Foreword by Nanetten Newman Eleo Gordon & Tony Lacy tvrde korice, omotnica, ilustrovana, veći format NOVA zacepljena omotnica 1 cm u gornjem delu na prednjoj strani The Really useful GRANDPARENTS` Book Are you eager to spend time with your grandchildren, but anxious about what to do with them? Заиста корисна књига ДЕДА Да ли желите да проводите време са својим унуцима, али бринете шта да радите са њима? Стварно корисна књига деда и бака је савршено решење. То је књига коју можете поделити са унуцима да бисте открили активности које ће вас приближити и забављати обоје цело поподне. Препуна информација о врстама ствари које ће дете желети да научи од најопаснијих животиња на свету до Моунт Евереста, од Александра Великог до Хенрија ВИИИ, ова књига учиниће учење забавним и занимљивим. Да ли је ваше унуче више заинтересовано за практичне активности? Научите како да играте игре и покупите хобије због којих ће их све скупити док мама дође по њих ноћу. Можда ћете засадити башту или играти рагби, научити како кројити или играти шах, написати реп или песму, направити оквир за знатижељу, направити логорску ватру, створити посебну плеј листу на иПоду и многе друге забавне ствари које заиста ће побољшати ваш однос са вашим унуком и обоје ћете за то бити богатији. ТОНИ ЛАЦЕИ је тридесет година радио као уредник у Пенгуину. Има двоје одрасле деце, као и две унуке и унука. ЕЛЕО ГОРДОН се такође бави издаваштвом. Њени родитељи су живели у иностранству и као дете је већи део празника проводила код баке и деке. Њен деда је био Американац, а бака Кубанка. Упознали су се у Њујорку, а касније су се настанили у Енглеској. The Really Useful Grandparents’ Book is the perfect solution. It’s a book that you can share with your grandchildren to discover the activities that will bring you closer and entertain you both all afternoon. Packed with information on the kinds of things a child will want to learn about from the world’s most dangerous animals to Mount Everest, from Alexander the Great to Henry VIII, this book will make learning fun and engaging. Is your grandchild more interested in hands-on activities? Learn how to play games and pick up hobbies that will have them all tuckered out by the time their mom comes to pick them up at night. Maybe you’ll plant a garden or play rugby, learn how to cross-stitch or play chess, write a rap or a poem, make a curiosity box, build a campfire, create a special playlist on your iPod and many other fun things which will truly enhance your relationship with your grandchild and leave both of you the richer for it. TONY LACEY has worked as an editor at Penguin for thirty years. He has two grown-up children, as well as two granddaughters and a grandson. ELEO GORDON also works in publishing. Her parents lived abroad and as a child she spent most of her holidays with her grandparents. Her grandfather was American and her grandmother Cuban and they met in New York and later settled in England.

Knjiga je nova, bez ikakvih oštećenja. Izdavać- Mladinska knjiga. 352 STRANE ZA JAČANJE SIVE MASE Svi mi povremeno imamo probleme sa pamćenjem. Gde sam stavio ključeve? Gde su mi naočare? U koji registrator sam stavio to pismo? To može biti izuzetno frustrirajuće! Međutim, nije smak sveta jer bez obzira na vaše godine te iritirajuće poteškoće mogu biti prevaziđene. Proverite svoje moždane vijuge, vežbajte svoj mozak! PAMĆENJE SE TRENIRA! U ovoj knjizi pronaći ćete više od 500 slovnih, brojevnih, logičkih zadataka, igara opažanja, testova znanja iz istorije, geografije i kulture, kao i upitnika koji će vam pomoći da otkrijete koje su vam jače a koje slabije strane kad su mentalne operacije u pitanju. Radite ih brzinom koja vam odgovara i uverićete se i sami da pamtite sve bolje! RAZVIJTE SVOJU MEMORIJU Vaša memorija je uvek aktivna, stvara slike i asocijativno ih povezuje. Ova knjiga će vam objasniti sve što je potrebno da znate o tome kako pamtimo i otkriti vam trikove i strategije za bolje pamćenje, i sve to kroz zabavu! Za nekoliko nedelja poboljšaćete sposobnost pamćenja imena, reči, lozinki, pin-kodova, telefonskih brojeva... Zahvaljujući ovoj knjizi veoma brzo naučićete kako da koristite izuzetne mogućnosti svoje memorije – one koje su ovom trenutnku možda u malo učmalom stanju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mapet šou (engl. The Muppet Show) je britanska porodična TV-serija koju je producirao američki lutkar Džim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Mapeti (The Muppets). Serija je prikazivana u trajanju od pet sezona koje su činile 120 epizoda. Prvi put su prikazivane u Britaniji između 1976. i 1981. Serija je snimana u Elstri studiju u Engleskoj. Serija je predstavljala varijete predstave u stilu vodvilja ili mjuzik hola sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza scene. Glavna zvezda je bio Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava da kontroliše ponašanje ostalih Mapeta i da bude dobar domaćin gostima.[1] Emisija je bila poznata po jedinstvenim likovima, vodviljskim doskočicama, fizičkom slepstiku, povremeno apsurdnoj komediji i duhovitim parodijama.[2] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvezda, a kako je rasla popularnost emisije, tako su u njoj htela nastupati mnoga poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvezda, od kojih nijedna nije nastupila više puta. Mnogi od lutkara su prethodno radili na TV-seriji Sesame Street. Lutkari koji su radili na seriji su bili Henson, Frenk Oz, Džeri Nelson, Ričard Hant, Dejv Gelc, Stiv Vitmir, Luiz Gold, Keti Malen, Eren Ozker i Džon Lavlejdi. Dva stalna scenarista su bili Džeri Džul i Džek Barns. Mapet šou su u bivšoj Jugoslaviji krajem 1970-ih prikazivali Radiotelevizija Zagreb i Radiotelevizija Sarajevo u okviru mreže JRT. The Muppet Show je britanska televizijska serija koju je proizveo američki lutkar Jim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Muppeti (The Muppets). Serija je predstavljala varijete predstavu u stilu vodvilja ili music halla sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza pozornice. Glavna zvijezda je Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava ostale Muppete držati pod nadzorom. Emisija je bila poznata po fizičkom slapsticku, absurdističkoj komediji i brojnim parodijama.[1] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvijezda, a kako je emisija postala popularna, tako su u njoj htjela nastupati brojna poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvijezda. Mnogi od lutkara su prethodno radili na televizijskoj seriji Ulica Sezam. Muppetovski lutkari koji su radili u seriji su bili Henson, Frank Oz, Jerry Nelson, Richard Hunt, Dave Goelz, Steve Whitmire, Louise Gold, Kathy Mullen, Eren Ozker i John Lovelady. Dva stalna scenarista su bili Jerry Juhl i Jack Burns. Džim Henson (1936–1990) je bio američki lutkarski umetnik, umetnik, autor stripova, filmski inovator, scenarista, pisac pesama, muzičar, glumac, režiser i producent međunarodno poznat kao tvorac `Mapetovaca`. Još za vreme srednjoškolskih dana koje je provodio u Hajatsvilu (država Merilend)[1] Henson je počeo da se bavi lutkarstvom. Kao student na Univerzitetu Merilend (University of Maryland, College Park), već je putem skeč-komedije `Sem i drugovi` (Sam and Friends) koja je dospela i na televiziju, stvorio originalne likove. Jedan od njih kasnije je postao njegov ujedno najpoznatiji karakter žabac Kermit (Kermit the Frog). Nakon završenih studija na ovom univerzitetu, sa diplomom ekonomiste, počeo je da pravi reklame za kafu i da razvija eksperimentalne kratkometražne filmove. Iz osećaja da može da stvori više, 1958. osniva svoju umetničko-kreativnu kompaniju `Lutke DD.` (Muppets Inc.) koja kasnije postaje kompanija sa njegovim imenom (Jim Henson Company). Kratka biografija Henson nije bio široko poznat pre 1960-ih, kada se (star 32 godine) pridružio timu dečje obrazovne emisije Ulica Sezam (Sesame Street), gde je učestvovao u razvoju lutaka i drugih karaktera. U to vreme pojavljivao se i kao glumac u skeč-komediji `Uživo subotom uveče` (Saturday Night Live). Sa planom da stvori originalan Brodvej šou, 1976. godine kreira Mapete (The Muppet Show), i od tada njegovi ikonični likovi, kao što su žabac Kermit (Kermit the Frog), pijanista Rolf (Rowlf the Dog) ili Erni (Ernie) iz ulice Sezam, već su mu osigurali legat slave. Po kreativnosti i prema svemu što je stvorio, slobodno se može reći da je Henson bio `Dizni` lutkarstva. Bez njegovog kreativnog doprinosa danas mnogo toga ne bi postojalo, ili bi bar bilo mnogo drugačije u filmskoj industriji. Njegovo ime stajalo je i pored imena Džordža Lukasa, tvorca Zvezdanih ratova (Star Wars) kome je pomagao kreativnim dodatkom za ovu ikoničnu franšizu u vidu Jode, iako samog lika nije pokretao on nego njegov saradnik Frank Oz. Za više od 20 godina koliko je proveo na razvoju Ulice Sezam dao je neizbrisiv doprinos, bio je učitelj i inspiracija čitavih generacija ne samo na polju lutkarstva, nego i u nizu drugih medija. Stvorio je više filmskih projekata, za koje je dobio EMI (Emmy Award), a posthumno je 1991. unet na pločnik Holivudske staze slavnih (Hollywood Walk of Fame). Još jedno posmrtno priznanje dobio je 2011. kada je uvršten u Dizni Legende (Disney Legend). Džim Henson umire naglo i neočekivano, sa svega 53. godine, od bezazlene ali tvrdoglavo nelečene upale grla – šok koji je široko potresao filmsku i TV industriju.[2] Filmska produkcija Samo tri godine nakon pokretanja TV šoua, Mapeti su se pojavili i na širokom platnu, u celovečernjem filmu `Mapetovci u filmskoj avanturi` (The Muppet Movie). Ostvarenje je doživelo neočekivan uspeh, i sa više od $65,2 miliona dolara prihoda samo u SAD, u to vreme stalo u red kao 61. komercijalno najuspešnije delo svih vremena. Pesma iz filma `The Rainbow Connection`, koju je u ulozi Kermita pevao Henson dobila je Oskara u kategoriji za najbolju pesmu. Ohrabren uspehom, Henson 1981. kreira nastavak prvog dugometražnog filma pod nazivom `Velika Mapet misija` (The Great Muppet Caper). Uspeh ni tu nije izostao i Henson odlučuje da prestane sa – iako i dalje popularnim – TV šouom Mapeta da bi se isključivo posvetio filmskim ostvarenjima.[3] Naravno, to nije bio potpuni kraj TV pojavljivanjima Mapetovaca, koji su i dalje bili traženi. Već pomenuto učešće u Ratovima Zvezda dogodilo se 1979, kada ga je Lukas, i sam fan Mapetovaca, zamolio da pomogne umetniku Stjuartu Fribornu (Stuart Freeborn) u kreiranju enigmatske figure džedi učitelja Jode, u nastavku franšize `Imperija uzvraća udarac` (The Empire Strikes Back). Henson i Lukas 1986. godine 1982. Henson osniva `Zadužbinu Henson` (Jim Henson Foundation) da promoviše razvoj lutkarske umetnosti. U to vreme proširio je svoj rad na ostvarenja sa širim kontekstom, u kojima nisu učestvovali samo komični Mapeti. Takvo delo je bio film `Tamni Kristal` (The Dark Crystal) snimljen 1982. godine, koji je doživeo premijeru i u našim bioskopima, a kasnije i na televiziji. Rečima samog Hensona:[4] „Želeo sam da budem potpuno realističan, praveći korake ka prikazivanju sveta koji je stvarniji, gde bića koja prikazuješ više nisu samo simbolična predstava nečega, već samo biće uživo.” Da bi stvorio jače odstupanje od stila karikiranih Mapetovih likova, lutke u filmu The Dark Crystal je zasnovao na konceptualnoj umetnosti SKI-FI slikara Brajana Froda (Brian Froud). I kreativno-inovativni Tamni Kristal je postao finansijki uspeh, kao što je to bio i 1984. još jedan nastavak Mapetovih `Mapetovci u Menhetnu` (The Muppets Take Manhattan) u režiji Franka Oza. Ipak, došlo je i do kritičkog razočarenja, sa novim filmom koji je u stilu ranijeg Tamnog Kristala 1986. režirao sam Henson: film `Labirint` (Labyrinth) koštao je previše u odnosu na prihode od gledanosti, iako ga je Njujork tajms (The New York Times) nazvao `odličnim filmom`.[5] Komercijalni, ako ne i kritičarski, neuspeh `Labirinta` jako je demoralisao Hensona, koji je pao u depresiju, iako je film kasnije hvaljen kao klasično kultno ostvarenje.[6] Da li i zbog toga, Henson i supruga Džejn su se godinu dana kasnije razveli, iako su i kasnije ostali bliski, a njegova supruga izjavila: `Džim je toliko bio preokupiran poslom, da mu je ostalo veoma malo vremena za mene i decu.`[7] O njegovoj perfekcionističkoj posvećenosti poslu govori i činjenica da je svo petoro njegove dece radilo na Mapetima još od njihove mladosti, jer kako je kćerka Šeril izjavila: `to je bio najbolji način da se tati bude blizu.`[8] Iako je i dalje bio aktivan na dečjoj televiziji, kao na primer u kreiranju odličnog šoua `Ludački rok` (Fraggle Rock) 1983, i animirane serije `Mapet bebe` (Muppet Babies), Henson je i dalje eksperimentisao sa tamnijim, mističnijim i ne toliko dečijim temama, čiji je koren na primer u mitologiji. Za ostvarenje koje je 1988. nastalo iz takve ideje `Pripovedač` (The Storyteller) odmah je sledio još jedan EMI. Samo godinu dana kasnije Henson dobija EMI za još jedan TV šou, `Sat sa Džim Hensonom` (The Jim Henson Hour) gde su se detinjasti likovi Mapetovaca dosticali ozbiljnijih i `odraslijih` tema. Kasne 1989. Henson stupa u pregovore sa kompanijom Dizni u vezi prodaje svoje korporacije (za ne manje od $150 miliona) nadajući se da ako tako velika firma preuzme poslovanje, on može slobodnije da se posveti kreiranju novih ideja. Predlog je 1990. rezultirao u saradnji i Henson stvara film `Mupeti u Diznilendu` (The Muppets at Walt Disney World) i specijalni šou posvećen njegovim lutkama prikazan u Diznilendu pod nazivom `3D Mapetvizija Džima Hensona` (Jim Henson`s Muppet*Vision 3D). Henson je imao i mnoge druge ideje u planu sa Diznijem, ali je pre smrti uspeo da ostvari još samo jednu, Dizni šou pod nazivom `Ostrvo male sirene` (Little Mermaid`s Island). Neposredno pre smrti, Henson je takođe dao doprinos jednom izuzetnom ostvarenju, a to je bio njegov projekat sa ilustratorom Viljemom Stoutom (William Stout) koji je po planu trebalo da bude projekat `animatroničnih` (robotom pokretanih) dinosaurusa. Aprila 1991. njegova kompanija (The Jim Henson Company) počela je da prikazuje komični sitkom `Dinosaurusi` (Dinosaurs), za koji se znalo da je njegovu koncept-ideju osmislio sam Henson i da je o njenom ostvarenju maštao još tri godine ranije.[9] Na seriji je radio do svoje smrti.[10] Februara 2004. Kompanija Dizni otkupila je ekskluzivna prava Mapetovih likova,[11] ali ne i onih od Ulice Sezam koje pripadaju drugoj kompaniji – `Sesame Workshop`

Zabavite se uz sjajne aktivnosti u prirodi svakog vikenda u godini! Od prolećnih umetničkih projekata, terena sa preprekama na otvorenom i baštovanstva, preko kreativnih stvarčica koje možete praviti u prirodi i ukusnih jednostavnih recepata za zimske dane, ova knjiga savršena je za svakoga – i svako godišnje doba! Knjiga sadrži 52 aktivnosti za decu svih uzrasta (i odrasle!), raspoređene prema godišnjim dobima, i ima samo jedan zadatak – da svaki vikend u godini učini posebnim za celu porodicu! U ovoj knjizi pronaći ćete neverovatne aktivnosti u kojima možete uživati sa porodicom i prijateljima – jednu za svaki vikend u godini! Ma koje godišnje doba, ma kakvo da je vreme, uvek postoji nešto što možete da radite zajedno. Bilo da ste napolju ili ušuškani u toploj kući, sve ove aktivnosti su savršena zabava za vas, vašu porodicu i prijatelje. Zato pretvorite vikend u najbolje dane u godini… čitave godine! Važne napomene - knjiga sa 52 aktivnosti u prirodi ili u kući - detaljne ilustracije koje će upotpuniti zabavu - kreativne aktivnosti poput pravljenja kolača, ukusne pite, ili pak novogodišnjih ukrasa, kućica za patuljke… - neke od aktivnosti moivisaće mališane na bavljenje sportom, kreativno izražavanje, ali će i podstaći razvoj svesti o očuvanju prirode i zaštiti životne sredine - ideje za reciklažu predmeta koje više ne koristimo; sadnja cveća, voća ili povrća; kreativni načini da se sačuvaju uspomene iz prirode, sa putovanja ili pak da se osmisli originalan poklon - knjiga dolazi u velikom formatu i može biti sjajan poklon za sve radoznale mališane, ali i njihove roditelje

Zabavite se uz sjajne aktivnosti u prirodi svakog vikenda u godini! Od prolećnih umetničkih projekata, terena sa preprekama na otvorenom i baštovanstva, preko kreativnih stvarčica koje možete praviti u prirodi i ukusnih jednostavnih recepata za zimske dane, ova knjiga savršena je za svakoga – i svako godišnje doba! Knjiga sadrži 52 aktivnosti za decu svih uzrasta (i odrasle!), raspoređene prema godišnjim dobima, i ima samo jedan zadatak – da svaki vikend u godini učini posebnim za celu porodicu! U ovoj knjizi pronaći ćete neverovatne aktivnosti u kojima možete uživati sa porodicom i prijateljima – jednu za svaki vikend u godini! Ma koje godišnje doba, ma kakvo da je vreme, uvek postoji nešto što možete da radite zajedno. Bilo da ste napolju ili ušuškani u toploj kući, sve ove aktivnosti su savršena zabava za vas, vašu porodicu i prijatelje. Zato pretvorite vikend u najbolje dane u godini… čitave godine! Važne napomene - knjiga sa 52 aktivnosti u prirodi ili u kući - detaljne ilustracije koje će upotpuniti zabavu - kreativne aktivnosti poput pravljenja kolača, ukusne pite, ili pak novogodišnjih ukrasa, kućica za patuljke… - neke od aktivnosti moivisaće mališane na bavljenje sportom, kreativno izražavanje, ali će i podstaći razvoj svesti o očuvanju prirode i zaštiti životne sredine - ideje za reciklažu predmeta koje više ne koristimo; sadnja cveća, voća ili povrća; kreativni načini da se sačuvaju uspomene iz prirode, sa putovanja ili pak da se osmisli originalan poklon - knjiga dolazi u velikom formatu i može biti sjajan poklon za sve radoznale mališane, ali i njihove roditelje

Zabavite se uz sjajne aktivnosti u prirodi svakog vikenda u godini! Od prolećnih umetničkih projekata, terena sa preprekama na otvorenom i baštovanstva, preko kreativnih stvarčica koje možete praviti u prirodi i ukusnih jednostavnih recepata za zimske dane, ova knjiga savršena je za svakoga – i svako godišnje doba! Knjiga sadrži 52 aktivnosti za decu svih uzrasta (i odrasle!), raspoređene prema godišnjim dobima, i ima samo jedan zadatak – da svaki vikend u godini učini posebnim za celu porodicu! U ovoj knjizi pronaći ćete neverovatne aktivnosti u kojima možete uživati sa porodicom i prijateljima – jednu za svaki vikend u godini! Ma koje godišnje doba, ma kakvo da je vreme, uvek postoji nešto što možete da radite zajedno. Bilo da ste napolju ili ušuškani u toploj kući, sve ove aktivnosti su savršena zabava za vas, vašu porodicu i prijatelje. Zato pretvorite vikend u najbolje dane u godini… čitave godine! Važne napomene - knjiga sa 52 aktivnosti u prirodi ili u kući - detaljne ilustracije koje će upotpuniti zabavu - kreativne aktivnosti poput pravljenja kolača, ukusne pite, ili pak novogodišnjih ukrasa, kućica za patuljke… - neke od aktivnosti moivisaće mališane na bavljenje sportom, kreativno izražavanje, ali će i podstaći razvoj svesti o očuvanju prirode i zaštiti životne sredine - ideje za reciklažu predmeta koje više ne koristimo; sadnja cveća, voća ili povrća; kreativni načini da se sačuvaju uspomene iz prirode, sa putovanja ili pak da se osmisli originalan poklon - knjiga dolazi u velikom formatu i može biti sjajan poklon za sve radoznale mališane, ali i njihove roditelje

