем о женама које су талентоване и способне, али које су, што је најважније, задржале своју женственост. Жене имају огромну моћ – своју женственост, јер мушкарци не могу да постоје без њих.“[3] Књиге су биле Шелдонов омиљени вид изражавања. „Волим да пишем књиге“, прокоментарисао је. „Филмови су колаборативни медиј, и свако може да накнадно изложи своје мишљење. Када пишеш роман ти си на свом. То је слобода која не постоји ни у једном другом медију.“[3] Шелдон је аутор 18 романа који су продати у преко 300 милиона примерака.[4] Три године пре него што је преминуо, Лос Анђелес тајмс га је прозвао „господином Блокбастером“ и „принцом петпарачких прича“.[5] Награде Шелдон је 1947. добио оскара за најбољи сценарио за филм The Bachelor and the Bobby-Soxer, 1959. награду Тони за мјузикл Redhead, док је за ситком I Dream of Jeannie био номинован за награду Еми. Шелдон је 1994. добио златну звезду на шеталишту звезда у Палм Спрингсу.[6] Дела Романи Голо лице (1970) Друга страна поноћи (1973) Странац у огледалу (1976) Крвна веза (1977) Гнев анђела (1980) Господар игре (1982) Ако дочекам сутра (1985) Ветрењаче богова (1987) Песак времена (1988) Поноћне успомене (1990) Завера судњи дан (1991) Сјај звезда (1992) Ништа није вечно (1994) Јутро, подне и ноћ (1995) Паклени планови (1997) Испричај ми снове (1998) Небо пада (2001) Бојиш ли се мрака? (2004)

Primary Colors Primary Colors is a 1998 drama film based on the novel Primary Colors: A Novel of Politics, a roman à clef about Bill Clinton`s first presidential campaign in 1992, which originally had been published anonymously, but in 1996 was revealed to have been written by journalist Joe Klein, who had been covering Clinton`s campaign for Newsweek.[4][5][6] It was directed by Mike Nichols and starred John Travolta, Emma Thompson, Billy Bob Thornton, Kathy Bates, Maura Tierney, Larry Hagman, and Adrian Lester. Bates was nominated for an Academy Award for Best Supporting Actress for her performance, and the film itself was nominated for an Academy Award for Best Adapted Screenplay. Plot Young political idealist Henry Burton (Adrian Lester) is recruited to join the campaign of Jack Stanton (John Travolta), a charismatic, Southern governor who is vying to win the Democratic Party nomination for President of the United States. Henry is impressed by Stanton`s genuine warmth and empathy with people. He joins Stanton`s inner circle of political advisers: Stanton`s formidable wife, Susan Stanton (Emma Thompson); ruthless, redneck political strategist Richard Jemmons (Billy Bob Thornton); intelligent and attractive spokeswoman Daisy Green (Maura Tierney); and sly political operator Howard Ferguson (Paul Guilfoyle) as they journey to New Hampshire, the first state to hold a presidential primary. After Stanton completes an impressive debate performance against his Democratic rivals, Henry’s ex-girlfriend shows up to question Stanton about his arrest during the 1968 Democratic Convention in Chicago. The team becomes worried that Stanton’s past indiscretions may be used against him by the press and his political opponents. They hire Jack and Susan`s old friend, tough but unbalanced Libby Holden (Kathy Bates), to respond to any attacks designed to undermine Stanton`s candidacy, as well as anticipate problems such as allegations about Stanton`s notorious womanising. One of Stanton`s mistresses, Cashmere McLeod (Gia Carides), produces secret taped conversations between them to prove they had an affair. Henry discovers that the tapes have been doctored, so Libby tracks down the man responsible for the tapes and forces him at gunpoint to confess his guilt in a signed letter to the American public. The campaign is then rocked by a fresh allegation when Stanton`s old friend, `Big Willie` McCullison (Tommy Hollis) approaches Henry to tell him that his 17-year old daughter Loretta (who worked for the Stantons as a babysitter) is pregnant and that Stanton is the father. Henry and Howard tell Willie he must allow his daughter to undergo an amniocentesis to determine Stanton`s paternity. Although they convince Willie to remain silent on the issue, Henry is nonetheless sickened and disillusioned with the experience. Realising the campaign is falling behind in the polls, Stanton`s team adopt a new strategy. Stanton begins going on the offensive by attacking his nearest rival, Senator Lawrence Harris (Kevin Cooney) for being insufficiently pro-Israel and for threatening to cut Medicare. Harris confronts Stanton during a radio debate but suffers a heart attack after the encounter. He subsequently withdraws from the race and is replaced by his friend, former Florida Governor Fred Picker (Larry Hagman). Picker`s wholesome, straight-talking image proves an immediate threat to the campaign. Henry and Libby decide to seek out information about Picker’s past. They discover from his brother-in-law, Eddie Reyes (Tony Shalhoub), that Picker had a cocaine addiction as Governor, which led to the disintegration of his first marriage. They also meet Lorenzo Delgado (John Vargas), with whom Picker had a homosexual affair. Not expecting the information to ever be used, Libby and Henry share their findings with Jack and Susan, but are dismayed when they both decide to leak the information to the press. Libby says that if Jack does so, she will reveal that he tampered with the results of the paternity test, proving that he slept with Willie`s daughter. Libby commits suicide after she realizes she spent her life idealizing