BLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval Komplet MARIJA PASKVAL Maria Pascual 12 knjiga, skoro A4 format, tvrd povez. NIŠRO Oslobođenje, 1988. Veoma dobro očuvane, bez pisanja, pečata, posveta, cepanja… 1. Priče iz Alhambre, Irving Washington Princ hodočasnik ljubavi Zidareva pustolovina Bjegunac 2. Ruske priče, Lav Tolstoj Kavkaski zarobljenik Istina uvijek pobjeđuje 3. Njemačke priče, Ernst T. A. Hoffmann Čovjek iz pijeska Zulemina pjesma Dama u bijelom 4. Čarobne bajke, Fernan Caballero Vitezovi od ribe Princeza krasuljka Ptica istine 5. Romantične legende, Gustavo Adolfo Becquer Bijela srna Zelene oči Ruže nesretne ljubavi 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti 7. Engleske priče, Viljem Šekspir Kralj Lir Mletački trgovac Ukroćena goropad 8. Ruske priče, Aleksandar Puškin Snijeg Seoska plemkinja Dunja, izgubljena ljubav 9. Engleske priče, Čarls Dikens Putujući trgovac Gvineja hrome djevojčice 10. Francuske bajke, Madam D`Onoa Zelena zmija Plemenita mišica 11. Njemačke priče, Ernst T.A.Hofman Rudnici faluna Kockareva sreća 12. Ruske priče, Lav Tolstoj Djevojčica i pečurke Ptičica Morski pas Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, 1. srpnja 1933. – 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya... MG (Ć)

RETKO! VHS KASETA, RTV BK Telecom, 2003. Zdravko Čolić Koncert na `Marakani`, Beograd 2001. godine. STANJE ODLIČNO OMOT 5 KASETA 5- (kaseta nije pregledana) 1. April u Beogradu 2. Gori vatra 3. Čija je ono zvijezda 4. Živiš u oblacima mala 5. Produži dalje 6. Krasiva 7. Malo pojačaj radio 8. E, draga draga 9. Stanica Podlugovi 10. Jedna zima sa Kristinom 11. Ljubav je samo reč 12. Prava stvar 13. Jedina 14. Glavo luda 15. Pisaću joj pisma duga 16. Pjevam danju, pjevam noću 17. Čini mi se grmi 18. Noć mi te duguje 19. Ti si mi u krvi 20. Ti možeš sve (al` jedno ne) 21. Da ti kažem šta mi je 22. Tvoje oči 23. Jako, jako slabo srce zavodiš 24. Hotel Balkan 25. Ajde idi 26. Mađarica 27. Pusti, pusti modu 28. Ruška 29. Čaje šukarije 30. Ajde, ajde Jasmina 31. Zvao sam je Emili 32. Okano 33. Kad bi moja bila 34. Tabakera

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ako bude nekih nedostataka navescu pored naslova knjige! Fali knjiga br 10 BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual 11 knjiga, skoro A4 format, tvrd povez. NIŠRO Oslobođenje, 1988. 1. Priče iz Alhambre, Irving Washington Princ hodočasnik ljubavi Zidareva pustolovina Bjegunac 2. Ruske priče, Lav Tolstoj Kavkaski zarobljenik Istina uvijek pobjeđuje 3. Njemačke priče, Ernst T.A.Hoffmann Čovjek iz pijeska Zulemina pjesma Dama u bijelom 4. Čarobne bajke, Fernan Caballero Vitezovi od ribe Princeza krasuljka Ptica istine 5. Romantične legende, Gustavo Adolfo Becquer Bijela srna Zelene oči Ruže nesretne ljubavi 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti 7. Engleske priče, Viljem Šekspir Kralj Lir Mletački trgovac Ukroćena goropad 8. Ruske priče, Aleksandar Puškin ----- Ima nacrtano malo srce na unutrasnjoj strani korica, nista strasno! Sve ostalo uredno! Snijeg Seoska plemkinja Dunja, izgubljena ljubav 9. Engleske priče, Čarls Dikens Putujući trgovac Gvineja hrome djevojčice 10. Francuske bajke, Madam D`Onoa Zelena zmija Plemenita mišica 11. Njemačke priče, Ernst T.A.Hofman Rudnici faluna Kockareva sreća 12. Ruske priče, Lav Tolstoj Djevojčica i pečurke Ptičica Morski pas Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ako bude nekih nedostataka navescu pored naslova knjige! Fali knjiga br 11 i 12 BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual 11 knjiga, skoro A4 format, tvrd povez. NIŠRO Oslobođenje, 1988. 1. Priče iz Alhambre, Irving Washington Princ hodočasnik ljubavi Zidareva pustolovina Bjegunac 2. Ruske priče, Lav Tolstoj Kavkaski zarobljenik Istina uvijek pobjeđuje 3. Njemačke priče, Ernst T.A.Hoffmann Čovjek iz pijeska Zulemina pjesma Dama u bijelom 4. Čarobne bajke, Fernan Caballero Vitezovi od ribe Princeza krasuljka Ptica istine 5. Romantične legende, Gustavo Adolfo Becquer Bijela srna Zelene oči Ruže nesretne ljubavi 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti 7. Engleske priče, Viljem Šekspir Kralj Lir Mletački trgovac Ukroćena goropad 8. Ruske priče, Aleksandar Puškin ----- Ima nacrtano malo srce na unutrasnjoj strani korica, nista strasno! Sve ostalo uredno! Snijeg Seoska plemkinja Dunja, izgubljena ljubav 9. Engleske priče, Čarls Dikens Putujući trgovac Gvineja hrome djevojčice 10. Francuske bajke, Madam D`Onoa Zelena zmija Plemenita mišica 11. Njemačke priče, Ernst T.A.Hofman Rudnici faluna Kockareva sreća 12. Ruske priče, Lav Tolstoj Djevojčica i pečurke Ptičica Morski pas Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....