Lepo očuvano Pinokio : priča o jednom drvenom pajacu - Karlo Kolodi (1942) Beograd , IPROZ, 1942, preveo Milivoj Predić, tvrdi povez Pinokio je izmišljeni lik i glavni lik dečjeg romana Karla Kolodija Pinokiove avanture (1883). Majstor Đepeto ga je isklesao iz drveta, on je stvoren kao drvena lutka, ali ceo život je sanjao da postane pravi dečak. On je lik koji je sklon laganju i prepravljanju priča iz raznih razloga. Priča se pojavila u brojnim adaptacijama, a Pinokio je jedan od najvažnijih likova dečje književnosti. Sadržaj 1 Radnja priče i karakteristike lika 2 Popularna kultura 3 Zanimljivosti 4 Reference Radnja priče i karakteristike lika[uredi | uredi izvor] Pinokio je poznat po svom malom nosu koji poraste svaki put kada slaže ili kada je pod stresom. Odeća mu je napravljena od cvetnog papira, cipele su mu napravljene od drveta, a kapa od hleba. Pinokio je u originalnoj priči prikazan kao mrsko derište i sebična osoba. Pinokio je sasvim slučajno došao na svet, zahvaljujući pre svega stolaru Antoniju i majstoru Đepetu. Prvi je zaželeo da od obične cepanice napravi nogu za sto, a drugi je hteo da izdelja drvenog lutka. Zbog te cepanice, zbog onog što je cepanica rekla i učinila, dva puta su se prijatelji potukli i toliko puta zakleli na večno prijateljstvo.[1] Još i pre svog rođenja, kao naizgled obična cepanica, Pinokio je umeo da napravi dosta neprilika onima koji su imali posla s njim. Toliko je uplašio majstora, stolara Antonija, da je obično crveni vrh njegovog nosa postao tamnoplav, a lice mu se izdužilo. Zatim je izazvao svađu između Antonija i njegovog kolege i prijatelja Đepeta. Đepeto još nije ni stigao da od cepanice koji je dobio na dar od Antonija izdelje glavu, a pinokio je već počeo da pravi smešne grimase i da mu plazi jezik. Tek što je ovom čovečuljku napravio noge, Đepeto je dobio nogom udarac po nosu, a drveni nestaško je izjurio na ulicu. Pinokijevih nestašluka je bilo dosta. Čak i sve dobre namere završavaju se sasvim suprotnim rezultatom. Dirnut time što je Đepeto prodao svoj jedini kaput, kako bi mu kupio bukvar, Pinokio mašta kako će učiti, zatim naći posao, zaraditi mnogo novca i kupiti svom ocu kaput, nov, ali samo što je čuo za predstavu lutkarskog pozorišta, zaboravlja na sve svoje planove, i menja bukvar za ulaznicu. Upada u nezgode, neprilike. Tako život pokušava da nauči nesnosnog dečaka, ali on veoma sporo uči i teško izvlači lekcije iz onog što mu se događa. Upadajući u nove neprilike, Pinokio se uvek priseti svog sirotog oca, i kako je lep život pod njegovim krovom. a onda ponovo zaboravi na svoje kajanje, i upušta se u nove avanture. Dobra vila je obećala Pinokiu da će postati čovek, ako zasluži. A da bi zaslužio, trba da postane `dobar dečak` - da uči, da prestane lagati. Pinokio ima mnogo mana, ali i dobro srce, pa i snalažljivost. Dospevši u trbuh ajkule, Pinokio nalazi tamo svog oca i spasava ga iz zatočeništva u ajkulinom stomaku. Pinokio se pretvorio u pametnog, lepog dečaka s kestenjastom kosom i plavim očima, veselog, radosnog lica.[2] Popularna kultura[uredi | uredi izvor] Pinokio (1940) — Diznijeva adaptacija, Volt Dizni je ublažio originalni karakter Pinokija kako bi ga učinio dopadljivijim. Mel Blank je pozajmio glas Pinokiju u radio adaptaciji iz 1953. Adaptacija iz 1972. 1996 Pinokiove avanture — adaptacija originalnog romana. 2000 Mjuzikl Đepeto Pojavljuje se i u svim delovima Šreka kao sporedan lik. 2002 - film Roberta Beninjija u kojem je on glumio Pinokija. Serija Once Upon a Time (2011—) Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] U italijanskom gradu Kolodi, rodnom mestu majke pisca Karla Kolodija, stoji spomenik Pinokiju. Kao svojevrsni spomenik, u Kolodiju se može posetiti i vrlo originalni park posvećen poznatoj dugonosoj marioneti. Ovaj neobični park je potpuno na otvorenom. Hodajući u velikom vrtu, okruženi gustom vegetacijom, mogu se videti svi glavni protagonisti priče: Pinokijo, tirkizna vila, mačka i lisicu i mnoge druge likove iz romana.[3]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gustav Benjamin Švab (nem. Gustav Benjamin Schwab; 19. jun 1792 — 4. novembar 1850) je bio nemački pisac, pastor i izdavač. Gustavov otac Johan Kristof Švab (Johann Christoph Schwab) je bio tajni dvorski savetnik i privremeni profesor na tzv. Visokoj Karlovoj školi u Štutgartu (Hohe Karlsschule), koja je tada imala status univerziteta, a majka Friderika (Friederike) je bila iz bogate trgovačke porodice. Švab je rastao u luteransko-humanističnoj atmosferi švapskog obrazovanog građanstva. Pohađao je Štutgartsku gimnaziju, a od 1809. do 1814. je kao stipendista Evangeličke zadužbine u Tibingenu (Evangelisches Stift Tübingen) studirao na tamošnjem Eberhard-Karlovom univerzitetu (Eberhard Karls Universität Tübingen), najpre filologiju i filozofiju, a potom i teologiju. Za vreme studija je ustanovio književni kružok i sprijateljio se sa Ludvigom Ulandom, Karlom Farnhagenom i Justinusom Kernerom (Ludwig Uhland, Karl Varnhagen, Justinus Kerner), s kojima je objavio i poznatu zbirku pesama Nemačka pesnička šuma (Deutscher Dichterwald, 1813). U proleće 1813. godine putovao je u severnu Nemačku, gde se, između ostalog, susreo sa Geteom i Šlajermaherom. Krajem 1817. postao je profesor klasičnih jezika na Višoj gimnaziji u Štutgartu (današnja Eberhard-Ludvigova gimnazija, Eberhard-Ludwigs-Gymnasium). Svega nekoliko meseci posle toga oženio je Sofi Gmelin (Sophie Gmelin), kćerku profesora prava. Od 1825. godine pa nadalje radio je dvadeset godina na izdavanju Lista za književnu razonodu (Blätter für literarische Unterhaltung) izdavačke kuće Brokhaus (Brockhaus), a od 1828. godine dobija posao urednika književne rubrike čuvenog Jutarnjeg lista za otmene slojeve (Morgenblatt für gebildete Stände) jednoga od najplodnijih nemačkih izdavača, Johana Fridriha Kote (Johann Friedrich Cotta). Ovo je za nemački književni svet toga doba bio jedan od glavnih položaja, te Švab postaje mecenom za mlađe autore. Za izdavačku kuću Mecler (Metzler) 1827. je otpočeo i uređivao najveću nemačku ediciju klasičnih autora u prevodu. Za svoju dužnost Švab je smatrao da treba deci što više približiti svet klasične mitologije, što mu je dalo ideju da 1835. godine objavi antologiju Pesnici stare Grčke za žensku omladinu prerađeni (Die Dichter des alten Griechenlands für die weibliche Jugend bearbeitet). 1828 — 1829. izlazi mu dvotomna zbirka pesama (Gedichter) sa slavnom baladom Jahač i Bodensko jezero (Der Reiter und der Bodensee). Švab je voleo i da putuje, te je u ovom periodu objavio dva vodiča – o Švapskim Alpama (1823) i Bodenskom jezeru (1827). Prevodio je i strane autore, posebno sa francuskog. Treba još spomenuti zbirku nemačkih priča za narod (Die deutschen Volksbücher, 1835). Švaba su mnogobrojna zaduženja gušila, a političke prilike žestoko uznemiravale, te je duševni mir potražio u begu. Godine 1837. je dobio parohiju u selu Gomaringen u podnožju Švapskih Alpa, a propovedi su mu, pored učiteljskog rada, postale omiljenim zanimanjem. Iz Gomaringena je išao na nekoliko putovanja: 1839. u Švajcarsku, 1840. na Rajnu, 1841. u Švedsku i Dansku. Iz ovog nemirnog doba potiču dva putopisa – po Švapskoj i po Švajcarskoj, kao i obimni životopis Šilerov (1840) i teološki traktat (1840) izazvan Štrausovim Životom Isusa. Upravo u Gomaringenu je Švab od 1838. do 1840. iz mnogobrojnih antičkih izvornika probrao najznačajnije i najupečatljivije priče, preveo ih na nemački i majstorski sjedinio. Za pojedine priče je koristio desetine izvora, stapajući ih rečenicu po rečenicu u jedinstvenu celinu. Neke delove je prepričao, ponešto skratio, a najokrutnije i erotske odlomke je, u pedagoške svrhe, ublažio. Od tada su njegove Najlepše priče klasične starine (Die schönsten Sagen des klassischen Altertums) postale jedan od najvažnijih posrednika antičke književne i religiozne tradicije na nemačkom govornom području, pa i šire. Uticale su i utiču na recepciju grčko-rimske mitologije ne samo među decom, kojima su prvenstveno bile posvećene, već i među odraslima. Godine 1841. je preuzeo gradsku parohiju Svetog Leonarda u Štutgartu, 1842. je postao crkveni dekan (superintendent za Štutgartski okrug), od 1845. je viši prosvetni savetnik i stariji većnik duhovnog ureda za visoke škole u Virtembergu (Württemberg). 1847. je nagrađen počasnim doktoratom teologije Tibingenskog univerziteta. Umro je u Štutgartu 1850. od srčanog udara, izazvanog premorom u javnom radu. Najpoznatiji srpskohrvatski prevod Švaba uradio je Stjepan Hosu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Gnev čudovišta Akademija noćnih mora 2: Gnev čudovišta -Da li će lovci na čudovišta zaustaviti opšti rat?! Napadnuti smo! Poslednje preostalo megačudo-vište može savladati samo tajanstveni Čuvar – ali on je na samrti. Da bi ga sačuvali, Čarli Bendžamin i njegovi prijatelji iz Akademije noćnih mora moraju da otputuju u srce Hidrine pećine, kroz sablasno groblje Bermudskog trougla i preko čudovištima-izdajnicima prepunog zoološkog vrta u San Dijegu. Akademija noćnih mora 1: Lovci na čudovišta Čarli Bendžamin se pomalo razlikuje od ostale dece. Kada on spava, čudovišta se bude, otvaraju se portali Nizosveta iz kojih kuljaju monstrumi stvoreni da pojedu decu. Srećom, postoji pravo mesto za Čarlija – Akademija noćnih mora. Sagrađena od olupina brodova smeštenih u granama najneverovatnije tvrđave na drvetu, Akademija obučava ljude da koriste svoje jedinstvene talente kako bi se borili protiv čudovišta koja jurišaju kada se svetla pogase. Na opšte iznenađenje, Čarli je daleko moćniji nego što je iko mogao i da zamisli. Polažući prijemni ispit on otvara portal u samo srce Nizosveta, gde izvorno zlo kuje zaveru da uništi Zemlju. Dean Lorey (rođen 17. studenog 1967.) američki je pisac i producent čiji projekti uključuju filmove kao što su Major Payne i Animal Crackers te televizijske serije koje uključuju Harley Quinn, My Wife and Kids, Arrested Development, The Crazy Ones, Those Who Can `t, Powerless i iZombie. Autor je serije knjiga za djecu pod nazivom Akademija noćnih mora. Biografija Lorey je odrastao u Conyersu u Georgiji prije nego što je pohađao filmsku školu Sveučilišta u New Yorku, gdje je napisao naslovnicu knjige za Simon & Schuster i Bantam, kao i pisanje reklama za MTV i Nickelodeon. Godine 1990. preselio se u Kaliforniju i napisao scenarij za film koji će postati My Boyfriend`s Back, surađujući s Adamom Marcusom i Seanom S. Cunninghamom. Nakon toga, Sean ga je zamolio da završi scenarij za Jason Goes to Hell: The Final Friday, u kojem je također imao cameo pojavu. Od tada je nastavio pisati scenarije za filmove, kao i raditi na pisanju, režiji i produkciji za televiziju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bauer, Ljudevit (Ludwig), hrvatski književnik i prevoditelj (Sisak, 13. VIII. 1941). Studij jugoslavenskih jezika i književnosti te ruskog jezika i književnosti završio na Filozofskom fakultetu u Zagrebu (1965), a poslijediplomski studij u Pragu (1973). Napisao više ogleda o češkoj i slovačkoj književnosti te o recepciji slovačke književnosti u Hrvatskoj. Piše prozu za djecu (Parnjača Colombina, 1979; Dokaz da je Zemlja okrugla, 1987; Poliglot i pas, 1989; Tri medvjeda i gitara, 1990), romane (Trag u travi, 1984; Trik, 1985; Kratka kronika porodice Weber, 1990; Biserje za Karolinu, 1997; Partitura za čarobnu frulu, 1999; Don Juanova velika ljubav i mali balkanski rat, 2003; Zapisi i vremena Nikice Slavića, 2007; Zavičaj, zaborav, 2010; Karusel, 2011; Toranj kiselih jabuka, 2013; Šoferi, 2017; Muškarac u žutom kaputu, 2018), poeziju i drame. Prevodi s češkoga, slovačkoga i engleskoga. Mladen Veža (Brist, 7. veljače 1916. – Zagreb, 19. veljače 2010.), hrvatski slikar, grafičar i ilustrator. S nepunih trinaest godina dolazi u Zagreb. Umjetničku akademiju završio je 1937. godine u Zagrebu pod vodstvom Vladimira Becića.[1] Iste godine prvi put izlaže u Salonu Urlich sa suizlagačem Slavkom Kopačem. Povremeno je podučavao na Akademiji primijenjenih umjetnosti do 1981. godine.[1] Godine 1938. godine sudjelovao je na prvoj izložbi u Domu primijenjenih umjetnosti pod nazivom Pola stoljeća hrvatske umjetnosti, koju je blagoslovio nadbiskup Alojzije Stepinac i otvorio Vladko Maček.[2] Također je sudjelovao na I., II., III. i IV. Izložbi hrvatskih umjetnika NDH (1941. – 44.). godine.[2] Na izložbama hrvatske umjetnosti u Berlinu, Beču i Bratislavi sudjelovao je s trima slikama. Neposredno nakon rata časni sud Hrvatskog društva likovnih umjetnika (HDLU) u sastavu Đuro Tiljak (predsjednik), Marino Tartaglia i kipar Grga Antunac, isključio ga je na godinu dana iz javnog djelovanja zajedno s Ljubom Babićem (oslobođen na intervenciju Krste Hegedušića). Nakon mjesec dana zabrane imenovali su ga voditeljem zagrebačkog Agitpropa. Za vrijeme rata politički je neaktivan, službovao je u gimnazijama u Zagrebu i Karlovcu, slikao rodni kraj i savske krajolike, portretirao, ilustrirao knjigu Danijela Crljena Naš Poglavnik. Imao je četiri brata i svi su bili u partizanima. Oženjen je s Mirjanom Vežom, povjesničarkom umjetnosti i enciklopedisticom. Mladen Veža je također izlagao i u Zagrebu, Beogradu, Sisaku, Mariboru, Splitu, rodnom Bristu, Sarajevu, Osijeku i Bejrutu.[3] Veža je primio mnoge nagrade i priznanja uključujući i nagradu Vladimir Nazor 1994. godine.[2] Preminuo je 19. veljače 2010. u Zagrebu.... Cesarić, Dobriša, hrvatski pjesnik i prevoditelj (Požega, 10. I. 1902 – Zagreb, 18. XII. 1980). Studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je živio od 1916. Radio je kao lektor i urednik. Redoviti član JAZU-a od 1951. Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo (1967) i Nagrade Goranov vijenac za cjelokupan pjesnički opus (1976). Prvu je pjesmu objavio 1916. u Pobratimu, a pjesničku afirmaciju stekao u vodećim književnim časopisima (Kritika, Savremenik, Literatura, Književnik, Hrvatska revija), no najviše pjesama objavio je u Književnoj republici. Od 165 pjesama njih 127 objavio je za života u 15 samostalnih zbirki. Lirika mu je bliska romantičarima i modernistima (doživljaji seoskoga i gradskoga krajolika, gradacije i kontrastiranja, romantički leksik i metaforika, ritmičnost i simboličko-alegorijske značajke). U pjesmama sa socijalnim temama (Mrtvačnica najbjednijih, Vagonaši, Zidari, Predgrađe) pridružio se struji tzv. socijalne književnosti između dvaju svjetskih ratova. Motivi iz gradskog života i sive gradske svakodnevice također su mu estetski privlačni, u njih unosi romantičke sadržaje, što ga čini tipičnim urbanim pjesnikom. Ugled jednoga od »najmuzikalnijih hrvatskih pjesnika« (M. Matković) zahvaljuje raznovrsnim ponavljanjima (glasova, riječi, stihova, strofa) naslijeđenima iz usmenoga pjesništva (romance i balade) i gradske popijevke. Pjesme mu odaju dojam spontanosti te lakoće i jednostavnosti, no Cesarić je osobitu pozornost pridavao kompoziciji pjesme, rješavajući ju najčešće po načelu cikličnosti. Kombinirajući tzv. visoke teme s niskim postupcima popularnih šansona i šlagera te avangardnih »praznih mjesta« (npr. Povratak, Balada iz predgrađa, Kronos i dr.), Cesarićeva lirika na umjetnički sugestivan način poništava jaz između običnoga i uzvišenoga te pokazuje da su svakodnevne, banalne stvari zapravo sudbinske. Lirika mu odaje nenametljivu misaonost čovjeka čiji se svjetonazor temelji na uočavanju opreka između prolaznoga i vječnoga, realnoga i idealnoga, običnoga i neobičnoga, lijepoga i ružnoga. Antiteza, kao glavno umjetničko načelo, prožima i Cesarićevu poetsku viziju te motivira njegov stvaralački čin u kojem se ne nalazi samo poticaj već i životni smisao. Svijet i postojanje stječu tako u Cesarića svoje opravdanje jedino kao estetski fenomen. Time se istodobno podnosi nesavršenost svijeta, njegova kontrastivna narav, nužnost i fatalnost kruga, tj. vječnoga vraćanja (Povratak), i prevladava pesimizam. Mnoge su Cesarićeve pjesme uglazbljene. Pisao je i kritičko-memoarsku prozu te objavljivao prepjeve s njemačkoga, ruskoga, bugarskoga i slovenskog jezika. Djela: Lirika (1931), Spasena svijetla (1938), Izabrani stihovi (1942), Pjesme (1951), Knjiga prepjeva (1951), Osvijetljeni put (1953), Tri pjesme (1955), Goli časovi (1956), Proljeće koje nije moje (1957), Izabrane pjesme (1960), Moj prijatelju (1966), Slap (1970), Izabrane pjesme (1973), Pjesme – Memoarska proza (1976), Voćka poslije kiše (1978)...

ALMAŠKA CRKVA Hram Sveta Tri Jerarha u Novom sadu Tri veka istorijskog svedočenja Srpska pravoslavna Crkvena opština novosadska u Novom Sadu. 2018. 283 ilustrovane strane, tvrd povez, zaštitni omot, veliki format. Недавно је у Галерији Матице српске представљена монографија о најважнијој епизоди историје Новог Сада, о Алмашкој цркви. Начин на који је о целом подухвату говорио прота Миливој Мијатов био је заиста другачији. Говорио је срдачно, топло и дирљиво, видно узбуђен и радостан. Уопште, промоција књиге „Алмашка црква“ није била типична. Након бираних уводних речи управнице Галерије, госпође Тијане Палковљевић Бугарски, и Његовог Преосвештенства, Епископа бачког господина Иринеја, о књизи су говорили Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада и Данило Вуксановић, програмски директор Галерије. Алмашки крај, данашњу Подбару, населиле су српске породице из недалеког села Алмаш 1718. године. Управо ту је настала Рацка Варош, данашњи Нови Сад. Ту се налази зграда Матице српске. Ту је највећа православна црква у граду - Алмашка. Између осталог, речено је да су наши преци нарочито били везани за чудотворну икону Мајке Божије која се дуго чувала и која је у Буни 1848. године нестала, да би 1905. године новосадски добротвор и задужбинар Арса Пајевић платио да, на истом месту, чувени сликар Урош Предић изобрази нову икону Богородице са малим Христом у рукама. Поред колега из Завода за заштиту споменика културе Града Новог Сада, уредник монографије и аутор текста у њој је протојереј-ставрофор Миливој Р. Мијатов, настојатељ Алмашког храма и архијерејски намесник новосадски први. Све споменуто учињено је са Благословом Епископа бачког Иринеја, који је у свом уводном слову, између осталог напоменуо „колико су наши преци у томе времену били довољно и духовно и богословски просвећени, иако ни њихов живот и прилике нису били лаки“. Да би се један пројекат реализовао неопходни су следећи услови: људи (носиоци пројекта), план (предлог пројекта) и новчана средства. То је круг услова без којих је циљ недостижан. У нашем случају, међутим, људски фактор се побринуо да износ укупно захтеваних буџетских средстава буде лична донација. Како нам је, на послетку, рекао прота Миливој Мијатов, сви који су учествовали у подухвату издавања овог драгоценог дела радили су бесплатно, тј. нису добили нити тражили хонорар. Аутори текстова и доступног материјала, лектор и коректор, фотограф и штампар. Додајмо да је цео први тираж опредељен искључиво као поклон! У доба отуђености и доминације тржишне логике, овај издавачки подухват морамо посматрати као истински подвиг заједништва и родољубља. У години у којој обележавамо 800-годишњицу аутокефалности Српске Архиепископије, са захвалношћу помињемо Светог Саву, икону без које је незамислив сваки српски храм. То је икона која нас са пуно љубави мотивише да се увек оријентишемо ка врлинама добровољног заједништва и братства, да у развој тих врлина инвестирамо наше најбоље способности. Ту инвестицију учинили су прегаоци овог дивног и узвишеног књишког подухвата, дајући свима нама подстицај да се кроз добровољни, саборни (тимски) рад одужимо Алмашком крају, Српској Атини и својим милим прецима, те да схватимо да је идеја давања заједници и служења заједници темељ нашег живота и постојања.