Jack and Susan only to learn how flawed they truly are. Racked with guilt over Libby`s death, Stanton takes the incriminating information to Picker, and apologizes for seeking it out. Picker admits to his past indiscretions, and agrees to withdraw from the race and to endorse Stanton. Henry intends to quit the campaign, admitting he has become deeply disillusioned with the whole political process. Stanton begs Henry to reconsider, persuading him that the two of them can make history. Months later, President Stanton is dancing at the Inaugural Ball with First Lady, Susan. He shakes the hands of all his campaign staff, the last of whom is Henry. Directed by Mike Nichols[1] Produced by Mike Nichols Jonathan Krane Neil Machlis Screenplay by Elaine May Based on Primary Colors by Joe Klein Starring John Travolta Emma Thompson Billy Bob Thornton Kathy Bates Adrian Lester Maura Tierney Larry Hagman Music by Ry Cooder Cinematography Michael Ballhaus Edited by Arthur Schmidt Distributed by Universal Studios Release dates March 20, 1998 Running time 143 minutes Country United States Language English

Agata Kristi - Čovek u smedjem odelu IZDAVAC NARODNA KNJIGA, ALFA 1998. 212 STR. Agata Kristi je najobjavljivanija autorka svih vremena. Jedino Biblija i Šekspirov opus premašuju ukupni tiraž njenih dela – prodato ih je milijardu na engleskom jeziku i još milijardu u prevodu na stotinu drugih jezika. Herkul Poaro je odlučio da otkrije istinu o slučaju koji je i nakon petnaest godina ostao nerešen. Slavni detektiv stoji na litici kraj mora. Tu se, pre mnogo godina, dogodila nesreća sa smrtnim ishodom, a ubrzo zatim su otkrivena još dva tela – muža i žene, ubijenih iz revolvera. Ko je ubio koga? Da li je to bio zločin iz strasti? Ili sporazumno samoubistvo? Ili hladnokrvno ubistvo? Poaro se vraća u prošlost i otkriva da stari gresi bacaju dugačke senke. „Slonovi pamte, ali mi smo ljudska bića i velika je milost što ljudska bića zaboravljaju.“ Arijadna Oliver, Slonovi pamte Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”. --------------- 21.8.20.AK.B

Stevan Raičković GurijeMeki povezIzdavač ProsvetaStevan Raičković smatra se jednim od najznačajnijih srpskih savremenih književnika. Bio je pesnik, prozaik, pisac za decu i prevodilac.Njegov pesnički svet čine priroda, usamljenost, tišina, harmonija. `Nekada sanjar, zanesen pred prirodom i tišinom, ispunjavao je pesme plavetnilom i prozračnošću.Pored poezije za odrasle, pisao je i priče i pesme za decu. Prva po redu knjiga namenjena deci bila je zbirka pripovedaka `Veliko dvorište`, a zatim zbirka pesama `Družina pod suncem` za koju je 1960. godine dobio nagradu `Neven`.Poema `Gurije` bila je njegova treća knjiga po redu namenjena deci.Stevan Raičković (5. jul 1928 — 6. maj 2007) bio je srpski pesnik i akademik.BiografijaGimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti”, „Mladosti”, „Književnim novinama” i „Politici”. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući „Prosveta”.[1]Raičković je bio urednik u „Prosveti” do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981.Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo” objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine”, dve godine kasnije, bio primećen.Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika” i antologiji „Slovenske rime” predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta” Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine.Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.Pesnik o poeziji„Zamislio sam bio kako jednoga jutra sve novine u svetu, pa naravno i kod nas, objavljuju na prvim stranicama, sitnim slovima, kratku, ali senzacionalnu informaciju — da od tog dana više neće biti pesnika i da poeziju više niko neće pisati!Zamislio sam bio i reakciju na sve ovo:Bila bi to jedna takva vest koju bi ljudi (čak i oni koji nikada nisu čitali poeziju, nikada videli živog pesnika) primili možda isprva i sa lakim smeškom, a već malo zatim — sa ogromnim iznenađenjem i nevericom, pa čak i sa neskrivenom jezom: kao neki zlokobni alarm da je u svetu, nešto nevidljivo, ali u samim njegovim temeljima, eto, zauvek puklo… (Kao da je naglo, preko noći, izumrla neka pitoma vrsta ili iščileo neki plemeniti plod, na koje je svet, otkada zna za sebe, bio navikao…)Sledeći ovu naivnu sliku-uobrazilju zamišljam da bi se u njoj možda mogao napipati i neki realniji smisao, neka bar simbolična poruka: poezija ima neki svoj tačno određeni povesni i civilizacijski značaj, pa i neko svoje bar kakvo-takvo mesto čak i u našoj ciničnoj savremenosti, inače, ruku na srce, ne bi ni postojala, niti bi se održala do naših dana. (A postoji, koliko se zna, u različitim oblicima, otkada se zna i o čoveku.) Druga je pak stvar ona ignorantska činjenica što se o njenom postojanju i prisustvu među nama ne razmišlja baš mnogo, pa da budem još konsekventniji: poezija se zapravo i ne opaža u svakodnevnom životu. Ali, ona se ne primećuje (naravno, u jednoj sasvim drugačijoj srazmeri) na onaj način kao što se ne opaža ni vazduh koji svakoga trena udišemo, niti se oseća sopstveno zdravlje sve dok ga još uveliko imamo…”[2]Iz književne kritike o pesnikovom deluRaičkovićeva poezija je autentična slika njegovog bića. Otmena i dostojanstvena, ona je izraz pesnikove otmenosti i dostojanstvenosti, jer, veli Tin Ujević, ko nema stila u životu, ne može da ga ima ni u literaturi, kako nema velikoga pesnika bez dostojna čoveka. Poezija sama bira svoga pesnika, a ne pesnik poeziju. U slučaju Stevana Raičkovića čini nam se