Crtež našeg poznatog arhitekte Aljoše Josića koji je živeo i radio u Parizu. Njegovi radovi su retko dostupni u Srbiji Dimenzije rama 55 x 45, vidljivi deo slike 40 x 30 cm. Od 1953. je u Parizu gde interdisciplinarna iskustva primenjuje delujući unutar Atelier des bâ tisseurs (ATBAT), projektantskog biroa sa naglašenim istraživačkim pristupom. Sa već potvrđenim autorima – Žoržom Kandilisom i Šadrahom Vudsom, 1955. osniva nezavisni arhitektonski biro Kandilis-Žosik-Vuds, kome se pridružuje i arhitekt G. Brinaš, građevinski inženjeri A. Pio i P. Doni. Razdoblje stvaranja u ovom ateljeu obeleženo je velikim međunarodnim uspesima tima (projekti Habitat évolutif, 1959, Cuvette Saint-Martin u Čadu,1962), te izvođenjem brojnih građevina širom sveta, od Francuske, preko Nemačke, do dalekog Pakistana i Peru. Internacionalni proboj tim će ostvariti osvajanjem prve nagrade za kompleks univerzitetskih zgrada u Berlinu (1963, 1967-79), kao i planiranjem i izvođenjem novog grada Toulouse le Mirail (konkurs 1962, realizacija 1964-77). Šezdesetih godina posvećuje se pedagoškom radu. Napustivši “ modernistički trijumvirat” Kandilis-Žosik-Vuds 1963. godine, osniva Atelier Josic u Sevru kraj Pariza.

Edo Murtic Grafika iz 1986. godine. Potpis dole desno. 26x21 cm. RETKO! Edo Murtić (Velika Pisanica, 4. maj 1921 – Zagreb, 2. januar 2005) je hrvatski slikar, grafički dizajner, poozorišni scenograf i akademik.[1] Rođen je u Velikoj Pisarnici kraj Bjelovara. Njegova se porodica 1925. godine, seli u Zagreb, gde završava srednju i osnovnu školu. Studirao je na akademiji primenjene umetnosti. Profesori su mu bili Petar Dobrović i Ljubo Babić.[1] Prvo samostalnu izložbu imao je 1935. u Zagrebu. Od 1941. učestvuje u Drugom svetskom ratu, a 1943. se uključuje u pokret otpora protiv fašista.[1] Puno je putova tokom života a posećivao je i Francusku, SAD i Italiju. Njegovi radovi dobili su međunarodna priznanja. Ostvario je 150 samostalnih i oko 300 drugih izložbi na raznim kontinentima.[1] Njegova se dela obično nalaze u privatnom vlašništvu svuda po svetu. Takođe je radio i pozorišnu scenografiju, murale i mozaike. Bio je član „Hrvatske akademije nauke i umetnosti“, a proglašen je i počasnim građaninom Bjelovara. Umro je u bolnici u Zagrebu.

Slavimir Stojanovic Futro - Stories Offset print 1/3 Ram kao na slici, dimenzije grafike su 26x27 cm. Славимир Стојановић (Београд, 7. јануар 1969), српски је дизајнер, креативни директор, илустратор и визуелни уметник.[1] Студирао је Академију примењених уметности у Београду, а потом и ХДК - Школа за дизајн и примењену уметност (швед. Högskolan för Design och Konsthantverk) на Универзитету у Гетеборгу (Шведска) у класи проф. Х. К. Ериксона,[2] као и Ликовну академију у Љубљани, Словенија.[3] Сматра се одговорним за подизање стандарда не само у Србији, већ у целој источној и Централној Европи.[4] Биографија Дизајнерску каријеру је почео као арт директор у С-Тим Битс Сачи & Сачи Адвертајзинг Балканс (енгл. S. Team Bates Saatchi & Saatchi Advertising Balkans). У С-Тиму Стојановић је добио прилику да неометано развија своје идеје захваљујући неколицини значајних клијената агенције (Сони, Мерцедес Бенц, Мишлен, Кока кола[5]), што је након извесног времена довело до буквалног препорода српског графичког дизајна и рекламе.[4] Стојановићев рад у Сачију је такође донео многе значајне међународне награде (око 150), а сам Стојановић је постао један од најхваљенијих дизајнера у Централној Европи. Стојановићев највероватније најпознатији рад је лого радио-станице Б92, водећег независног јавног гласила у Србији, за који је Стојановић добио два пута награду MTV Free Your Mind[4]. Такође је радио дизајн за омоте албума разних српских уметника (Рамбо Амадеус, Плејбој, А. К, и др.[5]). Крајем деведесетих сели се у Љубљану где проводи годину дана у фирми Компас Дизајн као креативни директор. Данас ради у Арих дизајну у Љубљани и власник је креативног сервиса Футро.[6] Уметнички рад Славимир Стојановић је оставио вишеслојни печат на целу екс-југословенску дизајнерску сцену. Прво се усредсредио на међународне, софистициране трендове и потпуно одбацио крут и тежак стил заостао још од комунистичких времена. Његове рекламе својом симболиком директно ударају на подсвест и активирају осећај за чисто визуелну лепоту која се често заснива на чистом парадоксу.[4] Стојановић је такође у српски дизајн увео модерну употребу типографије. Пажљивим одабиром слова, био је први који је почео да користи неке фонтове, сматрајући да слово није само средство вербалног изражавања, већ кључни део визуелне дефиниције.[4] Велики утицај су на њега извршили Мирко Илић, Пол Ранд, Тибор Калман и Вуди Пиртл.[4] Награде Добио је више од 200 међународних награда и признања, укључујући: Epica, Cresta, Eurobest, Clio, Cannes, Art Directors Club, Type Directors Club, European Design Excellence, Communication Arts Award, Graphis Annual, Global Award, Montreux Gold, Brumen Grand Prix, за најбољи графички дизајн у Словенији, Грифон,[7] за најбољи графички дизајн у СЦГ, итд.[6] Његови су радови део колекција у музеју Помпидоу у Паризу, Музеју уметности и рекламе у Хамбургу и у Музеју плаката у Варшави.[2] Књиге Синги Лумба и Дрво чаробних оловака, 2017.[8] Синги Лумба и Коцкаста планета, 2020.[9] Девет - роман у илустрованим причама, 2022.[10] Речник бескрајног одрастања, 2022.[11]

