Sifra artikla: WTC 5902934835688 „Adler AD1171 – Retro radio/ Bleutooth FM radio: 87MHz – 108MHz Am radio: 522- 1629KHz Bluetooth Retro dizajn Rms snaga: 10W Dimenzije : 29 x 17.2 x 20“

Sifra artikla: WTC 5902934831482 FM radio /Bluetooth Automatsko trazenje stanica USB punjenje Ugradjena punjiva baterija

Prodajem polovan original fabricki radio mp3-cd player RCD 310 za VW vozila.

Mobilni telefon Nokia 150 2020 2.4″ DS crni Velicina ekrana: 2.4″ Tip uređaja: Monoblock Mreža: 2.5G Broj SIM: 2 Glavna kamera: 0.3 MP SD slot: do 32 GB Bluetooth: Da WiFi: Ne Veličina SIM kartice: Mini SIM Interna memorija: 4 MB Blic: Da Radio/MP player: Da Baterija integrisana: Ne Kapacitet baterije (mAh): 1020mAh Slušalice u paketu: Da

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Srbijom - Dragan Bosnić Izdavač: Prometej Novi Sad Godina izdanja: 2022 Broj strana: 399 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Bogato ilustrovana monografija Dragana Bosnića, Srbijom, čitaocu otkriva brojna poznata, ali i ona skrovitija turistička odredišta Srbije. Zamišljena kao svojevrsni vodič, ova knjiga inspirisaće vas na istraživanje naše zemlje i u isto vreme ponuditi pregršt zanimljivih informacija. Kako za obilazak Srbije ipak vredi napraviti kalendarski plan, namera ove knjige je da uputi šta, kada i kako treba videti. Mudri Dalaj Lama je preporučio da jednom godišnje idete na neko mesto na kojem nikada do tada niste bili. Preporuka autora ove knjige jeste da provedete par dana u dobrom društvu otkrivajući neko zanimljivo mesto u Srbiji, koje se možda nalazi veoma blizu vas. Dragan Bosnić rođen je 1950. godine u Beogradu. Od 1980. godine, kada je imao prvu naslovnu stranu, do danas je objavio još par stotina naslovnih strana i preko hiljadu putopisnih reportaža u Politikinom Magazinu, JAT reviji, Nacionalnoj reviji Srbija, Moć prirode, Eko kuća. Radio je karikature i ilustracije, a sarađivao je na izradi većeg broja monografija. Takođe je autor desetak autorskih monografija (fotografije i tekst) koje su prevođene na šest jezika. Njegova monografija Skrivena Srbija, u svom prevedenom izdanju (The Hidden Serbia) nalazi se u kongresnoj biblioteci Sjedinjenih Država. Do penzije je radio kao urednik fotografije u Nacionalnoj reviji Srbija. I dalje je aktivan. Radi TV emisiju Srbija od zlata jabuka koja se već pet godina emituje na Prvom i Drugom progarmu RTS-a.

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Život i pisma Petra Iljiča Čajkovskog - Modest Čajkovski Godina izdanja: 2020 Broj strana: 656 Povez: Mek Životi slavnih stvaralaca – a naročito je to slučaj sa Petrom Iljičem Čajkovskim – retko su popločani slavnim i svetlucavim godinama. Najveći ruski kompozitor nije samo osporavan u svojoj okolini praktično od početka svoje stvaralačke karijere, već je najveća osporavanja doživeo od sebe sama. Ovo su samo neki delovi jedinstvene knjige koju držite u rukama.„Ako sudbina bude htela da budem slavan, to će doći samo od sebe, iako je malo verovatno da ću to doživeti. Kada pomislite na to da tokom mojih mnogih poseta inostranstvu nisam posećivao uticajne ljude, slao im svoje kompozicije, da nisam radio na tome da u drugim zemljama postanem poznat, moramo biti zadovoljni svakim uspehom koje neka moja kompozicija ostvari. Mnogo je razloga zbog kojih se moja simfonijska dela retko mogu čuti u inostranstvu. Prvi razlog je to što sam Rus, što za posledicu ima to da me svi iz Zapadne Evrope gledaju sa predrasudama. Drugo, takođe zbog toga što sam Rus, u mojoj muzici ima nečeg egzotičnog, što je strancima nedostižno. Moja uvertira Romeo i Julija svirana je u svim prestonicama bez uspeha. Zviždali su joj u Beču i Parizu. Nedavno je slično prošla i u Drezdenu.“„Moje ime je nepoznato u muzičkim krugovima u inostranstvu. Samo se nekoliko osoba posebno zanimalo mojom muzikom, namučivši se da uvrste moja dela u svoje koncertne programe; skoro svi su naišli na nepremostive prepreke. Nema sumnje da bih učinio dosta na širenju svojih dela kada bih išao po svim evropskim prestonicama, posećivao ’glavešine’ i predstavljao im svoju robu. Radije bih se odrekao svakog uživanja u životu nego to radio. Gospode bože! Ukoliko mi je suđeno da postanem slavan, to će doći polako ali sigurno. Istorija nam pokazuje da je uspeh koji je dugo odlagan dugotrajniji od onoga koji dođe brzo i iznenadno. Mnoga imena koja su odjekivala poznatošću u svojim generacijama, sada su potonula u okean zaborava.“(Petar Iljič Čajkovski)

Informacije o Proizvodu Veličina: 36 Grad: Sombor Materijali: koža Tagovi: cizme koža Stanje predmeta: veoma dobro Boja: crna Kozne cizme Antonela Rossi, malo nosene, bez ostecenja. Razmene ne radim. Velicina 36, duzina gazista 23cm.

Informacije o Proizvodu Brend: guess Grad: Beograd Materijali: eco Tagovi: guess nov roze pink novcanik Stanje predmeta: novo sa etiketom Boja: svetlo roza nov original guess novčanik, nekorišćen originalna cena 7500 cena prodaje 5000, nije fiksno, ne radim razmene

Informacije o Proizvodu Veličina: 38 Brend: timberland Grad: Pančevo Materijali: koža Tagovi: cizme timberland koža Stanje predmeta: odlično Boja: crna Prodajem ženske Timberland čizme vel. 38, maksimalno očuvane, bez oštećenja. Model iz trenutne kolekcije, plaćene 22000 din. Razmene ne radim!

Informacije o Proizvodu Veličina: 38 Brend: cat Grad: Pančevo Materijali: krzno koža nubuk Tagovi: kanađanke Stanje predmeta: veoma dobro Boja: oker Nošene su jednu sezonu, imaju sitne tragove nošenja, što se i vidi na slikama. Za još slika slobodno pitajte. Udobne i tople, broj 38. Ne radim razmene.