da raskola nema: postignuta je potpuna ravnoteža između dva izuzetna bića, bića poezije i bića pesnika. (…) U čemu je tajna Raičkovićevog otkrića? Najverovatnije u doslednosti, asketskoj doslednosti, i svojoj opsesiji i svojoj viziji. Pre svega, u tome. Uspostavivši osnovicu i stožer svoje poezije, Raičković je odmah na početku odredio i svoj put. Sve je u njegovoj poeziji smireno, u ravnoteži, bez erupcije i bura, osenčeno blagom i bolnom rezignacijom. Sve što se događa, događa se iznutra, u samim suštinama. — Slobodan Rakitić[3]Element koji je zajednički velikom broju pesama Stevana Raičkovića je, svakako, to što je perspektiva iz koje se gleda na neku pojavu, neku stvar ili neko biće povezana sa duševnim stanjem samog lirskog subjekta, sa onim što se starinski nazivalo raspoloženje, pesnikova emocija. Zahvaljujući tome, u poeziji ovog pesnika ćemo sretati vrlo raznolike perspektive iz kojih se oblikuje lirski opis. — Radivoje Mikić, Motivacija pesme[4]Postavljanje pesme, poezije, na sâm vrh vrednosne lestvice, posvećenje pesmi i posvećenje pesme, htenje da se poeziji, njenoj estetskoj i smislodavnoj meri saobrazi život sâm, predstavlja temelj Raičkovićeve lirske pozicije. — Dragan Hamović, S očima što vide i ono čeg nema[4]U poeziji Stevana Raičkovića, jedan od najznačajnijih motiva je motiv pesme, odnosno, poezije. Smisao poezije, ali i života — jer su oni u neraskidivoj vezi — pesnik sagledava iz različitih pozicija i, gotovo uvek, u vezi sa drugim motivima svog pevanja poput kamena, trava, prolaznosti, smrti, detinjstva, tišine, usamljenosti ili Tise. — Jasmina Tonić, Dve Tise ili o smislu pevanja...1/12

Lujza Alkot Vragolije malih ljudiTvrdi povezEdicija Zlatna knjigaKorice i ilustracije:Zagorka StojanovicSa dva svoja sina i dvanaest spasenih dečaka siročadi koji popunjavaju neformalnu školu u Plamfildu, Džo Marč – sada Džo Baer – ne može biti srećnija. Ali uprkos srdačnoj i ljubaznoj pomoći cele martovske porodice, dečaci imaju naviku da upadaju u škripce, a sprema ih mnogo nevolja i avantura.Luiza Mej Alkot (engl. Louisa May Alcott; Džermantaun, 29. novembar 1832 — Boston, 6. mart 1888) bila je američka književnica i najprodavaniji američki romanopisac krajem 19. veka. Njeno najpoznatije delo roman „Devojčice“ (Little Women) ubraja se u američke klasike i danas ostaje popularno.Odrasla je u transcendentalističkim krugovima u Bostonu u i Konkordu, kao kćerka reformatora Brosona Alkota. Kao vatreni abolicionista, bila je dobrovoljna bolničarka u Američkom građanskom ratu. Tokom tog perioda je obolela od tifusa koji joj je trajno narušio zdravlje, ali istovremeno se počela baviti pisanjem kako bi pomogla majci i sestrama. Prvo značajnije delo koje je objavila je sažeto od pisama, pod nazivom „Bolničke crtice“ (1863).Uspeh autobiografskog dela „Devojčice“ (Little Women) iz 1868–69, omogućio joj je ugodan život. Ostala njena dela: „Devojčice rastu“ (Good Wives) iz 1870, „Dečaci“ (Little Men) iz 1871. i „Deca gospođe Džo“ (Jo`s Boys) iz 1886. se takođe zasnivaju na njenim pedagoškim iskustvima.BiografijaLuiza Mej Alkot je rođena 29. novembra 1832. godine u Džordžtaunu, u Pensilvaniji. Od detinjstva bila je u dodiru sa književnošću, budući da su pisci Ralf Voldo Emerson i Henri Dejvid Toro bili njihovi kućni prijatelji. Do 1848. godine školovala se neformalno, uz njihovu pomoć, i pod nadzorom svog oca, Amosa Bronsona Alkota.[1] Od svoje 18. godine, Luiza je, između ostalog, radila kao sluškinja i učiteljica, boraveći u Bostonu i Konkordu, kako bi pomogla u izdržavanju svoje porodice. Godine 1862, po izbijanju Američkog građanskog rata otišla je u Vašington kako bi se zaposlila kao medicinska sestra.[2]Luiza je pisala pod različitim pseudonima, a svoje ime je počela da koristi tek kada je bila spremna da se posveti pisanju. Kao Flora Ferfild je objavljivala pesme, kratke priče, trilere i priče za decu od 1851. godine. Od 1862, takođe je pisala kao A. M. Bernard, i neke od njenih melodrama su bili izvedeni u pozorištima u Bostonu.[3]Zahvaljujući delu „Devojčice“ (Little Women) postala je finansijski nezavisna i to je uticalo da se nastavi profesionalno bavi pisanjem. Krajem 19. veka, Alkotova postaje najbolje prodavan američki romanopisac. Međutim, kada je objavila delo „Bolničke crtice“ 1863. godine, u kome je predstavila svoje viđenje tekućeg rata i iskustva koje je stekla kao medicinska sestra[4], odlučila je da će se posvetiti pisanju. Tada prestaje da koristi pseudonime i objavljuje priče u uglednim časopisima, poput Atlantic Monthly i Lady`s Companion, a pre nego što je postala urednica ženskog časopisa Merry`s Museum, napravila je kraći izlet po Evropi 1865. godine.Umrla je u Bostonu, 1888. godine.DelaLuiza Mej Alkot je napisala roman o četiri devojčice Merč (Margaret, Džozefina, Emi i Elizabet), koje sa majkom, bez oca, koji je bio na frontu, proživljavaju teške trenutke oskudice i snalaženja, povezane dirljivim vezama u nastojanju da zadrže hrabrost i samopoštovanje. Roman je u velikoj meri autobiografski i oslikava period od jedne godine, od Božića do Božića, u kojem devojčice kroz svakodnevni život učenja, poslova u kući, prijateljstva sa dečakom Lorijem, balova, proslava, nevolja, ljubavi i maštanja odrastaju i sazrevaju shvatajući da su najveća bogatstva ona koja se zasnivaju na najbližima i prema prijateljima. Napisan u duhu realizma sa romantičarskim tonovima, ovaj roman je po svojoj lepoti, toplini i poznavanju psihologije devojčica i njihovog sveta, ulazi u red klasičnih ostvarenja književnosti za mlade.U sledeća tri dela se opisuje njihov dalji život. U tim knjigama one postaju odrasle i razumne osobe i majke, pa se Luiza Mej ponovo okreće ponovo u romanu „Dečaci“ u kojem se opisuju događaji i maštanja njihove dece koja odrastaju i napuštaju roditeljski dom.Nakon uspeha knjige „Devojčice“, stvorila se veća potražnja za njenim knjigama, te je ona u poslednjim godinama svog života u kontinuitetu izdavala romane i kratke priče koji su pretežno bili delovi iz njenog porodičnog života, uglavnom namenjeni omladini. Među ostala njena najpoznatija dela se ubrajaju „Devojčice rastu“ (1869), „Dečaci“ (1871) i „Deca gospođe Džo“ (1886). Alkotova se takođe oprobala i u romanima za odrasle, te izdala dela „Posao“ (1873) i „Savremen Mefistofeles“ (1877), mada nisu postigli takav uspeh kao ostali radovi..12/25

