Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Jugoslavija u Hrvatskoj (1918-2018) – Od euforije do tabua - Dragan Markovina Izdavač: University Press Godina izdanja: 2021 Broj strana: 175 Format: 23 cm Povez: Broširani Knjiga Jugoslavija u Hrvatskoj (1918.–2018.), od euforije do tabua Dragana Markovine nije ni apologija ni blasfemija, iako će je mnogi tako- pogrešno- shvatiti. Ona je žal za propuštenim šansama, za svijetom u kojem bi Vukovar i Mostar ostali netaknuti, u kojem se ne bi dogodio pokolj u Srebrenici i u kojem bi sve žrtve ratova u mirnoj svakodnevici provele devedesete godine. Povijesna znanost dugo se dogmatski opirala pitanju “što bi bilo kad bi bilo”, ali je počela poimati da to pitanje može nekim novim, vrijednim spoznajnim svjetlima obasjati događaje koji su se doista zbili. Jugoslavija u Hrvatskoj izazvat će mnoga negodovanja i upravo u tome krije se njena največa vrijednost. Hrvatska javnost okovana je tabuima, zabludama, zabranjenim temama i poplavom povijesnog revizionizma. Sâm sadržaj tih tabua zapravo je sporedan. Problem je tabu kao takav. Povijesno i moralno vrednovanje ove ili one države, kao i lijevi i desni prijepori postaju sporedni u društvu koje ima potrebu za samoobmanom i koje na drugačije mišljenje reagira, u najboljem slučaju, s nelagodom. Dragan Markovina u Jugoslaviji u Hrvatskoj poziva na dijalog čak i kad je kategoričan u svojim stavovima jer demokratska kultura sučeljavanja različitosti nije licemjerni ritual, već beskompromisni sraz argumenata, nemoguć bez slobode govora i građanske hrabrosti. Dragan Markovina (Mostar, 1981) je povjesničar, publicist i pisac. U razdoblju od 2004., do 2014. radio je na Odsjeku za povijest Filozofskog fakulteta u Splitu, tokom čega je stekao titulu doktora znanosti i docenturu iz povijesti. Pisao je za brojne regionalne portale i časopise. Autor je niza znanstvenih članaka i knjiga Između crvenog i crnog: Split i Mostar u kulturi sjećanja (2014), Tišina poraženog grada (2015), Jugoslavenstvo poslije svega (2015), Povijest poraženih (2015) i Doba kontrarevolucije (2017). Usamljena djeca juga njegov je prvi prozni rukopis. Dobitnik je nagrade „Mirko Kovač“ za knjigu Između crvenog i crnog: Split i Mostar u kulturi sjećanja. Član je PEN centra Bosne i Hercegovine i predsjednik Nove ljevice. Živi kao freelancer.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Zapisi o književnosti 1953-1965 III tom - Aleksandar Tišma Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2022 Broj strana: 296 Format: 21 cm Povez: Tvrdi „Palo mi je na pamet da bih mogao da iskoristim znanje jezika pišući prikaze stranih časopisa, koji su u Biblioteku Matice srp­ske, zahvaljujući [Mladenu] Leskovcu, stizali u vrlo lepom broju, ostajući uglavnom nečitani“, zapisao je Tišma. Tako je nastala rubrika Listajući časopise koja će, na stranicama Letopisa Matice srpske, izlaziti bez prekida od 1953. sve do sredine 1965. godine. U doba intenziviranja kulturne komunikacije sa Zapadom, ali i još uvek visoko postavljene ideološke barijere i ograničenog fi­zičkog saobraćaja, bio je to prozor u svetski književni život, pro­zor koji je i autoru i njegovim čitaocima bar delimično zamenji­vao putovanja. (Iz predgovora) Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu.

Novo, nečitano, nema posvete. Zauvek vitki - špil afirmacionih kartica sa kutijom - Aleksandra Ubović Broj strana: 52 Povez: Tvrd Pred vama se nalazi 50 moćnih poruka ‒ AFIRMACIJA, koje su specijalno kreirane kako bi vam pomogle na vašem putu dostizanja savršene figure, ali i postizanja unutrašnjeg mira i radosti.Afirmacione kartice možete koristiti na nekoliko načina. Možete svakoga dana izvući nasumice po jednu poruku i ponavljati je u toku tog dana kad god osetite potrebu, a možete ih podeliti po segmentima i raditi deo po deo.Takođe, možete ih postaviti na različita mesta u vašem stanu i na taj način ih svakodnevno imati u svom vidokrugu kako bi vas osnaživale i podsećale na put kojim ste se uputili.Mogućnosti su beskrajne, dopustite svoj mašti da pronađe savršeni način za upotrebu ove sjajne alatke i imajte poverenja u proces!Srećno!Aleksandra Ubović

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Uvod u fazi lingvistiku - Milorad Radovanović Godina izdanja: 2009 Broj strana: 164 Povez: Mek Čemu ovakav spis? Ovaj je ogled ponajviše proizvod moje lingvističke, antropološke, kognitivističke i filozofske lektire, kako one tradicionalne, tako i one novije. Presudno, rekao bih to sada po oblikovanju spisa, one lektire koja je nastajala u dvadesetom veku, i u godinama što su neposredno za nama. Matematički, formalnologički i informatički deo znanja, deo koji je takođe bio značajan (svojevremeno čak i prelomno) za u temeljenje i afirmisanje ove teme, manje će u ovom ogledu biti zastupljen. Za podrobno vlastito obaveštavanje o njemu, kao i za informisanje čitaoca u tom smeru, potrebno je obezbediti saradnju specijaliste, matematičara-informatičara, na čemu svesrdno radim, te očekujem da znakovi i rezultati tog angažovanja budu u ozbiljnijem opsegu primetni tek u narednoj sintezi ove vrste, koju planiram da sačinim u dogledno srećno vreme - sa zamišljenim naslovom: Fazi logika i lingvistika (Ka teoriji jezika i mišljenja).

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Istorijski zabavnik 2 - Aleksandra Bogdanović Godina izdanja: 2022 Broj strana: 251 Povez: Tvrd Način da ulepšam dan sebi i svom detetu koje je više puta vežbalo čitanje baš na ovoj knjizi. Savršen poklon za drage ljude.– Martina Zogović (Beograd, 32 godine)Radim u školi i čas uvek može korisno da se ispuni pričama iz Istorijskog zabavnika.– Nina Janković (Zaječar, 47 godina)Jedini časovi istorije sa kojih nemam želju da „pobegnem“ i gde profesor podučava sa toliko ljubavi i razumevanja.– Tatjana Knežević (Beograd, 35 godina)Istorijski zabavnik je za mene istorija na neki drugi, mnogo zanimljiviji i praktičniji način. Prva knjiga je veoma originalna i autentična. Ilustracije su oživele istoriju i ličnosti za koje možda nismo ni znali da postoje, a način na koji su napisane priče otkriva koliko su ljudi iz naše prošlosti zapravo bili zanimljivi i koliko vredi posvetiti se istoriji i njenom shvatanju.– Kaća Kadić (Morović, 22 godine)

Odabrana dela Jovana Jovanovića Zmaja 1-10,komplet- knjiga ZMAJEV BEČKI DNEVNIK - Mladen Leskovac Tvrdi povez, zaštitni omot stanje vrlo dobro 1. Đulići uveoci 2. Pevanija I 3. Pevanija II 4. Snohvatice Devesilje 5. Političke i satirične pesme I 6. Političke i satirične pesme II 7. Pesme za decu 8. Pesme i priče za decu 9. Proza 10. Prepevi Matica Srpska 1983 g. Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) bio je srpski pesnik, dramski pisac, prevodilac i lekar. Smatra se za jednog od najvećih liričara srpskog romantizma.[1] Po zanimanju je bio lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Njegove najznačajnije zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o srećnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Jovan Jovanović Zmaj je izabran za prvog potpredsednika Srpske književne zadruge i izradio je njenu oznaku (amblem).[2] Biografija Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. godine u uglednoj plemićkoj porodici.[3] Po jednoj verziji, pesnikov pradeda bio je Cincarin, a od 1753. godine živi i posluje u Novom Sadu; bio je bakalin, krčmar, dželebdžija, trgovac hranom i brodovlasnik. Po drugom, pouzdanijem izvoru, druga osoba (istog imena i prezimena) je pradeda Kosta Jovanović `trgovac iz Makedonije` primljen je 15. januara 1767. godine za građanina Novog Sada.[3] Deda Jovan poznat kao `Kišjanoš` je bio manje vičan ekonomiji, ali iako se bavio činovničkim poslovima, tražio je 1791. godine i počekao, da bi stekao je plemićku titulu.[4] Otac Zmajev bio je „blagorodni gospodin Pavle ot Joannovič”, senator, pa gradonačelnik Novog Sada, a majka Marija kći Pavla Gavanskog bila je iz Srbobrana.