Opis proizvoda Uzbudljive pustolovine petnaest čuvenih istraživača, koji se nisu plašili nepoznatog!Od Marka Pola do Amelije Erhart, saznaćete najupečatljivije detalja s putovanja čuvenih istraživača koji su nam zahvaljujući svojim podvizima otkrili nepoznate kutke Zemlje i dokazali da nas upornost i istrajnost nagrađuju novim saznanjima.Uživajte u Velikoj knjizi istraživača uz aplikaciju za proširenu stvarnost!Otkrijte svet novih ilustracija i skrivenih likova, uživajte u muzici i gledajte kako knjiga oživljava u priširenoj stvarnosti.Usmeri kameru pametnog telefona ili tableta ka ikonici za proširenu stvarnost.Obuhvati celu stranu da bi što bolje video 3D prizore.Ikonica u vrhu ekrana pokazuje ti šta sve možeš da oživiš u sceni na koju su naišao.*Zašto ti je potreban tablet ili pametni telefon za ovu knjigu?Aplikacija koju možeš da preuzmeš na svoj tablet ili pametni telefon, omogućava ti da čuješ zvuke i muziku, da pokreneš igru ili program za virtuelno crtanje.Šta mogu da radim sa sadržajem aplikacije?Kad god vidiš ikonicu proširene stvarnosti, možeš da oživiš prizore na toj stranu. Dodirni likove ili ekran da bi čuo zvuke ili muziku, ili da bi pokrenuo mini-igru.Da li proširena stvarnost postoji na svim stranama?Proširenu stvarnost možeš da stvoriš na svim stranama označenim ikonicom.Kako da preuzmem aplikaciju?Strane sa uputstvima pokazaće ti kako da preuzmeš aplikaciju. Ako tvoj tablet ili pametni telefon može da očita QR kod, on će te odvesti pravo do stranice Gugl ili Epl onlajn-prodavnice.Šta je proširena stvarnost?Proširena stvarnost je tehnologija koja omogućava čitaocu da putem tableta ili pametnog telefona čuje muziku i zvuke sa stranica knjige, da stvara i vidi animirane prizore.Da li se sadržaj proširene stvarnosti knjige dodatno plaća?Ne. Dodatni sadržaj je besplatan.Kako da slikam prizore proširene stvarnosti?Stavi knjigu na sto i otvori je na izabranoj stani. Pokreni aplikaciju i obuhvati stranu ekranom tableta ili pametnog telefona, na udaljenosti ne većoj od pedeset centimetara. Tada će se na ekranu pojaviti 3D prizori. Dodirni ikonicu kamere u dnu ekrana i slikaj. Sliku ćeš naći u folderu Slike/Fotografije u svom tabletu ili pametnom telefonu.Mogu li da smanjim ili povećam slova?Da, možeš da promeniš veličinu slova po želji. Pazi da pritom ne izgubiš iz vida koricu, budći da je proširena stvarnost koristi kao referencu.Kako da vidim virtuеlni sadržaj?Dovoljno je da preuzmeš aplikaciju. Kamera na tvom tabletu ili telefonu automatski će se aktivirati. Usmeri je ka odabranoj stranici knjigu kako bi čuo zvuke i muziku i video 3D prizore.Ne mogu da preuzmem aplikacijuMožda tvoj tablet ili pametni telefon nije kompatibilan s aplikacijom, kao što je slučaj s nekim tabletima ili pametnim telefonima koji koriste android:Uređaji s ARMv6 procesorom, kao što su HTC Hero, Magic, Wioldfire i Tatoo. Samsung Galaxy Ace ili slični.Uređaji s ARMv7 procesorom koji nemaju podršku za NEON, kao što su Samsung Galaxy Tab 10.1, LG Optimus 2X, Sony Tablet S, or ACER Iconia Tab A100.Velika knjiga za male ISTRAŽIVAČE!

str. 225 do 252 naslovna strana ANTUN TOMMASEO -- ART NOUVEAU Jadranska straža osnovana je 1922. Društveni znak bio je buzdovan Kraljevića Marka izvučen napola iz mora. Posle Prvog svetskog rata Jadranska straža radila je na tome da što više njenih članova a posebno dece iz unutrašnjosti letuje na Primorju. Sem oporavka njihov cilj bio je da izletnici što bolje upoznaju svoju zemlju i njenu istoriju. Narod koji je vekovima živeo razdvojeno u više država trebalo je da se upozna i zbliži. Jadranska straža je smatrala da će boravak dece privući njihove roditelje. Izvršni odbor J.S. odlučio je da pošalje predavače da održe predavanja omladini u letovalištima Jadranske Straže. Predavali su o kulturno-istorijskim, geofrafskim i privrednim temama. Predavači su posetili koloniju iz Sarajeva u Sukošanu i Budvi, koloniju iz Kragujevca u Milni, iz Beograda u Makarskoj i Supetru i koloniju iz Osjeka u Trpnju. U Dubrovnik je 30. maja 1931. stiglo posebnim vozovima preko 600 izletnika Jadranske straže iz svih krajeva Južne Srbije (Makedonije). Izletnici su predvođeni sokolskom i građanskom kumanovskom muzikom (u živopisnoj narodnoj nošnji svoga kraja) u povorci došli u grad, pozdravljeni burnim pljeskanjem. Ispred gradske opštine pozdravio ih je u ime dubrovačke Jadranske straže Dušan Bašić istakavši: „…dolaskom u drevni slavenski grad obnavljaju one veze , koje su i u davnoj prošlosti usko vezivale stari slobodni Dubrovnik sa carskim Skopljem.“ U počast izletnicima vojna muzika otsvirala je na Šetalištu Kralja Aleksandra birani program. Jadranska straža u Dubrovniku ovom prilikom poklonila je pevačkom društvu „Vardar“ lovor vijenac sa natpisom „Jadranska straža u Dubrovniku 30 V 1931. Srpskom Pjevačkom Društvu „Vardar“ u Skoplju“. Izletnici su produžili za Zeleniku. Oblasni odbor Dubrovnik u svojim prostorijama u Dubrovniku uredio je društvenu biblioteku. Prilikom održanja Oblasne skupštine u Korčuli 1933. priređene su velike svečanosti. Iza svečanosti osnovana je u Korčuli muzika Jadranske straže. Februara 1934. održana je revija jugoslavenskih narodnih nošnji sa igrankom. Prilikom Oblasne skupštine u Kotoru juna 1934. priređen je društveni izlet u Kotor, Cetinje i Budvu. Mjesni odbor Korčula priredio je sa muzikom izlet u Trpanj, Lumbardu i u Lovište, a učestvovao je na proslavi Js u Bitolju. Mjesni odbor Trpanj priredio je izlete do Drvenika, Dube i Drače. Mjesni odbor Blato na Korčuli priredilo je izlet u Prigradicu, a Mjesni odbor Tivat u Cetinje. Oblasni odbor Dubrovnik priredio je 31. 10. 1934. komemoraciju kralju Aleksandru uz učestvovanje svih društava grada Dubrovnika. Oblasni odbor Dubrovnik radio je 1934. na nacionalizaciji imena sa nenarodnim oblikom. Prilikom otkrivanja spomenika NJegošu u Trebinju, izaslanstvo Oblasnog odbora Dubrovnik položilo je venac. Novi ogranci Js osnovani su 1934. u Dunavima, Županjem Selu, Kuni, Lumbardi, Poljicima, Pupnatu, Smokvici i Herceg Novom. Ogranci Čilipi, Kameno, Koločep, Lopud, Mrcine, Ston i Trsteno nisu bili aktivni. Delatnost odbora u Tivtu protezala se na ratnu mornaricu i arsenalske radnike. Oblasni odbor Dubrovnik 1934. imao je 10 Mjesnih odbora : Dubrovnik I, Dubrovnik II, Blato na Korčuli, Duba, Đenović, Korčula, Kotor, Orebić, Tivat, Trpanj. Povjereništava 13 i to: Babino Polje, Blato (Mljet), Goveđari, Drvenik, Kuna, Lovišće, Mlini, Poljice, Risan, Trebinje, Cavtat, Žrnovo i Pomorska vojna akademija. Brojno stanje članstva bilo je 31.12.1933. 1.584, a 31.12.1934. bilo je 1.608. U Dubrovniku podmladak Js delovao je u Muškoj i Ženskoj građanskoj školi, Gimnaziji, Privatnoj franjevačkoj gimnaziji i Pomorskoj trgovačkoj akademiji. Brojno stanje podmlatka 1933. bilo je 1.364. Oblasni odbor Jadranske straže iz Bečkereka (Zrenjanin) organizovao je letovanje u svom domu u Omišu u junu, julu i avgustu 1934. za 3 grupe podmlatka od 177 članova. Oblasni odbor Beograd priredio je sa 100 članova Uskršnji izlet 1933. u Dubrovnik i Boku. Oblasni odbor Beograd Jadranske straže organizovao je svoje letovalište u Savini (Meljine) u zgradi Lučke kapetanije. U Savini je 1933. letovalo 245 lica i to 179 učenika i 66 odraslih članova. Zgradu je morao da ustupi Komandi ratne mornarice. Organizovao je privremeno letovalište jula i avgusta 1934. za 171 osobu u zgradi Građanske škole u Makarskoj. Uprava letovališta priredila je dva izleta i to prvi u Orebić i Korčulu a drugi u Biševo, Kominu i Hvar. Akademska sekcija iz Beograda letovala je u Supetru, a srednjoškolska u Makarskoj. Oblasni odbor Beograd kupio je u januaru 1935. vilu i imanje u Bijeloj za izgradnju svog doma. Preduzeli su dograđivanje vile da bi je osposobili za letovanja. Gosti su dolazili iz raznih krajeva Srbije. Vozili su ih brodom do Herceg Novog, dalje lokalnim parobrodom do Baošića, a iz Baošića peške do doma. Po statistici letovalo je u domu u Bijeloj 1935. 88 omladinaca i 22 odrasla; 1936. 123 omladinca i 59 odraslih; 1937. 156 omladinaca i 174 odraslih; i 1938. 200 omladinaca i 180 odraslih. Odrasli gosti su večim delom bili rodbina omladine. Iz doma su organizovali izlete po Boki, u Dubrovnik, preko Lovčena na Cetinje i u Budvu. Sekcija podmlatka Mjesnog odbora Jadranske straže iz Novog Sada letovala je u Baškoj Vodi kod Makarske. Oblasni odbor Sarajevo primio je 1933. na letovanje 54 člana podmlatka a u 1934. 75 članova podmlatka. Ženski podmladak Jadranske straže iz Sarajeva (učenice sarajevskih srednjih škola) letovale su 1934. u domu u Budvi. Bile su dve grupe, prva grupa od 40 učenica letovala je u julu, a druga od 35 učenica u avgustu. Budva je odala poštu svom velikanu Stjepanu M. LJubiši. Vođe grupa upoznale su omladinu sa LJubišinim delima i krvavom istorijom kraja. Učenice su videle poprsje koje je izradio umetnik Dolinar. Jadranska straža u Dubrovniku održala je 23.maja 1937. svoju redovnu godišnju oblasnu skupštinu, kojoj su prisustvovali članovi uprave kao i delegati mjesnih odbora Kotora, Tivta, Baošića, Dubrovnika 2 (Gruž), Korčule i Blata na Korčuli, te Povjereništava Cavtata, Veleluke i Suđurđa. Zaključeno je da se otvori prenoćište za članove i podmladak Jadranske straže koji iz unutrašnjosti u velikom broju silazi na more. Zaključeno je da se omogući štampanje knjige „Vodić kroz Boku-Kotorsku” od Petra Šerovića osobitog poznavaoca i pisca istorije Boke-Kotorske, u interesu turizma na Jadranu. Jadranska straža u Dubrovniku proslavila je 30. oktobra 1938. svoju slavu „Jadranski dan”. U Oficirskom domu održana je akademija, koju je pozdravnom riječi otvorio predsednik Dušan Bašić, nakon čega je održano predavanje o oslobođenju jadranske obale i o važnosti mora za napredak i veličinu države i naroda. Akademija se nastavila prigodnim deklamacijama i dvema koncertnim tačkama koje je izvršio Podmladak Jadranske Straže posle čega je sledila igranka. Proslavi su prisustvovali vojne i civilne vlasti, te nacionalna i kulturna društva i mnogobrojno građanstvo. Oblasni odbor Jadranske straže u Dubrovniku održao je 1939. „Jadransku večer” sa muzičko-zabavnim delom i plesom u Oficirskom domu u Dubrovniku. Dvorana je bila ukrašena u vidu ratnog broda. Koncertni deo večeri izveli su muzičari J. Šlaus, Grazio Maruči i D. Trojanović, poljski kompozitor L. M. Rogovski, A. Safanov i T. Koš. Posle koncerta održana je ritmičkla igra „Galija” pod vođstvom nastavnice M. Crnčević. Oblasni odbor Jadranske straže iz Novog Sada podigao je svoj dom u Dobroti. Prilikom svečanog otvaranja Doma Jadranske straže u Dobroti 23. jula 1939. Dubrovački Oblasni odbor Js. održao je glavnu skupštinu u Kotoru. Skupštinu je otvorio pretsjednik Mjesnog odbora Js. u Kotoru Marko komodor Dabčević. Sporazumom Cvetković-Maček 1939. Dubrovnik i okolina odvojeni su od Zetske banovine i pripojeni novosnovanoj Banovini Hrvatskoj. Na podsticaj iz Hercegovine i pomoći pristalica Narodne odbrane, članstva Sokola i Jadranske straže, a pod rukovodstvom Mirka Stankovića, održan je 16. decembra 1939. „javni dogovor” u cilju „okupljanja srpstva kao naroda” i podsticanja „nacionalne akcije” u cilju „beskompromisnog održavanja svih ustanova koje su bitne za čuvanje i održavanje narodnog jedinstva”. IZVOR : Saša Nedeljković - član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije split hrvatska

NOVA KNJIGA Velika knjiga istraživača Karmen Domingo , Sesar Samanijego Izdavač: Evro Book Broj strana: 111 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 21 cm Uzbudljive pustolovine petnaest čuvenih istraživača, koji se nisu plašili nepoznatog! Od Marka Pola do Amelije Erhart, saznaćete najupečatljivije detalja s putovanja čuvenih istraživača koji su nam zahvaljujući svojim podvizima otkrili nepoznate kutke Zemlje i dokazali da nas upornost i istrajnost nagrađuju novim saznanjima. Uživajte u Velikoj knjizi istraživača uz aplikaciju za proširenu stvarnost! Otkrijte svet novih ilustracija i skrivenih likova, uživajte u muzici i gledajte kako knjiga oživljava u priširenoj stvarnosti. Usmeri kameru pametnog telefona ili tableta ka ikonici za proširenu stvarnost. Obuhvati celu stranu da bi što bolje video 3D prizore. Ikonica u vrhu ekrana pokazuje ti šta sve možeš da oživiš u sceni na koju su naišao.* Zašto ti je potreban tablet ili pametni telefon za ovu knjigu? Aplikacija koju možeš da preuzmeš na svoj tablet ili pametni telefon, omogućava ti da čuješ zvuke i muziku, da pokreneš igru ili program za virtuelno crtanje. Šta mogu da radim sa sadržajem aplikacije? Kad god vidiš ikonicu proširene stvarnosti, možeš da oživiš prizore na toj stranu. Dodirni likove ili ekran da bi čuo zvuke ili muziku, ili da bi pokrenuo mini-igru. Da li proširena stvarnost postoji na svim stranama? Proširenu stvarnost možeš da stvoriš na svim stranama označenim ikonicom. Kako da preuzmem aplikaciju? Strane sa uputstvima pokazaće ti kako da preuzmeš aplikaciju. Ako tvoj tablet ili pametni telefon može da očita QR kod, on će te odvesti pravo do stranice Gugl ili Epl onlajn-prodavnice. Šta je proširena stvarnost? Proširena stvarnost je tehnologija koja omogućava čitaocu da putem tableta ili pametnog telefona čuje muziku i zvuke sa stranica knjige, da stvara i vidi animirane prizore. Da li se sadržaj proširene stvarnosti knjige dodatno plaća? Ne. Dodatni sadržaj je besplatan. Kako da slikam prizore proširene stvarnosti? Stavi knjigu na sto i otvori je na izabranoj stani. Pokreni aplikaciju i obuhvati stranu ekranom tableta ili pametnog telefona, na udaljenosti ne većoj od pedeset centimetara. Tada će se na ekranu pojaviti 3D prizori. Dodirni ikonicu kamere u dnu ekrana i slikaj. Sliku ćeš naći u folderu Slike/Fotografije u svom tabletu ili pametnom telefonu. Mogu li da smanjim ili povećam slova? Da, možeš da promeniš veličinu slova po želji. Pazi da pritom ne izgubiš iz vida koricu, budći da je proširena stvarnost koristi kao referencu. Kako da vidim virtuеlni sadržaj? Dovoljno je da preuzmeš aplikaciju. Kamera na tvom tabletu ili telefonu automatski će se aktivirati. Usmeri je ka odabranoj stranici knjigu kako bi čuo zvuke i muziku i video 3D prizore. Ne mogu da preuzmem aplikaciju Možda tvoj tablet ili pametni telefon nije kompatibilan s aplikacijom, kao što je slučaj s nekim tabletima ili pametnim telefonima koji koriste android: Uređaji s ARMv6 procesorom, kao što su HTC Hero, Magic, Wioldfire i Tatoo. Samsung Galaxy Ace ili slični. Uređaji s ARMv7 procesorom koji nemaju podršku za NEON, kao što su Samsung Galaxy Tab 10.1, LG Optimus 2X, Sony Tablet S, or ACER Iconia Tab A100. Velika knjiga za male ISTRAŽIVAČE!

Velika knjiga istraživača Karmen Domingo , Sesar Samanijego Izdavač: Evro Book Broj strana: 111 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 21 cm Uzbudljive pustolovine petnaest čuvenih istraživača, koji se nisu plašili nepoznatog! Od Marka Pola do Amelije Erhart, saznaćete najupečatljivije detalja s putovanja čuvenih istraživača koji su nam zahvaljujući svojim podvizima otkrili nepoznate kutke Zemlje i dokazali da nas upornost i istrajnost nagrađuju novim saznanjima. Uživajte u Velikoj knjizi istraživača uz aplikaciju za proširenu stvarnost! Otkrijte svet novih ilustracija i skrivenih likova, uživajte u muzici i gledajte kako knjiga oživljava u priširenoj stvarnosti. Usmeri kameru pametnog telefona ili tableta ka ikonici za proširenu stvarnost. Obuhvati celu stranu da bi što bolje video 3D prizore. Ikonica u vrhu ekrana pokazuje ti šta sve možeš da oživiš u sceni na koju su naišao.* Zašto ti je potreban tablet ili pametni telefon za ovu knjigu? Aplikacija koju možeš da preuzmeš na svoj tablet ili pametni telefon, omogućava ti da čuješ zvuke i muziku, da pokreneš igru ili program za virtuelno crtanje. Šta mogu da radim sa sadržajem aplikacije? Kad god vidiš ikonicu proširene stvarnosti, možeš da oživiš prizore na toj stranu. Dodirni likove ili ekran da bi čuo zvuke ili muziku, ili da bi pokrenuo mini-igru. Da li proširena stvarnost postoji na svim stranama? Proširenu stvarnost možeš da stvoriš na svim stranama označenim ikonicom. Kako da preuzmem aplikaciju? Strane sa uputstvima pokazaće ti kako da preuzmeš aplikaciju. Ako tvoj tablet ili pametni telefon može da očita QR kod, on će te odvesti pravo do stranice Gugl ili Epl onlajn-prodavnice. Šta je proširena stvarnost? Proširena stvarnost je tehnologija koja omogućava čitaocu da putem tableta ili pametnog telefona čuje muziku i zvuke sa stranica knjige, da stvara i vidi animirane prizore. Da li se sadržaj proširene stvarnosti knjige dodatno plaća? Ne. Dodatni sadržaj je besplatan. Kako da slikam prizore proširene stvarnosti? Stavi knjigu na sto i otvori je na izabranoj stani. Pokreni aplikaciju i obuhvati stranu ekranom tableta ili pametnog telefona, na udaljenosti ne većoj od pedeset centimetara. Tada će se na ekranu pojaviti 3D prizori. Dodirni ikonicu kamere u dnu ekrana i slikaj. Sliku ćeš naći u folderu Slike/Fotografije u svom tabletu ili pametnom telefonu. Mogu li da smanjim ili povećam slova? Da, možeš da promeniš veličinu slova po želji. Pazi da pritom ne izgubiš iz vida koricu, budći da je proširena stvarnost koristi kao referencu. Kako da vidim virtuеlni sadržaj? Dovoljno je da preuzmeš aplikaciju. Kamera na tvom tabletu ili telefonu automatski će se aktivirati. Usmeri je ka odabranoj stranici knjigu kako bi čuo zvuke i muziku i video 3D prizore. Ne mogu da preuzmem aplikaciju Možda tvoj tablet ili pametni telefon nije kompatibilan s aplikacijom, kao što je slučaj s nekim tabletima ili pametnim telefonima koji koriste android: Uređaji s ARMv6 procesorom, kao što su HTC Hero, Magic, Wioldfire i Tatoo. Samsung Galaxy Ace ili slični. Uređaji s ARMv7 procesorom koji nemaju podršku za NEON, kao što su Samsung Galaxy Tab 10.1, LG Optimus 2X, Sony Tablet S, or ACER Iconia Tab A100. Velika knjiga za male ISTRAŽIVAČE!