Lujza Alkot Vragolije malih ljudi Tvrdi povez Edicija Zlatna knjiga Korice i ilustracije: Zagorka Stojanovic Sa dva svoja sina i dvanaest spasenih dečaka siročadi koji popunjavaju neformalnu školu u Plamfildu, Džo Marč – sada Džo Baer – ne može biti srećnija. Ali uprkos srdačnoj i ljubaznoj pomoći cele martovske porodice, dečaci imaju naviku da upadaju u škripce, a sprema ih mnogo nevolja i avantura. Luiza Mej Alkot (engl. Louisa May Alcott; Džermantaun, 29. novembar 1832 — Boston, 6. mart 1888) bila je američka književnica i najprodavaniji američki romanopisac krajem 19. veka. Njeno najpoznatije delo roman „Devojčice“ (Little Women) ubraja se u američke klasike i danas ostaje popularno. Odrasla je u transcendentalističkim krugovima u Bostonu u i Konkordu, kao kćerka reformatora Brosona Alkota. Kao vatreni abolicionista, bila je dobrovoljna bolničarka u Američkom građanskom ratu. Tokom tog perioda je obolela od tifusa koji joj je trajno narušio zdravlje, ali istovremeno se počela baviti pisanjem kako bi pomogla majci i sestrama. Prvo značajnije delo koje je objavila je sažeto od pisama, pod nazivom „Bolničke crtice“ (1863). Uspeh autobiografskog dela „Devojčice“ (Little Women) iz 1868–69, omogućio joj je ugodan život. Ostala njena dela: „Devojčice rastu“ (Good Wives) iz 1870, „Dečaci“ (Little Men) iz 1871. i „Deca gospođe Džo“ (Jo`s Boys) iz 1886. se takođe zasnivaju na njenim pedagoškim iskustvima. Biografija Luiza Mej Alkot je rođena 29. novembra 1832. godine u Džordžtaunu, u Pensilvaniji. Od detinjstva bila je u dodiru sa književnošću, budući da su pisci Ralf Voldo Emerson i Henri Dejvid Toro bili njihovi kućni prijatelji. Do 1848. godine školovala se neformalno, uz njihovu pomoć, i pod nadzorom svog oca, Amosa Bronsona Alkota.[1] Od svoje 18. godine, Luiza je, između ostalog, radila kao sluškinja i učiteljica, boraveći u Bostonu i Konkordu, kako bi pomogla u izdržavanju svoje porodice. Godine 1862, po izbijanju Američkog građanskog rata otišla je u Vašington kako bi se zaposlila kao medicinska sestra.[2] Luiza je pisala pod različitim pseudonima, a svoje ime je počela da koristi tek kada je bila spremna da se posveti pisanju. Kao Flora Ferfild je objavljivala pesme, kratke priče, trilere i priče za decu od 1851. godine. Od 1862, takođe je pisala kao A. M. Bernard, i neke od njenih melodrama su bili izvedeni u pozorištima u Bostonu.[3] Zahvaljujući delu „Devojčice“ (Little Women) postala je finansijski nezavisna i to je uticalo da se nastavi profesionalno bavi pisanjem. Krajem 19. veka, Alkotova postaje najbolje prodavan američki romanopisac. Međutim, kada je objavila delo „Bolničke crtice“ 1863. godine, u kome je predstavila svoje viđenje tekućeg rata i iskustva koje je stekla kao medicinska sestra[4], odlučila je da će se posvetiti pisanju. Tada prestaje da koristi pseudonime i objavljuje priče u uglednim časopisima, poput Atlantic Monthly i Lady`s Companion, a pre nego što je postala urednica ženskog časopisa Merry`s Museum, napravila je kraći izlet po Evropi 1865. godine. Umrla je u Bostonu, 1888. godine. Dela Luiza Mej Alkot je napisala roman o četiri devojčice Merč (Margaret, Džozefina, Emi i Elizabet), koje sa majkom, bez oca, koji je bio na frontu, proživljavaju teške trenutke oskudice i snalaženja, povezane dirljivim vezama u nastojanju da zadrže hrabrost i samopoštovanje. Roman je u velikoj meri autobiografski i oslikava period od jedne godine, od Božića do Božića, u kojem devojčice kroz svakodnevni život učenja, poslova u kući, prijateljstva sa dečakom Lorijem, balova, proslava, nevolja, ljubavi i maštanja odrastaju i sazrevaju shvatajući da su najveća bogatstva ona koja se zasnivaju na najbližima i prema prijateljima. Napisan u duhu realizma sa romantičarskim tonovima, ovaj roman je po svojoj lepoti, toplini i poznavanju psihologije devojčica i njihovog sveta, ulazi u red klasičnih ostvarenja književnosti za mlade. U sledeća tri dela se opisuje njihov dalji život. U tim knjigama one postaju odrasle i razumne osobe i majke, pa se Luiza Mej ponovo okreće ponovo u romanu „Dečaci“ u kojem se opisuju događaji i maštanja njihove dece koja odrastaju i napuštaju roditeljski dom. Nakon uspeha knjige „Devojčice“, stvorila se veća potražnja za njenim knjigama, te je ona u poslednjim godinama svog života u kontinuitetu izdavala romane i kratke priče koji su pretežno bili delovi iz njenog porodičnog života, uglavnom namenjeni omladini. Među ostala njena najpoznatija dela se ubrajaju „Devojčice rastu“ (1869), „Dečaci“ (1871) i „Deca gospođe Džo“ (1886). Alkotova se takođe oprobala i u romanima za odrasle, te izdala dela „Posao“ (1873) i „Savremen Mefistofeles“ (1877), mada nisu postigli takav uspeh kao ostali radovi..