Informacije o Proizvodu Veličina: 37 Brend: upa Grad: Beograd Materijali: velur Tagovi: zenske cizme Stanje predmeta: novo sa etiketom Boja: crna Crne čizme od velura, preko kolena, sa platformom. Čizme su nove. Prodajem ih zbog neodgovarajućeg broja. Plaćene su 14 000din. Dolaze u originalnoj kutiji. Jako lepo stoje i prijanjaju uz nogu. Vrlo atraktivne i efektne. Samo prodaja, ne radim zamene.

DH100 - Profesionalne studijske referentne slušalice Bez obzira da li radite miks snimak ili pratite bas liniju, želite slušalice koje pružaju bas visoke definicije i super-transparentne visoke tonove u ultraširokom dinamičkom opsegu. Naše studijske slušalice DH100 sa zatvorenim leđima, dizajnirane za elektronsko nadgledanje bubnjeva, ispunjavaju vaše potrebe da na miru komponujete sopstvene melodije, bez obzira gde se nalazite-po ceni koja je vrlo ljubazna za svaki budžet!

Svejedno da li radite miks li novi materijal, bas liniju koju ste snimili ili ste se jednostavno zavalili i uživate u muzici, svakako želite imati slušalice koje imaju široki i linearni frekvencijski opseg uz najveću moguću dinamiku. Behringer HC2000 BNC je rešenje uz cenu za svačiji džep. Njihov zatvoreni dizajn omogućiće da nesmetano uživate u dobrom zvuku u svakom okruženju, dok će noise canceling funkcija anulirati sve neželjene zvukove iz okruženja.

Informacije o Proizvodu Veličina: 37 Brend: aldo Grad: Beograd Materijali: koža Tagovi: kožne cizme kamel Stanje predmeta: veoma dobro Boja: oker Citme u dobrom stanju. Nosene su jednu zimu. Prodajem ih jer mi se posle trudnoce noga povecala. Ima maloh znakova koriscenja poput linijica na savijanju noge, ali nista nije popucalo. Udobne su i odlicne za kombinivanje. Velocina 37. Ne radim razmene. Cena fiksna Placene su 18 000 din

【Prenosivi monitor】7 inčni mini monitor sa LCD ekranom rezolucije 1024k600. IPS ekran sa većim vidljivim uglom i boljim kvalitetom slike. 【Jednostavna upotreba】Plug and plai, jednostavno kao priključivanje mikro USB kabla za dodir i napajanje, nije potreban drajver. 【Ekran osetljiv na dodir】 USB kapacitivna kontrola na dodir radi sa Raspberri Pi i Vindovs računarom, besplatnim drajverom, samo povežite ekran od 7 inča preko USB porta računara. 【Pi ekran】Može da radi sa Raspberri Pi, kompatibilan sa Raspberri Pi 5 4 3, BB Black, Banana Pi i drugim mini računarima. DETALJI Ovaj 7-inčni LCD (C) HDMI kompatibilan displej sa kapacitivnim ekranom osetljivim na dodir podržava različite sisteme kao što su Raspberri Pi, Banana Pi, Banana Pro i BB Black da bi pružio Lubuntu, Raspbian i Angstrom slike visoke rezolucije od 1024×600. Osim toga, nadogradi se na IPS ekran sa većim vidljivim uglom i jasnijim efektom prikaza. Uopšteno govoreći, možete ga primeniti na Raspberri Pi, ekrane kompatibilne sa HDMI-om i druge mini računare ili čak računarske ekrane. Ako ćete ga koristiti na Raspberri Pi Zero i BB Black, morate da kupite žicu za HD video vezu za upotrebu. Za Raspberri Pi Zero, takođe morate kupiti USB mikro kabl tipa A. Kada se upari sa Raspberri Pi, podržava Raspbian i Ubuntu za jedan dodir bez drajvera za dodir. Kao PC ekran, podržava Vindovs 10 / 8.1 / 8 / 7 za dodir u pet tačaka bez drajvera. Za Vindovs 10/8.1/8 OS, ekran osetljiv na dodir podržava multi-touch do 10 tačaka. Za neke operativne sisteme Vindovs 7, ekran osetljiv na dodir podržava samo jedan dodir. Kada radite sa Raspberri Pi, trebalo bi da sami podesite rezoluciju LCD-a; u suprotnom, LCD ekran neće raditi. Kada radite sa BeagleBone-om, ovaj LCD modul se koristi samo za prikaz, tako da možete programirati najnoviju Angstrom datoteku slike direktno na ploču bez ikakvih promena. BeagleBone će očitati parametre ekrana 7-inčnog HDMI kompatibilnog displeja i automatski će postaviti rezoluciju na 800*480. P30

Karikaturu je ispod dobrovića potpisao i neki Pavlović koji mu je možda pomogao u kolorisanju tehnika Tuš , plus akvarel ili tuš u boji Lep i živahan komad od čuvenog karikaturiste. *** Milorad Dobrić (Beograd, 18. avgust 1924 — Beograd, 10. jun 1991) je bio proslavljeni srpski karikaturista, stripar, urednik. Najpoznatiji stripovi: „Pera Pešak“, „Kurir Fića“, „Ljuba Truba“, „Inspektor Žuća“ i „Slavuj Gliša“. Studirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, ali nije dovršio studije. Obnovitelj je stripa u Srbiji nakon Drugog svetskog rata. Zabranjen mu je mladalački strip „Tri ugursuza za vreme okupacija“ (1945-1946), nakon žestokog napada Jovana Popovića u partijskom listu Borba sa tekstom „Crnoberzijanska erzac-roba na književnom tržištu“ (5. januar 1946). Dobrić se u listu Jež se zaposlio 1950, pretežno radeći kao karikaturista. Ipak dosta je radio i stripove: sveska „Veliki turnir“ (1951), „Mali Raško - šahista nestaško“ i kultni „Pera pešak“ (od 1952) koji je decenijama izlazio, većinom u Politici ekspres. Izuzetno su popularni bili i serijali Ljuba Truba (počev od 1954), kao i „Kurir Fića“ (Borba, 1954-1968), poznat i kao „Vojnik Fića“ u vojnom listu Front. Bio je urednik stripskog časopisa Mali Jež od 1961. do 1967. U njemu je objavljivao serijale „Slavuj Gliša“ i „Inspektor Žuća“. U Jež se vratio 1968, a od 1978. je bio karikaturista u Politici ekspres. Takođe je objavljivao Ju stripu, Pionirima, Kekecu, Tehničkim novinama, Mladosti, Zvezdinoj reviji, Partizanovom vesniku, TV-reviji, Sportu... Nagrade i priznanja Nagrada „Pjer“ za najbolju karikaturu 1979. godine. Godišnja nagrada „Svetozar Marković“ Udruženja novinara Srbije

Presvlačenje obruča volana za sve tipove automobila, na licu mesta bez skidanja upravljača, vremenski 45 min traje montaža i šivenje specijalnim voskiranim koncem koji se koristi u automobilskoj industriji i najkvalitetnijom NAPPA kožom otpornom na habanje, takodje je odlična zaštita kod novih vozila jer se šije bez upotrebe lepka, koža koja se uradi je fiksna i nema pomeranja pod rukom. Cena je 5000 din i imate da birate par opcija na licu mesta. Pozovite ☎️069/22-12-920- rezervišite termin, radimo i vikendom. Šimanovci 20 km od Beograda.