Slavimir Stojanovic Futro - Stories Offset print 1/3 Ram kao na slici, dimenzije grafike su 26x27 cm. Славимир Стојановић (Београд, 7. јануар 1969), српски је дизајнер, креативни директор, илустратор и визуелни уметник.[1] Студирао је Академију примењених уметности у Београду, а потом и ХДК - Школа за дизајн и примењену уметност (швед. Högskolan för Design och Konsthantverk) на Универзитету у Гетеборгу (Шведска) у класи проф. Х. К. Ериксона,[2] као и Ликовну академију у Љубљани, Словенија.[3] Сматра се одговорним за подизање стандарда не само у Србији, већ у целој источној и Централној Европи.[4] Биографија Дизајнерску каријеру је почео као арт директор у С-Тим Битс Сачи & Сачи Адвертајзинг Балканс (енгл. S. Team Bates Saatchi & Saatchi Advertising Balkans). У С-Тиму Стојановић је добио прилику да неометано развија своје идеје захваљујући неколицини значајних клијената агенције (Сони, Мерцедес Бенц, Мишлен, Кока кола[5]), што је након извесног времена довело до буквалног препорода српског графичког дизајна и рекламе.[4] Стојановићев рад у Сачију је такође донео многе значајне међународне награде (око 150), а сам Стојановић је постао један од најхваљенијих дизајнера у Централној Европи. Стојановићев највероватније најпознатији рад је лого радио-станице Б92, водећег независног јавног гласила у Србији, за који је Стојановић добио два пута награду MTV Free Your Mind[4]. Такође је радио дизајн за омоте албума разних српских уметника (Рамбо Амадеус, Плејбој, А. К, и др.[5]). Крајем деведесетих сели се у Љубљану где проводи годину дана у фирми Компас Дизајн као креативни директор. Данас ради у Арих дизајну у Љубљани и власник је креативног сервиса Футро.[6] Уметнички рад Славимир Стојановић је оставио вишеслојни печат на целу екс-југословенску дизајнерску сцену. Прво се усредсредио на међународне, софистициране трендове и потпуно одбацио крут и тежак стил заостао још од комунистичких времена. Његове рекламе својом симболиком директно ударају на подсвест и активирају осећај за чисто визуелну лепоту која се често заснива на чистом парадоксу.[4] Стојановић је такође у српски дизајн увео модерну употребу типографије. Пажљивим одабиром слова, био је први који је почео да користи неке фонтове, сматрајући да слово није само средство вербалног изражавања, већ кључни део визуелне дефиниције.[4] Велики утицај су на њега извршили Мирко Илић, Пол Ранд, Тибор Калман и Вуди Пиртл.[4] Награде Добио је више од 200 међународних награда и признања, укључујући: Epica, Cresta, Eurobest, Clio, Cannes, Art Directors Club, Type Directors Club, European Design Excellence, Communication Arts Award, Graphis Annual, Global Award, Montreux Gold, Brumen Grand Prix, за најбољи графички дизајн у Словенији, Грифон,[7] за најбољи графички дизајн у СЦГ, итд.[6] Његови су радови део колекција у музеју Помпидоу у Паризу, Музеју уметности и рекламе у Хамбургу и у Музеју плаката у Варшави.[2] Књиге Синги Лумба и Дрво чаробних оловака, 2017.[8] Синги Лумба и Коцкаста планета, 2020.[9] Девет - роман у илустрованим причама, 2022.[10] Речник бескрајног одрастања, 2022.[11]

ULTRA RETKO ODLIČNO OČUVANA VAŽNA NAPOMENA: VIDEO KASETU NISAM PREGLEDAO Izdavač Radio B92 1996 Jednog jutra (Goran Čavajda), tridesetogodišnji muzičar, kreće ušetnju ulicama Beograda sa krova svoje kuće, upoznajući nas sa svojim gradomi činjenicom da postoje paralelne `stvarnosti`. On se kreće kroz nekolikonivoa, od kojih prvi čine ulice Beograda sa onim što se na njima svakogadana uobičajeno događa, i prema čemu on gaji negativan stav, zbog toga štoodbija da prihvati činjenicu da Beograd propada. Da bi povratio snagu idobro raspoloženje, on prelazi na drugi nivo na kome rock grupe svirajuskrivene od oka javnosti.Time što učestvuje u svirci, i kao izvođač i kao slušalac, on uspeva dapovrati svoju izgubljenu energiju. Muzika ima moć da ga prenese, barem umetaforičnom smislu, do trećeg nivoa, u kome žive i rade umetnici koje onvoli i kojima se divi. Posle ovog susreta i interakcije koju ostvaruje sanjima, on se `vraća` na prvi nivo. Čitav ovaj put ponavlja se u ciklusimatokom dana i naredne noći, da bi se završio u zoru sledećeg dana, kada sevraća na krov sa koga je i pošao na svoje putovanje. Rok grupe: Partibrejkers, DLM, Kristali, Svarog, Direktori, Dead Ideas,Darkwood dub, Plejboj. Umetnici: Sonja Savić (gluma), Nataša Bogojević (klasična muzika), NebojšaBabić (fotografija), Dejana Momčilovć (moda), Srđan Anđelić (mediji), SrđanMarković (slikarstvo), Saša Marković (performance art), Petar Ilić(grafiti).Uloge: Goran Čavajda-ČavkeScenario i režija: Mladen Matičević i Ivan MarkovGodina proizvodnje: 1995.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jako lepe ilustracije Dusana Petricica Svi znamo ove stihove: dete nije dete, igračka za strine i tete dete je dete, da ga volite i razumete. Oni i mnoge druge rimovane i prozne cake ilustrovane jednako štosnim crtežima nalaze se u Nevidljivoj ptici – još jednoj nezaobilaznoj knjizi iz detinjstva svakog deteta. Ljubivoje Ršumović (Serbian Cyrillic: Љубивоје Ршумовић; born 3 July 1939) is a Serbian poet and writer. Ršumović is predominantly a writer and poet for children; however, a portion of his work is literature for adults. Biography He was born on 3 July 1939 in the village of Ljubiš in the Zlatibor Mountains. His parents were Mihailo and Milesa Ršumović. He was educated in Ljubiš, Čajetina, Užice, and Belgrade. He has a bachelor`s degree from the University of Belgrade`s Faculty of Philology. He is known as author of lyrics of anthem of Red Star Belgrade. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. Biografija U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada.