AGATA KRISTI NESREĆA NEVINIH Meki povez Džepni format Дама Агата Кристи (енгл. Agatha Christie; Торки, 15. септембар 1890 — Волингфорд, 12. јануар 1976) била је британска књижевница, ауторка бројних криминалистичких односно детективских романа. Као најпознатију светску списатељицу мистерија, називају је и „краљицом злочина”. Током своје књижевне каријере, која је трајала више од пола века, написала је 79 књига (од чега 66 криминалистичких романа) и више збирки кратких прича и других дела, која су продата до сада у више од две милијарде примерака широм света и преведена на више од 50 језика. Према Гинисовој књизи рекорда, најпродаванији је аутор свих времена.[1] Забележено је да су једино Библија и Шекспирова дела доживела већу продају од романа Агате Кристи.[2] Њена драма Мишоловка је премијерно изведена у Лондону 25. новембра 1952. године; ово дело је до сада најдуже непрестано игран комад у историји позоришта које је имало више од 25.000 извођења.[3] Проглашена је 2013. године за најбољег писца детективских прича, а њен роман Убиство Роџера Акројда за најбољи крими роман свих времена.[4] Под псеудонимом Мери Вестмакот Агата Кристи написала је и 6 љубавних романа.[5] Биографија Детињство и образовање Агата Кристи као дете Агата Мери Клариса Милер је рођена 15. септембра 1890. године у кући званој „Ешфилд” у Торкију, као кћерка Фредерика Алве Милера и Кларисе Маргарет Милер.[6] Отац је био амерички берзански посредник са самосталним приходима, али је умро када је Агата имала само 11 година, а мајка је била кћерка британског војног капетана.[7] Породица Милер је, поред Агате, имала још двоје деце — сина Луја и кћерку Маргарет. Обоје су били старији од Агате, брат 10, а сестра 11 година.[8] Иако одгајана као хришћанка, одрасла је у домаћинству са разним езотеричним веровањима; Агата је, као и њени брат и сестра, веровала да је њихова мајка Клара видовњак са способношћу да види „другу визију”.[9] Иако су у то време углавном дечаци ишли у школу, Агатина мајка, која није била конвенционална, послала је старију сестру у школу. Међутим, то исто није учинила и са Агатом, за коју је сматрала да је боље да се школује код куће, те је на себе преузела одговорност да је научи да чита и пише, као и да обавља основне аритметичке операције. Такође, мајка ју је подучавала музици, те ју је научила да свира клавир и мандолину.[10] Током одрастања, мајка је Агату охрабривала да пише поезију и кратке приче, а неке од њих су биле објављене у локалним часописима, али без запаженијег успеха. Током одмора у Египту, написала је свој први роман, којег је породични пријатељ, Иден Филипот, препоручио његовом књижевном агенту у Лондону, али нажалост без успеха.[11] У узрасту од 16 година, Агата је, како би завршила школу и стекла прво формално образовање, отишла у Париз на две године, где је студирала певање и клавир. Била је вешт пијаниста, али су је трема и стидљивост спречили да настави каријеру у музици.[12] Каријера и породични живот За време Првог светског рата, радила је у болници као медицинска сестра, према њеним речима „једна од најплеменитијих професија које да човек може да ради”.[13] Касније је радила у болничкој апотеци, што је имало велики утицај на њен књижевни рад, јер многа убиства у њеним књигама су извршена уз помоћ отрова. Године 1914. удала се за пуковника Арчибалда Кристија, авијатичара при Краљевским авио трупама.[14] Имали су једну ћерку, Розалинд Хикс,[15] а развели су се 1928. године, две године након што је Агата открила да је муж вара. Њен први роман, Мистериозна афера у Стајлзу, објављен је у 1920. године, а током брака са Арчибалдом, издала је шест романа, збирку приповедака, те објавила неколико кратких прича у разним часописима. У том првом роману, појављује се Херкул Поаро — лик који се појављује у њена 33 романа, као и неколико десетина кратких прича.[16] Након што је сазнала да је муж вара, затражила је развод. Након свађе, Арчибалд је отишао из њихове куће са љубавницом, а Агата је у потпуности нестала из јавног живота.[17] Њен нестанак је изазвао велико негодовање у јавности, која се углавном састојала од љубитеља њених романа. Након обимне потраге, пронађена је након једанаест дана, 19. децембра, након што су је препознали у једном хотелу у ком се лажно представила.[18] Никада није објаснила свој нестанак, нити разлоге, иако су неки лекари сматрали да је патила од психогене фуге, а мишљења јавности о разлозима за њен нестанак и даље су подељена.[19] Кристи се веома занимала за археологију, а 1930. године удала се за археолога Макса Малована, са којим се зближила након сарадње на археолошким ископавањима. Били су у браку 46 година, све до њене смрти.[20] Често је у својим причама користила поставке које су добро познате, а путовања са Малованом по Блиском истоку допринела су да управо та регија буде место дешавања у неколико њених романа. Неке од радњи романа, међу којима и радња романа Десет малих црнаца, смештене су у Торкију, њеном родном месту, а роман Убиство у Оријент експресу из 1934. године, написала је у хотелу „Пера Палас” у Истанбулу, у Турској.[21] Године 1932. Агата је објавила први од шест романа под псеудонимом Мери Вестмакот. Била је то добро чувана тајна, све до 1949. године, када је часопис Сандеј тајмс открио да је госпођа Вестмакот заправо Агата Кристи.[22] Током Другог светског рата, Кристи је радила у апотеци у Лондону, где је стекла знање о отровима, које је искористила у криминалистичким романима које је написала после рата. На пример, у роману Код Белог коња из 1961. године, користила је талијум као отров за убиство, а њен опис тровања талијумом био је толико прецизан, да је једном лекару помогао да реши случај.[23] Последње године У част својих књижевних дела, именована је за команданта Реда Британске Империје 1956. године,[24] а следеће године је постала председник „Клуба детектива”.[25] Године 1971. добила је највеће национално признање, орден Британског царства, три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији. Били су један од ретких парова у ком су оба партнера стекла титулу због сопствених заслуга. Од 1968. године, због витештва њеног супруга, Агату су некад акредитовали под називом „Леди Агата Малован” или „Леди Малован”. Од 1971. до 1974. године, њено здравље је почело да се погоршава, али наставила је да пише. Недавно су, уз помоћ експеримената на текстовима, канадски истраживачи утврдили да је Агата можда патила од Алцхајмерове болести или неке друге деменције.