Knjiga je kao nova. Desimir Tošić : između ekstrema - Mijat Lakićević Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2021 Broj strana: 1048 Format: 25 cm Povez: Tvrdi Lakićevićev rukopis je više od hronike u najboljem značenju. On je u Desimiru Tošiću otkrio jedinstvenu pojavu u političkoj i kulturnoj istoriji Srbije u 20. veku, osobenog pripadnika njene elite – po Tošićevom mišljenju „nepostojeće”. (…) Desimir Tošić je živeo i radio u doba ekstrema, kako je Erik Hobsbaum nazvao kratki dvadeseti vek: nacizam, komunizam, antikomunizam, i iz njih izvedeni antisemitizam, etnički nacionalizam, revanšizam. Tošić nije razlikovao „bolji” od „goreg” ekstrema. Po njemu, oni su se svojom metodom dodirivali. Desimir Tošić je, od mladosti do kraja života, zagovarao srednju liniju: dijalog, kom- promis, sporazumevanje. U novovekovnoj Srbiji srednja linija, i pored pokušaja političkog organizovanja, nikada nije bila većinska, odnosno vladajuća, ali ona je postojala i u kontinuitetu se kristalisala kao krhka vertikala. Rad na njenom proučavanju u srpskoj istoriografiji može se, međutim, sve do početka 21. veka, upoređivati sa arheološkim radom. Dr Latinka Perović Monografija Mijata Lakićevića jeste hronologija 20. veka, jer se Tošićeva biografija podudara sa njegovim najvećim delom budući da je Desimirova politička aktivnost počela još u gimnaziji, tridesetih godina 20. veka. I još je važnije reći – kroz Tošićevu biografiju se prelamaju ključna pitanja tog veka, od demokratije i parlamentarizma do komunizma i fašizma. Zato je pisati Tošićevu biografiju gotovo jednako što i pisati istoriju 20. veka. (…) Ova knjiga je i, da parafraziram, „biografija o drugima” jer su sve politički značajnije ličnosti prošle kroz ovu knjigu, ali je i biografija o 20. veku, bar o svim onim prekretnim decenijama u kojima je Tošić bio politički aktivan. Zato možemo da kažemo da je to jedna vrlo lična istorija minulog stoleća, iz perspektive visprenog, oštrog i dobronamernog kritičara srpskih političkih prilika. Prof. dr Dubravka Stojanović

Fix&Go SENSOR je vrhunski asortiman za popravku guma za vozila sa četiri točka. U nekoliko jednostavnih koraka, on je u stanju da popravi gume gradskih automobila, limuzina, superautomobila, terenskih vozila, RV i komercijalnih vozila. Komplet je rezultat stalnih inženjerskih istraživanja i laboratorijskih testova koji su stvorili njegove brojne patentirane elemente unutrašnjosti, uključujući senzor koji je u stanju da elektronski kontroliše doziranje zaptivne mase unutar gume. Kanister za zaptivač je sastavljen od jednog komada materijala visoke otpornosti koji se ne može otvoriti tako da je nemoguće slučajno doći u kontakt sa tečnošću, za zagarantovanu sigurnost. PRIBOR Detalji koji čine razliku Svaki SENSOR komplet je opremljen adapterima za naduvavanje biciklističkih guma, lopti, vazdušnih dušeka itd. Jednostavno i zgodno. BEZBEDNOST Pre, tokom i posle popravke SENSOR takođe pomaže nakon popravke probušene gume: uklonite nalepnicu Fik&Go i postavite ga na kontrolnu tablu da uvek imate na umu maksimalnu brzinu koju treba poštovati. TECNOST ZA GUME Ekološki prihvatljiv i na bazi prirodnog lateksa Fik&Go je godinama radio na razvoju prirodnog zaptivača na bazi lateksa koji je usklađen sa najrigoroznijim međunarodnim standardima, pored formule zaptivača neće oštetiti gumu nakon upotrebe ili TPMS sistem vozila. KONTROLA I PRECIZNOST Na usluzi Manometar sa pozadinskim osvetljenjem omogućava očitavanje pritiska u bilo kojoj situaciji. Prekidač za biranje funkcija je razvijen da vas natera da popravite probušenu gumu ili je samo naduvate. Pored toga, dno za oslobađanje vazduha pomaže vam u slučaju preteranog naduvavanja gume. SERVISNA SVETLA Vidljivost čak i pod teškim uslovima Dva LED svetla postavljena u prednjem delu SENZORA omogućavaju maksimalnu vidljivost čak iu uslovima slabog osvetljenja, za popravku bez neprijatnosti. REPAIR Zagarantovana sigurnost SENSOR je opremljen ekskluzivnim sigurnosnim sistemom koji može elektronski kontrolisati pravilno povezivanje creva sa gumom, izbegavajući trošenje zaptivača i oštećenje vašeg vozila.