Georgije Branković, patrijarh srpski (Feodor Butkevič, ulje na platnu, 1892) reprodukcija /fotografija po očuvanosti papira/kartona cenim da datira iz `20-ih godina prošlog veka nemam izvor ni pouzdanu informaciju sem da je slika naslikana 1892(original) SOMBORSKI PROTA – SRPSKI PATRIJARH (Georgije Branković) 28/06/2018 Đorđe Branković, somborski prota, dugogodišnji upravitelј ovdašnje Srpske učiteljske škole (Preparandije), kasnije vladika temišvarski, mitropolit karlovački i patrijarh srpski, rođen je 1830. g. u Kulpinu, kao sin paroha i nekadašnjeg sentandrejskog preparandiste Timotija Brankovića, i Jelisavete, devojaštvom iz ugledne i stare porodice somborskih Bikara. Osnovnu školu Đorđe Branković je završio u Senti, gde je od 1833. g. njegov otac bio paroh. U Vrbasu je završio četiri razreda evangelističke gimnazije, a peti i šesti razred gimnazije pohađao je u Baji. Studije filozofije u Nađkerešu prekinuo je 1848. g. zbog Mađarske revolucije. Između 1849. i 1852. g. radio je kao gradski podbeležnik u Senti, a između 1852. i 1855. g. pohađao je i sa odličnim uspehom završio Bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Za đakona ga je, o Nikolјdanu 1855. godine, rukopoložio vladika bački Platon Atanacković u novosadskoj Sabornoj crkvi, a o Božiću 1856. g. Đorđe Branković je rukopoložen za sveštenika sa službom u Senti, gde je prvo služio kao pomoćnik (kapelan) kod svog oca, a po njegovom obolјevanju i kao administrator senćanske parohije. RETKO

u stilu Dade Djurica ... Miodrag Daja Anđelković, poznati akademski slikar iz Niša i dobitnik brojnih nagrada Bez naziva, 1981 bakropis kasiran na karton, signaturam, posveta autora, 15,5 x 24 cm plus originalni paspartu Anđelković je rođen u Jelašnici, Akademiju likovnih umetnosti završio je 1970. godine u Beogradu, a kao stipendista Fonda “Moša Pijade” boravio je na stručnom usavršavanju u Parizu 1980. Bavio se slikarstvom kroz uljane slike, akvarele i kolaže, ali i grafikom, esejistikom i likovnom kritikom. Održao je brojne izložbe u Nišu, Beogradu, Novom Sadu i drugim gradovima u zemlji, ali i inostranstvu - u Lucernu, Bazelu, Arauu, Rajnahu, Bukureštu, Parizu, Varni, kao i u Kuvajtu i Jordanu. Osim samostalnih, izlagao je i na preko 200 kolektivnih izložbi u Srbiji, među kojima su Bijenale jugoslovenske grafike u Beogradu, Bijenale minijature u Gornjem Milanovcu, Bijenale akvarela u Zrenjaninu i Trijenale savremenog jugoslovenskog crteža u Somboru. Dobijao je nagrade na Koloniji mladih u Ivanjici, na izložbi “Vojnici slikari”, na Bijenalu akvarela u Zrenjaninu, ali i nagradu iz Fonda Đorđa Andrejevića Kuna, Otkupnu nagradu na Oktobarskom salonu, “Zlatnu značku” KPZ Srbije i “Mali pečat” Niškog Grafičkog kruga. Bio je član Udruženja likovnih umetnika Srbije, Društva srpskih umetnika “Lada” i Grupe A, kao i dugogodišnji saradnik Narodnih novina, gde je objavljivao prikaze izložbi i feljtone. Do penzionisanja je radio u Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Nišu kao muzejski savetnik konzervator.

ДЕЛО - шест бројева месечног листа за науку, књижевност и друштвени живот из 1898. године (јули, август, септембар, октобар, новембар, декембар) Уредник: Др Драг. М. Павловић Лист ДЕЛО био је у власништву Стојана М. Протића и излазио је у месечним свескама. Уредништво је радило на адреси - Чика Љубина бр. 1 Сви прилози у свескама добро су очувани, корице су начете зубом времена.

Apokalipsa, Gradac 57/58 Izdavač: Gradac, Čačak 1984 Časopis za književnost, umetnost i kulturu Žan Bije - Duhovnost snažnih Dragoš Kalajić - Ispit katastrofe Žan Ševalije - Milenarizam, mesijanstvo, eshatologija Radoslav Petković - Lica apokalipse Svetislav Basara - zver koja proždire samu sebe Konrad Lorenc - Osma smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva Tomas Maltus - O zlu koje proističe iz principa naseljavanja Živojin Pavlović - Nosi se! V.Abramčik - Šta ćemo raditi kada svet propadne... stanje vrlo dobro.

Spisak naslova: -Lepota poroka -Potera za sreckom -Skupljaci perja -Nebo iznad krajolika -Suza i njene sestre -Fine mrtve devojke -Sejtanov ratnik -Ceracemo se jos -Nevinost bez zastite -Crni Gruja 2 svih 13 epizoda -Momo Kapor Ivana -Gorski Vijenac -Teatar audicija Sarajevo-Sve mi diraj ocevinu ne -Evo vam Ckalje -Optimisti -Sminka -Cavka -Uslovna sloboda -Lutalica -Stepenice za nebo -Tako su govorili -Seljaci ep. 1-6 -Sasvim licno -Kad budem mrtav i beo -Volim te najvise na svetu -Tri boje duge -Kabare Putuj Evropo -Agencija SIS -Vratice se rode ep.1-5 -Yu folk extra soder -Lopovi prve klase -Ceracemo se -Velika frka -Bosko Buha -Samo za tvoje usi -Dobro ustimovani mrtvaci -Sedam i po -Gorski vijenac -Sofinisticka farsa -Rece mi jedan coek -Vukovar jedna prica -Bice bice -Veliki transport -Kafic bice bolje -Partizani -Radio Vihor zove Andjeliju -Tri karte za Hollywood -Zene u zatvor -Nebo iznad krajolika -Poslednji krug u Monci -Kabare putuj Evropo Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor goblena,motora za biciklu,punilica za kobasice,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika,biciklistickih pantalona,biciklistickih majica,etno predmeta,albuma,slicica,albuma za fotografije,razglednica,duboreza,brosura,knjiga,romana,filmova,serija, flasa,limenih kutija,intex,kombinezona za surf i ronjenje,steznika,lovackih sesira,ortoza,ploca,semena,znacki i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