[26][27][28][29] Умрла је природном смрћу, 12. јануара 1976. године, у својој кући у Волингфорду, близу Оксфорда, у 86. години живота. Ликови Херкул Поаро - приватни детектив, некада припадник белгијске полиције, који 1916. године долази у Енглеску као избеглица током Првог светског рата. Помало ексцентричан, често комичан, јајасте главе, увоштених бркова, изглачаних ципела али увек бриљантног ума. Често у дуету са бившим официром Артуром Хејстингсом решава најзамршеније случајеве широм планете. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[30] Госпођица Марпл - Џејн Марпл, неудата старија дама, која се аматерски бави детекцијом и решава замршена убиства. Живи у малом селу по имену Свети Мери Мид. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[31] Томи и Мрвица - брачни пар Томас и Пруденс Бересфорд, познатији као Томи и Мрвица упознају се током Првог светског рата. У почетку су у вези, а затим постају брачни пар и оснивају своју детективску агенцију.[32] Појављују се у 4 романа и једној збирци приповедака.[33] Харли Квин и Господин Сатервејт - ова два лика Агата Кристи уводи 1930. године, у збирци приповедака: Тајанствени господин Квин, а касније и у збиркама приповедака Три слепа миша и друге приче (1950) и Сервис за чај „Арлекин” (1977). Господин Сатервејт се, независно од Квина, појављује у још једном роману, помажући Херкулу Поароу.[34] Паркер Пејн - први пут појавјује 1934. године у збирци приповедака Паркер Пејн на делу. Приказан је као пензионисани службеник британске владе који у каснијим годинама постаје приватни детектив. Иако нијемеђу Агатиним најпознатијим детективима он се појавио у бројним кратким причама. Постоји и веза између њега и Херкула Поароа – госпођица Лемон је једно време радила као секретарица и код њега, а он сам је сарађивао у решавању злочина и са Ариадном Оливер.[35] Капетан Хејстингс, инспектор Џап, госпођица Лемон[36] - сарадници Херкула Поароа. Аријадна Оливер - пријатељица Херкула Поароа, писац детективских романа.[37] Занимљивости Једна од омиљених књига саме Агате Кристи био је роман Уклета кућа (Crooked House). У уводу овог романа она, између осталог, каже: „Ова књига ми је једна од омиљених. Смишљала сам је годинама, размишљала о њој, разрађивала је говорећи себи: ’Једног дана, када будем имала довољно времена и пожелим да се добро забавим, почећу да је пишем!’ Треба да нагласим нешто — од пет написаних књига само једна представља право задовољство, остале су посао. Уклета кућа била је право задовољство”[38] Романи са јунацима Агате Кристи написани после њене смрти Задужбина Агате Кристи је изабрала Софи Хану као писца који ће наставити дело Агате Кристи и њеног чувеног детектива Поароа. Ово је заједнички подухват у коме учествују писац, издавач `Харепер Колинс` и потомци велике списатељице крими романа Агате Кристи. Потомци су одобрили наставак рада на романима који су Кристијеву учинили најпродаванијим писцем у историји са више од две милијарде продатих примерака детективских романа.[39] До сада су у Србији објављени следећи романи Софи Хане са Херкулом Поароом у главној улози: Лице детета (2008, Младинска књига) Болно растојање (2014, Лагуна) Агата Кристи: Убиства с монограмом : нови случај Херкула Поароа (2014, Лагуна) Агата Кристи: Затворен ковчег : нови случај Херкула Поароа (2017, Лагуна) Агата Кристи: Мистерија три четвртине (2019, Лагуна) Споменик Агати Кристи у Лондону Признања Године 1971. Агата Кристи добила је највеће национално признање, Орден Британског царства,[40] три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији;[41] Од 1988. године у њену част додељује се Награда Агата, књижевна награда за писце мистерија и кримића.[42] Један од основних услова за номинацију је да дело представља традиционалну мистерију какве представљају управо Агатина дела. Жанр је широко дефинисан као мистерије које не садрже експлицитни секс, прекомерну крв или неоправдано насиље. Награда се додељује у шест категорија: најбољи савремени роман, најбољи историјски роман, најбољи дебитантски роман, најбоље документарно дело, најбоља кратка прича и најбољи роман за децу и младе.[43] У близини Ковент Гардена у центру Лондона 2012. године подигнут је споменик Агати Кристи.[44] Споменик је у облику књиге на којој се налази биста њена са детаљима који осликавају њен живот и рад - мотиви госпођице Марпл, Херкула Поароа, египатских пирамида, Оријент експреса, мишоловке... Такође је приказан и низ мањих корица књиге које представљају чињеницу да су књиге Агате Кристи преведене на 50 различитих језика, тако да су наслови књига на многим језицима, као и на Брајевом писму. Ово је први споменик неком романописцу подигнут у Лондону.[45] Библиографија Књиге Агате Кристи су продате у више од милијарду примерака на енглеском језику, те у више од милијарду примерака на 45 Других светских језика. Њена представа Мишоловка држи рекорд најдужег приказивања у Лондону; први је пут приказана 25. новембра 1952. године, а укупно је одиграно више од 25.000 представа. Кристи је написала преко осамдесет романа и драма, углавном детективских. У многима од њих појављују се њени најпознатији ликови — Херкул Поаро и Мис Марпл. Иако се често поигравала са конвенцијама жанра — једно од њених ранијих дела, Убиство Роџера Акројда, садржи потпуни преокрет на крају — увек је у књиге постављала трагове према којима су читаоци могли и сами да открију починиоца. Већина њених књига и кратких прича адаптиране су у филмове, неке и више пута. Британска телевизија Би Би Си направила је радијске и телевизијске верзије многих прича о Поароу и Мис Марпл, а неки глумци, као што је Дејвид Суше, прославили су се у детективским серијалима заснованим на Агатиним књигама. 