Srpski jerarsi:od devetog do dvadesetog veka,Sava,episkop šumadijski Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. ,,† САВА, ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ Овај угледни архијереј Српске православне цркве био је одличан организатор, изузетан домаћин, свестран научни радник, један од нај-образованијих епископа свога времена. Рођен је 13. априла 1930. године у Сенти. Основну школу и нижу гимназију завршио је у родном месту, потом се уписао у Богословију Светог Саве у манастиру Раковици и завршио је 1950, а на Богослов-ском факултету у Београду дипломирао је 1954. године. Академску 1957/58. годину провео је на постдипломским студијама на Старокато-личком богословском факултету у Берну. По повратку из Швајцарске, постављен је 1958. године за суплента Богословије Светог Саве у Бео-граду. Поред професорских обавеза марљиво је радио на докторској те-зи: Типик архиепископа Никодима, коју је одбранио 15. маја 1961. годи-не на Богословском факултету у Београду. Замонашен је 3. новембра 1959. у манастиру Ваведењу у Београ-ду, а 4. децембра исте године рукоположен је за јерођакона; у чин јеро-монаха рукоположен је 1961. године. Исте године изабран је за викар-ног епископа моравичког; хиротонисан је у београдској Саборној црк-ви 23. јула 1961. Као епископ предавао је на Богословском факултету литургику са црквеном уметношћу у времену од 1961. до 1967, а тада је изабран за епископа источноамеричког и канадског. У тој епархији остао је до 1977, када је изабран за епископа шумадијског. Овом углед-ном архијереју често су повераване на администрирање упражњене епархије: Источноамеричка и Канадска (1977-1978), Жичка (1978), Ба-натска (1980-1985), Темишварска (1980-1996), Средњезападноамеричка (1986-1988), Западноамеричка (1986-1988) и Бачка (1988-1990). За време свога архипастирског служења владика Сава је представ-љао нашу Цркву у Комисији за припрему Светог и Великог сабора Православне цркве (1979-1991); био је члан Свеправославне комисије за дијалог са Римокатоличком црквом у периоду од 1980. до 1991. и члан Комисије Светога архијерејског сабора за вођење разговора с представницима такозване Македонске православне цркве; узео је учешћа на више свеправославних и међуцрквених скупова. У Шумадијској епархији владика Сава је започео градњу више од сто нових храмова (педесетак ових осветио је за време свога живота). За његово време обновљени су манастири Никоље Рудничко, Петков-ица у Страгарима, Павловац на Космају и Брезовац на Венчацу. Својим средствима подигао је цркву Светог великомученика Георгија у Ви-шевцу, родном месту Карађорђа Петровића (Свети великомученик Ге-оргије био је Владикина крсна слава). Захваљујући њему, враћен је ко-нак манастиру Каленићу, који је држава била национализовала после Другога светског рата. У овом манастиру основао је епархијску ризни-цу и библиотеку. У Крагујевцу, седишту епархије, подигао је Епархиј-ски центар. У свом пастирском раду посебну пажњу је посветио подмлађи-вању свештеничког кадра, попуњавању упражњених, као и оснивању нових парохија. Вредни епископ Сава основао је више епархијских фондова, Дом за децу „Свети Јован Крститељ“, амбуланте у селима Клоки и Цветојевцу, добротворни фонд „Човекољубље“ итд. Веома је био ангажован на развоју црквене просвете. Дао је велик допринос ре-форми и унапређењу нашега црквеног школства. Његовим заузимањем, у Крагујевцу је отворено 1997. године одељење Београдске богослови-је, које је на ванредном заседању Светога архијерејског сабора 2000. проглашено самосталном Богословијом Светога Јована Златоуста. Као викарни епископ моравички покренуо је на српском и енгле-ском језику часопис „Српска православна црква – њена прошлост и са-дашњост“. Уређивао је „Православље. Новине Српске патријаршије“ и „Гласник. Службени лист Српске православне цркве“. У Америци је покренуо часопис „Стаза православља“. У Шумадијској епархији по-кренуо је епархијски лист „Каленић“. Под истим називом основао је епархијску издавачку установу, која је објавила више од 120 наслова. Од 1997. године редовно је штампао епархијски шематизам. У епархи-јама у којима је администрирао обновио је часописе: у Банатској – „Ба-натски весник“, а у Бачкој – „Беседу“. Поводом значајних датума уре-дио је више споменица које је издала Српска православна црква. Дуже је време уређивао годишњак Црква. Календар Српске православне па-тријаршије, био је и уредник за област црквене историје у Српском биографском речнику, капиталном научно-истраживачком пројекту Матице српске у Новом Саду. Ценећи научно-истраживачки рад Саве (Вуковића), епископа шу-мадијског, Српска академија наука и уметности га је 1991. изабрала за дописног члана; исте године Матица српска, где је био члан Лексико-графско-библиографског одељења и Темишварског одбора, изабрала га је за члана сарадника, а 1995. за сталног члана сарадника. Научним радом почео је да се бави као студент Богословског фа-култета. Објавио је велик број чланака, прилога и приказа, као и велик број одредница за разне енциклопедије, претежно из области историје Српске православне цркве али и из литургике. Навешћемо најважније књиге из историје Српске православне цркве: Писма патријарха Геор-гија Бранковића са коментарима(1983); Историја Српске православне цркве у Америци и Канади 1891-1941 (1994, на српском и енглеском); Српски јерарси од деветог до двадесетог века (1997); Гробна места српских архијереја (1999). Од литургичких радова, поред докторске ди-сертације Типик архиепископа Никодима, издвајамо: Први превод Јерусалимског типика код Срба. Поводом 650. годишњице преставље-ња архиепископа српског Никодима, „Гласник. Службени лист Српске православне цркве“, Београд 1974, 271-276; Заамвоне молитве, „Гла-сник. Службени лист Српске православне цркве“ Београд, 1976, 106-108; Слављење празника телесног рођења Господа, Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, у Црква. Календар Српске патријаршије за пре-ступну 2000. годину, Београд, 1999, 34-43; Богослужбена употреба Романових кондака данас, у Црква. Календар Српске патријаршије за преступну 2001. годину, Београд, 2000, 48-54; Свештеничке униформе и одежде, у Службено одело у Србији у 19. и 20. веку, Историјски музеј Србије и Галерија САНУ, Београд, 2001, 226-237. Скупштина града Крагујевца одликовала је 1998. владику Саву Орденом Светог Георгија. Последњи Свети архијерејски сабор у чијем је раду учествовао одликовао га је Орденом Светог Саве првог степена поводом четрдесетогодишњице архијерејске службе, у знак признања за самопрегорно и успешно архијерејско служење, као и за научни рад у духу православља, којем је даноноћно посвећивао све Богом дате му таленте. Десетак дана после овога указаног поверења епископ Сава се 17. јуна 2001. године, након краће болести, преселио у вечност. То је било изненађење за све, а посебно за људе који су с њим сарађивали, који су га уважавали и поштовали. Сахрањен је у Саборној цркви у Крагујевцу. Објављивање ове књиге именских и хронолошких регистара добро је дошло као путоказ за сналажење у Владикином капиталном делу о српским јерарсима. проф. др Предраг Пузовић``

Autor - osoba Vuković, Sava, 1930-2001 = Vuković, Sava, 1930-2001 Naslov Srpski jerarsi : od devetog do dvadesetog veka / episkop šumadijski Sava Vrsta građe enciklopedija, leksikon Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1996 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Evro ; Podgorica : Unireks ; Kragujevac : Kalenić, 1996 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 538 str. : ilustr. ; 25 cm (Karton sa omotom) Napomene Tiraž 5.000 Bibliografija uz svako poglavlje Registri. Predmetne odrednice Srpska pravoslavna crkva -- Arhijereji -- 9v-20v – Leksikoni PREDGOVOR O srpskim jerarsima pisano je mnogo. Redak je naš istoričar koji nije pisao o srpskim episkopima, mitropolitima, arhiepiskopima i patrijarsima. Međutim, svi su ti podaci i biografije rasuti po raznim časopisima i šematizmima do kojih je danas teško doći. Odavno se ukazala potreba da imena svih naših jerarha budu sabrana na jednom mestu. Naši pak jerarsi bili su po nacionalnosti ne samo Srbi već i Grci, Bugari, Rumuni i Rusi. Mnogi od njih „postavši zajedničari apostolski po životu i namesnici po prestolu... radi vere postradali su sve do krvi“. Među srpskim jerarsima bilo je mnogo ispovednika, mučenika, genija, velikih književnika, naučnika, knjigoljubaca, pesnika, propovednika, slikara, duborezaca, diplomata, mecena, prevodilaca i crkvenih organizatora. I pored dugogodišnjih napora na skupljanju njihovih imena, kako bismo ih sačuvali od zaborava, u ovoj knjizi, zbog nedostatka podataka ima dosta pukotina i praznina. Još uvek nam nisu poznata čak imena pojedinih jerarha koji su živeli i radili u nedavnoj prošlosti. O pojedinim arhijerejima znamo samo zahvaljujući spisima i natpisima koji često daju samo ime, nekad sa godinom i titulom, a nekad bez oba podatka. Proučavajući njihov život može se zaključiti da su arhijereji roda našega bili svesni vremena u kome su živeli i svoje velike odgovornosti pred istorijom našega naroda i njegove Crkve. Srpska pravoslavna crkva imala je da izdrži stalnu borbu sa građanskim vlastima Turske, Austrougarske i Mletačke republike s jedne i grane, i Rimske kurije s druge strane. U Turskom periodu najviše dobra učinili su crkvi oni patrijarsi i arhijereji koji su vodili makarijevsku politiku, iako to nije uvek bilo popularno. Turske pak vlasti bile su, u prvom redu zainteresovane za mir na njihovom terenu i uredno plaćanje dažbina i taksa na dekrete prilikom postavljanja i premeštaja arhijereja. Zato nije bio redak slučaj da su pećki patrijarsi bili u situaciji da lično skupljaju od naroda materijalna sredstva radi izmirenja obaveza turskoj blagajni, koja je o tome vodila vrlo precizno knjigovodstvo. Još uvek je nerazjašnjeno u nauci kako je za vreme patrijarha Pajsija (1614–1647) došlo do zbacivanja dvanaest mitropolita. Posle tzv. ukidanja Pećke patrijaršije 1766. godine mnogim našim eparhijama upravljali su fanariotski jerarsi. Često su ovi arhijereji nepravedno napadani. Među njima bilo je i prosvećenih i obrazovanih arhijereja koji su od područnog sveštenstva tražili da rade na verskom prosvećivanju naroda, naročito dece, uticali su na prepisivački rad, podizali su nove i obnavljali postojeće parohijske i manastirske hramove, manastirske konake i druge crkvene zgrade. U ovoj knjizi donose se biografije preminulih arhijereja od devetog do dvadesetog veka, azbučnim redom, sa onom varijantom koja je nađena u izvoru. U okviru jednoga slova biografije su poređane hronološkim redom. Svaka ličnost nosi titulu poslednje katedre koju je zauzimao, a godine koje se nalaze ispod titule odnose se na titulu. Bićemo zahvalni svima onima koji budu dopunjavali spisak srpskih jerarha. Zahvaljujemo gospođi mr Milici Bujas na lektorisanju teksta, a Preosvećenom episkopu budimskom g. dr Danilu, g. Radomiru Staniću, direktoru Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Beogradu, g. mr Slobodanu Mileusniću, upravniku Muzeja Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, i g. Predragu Mihajloviću, saradniku Narodnog muzeja u Kragujevcu, na pomoći oko prikupljanja fotografija za ovu knjigu. Kragujevac, Veliki utorak 1996. MG31 (N)