Radim umjetničke slike u slikarskoj tehnici ulje na platnu.Slike su različitih žanrova , motiva i veličina.Moje profesionalno,školovano slikarsko iskustvo garantije kvalitet i odgovornost.Prazni zidovi su vrlo česti u mnogim domovima.Ukoliko i vi u stanu ili ugostiteljskim objektima i sličnim prostorima imate prazne zidove umjetničkom slikom ili slikama ćete ih učiniti puno zanimljivijim.Sa slikama prostorija poćinje da živi,odmor je za oko i dobija individualnu notu.Prazan zid može djelovati depresivno i otužno. Za njegovo osvježenje nije potrebno puno novca.Kupovinom moje umjetničke slike možete da podstaknete emocije i sjećanja , da pokrenete vašu energiju i dobro raspoloženje.Moje slike za 32 godine rada krase mnoge domove i službene prostorije i restorane kako kod nas tako širom Svijeta.Radim i po narudžbi slike i ikone ,željeni motiv i veličina nije problem.Cijene slika često ne moraju biti fiksne možemo si i dogovoriti.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Vreme bez bića ili prevladavanje Hajdegera - Milan Brdar Izdavač: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Godina izdanja: 2022 Broj strana: 524 Format: 22 cm Povez: Broširani Posle usvajanja Hajdegerovog dela (Um crne šume, 2019) autor je preduzeo njegovu temeljnu kritičku analizu u cilju njegovog prevladavanja. U središtu razmatranja je problem fundamentalne ontologije, s dva generalna zaključka: prvo, Hajdeger nije u stanju da razvije njen koncept zato što je osujećen osnovnim strateškim ciljem: pitanjem smisla bića kao bića. Drugo, pokazuje na koji način je moguće razvijanje njenog koncepta. Pleni autorov zahvat kojim sve pojedinačnosti Hajdegerovog dela razmatra u okviru njegove celine, rekonstruisane iz njegovih sabranih dela. Pritom Hajdegera obrađuje imanentno kritički i na osnovu dobijenih rezultata izvodi ocenu o značaju njegovog dela u filozofiji XX veka. Poseban kvalitet predstavlja autorovo otvaranje novog horizonta interpretacije, razgraničenjem analitičkih nivoa, izlaganjem dijalektike straha i strepnje i filozofsko-teološkog smisla Hajdegerovog projekta. Krunu ukupnog izlaganja i kritike, predstavlja autorov doprinos u koncipovanju fundamentalne ontologije kao jedino preostale „prve filozofije“ posle pada transcendencije. Taj deo je od središnjeg značaja za naizgled preambicioznu nameru prevladavanja Hajdegera. Posle ove, originalne ili sasvim atipične i kontroverzne knjige, u oblasti Hajdeger‒interpretacije više ništa neće moći da bude kao pre. Ona će bez sumnje novim tumačima davati podstrek za savim novo čitanje i tumačenje Hajdegerovog dela. Milan Brdar rođen je 14.03. 1952. (Ruma), osnovnu školu završio u Podgorici, srednju školu i fakultet u Beogradu gde je stekao i doktorat. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu (grupa za sociologiju) u Beogradu, gde je i doktorirao. Radio u Institutu za društvene nauke. Od 2001. godine predaje na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (predmeti Filozofska metodologija i Opšta sociologija). Uređivao je mnoge časopise: Gledišta, Theoria, Sociološki pregled. Bio je predsednik Srpskog filozofskog društva. Do sada je objavio brojne naučne radove u domaćim i stranim časopisima, kao i nekoliko knjiga: Kritika filozofije i metodologije društvenih nauka u delu Karla Popera (1981); Praksis odiseja: studija nastanka boljševičkog totalitarizma 1917-1923 (2001); Praksis odiseja: studija nastanka boljševičkog totalitarizma 1923-1929 (2001); Filozofija u Dušanovom pisoaru. Postmoderni presek XX-vkovne filozofije (2003); Uzaludan poziv. Sociologija znanja između ideologije i samorefleksije: slučaj Karla Manhajma i Prosvetiteljstva (2005); Pouke skromnosti: Karl Poper, otvoreno društvo, nauka i filozofija (2007).

Knjiga je kao nova. Dok slušamo muziku, sadašnjost je večna : intervjui i autorski tekstovi Isidore Žebeljan - Isidora Žebeljan Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2021 Broj strana: 370 Format: 23 cm Povez: Tvrdi Pokušamo li da mapiramo sva polja stvaranja i delovanja Isidore Žebeljan, uočićemo zalaganje da se sačuvaju i primene postupci umetničke forme i intelektualne prakse. Bogat i sadržajan život ove vanserijske umetnice ostaje zabeležen u dugom nizu njenih intervjua, autopoetičkih zapisa i autorskih tekstova, između kojih se naročito izdvaja esej o mogućnostima komponovanja opere u današnjem vremenu. Pristajući da svoje misli i stavove podeli kako sa tiražnim glasilima, tako i sa onim strukovnim i akademskim, Isidora Žebeljan je predano i posvećeno radila na tome da umetničku muziku i procese njenog stvaranja približi srpskoj javnosti i publici drugih zemalja. Mnogostrukost i raznolikost umetničkih poduhvata, posvećenost kreativnom angažmanu i performativnoj praksi, posvećenost ideji da se, metaforično rečeno, združe frule i flamingosi, posvećenost misiji usaglašavanja tradicije i inovacije – sve to preporučuje zapise Isidore Žebeljan našem pamćenju. Vladislava Gordić Petković Autori fotografija: Kristina Miljković, Nebojša Babić,Igor Pavićević, Zoran Marinković, Snježana Bartolec, Borislav Čičovački, Dušan Mihalek, Martina Šimkovičeva

Polovna knjiga, korice blago pohabane, hrbat (rikna) oštećen, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Matica srpska - Novi Sad, 1958. god. Broširan povez, 20 cm. 97 str. 17. februara 1883. godine u Velikom Bečkereku rođen je pisac i književni i likovni kritičar Todor Manojlović. Sa majčine strane bio je potomak ugledne bečkerečke porodice Kupusarević. Gimnaziju je završio u rodnom gradu, nakon čega je studirao prava u Budimpešti i Nađvaradu. Za njegov književni razvoj od presudnog značaja bilo je studiranje u Nađvaradu, gde je sklopio poznanstvo sa čuvenim mađarskim pesnikom Endreom Adijem. Studije prava je napustio 1911, da bi otišao u Bazel, gde je studirao istoriju umetnosti. Početkom 1914, iz Bazela je otišao u Firencu, gde ga je zatekao Prvi svetski rat. Tu je ostao sve do 1916, kada je kao dobrovoljac otišao na Krf. Na Krfu je radio u komandi mesta kao prevodilac na francuski i italijanski jezik. Godine 1918. napustio je mesto prevodioca i prešao u Presbiro, gde je ostao do kraja rata kao saradnik u “Srpskim novinama” i “ Krfskom zabavniku”. Po završetku Prvog svetskog rata došao je u Beograd, gde je sa plejadom istaknutih pisaca međuratnog perioda (Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Sibe Miličić, Sima Pandurović, Stanislav Vinaver, Rastko Petrović itd) igrao zapaženu ulogu u stvaranju književnog izraza beogradske moderne. U međuratnom periodu obavljao je dužnosti sekretara Opere Narodnog pozorišta u Beogradu (1920-1924), sekretara Matice srpske u Novom Sadu i urednika Matičinog “Letopisa” (1931-1938), da bi 1938. bio postavljen za bibliotekara Senata Kraljevine Jugoslavije. Kada je godinu dana ranije ustanovljena Umetnička akademija, bio je imenovan za profesora istorije umetnosti i tu je ostao do izbijanja Drugog svetskog rata. Za vreme nemačke okupacije nastavio je da piše i objavljuje radove, zbog čega je po završetku rata imao problema sa vlastima. Manojlović se tada vratio u Zrenjanin, gde je nastavio da se bavi književnim radom, sarađujući u brojnim književnim časopisima. Početkom pedesetih godina vraća se u književne tokove u zemlji, pre svega zahvaljujući kolegama i poštovaocima. Penzionisan je 1953. godine. Manojlović je napisao na desetine članaka, studija, likovnih i književnih kritika, a prevodio je sa mađarskog, nemačkog, francuskog i italijanskog jezika. Najznačajnija dela su mu knjige pesama “Ritmovi” (1922), “Vatrometi i bajka o Akteonu” (1928) i “Pesme moga dvojnika” (1958), zatim, drame “Centrifugalni igrač” (1930), “Katinkini snovi” (1932), “Opčinjeni kralj” (1936) i “Nahod Simeon” (1940), te zbirke eseja “Ogledi o slikarima” (1943) i “Ogledi iz književnosti i umetnosti” (1944). Visoko obrazovan i svestran, veliki erudita, poliglota i kosmopolit, za života je stekao reputaciju “najvećeg Evropejca u srpskoj kulturi” i jednog od vodećih srpskih/jugoslovenskih pesnika, dramskih pisaca, likovnih i književnih kritičara i esejista. Bio je odlikovan od strane italijanskog kralja Vitoria Emanuelea III Ordenom italijanske krune (1938), a bio je član jugoslovenskog PEN kluba. Preminuo je u Zrenjaninu 27. maja 1968.