1920 — Загонетни догађај у Стајлсу (The Mysterious Affair at Styles; прва књига у којој се појављује Херкул Поаро) 1922 — Тајни непријатељи (The Secret Adversary) 1923 — Убиство на терену за голф (Murder on the Links) 1924 — Човек у браон оделу (The Man in the Brown Suit) 1924 — Поаро истражује (Poirot Investigates; 11 кратких прича) 1925 — Тајна замка Чимниз (The Secret of Chimneys) 1926 — Убиство Роџера Акројда (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Велика четворка (The Big Four) 1928 — Мистерија Плавог воза (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Партнери у злочину (Partners in Crime; 15 кратких прича) 1929 — Загонетка седам бројчаника (The Seven Dials Mystery) 1930 — Убиство у викаријату (The Murder at the Vicarage; упознајемо Џејн Марпл) 1930 — Тајанствени господин Квин (The Mysterious Mr Quin; упознајемо господина Харли Квина) 1931 — Ситафордска загонетка (The Sittaford Mystery) 1932 — Опасност у Енд Хаусу (Peril at End House) 1932 — Тринаест проблема (Thirteen Problems; 13 кратких прича) 1933 — Пас смрти и друге приче (The Hound Of Death And Other Stories; 12 кратких прича) 1933 — Лорд Еџвер умире (Lord Edgware Dies) 1934 — Убиство у Оријент експресу (Murder on the Orient Express) 1934 — Паркер Пејн на делу (Parker Pyne investigates; 12 кратких прича) 1934 — Мистерија Листердејл (The Listerdale mystery; 12 кратких прича) 1935 — Трагедија у три чина (Three Act Tragedy) 1935 — Зашто нису питали Еванса? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Смрт у облацима (Death in the Clouds; познат и као Death in the Air) 1936 — Убиства по абецеди (The A.B.C. Murders) 1936 — Убиство у Месопотамији (Murder in Mesopotamia) 1936 — Карте на столу (Cards on the Table) 1937 — Смрт на Нилу (Death on the Nile) 1937 — Неми сведок (Dumb Witness) 1937 — Убиство у Мјусу (Murder In The Mews; 4 кратке мистерије) 1938 — Састанак са смрћу (Appointment with Death) 1939 — Десет малих црнаца (Ten Little Niggers; познат и као And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Убиство је лако (Murder is Easy) 1939 — Загонетка на регати (The Regatta Mystery; 9 кратких прича) 1939 — Божић Херкула Поароа (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Мистерија регате и друге приче (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 кратких прича) 1941 — Зло под Сунцем (Evil Under the Sun) 1941 — Н или М? (N or M?) 1941 — 1, 2, ципела се распала (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Леш у библиотеци (The Body in the Library) 1942 — Пет прасића (Five Little Pigs) 1942 — Кобни прсти (The Moving Finger) 1943 — Проблем у Поленси (Problem at Polensa Bay; 8 кратких прича) 1944 — Нулта тачка (Towards Zero) 1944 — Искричави цијанид (Sparkling Cyanide) 1945 — Смрт долази на крају (Death comes as the End) 1946 — Шупљина (The Hollow) 1947 — Херкулови задаци (The Labours of Hercules; 12 кратких прича са Поароом) 1948 — Ко талас ухвати (There is a Tide; познат и као Taken at the Flood) 1948 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution; 8 кратких прича) 1949 — Зла кућа (Crooked House) 1950 — Најављује се убиство (A Murder is Announced) 1950 — Три слепа миша и друге приче (Three Blind Mice And Other Stories; 9 кратких прича) 1951 — Операција Багдад (They Came to Baghdad) 1951 — У запећку и друге приче (The Underdog And Other Stories; 8 кратких прича) 1952 — Рука бржа од ока (They Do It With Mirrors) 1952 — Госпођа Макгинти је мртва (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Џеп пун жита (A Pocket Full of Rye) 1953 — После сахране (After the Funeral) 1955 — Хикори дикори док (Hickory Dickory Dock) 1955 — Непознато одредиште (Destination Unknown) 1956 — Вашар злочина (Dead Man`s Folly) 1957 — У 4.50 са станице Педингтон (4.50 from Paddington) 1957 — Несрећа невиних (Ordeal by Innocence) 1959 — Мачка међу голубовима (Cat Among the Pigeons) 1960 — Пустоловина Божићног пудинга (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 кратких прича) 1961 — Код белог коња (The Pale Horse) 1961 — Двоструки грех и друге приче (Double Sin And Other Stories; 8 кратких прича) 1962 — Напукло огледало (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Сатови (The Clocks) 1964 — Карипска мистерија (A Caribbean Mystery) 1965 — У хотелу `Бертрам` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Трећа девојка (Third Girl) 1967 — Вечита ноћ (Endless Night) 1968 — Трнци у прстима (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Ноћ вештица (Hallowe`en Party) 1970 — Путник за Франкфурт (Passenger to Frankfurt) 1971 — Немезис (Nemesis) 1972 — Слонови памте (Elephants Can Remember) 1973 — Врата судбине (Postern of Fate) 1974 — Рани случајеви Херкула Поароа (Poirot`s Early Cases; 18 кратких прича) 1975 — Завеса (Curtain; познат и као Последњи случај Херкула Поароа — написан у току Другог светског рата) 1976 — Уснуло убиство (Sleeping Murder; познат и као Последњи случај Госпођице Марпл — написан у току Другог светског рата) Сервис за чај „Арлекин” (1977) Последњи случајеви госпођице Марпл и још две приче (објављена постхумно 1979. године као збирка прича написаних између 1939. и 1954) Коауторка: 1931 — (The Floating Admiral) написала заједно са Џ. К. Честертоном, Дороти Л. Сајерс и са другим члановима Детекшн клуба. Ауторка је и бројних драма које је написала обрадивши своје крими романе, али је поред тога написала и неколико оригиналних драма које нису за подложак имале претходно објављени роман. То су: 1934 — Црна кафа (Black Coffee) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. 1937 — Ехнатон (Akhnaton) 1952 — Мишоловка (The Mousetrap) 1953 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution) 1954 — Пукова мрежа (драма) (Spider`s Web) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1958 — Пресуда (Verdict) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1962 — Тројно правило (Rule Of Three) 1953 — Виолински трио (Fiddlers three) Дела написана под именом Мери Вестмакот: 1930 — Дивов хлеб (Giant`s Bread) 1934 — Недовршени портрет (Unfinished Portrait) 1944 — Одсутна у пролеће (Absent in the Spring) 1947 — Ружа и тиса (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ћерка је ћерка (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Бреме (The Burden) Дела написана под именом Агата Кристи Малован: 1946 — Хајде реци како живиш (Come, Tell Me How You Live) — путописи и сећања 1965 — Звезда над Витлејемом (Star Over Bethlehem) — песме и приче за децу Остала дела: 1930 — Пут снова (The Road Of Dreams) — поезија 1973 — Поезија (Poems) — збирка од 63 песме 1977 — Аутобиографија (An Autobiography) Референце Guinness Book of World Records, Sterling, 1976, стр. 210 Flemming, Michael (15. 