Glas jedinstvenog narodno-oslobodilačkog fronta Srbije Reprint ratnih brojeva 1942-1944 Urednik: Radojko Mrlješ Izdavač: Glas, Beograd 1975 Veliki format. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE broj 1 / 30. avgust 1942. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina I broj 2-3 / novembar 1942. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 1-2 / januar-februar 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 3-4 / mart-april 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 5 / maj 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 6 / septembar 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 7 / decembar 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 1-2 / januar-februar 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 3 / mart 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 5 / semptembar 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 6 / oktobar 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 7 / nobembar 1944. Polazeći od potrebe za podizanjem borbenog raspoloženja naroda, u uslovima kada je NOP u Srbiji preživljavao teške trenutke, kao i od potrebe za ponovnom što širom mobilizacijom naroda na platformi narodnooslobodilačkog pokreta, PK KPJ za Srbiju odlučio je da pokrene jedan list za Srbiju. V početku se smatralo da to treba da bude „Komunist`, ali se ubrzo, početkom jula 1942, došlo do zaključka da taj list treba da izgleda „nešto kao vesnik zagrebački`. Od ideje o pokretanju lista „Glas`, do njegovog izlaska nije proteklo mnogo vremena. Već sredinom avgusta PK KPJ za Srbiju najavio je okružnim komitetima KPJ izlazak lista: „.. . U najskorije vreme počeće da izlazi list koji će celom narodu javno otkriti ulogu Draže Mihailovića i koji će kao organ jedinstvenog fronta Srbije dati mogućnost da se učvrsti, proširi i dobije organizacionu formu kroz narodnooslobodilačke odbore široko jedinstvo srpskog naroda.` Ova najava govorila je jasno da će list biti organ Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta Srbije i da će biti „ideološka i organizaciona osnovina` na kojoj će se narodnooslobodilački front izgraćivati. Kao informativno-politički organ, list je imao zadatak da služi stvaranju i razvoju Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta. Istovremeno sa pripremama koje su obavljane za pokretanje lista, PK KPJ za Srbiju pokušao je da stvori ilegalni odbor Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta Srbije. U tom cilju voćeni ou razgovori sa nekim istaknutim ličnostima koje su ranije pripadale graćanskim strankama, a nisu se kompromigovale saradnjom sa okupatorom. Mećutim, ti razgovori, kao i mnogi drugi koje su do tada voćeni sa tim snagama o raznim nitanjima vezanim za razvoj oslobodilačke borbe, nisu doveli do željenih rezultata, jer još nisu bili sazreli uslovi da se osnuje JNOF u Srbiji. Na pripremanju prvog broja novog lista „Glas` učestvovali su svi članovi Pokrajinskog komiteta koji su se nalazili u Beogradu: Blagoje Nešković, Mirko Tomić i Vasilije Buha. Oni su bili prvi urednici i pisci tekstova. Prvi broj „Glasa` izašao je u Beogradu 30. avgusta 1942. godine u 400 primeraka, štampanih na geštetneru V tehnici Pokrajinskog komiteta u skloništu u kući Slobodanke-Danke Savić, u Cvetkovoj ulici br. 15. U uvodniku prvog broja Blagoje Nešković je obrazložio cilj njegovog pokretanja rečima da će „Glas` predstavljati tribnnu sa koje će . . . „pošteni i pravi rodoljubi, bez obzira na politička ubećenja, iznositi svoja mišljenja kojima će pomagati da se naš narod oslobodi okupatora i njegovih najamnika`. Osim toga, „Glas` je trebalo da omogući organizaciono povezivanje „svih snaga srpskog naroda koji se sada sgapaju u jedinstvenu želju — osloboćenje našeg naroda ispred ropstva okupatora i njegovih najamnika, i da štiti interese narodnooslobodilačke borbe i onemogući podstrekače bratoubilačkog graćanskog rata`. Pored uvodnika, Nešković je napisao i članak „Kako hitlerovci zamišljaju novi poredak i koje su mesto u njemu odredili Srbiji`. Komentarišući nacionalsocijalističke koncepcije o tzv. novom poretku u Evropi, koje su bile objavljene u listu „Časopis za politiku`, istakao je da Srbiju, ako ostane pod nemačkom okupacijom, očekuje „robovski kolonijalni režim`. U članku „Nedić i srpstvo` Vasilije Buha je pokazao u čemu je suština kvislinške uloge Milana Nedića. Treći članak u ovom broju „Ko vodi borbu protpv okupatora i njegovih plaćenika u Srbiji` napisao je Mirko Tomić, razotkrivajući izdajničku ulogu čegničkog pokreta i njegovog voće Draže Mihailovića u Srbiji i Jugoslaviji. Ovaj prvi broj, kao i druge brojeve „Glasa`, u toku narodnooslobodilačkog rata i revolucije, distribuirala je tehnika Pokrajinskog komiteta, kojom je rukovodio Svetislav Kanački, španski borac. Tehnika PK bila je organizaciono odvojena od Pokrajinskog komiteta. Pored Kanačkog u tehnici PK je radila Slavka Morić i Slobodanka Savić, kao i kurirke, koje su držale vezu sa kuririma okružnih komiteta i predavale odgovore i materijal Pokrajinskog komiteta. Centralna ekspedicija tehnike PK nalazila se u stanu Miroslava i Olivere Parezanović, u Lastinoj ulici br. Pakovanje materijala i lista „Glas` za distribuciju obavljao je Kanački, koji je imao tačnu evidenciju dolaska i odlaska kurira. Materijal i „Glas` prenošeni su u raznovrsnoj ambalaži, koja je bila najpogodnija u odrećeno vreme, a koju je po zadatku Pokrajinskog komitega izraćivao Vučko Ivković. U cilju obezbećenja maksimalne sigurnosti, prijem i isporuka pošte vršili su se na različitim mestima, a bio je zabranjen i svaki kontakt među kuririma, osim po zadacima Partije. Funkcionisanje tehnike Pokrajinskog komiteta i distribucija materijala bili su uveliko uhodani u vreme šgampanja ,,Glasa`, što je omogućilo njegovo rasturanje. Pojava prvog broja „Glasa` imala je višestruki društveno-politički i agitaciono-propagandni značaj. Pokrenut u teškim uslovima u kojima se nalazio oslobodilački pokret u Srbiji i Beogradu, list ,,Gllas` pokazao je prijateljima i neprnjateljima narodnooslobodilačke borbe da oslobodilački pokret u Srbiji i Beogradu deluje, da je neuništiv. Pisana reč u „Glasu`, već od njegovog prvog broja, bila je ubojita kao vatreno oružje na frontu, s kojim su se NOP odredi pod rukovodstvom KPJ borili protiv okupatora i domaćih izdajnika za osloboćenje zemlje. Pisana reč u „Glasu` podizala je borbeni moral naroda i bila dokaz, uprkos neprijateljskoj propagandi o unišgenju komunista u Srbiji, da Komunistička partija postoji i deluje i da je neuništiva. Ubrzo posle izlaska iz štampe prvog broja „Glasa`, pala je u ruke specijalne policije SloG odanka Savić. Zahvaljujući njenom hrabrom držanju pred polgcijom, nije otkrivena tehnika Pokrajinskog komiteta. Nasgojeći da list i tehnički bude lepo urećen, Pokrajinski komitet je odlučio da se br. 2 i 3 za 1942. štampaju u štampgriji Centralnog komiteta KPJ, koja je raspolagala boljim tehničkim sredstvima za štampanje. Tehničku opremu lista uradio je Borće Andrejević-Kun, koji je u to vreme stanovao u štampariji CK KPJ. Slaganje i štampanje ovog dvobroja obavili su Slobodan Jović, slovoslagač, i Branko Bonović, mašinista, koji su od 1941. godine radili u štampariji CK KPJ, a rasturanje su vršili svi stanari te kuće: Milo Bošković, Zaga Jovanović, Ljubica Bonović, zatim Milada Rajter, Brana Perović i drugi. Sadržaj broja 2 i 3 za 1942. bio je znatno bogatiji u odnosu na prvi broj, jer je u njemu bilo više saradnika. U ovom dvobroju objavljen je članak Josipa Broza Tita „Mećunarodni značaj narodnooslobodilačke borbe u Jugoslaviji i zamaskirani izdajnici`, zatim nekoliko članaka Neškovića, meću kojima i članak posvećen 25-godišnjici velike oktobarske socijalističke revolucije, kao uvodnik, i članci: „Ustavotvorna skupština Antifašističkog veća narodnog osloboćenja Jugoslavije`, „Osloboćena teritorpja`, „Za zimsku pomoć partizanima` i dr. U njemu su objavljena i dva članka Mirka Tomića, od kojih je od posebnog značaja: „Saradnja Mihailovića sa Nedićem i nemačkim okupatorom posle gubljenja slobodne teritorije u Srbiji`, u kome je dokumentovano prikazao izdajnički rad Draže Mihailovića i njegovih saradnika. U tom članku Tomić je predlagao da se ujedini ceo srpski narod u Jedinstveni narodnooslobodilački front za borbu protiv okupatora, kao što je to učinio slovenački narod u Osvobodilnoj fronti, Jedan od novih saradnika „Glasa` bio je i Borće Jovanović-Jarac, koji je za broj 2 i 3 napisao članak „Dva lica izdaje`. Brojevi 1—2 i 3—4 i broj 5 za 1943. štampani su u kući na Banjičkom vencu i u njima je saraćivao veći broj saradnika, a obezbećeni su dopisi iz raznih krajeva Srbije. Većinu članaka za prvi dvobroj za 1943. i dalje su pisali uglavnom članovp Pokrajiskog komigeta MeškoviN, Moma Marković i Vasilije Buha, dok je Mirko Tomić, kad je ovaj dvobroj pripreman za štampu, poginuo u borbi sa policijom januara 1943. U objavljenim člancima pisano je o aktuelnim pitanjima narodnooslobodilačkog pokreta i socijalističke revolucije. Nešković je za ovaj dvobroj napisao članke: ,,Na putu pobede, „Jedna pegina je naša`, „Svetli grobovi` i dr.; Moma Marković: „Drumovi će poželeti Turaka`, „Mi nismo sami`, „Mi smo ponosni`, nekrolog o Mirku Tomiću i dr.; Vasilije Buha: „Ko stoji iza Milana Nedića`, Borće Jovanović: „Štuka — kultura` i drugi. Ovaj dvobroj „Glasa` imao je 12 stranica teksta. U dvobroju 3—4 za 1943. koji je bio obima 8 stranica, osim tekstova Neškovića: „27. mart`, „Ofanziva i protivofanziva`, „Janko JTisjak-Puška` i drugih, štampani su i prilozi novih saradnika: Radivoja Jovanovića-Bradonje „Dražinovci kolju po Šumadiji`, Jovana Šerganovića „Kaznena ekspedicija u okrugu požarevačkom i smrt fašističkog zlikovca Henzela`, Vere Miletić „8. mart` i drugi. U broju 5 za 1943. ponovo je povećan broj stranica na 12, kao i broj saradnika. Tako su u ovom broju svoje članke objavili Petar Stambolić „Peta fašistička ofanziva — Peta velika pobeda narodnooslobodilačke vojske`, „Zadušnica krvopilaca`; Dragoslav Marković „Odjek sa Drine`, „Dražinovci po Kosmaju`; Marko Vranješević objavio je pesmu „U verigama`; Božidarka Dahmjanović-Kika „Kosmajski partizani se svete`; Milovan Milosavljević „Napad na Aranćelovac` i Dušan Petrović-Šane „Dražinovci i dalje kolju i pale po Šumadiji` i nekrolog Stanislavu Sremčeviću. Kao što se vidi, ovaj broj „Glasa` bio je raznovrsniji od svih prethodnih. Izdavanje „Glasa` u šgampariji CK KPJ moralo je krajem avgusta 1943. da bude obustavljeno, jer su Nemci kuću u kojoj se ona nalazila uzeli za smeštaj svojih vojnika. Svi stanari te kuće morali su biti iseljeni. Prilikom iseljavanja, Branko Bonović i Slobodan Jović noneli su sa sobom malu štamparsku mašinu marke „boston` i preneli je u sklonište koje se nalazilo u kući Milutina i Ratke Blagojević u Krajinskoj ulici broj 24, gde je pre toga bilo sklonište materijala za tehniku Pokrajinskog komiteta. U no vom skloništu je ubrzo montirapa štamparija, a mali „tigl` za njene potrebe izradio je Vučko Ivković prema nacrtu inženjera Jovana Jankovića. Na tom tiglu Jović i Bonović štampali su ostale brojeve „Glasa`, koji su izdavani u Beogradu krajem 1943. i tokom 1944. godine. Ovi brojevi su bili formata 24 X 30 cm. Iako se oskudevalo u hartiji, a bile su znatno smanjene i tehničke mogućnosti, broj 6 za 1943. izašao je na 6 strana u tiražu od 2.000 primeraka. I u ovom broju najviše priloga napisali su članovi Pokrajinskog komiteta: Petar Stambolić, Nešković i Buha. Stambolić je napisao članke: „Veliki uspesi naše narodnooslobodilačke vojske` i „Pobedonosni put Crvene armije na zapad`, Nešković „Davljenici` i „Akcije partnzanskih odreda u Srbiji`, a Buha „Omladinska tamniia u Smederevskoj Palanci`. To je bio i poslednji članak Buhe objavljen u „Glasu`, jer je početkom oktobra 1943. uhapšen od specijalne policije. U broju 6 objavljena je i jedna pesma Miloša Savkovića i njegov članak o Nediću, zatim nekrolog o Milošu Savkoviću, koji je napnsao Dušan Petrović-Šane, kratak osvrt Mome Markovića na poginule istaknute borce narodnooslobodilačke vojske i borce partpzanskih odreda u Srbnji i dva priloga Vere Miletić. Poslednji broj „Glasa`, 7 za 1943, izašao je na 4 strane. Ovaj broj i sledeće za 1944. uredio je Petar Stambolić, jer je Nešković otišao na teren u južnu Srbiju. Osim urećiva- 441 nja, Stambolić je broj 7 uglavnom popunio svojim člancima. Izmeću ostalog, pripremio je opširan komentar o Drugom zasedanju AVNOJ-a i stvaranju Nacionalnog komiteta narodnog osloboćenja Jugoslavije. Vesti o Drugom zasedanju AVNOJ-a koje je emitovala radio-stanica „Slobodna Jugoslavija` slušao je i zapisivao Marko Ristić, književnik, a prenosila ih je do Stambolića Krista Borćević. Samo dva priloga u ovom broju napisali su drugi autori. To je članak „Nacionalizam u okviru današnjice` Dušana Bogdanovića, potpredsednika Narodne seljačke stranke, koji je od 1941. saraćivao sa KPJ. U tom članku Bogdanović je razobličavao srpski nacionalizam i njegove predstavnike Nedića, Dimitrija Ljotića, Kostu Milovanovića-Pećanca i Dražu Mihailovića, koji su se stavili u službu okupatora, i nasuprot njima isticao borce narodnooslobodilačkog pokreta kao istinske borce za narodnu slobodu. Drugi članak je napisao Predrag Marković-Alimpije, pod naslovom „Jablanica i Toplica se dižu na oružje`. U toku 1944. izašla su u okupiranom Beogradu četiri broja „Glasa`. Dvobroj 1—2 za 1944. godinu štampan je na 8 strana, treći je izašao u martu, a četvrti u maju. Sve brojeve „Glasa` izdate u Beogradu, osim broja 1, složili su, prelomili i štampali Slobodan Jović i Branko Bonović, koji su 29. jula 1944. posle žestokog otpora izvršili samoubčstvo da ne bi pali policiji V ruke, kada je otkrila sklonište u Krajinskoj ulici. Sledeći brojevi „Glasa`, 5. i 6. za 1944, štampani su na slobodnoj teritoriji u južnoj Srbiji. Redakcija ovih brojeva imala je novi sasgav, a sačinjavali su je: Bogdan Pešić, Slobodan Ivanović-Lale, Tanasije Mladenović, Marko Vranješević, Sava Vučković i Milivoje Stefanović. Redakcija je bila smeštena u selu Gornji Statovci, u kome se nalazio Glavni štab narodiooslobodilačke vojske za Srbiju. Štampanje ova dva broja obavljeno je u štampariji Okružnog komiteta KPJ za Leskovac u selu Ivanju pod Radan-planinom, a svi člancn bili su potipisani punim imenima i prezimenima, za razliku od brojeva izdatih u Beogradu, koji su izlazili nepotpisani ili sa inicijalima ili pseudonimima. Osloboćenjem Beograda, „Glas` je ponovo štampan u glavnom gradu 7. novembra 1944. n nosio je broj 7. U izdanju „Glasa` pojavio se 24. oktobra list „20. oktobar`, u čast osloboćenja Beograda, u kome je stanovništvo šire obavešteno o borbama za osloboćenje Srbije i Jugoslavije.

Dveri srpske O SOLZENJICINU 2008 RETKO Lib24 Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Biografija Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968.), i `Prvi krug` (1968.), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga djela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gdje je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička djela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam auktor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističkih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pančona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

A.Peragraš O OGNJOPARDU ogled iz kriptozoologije MAH, Beograd, 2003. 130 ilustrovanih strana, tvrd povez, A4 format. Odlično očuvana. Konačno još jedna Peragrašova knjiga! – uzdahnuće mnogi poštovaoci ovog autora. Prethodna knjiga Ale i bauci, koju mnogi nazivaju kultnom, bila je, osim pasoša, jedini štampani deo prtljaga nekih putnika koji su početkom devedesetih odlazili u pečalbu preko mora. Na početku se mora reći da A. Peragraš jeste Aleksandar Palavestra, čovek sa istim inicijalima, arheolog, profesor i ekspert za ćilibar, koga u ovoj knjizi o ognjoprdu odaje ljubav prema ćilibaru kao Kerola ljubav prema matematici. A. Peragraš je A. Palavestrin Mister Hajd, naučnik zastranio u umetnost, istraživač podsvesti, čudnih stvari i tajanstvenih pojava u našem narodu. Poštovaoce dela A. Peragraša, pogotovo one koji pomno prate i proučavaju sve dostupne radove ovog autora, upućujemo i na sledeće tekstove: `Pingvin sisavac` i `Zlobna zeba` (Mladost, 1982), osam tekstova Ale i bauci koji prethode knjizi (`Politikin zabavnik`, 1987), dva teksta sa polemikom o vešticama (PZ, 2001), esej o lupar-guskama koje rastu na drveću (PZ, 2001), izvanredno elaborisan pogovor za knjigu Priručnik za gajenje domaćeg metamorfa R. Ćirića (Mah, 2002) i najnoviji tekst o kućnim gnomima (PZ, 2002). Kao što kostimi majmuna-pračoveka u filmu Odiseja u svemiru nisu dobili Oskara jer su članovi Filmske akademije bili uvereni da su majmuni bili pravi, tako ni knjiga Ale i bauci nikada nije dobila nijednu književnu nagradu – niko nije ni pokušao da je predloži za nagrađivanje jer su svi bili uvereni da je u pitanju naučna, naučno-popularna ili, u najgorem slučaju, `pseudonaučna` knjiga, a ne divan i neobičan primer prave književnosti zaodenute u ruho naučne esejistike. Na sreću, originalnost i duhovitost takve postavke odmah su shvatili čitaoci, tako da je prvo izdanje knjige brzo iščezlo iz knjižara. Trebalo je sačekati kraj raznih nedaća, vazdušnih i drugih opasnosti (za koje su ljudi odmah i spremno optužili ale i bauke) da bi izdavačka kuća Mah posle punih trinaest (!) godina publikovala drugo, dopunjeno i doterano izdanje. Ovaj izdavački potez podsetio je staru i upoznao novu generaciju čitalaca sa delom A. Peragraša. To je bila neophodna predigra i priprema terena za izdavanje ovog novvvog Peragrašovog dela, obima jednakog knjizi Ale i bauci. Kao i u prvoj knjizi, Peragrašova proza dejstvuje na više nivoa – obrazovana deca i obrazovani odrasli mogu da uživaju u suptilnim poigravanjima duha, da razdvajaju maštu od naučnih činjenica, da prepoznaju na koga se odnose posvete i aluzije. Međutim, i predškolska deca i neobrazovani odrasli mogu da uživaju u podsvesnim, mitološkim i kolektivno-nesvesnim aspektima ove literature. U knjizi se opravdano pojavljuje Šerlok Holms, jer je čitavo istraživanje tajanstvenog bića ognjoprda zasnovano na izvanredno malim detaljima, koje oko običnog čoveka ne bi uspelo da primeti. Dečja pesmica koja predstavlja početak, kraj i osnovu cele knjige upućuje nas i na Agatu Kristi i njene zaplete zasnovane na nevinim i naivnim dečjim brojanicama koje su najveća moguća suprotnost smrtonosnim dešavanjima u knjizi i koje ga time još više pojačavaju. U Ognjopardu, dečja pesmica s tragičnim završetkom o mišu i tikvi ukazaće da treba obraćati pažnju na sitnice, jer ponekad mogu imati nesagledive posledice. Može vam se tako desiti da iz neke naoko nevažne kratke pesmice naučite sopstvenu istoriju, kao i (azbučnim redom) alhemiju, anatomiju, antropologiju, arheologiju, astronomiju, botaniku, geografiju, etnologiju, zoologiju, hemiju, heraldiku, književnost, mitologiju, tehnologiju... Za razliku od Ala i bauka, Ognjopard je posvećen jednom jedinom iscrpno proučenom biću. Pisan je starinskim stilom Kerolovih ogleda sa obaveznim opisnim naslovima poglavlja, vinjetom na početku svake glave i kratkim citatima teksta ispod ilustracija. Učtivim, učenim i jasnim starinskim jezikom, Peragraš blagonaklono vraća svežinu i dah zaboravljene čednosti starih knjiga: Ognjopard je najnovija stara knjiga – tačnije `stara dobra` knjiga, i čitajući je osećamo se kao da smo iznenada pronašli izgubljeni rukopis nekog klasičnog autora, neko zatureno retko bibliofilsko izdanje ili zaboravljenu knjigu iz detinjstva. Ognjoprd u službi Karađorđevih ustanika `...Tanasko Rajić je malog ognjoprda mnogo voleo – bili su nerazdvojni. Da bi bonakonče ipak prikrio od radoznalih pogleda, mladić je napravio posebna kola (zatvorene ručne dvokolice, tačke) u kojima je vozio svog ljubimca. Kada je izbio Prvi srpski ustanak, Tanasko se odmah priključio ustanicima i postao Karađorđev barjaktar, ali je kola s ognjoprdom vazda terao sam. Pričao je da se u tim dvokolicama nalazi jedan naročit top iz Austrije, kojim samo on ume da rukuje. Zaista, u bojevima je iz Tanaskovih dvokolica sukljao strašan plamen, sejući pomor i užas među Turcima. Po uzoru na Rajićeva kola, i drugi ustanici su počeli da prave ručne borbene dvokolice, doduše bez bonakonske artiljerije. Bile su to čuvene domuzarabe, tačke sa zaklonom od dasaka koji je štitio onog ko ih gura, dakle neka vrsta primitivnog tenka. Uz pomoć domuzaraba, srpski ustanici su hrabro napadali i osvajali turske šance i utvrđenja. Misteriju ovog čudnog topa na domuzarabi, Rajić je vešto krio. Pametnijima je govorio da ne sme da im oda kakav je to top, pošto je tako obećao Karađorđu (koji je zaista bio upoznat s Rajićevom tajnom), a priprostom svetu i radoznaloj deci odgovarao je da je u dvokolicama strašni zmaj koji će ih spržiti ako ga samo pogledaju. Ne zna se koji je strah bio veći: od Karađorđa ili od `zmaja`, tek bonakon je za sve vreme Prvog ustanka ostao neprimećen, premda vrlo aktivan.` (Odlomak iz studije A.Peragraša `O ognjopardu`, XIX glava u kojoj ognjoprd seje užas za domuzarabe) Aleksandar Palavestra, arheolog i pisac: Polje za maštanje `Radi se o vrsti književnosti koja se poigrava žanrovima. Isto su tako nastale i `Ale i bauci`. Nisam ni sanjao da će ljudi toliko verovati u ovo i da će se pojaviti serija pseudonaučnih dela koja na slobodan način interpretiraju činjenice.` Nakon Ala i bauka, u izdanju Maha nedavno je objavljena druga knjiga A. Peragraša, poznatog i kao Aleksandar Palavestra, arheologa i profesora Filozofskog fakulteta, pod nazivom O ognjopardu – Ogled iz kriptozoologije. Kao i u prethodnoj, i u ovoj knjizi profesor Palavestra (poštovaćemo ipak piščevo pravo ime) otkriva priču koristeći maštu i zbilju. Ovog puta o dabru-bonakonu, važnom zbog sposobnosti da iz žlezde smeštene pod repom izbacuje zapaljivi gas, odnosno o ognjoprdu, što je srpska reč za tu čudnu životinju, a Palavestra je citira po Taktici Lava VI Mudrog iz IX veka. `VREME`: Poigravate se literaturom i naukom, pa svaki podatak koji navodite može, a i ne mora da bude tačan. ALEKSANDAR PALAVESTRA: To je vrsta književnosti koja se poigrava žanrovima. Isto su tako nastale i Ale i bauci. Nisam ni sanjao da će ljudi toliko verovati u ovo i da će se pojaviti serija pseudonaučnih dela koja na slobodan način interpretiraju činjenice. U mojim knjigama je to opravdano, one su književna dela, a ne naučna. I bonakon i dabar postoje u srednjovekovnim Fiziolozima. Bonakon je tamo opisan kao goveče, a dabar kao životinja koja odbacuje žlezde kad ga lovci jure. Pomislio sam, zašto ih ja, literature radi, ne bih spojio u jedno biće, u dabra koji ima neobične sposobnosti da ispod repa ispušta vatru. Onda su se neke stvari u priči same nameštale, naišao sam da Kastorija u Grčkoj ima veze sa imenom kastor-dabar. I tako dalje i tako dalje, nailazio sam na razne detaljekoje sam spojio u istoriju jednog bića. Knjigu počinjete kao četovanje, a završavate kao pustolovni istorijski roman. I jeste četovanje. Tekst sam zaista slao i-mejlom prijateljima, bilo je to u vreme bombardovanja, da bih i sebi i njima olakšao to vreme. U knjizi na jednom mestu postoji navod da upravo počinju prve sirene, i to je u čitavom tekstu jedini iskorak u stavrnost, kao fleš bek: na tom mestu su me prekinule sirene, ja nisam hrabar čovek, ali sam nastavio da pišem. Dakle: delove koje napišem slao sam prijateljima ne bih li komunicirao o nečem što je bilo drugačije od onog oko nas. U knjizi su navedeni njihovi autentični odgovori. Na kraju knjige, možda i zbog atmosfere u kojoj je nastala, oseća se patriotska nota, moj junak se bori protiv neprijatelja. Zaista je moguće da je i to uticaj okolnosti. Na momente se čini kao da se vaš junak našao u nekoj parodiji... Mislite na detalj da su zahvaljujući ognjoprdu Srbi u eneolitu imali gasovod? To jeste možda bilo malo oštrije. Bio je to moj odgovor na nenaučne i smešne teze koje se pojavljuju ne u literaturi nego, nažalost, u nauci. Ali ipak, i u tom delu pisao sam s ironičnom distancom i simpatijama. Uz nepostojeću životinju opisujete istorijske srpske junake, Tanaska Rajića na primer... Možda će mi to neko i zameriti, protumačiće da se podrugujem Tanasku Rajiću ili ko zna čemu. Svi znamo kakav je on bio junak, Vuk Karadžić ga detaljno opisuje i ja to citiram. Ali, ognjoprd uz Tanaska – to je, recimo, nešto što se o njegovom životu ne zna, a sasvim je moguće da se desilo. Tome uostalom i služi literatura, to je slobodno polje za maštanje. Ništa loše o Tanasku nisam napisao. Uostalom, uz njega i ognjoprd postaje junak. Ja volim da slobodno interpretiram podatke. Zašto bi, recimo, bio netačan podatak da je Džošua Vedžvud, deda Čarlsa Darvina, imao bonakona? Zašto je nemoguće da ga je čuvao u dvorištu? Kad istorijske ličnosti zatvore vrata za sobom, mi ne znamo šta one onda rade. I to daje slobodu. Da nije tako, literatura ne bi ni postojala. Ima se utisak da ste se zabavljali pišući O ognjopardu? Jesam, beskrajno. Jedva sam čekao da sednem i pišem. Još zabavnije su mi bile ilustracije. Sâm sam ih radio zato što mi je, za razliku od Ala i bauka, bio potreban jedinstven rukopis. Divno je bilo raditi, na primer, Alhemičarsku svesku, to je bilo igranje u vreme bombardovanja. Sonja Ćirić