str. 54, kompletno stanje : LOŠE samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Endi Vorhol (6. avgust, 1928. – 22. februar, 1987.) bio je američki umetnik, koji se smatra tipičnim predstavnikom pop arta. Bio je slikar, filmski reditelj, pisac i zvezda. Osnivač je časopisa Interview. Rođen je kao Andrew Warhola u Pittsburghu u Pennsylvaniji. Njegov otac Andrej Warhola (prezime se pisalo Varhola u Evropi, ali je promenjeno na Warhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinkog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (Danas Slovačka: Miková). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U trećem razredu Worhol se razboleo od horeje, koja izaziva bezvoljne trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Warhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na Carnegie Mellon University u Pittsburghu. Godine 1949. preselio se u New York City i počeo je uspešnu karijeru u magazinu, baveći se ilustracijom i advertisingom. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u New Yorku u galeriji Bodley. Tokom 1960-ih Warhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Warhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Warhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao što su Campbell’s Soup Cans i Coca-Cola, kao i poznate popularne ikone, kao Marilyn Monroe, Troy Donahue i Elizabeth Taylor. Godine 1963. osnovao je „The Factory“ na Midtown Manhattnu i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate underground ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Warhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Teme njegove umetnosti bile su prepoznatljive i dostupne masi – ovaj aspekt ga je najviše interesovao. Na primer, Warhol komentariše dostupnost Coca-Cole: Odlična stvar u vezi sa ovom zemljom je to da je Amerika započela tradiciju u kojoj najbogatiji ljudi kupuju suštinski iste stvari kao i najsiromašniji. Možete da gledate TV i vidite Coca-Colu i znate da i predsednik pije Colu, Liz Taylor poje Colu i, zamislite, i vi možete da pijete Colu. Cola je Cola i ne postoje pare kojima možete kupiti bolju Colu od one koju pije propalica na uglu. Sve Cole su iste i sve Cole su dobre. Liz Taylor to zna, Predsednik to zna, propalica to zna i vi to znate. Tokom 1950-ih Warhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Freddie Herko, Ondine, Ronald Tavel, Mary Woronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Warhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Superstars“, među kojima su Edie Sedgwick, Viva, Nico, Candy Darling, Ultra Violet, Jackie Curtis, Holly Woodlawn i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Warholovi prijatelji do njegove smrti. Vazne ličnosti iz njujorškog underground umetničkog i filmskog sveta (kao pisac John Giorno i reditelj Jack Smith) pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Warholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Warhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a, kao što je Sedgwick. Valerie Solanas se 3. juna, 1968. pojavila u Factory-u i pucala u Warhola. Mario Amaya je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u Factory-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je S.C.U.M Manifest, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Warholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala Factory-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Warhol je bio ozbiljno ranjen i jedna je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva Factory je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj Factory-a 60-ih. U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Warhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, među kojima su Mick Jagger, Liza Minnelli, John Lennon, Diana Ross, Brigitte Bordot i Michael Jackson, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Zedonga napravljen je 1973. zajedno sa Malangom osniva magazin Interview i objavljuje knjigu The Philosophy of Andy Warhol (1975). U knjizi prezentuje ideje o prirodi umetnosti: Pravljenje para je umetnost i rad je umetnost i dobar biznis je najbolja umetnost. Warhol je izlazio u Serendipity 3, a kanije u Studio 54, poznate noćne klubove na Manhattanu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. Umetnički kritičar Robert Hughes ga naziva „bela krtica Union Square-a“ Tokom 1980-ih Warhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i u finansijama, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima, među kojima su Jean-Michel Basquiat, Julian Schnabel, David Salle, kao i sa takozvanim neo-ekspresionistima: Francesco Clemente, Enzo Cucchi i članovima Transavanrguardia grupe, koji su tada postali uticajni. Warhol je, takođe, cenio intenzivan hollywoodski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Angeles. Volim Hollywood. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Warhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa (kao što je Victor Bockris), kao i članova scene Factory-a, poput Boba Colacella (u njegovoj knjizi Holy Terror: Andy Warhol Up Close) i akademaca, poput istoričara umetnosti Richarda Meyera. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je Warhol sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama (na primer: Popism: The Warhol Sixties). Tokom karijere Warhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi (poput portreta gej ikona, kao što su Liza Minnelli, Judy Garland, Elizabeth Taylor i fimovi kao My Hustler, Blow Job i Lonesome Cowboys) crpe snagu iz gej kulture i/ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreno gej[1]. U Popism-u Warhol se seća svog razgovora sa rediteljem Emile de Antoniom o teškoćama koje je imao da bude prihvaćen od umetnika, kao što su Jasper Johns i Robert Rauschenberg, koji su takođe bili gejevi, ali ne outovani u to vreme. De Antonio objašnjava da je Warhol bio isuviše „swich“ (da je lako bilo pretpostaviti da je gej) i da ih je to plašilo. Warhol odgovara: „Nisam ništa mogao da kažem na to. Bio je isuviše istinito. Samo sam odlučio da ne brinem, jer su sve to bile stvari koje ionako nisam želeo da menjam, za koje sam mislio da ne treba da menjam... Drugi ljudi mogu da menjaju svoj stav o meni[2]. Ispitujući njegovu biografiju, mnogi definišu ovaj period – kasne 1950-e i početak 1960-ih – kao ključni za razvoj njegove ličnosti. Neki tvrde da njegovo često odbijanje da komentariše svoj rad i da priča o sebi (odgovarajući na pitanja novinara u intervjuima sa „Uhm, Yes“ i „Uhm, No“ i dozvoljavajući drugima da pričaju o njemu), pa i razvoj njegovog pop stila mogu da se prate do godina kada je Warhol odbijen od strane unutrašnjih krugova njujorškog umetničkog sveta. Warhol je praktikovao Katoličanstvo istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve Saint Vincent Ferrer na Manhattnu je rekao da je Warhol u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog Hrišćanstva. Warholov brat je rekao da je Warhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Warhol umire relativno rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u New Yorku. Prema novinskim izveštajima, Warhol se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese u uglednoj New York Hospital pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Warholov advokat podneo tužbu. Warhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u Bethel Parku, predgrađu Pittsburgha. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Yoko Ono. Bilo je toliko puno predmeta koje je Warhol posedovao da je Sotheby’s devet dana izlagao njegove stvari na aukciji. Aukcijom se prikupilo više od 20 miliona dolara. Do početka 1960-ih Warhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Warhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Warhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roy Lichtenstein kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Warhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Warhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Warhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način da stvari shvata bukvalno počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za ručak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Warhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Warhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Warhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962-1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javnu spektakl i opominje medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Andy“ misli. Da li je Andy užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvredosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Warhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Jedan od najpoznatijih filmova, Sleep (1963.) prati šestočasovno spavanje pesnika Johna Giorna. Film Blow Job (1963.) 41 minut prati izraz lica Toma Bakera kome Willard Maas čini felacio (kamera, međutim, prikazuje samo Tomovo lice). Film Empire sastoji se od osmočasovnog snimanja zgrade Empire States Building u sumrak. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Warhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Njegov asistent, reditelj Paul Morrissay nastavio je da pravi filmove za Factory, usmeravajući filmsku produkciju sa warholovske na više mainstream i filmove sa narativom, kao što su Flesh, Trash, Heat. Ovi filmovi, uključujući i Andy Warhol’s Dracula i Andy Warhol’s Frankenstein bili su više mainstream od bilo čega što je Warhol režirao. U ovim filmovima pojavljivao se Joe Dallesandro, koji je bio više Morrisseyeva nego Warholova zvezda. Warhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „producirajući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Warhol i Lou Reed su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Warhol je dizajnirao omote za dva albuma The Rolling Stones: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Warhol je uradio nekoliko portreta Mick Jaggera. Godine 1990. Lou Reed snima album Sons for Drella (jedan od Warholovih nadimaka bio je Drella, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa John Caleom. Na albumu Reed se izvinjava Warholu zbog sukoba. Warhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dylana i John Lennona. Warhol je dizajnirao omot za Lennonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Warhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Warhol je imao veoma veliki uticaj na new wave/punk rock bend Devo, kao i na David Bowiea, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Andy Warhol“ za album Hunky Dory (1971). Andy Warhol Museum u Pittsbughu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Warholov brat, John Warhol i Warhol Foundation iz New Yorka osnovali su 1992. Warholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Warholovi roditelji. U filmu The Doors (1991) Olivera Stona Warhola glumi Crispin Glover. David Bowie ga je glumio u filmu Basquiat Juliana Schnabela. U filmu I Shot Andy Warhol (1996), rediteljke Mary Harron glumio ga je Jared Harris, a Sean Gregory Sullivan u filmu 54. Poslednji film u kome se pojavljuje lik Andy Warhola je Factory Girl (2007) u kome ga glumi Guy Pearce. joseph beuys, harry madsen, doris lilly, david bowie, roman polanski lee radziwill