KNJIGA ZA DEČAKE: ZA MALE AVANTURISTE - LAORUSSE Uz ovu zanimljivu knjigu naučićeš kako da napraviš vigvam, da razlikuješ otrovne i neotrovne zmije, da čitaš mapu, kako da raspoznaješ insekte, šta da radiš kad se povrediš, kako da napraviš društvene igre... Ovde ćeš pronaći sve što pravi avanturista treba da zna! AUTOR: MIŠEL LEKRE, SELIJA GALE I KLEMANS RU DE LIZ IZDAVAČ: MONO I MANJANA, BEOGRAD GODINA IZDANJA: 2013. TVRDE KORICE PISMO: LATINICA ILUSTROVANO BROJ STRANA: 132 STR. FORMAT 21 CM STANJE KNJIGA VRLO DOBRO ZATO ŠTO SU NEKE NALEPNICE ISKORIŠĆENE TROŠKOVE SLANJA SNOSI KUPAC LIČNO PREUZOMANJE MOGUĆE U CENTRU BEOGRADA stočić

U ODLIČNOM STANJU. UVOZNIK I DISTRIBUTER :Continental Film Zagreb specijalni dodaci: Casablanca je romantična drama Michaela Curtiza iz 1942. s Humphreyjem Bogartom, Ingrid Bergman i Paulom Henreidom u glavnim, te Claudeom Rainsom, Conradom Veidtom, Sydneyjem Greenstreetom i Peterom Lorreom u sporednim ulogama. Radnjom je smještena u marokanski grad pod višijskom kontrolom Casablancu tijekom Drugog svjetskog rata, a fokusira se na sukob između, prema riječima jednog od junaka, ljubavi i vrline: on mora odabrati između ljubavi za ženu i onog što je ispravno, pomaganja njoj i njenom mužu vođi Pokreta otpora da pobjegnu iz Casablance kako bi mogli nastaviti borbu protiv nacista. Iako se radilo o A-filmu, s afirmiranim glumcima i prvorazrednim scenaristima - Julius J. Epstein, Philip G. Epstein i Howard Koch potpisani su kao scenaristi - nitko od onih tko je bio uključen u produkciju nije očekivao da Casablanca postane nešto više od prosjeka[1] jer se radilo o jednom od desetaka scenarija koji su se producirali u Hollywoodu svake godine. Film je nakon prvotnog prikazivanja polučio osrednji uspjeh, ponajviše zato što je bio požuren kako bi se iskoristila popraćenost savezničke invazije u Sjevernoj Africi nekoliko tjedana ranije.[2] Ipak, unatoč mijenjanju scenarista koji su mahnito adaptirali nerealizirani kazališni komad i jedva držali korak s produkcijom, i Bogartovu prvom iskustvu u romantičnoj glavnoj ulozi, Casablanca je osvojila tri Oscara, uključujući najbolji film. Likovi, dijalozi i glazba iz filma postali su legendarni, a Casablanca je s vremenom postajala sve popularnija tako da se konstantno nalazi pri vrhu izbora najboljih filmova svih vremena. Režija Michael Curtiz Uloge Humphrey Bogart Ingrid Bergman godina proizvodnje 1942

Najplaćeniji poslovi današnjice su vezani za kreativnost i stvaralaštvo (dizajneri, programeri, marketari...). Da li ja to mogu da radim? Pa naravno! U svakom od nas čuči mali umetnik. :) Tvoja mašta ti omogućava da istražuješ, zamišljaš i spajaš razne stvari, nekada naizgled i nespojive. Sada na jednom mestu imaš brdo ideja raspoređenih u 8 poglavlja koje će podstaći tvoju kreativnost i maštu. Zašto je to uopšte važno? Upravo je kreativnost potrebna za stvaranje, a to je najviši nivo učenja, razmišljanja i znanja. Podrazumeva da stvaraš neku celinu kombinujuću različite elemente. Uzmi stare krpice, čepove, boje, štapiće, možeš malo i voća i kreni ludo da se zabavljaš, dok učiš da stvaraš! 288 strana, format 29×25 cm

Polovne knjige, korice blago pohabane, ostalo izuzetno očuvano. Izdavač: BIGZ - Beograd, Jedinstvo - Priština, 1985. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 21 cm. 770 str. Poezija i proza za decu i omladinu 1-4 - Pradevojčica - Vrt detinjstva - Ako je verovati mojoj baki - Kratkovečna i druge bajke Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 - Beograd, 11. februar 1993) je bila srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ – pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