[5] Mali Jova je rođen i prve godine života proveo u novosadskoj čuvenoj ulici `Zlatna greda`. Njihov porodični dom bio je inspirativno mesto; kao stecište novosadske elite i kulturnih radnika. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Iz gimnazijskih dana su njegovi prvi pesnički pokušaji; `Prolećno jutro` je spevao 1849. godine.[6] Posle završene gimnazije upisao je, po očevoj želji, studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Ali bio je naklonjen prirodnim naukama, i to će kasnije prevladati kao životno opredeljenje, od kada je izučio medicinu. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarom Miletićem i Đurom Jakšićem. Za vreme gimnazijskog školovanja i potom studija, upoznao je u originalu prvo mađarsku, a zatim i nemačku književnost. Bavio se tada mnogo prevođenjem na srpski jezik, pesama Petefija, Cucorija, Garaija, Đulaija. Izdao je 1857. godine knjigu `Toldiju` od Aranjija, zatim 1860. godine `Viteza Jovana` od Petefija, te deceniju kasnije 1870. godine, Aranjijevu `Toldijinu starost`.[7] Bio je naklonjen mađarskim pesnicima, a i Mađari su ga javno i iskreno poštovali. Tako su mađarski prijatelji u Budimpešti, okupljeni u `Kišfaludijevom društvu`[8] (čiji je on bio član)[6], u dvorani Mađarske učene akademije, 17/29. maja 1889. godine, sa bogatim kulturnim sadržajima, obeležili 40. godišnji Zmajev `pesnički rad`.[9] Ali zbog te svoje ne samo mladićke `slabosti` prema `srpskim dušmanima`, on je među Srbima (liberalima), podrugljivo (kao i deda mu, ali sa više prava) nazivan `Kiš Janoš`. Uroš Predić - Jovan Jovanović Zmaj, Galerija Matice srpske Posle prekida studija - ne završenih[10] studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad, i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik - podbeležnik u novosadskom magistratu. Pisao je poeziju sa mnogo uspeha u novosadskoj `Danici`. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Eufrozinom - Rozinom. koju je `prekrstio` Ružom, - postala Ružica Ličanin. Ružini roditelji su bili Pavle Ličanin, sin novosadskog trgovca Mihaila, i Paulina, ćerka Pavla ot Duka.[11] Svadba je bila upriličena o Sv. Savi 1862. godine.[12] Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju u Novom Sadu u Zmaj Jovinoj ulici Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i preuzeo od Đorđa Rajkovića, satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Prihvatio se nadzorništva `Tekelijanuma`, da bi mogao da završi medicinu u Pešti. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.[13] Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, vratio se u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Na poziv Pančevaca, preselio se u Pančevo gde je radio kao opštinski lekar i pokrenuo humoristički list Žižu. Navodno je više živeo od pisanja (honorara) nego od lečenja. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija, umrla su mu deca, a potom i žena Ruža. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. Očajan i `gonjen` vratio se Zmaj u zavičaj; posle neuspelog angažmana u Karlovcima, počinje jednogodišnju lekarsku praksu u Futogu. Ali tu umire jedina kćerka Smiljka. Put ga dalje vodi preko Kamenice i Beograda, do Beča. U Kamenicu se doselio 1875. godine, i tu dočekuje izbijanje hercegovačkog ustanka. Bio je sreski lekar za Kamenicu, Ledince i Rakovac. U Beogradu je dva puta radio kao lekar; prvi put je i privatni lekar i dramaturg Narodnog pozorišta. Pokreće u Novom Sadu časopis `Ilustrovanu ratnu hroniku`, u kojoj je publikovati građu tog srpskog ustanka. U Beču je radio deset godina kao privatni lekar i uređivao humoristički list `Starmali`. U Zagrebu se bavio od 1898. godine, uz put svojim dečijim listom `Nevenom`, a otišao je tamo (kako je sam govorio) sa misijom da poradi na zbližavanju Srba i Hrvata. Bavio se on politikom i nekoliko puta bi biran u Vršcu, za poslanika srpskog crkveno-narodnog sabora u Karlovcima. Tokom života se puno selio, radeći kao lekar među Srbima, i nije se mogao skućiti, sve dok nije od srpske Narodne skupštine u Beogradu, dobio `narodno priznanje` - penziju od 4.000 dinara. On je do tada bio opštinski lekar u srpskoj prestonici, a u isto vreme se osetio `nemoćan da više juri kvartovima beogradskim`. Kupio je tada malu kuću zvanu `Zmajevac` u Sremskoj Kamenici. Osporavanja Spomen ploča na zgradi turske ambasade u Beogradu, na uglu Krunske i Kneza Miloša Zgrada ambasade Turske u Beogradu je na mestu gde je ranije bila Zmajeva kuća Jovanović je za života bio i slavljen i hvaljen u svom narodu. Srpski akademici su ga primili u svoje redova za `pravog člana` 1896. godine.[14] Ali zbog nekih svojih postupaka, doživljavao je i osporavanja. Na primer, zamerano mu je zbog prevoda „Harfe Siona”, bogoslužbene zbirke pesama nazarenske zajednice, za koju se u to vreme smatralo da je sekta koja je nanela veliku štetu pravoslavlju i srpskoj crkvi.[15] Prijatelj pesnik Laza Kostić, tada na suprotnim političkim pozicijama, ga je neočekivano osporio lucidnim opaskama, tokom svog predavanja 1899. godine, na jubilarnom skupu posvećenom Zmaju, od strane Književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Jova i njegova trojica braće Đura, Mita i Kornel bili su poznati po sklonosti piću, kao uostalom i Svetozar Miletić i mnogi drugi tadašnji `narodnjaci` - pežorativno nazivani `nerednjaci`. Kaluđer istoričar Ilarion Ruvarac je zapisao da je: Zmaj nekad prezirao novac, zato je u tartanj straćio onih 100 lanaca, što mu ih je otac ostavio, kojih da je sačuvao, ne bi danas morao biti radikal, no danas ga ne prezire. Ruvarac je pogrešio samo utoliko, da se radilo od majčinom mirazu - kapitalu Gavanskih u Srbobranu (175 lanaca) i porodičnoj kući u Novom Sadu. Jovanovići, sinovi na čelu sa ocem Pavlom su lagodnim životom rano potrošili nasleđenu imovinu. Dr Jovanović je 25 godina bio lekar, menjajući često nameštenje. Ali nema sumnje da je pesnik škodio lekaru; on je bio isuviše cenjen kao pesnik da bi mu se verovalo kao lekaru. Jedan lični Zmajev prijatelj i sam lekar je napisao ono što su mnogi upućeni znali: Zmaju nije bilo u prirodi da bude lekar. Nije umeo ni u lakšim slučajevima da postavi dijagnoze, pokazivao se vrlo često neodređen, i u propisima neodlučan. Bio je dobar čovek, naklonjen pacijentu, ali sa druge strane nije mu se mnogo verovalo te je bio malo tražen. Čestiti lekar nije znao ni da naplati svoj učinak[10] Vratio se 1902. godine iz Zagreba, u svoj dom u Kamenici, i mada je bio star i bolestan nije ispuštao pero do svog kraja. Preminuo je 14. juna (1. juna po julijanskom kalendaru) 1904. u Sremskoj Kamenici, gde je i sahranjen. Književni rad Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečjih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Jovan Jovanović Zmaj je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao pesme za decu, riznica `Smilje`[16] sadrži pesme sa bogoljubivim i rodoljubivim temama, koje su pravi dar u srpskoj književnosti za decu. Deca će iz njih saznati kako valja podnositi nevolje, pomagati bližnjima, radovati se životu, prirodi, potoku i cvetu, blagodariti za sve, poštovati starije, voleti svoju otadžbinu, kako se moliti i uzdati u Boga. Sigurno je čika Jova imao na umu svoju decu dok je pisao ove pesme, jer se njegova najmlađa kći zvala Smiljka, a ceo naziv je pod imenom `Smilje`. Poznata je i njegova rodoljubiva oda „Svetli Grobovi” (1879). Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“) 1866. godine. Prikupljao je građu za Rečnik srpskog jezika u kasnijem izdanju SANU.[17] Prevodilački rad Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija. Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodio je Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražavao Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“) 1871. godine. Preveo je sa nemačkog i objavio 1861. godine knjigu `Istočni biser`. Od ostalih prevoda iz strane književnosti najpoznatiji su „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona. Pored Zmaja, uređivao je satirične listove Žižu i Starmali. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečji list Neven, najbolji srpski dečji list tog vremena... HOD. D