-Crna knjiga komunizma, Le livre noir du commmunisme -Broširano, 15x24 cm, 850 stranica, ilustrovana fotografijama, Pariz 1997. -Crna knjiga komunizma nikad nije objavljena na srpskom jeziku, postoji jedno sarajevsko i, mislim, zagrebačko izdanje Stefan Gužvica, istorija jedne kontroverze (u čemu leži tajna uspeha `Crne knjige komunizma`)- tekst iz 2020. godine: Čak tri od četiri glavna koautora „Crne knjige komunizma“, Nicolas Werth, Jean-Louis Margolin i Karel Bartošek, javno su se ogradili od knjige nakon njenog objavljivanja (1997.), smatrajući da je glavni urednik, Stephane Courtois, bio opterećen dobacivanjem do izmišljene brojke od sto miliona žrtava komunizma i težnjom da se komunizam izjednači s nacizmom, koju su oni smatrali nenaučnom. Werth, koji je samostalno napisao skoro trećinu knjige, bio je kategoričan: „Logori smrti nisu postojali u Sovjetskom Savezu“. Polovinom devedesetih godina prošlog veka, francuski izdavač i urednik Charles Ronsac počeo je da skuplja oko sebe grupu politički angažovanih intelektualaca za svoj novi naučni projekat. Ronsac, koji je bio politički aktivan u trockističkom pokretu tridesetih pod imenom Charles Rosen, bio je blizak prijatelj Borisa Souvarinea, osnivača Francuske komunističke partije (PCF) i vođe njene Leve opozicije. Ljudi koje je okupio oko sebe za ovaj projekat takođe su imali iskustva u komunističkom pokretu. Budući glavni urednik knjige, Stéphane Courtois, bio je maoista 1968. godine; Jean-Louis Margolin bio je takođe trockista; Karel Bartošek bio je član Komunističke partije Čehoslovačke i jedan od njenih najozbiljnijih mladih istoričara, da bi nakon sovjetske invazije 1968. godine bio hapšen, proganjan i na kraju prisiljen da napusti zemlju; Jean-Louis Panné pripadao je raznim društvenim pokretima „nove levice“ sedamdesetih i bavio se mišlju Rose Luxemburg; Pierre Rigoulot, još jedan maoista, posećivao je Kinu u vreme Mao Ce-tunga kao član francuske delegacije, te aktivno sarađivao u časopisu Les Tempes modernes, koji su vodili Jean-Paul Sartre i Simone de Beauvoir. Uzevši u obzir takve biografije, ekipa koja se sakupila lako je mogla, u neko drugo vreme, da bude na jednom mestu zarad snimanja nekog filma francuskog novog talasa. Međutim, ovo su bile devedesete, a ne šezdesete. Svi su već uveliko bili bivši komunisti. Neki su i dalje sebe smatrali levičarima, a neki nisu. U svakom slučaju, Ronsacova ideja bila je da napišu „Crnu knjigu komunizma“, ogroman zbornik zločina i smrti počinjenih u ime komunizma i pod režimima koji su sebe smatrali komunističkim u dvadesetom veku. Odabir naslova nije bio slučajan: svesno je referirao na „Crnu knjigu“ nacističkih zločina nad sovjetskim Jevrejima, koju su napisali sovjetski pisci Ilja Erenburg i Vasilij Grosman na kraju Drugog svetskog rata. Već sam naslov knjige implicirao je njenu poruku: oni koji su Auschwitz stvorili moralno su ekvivalentni onima koji su ga oslobodili. Kontekst nastajanja Za razumevanje konteksta nastajanja „Crne knjige komunizma“, bitno je uzeti u obzir još jedan zajednički nazivnik njenih autora. Pored toga što su većinom bili bivši komunisti, uglavnom su bili i saradnici pariškog Instituta za socijalnu istoriju (Institut d`histoire sociale). Osnivač tog Instituta, 1935. godine, bio je upravo Boris Souvarine, vođa francuske Leve opozicije, a služio je kao arhiv Lava Trockog i trockističkog pokreta. Nakon okupacije Francuske, 1940. godine, nacisti su arhiv uništili, a Souvarine je uhapšen. Posle rata, Souvarine je napustio komunističke pozicije i postao aktivni anti-komunista. Novo političko pozicioniranje udahnulo je i novi život njegovom institutu. Godine 1954., stvoren je obnovljeni Institut za socijalnu istoriju i sovjetologiju. Finansijsku podršku pružio mu je Georges Albertini, antikomunistički nastrojen bivši socijalista, a potom kolaboracionist i antisemit, koji je za vreme okupacije regrutovao francuske dobrovoljce za borbu protiv SSSR-a na Istočnom frontu.1 Institut je od početka postao ispostava hladnoratovske propagande, deo kulturnog rata između dva bloka. Još pod rukovodstvom Souvarinea, IHS je ostvario veze sa neofašističkom organizacijom Occident i anti-PCF sindikatom Force Ouvrière koji je finansirala CIA, a postao je i mesto zapošljavanja bivših aktivista ekstremno-desničarskih grupa.2 Sedamdesetih su neki od tih aktivista, nakon što su digli ruke od neofašizma i terorističkih akata na francuskim univerzitetima, osnovali časopis Contrepoint. Pod okriljem IHS-a, kroz časopis su promovisali čari slobodnotržišne ekonomije i privatizacije.3 Kada se Souvarine penzionisao 1976. godine, Institut su preuzeli otvoreni desničari, ranije povezani sa neofašističkom grupom Ordre Nouveau, koja je 1972. bila