Grafika u tehnici akvatinta “Summer Time” Branke Bradic clana ULUPUDS-a od 1993. Nastala 2003 godine i predstavlja 16. od 30 napravljenih otisaka. Dimenzije su sa ramom 52 X 36,5. Bez rama (oiviceni deo gde je ulegnuce sa radom) 17 X 32 cm. Na poledjini je posveta i potpis slikarke. Branka Bradić ( Beograd , 1963), završila Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Miloša Ćirića i Branislava Makeša i postdiplomske studije na istom fakultetu u klasi Dušana Petričića i Bogdana Kršića. Radi kao samostalni umetnik - illustrator, slikar i grafičar. Takodje, radi kao instruktor crtanja, slikanja i karikature u privatnoj školi za umetnost u Kanadi. Kraće vreme radila i dizajn za nakit i modele u vosku. Član ULUPUDS-a od 1993. Izlagala na 2 samostalne i preko 60 žiriranih izložbi. Ilustrovala 11 objavljenih knjiga/udžbenika, ima umetnička dela u privatnim i javnim kolekcijama u Evropi, SAD, Kanadi i Japanu. Vaznije izložbe: Oktobarski salon, Zlatno pero Beograda, Majska izložba grafike beogradskog kruga, Majska izložba ULUPUDS-a, Svetski festival karikature u Portugalu, Međunarodna izložba grafika malog formata u Barseloni – Španija, Međunarodno bijenale ilustracija u Bratislavi - Slovačka, Međunarodna izložba umetnosti malog formata u Virdžiniji – SAD, Svetska izložba malih slika i grafika u Pizi – Italija, izložba minijature u Tokiju-Japan i druge. Nagrade i priznanja: 1986 Nagrada Univerziteta umetnosti u Beogradu za najbolji uspeh iz glavnog stručnog predmeta na četvrtoj godini studija; 1988 Otkup tiraža grafike (“ Grafika meseca” ) na otvorenom konkursu Galerije Grafički kolektiv i 1989 otkup tiraža na konkursu JAT-a; 1993 Diploma “ Izložba meseca” od strane likovnog kritičara rubrike “ Likovni život grada” radio emisije “ Košava” za samostalnu izložbu ilustracija; 1995 Treća nagrada za dizajn za knjigu “ Ja, prijatelj svoga psa” na međunarodnoj izložbi knjiga u Beogradu; 1997 Nagrada “ Best in Show” (“ Najbolje na izložbi” ) – Toronto, Canada; 1998 &2001 Diploma za “ zapažen umetnički rad” (“ Che Ha Consegnito la Varutazione di Segnalato” ) za crteže na međnarodnoj izložbi u Pizi – Italija; 1999 Druga nagrada za uljanu sliku na izložbi minijature u Londonu , Canada ; 2004 Diploma za “ zapažen umetnički rad” (“ Mentions” /” Jury commendation” ) za grafiku na međunarodnoj izložbi minijature u Vile-Mari, Kanada 2005 Novčana nagrada za “ zapaženi umetnički rad” (“ Honorable mention” ) za grafiku na nacionalnoj izložbi malih grafika u Koloradu, SAD;

Teologija stara gravura Rafaelo 1781 godina Uramljena grafika iz 18 veka , ručno bojena , prema slavnoj Rafaelovoj fresci u Vatikanu . Kupljena u čuvenoj galeriji Pinakoteka u Barseloni . Teologia - Divinarum Rerum Notitia - Raffaello Veličina grafike bez rama 46.2 x 42.5 cm Autori : Raphael Sanzio d’Urbino (1483-1520) (freska na zidu papsog stana u Vatikanu ) Bernardino Nocchi (1741-1812) (posredni crtač) Raphael Morghen (1758-1833) (graver) Izdavač : Joh. Volpato ( Giovanni Volpato ) , Rim 1781 godine. Kolorista - nepoznat. Natpisi : Theologia – Picta in fornice imminet tabulae (vulgo) la disputa del Siño Sacramento Bernandius Nocchi del Ralph Morghen sculp. Joh. Volpalo direct of Vendit Romae Alegorisjka grafika prema čuvenoj Rafaelovoj fresci koja prikazuje personifikaciju teološke nauke. Jedna je od četiri freske , peronifikovanih nauka Pravde , Filozofije, Teologije i Poezije. Freske, koje se smatraju jednim od najvećih Rafaelovih dostignuća, naručio je 1509. papa Julije II kao deo dekoraciju Stanze della Segnatura, jedne od četiri sobe, u vatikanskim stanovima. Ova soba je trebalo da služi kao privatna biblioteka pape Julija , a ukrasi prikazuju glavne stubove ljudskog znanja. Četiri personifikacije su naslikane u krugovima na zasvođenoj tavanici, a između njih i ispod njih na zidovima su freske vezane za oblasti znanja koje predstavljaju. Alegorijska figura teologije, okružena je sa dva krilata anđela koji drže ploče sa natpisom Divina[rum] [Rer]um Notitia ( Otkrovenje Božanskih stvari ) . Citat je uzet iz dela vizantijskog cara Justinijana . ( Justinijan I ili Justinijan Veliki,( 482 — 14. новембар 565 god. ) Grafike je objavio Đovani Volpato (1740-1803) u Rimu 1781 godine prema crtežu Bernarda Nokija. Ovaj primerak grafike je nakon toga ručno obojen prema bojema originalnog rada Rafalea Urbina, najverovatnije u 19. veku. Teologija sedi na prestolu od oblaka i noci crveno - zelenu - belu haljinu zanesenu vetrom. Crvena - zelna i bela boja su simbolika hrišćanskih ( Teologijinih ) vrlina: milosrđa, nade i vere. Rafaelo je bio jedan od tri najveća umetnika italijanske renesanse i uspešan arhitekta. Kao glavni papin arheolog, učestvovao je u iskopavanjima drevne Zlatne kuće Nerona i mnoge rimske freske koje je tamo video u stvaranju adaptirao prilikom sopstvenih oslikavanja zidova i plafona u Vatikanu i privatnim vilama u Rimu. Otiske napravljene prema Rafaelovim crtežima je za njegovog života izradio graver Markantonio Rajmondi (oko 1470-1482 ). Kasnije su prema njima radili pozniji grafičari. Rafaelove grafike drugih gravera bile su posebno popularne u neoklasičnom periodu sredine 18. veka i ranog 19. veka, što se poklopilo sa ogromnim oživljavanjem interesovanja za klasičnu umetnost antičke Grčke i Rima, kao i za klasicizam renesanse. Bernardino Noki je bio italijanski slikar portreta, verskih i istorijskih tema koji je živeo i radio u italijanskim gradovima Luci i Rimu. Papa Pije VI ga je 1780. imenovao za zvaničnog vatikanskog slikara i ukrasio je brojne palate u Rimu, uključujući freske u Palati konsulta i Vatikanskom muzeju. Takođe je završio narudžbine za crkve, uključujući poznate slike za crkvu San Sekondo u Gubiju i baziliku San Fredijano u Luci. Rafael Morgen je bio izuzetno vešt i uspešan italijanski graver, koga su savremenici smatrali jednim od najvećih koji su ikada živeli. U početku ga je obučavao njegov otac, umetnik Filipo Morgen, a zatim je postao šegrt kod Đovanija Volpata u Rimu, postavši njegov saradnik i oženivši se njegovom ćerkom. Njegov opus obuhvata oko 250 grafika u različitim žanrovima, a posebno gravura po majstorima italijanske renesanse, poput da Vinčija i Rafaela. Morgen je bio profesor na Firentinskoj akademiji i graver Velikom vojvodi od Toskane. Takođe je bio cenjen u Francuskoj, gde ga je kralj Luj KSVIII postavio za saradnik Instituta de France 1803. i odlikovao Legijom časti. Na poleđini grafike nalazi se nalepnica Pinakoteke u Barseloni, čuvene galerije koja je radila u periodu između 1928 i 2004 godine.