ПОЛЕТАРАЦ Душана Радовића - ЗИМА Издавач: РАД, Београд, 1987.год. Тврди повез, 208 страна, вееелики формат, илустровано, ћирилица. Доста добро очувано. `Mnogi i danas smatraju da je „Poletarac“ bio nešto najbolje što se ikada izdavalo za decu na prostorima bivše Jugoslavije, ....to bi već bila debela biblioteka reprezentativnih književnih i likovnih priloga. Iz toga je, dalje, moglo da se „hrani“ mnogo budućih udžbenika i priručnika. Poletarac je pred svoj odlazak u podrume bibliotka počeo da stiče evropsku i svetsku slavu. Francuzi su nameravali da ga prave u Francuskoj, i Dušan Petričić, njegov ilustrator, bio je zamoljen da izradi naslovnu stranu francuske verzije. Predosećajući skori kraj časopisa, Dušan Radovć je u broju za maj-jun 1975., na strani 2, predložio da „Poletarac“ više ne bude mesečni časopis, već knjiga koja bi izlazila svakog godišnjeg doba, u ritmu prirode – na proleće, leto, jesen, zimu. Taj broj bio je i poslednji. Kako do “Poletarca” Dvanaest godina nakon prinudnog prizemljenja „Poletarca“, izdavačko preduzeće „Rad“ objavilo je izbor najboljih književnih i likovnih, odnosno zabavnih i poučnih priloga, u četiri knjige naslovljene onako kako je zamišljao Duško Radović. Ni njih više nema na policama knjižara. Roditelji koji nisu imali zadovoljstvo da u detinjstvu imaju ove vredne knjige, i da ih do danas sačuvaju za svoju decu, mogu ih, uz malo sreće, ponekad pronaći u antikvarnicama i na aukcijskim sajtovima. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Plava Ptica Knjiga 96 Ovo klasično delo omladinske književnosti svedoči, ništa manje uzbudljivo od znamenitog „Dnevnika Ane Frank`, o tragičnoj sudbini dece pod nacizmom i otkad se pojavilo, od 1978. godine, više puta je nagrađeno ili proglašeno knjigom godine, a kompanija „Volt Dizni` je snimila izuzetno uspeo igrani film. Delo govori o iskrenom, duboko doživljenom prijateljstvu dve 13-godišnje devojčice iz Beča, a vreme zbivanja radnje je pre i posle Hitlerovog „anšlusa` Austrije nacističkoj Nemačkoj. Inge i Lizelote su nerazdvojne drugarice otkako su pošlo u školu; rođene i u istom danu, one dele sve svoje nade, radosti i snove, ali i tajne, strahovanja i razočaranja. „Ako ikad zatrebamo jedna drugoj, bićemo tu` obećale su jedna drugoj i potvrdile izmešanom krvlju uz devizu Z. T. P. (zauvek tvoja posestrima). Ali, Inge je Jevrejka i dobro oseća dejstvo i posledice fašističkih pogroma protiv njenog nedužnog naroda, a Lizelote je kći revnosnog naciste i mora da stupi u Hitlerovu omladinu. Svako druženje, dakle, postaje opasno za obe. Tragična drama koja počinje iznenadnim podvajanjem daleko je od bezazlenog sveta dveju devojčica. To je u početku Đavo iz njihove mašte protiv koga se one potajno bore u grozničavom nastojanju da sačuvaju svoje prijateljstvo. Ubrzo su u prilici da dobro shvate da je Đavo zbilja i da više ništa nije onako kao pre jednostavno, da se njihovo druženje nasilno raščinjava, da im se životne putanje menjaju i razilaze zauvek. Usled sve otvorenijeg terora i sve beznadežnijeg položaja Jevreja u Austriji. Očajni Ingini roditelji traže spas u bekstvu. Izmakli su Đavolu i stigli u Jugoslaviju, u Zagreb, nadajući se da su sačuvali glavu. Mi danas znamo da se Đavolova senka, avet nacizma, ubrzo nadnela i nad Jugoslaviju, kao i celu Evropu, i da su mnogi nesrećni Ingini sunarodnici umesto spasa u Zagrebu našli smrt malo dalje – u Jasenovcu… Doris Orgel američka je autorica dječje književnosti rođena u Austriji. Rođena je kao Doris Adelberg u Beču, Austrija, 15. veljače 1929. U 1930-ima pobjegla je iz Beča s roditeljima zbog svog židovskog podrijetla. Živi u New Yorku i pisac je za djecu s punim radnim vremenom. Njezina knjiga The Devil in Vienna dobila je nagradu Phoenix Award Honor 1998. godine.[1] Njezine knjige Sarina soba i Patuljak Dugonosi ilustrirao je Maurice Sendak, dobitnik nagrade Hans Christian Andersen. Prevodila je i dječje knjige s njemačkog na engleski. Dva njezina prijevoda, Nero Corleone: mačja priča od Elke Heidenreich i Daniel Half Human od Davida Chotjewitza, počasne su knjige Mildred L. Batchelder, nagrada kojom se prepoznaju izvrsne prevedene knjige za djecu. Pohađala je Radcliffe College od 1946. do 1948. i diplomirala cum laude na Barnard Collegeu 1950. [2] Udana je za Shelley Orgel, liječnicu specijaliziranu za psihoanalizu, i ima troje djece. Jugoslovenske izdavačke edicije je novi ciklus objava na ovom internet mestu. Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata. Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviiji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivno veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga. Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Naziv Jugoslovenske izdavačke edicije podrazumeva, pre svega, hronološki okvir. U nekim od narednih tekstova naći će se oni izdavački poduhvati koji obuhvataju period od 1918. do 1989. godine. Ovde će se naći edicije koje su izlazile u okviru izdavačkih kuća Nolit (Nova literatura, postoji od 1928. godine, osnovali su je braća Pavle i Oto Bihali), Prosveta (Izdavačko preduzeće Gece Kona postoji od 1901. godine, posle rata nastavlja sa radom pod ovim imenom), BIGZ (Beogradski izdavački grafički zavod do ’70 godina 20. veka bavio se samo štampanjem knjiga u zgradi koju je u kraljevini Jugoslaviji za potrebe državne štamparije projektovao Dragiša Brašovan; stanje te zgrade danas i privatizacija te izdavačke kuće koja je štampala najbolje filozofske knjige i džepna izdanja u tiražu od minimum 10 hiljada primeraka najbolje svedoče o kulturnoj politici, rezultatima privatizacije i izdavaštvu posle 1990. godine), SKZ (Srpska književna zadruga, osnovana 1892. godine u Beogradu, naša najstarija izdavačka kuća), IP Jugoslavija (kasnije prisajedinjena sa Prosvetom), IP Vuk Karadžić, IP Rad (osnovan 1949. godine, najpoznatiji po ediciji „Reč i misao“), Kultura (kasnije prisajedinjena sa BIGZom), Dečije novine (Gornji Milanovac), Otokar Keršovani (Rijeka, Opatija), Naprijed (Zagreb), Sveučilišna naklada Liber, Grafički zavod Hrvatske, Svetlost (Sarajevo), Veselin Masleša (Sarajevo), Obod (Cetinje), Bratstvo Jedinstvo (Novi Sad), Minerva (Subotica), Matica srpska (Novi Sad), i mnogi drugi. Treba dodati da su sve ove izdavačke kuće imale knjižare na najboljim mestima u gradu (baš kao i bisokopi), i da je tokom privatizacije motiv onih koji su kupovali ove izdavačke kuće prvenstveno bio poslovni prostor koji bi dobili, a koji je uz knjižare podrazumevao i magacine, kancelarije uredništva, kao i lokale u drugim gradovima bivših republika. Ogromni prostori na najboljim lokacijama u gradu prešli su iz državnog (društvenog) u privatno vlasništvo. U prostore knjižara uslelile su se banke i butici. O tempora! o mores! Pre Drugog svetskog rata postojale su tri značajne dečije edicije: Plava ptica, Zatna knjiga i KADOK. Sve tri edicije bile su u izdanju Gece Kona, iako je KADOK prvobitno izlazio u okviru Izdavačke knjižarnice Radomira D. Ćukovića. Edicije su bile značajne na nivou cele Jugoslavije, izlazile su u Beogradu, štampane su na ćirilici. Grafička oprema za sve tri edicije ostala je ista i u SFRJ. Edicija omladinske literature Plava ptica pokrenuta je u izdanju Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača od čije je izdavačke kuće nastala izdavačka kuća Prosveta. Plavu pticu je do 1941. godine izdavao Geca Kon, od 1941. do 1944. izdavačka kuća Jugoistok, a od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada SFRJ ediciju su izdavale IP Jugoslavija i IP Prosveta. KADOK je posle rata, takođe, preuzela Prosveta. Čovek koji je osmislio ediciju Plava ptica i bio njen prvi urednik je Živojin Bata Vukadinović (Ćuprija, 29. septembar 1902. – Beograd, 15. jul 1949.), novinar, dramski pisac i prevodilac koji je gimnaziju završio u Beogradu a studije svetske književnosti i germanistike u Beču i Berlinu. Kao novinar radio je u Politici, u kojoj je 1930. godine pokrenuo Politikin dodatak za decu. Zajedno sa Vladislavom Ribnikarom i Dušanom Dudom Timotijevićem bio je član prve redakcije Politikinog zabavnika. Dečjom i omladinskom književnošću bavio se i u izdavačkoj kući Geca Kon, u kojoj je bio urednik i osnivač edicija Zlatna knjiga i Plava ptica. Zajedno sa Nušićevom ćerkom Gitom osnovao je 1937. godine Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda. Sa porodicom Nušić bio je u vezi i preko supruge Sofije, rođene Novaković, koja je bila rođaka Branislava Nušića. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao lektor i korektor u Izdavačko-prosvetnoj zadruzi, a posle oslobođenja predavao je scenski govor na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. Najznačajniji urednik posleratne edicije Plava ptica bio je Žika Bogdanović. Žika Bogdanović je rođen 1932. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih urednika i radnika u kulturi posleratne Jugoslavije. Edicije koje je pokrenuo i uređivao obrazovale su i ulepšale su život i odrastanje stotinama hiljada ljudi. Neke od edicija koje je pokrenuo i uređivao bile su Kentaur, Zenit, Polaris, Plava ptica. Kao kritičar lista Borba dobitnik je nagrade za filmsku kritiku 1962. godine. Bio je direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik i voditelj serijala Svet džeza na Radio Beogradu. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz (1974). Autor je velikog broja stručnih knjiga, romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija. Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima Tolkina, Asimova, Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih. Edicija Plava ptica dobila je naziv prema drami Morisa Meterlinka Plava ptica iz 1908. godine. Kako su u ovoj ediciji izlazili romani, Meterlinkovo delo nikada nije objavljeno unutar nje jer je u pitanju drama. Grafička oprema ovih knjiga izuzetno je bila bitna i upečatljiva, što je jedan od ključnih aspekata za uspešnu i prepoznatljivu ediciju. Posleratni dizajn pratio je predratni, iako se oprema knjiga unekoliko razlikovala. Predratne knjige imale su tvrde korice koje su se sastojale od papira nalepljenog preko kartona dok su u posleratnoj Jugoslaviji knjige iz ove edicije imale „kožni“ povez. U predratnoj ediciji postojala su, takođe, izdanja i u mekom povezu dok su u posleratnoj ediciji štampana samo izdanja u tvrdom povezu. U obe varijante izdanja su bila praćena belim zaštitnim omotom. Idejno rešenje omota i naslovnog lista osmislio je Mihailo S. Petrov. Ilustracije na omotu radio je Božidar Veselinović. Izdanja su bila praćenja i ilustracijama unutar teksta koje su pripadale različitim umetnicima i koje su naročito ulepšavale ove knjige. U nastavku sledi spisak knjiga izašlih u periodu posle Drugog svetskog rata. Ovo je prvi tekst koji se ovom edicijom bavi na sistematičan način. Neverovatno je da o ovakvoj činjenici naše kulture, koja je zaslužna za obrazovanje hiljada ljudi, postoji samo jedan tekst – sentimentalno sećanje – beskrajno puta kopiran na više sajtova. Uglavnom su se šturi i nepotpuni podaci mogli pronaći o ovoj ediciji i njenom uredniku na internetu. Ukoliko planiramo da ovakve činjenice kulture zapamtimo i prenesemo ih na naredne generacije, moramo da se više, bolje i pedantnije angažujemo na internetu. Kako sam i sama odrastala zahvaljujući knjigama Senka sumnje, Južna zvezda, Faraon, Bela, Zbogom mojih petnaest godina, odlučila sam da ja budem ta koja će ispraviti nepravdu. U pitanju je, naravno, pokušaj i sve greške u tekstu, faktičke ili interpretativne, su moje. Sa druge strane, sve zasluge i zahvalnice idu Siniši Lekiću, beogradskom antikvaru i ljubitelju stare knjige, koji mi je pomogao pri sastavljanju ovog teksta, pre svega snabdevajući me spiskovima i činjenicama u vezi sa ovom edicijom, ali i sa činjenicama u vezi sa jugoslovenskim izdavaštvom u celini.

Kao novo. Bez posvete. Rad (k)od kuće - Više Autora Godina izdanja: 2021 Broj strana: 275 Povez: Mek Svedoci smo činjenice da se tradicionalno tržište rada sa pojavom savremenih tehnologija znatno promenilo. Do tada jedina opcija za zapošljavanje bilo je pronalaženje posla u firmi koja će zaposlenom pružiti dugoročni posao, a koji je lociran dovoljno blizu mesta u kojem on živi. Ovo je bio dugo standardni izbor ne zato što je to bila najbolja opcija, već zato što je bila jedina opcija.Nove tehnologije su otvorile mogućnosti za zapošljavanje izvan nečije lokalne geografske regije i ponudile veliki izbor različitih dobro plaćenih poslova. Za Srbiju i zemlje zapadnog Balkana je ovaj način zapošljavanja posebno postao atraktivan zbog nižih plata i visoke stope nezaposlenosti u odnosu na zemlje članice EU. Stoga, mnogi su videli šansu da ostanu da žive u istoj sredini, a da zarađuju evropske plate. Nekim frilenserima je ovo glavni posao, a nekima predstavlja dodatnu zaradu. Iz perspektive politike zapošljavanja, rad na platformi može biti izvor zaposlenja za mlade osobe, radnike sa porodičnim obavezama, radnike sa invaliditetom i drugim grupama koje se suočavaju sa poteškoćama u obezbeđivanju tradicionalnog punog radnog odnosa. Rad na platformi takođe može doneti korist radnicima kojima je potrebna fleksibilnost u pogledu načina rada.Pandemija se značajno odrazila na rast broja zaposlenih koji rade od kuće. Pored rasta broja frilensera, pandemija je uticala i na škole koje su radile na tradicionalan način da se odluče za rad na daljinu. Ovakav način rada omogućio im je kontinuitet poslovanja. Takođe, pandemija je pored toga što je promenila način na koji radimo, što su sami nastavnici uvideli, donela mnoge prednosti ali i stvorila negativne posledice.Autori ove knjige su uzeli u obzir sve prednosti i nedostatke rada od kuće analizirajući ih iz više uglova-ekonomskog, pravnog, socijalnog, i psihološkog, i tako dali sveobuhvatan pristup povodom ove teme. Sve zaključke izvode iz svojih najnovijih empirisjkih istraživanja, koje su sproveli povodom ove teme.Očekujemo da će knjiga Rad (k)od kuće. Ekonomski, pravni i socijalno-psihološki aspekti rada od kuće, svojom sveobuhvatnošću u pristupu, izazvati istovremeno interesovanje kako kod stručne javnosti, tako i kod onih lica koja žele da donesu odluku i prihvate da obavljaju posao u kućnoj režiji. Pre svega, trebalo bi da im pomogne da se lakše prilagode radu u kući i budu profesionalni, kao i da se suoče sa izazovom izolacije i izbore se sa krizom koja je čest pratilac ovakvog načina rada.– Mirjana Radović-Marković (u saradnji sa profesorima Borislavom Đukanovićem i Dejanom Radulovićem)

Logitech M590 Graphite bluetooth Unifying miš Logitech M590 Graphite MULTI-DEVICE Unifying miš. Bežični miš koji radi preko bluetooth konekcije ili Unifying prijemnika. Program Logi Options+ vam daje mogućnost različitih podešavanja. - Mogućnost kontrole do dva računara istovremeno, moguće raditi copy/paste teksta slika i fajlova sa jednog računara na drugi: Logi Flow vam omogućuje kopiranje-brzo prebacivanje fajlova sa jednog uređaja na drugi, tako što ćete prići ivici jednog ekrana, recimo na desnu ivicu monitora desktop računaru i kursor će se automatski prebaciti na ekran laptopa i to na ivicu kako podesite sa koje vam strane stoji računar a koje laptop. - Redukcija buke do 90%, - Visoko precizan scroll, Vrsta senzora miša: High Precision Optical Tracking Interfejs: USB Broj tastera: 7 Tilt scroll function Rezolucija: 1000 dpi Podržani sistemi: Unifying: Windows 10 i noviji, Windows 8, Windows 7, Mac OS X 10.05 i noviji, Chrome OS, Linux. Bluetooth Smart: Windows 10 i noviji, Windows 8, Mac OS X 10.10 i noviji, Chrome OS, Android 5.0 i noviji, Dimenzije: 103 x 64 x 40 mm Masa (uključujuči baterije): 101 g. Logitech M590 miš je dobro očuvan, savršeno funkcionalan. Prodaje se sa Logitech Unifying risiverom.