među osnivačima Le Penovog Nacionalnog fronta.4 Tokom osamdesetih, nakon što je Institut zapao u finansijske teškoće, spašava ih Jacques Chirac, tadašnji gradonačelnik Pariza, pošto su lokalne vlasti u Francuskoj generalno zadužene za finansijsko održavanje istraživačkih instituta. Međutim, od 1984. godine, pomaže ih novoosnovani Nacionalni fond za demokratiju, neprofitna organizacija zadužena za promovisanje spoljnopolitičkih interesa SAD-a.5 Zanimljivo je i da je jedan od finansijera Instituta bio Branko Lazić, učesnik Ravnogorskog pokreta i posleratni politički emigrant.6 U ovom miljeu formirali su se neki od budućih saradnika na „Crnoj knjizi komunizma“. Pierre Rigoulet je bio saradnik Instituta i urednik njihovog časopisa Les Cahiers d’histoire sociale.7 Jean-Louis Panné radio je kao bibliotekar IHS-a i lični asistent penzionisanog Souvarinea od 1979. do 1984. godine. Inicijator celog projekta, Charles Ronsac, nikad nije bio formalno povezan sa Institutom, ali je saradnike IHS-a poznavao preko Souvarinea. Stoga ih je povezao sa Courtoisom, čije knjige je ranije objavljivao. Courtois je sa sobom u projekat uključio i uredništvo svog naučnog časopisa Communisme, u kojem su bili Nicolas Werth, Sylvain Boulouque i Karel Bartošek. Autorski raskol Ova ambiciozna knjiga od 850 strana trebala je da izađe 7. novembra 1997. godine, na osamdesetu godišnjicu Oktobarske revolucije. Predgovor je trebao da napiše François Furet, još jedan čuveni bivši komunista, poznat po kritikama revolucionarnih politika koje je iznosio u svojim knjigama o Francuskoj revoluciji. Međutim, Furet je iznenada umro 12. jula iste godine i nije uspeo da dovrši rukopis uvodnog teksta. Courtois je, kao urednik, tražio od izdavača da se objavljivanje odloži na šest meseci da bi mogao da pronađe novog uvodničara. Izdavač je to odbio, te je Courtois morao sam da napiše uvod.8 Njegova centralna hipoteza bila je jednostavna: komunizam je odgovoran za smrt sto miliona ljudi u dvadesetom veku, etički je ekvivalentan nacizmu i predstavlja najsmrtonosniju ideologiju u istoriji čovečanstva. Koautore knjige je ovakav predgovor razbesneo. Werth, koji je, kako smo već rekli, samostalno napisao skoro trećinu knjige, i Margolin, autor preko 160 strana o komunizmu u Istočnoj Aziji, pokušali su da potpuno povuku svoje doprinose. Odustali su samo zato što su im njihovi advokati rekli da je to nemoguće.9 Međutim, momentalno su se javno distancirali i od Courtoisa i od knjige. Pre svega, optužili su ga da je opsednut okruglom cifrom od sto miliona mrtvih koja je faktički netačna. Istakli su da je Courtois na svoju ruku izmislio cifre od 20 miliona mrtvih u SSSR-u i milion mrtvih u Vijetnamu, koje oni nigde ne spominju u svojim poglavljima u knjizi. Werth je bio odlučan u osudi pokušaja izjednačavanja komunizma i nacizma od strane svog urednika,10 a uskoro se oglasio i Karel Bartošek, koji se takođe distancirao od Courtoisovih zaključaka. I Bartošek i Werth dali su ostavke u uredništvu časopisa Communisme. Tako su se tri od četiri glavna autora „Crne knjige komunizma“ javno ogradila od nje još pre nego što je čak i objavljena. Nakon što je knjiga izašla iz štampe, kritike su se samo pojačale. Kretale su se od metodoloških zamerki do isticanja apsolutno smešnih početničkih grešaka. Slabosti knjige Pascal Fontaine, autor odeljka o „totalitarizmu“ na Kubi, implicirao je da je Che Guevara bio Kubanac, iako je u stvari bio Argentinac. Werth, iako ogorčen na Courtoisa i njegovo izjednačavanje komunizma i nacizma, svejedno je opravdavao kolaboraciju Rusa sa nacistima zarad „oslobođenja od boljševizma“. Ronald Aronson istakao je da, čak i ako Margolin nije naveo cifru od milion žrtava vijetnamskog komunizma koju je u uvodu izmislio Courtois, to ne menja činjenicu da nigde u svom poglavlju o komunizmu u Aziji ne spominje da su Sjedinjene Američke Države tamo odnele, po nekim procenama, čak do tri miliona ljudskih života.11 Aronsonov imenjak, Ronald G. Suny, napomenuo je i da cifra od 25 miliona žrtava nacizma koju iznosi Courtois posredno oslobađa Hitlera i nacizam krivice za Drugi svetski rat, koji je odneo između 40 i 60 miliona života.12 Istoričar J. Arch Getty, jedan od najautoritativnijih istraživača Staljinovih čistki, istakao je da se smrti od gladi, koje su inače pogađale Rusiju i Kinu vekovima pre dolaska komunizma, ne mogu računati kao „zločini komunizma“. Uprkos tome što je politika sovjetskog rukovodstva prema seljaštvu pogoršala glad tridesetih, ne postoje dokazi da je to bila stvar namere, a naročito ne po klasnoj ili nacionalnoj osnovi. „Da li se smrt od gladi izazvane glupošću i nesposobnošću jednog režima (što je slučaj sa više od polovine smrti u Courtoisovih sto miliona) mogu