Isak Njutn je bio jedan od najvećih naučnika koji je ikada živeo. Opšte je prihvaćeno, u stvari, da je on verovatno najveći naučnik koji će ikad i živeti, pošto niko, bez obzira na to koliko briljantan bio, neće opet biti u tako jedinstvenom istorijskom položaju. Isak Njutn rođen je na Božić 1642., a umro 1727. godine. Njegov najčuveniji rad, „Matematički principi prirodne filozofije“ (Philosophiae Naturalis Principia Mathematica), objavljen je 1687. godine. Njegova otkrića obuhvataju sve aspekte fizičkog sveta sa naročitim naglaskom na eksperimentalnoj i teorijskoj fizici i hemiji, i na primenjenoj matematici. On je izumeo doslovno celu nauku mehanike i najveći deo nauke optike. U toku tog rada izumeo je onakvu matematiku kakva mu je bila potrebna ili kakva ga je interesovala, uključujući i disciplinu poznatu kao račun. Uz svoj naučni rad (Njutn bi rekao „kao deo svog naučnog rada“), on je posvetio znatan deo svoje ogromne energije proučavanju Biblije i biblijskih tekstova i istorije. Čitao je Bibliju svakodnevno celog svog života i napisao preko milion reči beležaka u vezi sa tim proučavanjem. Isak Njutn je verovao da je Biblija doslovno istinita u svakom pogledu. Celog svog života je kontinuirano testirao biblijsku istinu naspram fizičkih istina eksperimentalne i teorijske nauke. Nikad nije primetio neku kontradikciju. U stvari, on je gledao na vlastiti naučni rad kao na jedan metod za jačanje verovanja u biblijsku istinu. On je bio temeljiti proučavatelj Biblije, znao je tečno drevne jezike, i imao široko poznavanje drevne istorije. Verovao je da svaki čovek treba da čita Bibliju i da, kroz to čitanje, ustanovi za sebe određeno razumevanje univerzalnih istina koje ona sadrži. Njutnovo snažno verovanje u individualnu slobodu učenja o Bogu bez sputavanja od strane bilo koje druge individue ili crkve ili vlade, jednom ga je gotovo dovelo do toga da napusti svoj položaj kao profesora na Kembridžu. Ta stvar rešena je kad je car Čarls II doneo vanrednu sudsku odluku da se od Isaka Njutna ne zahteva da postane član Engleske crkve. I u pogledu nauke i u pogledu hrišćanstva, Isak Njutn je proveo svoj život u intenzivnom proučavanju, ali je ostavio objavljivanje svog rada Proviđenju. Mnogo onoga što je napisao još uvek nije objavljeno. Njegov (i svetski) najveći naučni rad „Principi“ (Principia), bio je objavljen tek nakon što je njegov prijatelj, Edmund Hejli (Halley), slučajno saznao za postojanje Dela I koji je Isak Njutn bio napisao deset godina ranije i stavio u fioku. Hejli ga je ubedio da završi Delove II i III i dopusti mu da objavi taj rad. Samo je jedna Njutnova knjiga o Bibliji ikad objavljena. Godine 1733., šest godina posle njegove smrti, Dž. Derbi (J. Derby) i T. Braun (Browne) objavili su „Opservacije o proročanstvima Knjige proroka Danila i Apokalipse Svetog Jovana“. Godine 1988., saznavši za tu knjigu iz kataloga retkih knjiga Kongresne biblioteke, zatražio sam da je pročitam. Bio sam zapanjen kad mi je, nekoliko minuta kasnije, dat lični primerak Tomasa Džefersona (Ta knjiga je u odličnom stanju i ima inicijale Tomasa Džefersona na stranama 57 i 137. Pre dvesta pedeset godina bila je uobičajena praksa štampara da označavaju tabak stranica velikim slovima na dnu dotičnog teksta. Džeferson bi okrenuo „Dž“ (J.) tabak i dodao „T“ pre „Dž“, a zatim okrenuo „T“ tabak i dodao „Dž“ posle „T“. Na taj način je identifikovao svoje lične knjige.). Sa svojim čudesnim poznavanjem drevne istorije i jezika, i svojim mentalnim moćima bez premca, Isak Njutn je najkvalifikovanija osoba u ovom milenijumu da piše o proročanstvima. Njegovo proučavanje Knjige proroka Danila počelo je kad je imao 12 godina, i nastavilo je da zaokuplja njegovo naročito interesovanje celog njegovog života. Štaviše, on piše o tim proročanstvima sa skromnošću koja ukazuje na to da on, sam, oseća strahopoštovanje prema tekstu koji je čitao. Nnutn je zaključio da je nameravano da Otkrivenje razume vrlo mali broj ljudi sve do vremena koje će biti blizu kraja istorije sveta, vremena suda, i početka večnog carstva Svetaca Svevišnjeg. Njutn govori o svom uverenju da su ove knjige proročanstava date tako, da kako se istorijski ispunjavaju, trajno svedoče o činjenici da svetom vlada Božje Proviđenje. On je prigovarao korištenju proročanstava u pokušajima da se predskazuje budućnost. Na strani 251, na primer, on piše: „Ludost tumača je da predskazuju vremena i stvari pomoću ovog proročanstva, kao da Bog planira da ih učini prorocima. Ovom nepromišljenošću su ne samo sebe, već i Proročanstvo izložili preziru.“ Kroz ove 323 strane on prati ljudsku istoriju od pisanja proročanstava. On pokazuje da se prema njegovom znanju, u njegovo vreme, u ranom 18. veku, jedan deo proročanstava ispunio, a da je drugi deo preostao da se ispuni. U skladu sa njegovom ocenom, ovo i dalje važi i u 1991. godini. Odlikovana (kao i njegovi naučni radovi) zanimljivim sporednim radovima, kao što su to izvođenja tačnih datuma Božića i Uskrsa, i broja godina tokom kojih je Isus poučavao, i prožeta dubinom učenosti koja više ne postoji među modernim učenjacima, ova knjiga može biti najvažniji rad u svojoj vrsti ikad napisan. Središnja poruka ove knjige za modernog čoveka može biti ne toliko u onome što ona kaže, koliko u onome što ona jeste. Isak Njutn je tokom celog svog života stalno poredio svoje eksperimentalno i teorijsko razumevanje nauke, sa svojim čitanjem Biblije. On je našao je da je sadržaj ova dva izvora istine tako potpuno kompatibilan da je smatrao svaku reč u Bibliji isto onoliko tačnom koliko su to i jednačine matematike i fizike. Stoga, kroz celu ovu knjigu Isak Njutn uzima svaku reč proročanstva za apsolutno tačnu. On nikad ne sumnja u njihov sadržaj. On samo teži da ga razume. On nikad ne odustaje od svoje odlučnosti da ne predstavlja predskazanja budućnosti zasnovana na biblijskim proročanstvima. Na stranama 113. i 114. on daje identifikaciju poslednjeg roga Zveri i numerički proračun dužine njegove vlasti. On takođe daje približno vreme početka njegove vladavine, ali ne dodaje brojeve niti pravi neko predskazanje. Dodavanje ovih brojeva, međutim, postavlja vreme suda i početak večne vladavine Svetaca Svevišnjeg približno u vremenski period između 2000. i 2050. godine. Jesu li ovo greške u Njutnovoj proceni proročanstava? On bi odgovorio da ne bi napisao ovu procenu da nije verovao da je ona bez greške, ali i da je obaveza hrišćana da proučavaju Bibliju i dođu do vlastitog zaključaka. Novijih godina postalo je moderno govoriti da su Njutnovi zakoni kretanja sadržavali jednu grešku (grešku pretpostavke da je masa konstatna), i da je nju ispravila Ajnštajnova Teorija specijalne relatovnosti. Kao što je to pokazao Pitr Bekman (Petr Beckmann) u svojoj knjizi „Istorija broja Pi“ (A history of Pi ), ta greška nikad nije postojala. U delu „Principi“ Njutn piše o čuvena tri zakona kretanja. U prevodu, drugi zakon glasi: „Promena impulsa proporcionalna je saopštenoj pokretačkoj sili; ona deluje u pravcu u kojem se ta sila saopštava.“ Njutn definiše impuls ovako: „Količina impulsa je mera istog, koja se javlja iz brzine i količine materije združeno.“ Ili, u simboličkim terminima Njutnovog računa: F = d(mv)dt. Njutn nije znao da li je masa konstantna ili nije, a bio je suviše pažljiv naučnik da bi tako pretpostavljao smeštajući je izvan diferencijala. U toku sledećih 200 godina fizičari su pretpostavljali, radi pogodnosti, da je masa konstantna, i počeli su da pišu F = ma ili F = m dv/dt. Za tu kasniju prečicu pokazalo se da je netačna, a ne Njutnov originalni zakon. Isak Njutn je za sebe rekao pred kraj svog života, „Ne znam kakav mogu izgledati svetu, ali sebi izgledam kao da sam bio samo kao dečak koji se igra na morskoj obali, i koji u zabavi ponekad nalazi glatkiji komadić šljunka ili lepšu školjku nego obično, dok veliki okean leži sav neotkriven preda mnom.“ Doktoru Bentliju (Bentley) je pisao: „Kad sam radio na svom delu „Rasprava o našem Sistemu“ (Treatise about our System), pažljivo sam razmatrao onakve principe kakvi bi mogli delovati kod smotrenih ljudi, radi verovanja u jedno božanstvo, i ništa me ne može razveseliti više nego kad nađem da je ona korisna u tu svrhu.“ Njutnovi komadići šljunka i školjaka formirali su osnovu za naučnu revoluciju i industrijsku revoluciju koje su stvorile našu današnju civilizaciju. Ova demonstracija neverovatne moći njegovih otkrića, međutim, je sama po sebi minorna u poređenju sa njihovom ulogom kao čudâ 17. i 18. veka koja služe kao trajno svedočanstvo o doslovnoj istinitosti Biblije i čudesnim stvaranjima Gospodnjim. 240 str.