KNJIGA JE NEKORISCENA! Izdavač: Pravoslavna reč NS Broj strana: 503 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 27 cm Godina izdanja: 2015. Opis Monografija sadrži Vukovu biografiju i viđenje njega kao kulturnog junaka. Njoj su pridodata izvesna svedočenja savremenika, izvodi iz najverodostojnijih tumačenja i ocena njegovog dela, kao i pesme u kojima ga slave pesnici svih generacija i studije o Vukovom književnom i naučnom učinku. О књизи су говорили Његова светост патријарх српски господин Иринеј, директор „Православне речи“ Зоран Гутовић, управник Катедре за српски језик Филолошког факултета у Београду проф. др Вељко Брборић, проф. др Војислав Јелић са Филозофског факултета, затим историчар уметности Никола Кусовац, главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма РТС-а Небојша Брадић и аутор монографије.Патријарх је, поздрављајући скуп, рекао да драгоценом књигом боље упознајемо онога који је стварао нашу културу. - Велика личност, велики ум, пре свега велики дар. Али дар који је искоришћен на најбољи начин великим трудом. Ово што је урадио превелико је дело о чему наша култура, историја и народ има велику благодарност и захвалност. Нека му је слава, а нама остаје да његово дело не заборавимо, рекао је Иринеј. Зоран Гутовић објаснио је присутнима да је „срећна околност што данас не треба посебно представљати нити главног хероја, нити аутора“. - Вук је одавно својим делом постао један од стубова модерне српске културе и симбол прожимања и повезивања српске културе са Европом. Многи домаћи и страни аутори писали су о Вуку, објављена су, у више издања, његова сабрана дела, али Вук и његово дело остају и даље велика тема наше националне културе, рекао је Гутовић. Витезовић је, захваљујући присутнима, апеловао да сав аплауз упућен њему буде посвећен Вуку Караџићу. - Ја сам само урадио своје. Неће народ пропасти ако свако уради што је кадар. Ја се надам да још нисам урадио све што сам кадар. Ја Вука поимам и као човека и као народ. Уздам се да сам монографијом суочио и карактер Вука и карактер народа као и њихове биографије, и суочио народ са бременом своје обнове, да не бисмо потрошили залуд оно што смо стекли, нагласио је аутор књиге. О „капиталној монографији“ на 503 стране, њеном називу, главном актеру, аутору, издавачу, лику Караџића на сликарским платнима, телевизијској серији „Вук Караџић“, у продукцији Радио Телевизије Београд за коју је сценарио написао аутор монографије, и њеном успеху говорили су остали говорници на промоцији. Посетиоци су имали прилику да одгледају инсерт из телевизијске серије, а у програму промоције учествовали су и глумац Лепомир Ивковић и Хор „Станковић“. Монографија садржи Вукову биографију и виђење њега као културног јунака. Њој су придодата извесна сведочења савременика, изводи из најверодостојнијих тумачења и оцена његовог дела, као и песме у којима га славе песници свих генерација и студије о Вуковом књижевном и научном учинку. POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 KI

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Filozofija kao način življenja - Pjer Ado Izdavač: Fedon Godina izdanja: 2011 Broj strana: 271 Format: 20 cm Povez: Broširani Filozofija je jedna od ne tako mnogo delatnosti koja ne može biti, naprosto, posao: filozofiramo od 9 do 5, a onda radimo nešto drugo. Fiozofija je neprekidno suočavanja sa samim sobom. Utoliko je uslov filozofije da filozof u svakom svom gestu dovodi sebe u pitanje. Ako ulog fiozofiranja nije život samog filozofa, onda to nije filozofiranje. Filozofija je uvek i način življenja. Najveći deo svog dugog života i plodnog bavljenja filozofijom posvetio je Pjer Ado, veliki znalac antičke filozofije, upravo tome da pokaže kako filozofija, da bi bila dostojna toga imena, nikada i ni na koji način ne sme biti odvojena od života. Najveći filozofi, uostalom, svedoče upravo o tome: nema filozofije koja ne zaseca duboko u tkivo života. Dugi razgovor koji su sa Pjerom Adoom vodili Žani Karlije i Arnold I. Dejvidson, kroz životnu priču samoga Adoa, od detinjstva i stasavanja pod crkvenom paskom, preko mladih dana i susreta sa filozofijom, do profesorske karijere i druženja sa nekim od najvećih filozofa dvadesetoga veka, pokazuje šta znači upravo to – filozofija kao jedna divna, neprestana, složena duhovna vežba.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mapet šou (engl. The Muppet Show) je britanska porodična TV-serija koju je producirao američki lutkar Džim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Mapeti (The Muppets). Serija je prikazivana u trajanju od pet sezona koje su činile 120 epizoda. Prvi put su prikazivane u Britaniji između 1976. i 1981. Serija je snimana u Elstri studiju u Engleskoj. Serija je predstavljala varijete predstave u stilu vodvilja ili mjuzik hola sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza scene. Glavna zvezda je bio Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava da kontroliše ponašanje ostalih Mapeta i da bude dobar domaćin gostima.[1] Emisija je bila poznata po jedinstvenim likovima, vodviljskim doskočicama, fizičkom slepstiku, povremeno apsurdnoj komediji i duhovitim parodijama.[2] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvezda, a kako je rasla popularnost emisije, tako su u njoj htela nastupati mnoga poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvezda, od kojih nijedna nije nastupila više puta. Mnogi od lutkara su prethodno radili na TV-seriji Sesame Street. Lutkari koji su radili na seriji su bili Henson, Frenk Oz, Džeri Nelson, Ričard Hant, Dejv Gelc, Stiv Vitmir, Luiz Gold, Keti Malen, Eren Ozker i Džon Lavlejdi. Dva stalna scenarista su bili Džeri Džul i Džek Barns. Mapet šou su u bivšoj Jugoslaviji krajem 1970-ih prikazivali Radiotelevizija Zagreb i Radiotelevizija Sarajevo u okviru mreže JRT. The Muppet Show je britanska televizijska serija koju je proizveo američki lutkar Jim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Muppeti (The Muppets). Serija je predstavljala varijete predstavu u stilu vodvilja ili music halla sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza pozornice. Glavna zvijezda je Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava ostale Muppete držati pod nadzorom. Emisija je bila poznata po fizičkom slapsticku, absurdističkoj komediji i brojnim parodijama.[1] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvijezda, a kako je emisija postala popularna, tako su u njoj htjela nastupati brojna poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvijezda. Mnogi od lutkara su prethodno radili na televizijskoj seriji Ulica Sezam. Muppetovski lutkari koji su radili u seriji su bili Henson, Frank Oz, Jerry Nelson, Richard Hunt, Dave Goelz, Steve Whitmire, Louise Gold, Kathy Mullen, Eren Ozker i John Lovelady. Dva stalna scenarista su bili Jerry Juhl i Jack Burns. Džim Henson (1936–1990) je bio američki lutkarski umetnik, umetnik, autor stripova, filmski inovator, scenarista, pisac pesama, muzičar, glumac, režiser i producent međunarodno poznat kao tvorac `Mapetovaca`. Još za vreme srednjoškolskih dana koje je provodio u Hajatsvilu (država Merilend)[1] Henson je počeo da se bavi lutkarstvom. Kao student na Univerzitetu Merilend (University of Maryland, College Park), već je putem skeč-komedije `Sem i drugovi` (Sam and Friends) koja je dospela i na televiziju, stvorio originalne likove. Jedan od njih kasnije je postao njegov ujedno najpoznatiji karakter žabac Kermit (Kermit the Frog). Nakon završenih studija na ovom univerzitetu, sa diplomom ekonomiste, počeo je da pravi reklame za kafu i da razvija eksperimentalne kratkometražne filmove. Iz osećaja da može da stvori više, 1958. osniva svoju umetničko-kreativnu kompaniju `Lutke DD.