2. 2000). „Agatha Christie gets a clue for filmmakers”. Variety. Приступљено 30. 10. 2013. Marsden, Sam (18. 10. 2012). „Agatha Christie`s The Mousetrap celebrates its 60th anniversary with star-studded show”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 29. 11. 2019. Приступљено 30. 10. 2013. Агата Кристи је најбоља ауторка крими романа (Б92, 7. новембар 2013) „Ljubavni romani”. Agatha Christie EX-YU FanPage. Приступљено 30. 4. 2021. Morgan 1984, стр. 1. Morgan 1984, стр. 2–4. Morgan 1984, стр. 6–7. Morgan 1984, стр. 13. Morgan 1984, стр. 20–21. Morgan 1984, стр. 50–52. Morgan 1984, стр. 22–23, 37. Mallowan 1977, стр. 290. Morgan 1984, стр. 67–74. Morgan 1984, стр. 79. Delpont, Léa (2007). „Indétrônable Agatha Christie”. Le Figaro. Приступљено 29. 10. 2013. Kühne, Cecilia (2011). „El misterio de la escritora desaparecida”. El economista. Приступљено 29. 10. 2013. Fitzgibbon 1980, стр. 20. Thorpe, Vanessa. „Christie`s most famous mystery solved at last by Andrew Norman”. Приступљено 29. 10. 2013. Maunder 2007, стр. 69. Bottero, J (5. 6. 2008), Agatha Christie`s Hotel Pera Palace, Virtual globe trotting, Приступљено 29. 10. 2013 Thompson 2007, стр. 366. Emsley, John (20. 7. 1992). „The poison prescribed by Agatha Christie”. The Independent. „No. 40669”. The London Gazette (Supplement). 30. 12. 1955. стр. 11. „Biography: Agatha Christie”, Authors, Illiterarty, Приступљено 30. 10. 2013 Kingston, Anne (2. 4. 2009), „The ultimate whodunit”, Maclean`s, Canada, Приступљено 30. 10. 2013 Boswell, Randy (6. 4. 2009), „Study finds possible dementia for Agatha Christie”, The Ottawa Citizen, Архивирано из оригинала на датум 17. 04. 2012, Приступљено 30. 10. 2013 Devlin, Kate (4. 4. 2009). „Agatha Christie `had Alzheimer`s disease when she wrote final novels`”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2013. Приступљено 30. 10. 2013. Flood, Alison (3. 4. 2009). „Study claims Agatha Christie had Alzheimer`s”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала на датум 1. 8. 2009. Приступљено 30. 10. 2013. „Hercule Poirot”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Miss Jane Marple”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Maričić, Slobodan (15. 9. 2020). „Agata Kristi, Poaro i gospođica Marpl: Misterija stogodišnje popularnosti priča „Kraljice zločina`”. BBC News. Приступљено 3. 3. 2022. „Tommy & Tuppence”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Harley Quinn & Mr. Satterthwaite”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Parker Pyne”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Hastings, Japp & Miss Lemon”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Ariadne Oliver”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 „Софи Хана оживљава Херкула Поароа”. Вечерње новости онлајн. Вечерње новости. Приступљено 07. 9. 2018. „No. 45262”. The London Gazette (Supplement). 31. 12. 1970. „No. 44600”. The London Gazette (Supplement). 31. 5. 1968. „The Agatha Awards”. Minuteman Library Network. Приступљено 5. 3. 2022. „THE AGATHA AWARDS”. Malice Domestic. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial, London”. inspirock. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial”. agathachristie.fandom.com. Приступљено 5. 3. 2022. Литература Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 Adams, Amanda (2010). Ladies of the Field: Early Women Archaeologists and Their Search for Adventure. Douglas & McIntyre. ISBN 978-1-55365-433-9.. Barnard, Robert (1980). A Talent to Deceive –An Appreciation of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-00-216190-9. Прештампано као A Talent to Deceive, New York: Mysterious Press, 1987. Cade, Jared (1997). Agatha Christie and the Missing Eleven Days. Peter Owen. ISBN 978-0-7206-1280-6.. Dever, Norma (2004), „They Also Dug! Archaeologist`s Wives and Their Stories”, Near Eastern Archaeology, Boston: The American Schools of Oriental Research, 67 (3): 73—162, doi:10.2307/4132378 Fitzgibbon, Russell (1980). The Agatha Christie Companion. Popular Press. ISBN 978-0-87972-138-1.. Lubelski, Amy (2002), „Museums: In the Field with Agatha Christie”, Archaeology, 55 (2), Приступљено 25. 10. 2013 Kerridge, Jake (6. 10. 2007), She made murder a parlour game; review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery, London: The Daily Telegraph, стр. 24 Kerridge, Jake (11. 10. 2007). „The crimes of Agatha Christie” (review). London: The Daily Telegraph. Knepper, Marty S. (2005), „The Curtain Falls: Agatha Christie`s Last Novels”, Clues: A Journal of Detection, 23 (4): 69—84, doi:10.3200/CLUS.23.4.69-84 Mallowan, Agatha Christie (1977). Agatha Christie: An Autobiography. New York: Dodd, Mead & Company. ISBN 978-0-396-07516-5. Mann, Jessica (20. 10. 2007). „Taking liberties with Agatha Christie (review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery)”. The Daily Telegraph. London. Maunder, Andrew (2007), FOF Companion to the British Short Story, Infobase Publishing. Morgan, Janet P (1984), Agatha Christie: a biography, London: Collins. Osborne, Charles (1982). The Life and Crimes of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-312-30116-3. Riley, Dick; McAllister, Pam (1986) [1979]. The (New) Bedside, Bathtub & Armchair Companion to Agatha Christie. Ungar. ISBN 978-0-8044-6725-4.. Roaf, Michael; Killick, Robert (1987), „A Mysterious Affair of Styles: The Ninevite 5 Pottery of Northern Mesopotamia”, Iraq, 49: 199—230, doi:10.2307/4200273 Sanders, Dennis; Lovallo, Len (1989) [1984]. The Agatha Christie Companion. Berkley. ISBN 978-0-425-11845-0.. Sova, Dawn B. (1996). The Agatha Christie A to Z. Checkmark. ISBN 978-0-8160-4311-8.. Thomas, WG, Murder in Mesopotamia: Agatha Christie and Archaeology, Архивирано из оригинала на датум 14. 4. 2013, Приступљено 25. 10. 2013. Thompson, Laura (2007). Agatha Christie: An English Mystery. London: Headline Review.