17 x 23 cm Aleksandar Aca Simić (Beograd, 24. juli 1898 — Beograd, 18. januar 1971) je bio foto-reporter, novinar. Po završenoj maturi u Beogradu otišao u Pariz gde je studirao u Nacionalnoj školi dekorativnih umetnosti i apsolvirao na arhitekturi. Prve fotografije snimio 1912. Zatim se kao fotograf sreće 1915. u Prvom svetskom ratu, prilikom prelaska Albanije. Od 1921. bavio se profesionalno novinskom fotografijom, a objavljivao je u listu Nedeljne ilustracije, zatim radio u listu Politika (od 1924. do početka Drugog svetskog rata), i smatra se prvim foto-reporterom tog lista. Za vreme okupacije sarađivao kao foto-reporter sa listom Kolo. Budući da je taj list osnovan od okupacionih vlasti, ta saradnja je Simiću, posle rata, pripisana kao „kolaboracija sa neprijateljem“. Posle 1945. privremeno mu je zabranjen rad u novinarstvu „zbog rada u režimskom listu, u vreme okupacije“. Da bi prehranio porodicu bavio se neko vreme pozorišnom fotografijom za Narodno pozorište u Beogradu. Kada je skinuta zabrana da radi u novinarstvu (ali je i dalje je važila zabrana za rad u listu Politika) Simić je nastavio rad u Foto-agenciji „Jugopres“ (delovala pod okriljem Novinske agencije „Tanjug“), pa u listovima Glas i Duga, a od 1952. je u listu Borba, kao urednik fotografije. Penzionisan je 1960. godine. Bio je nosilac Albanske spomenice, i dobitnik nekoliko nagrada za fotografiju. Bio je član Foto-sekcije ULUPUS-a i Sekcije foto-reportera Udruženja novinara Srbije. Simić se prevashodno bavio novinskom fotografijom, fotografisanjem aktuelnih događaja. Ostvario je i jedan broj portreta istaknutih ličnosti. Pokazivao je osetljivost za ulične prizore i anegdotske situacije. Deo njegovog opusa odnosi se na temu Arhitektura starog Beograda. NJegova dela (fotografije i negativske ploče) nalaze se u Fototeci lista Politika, Muzeju grada Beograda i Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. NJegova dela uvrštena su u kritičku retrospektivu - povodom 150 godina fotografije u svetu: „Fotografija kod Srba 1839-1989“, Galerija SANU, Beograd, 1991. Posthumno su održane dve izložbe sa istim izborom njegovih dela: „Fotografije Ace Simića“, Galerija Doma omladine, Beograd, maja 1983, i „Beograd Politikine mladosti : fotografije Ace Simića“, Beograd: Hol palate „Politika“, avgust 2003. Iako je Simićev opus obiman, nije istražen, uticajem je nedovoljno značajan i nezapažen od struke i kritike.

ALEKSANDAR SIMIC - ORIGINALNA FOTOGRAFIJA - veliki format - spomenik - beograd - zima - sneg dim. 41 x 30 cm , potpisana Александар Аца Симић (Београд, 24. јули 1898 — Београд, 18. јануар 1971) је био фото-репортер, новинар. По завршеној матури у Београду отишао у Париз где је студирао у Националној школи декоративних уметности и апсолвирао на архитектури. Прве фотографије снимио 1912. Затим се као фотограф среће 1915. у Првом светском рату, приликом преласка Албаније. Од 1921. бавио се професионално новинском фотографијом, а објављивао је у листу Недељне илустрације, затим радио у листу Политика (од 1924. до почетка Другог светског рата), и сматра се првим фото-репортером тог листа. За време окупације сарађивао као фото-репортер са листом Коло. Будући да је тај лист основан од окупационих власти, та сарадња је Симићу, после рата, приписана као „колаборација са непријатељем“. После 1945. привремено му је забрањен рад у новинарству „због рада у режимском листу, у време окупације“. Да би прехранио породицу бавио се неко време позоришном фотографијом за Народно позориште у Београду. Када је скинута забрана да ради у новинарству (али је и даље је важила забрана за рад у листу Политика) Симић је наставио рад у Фото-агенцији „Југопрес“ (деловала под окриљем Новинске агенције „Танјуг“), па у листовима Глас и Дуга, а од 1952. је у листу Борба, као уредник фотографије. Пензионисан је 1960. године. Био је носилац Албанске споменице, и добитник неколико награда за фотографију. Био је члан Фото-секције УЛУПУС-а и Секције фото-репортера Удружења новинара Србије. Симић се превасходно бавио новинском фотографијом, фотографисањем актуелних догађаја. Остварио је и један број портрета истакнутих личности. Показивао је осетљивост за уличне призоре и анегдотске ситуације. Део његовог опуса односи се на тему Архитектура старог Београда. Његова дела (фотографије и негативске плоче) налазе се у Фототеци листа Политика, Музеју града Београда и Музеју примењене уметности у Београду. Његова дела уврштена су у критичку ретроспективу - поводом 150 година фотографије у свету: „Фотографија код Срба 1839-1989“, Галерија САНУ, Београд, 1991. Постхумно су одржане две изложбе са истим избором његових дела: „Фотографије Аце Симића“, Галерија Дома омладине, Београд, маја 1983, и „Београд Политикине младости : фотографије Аце Симића“, Београд: Хол палате „Политика“, август 2003. Иако је Симићев опус обиман, није истражен, утицајем је недовољно значајан и незапажен од струке и критике.