` (Muppets Inc.) koja kasnije postaje kompanija sa njegovim imenom (Jim Henson Company). Kratka biografija Henson nije bio široko poznat pre 1960-ih, kada se (star 32 godine) pridružio timu dečje obrazovne emisije Ulica Sezam (Sesame Street), gde je učestvovao u razvoju lutaka i drugih karaktera. U to vreme pojavljivao se i kao glumac u skeč-komediji `Uživo subotom uveče` (Saturday Night Live). Sa planom da stvori originalan Brodvej šou, 1976. godine kreira Mapete (The Muppet Show), i od tada njegovi ikonični likovi, kao što su žabac Kermit (Kermit the Frog), pijanista Rolf (Rowlf the Dog) ili Erni (Ernie) iz ulice Sezam, već su mu osigurali legat slave. Po kreativnosti i prema svemu što je stvorio, slobodno se može reći da je Henson bio `Dizni` lutkarstva. Bez njegovog kreativnog doprinosa danas mnogo toga ne bi postojalo, ili bi bar bilo mnogo drugačije u filmskoj industriji. Njegovo ime stajalo je i pored imena Džordža Lukasa, tvorca Zvezdanih ratova (Star Wars) kome je pomagao kreativnim dodatkom za ovu ikoničnu franšizu u vidu Jode, iako samog lika nije pokretao on nego njegov saradnik Frank Oz. Za više od 20 godina koliko je proveo na razvoju Ulice Sezam dao je neizbrisiv doprinos, bio je učitelj i inspiracija čitavih generacija ne samo na polju lutkarstva, nego i u nizu drugih medija. Stvorio je više filmskih projekata, za koje je dobio EMI (Emmy Award), a posthumno je 1991. unet na pločnik Holivudske staze slavnih (Hollywood Walk of Fame). Još jedno posmrtno priznanje dobio je 2011. kada je uvršten u Dizni Legende (Disney Legend). Džim Henson umire naglo i neočekivano, sa svega 53. godine, od bezazlene ali tvrdoglavo nelečene upale grla – šok koji je široko potresao filmsku i TV industriju.[2] Filmska produkcija Samo tri godine nakon pokretanja TV šoua, Mapeti su se pojavili i na širokom platnu, u celovečernjem filmu `Mapetovci u filmskoj avanturi` (The Muppet Movie). Ostvarenje je doživelo neočekivan uspeh, i sa više od $65,2 miliona dolara prihoda samo u SAD, u to vreme stalo u red kao 61. komercijalno najuspešnije delo svih vremena. Pesma iz filma `The Rainbow Connection`, koju je u ulozi Kermita pevao Henson dobila je Oskara u kategoriji za najbolju pesmu. Ohrabren uspehom, Henson 1981. kreira nastavak prvog dugometražnog filma pod nazivom `Velika Mapet misija` (The Great Muppet Caper). Uspeh ni tu nije izostao i Henson odlučuje da prestane sa – iako i dalje popularnim – TV šouom Mapeta da bi se isključivo posvetio filmskim ostvarenjima.[3] Naravno, to nije bio potpuni kraj TV pojavljivanjima Mapetovaca, koji su i dalje bili traženi. Već pomenuto učešće u Ratovima Zvezda dogodilo se 1979, kada ga je Lukas, i sam fan Mapetovaca, zamolio da pomogne umetniku Stjuartu Fribornu (Stuart Freeborn) u kreiranju enigmatske figure džedi učitelja Jode, u nastavku franšize `Imperija uzvraća udarac` (The Empire Strikes Back). Henson i Lukas 1986. godine 1982. Henson osniva `Zadužbinu Henson` (Jim Henson Foundation) da promoviše razvoj lutkarske umetnosti. U to vreme proširio je svoj rad na ostvarenja sa širim kontekstom, u kojima nisu učestvovali samo komični Mapeti. Takvo delo je bio film `Tamni Kristal` (The Dark Crystal) snimljen 1982. godine, koji je doživeo premijeru i u našim bioskopima, a kasnije i na televiziji. Rečima samog Hensona:[4] „Želeo sam da budem potpuno realističan, praveći korake ka prikazivanju sveta koji je stvarniji, gde bića koja prikazuješ više nisu samo simbolična predstava nečega, već samo biće uživo.” Da bi stvorio jače odstupanje od stila karikiranih Mapetovih likova, lutke u filmu The Dark Crystal je zasnovao na konceptualnoj umetnosti SKI-FI slikara Brajana Froda (Brian Froud). I kreativno-inovativni Tamni Kristal je postao finansijki uspeh, kao što je to bio i 1984. još jedan nastavak Mapetovih `Mapetovci u Menhetnu` (The Muppets Take Manhattan) u režiji Franka Oza. Ipak, došlo je i do kritičkog razočarenja, sa novim filmom koji je u stilu ranijeg Tamnog Kristala 1986. režirao sam Henson: film `Labirint` (Labyrinth) koštao je previše u odnosu na prihode od gledanosti, iako ga je Njujork tajms (The New York Times) nazvao `odličnim filmom`.[5] Komercijalni, ako ne i kritičarski, neuspeh `Labirinta` jako je demoralisao Hensona, koji je pao u depresiju, iako je film kasnije hvaljen kao klasično kultno ostvarenje.[6] Da li i zbog toga, Henson i supruga Džejn su se godinu dana kasnije razveli, iako su i kasnije ostali bliski, a njegova supruga izjavila: `Džim je toliko bio preokupiran poslom, da mu je ostalo veoma malo vremena za mene i decu.`[7] O njegovoj perfekcionističkoj posvećenosti poslu govori i činjenica da je svo petoro njegove dece radilo na Mapetima još od njihove mladosti, jer kako je kćerka Šeril izjavila: `to je bio najbolji način da se tati bude blizu.`[8] Iako je i dalje bio aktivan na dečjoj televiziji, kao na primer u kreiranju odličnog šoua `Ludački rok` (Fraggle Rock) 1983, i animirane serije `Mapet bebe` (Muppet Babies), Henson je i dalje eksperimentisao sa tamnijim, mističnijim i ne toliko dečijim temama, čiji je koren na primer u mitologiji. Za ostvarenje koje je 1988. nastalo iz takve ideje `Pripovedač` (The Storyteller) odmah je sledio još jedan EMI. Samo godinu dana kasnije Henson dobija EMI za još jedan TV šou, `Sat sa Džim Hensonom` (The Jim Henson Hour) gde su se detinjasti likovi Mapetovaca dosticali ozbiljnijih i `odraslijih` tema. Kasne 1989. Henson stupa u pregovore sa kompanijom Dizni u vezi prodaje svoje korporacije (za ne manje od $150 miliona) nadajući se da ako tako velika firma preuzme poslovanje, on može slobodnije da se posveti kreiranju novih ideja. Predlog je 1990. rezultirao u saradnji i Henson stvara film `Mupeti u Diznilendu` (The Muppets at Walt Disney World) i specijalni šou posvećen njegovim lutkama prikazan u Diznilendu pod nazivom `3D Mapetvizija Džima Hensona` (Jim Henson`s Muppet*Vision 3D). Henson je imao i mnoge druge ideje u planu sa Diznijem, ali je pre smrti uspeo da ostvari još samo jednu, Dizni šou pod nazivom `Ostrvo male sirene` (Little Mermaid`s Island). Neposredno pre smrti, Henson je takođe dao doprinos jednom izuzetnom ostvarenju, a to je bio njegov projekat sa ilustratorom Viljemom Stoutom (William Stout) koji je po planu trebalo da bude projekat `animatroničnih` (robotom pokretanih) dinosaurusa. Aprila 1991. njegova kompanija (The Jim Henson Company) počela je da prikazuje komični sitkom `Dinosaurusi` (Dinosaurs), za koji se znalo da je njegovu koncept-ideju osmislio sam Henson i da je o njenom ostvarenju maštao još tri godine ranije.[9] Na seriji je radio do svoje smrti.[10] Februara 2004. Kompanija Dizni otkupila je ekskluzivna prava Mapetovih likova,[11] ali ne i onih od Ulice Sezam koje pripadaju drugoj kompaniji – `Sesame Workshop`

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Divlji detektivi, integralno izdanje - Roberto Bolanjo Izdavač: LOM Godina izdanja: 2017 Broj strana: 697 Format: 21 cm Povez: Broširani Intergralno izdanje Bolanjovog najvažnijeg romana, u mnogome autobiografska knjiga, pisan u vidu dnevnika sedamnaestogodišnjeg Huana Garsije Madera, knjiga o inicijaciji, prvim ljubavnim iskustvima, suočenju sa stvarnim životom Meksiko Sitija, gde je Bolanjo proveo svoju mladost i o kome nikada nije prestajao da piše. Roberto Bolanjo 1953-2003 Rođen u Čileu, živeo je u Meksiko Sitiju od 1968. do 1977, kada se preselio u Barselonu, gde je napisao sva svoja dela i gde je prerano umro. Bolanjo je danas najuticajniji i najuzbudljiviji pisac poreklom iz Južne Amerike. Čitanje Bolanja je kao da slušamo priču o tajni. Počeo je kao pesnik, prvu zbirku, Ponovo izmisliti ljubav, objavio je 1976, drugu zbirku Romantični psi, 1993, i treću zbirku Tri, 2000. “Potraga za mestom gde će živeti i mesto u kojem će raditi, zajednička je sudbina celog čovečanstva.” Sezarea Tinahero Divlji detektivi najvažniji su Bolanjov roman, knjiga koja je u svetskoj literaturi značajno obeležila početak XXI veka. Romani: Klizalište 1993. Nacistička literatura u Amerikama 1996. Udaljena zvezda 1996. Divlji Detektivi 1998. Amajlija 1999. Gospodin Bol 1999. (prvobitno objavljen kao Staza slonova, 1982) Čile noću 2000. Antverpen 2002. (pisan 1980) Lumpen-novela 2002. 2666 posthumno Treći rajh posthumno redaktor prevoda i adaptacija Mirjana Radmilović, Mina Rigonat