izjednačiti sa namernim slanjem Jevreja u gasne komore“, pita se Getty. Grupa istoričara koje su predvodili Claude Pennetier i Serge Wolikow istakla je da knjiga potpuno simplifikuje kompleksan fenomen sa mnogo različitih manifestacija, te ostavlja utisak da ne postoji razlika između, recimo, Jánosa Kádára u Mađarskoj i Pola Pota u Kambodži, a kamoli između mnogo bliskijih, a opet toliko različitih komunističkih režima poput jugoslovenskog i rumunskog.13 Enzo Traverso je u svojoj intelektualnoj istoriji debate o „totalitarizmu“ nazvao Courtoisovo izjednačavanje komunizma i fašizma „površnim amalgamom“.14 Uprkos njenoj temeljnoj akademskoj diskreditaciji, u kojoj su učestvovali čak i sami autori knjige, „Crna knjiga komunizma“ prodana je u više miliona primeraka i prevedena na bar trideset jezika. Polemički odgovor na „Crnu knjigu komunizma“, knjiga „Vek komunizma“ („Le Siècle des communismes“), iako objavljena pre tačno dvadeset godina, dan-danas nije prevedena čak ni na engleski, a kamoli na neki drugi jezik. Iako su u sastavljanju „Veka komunizma“ učestvovali Michel Dreyfus, Donald Filtzer, Peter Holquist, Michaël Lowy, Gabor T. Rittersporn, Lewis Siegelbaum, Brigitte Studer, Lynne Viola i Serge Wolikow – tim svetski priznatih i akademski mnogo poznatijih stručnjaka za istoriju komunizma nego oni koji su pisali „Crnu knjigu“. Zašto je to tako? `Argument` za optuživanje svih `levih` Odgovor je, u francuskom kontekstu, bio jasan od početka. Francuska komunistička partija (PCF) bila je među retkim komunističkim partijama koje su preživele 1989. godinu skoro netaknute. Tokom devedesetih, na izborima je redovno osvajala po dva i više miliona glasova. Objavljivanje „Crne knjige komunizma“ u francuskom kontekstu bilo je, pre svega, napad na PCF. Jeseni te 1997. godine, kada je „Crna knjiga“ objavljena, PCF je formirala francusku vladu zajedno sa socijalistima i zelenima. Manje od nedelju dana nakon objavljivanja knjige, desnica je napala socijaliste, pozivajući se na „Crnu knjigu komunizma“, pitajući kako socijalisti mogu sebi da dozvole koaliranje sa ljudima koji se zalažu za „ubilačke režime“. Činjenica da je PCF minimum od perioda Narodnog fronta 1935. godine de facto socijaldemokratska partija (što je istakao i sam socijalistički premijer, Lionel Jospin, u svom odgovoru) bila je irelevantna. Komunizam je žigosan kao zločinačka ideologija, i to od strane stručnjaka koji su knjizi dali tobožnji naučni integritet. Ovakav pristup pokazao se kao izrazito koristan za vladajuće klase širom sveta, koje su često nudile finansijsku i medijsku podršku promovisanju „Crne knjige komunizma“. Tako je u Nemačkoj i Estoniji objavljivanje knjige bilo, u suštini, državni projekat, gde predgovore pisali tadašnji predsednici Nemačke i Estonije, Joachim Gauck i Lennart Meri. U Rusiji, nakon zvaničnog izdanja, za koje je predgovor napisao Gorbačovljev bliski saradnik Aleksandr Jakovljev, usledilo je i posebno izdanje, od sto hiljada primeraka, stranke Savez desnih snaga Borisa Njemcova, Anatolija Čubajsa i Jegora Gajdara, koje je besplatno deljeno po školama i na ulicama. Gajdar i Čubajs su, uzgred, bili arhitekti programa privatizacije u Rusiji pod Jeljcinom koji je, po procenama Jerryja F. Hougha, samo u prvih četiri godine odneo oko milion i po života, odnosno duplo više nego Staljinova „Velika čistka“ od 1936. do 1939. godine. Poslednjih godina, knjiga je postala ponovo popularna u Ukrajini, gde pruža ideološku podršku procesu „dekomunizacije“ u kojem je učestvovao i sam Courtois. Bilo bi nefer, međutim, ograničiti uspeh knjige samo na koncentrisanu propagandnu kampanju od strane država i desničarskih političkih organizacija. „Crna knjiga komunizma“ dala je lako pamtljiv broj (100 miliona), površnu jednačinu (nacizam=komunizam) i privid akademske rigoroznosti i objektivnosti idealan za sve, od kafanskih rasprava do političkih napada u parlamentima. Ponavljanje nekoliko osnovnih bombastičnih postulata, bez zalaženja u detalje knjige ili njenu naučnu rigoroznost, dovoljno je da prođe kao argument. Od njenog objavljivanja do danas, za „komunizam“ su optuživani svi čija se politička gledišta na neki način mogu okarakterisati kao „leva“, od radikalnih socijaldemokrata kao što je Jeremy Corbyn do centrista poput Zorana Milanovića. Čak i odsustvo mržnje prema drugim nacionalnostima propraćeno neoliberalnim ekonomskim politikama postalo je demonizovani „komunizam“. Iako ćete u naučnim krugovima u fusnotama retko pročitati da se neko poziva na „Le Livre noir du communisme“, bauk te knjige i dalje kruži nad svakim izbornim uspehom političara identifikovanih sa levicom poslednjih dvadeset godina. U tome leži njena pobeda i ključ njene kontinuirane popularnosti.