Sa posvetom Milovana Danojlića, odlično očuvano. Biblioteka Vjeverica Autor - osoba Danojlić, Milovan, 1937-2022 = Danojlić, Milovan, 1937-2022 Naslov Srećan život / Milovan Danojlić ; [ilustrirala Vjera Lalin ; izbor Dalibor Cvitan] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1981 ([b. m. : b. i.]) Fizički opis 131 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Lalin, Vjera, 1947- = Lalin, Vjera, 1947- Cvitan, Dalibor, 1934-1993 = Cvitan, Dalibor, 1934-1993 Zbirka ǂBiblioteka ǂVjeverica (Polupl.) Milovan Danojlić (Ivanovci, kod Ljiga, 3. jul 1937 – 23. novembar 2022, Poatje, Francuska) srpski književnik i pesnik, član SANU, predsednik Srpske književne zadruge od 2013. godine i član osnivač, kao i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kome se nalazi njegov legat. Milovan Danojlić rođen je 3. jula 1937. godine u Ivanovcima kraj Ljiga. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a niže razrede gimnazije pohađao je u malom mestu, sedam kilometara udaljenom od njegove kuće, do koga je svakodnevno dolazio pešice. Godine 1953. sam odlazi od kuće u Beograd i tamo, uporedo sa pohađanjem gimnazije, radi razne poslove, poput prodavanja leda i novina, da bi sebi obezbedio život. Nakon završene gimnazije upisao je Filološki fakultet, gde je diplomirao na Odseku za romanistiku (francuski jezik i književnost). Danojlić je počeo da piše vrlo rano, a već u srednjoškolskim danima pisao je kratke dopise za list Republika. Sarađivao je kao stalni i spoljni saradnik u dnevnim listovima Borba, Politika, u NIN-u i brojnim književnim časopisima. Prvu zbirku pesama objavio je 1959. godine pod nazivom „Kako spavaju tramvaji”. Svoje pesme uglavnom je namenjivao deci, ali i njihovim roditeljima, a posebno se ističe poema „Dečji zakonik” u kojoj Milovan ističe obavezu roditelja da deci obezbede srećan i bezbrižan život. Osim poezije, piše i prozu, esejistiku i književnu kritiku. Od 1984. godine živi i radi u Francuskoj, gde je u dva navrata radio kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Poatjeu (franc. Université de Poitiers), a nekoliko godina je obavljao poslove spoljnog saradnika pariskog radija. Član je Srpske akademije nauka i umetnosti od 2000. godine, prvo kao član van radnog sastava, potom dopisni član, te redovni član od 8. novembra 2018. godine. Član je osnivač, ali i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” i jedan od prvih ljudi koji su podržali osnivanje ove institucije. Jedan je od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke 1989. godine. U rodnim Ivanovcima podigao je crkvu. Danojlić je objavio više od 70 knjiga beletristike i poezije na srpskom jeziku. Priredio je i preveo veliki broj knjiga iz književnosti za decu, a prevodio je i dela poznatih pisaca poput V. Šekspira, Š. Bodlera, J. Brodskog, E. Siorana, L. Aragona, E. Paunda, V. B. Jejtsa, E. Joneskog, P. Klodela, pisana na francuskom i engleskom jeziku. Neke od najpoznatijih Danojlićevih knjiga su „Neka vrsta cirkusa“, „Dragi moj Petroviću”, „Lične stvari – ogledi o sebi i o drugima“ i „Balada o siromaštvu“. Milovan Danojlić jedan je od prvih ljudi koji je formirao svoj legat u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, odnosno Biblioteci Lazić, nedugo nakon njenog ponovnog otvaranja za javnost 2009. godine. Nakon osnivanja Udruženja i Muzeja srpske književnosti (2012), njegov legat smešten je u prostorije Muzeja i zvanično otvoren 2018. godine. Dobitnik je više književnih nagrada, među kojima se ističu: NIN-ova nagrada za delo „Oslobodioci i izdajnici“ 1997. Oktobarska nagrada grada Beograda Zmajeva nagrada Nagrada „Branko Ćopić” Nagrada „Isidora Sekulić” Nagrada „Desanka Maksimović” Vitalova nagrada „Zlatni suncokret“ Žička hrisovulja Nagrada „Miloš Đurić” za prevodilaštvo Nagrada „Pečat vremena” za književnost Nagrada „Rade Drainac“ Književni vijenac Kozare Orden Svetog Save Zlatna medalja za zasluge Mladost Mlado pokoljenje Neven Velika nagrada Ivo Andrić Milovan Danojlić o položaju pesnika: „Pesnik se može umoriti, može zapasti u očajanje i beznađe, i pevajući o svom klonuću, donekle ga rečju prevazilaziti, ali on ne može preći u neprijateljski tabor, onaj u kome su porobljivači i silnici. On je nepobedivi borac i kad goloruk izlazi u arenu. Poezija je so zemlje, i pesnici su osetljive antene narodnih zajednica. Oni primaju i registruju drhtaje i treptaje, uzlete i težnje, nade i klonuća svog plemena. Pesnici nisu predvoditelji ni presuditelji, a ipak, dobro je oslušnuti ono što govore. I onda, kad se čine čudni i nastrani, možda su tada jedini na dobrom, ispravnom putu. Njihova se ludost, tako često, potvrdila kao najviši oblik pameti“. Iz književne kritike o piščevom delu „Danojlić ide među one retke savremene srpske pesnike koji razumeju i znaju šta je svetost jezika.” – Mihajlo Pantić „Prizivanje osnovnosti, prvobitnosti, posredno ili sasvim izričito, često je mesto u Danojlićevim pesmama, posebno u onim smeštenim u prirodu, u okruženje koje redovno potakne na temeljne zapitanosti i sagledanja.” – Dragan Hamović „Oblikujući sliku prirode i društva, Danojlićeva poezija predstavlja čoveka u svome okruženju, među izazovima i ograničenjima. Odnos između prirode i društva u ovoj poeziji nije uvek jednostavan.” – Gojko Božović „U poeziji Milovana Danojlića svi begovi i lutanja završavaju se u tački iz koje se i pošlo, geografski i biografski iz srca Šumadije, a poetički putem neosimbolizma, nadrealizma, sopstvenog panteističkog toka do religijskog.” – Svetlana Šeatović-Dimitrijević Dela (bibliografija) Urođenički psalmi, Nolit, Beograd, 1957. Nedelja, Lykos, Zagreb, 1959. Kako spavaju tramvaji, Lykos, Zagreb, 1959. Noćno proleće, Progres, Novi Sad, 1960. Balade, Nolit, Beograd, 1966. Lirske rasprave, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Furunica-jogunica, Kulturni centar, Novi Sad, 1969. Glasovi, nezavisno izdanje, Beograd, 1970. Čudnovat dan, Mlado pokolenje, Beograd, 1971. O ranom ustajanju, Matica srpska, Novi Sad, 1972. Rodna godina, BIGZ, Beograd, 1972. Onde potok, onde cvet, Zmajeve dečje igre/Radnički univerzitet, Novi Sad, 1973. Čistine, Matica srpska, Novi Sad, 1973. Grk u zatvoru, August Cesarec, Zagreb, 1975. Naivna pesma, Nolit, Beograd, 1976. Put i sjaj, Matica srpska, Novi Sad, 1976. Kako je Dobrosav protrčao kroz Jugoslaviju, BIGZ, Beograd, 1977. Muka s rečima, Slobodan Mašić, Beograd, 1977. Pesme, Nolit, Beograd, 1978. Tačka otpora, Liber, Zagreb, 1978. Zimovnik, Zbirka Biškupić, Zagreb, 1979. Zmijin svlak, Nolit, Beograd, 1979. Rane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1979. Kako živi poljski miš, Narodna knjiga, Beograd, 1980. Senke oko kuće, Znanje, Zagreb, 1980. To : vežbe iz upornog posmatranja, Prosveta, Beograd, 1980. Srećan život, Mladost, Zagreb, 1981. Mišja rupa, M. Danojlić/M. Josić, Beograd, 1982. Sunce je počelo da se zlati, Zavod za izdavanje udžbenika, Novi Sad, 1982. Čišćenje alata, M. Danojlić/S. Mašić, Beograd, 1982. Brisani prostor, Srpska književna zadruga, Beograd, 1984. Podguznica, M. Josić/M. Danojlić, Beograd, 1984. Šta sunce večera, Rad, Beograd, 1984. Kao divlja zver : teškoće s ljudima i sa stvarima, Filip Višnjić, Beograd, 1985. Večiti nailazak : stihovi, Jugoslavika, Toronto, 1986. Dragi moj Petroviću, Znanje, Zagreb, 1986. Čekajući da stane pljusak, [s. n.], Pariz, 1986. Pisati pod nadzorom, Nova Jugoslavija, Vranje, 1987. Neka vrsta cirkusa, Književna omladina Srbije, Beograd, 1989. Tačka otpora : izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1990. Zlo i naopako, BIGZ, Beograd, 1991. Godina prolazi kroz avliju, Srpska književna zadruga, Beograd, 1992. Pesme za vrlo pametnu decu, Prosveta, Beograd, 1994. Da mi je znati : izbor iz poezije za decu, Zmaj, Novi Sad, 1995. Na obali, Gradska biblioteka, Čačak, 1995. Martovsko sunce : izbor iz poezije za decu, ING Komerc, Novi Sad, 1996. Mesto rođenja, Filip Višnjić, Beograd, 1996. Muka duhu, Draganić, Beograd, 1996. Teško buđenje, Plato, Beograd, 1996. Šta čovek da radi, Obrazovanje, Novi Sad, 1996. Jesen na pijaci, Školska knjiga, Novi Sad, 1997. Nedelja u našoj ulici, Todor, Novi Sad, 1997. Oslobodioci i izdajnici, Filip Višnjić, Beograd, 1997. Balada o siromaštvu, Filip Višnjić, Beograd, 1999. Veliki ispit, Verzal Press, Beograd, 1999. Kako spavaju tramvaji i druge pesme, Jefimija, Kragujevac, 1999. Kako je kralj Koba Jagi napustio presto, Intelekta, Valjevo, 2000. Pevanija za decu, Dečje novine, Gornji Milanovac, 2000. Razgorevanje vatre : izabrane pesme, Zadužbina Desanke Maksimović, Beograd, 2000. Lične stvari : ogledi o sebi i drugima, Plato, Beograd, 2001. Mesec je pun kao kljun : izbor iz poezije za decu, Agencija za otkrivanje i razvoj talenata „Nikola Tesla“, Novi Sad, 2001. Ograda na kraju Beograda, Bookland, Beograd, 2001. Pustolovina ili Ispovest u dva glasa, Filip Višnjić, Beograd, 2002. Zečji tragovi, Filip Višnjić, Beograd, 2004. Srbija na zapadu, NB „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2005. Čovek čoveku, Književna zajednica „Borisav Stanković“, Vranje, 2006. Pešački monolog, Plato, Beograd, 2007. Učenje jezika, Srpska književna zadruga, Beograd, 2008. Priča o pripovedaču, IP Matica srpska, Novi Sad, 2009. Crno ispod noktiju, Plato, Beograd, 2010. Dobro jeste živeti, Albatros Plus, Beograd, 2010. Iznuđene ispovesti, Plato, Beograd, 2010. Pisma bez adrese, Službeni glasnik, Beograd, 2012. Hrana za ptice, Albatros Plus, Beograd, 2014. Ispovest na trgu, SKZ, Beograd, 2022. MG73 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lepe ilustracije! The House at Pooh Corner A.A. Milne Ernest H. Shepard (Illustrator) Winnie-the-Pooh, najbolji medvjed na cijelom svijetu, odavno je obožavan od strane malih i velikih čitatelja. U ovom prekrasnom poklon izdanju `Kuće na Poohovu uglu` klasične ilustracije Ernesta H. Sheparda pažljivo su ručno crtane. Izvrsna knjiga i savršen dar za svaku priliku, ova je knjiga živopisna i šarmantna poput voljenih likova iz Hundred Acre Wooda. Alan Alexander Milne (na engleskom: Alan Alexander Milne), poznat kao AA Milne, engleski je pisac. Poznat je po svojim knjigama o medvjediću Winnieju Poohu koji govori i mnogim dječjim pjesmama od kojih su neke također o Winnieju Poohu i njegovim prijateljima. Winnie-the-Pooh dječja je knjiga iz 1926. godine engleskog pisca A. A. Milnea i engleskog ilustratora E. H. Sheparda. Knjiga je smještena u fiktivnu Hundred Acre Wood, sa zbirkom kratkih priča koje prate avanture antropomorfnog plišanog medvjedića Winnie-the-Pooha i njegovih prijatelja Christophera Robina, Praščića, Eeyorea, Sove, Zeca, Kange i Rooa . To je prva od dvije Milneove zbirke priča o Winnie-the-Poohu, a druga je The House at Pooh Corner (1928). Milne i Shepard prethodno su surađivali za engleski humoristički časopis Punch, a 1924. stvorili su zbirku poezije When We Were Very Young. Među likovima u pjesničkoj knjizi bio je i medo Shepard napravljen po uzoru na igračku njegova sina. Nakon toga, Shepard je potaknuo Milnea da piše o igračkama svog sina Christophera Robina Milnea, pa su one postale inspiracija za likove u Winnie-the-Poohu. Knjiga je objavljena 14. listopada 1926. i bila je dobro primljena od strane kritike i komercijalno uspješna, prodana u 150.000 primjeraka prije kraja godine. Kritička analiza knjige smatra da ona predstavlja ruralnu Arkadiju, odvojenu od pitanja ili problema stvarnog svijeta, te je bez svrhovitog podteksta. Nedavno je kritika usmjerena na nedostatak pozitivnih ženskih likova (tj. da je jedini ženski lik, Kanga, prikazana kao loša majka). Winnie-the-Pooh preveden je na više od pedeset jezika; latinski prijevod iz 1958., Winnie ille Pu, bila je prva knjiga na stranom jeziku koja se našla na popisu najprodavanijih knjiga New York Timesa i jedina knjiga na latinskom koja je ikada bila istaknuta. Priče i likovi u knjizi adaptirani su u drugim medijima, ponajprije u franšizu tvrtke Walt Disney, počevši od Winnieja Pooha i medenog drveta, objavljenog 4. veljače 1966. kao dvostruki film s Ružnim jazavčarem. 1. siječnja 2022. originalna knjiga Winnie-the-Pooh ušla je u javnu domenu u Sjedinjenim Državama, gdje je Skyhorse Publishing izdao novo izdanje koje je obojio Diego Jourdan Pereira.[1] Ostaje zaštićen autorskim pravima u drugim zemljama, uključujući UK. Biografija Milne je rođen u Škotskoj 18. siječnja 1882., ali je odrastao u Londonu, u privatnoj školi svog oca Johna Vinea Milnea. Jedan od njegovih učitelja u djetinjstvu bio je Herbert Wells. Studirao je na Westminster School i na Trinity Collegeu, Cambridge University, gdje je dobio stipendiju za matematiku. Tamo je objavljivao u studentskom časopisu `Granta`. Milne je postao suradnik, a kasnije i pomoćnik urednika humorističnog britanskog časopisa Punch. Njegov sin Christopher Robin Milne rođen je 1920. godine. Milne je služio u Prvom svjetskom ratu u britanskoj vojsci, ali je nakon rata napisao oštar članak pod naslovom Mir s čašću (1934.) (koji je donekle povukao 1940. s Ratom s čašću). Umro je 31. siječnja 1956. u Hartfieldu, Sussex, Engleska. Milne je među najistaknutijim kritičarima PG Woodhousea. Kad su Woodhousea zarobili nacisti u okupiranoj Francuskoj, poslan je u Njemačku i odslužio je jednogodišnju kaznu. Tada je počeo emitirati duhoviti radijski program o svojoj internaciji, koji je emitiran iz Berlina. Iako su predmet njegova humora nacisti, Milne ga kritizira zbog ovakvog čina izdaje domovine, kroz svojevrsno savezništvo s okupatorima. Kao odgovor, Wodehouse je u svojim kasnijim djelima napisao parodije pjesama o Christopheru Robinu. Kreativnost Prave igračke Christophera Robina: magarac Yori, Kanga, Roo, Tigar i Praščić. Javna knjižnica New Yorka Godine 1925. kupio je seosku kuću, Cotchford Farm u Hartfieldu, East Sussex. Ondje je otišao u mirovinu nakon operacije mozga 1952. godine zbog koje je ostao invalid. Milne je postao svjetski poznat sa svoja dva romana bajke Winnie the Pooh (1926.) i Pooh`s Corner House (1928.). U njima oživljavaju plišane igračke njegovog sina Christophera Robina. Pustolovine Winnieja Pooha, Praščića, Yorija, Tigra, Kange, Zeca i Sove zabavne su i poučne. Izvorne ilustracije za knjige je Ernest Howard Shepherd. Nakon Milneove smrti, prava na likove Winnieja Pooha prodana su Waltu Disneyju, koji je napravio nekoliko crtanih filmova o Winnieju Poohu i veliku količinu robe o Winnieju Poohu. Milne je također napisao mnoge pjesme, uključujući Vespers, They`re Changing Guard at Buckingham Palace i King John`s Christmas, koje su objavljene u knjigama `When We Were Very Young` i `Now We Are Six`. Njegove su pjesme mnogo puta parodirane, uključujući i u knjizi Now We Are Sixty. Milne je adaptirao roman Kennetha Grahamea The Wind in the Willows za pozornicu pod naslovom Toad of Toad Hall. Ernest Howard Shepard OBE MC (10. prosinca 1879. - 24. ožujka 1976.) bio je engleski umjetnik i ilustrator knjiga. Posebno je poznat po ilustracijama antropomorfnih životinja i likova plišanih igračaka u Vjetru u vrbama i Winnie-the-Poohu. Shepardova originalna ilustrirana karta Hundred Acre Wood iz 1926., koja se pojavljuje na uvodnim stranicama Winnie-the-Pooha (i također se pojavljuje u uvodnoj animaciji u prvoj Disneyevoj adaptaciji 1966.), prodana je za £430,000 ($600,000) u Sotheby`su u London, postavljajući svjetski rekord za ilustracije knjiga.[1][2] Rani život i karijera Shepardova kuća u Lodsworthu, označena plavom pločom Shepard je rođen u St John`s Woodu u Londonu, kao sin Henryja Donkina Sheparda, arhitekta, i Jessie Harriet, kćeri slikara akvarela Williama Leeja. Pokazavši nešto obećavajuće u crtanju u školi St Paul`s School, 1897. upisao se u Heatherley School of Fine Art u Chelseaju.[4] Nakon produktivne godine tamo, pohađao je škole Kraljevske akademije, osvojivši Landseerovu stipendiju 1899. i nagradu Britanskog instituta 1900. [5]. Tamo je upoznao Florence Eleanor Chaplin, s kojom se oženio 1904. godine.[6] Do 1906. Shepard je postao uspješan ilustrator, izradivši radove za ilustrirana izdanja Ezopovih basni, Davida Copperfielda i Školskih dana Toma Browna, dok je u isto vrijeme radio kao ilustrator u osoblju Puncha. Par je kupio kuću u Londonu, ali su se 1905. preselili u Shamley Green, blizu Guildforda. Shepard je bio plodan slikar, izlagao je na brojnim izložbama. Izlagao je u Kraljevskom društvu umjetnika u Birminghamu—tradicionalnom mjestu okupljanja generičkih slikara—kao iu radikalnijoj atmosferi Instituta lijepih umjetnosti u Glasgowu, gdje su izlagali neki od najinovativnijih umjetnika. Bio je dvaput izlagač u Walker Art Gallery u Liverpoolu, jednoj od najvećih pokrajinskih galerija u zemlji, i drugi put u Manchester Art Gallery, viktorijanskoj instituciji koja je kasnije bila dio javnih knjižnica. Ali u srcu, Shepard je bio Londončanin, šesnaest puta nastupao je u Kraljevskoj akademiji na Piccadillyju. Njegova supruga, koja je također bila slikarica, pronašla je dom u londonskom West Endu za svoje skromne radove tijekom 25-godišnje karijere. Kad je 1914. izbio Prvi svjetski rat, u srednjim tridesetima Shepard je dobio dužnost potporučnika u Kraljevskom garnizonskom topništvu, ogranku Kraljevskog topništva. Bio je dodijeljen 105. opsadnoj bateriji, koja je prešla u Francusku u svibnju 1916. i krenula u akciju u bitci na Sommi.[9][10][11][12] Do jeseni 1916. Shepard je počeo raditi za Obavještajni odjel skicirajući borbeno područje unutar pogleda na položaj svoje baterije. [13] [14] Dana 16. veljače 1917. postao je vršitelj dužnosti kapetana dok je bio zamjenik zapovjednika svoje baterije, a kratko je služio i kao vršitelj dužnosti bojnika krajem travnja i početkom svibnja te godine tijekom bitke kod Arrasa prije nego što je ponovno postao vršitelj dužnosti kapetana.[10] ][15][16][17] Promaknut je u glavnog poručnika 1. srpnja 1917..[18] Dok je obnašao dužnost satnika, odlikovan je Vojnim križem. Njegov citat je glasio: [19] Za istaknutu galantnost i odanost dužnosti. Kao prednji časnik za promatranje, nastavio je promatrati i slati vrijedne informacije, unatoč teškoj granati i vatri iz mitraljeza. Njegova hrabrost i hladnokrvnost bile su uočljive. Kasnije 1917., 105. opsadna baterija sudjelovala je u završnoj fazi bitke kod Passchendaele gdje je bila izložena teškoj vatri i pretrpjela brojne gubitke.[10][20] Krajem godine poslan je da pomogne u vraćanju katastrofalne situacije na talijanskoj bojišnici, putujući željeznicom preko Verone prije nego što je stupio u akciju na brdu Montello.[10][15] Shepard je propustio drugu bitku na rijeci Piave u travnju 1918., jer je bio na dopustu u Engleskoj (gdje ga je kralj George V. u Buckinghamskoj palači uložio sa svojim MC-om) i gdje je pohađao tečaj streljaštva.[21] Vratio se u Italiju sa svojom baterijom za pobjedu kod Vittorio Veneto.[10][22] Nakon primirja u Villa Giusti u studenom 1918., Shepard je promaknut u vršitelja dužnosti bojnika koji je zapovijedao baterijom i dobio je dužnost upravljanja zarobljenim neprijateljskim oružjem. Demobilizacija je započela na Božić 1918., a 105. opsadna baterija je raspuštena u ožujku 1919. [10] [23] [24] Tijekom cijelog rata surađivao je s Punchom. Zapošljen je kao redoviti karikaturist 1921., a postao je glavni karikaturist 1945. S tog ga je mjesta 1953. uklonio Punchov novi urednik, Malcolm Muggeridge.[25] Njegov je rad također bio dio slikarskog događaja u umjetničkom natjecanju na Ljetnim olimpijskim igrama 1928..[26] Sheparda je 1923. A. A. Milneu preporučio drugi zaposlenik Puncha, E. V. Lucas. Milne je isprva mislio da Shepardov stil nije ono što želi, ali ga je iskoristio za ilustriranje knjige pjesama When We Were Very Young. Zadovoljan rezultatima, Milne je tada inzistirao da Shepard ilustrira Winnie-the-Pooha. Shvaćajući doprinos svog ilustratora uspjehu knjige, pisac je organizirao da Shepard rdobiti dio njegovih tantijema. Milne je također ispisao kopiju Winnie-the-Pooha sljedećim osobnim stihom: [27] Kada me ne bude, Neka Shepard ukrasi moju grobnicu, I stavi (ako ima mjesta) Dvije slike na kamenu: Prasac sa strane sto jedanaest, I Pooh i Prasić u šetnji (157) ... A Petar, misleći da su moji, Hoće li mi dobrodošlicu u raj. Na kraju je Shepard počeo zamjerati `tom blesavom starom medvjedu` jer je smatrao da su ilustracije Pooha zasjenile njegov drugi rad.[28] Shepard je modelirao Pooha ne prema igrački koju je posjedovao Milnein sin Christopher Robin, već prema `Growleru`, plišanom medvjedu u vlasništvu njegova sina.[29] (Growler više ne postoji, dat je njegovoj unuci Minnie Hunt, a zatim ga je uništio susjedov pas.)[30] Njegovo djelo Pooh toliko je poznato da je 300 njegovih preliminarnih skica bilo izloženo u Victoria and Albert Museumu 1969., kada je imao je 90 godina.[31] Shepardova slika Winnieja Pooha, za koju se vjeruje da je naslikana 1930-ih za čajanu u Bristolu, [32] jedina je poznata slika poznatog medvjedića u ulju. Kupljen je na aukciji za 243.000 dolara u Londonu krajem 2000. godine.[33] Slika je izložena u Galeriji Pavilion u Assiniboine Parku u Winnipegu, Manitoba, Kanada, gradu po kojem je Winnie dobila ime.[34] Shepard je napisao dvije autobiografije: Izvučeno iz sjećanja (1957.) i Izvučeno iz života (1961.).[35][36] Godine 1972. Shepard je svoju osobnu zbirku radova i ilustracija poklonio Sveučilištu Surrey. Ovi sada čine E.H. Shepard Archive.[37] Shepard je proglašen časnikom Reda Britanskog Carstva u rođendanskim počastima 1972. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! When We Were Very Young A.A. Milne Ernest H. Shepard (Illustrator) `Mijenjaju stražu u Buckinghamskoj palači - Christopher Robin je pao s Alice.` Opustite se uz klasičnu knjigu poezije za djecu A.A.Milnea, When We Were Very Young. Ovo je prvi svezak pjesmica koje je Milne napisao posebno za djecu – jednako popularne kao i kad su bile napisane. Ova je zbirka dirljiv i smiješan uvod u dječju poeziju, nudi isti smisao za humor, maštu i ćudljivost koji smo očekivali od Milneinih omiljenih knjiga o Winnie-the-Poohu, tom medvjediću vrlo malog mozga. E.H.Sheparda `čovjek koji je nacrtao Pooha`. Alan Alexander Milne (na engleskom: Alan Alexander Milne), poznat kao AA Milne, engleski je pisac. Poznat je po svojim knjigama o medvjediću Winnieju Poohu koji govori i mnogim dječjim pjesmama od kojih su neke također o Winnieju Poohu i njegovim prijateljima. Winnie-the-Pooh dječja je knjiga iz 1926. godine engleskog pisca A. A. Milnea i engleskog ilustratora E. H. Sheparda. Knjiga je smještena u fiktivnu Hundred Acre Wood, sa zbirkom kratkih priča koje prate avanture antropomorfnog plišanog medvjedića Winnie-the-Pooha i njegovih prijatelja Christophera Robina, Praščića, Eeyorea, Sove, Zeca, Kange i Rooa . To je prva od dvije Milneove zbirke priča o Winnie-the-Poohu, a druga je The House at Pooh Corner (1928). Milne i Shepard prethodno su surađivali za engleski humoristički časopis Punch, a 1924. stvorili su zbirku poezije When We Were Very Young. Među likovima u pjesničkoj knjizi bio je i medo Shepard napravljen po uzoru na igračku njegova sina. Nakon toga, Shepard je potaknuo Milnea da piše o igračkama svog sina Christophera Robina Milnea, pa su one postale inspiracija za likove u Winnie-the-Poohu. Knjiga je objavljena 14. listopada 1926. i bila je dobro primljena od strane kritike i komercijalno uspješna, prodana u 150.000 primjeraka prije kraja godine. Kritička analiza knjige smatra da ona predstavlja ruralnu Arkadiju, odvojenu od pitanja ili problema stvarnog svijeta, te je bez svrhovitog podteksta. Nedavno je kritika usmjerena na nedostatak pozitivnih ženskih likova (tj. da je jedini ženski lik, Kanga, prikazana kao loša majka). Winnie-the-Pooh preveden je na više od pedeset jezika; latinski prijevod iz 1958., Winnie ille Pu, bila je prva knjiga na stranom jeziku koja se našla na popisu najprodavanijih knjiga New York Timesa i jedina knjiga na latinskom koja je ikada bila istaknuta. Priče i likovi u knjizi adaptirani su u drugim medijima, ponajprije u franšizu tvrtke Walt Disney, počevši od Winnieja Pooha i medenog drveta, objavljenog 4. veljače 1966. kao dvostruki film s Ružnim jazavčarem. 1. siječnja 2022. originalna knjiga Winnie-the-Pooh ušla je u javnu domenu u Sjedinjenim Državama, gdje je Skyhorse Publishing izdao novo izdanje koje je obojio Diego Jourdan Pereira.[1] Ostaje zaštićen autorskim pravima u drugim zemljama, uključujući UK. Biografija Milne je rođen u Škotskoj 18. siječnja 1882., ali je odrastao u Londonu, u privatnoj školi svog oca Johna Vinea Milnea. Jedan od njegovih učitelja u djetinjstvu bio je Herbert Wells. Studirao je na Westminster School i na Trinity Collegeu, Cambridge University, gdje je dobio stipendiju za matematiku. Tamo je objavljivao u studentskom časopisu `Granta`. Milne je postao suradnik, a kasnije i pomoćnik urednika humorističnog britanskog časopisa Punch. Njegov sin Christopher Robin Milne rođen je 1920. godine. Milne je služio u Prvom svjetskom ratu u britanskoj vojsci, ali je nakon rata napisao oštar članak pod naslovom Mir s čašću (1934.) (koji je donekle povukao 1940. s Ratom s čašću). Umro je 31. siječnja 1956. u Hartfieldu, Sussex, Engleska. Milne je među najistaknutijim kritičarima PG Woodhousea. Kad su Woodhousea zarobili nacisti u okupiranoj Francuskoj, poslan je u Njemačku i odslužio je jednogodišnju kaznu. Tada je počeo emitirati duhoviti radijski program o svojoj internaciji, koji je emitiran iz Berlina. Iako su predmet njegova humora nacisti, Milne ga kritizira zbog ovakvog čina izdaje domovine, kroz svojevrsno savezništvo s okupatorima. Kao odgovor, Wodehouse je u svojim kasnijim djelima napisao parodije pjesama o Christopheru Robinu. Kreativnost Prave igračke Christophera Robina: magarac Yori, Kanga, Roo, Tigar i Praščić. Javna knjižnica New Yorka Godine 1925. kupio je seosku kuću, Cotchford Farm u Hartfieldu, East Sussex. Ondje je otišao u mirovinu nakon operacije mozga 1952. godine zbog koje je ostao invalid. Milne je postao svjetski poznat sa svoja dva romana bajke Winnie the Pooh (1926.) i Pooh`s Corner House (1928.). U njima oživljavaju plišane igračke njegovog sina Christophera Robina. Pustolovine Winnieja Pooha, Praščića, Yorija, Tigra, Kange, Zeca i Sove zabavne su i poučne. Izvorne ilustracije za knjige je Ernest Howard Shepherd. Nakon Milneove smrti, prava na likove Winnieja Pooha prodana su Waltu Disneyju, koji je napravio nekoliko crtanih filmova o Winnieju Poohu i veliku količinu robe o Winnieju Poohu. Milne je također napisao mnoge pjesme, uključujući Vespers, They`re Changing Guard at Buckingham Palace i King John`s Christmas, koje su objavljene u knjigama `When We Were Very Young` i `Now We Are Six`. Njegove su pjesme mnogo puta parodirane, uključujući i u knjizi Now We Are Sixty. Milne je adaptirao roman Kennetha Grahamea The Wind in the Willows za pozornicu pod naslovom Toad of Toad Hall. Ernest Howard Shepard OBE MC (10. prosinca 1879. - 24. ožujka 1976.) bio je engleski umjetnik i ilustrator knjiga. Posebno je poznat po ilustracijama antropomorfnih životinja i likova plišanih igračaka u Vjetru u vrbama i Winnie-the-Poohu. Shepardova originalna ilustrirana karta Hundred Acre Wood iz 1926., koja se pojavljuje na uvodnim stranicama Winnie-the-Pooha (i također se pojavljuje u uvodnoj animaciji u prvoj Disneyevoj adaptaciji 1966.), prodana je za £430,000 ($600,000) u Sotheby`su u London, postavljajući svjetski rekord za ilustracije knjiga.[1][2] Rani život i karijera Shepardova kuća u Lodsworthu, označena plavom pločom Shepard je rođen u St John`s Woodu u Londonu, kao sin Henryja Donkina Sheparda, arhitekta, i Jessie Harriet, kćeri slikara akvarela Williama Leeja. Pokazavši nešto obećavajuće u crtanju u školi St Paul`s School, 1897. upisao se u Heatherley School of Fine Art u Chelseaju.[4] Nakon produktivne godine tamo, pohađao je škole Kraljevske akademije, osvojivši Landseerovu stipendiju 1899. i nagradu Britanskog instituta 1900. [5]. Tamo je upoznao Florence Eleanor Chaplin, s kojom se oženio 1904. godine.[6] Do 1906. Shepard je postao uspješan ilustrator, izradivši radove za ilustrirana izdanja Ezopovih basni, Davida Copperfielda i Školskih dana Toma Browna, dok je u isto vrijeme radio kao ilustrator u osoblju Puncha. Par je kupio kuću u Londonu, ali su se 1905. preselili u Shamley Green, blizu Guildforda. Shepard je bio plodan slikar, izlagao je na brojnim izložbama. Izlagao je u Kraljevskom društvu umjetnika u Birminghamu—tradicionalnom mjestu okupljanja generičkih slikara—kao iu radikalnijoj atmosferi Instituta lijepih umjetnosti u Glasgowu, gdje su izlagali neki od najinovativnijih umjetnika. Bio je dvaput izlagač u Walker Art Gallery u Liverpoolu, jednoj od najvećih pokrajinskih galerija u zemlji, i drugi put u Manchester Art Gallery, viktorijanskoj instituciji koja je kasnije bila dio javnih knjižnica. Ali u srcu, Shepard je bio Londončanin, šesnaest puta nastupao je u Kraljevskoj akademiji na Piccadillyju. Njegova supruga, koja je također bila slikarica, pronašla je dom u londonskom West Endu za svoje skromne radove tijekom 25-godišnje karijere. Kad je 1914. izbio Prvi svjetski rat, u srednjim tridesetima Shepard je dobio dužnost potporučnika u Kraljevskom garnizonskom topništvu, ogranku Kraljevskog topništva. Bio je dodijeljen 105. opsadnoj bateriji, koja je prešla u Francusku u svibnju 1916. i krenula u akciju u bitci na Sommi.[9][10][11][12] Do jeseni 1916. Shepard je počeo raditi za Obavještajni odjel skicirajući borbeno područje unutar pogleda na položaj svoje baterije. [13] [14] Dana 16. veljače 1917. postao je vršitelj dužnosti kapetana dok je bio zamjenik zapovjednika svoje baterije, a kratko je služio i kao vršitelj dužnosti bojnika krajem travnja i početkom svibnja te godine tijekom bitke kod Arrasa prije nego što je ponovno postao vršitelj dužnosti kapetana.[10] ][15][16][17] Promaknut je u glavnog poručnika 1. srpnja 1917..[18] Dok je obnašao dužnost satnika, odlikovan je Vojnim križem. Njegov citat je glasio: [19] Za istaknutu galantnost i odanost dužnosti. Kao prednji časnik za promatranje, nastavio je promatrati i slati vrijedne informacije, unatoč teškoj granati i vatri iz mitraljeza. Njegova hrabrost i hladnokrvnost bile su uočljive. Kasnije 1917., 105. opsadna baterija sudjelovala je u završnoj fazi bitke kod Passchendaele gdje je bila izložena teškoj vatri i pretrpjela brojne gubitke.[10][20] Krajem godine poslan je da pomogne u vraćanju katastrofalne situacije na talijanskoj bojišnici, putujući željeznicom preko Verone prije nego što je stupio u akciju na brdu Montello.[10][15] Shepard je propustio drugu bitku na rijeci Piave u travnju 1918., jer je bio na dopustu u Engleskoj (gdje ga je kralj George V. u Buckinghamskoj palači uložio sa svojim MC-om) i gdje je pohađao tečaj streljaštva.[21] Vratio se u Italiju sa svojom baterijom za pobjedu kod Vittorio Veneto.[10][22] Nakon primirja u Villa Giusti u studenom 1918., Shepard je promaknut u vršitelja dužnosti bojnika koji je zapovijedao baterijom i dobio je dužnost upravljanja zarobljenim neprijateljskim oružjem. Demobilizacija je započela na Božić 1918., a 105. opsadna baterija je raspuštena u ožujku 1919. [10] [23] [24] Tijekom cijelog rata surađivao je s Punchom. Zapošljen je kao redoviti karikaturist 1921., a postao je glavni karikaturist 1945. S tog ga je mjesta 1953. uklonio Punchov novi urednik, Malcolm Muggeridge.[25] Njegov je rad također bio dio slikarskog događaja u umjetničkom natjecanju na Ljetnim olimpijskim igrama 1928..[26] Sheparda je 1923. A. A. Milneu preporučio drugi zaposlenik Puncha, E. V. Lucas. Milne je isprva mislio da Shepardov stil nije ono što želi, ali ga je iskoristio za ilustriranje knjige pjesama When We Were Very Young. Zadovoljan rezultatima, Milne je tada inzistirao da Shepard ilustrira Winnie-the-Pooha. Shvaćajući doprinos svog ilustratora uspjehu knjige, pisac je organizirao da Shepard rdobiti dio njegovih tantijema. Milne je također ispisao kopiju Winnie-the-Pooha sljedećim osobnim stihom: [27] Kada me ne bude, Neka Shepard ukrasi moju grobnicu, I stavi (ako ima mjesta) Dvije slike na kamenu: Prasac sa strane sto jedanaest, I Pooh i Prasić u šetnji (157) ... A Petar, misleći da su moji, Hoće li mi dobrodošlicu u raj. Na kraju je Shepard počeo zamjerati `tom blesavom starom medvjedu` jer je smatrao da su ilustracije Pooha zasjenile njegov drugi rad.[28] Shepard je modelirao Pooha ne prema igrački koju je posjedovao Milnein sin Christopher Robin, već prema `Growleru`, plišanom medvjedu u vlasništvu njegova sina.[29] (Growler više ne postoji, dat je njegovoj unuci Minnie Hunt, a zatim ga je uništio susjedov pas.)[30] Njegovo djelo Pooh toliko je poznato da je 300 njegovih preliminarnih skica bilo izloženo u Victoria and Albert Museumu 1969., kada je imao je 90 godina.[31] Shepardova slika Winnieja Pooha, za koju se vjeruje da je naslikana 1930-ih za čajanu u Bristolu, [32] jedina je poznata slika poznatog medvjedića u ulju. Kupljen je na aukciji za 243.000 dolara u Londonu krajem 2000. godine.[33] Slika je izložena u Galeriji Pavilion u Assiniboine Parku u Winnipegu, Manitoba, Kanada, gradu po kojem je Winnie dobila ime.[34] Shepard je napisao dvije autobiografije: Izvučeno iz sjećanja (1957.) i Izvučeno iz života (1961.).[35][36] Godine 1972. Shepard je svoju osobnu zbirku radova i ilustracija poklonio Sveučilištu Surrey. Ovi sada čine E.H. Shepard Archive.[37] Shepard je proglašen časnikom Reda Britanskog Carstva u rođendanskim počastima 1972. godine.