beograd , makedonska ulica fotografija 17 x 23 cm Aleksandar Aca Simić (Beograd, 24. juli 1898 — Beograd, 18. januar 1971) je bio foto-reporter, novinar. Po završenoj maturi u Beogradu otišao u Pariz gde je studirao u Nacionalnoj školi dekorativnih umetnosti i apsolvirao na arhitekturi. Prve fotografije snimio 1912. Zatim se kao fotograf sreće 1915. u Prvom svetskom ratu, prilikom prelaska Albanije. Od 1921. bavio se profesionalno novinskom fotografijom, a objavljivao je u listu Nedeljne ilustracije, zatim radio u listu Politika (od 1924. do početka Drugog svetskog rata), i smatra se prvim foto-reporterom tog lista. Za vreme okupacije sarađivao kao foto-reporter sa listom Kolo. Budući da je taj list osnovan od okupacionih vlasti, ta saradnja je Simiću, posle rata, pripisana kao „kolaboracija sa neprijateljem“. Posle 1945. privremeno mu je zabranjen rad u novinarstvu „zbog rada u režimskom listu, u vreme okupacije“. Da bi prehranio porodicu bavio se neko vreme pozorišnom fotografijom za Narodno pozorište u Beogradu. Kada je skinuta zabrana da radi u novinarstvu (ali je i dalje je važila zabrana za rad u listu Politika) Simić je nastavio rad u Foto-agenciji „Jugopres“ (delovala pod okriljem Novinske agencije „Tanjug“), pa u listovima Glas i Duga, a od 1952. je u listu Borba, kao urednik fotografije. Penzionisan je 1960. godine. Bio je nosilac Albanske spomenice, i dobitnik nekoliko nagrada za fotografiju. Bio je član Foto-sekcije ULUPUS-a i Sekcije foto-reportera Udruženja novinara Srbije. Simić se prevashodno bavio novinskom fotografijom, fotografisanjem aktuelnih događaja. Ostvario je i jedan broj portreta istaknutih ličnosti. Pokazivao je osetljivost za ulične prizore i anegdotske situacije. Deo njegovog opusa odnosi se na temu Arhitektura starog Beograda. NJegova dela (fotografije i negativske ploče) nalaze se u Fototeci lista Politika, Muzeju grada Beograda i Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. NJegova dela uvrštena su u kritičku retrospektivu - povodom 150 godina fotografije u svetu: „Fotografija kod Srba 1839-1989“, Galerija SANU, Beograd, 1991. Posthumno su održane dve izložbe sa istim izborom njegovih dela: „Fotografije Ace Simića“, Galerija Doma omladine, Beograd, maja 1983, i „Beograd Politikine mladosti : fotografije Ace Simića“, Beograd: Hol palate „Politika“, avgust 2003. Iako je Simićev opus obiman, nije istražen, uticajem je nedovoljno značajan i nezapažen od struke i kritike.

ovo je dodatak (supplement) francuskom casopisu - reviji `l`europe nouvelle` otisnuto na debljem papiru (nije novinski) i ima omot od paus papira 25 x 16,5 cm L`Europe Nouvelle je politički časopis specijalizovan za spoljnopolitička pitanja, osnovan nakon Lige naroda i subvencionisan od nje, 12. januara 1918. Prvobitno režiran od strane Filuza, brokera za finansijsko oglašavanje, zamenila ga je Luiz Vajs. kao direktor 1920. Dvadesetih godina prošlog veka L`Europe Nouvelle, vođen idealom Ženeve i Brijanovom politikom, zadržao je veliki uticaj među elitama. Od 1934. međunarodni kontekst i gubitak prestiža S.D.N-a razočarali su Luiz Vajs koja je napustila novine. Politička linija časopisa je tada postala nejasnija sve do njegovog poslednjeg broja 8. juna 1940. godine. ----------------------------- ---------------------------- Raul Difi (franc. Raoul Dufy; Avr, 3. jun 1887 — Forkalkje, 23. mart 1953) bio je značajan francuski slikar grafičar, keramičar industrijski likovnjak. U početku je posećivao večernju umetničku školu u Avru dok nije dobio stipendiju od svog rodnog grada za parisku akademiju Ekol de bozar (franc. École des Beaux-Arts )a zatim je bio i u ateljeu Leona Bonata. U prvim počecima svoje radove je radio pod uticajima impresionista. Prošao je od impresionističkih početaka ka fovizmu, zatim i kubizmu i izradio svoj stil modernog realističkog izraza. Jedna slika Anrija Matisa ga je okrenula i zainteresirala za fovizam. 1909. godine posetio je sa svojim prijateljem i kolegom Emilom Otonom Fricom Minhen i zapao pod uticaj Pola Sezana. Kako nije mogao da živi od slikarstva, bavio se još i keramikom, drvorezima a predlagao je i tapiserije. Samo kada je sredinom 1920. i posle 1937. godine promenio svoj stil i prešao od jednog lakog i elegantnog stila na jedan upečatljiv i monumentalan stil on se doživeo priznanja i uvažavanja. On je za Parisku svetsku izložbu 1937. godine za paviljion svetlosti i elektriciteta (Paviljion de la Lumiere) izradio i naslikao sliku veličine 600 m² i tada najveću sliku na svetu. Difi je slikar sunčanoga juga, plaža, brodova i lepote ženskog tela i kao dekorater se proslavio predlozima dekoracija za monumentalne javne objekte. Posle njegove smrti (1953. godine) njegove slike su bile prikazivane na Dokumenta Kasel (dokumenta 1, dokumenta 2 i dokumenta 3) i u Nemačkoj.