Veoma dobro očuvano, bez, pisanja, pečata, podvlačenja… Autor - osoba Čajkanović, Veselin, 1881-1946 = Čajkanović, Veselin, 1881-1946 Naslov Mit i religija u Srba : izabrane studije / Veselin Čajkanović ; priredio Vojislav Đurić Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1973 (Beograd : Kultura) Fizički opis XIII, 693 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Đurić, Vojislav M., 1912-2006 = Đurić, Vojislav M., 1912-2006 Marić, Rastislav, 1905-1961 = Marić, Rastislav, 1905-1961 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ66, ǂknj. ǂ443 (Karton) Napomene Str. [VII]-XIII: Predgovor / Vojislav Đurić Str. 529-646: Beleške o Čajkanovićevim radovima iz religije i mitologije / Vojislav Đurić Str. 647-651: Biografija Veselina Čajkanovića / Vojislav Đurić Str. 667-668: Pogovor / Vojislav Đurić Str. 653-666: Bibliografija Veselina Čajkanovića / Rastislav Marić Registar. Predmetne odrednice Srbi -- Religija Srbi -- Mitologija Srbi -- Narodna verovanja MG106 PREDGOVOR 1. SKRAĆENICE 2. KULT DRVETA I BILJAKA KOD STARIH SRBA 3. SUBOTA – ĐAČKA BUBOTA 4. VUNA I LAN 5. SEKULA SE U ZMIJU PRETVORIO 6. DA LI SU STARI SRBI ZNALI ZA IDOLE? 7. IMENA OD UROKA 8. DVA STARINSKA SLUČAJA ASILIJE 9. DONJI SVET KOD STARIH 10. SAHRANJIVANJE POD PRAGOM 11. MAGIČNI SMEJ 12. GOSTOPRIMSTVO I TEOFANIJA; KUMSTVO U KAPI 13. SVEKRVA NA TAVANU 14. PO GREHU RODITELJ 15. BADNJI DAN I BOŽIĆ 16. TRI BOŽIĆNA OBIČAJA 17. BOŽIĆ, NJEGOVO POREKLO I ZNAČAJ 18. O USKRŠNJIM OBIČAJIMA 19. KLICANJE PREDAKA 20. UBIJANJE VAMPIRA 21. NEKOLIKE OPŠTE POJAVE U STAROJ SRPSKOJ RELIGIJI 1) Panspermija 2) Epifanija predaka 3) Post 4) Svadbeni orasi 5) Custodia feralis 22. O VRHOVNOM BOGU U STAROJ SRPSKOJ RELIGIJI Uvod I Tradicija o svetom Savi II Sveti Sava i vuci III Sveti Sava kao θ εόςνόμιος IV Zimski sveci V Božanski kum VI Krvna osveta VII Crni bog VIII Trojan IX Sveti Đorđe X Fetiši: verige i sekira XI Atributi, epiteti, funkcije XII Ime i epikleze XIII Hromi vuk i hromi Dabog XIV Đavo XV Spasilac na belom kolju XVI Božić i Đurđevdan XVII Kult XVIII Misterija spasa XIX Dabog XX Slovenski i indoevropski Dis pater NAPOMENE 23. BELEŠKE O ČAJKANOVIĆEVIM RADOVIMA IZ RELIGIJE I MITOLOGIJE 1) O tragičnom pesništvu i pozorištu kod Grka 2) *(O jednoj mitološkoj basni u Fedra) 3) „I tu ima njegova masla“ 4) O ženi u Grka i Rimljana 5) O čitanju Biblije 6) „ U boga su vunene noge, a gvozdene ruke“ 7) Iz srpskog folklora. Primedbe uz nekolike poslovice 8) Iz srpske religije i mitologije, I. Majka Jugovića 9) Srpske narodne pesme, II. Pesme mitološke 10) Nekolike primedbe uz srpski Badnji dan i Božić 11) De argumento et fontibus proverbii Serbici 4 Vuk 12) Iz naših narodnih poslovica. Primedbe i komentar 13) Imena od uroka 14) Motivi prve arnautske pesme o boju na Kosovu 15) Ubijanje vampira 16) Srpske narodne pesme, druga knjiga, Mitološke i druge različite pesme 17) Božićna slama 18) Badnji dan i Božić 19) Studije iz religije i folklora 20) „ Puštanje vode“ o Velikom četvrtku 21) „ Ne bojim se nikoga do Boga“ 22) Donji svet u jami 23) Tuđ pogreb 24) Oleum et opera 25) Ljudski i životinjski polaženik 26) Sveti Sava i vuci 27) Srpske narodne pripovetke. Antologija 28) Zadušnice i sirotinja 29) Petnaest srpskih narodnih pesama 30) Obiectus pectorum 31) Dva starinska slučaja asilije 32) Donji svet kod starih 33) Ćorava Anđelija 34) Mitski motivi u tradiciji o despotu Stevanu 35) Carmen Arvale 36) *(Krvna osveta; Đurđevdan i rimske Parilije) 37) Tacitova Germanija 38) Srpske narodne umotvorine 39) Tri srpske poslovice 40) Presipanje dukatima 41) *(Pregled rimske književnosti) 42) Klicanje predaka 43) Magično sedenje 44) *(Jevanđelije po Mateju) 45) Srpske narodne pripovetke 46) O uskršnjim običajima 47) Vergilije i njegovi savremenici 48) Srpska narodna pesmarica 49) Svekrva na tavanu 50) Jedna božićna legenda 51) Tri božićna običaja 52) Nekolike opšte pojave u staroj srpskoj religiji 53) Dva praznika iz životinjskog kulta 54) *(Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju) 55) Ein frü hslavisches Mä rchenmotiv bei den Byzantinern 56) Svetac na desnom ramenu 57) Sveti Sava u narodnim pripovetkama 58) Bosiljak 59) Hidromantija kod Filipa Višnjića 60) *(Glasnik Etnografskog muzeja) 61) Po grehu roditelj 62) Das Rä tsel von Trebenište 63) Trn i glog u narodnoj srpskoj religiji 64) *(Psihofizičko izražavanje srpskog naroda) 65) De numinibus apud Setbos coniugalibus 66) De nucibus in Romanoriim nuptiis usurpatis 67) De diis et daemonibus Serborum medicis 68) Poetae Serborum epici quid et de interitu et de renovatione mundi sibi finxerint 69) Jedna knjiga o Mojsiju 70) Inkubacija pod jasenkom 71) De daemonibus quibusdam neohellenicae et serbicae superstitioni communibus 72) Starinska religija u našim dnevnim listovima 73) *(Život svetoga Save) 74) Krsna slava 75) Kult drveta i biljaka kod starih Srba 76) Priča o čoveku koji je prevario smrt 77) Božić, njegovo poreklo i značaj 78) Srpska religija i folklor u Godišnjici 79) O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji 80) Neobjavljeni rukopisi 81) *(Literatura o mitu i religiji) 24. BIOGRAFIJA VESELINA ČAJKANOVIĆA 25. BIBLIOGRAFIJA VESELINA ČAJKANOVIĆA 26. POGOVOR 27. REGISTAR Veselin Čajkanović (1881–1946) bio je čuveni srpski klasični filolog, etnolog, istoričar religije i akademik SANU. Obrazovanje i početak karijere Rođen je 9. aprila 1881. godine u Beogradu u zanatlijskoj porodici Ane i Nikole, koji su imali šestoro dece. Veselin je bio drugo dete svojim roditeljima, koji su se našli da žive u Beogradu po Nikolinom dolasku iz Sarajeva, jer je, kao borac protiv turske vlasti, izbegao u Srbiju. U rodnom gradu Veselin je završio osnovnu školu, kao i Prvu mušku gimnaziju i kasnije Veliku školu. Zanimljiva je činjenica da se školovao u društvu velikih imena naše književnosti, među kojima je Petar Kočić, autor brojnih pripovedaka, koje odišu narodnim jezikom i prikazuju ljudsku dušu i duh jednog vremena. U školskoj klupi je već ovaj visokopoštovani klasični filolog pokazao interesovanje i ljubav prema klasičnim jezicima. Naravno, izuzetno vredan i uporan, Veselin Čajkanović se upisao na studije klasične filologije, i to je i završio. Nemoguće je bilo ne primetiti talentovanog i izvanrednog učenika kakav je bio on, a jedan od onih koji ga je zapazio bio je Pavle Popović. On se založio i da Čajkanović studije nastavi u Lajpcigu, gde je slušao predavanja od eminentnih stručnjaka, među kojima su bili Karl Brugman i Herman Hirt. Nešto kasnije se Veselin prebacio u Minhen, i učio od Karla Krumbahera i Oto Kruziusa. Doktorsku disertaciju pod nazivom Odabrana poglavlja u paremiografskim istraživanjima odbranio je upravo kod Krumbahera u Minhenu. Ovo su presudni momenti u njegovom životu, kada se konačno odlučio za klasičnu filologiju i proučavanje stare religije i mitologije. Po završenim studijama vratio se u Beograd, prvobitno bio gimnazijski profesor latinskog jezika, a onda se zaposlio na Filozofskom fakultetu. Urednik, akademik i naučnik Dane koje je proveo u Bizertu, po evakuaciji zbog tifusa, nije proveo sedeći besposlen. Naprotiv, te trenutke iskoristio je vrlo pametno, i sa francuskim inženjerom Alberom Oforom osnovao je Štampariju srpskih invalida, „u kojoj su se srpski invalidi obučavali tipografskom zanatu”. Krenuo je sa izdavanjem časopisa Napred, a onda i sa Bibliotekom ovog časopisa. U okviru nje su se nalazile i reportaže o životu u Africi naših izbeglica. Bio je urednik Srpskih novina, pa je neke od svojih radova iz oblasti etnologije u njima objavio: Iz srpskog folklora, Iz srpske religije i mitologije. I u drugim časopisima je objavljivao i sarađivao sa kolegama u pripremi, a neki su: Bosanska vila, Srpski književni glasnik, Politika, Južnoslovenski filolog, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor. Godine 1920. postao je dopisni član Srpske kraljevske akademije. Što se tiče profesorske karijere Veselina Čajkanovića, nije se samo razvijala u gimnaziji i na Filozofskom, nego je jedno vreme radio i na Bogoslovskom fakultetu. Imao je članstvo u različitim odborima, od kojih je najvažnije pomenuti Odbor za građenje Univerzitetske biblioteke i Upravu Srpske književne zadruge. Njegova najuspešnija i najbogatija naučna delatnost bila je iz oblasti klasične filologije, folkloristike, stare srpske religije i mitologije. Smatrao je da se slovenska mitologija ne izučava u onolikoj meri koliko grčka i rimska, i da bi to trebalo promeniti. Pre svega, antičke poslovice su bile tema doktorske disertacije Veselina Čajkanovića. Latinski jezik ga je posebno zanimao, pa otuda je pisao udžbenike latinskog. Bio je vrstan prevodilac, prevodio je Plautove komedije, Tacitovu Germaniju. Knjigu Vergilije i njegovi savremenici napisao je povodom dve hiljade godina od rođenja Vergilijevog. Objavio je antologije narodnih pesama – Petnaest srpskih narodnih pesama – Antologiju srpskih narodnih pripovedaka, Stara srpska religija i mitologija : članci iz rečnika i zbirke poslovica Vuka Karadžića, kao i još neke druge tekstove u vezi sa narodnom književnošću. Voleo je da zna više o paganstvu i religiji Srba pre hrišćanstva, a neki od takvih radova su mu: Mit i religija u Srba, Studije iz religije i folklora, U Boga su vunene noge, a gvozdene ruke, O srpskom vrhovnom bogu. Čajkanović je dobio mnoga odlikovanja, među kojima je Orden Svetog Save, Orden belog orla sa mačevima, Medalja za hrabrost, koju je osnovao kralj Petar I, a dodeljivana je ljudima koji su se istakli svojom hrabrošću u bici sa Bugarskom 1913. godine. Učesnik u ratovima Period u kom je Veselin Čajkanović živeo obeležili su različiti ratovi. To je vreme koje je trpelo stalna uzdrmavanja, burne događaje i mučne posledice. Učestvovao je u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Svoje junaštvo i veliko rodoljublje pokazao je učestvujući u Kolubarskoj i Kumanovskoj bici. Bio je jedan od branilaca Beograda. Kako je skoro nemoguće da nešto ne krene po zlu u ratovima, tako je Čajkanović dobio stomačni tifus. Tako zaraženog morali su da ga evakuišu na Krf, a onda i na krajnji sever Tunisa, u mirnu francusku luku Bizertu, gde se oporavljao. Kada je otpočeo Drugi svetski rat, Veselin Čajkanović bio je dekan na Filozofskom fakultetu. Nije uspeo da odgovori na poziv na dužnost za Aprilski rat 1941. godine, te nije bio direktno na bojnim poljima, već je pokušavao da održi stabilnu atmosferu kao dekan na fakultetu. Apel srpskom narodu objavljen je 13. avgusta 1941. u listu Novo vreme i u tom dokumentu je javno iskritikovan i osuđen komunistički ustanak u Srbiji, pa je narod dobio poziv da potpiše dokument i pristane na poštovanje mira i reda od strane okupatora. Jedini profesor koji je odbio da ga potpiše bio je upravo Veselin Čajkanović. Porodica i kraj života Veselina Čajkanovića Bio je oženjen sa Ružom Živković, devojkom iz bogatije građanske porodice, koja je bila njegov student. Imali su dvoje dece, Mariju i Nikolu, a živeli su u kući na Topčideru. Godine 1945. u aprilu stigla je odluka da se Čajkanović otpusti i udalji sa svih uloga koje mu je dodelio Beogradski univerzitet, i Ministarstvo prosvete je sprovelo tu odluku. Po toj odluci ukinuta su mu i građanska prava, kao i pravo na primanje bilo kakve novčane naknade i primanja. Njegova porodica je mnogo trpela zbog toga, znatno su osiromašili. Tih dana se razboleo, bolovao godinu i dva meseca, pa preminuo u avgustu 1946. godine. MG106