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Zatirano i zatrto: o uništenim srpskim spomenicima - druga knjiga - Uglješa Rajčević Godina izdanja: 2007 Broj strana: 137 Povez: Tvrd Uglješa Rajčević nagrađen je prestižnom nagradom „Dimitrije Mitrinović“ za drugu knjigu Zatirano i zatrto. Rad na projektu Zatirano i zatrto, prikupljanje građe o oskrnavljenim i uništenim srpskim spomenicima na prostorima Jugoslavije, od Jesenica do Đevđelije, započet je u najnepovoljnije vreme, početkom poslednje decenije XX veka. Dobiti bilo koji podatak o oskrnavljenom ili uništenom spomeniku u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, ili Makedoniji, spomeniku uništenom pre 1945. godine, bilo je nemoguće. Jedini izvor valjanih informacija bili su, od tog vremena, arhivi Jugoslavije, Srbije i arhivi gradova u Srbiji, kao i predratna periodika koja se mogla pronaći samo u većim bibliotekama. Izdavačka kuća „Prometej“ je 2001. godine izdala prvu knjigu autora Uglješe Rajčevića pod istim naslovom. Nakon toga, tokom 2002. godine je bilo dosta prikaza i kritika u sredstvima javnog informisanja o značaju i doprinosu u saznavanju o mnogobrojnim uništenim srpskim spomenicima na tlu prethodne Jugoslavije koji su u potpunosti opravdali ovo izdanje: (Politika, Večernje novosti, Borba, Radio Beograd, Pravoslavlje...). Brojne srpske spomenike, podignute u znak sećanja na znamenite ljude i događaje, srušili su naši neprijatelji, ali vrelo često i sami Srbi. Ideološka netrpeljivost je glavni uzrok ovog varvarstva. Tako je jednoj skulpturi dvaput sečena ruka. Javni spomenici u Srbiji podižu se od 1830. godine. Podižu i ruše. Jedna neobična knjiga, naslovljena Zatirano i zatrto, pesnika i istoričara umetnosti, obaveštava nas da je u 195 mesta do sada uništeno oko 300 srpskih spomenika. Među njima je bilo i izuzetnih umetničkih dela. Autor nam, međutim, kazuje, da knjigom nisu obuhvaćena sva obeležja ove vrste: „Od kada sam predao rukopis, saznao sam za još pedeset porušenih javnih spomenika! Ako se pogleda karta prethodne Jugoslavije, vidi se da su ti spomenici stradali na prostoru od Triglava do Đevđelije i od Subotice do Bara, ali najviše u srbiji, naročito u Vojvodini. A najviše je porušeno spomenika podignutih kralju Aleksandru Karađorđeviću i njegovom ocu kralju Petru. Stradali su, međutim, i spomenici podignuti pesnicima, naučnicima i drugim znamenitim ljudima. Što je najtužnije, često su ih uništavali sami Srbi, uvek iz ideoloških razloga!“– Iz recenzije Nova TomićaKnjiga je u dobrom Prometejevom običaju lepo oblikovana, svaki od uništenih spomenika je detaljno opisan. Često su citirani čak i govornici na njihovom otkrivanju, a skoro svaki spomenik predstavljen je fotografijom. O mnoštvu naroda na otkrivanju tih spomenika mogu se napisatio atraktivne priče. Ovom knjigom naša liteartura o spomenicima dobija izuzetno značajno delo. Zatirano i zatrto, knjiga o našoj prošlosti, o našoj umetnosti, o moralu i nemoralu, o manipulacijama, o žrtvama i herojima, obmanama i istinama, pisana je privlačnim stilom, lepim čistim jezikom. Uglješa Rajčević, po ko zna koji put, pruža dokaze o neiscrpnoj istraživačkoj energiji, o zasnovanosti svojih sudova i o svom životnom motu: sve vredno u našoj umetničkoj baštini, a pre svega iz ideološkog razloga potiskivano u stranu, približiti najširoj javnosti za nauk i nazaborav. Na taj način, ciljevi naše kulture, ali ne samo kulture, postaju širi i jači. – Iz recenzije Nenada Manojlovića

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Ništa obično. Biografija Vislave Šimborske - Mihal Rušinek Izdavač: Treći trg Godina izdanja: 2020 Broj strana: 273 Format: 22 cm Povez: Broširani ODLOMCI IZ KNJIGE: Maja 1996. drhtavom rukom sam okretao broj telefona Šimborske. Pola godine kasnije trebalo je da joj se dodeli Nobelova nagrada. Još uvek nije imala automatsku sekretaricu ni automatskog sekretara. Znao sam, ako je kod kuće, dići će slušalicu. Digla ju je. Predstavio sam se i pozvao je na susret tajne Limeričke lože nastale u čast profesorice Tereze Valas, koja se bavila istorijom i teorijom književnosti na Jagelonskom Univerzitetu, a i književnom kritikom. Poziv je sa smehom i oduševljenjem prihvaćen. Dobio sam i pismeni dokaz: „Ekselencijo! S oduševljenjem i zahvalnošću prihvatam velikodušan gest kojim sam stekla titulu počasnog člana Društva obožavalaca Tereze Valas. Nosiću je visoko podignute glave i koristiti u svakoj prilici koja mi se pruža ili ne pruža. Vislava Šimborska … Telefon je počeo da zvoni odmah nakon trinaest sati 3. oktobra 1996. godine. Naravno, bio je četvrtak, jer Švedska akademija zaseda četvrtkom. Tada je Vislavi Šimborskoj dodeljena Nobelova nagrada za književnost. Smesta sam u ime Limeričke lože napisao pismo u kome sam čestitao pesnikinji, koje je sugerisalo da je na odluku akademijinog žirija moralo da utiče limeričko stvaralaštvo Šimborske. Nekoliko nedelja kasnije, već kao njen sekretar, našao sam to pismo u gomili prepiske s čestitkama i imao priliku da sam sebi odgovorim. … Kada je godinu dana ranije Nobelovu nagradu za književnost dobio irski pesnik Šimas Hini, Šimborska je s olakšanjem odahnula. Šansa da sledećih godina tu nagradu dobije pesnik iz Evrope (Baranjčak je dodao – još iz katoličke zemlje s burnom istorijom, u kojoj je krompir glavna hrana) veoma je mala… Poznanici su se šalili da je Šimborska, po svoj prilici, jedina pesnikinja na svetu koja ne želi Nobelovu nagradu, jer se boji pometnje koju ta nagrada unosi u život. Međutim, u skladu s načelom ,,Svakom ono do čega mu je najmanje stalo”, Švedska akademija je odlučila da naredne godine nagradu dodeli upravo Šimborskoj: „Za poeziju, koja s ironičnom preciznošću dopušta istorijskom i biološkom kontekstu da se iskaže kroz fragmente čovekove stvarnosti”. Hini je tada u intervjuu koji je dao Jaceku Žakovskom čestitao Šimborskoj. Istovremeno ju je upozorio na probleme koji je sada čekaju: „Najveći problem predstavljaju pisma. Posle objavljivanja nagrade kreće velika poplava pisama. Treba osnovati kancelariju. Treba imati sekretaricu koja će primati hiljade telefonskih poziva. Od objavljivanja nagrade do Nove godine poplava će ispuniti stan i blokirati telefon, a faks će raditi dvadeset i četiri sata. Svako koga si takoreći od rođenja poznavao pisaće, telefoniraće, slati telegrame i faksove. Drugovi i drugarice iz škole, iz vrtića, iz dvorišta, svi (…) sada će te na najneverovatniji način pronaći, kao da se krenulo na nebo; kao da se čovek celog svog života nalazio u nekom apstraktnom središtu; kao da si se nalazio na nekom velikom stadionu punom manje ili više bliskih poznanika, blagonaklonih ljudskih lica”. Intervju se završavao karakterističnim rečima: „Poor, poor Vislava”. Godinu dana kasnije Šimborska će mu napisati: „Već je srećno prošla ,,nobelovska godina”. Kada si mi pre godinu dana pisao šta me čeka i ispričao mi o vlastitim iskustvima, smatrala sam da si malo preterao. Međutim, nisi – bio si potpuno u pravu – haos, buka, ni trenutak mira, neočekivane obaveze, putovanja, gomile pisama, mnoštvo telefona, brige i neprijatnosti. To vreme nije pogodovalo pisanju, čak ni refleksiji, a zbog toga živimo. Nadam se da već mirno radiš i pišeš svoje lepe stihove”.

Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Guareschi, Giovannino, 1908-1968 = Gvareski, Đovanino, 1908-1968 Naslov Don Camillo i mladi / Giovannino Guareschi ; s talijanskoga preveo Omer Lakomica ; [crteži autorovi] Jedinstveni naslov Don Camillo e i giovani d`oggi. hrvatski jezik Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1971 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Znanje, 1971 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 234 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Lakomica, Omer Zbirka Hit : biblioteka moderne literature Napomene Prevod dela: Don Camillo e i giovani d`oggi. DON CAMILLO I MLADI Knjige о katoličkom župniku Don Camillu i njegovu političkom protivniku i prijatelju, komunistu Pepponeu, koje su su dosad izišle u prva dva kola biblioteke Hit, „Don Camillo“ i „Don Camillo i njegovo stado“, doživjele su, kao posvuda u svijetu, i kod nas takav uspjeh da smo odlučili da izdamo i ovu treću knjigu о tim popularnim junacima. Ova je knjiga izišla u Italiji tek nakon autorove smrti, ali je isto tako svježa i nadahnuta kao i prethodne. Ovaj put je Guareschi uveo dva nova lika – predstavnike današnje mladeži – don Camillovu nećakinju i Pepponeova sina, između kojih se rađa ljubav koja, kao i svaka prava ljubav, svladava na kraju sve zapreke. Don Camillo zajedno s Pepponeom, jedna od glavnih figura nekoliko romana talijanskog pisca Giovannina Guereschia. Oni zajedno opisuju provincijalnu Italiju neposredno nakon Drugog svjetskog rata pa do ranih 1960-ih godina - sukobe između tradicionalnih vrijednosti i politički rivalitet pod utjecajem Hladnog rata. Lik don Camilla Taroccia je najvjerojatnije napravljen prema liku katoličkog svećenika don Camilla Valotia, koji je bio partizan i zatočenik u koncentracijskim logorima Dachau i Mauthausen. Don Camillo je snažan i mudar seoski svećenik u fiktivnom selu Boscaccio. U filmu se vide kulise naselja Brescello u dolini Poa u sjevernoj Italiji, gdje je don Camillo bio u stalnom sukobu s gradonačelnikom Giuseppeom Bottazziem, zvanim Pepponeom, također snažnim pripadnikom komunističke partije Italije. Njih dvojica su spojena kroz zajedničku povijest u partizanima, ali u poslijeratnom vremenu se natječu u traženju rješenja socijalnih pitanja njihovog vremena, koristeći pri tom različita sredstva da bi ostvarili svoje ciljeve ali na kraju se može vidjeti da su bliski jedan drugom, više nego što to sami žele priznati. Sam pisac Guareschi je model za oba svoja lika, izgledom liči prije na Pepponea, ali po svojim ubjeđenjima više se reflektira na don Camilla. Njegove priče se mogu razumjeti i kao moralni apel protiv političkih logora, da bi se postigla zajednićka rekonstukcija Italije nakon pada Mussolinijeve diktature i fašizma. Da priča ne bi prešla u kliše, prebjeglo se triku: važnu ulogu u cijeloj priči igra križ u seoskoj crkvi. Svaki put kad bi don Camillo pobjedio protivnika, Isus mu je govori s križa kritizirajući ga ako je to bilo potrebno. Prva priča o don Camillu i Pepponeu prvi put je objavljena za Božić 1946. u satiričnom magazinu Bertoldo, gdje je Guareschi radio kao glavni urednik. Priča je doživjela veliki uspjeh i izdavač Angelo Rizzoli, mu je omogućio objavljivanje nastavaka što je 1948. godine rezultiralo objavljivanjem knjige, u kojoj su bile skupljene priče. Koliko je veliku međunarodnu popularnost don Camillo ima opisuje anegdota koju je Guareschi ispričao u predgovoru za Don Camillo i njegovo stado : Poslije velikih izlijevanja rijeke Po 1951, iz inozemstva su dolazili paketi i odjeća s natpisom „za don Camilla i Pepponeove ljude“. MG87 (N)

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Pramen magle polje pritisnuo. Neobični junaci srpske usmene epike - Dragoljub Perić Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2022 Broj strana: 224 Format: 22 cm Povez: Broširani Ukrštajući nekoliko kriterijuma, Dragoljub Perić izdvaja tipove junaka srpske usmene epike prema njihovoj prirodi, vodeći računa o temeljnim segmentima folklornog modela sveta […] U svim studijama u okviru šest pomenutih poglavlja prisutan je i napor da se kroz figuru epskog junaka teorijski prelome i detektuju žanrovske norme, što je nešto naglašenije u prva tri odeljka, u kojima se pored proučavanja strukture junaka intenzivno uspostavlja dijalektika između epike i tužbalice, pripovednih pesama i balada, te mitološke i klasične epike. Кnjiga Dragoljuba Perića Pramen magle polje pritisnuo. Neobični junaci srpske usmene epike plod je višegodišnjeg bavljenja autora usmenom epikom i usmenim folklorom šire […], a ujedno je koherentno osmišljeno koncipirana i fokusirana na figuru epskog junaka koji je uvek pod pritiskom istorije, žanra i mita. Lidija Delić Izdvajajući pet tipova neobičnih junaka, Dragoljub Perić […] polazi od konkretne poetske građe i pored „iskliznuća u natprirodno“ – fitomorfnosti, zoomorfnosti, animalizacije – ukazuje na osobenosti poetike usmenog epskog pevanja, koje čine da se kao vid oneobičenja javlja i smrt […], kao i uloga pripovedača, koja otvara uvid u odnos homodijegeze i heterodijegeze […] Svi ovi vidovi oneobičenja sagledavaju se, u konačnom ishodu, kao dramatični izlazak epskog junaka na polje zbivanja iz onog pramena magle / tame koji bi mogao biti metafora svekolikog zaborava, kao vid idealizacije i ideologizacije istorijskih i pseudoistorijskih ličnosti […] i vid efektne poetske konceptualizacije „istorijskog“ i „biografskog“, zagubljenog u magli vremena i zaborava. Ljiljana Pešikan Ljuštanović Prof. dr Dragoljub Ž. Perić (Smederevo, 1976) završio je Gimnaziju u Smederevu 1995, a diplomirao na grupi za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 2000. Magistarsku tezu Кomparativno-tipološko ispitivanje mitskih predstava u pesmama o Zmaj-Ognjenom Vuku i ruske epske tradicije o Volhu Vseslavjeviču odbranio je juna 2007. godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a doktorsku disertaciju Poetika vremena usmenih epskih pesama predvukovskog beleženja i Vukovih zbirki na Filološkom fakultetu u Beogradu 2013. Radio je u Gimnaziji Smederevu, kao profesor Srpskog Jezika i književnosti, Кnjiževnosti i Retorike i besedništva. Bio je zaposlen na Pedagoškom fakultetu u Somboru kao asistent, a potom i docent za užu naučnu oblast Metodika nastave srpskog jezika i književnosti, dok trenutno radi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu kao vanredni profesor za užu naučnu oblast Srpska i južnoslovenske književnosti sa teorijom književnosti (Narodna književnost). Nagrade: „Prva knjiga Matice srpske“ za najbolji rukopis iz oblasti esejistike i kritike za 2005. godinu i prva nagrada za kritiku na književnom konkursu „Andra Gavrilović“ za 2008. godinu. Primarna oblast istraživanja mu je folkloristika. Bavi se poetikom usmene književnosti, sakupljanjem verbalnog folklora, književnošću za decu, epskom i horor fantastikom, kao i metodikom nastave srpskog jezika i književnosti. Autor je tri monografije (Tragom drevne priče, Novi Sad: Matica srpska, 2006, Teriomorfni junaci slovenske epike: Volh Vseslavjevič i Zmaj Ognjeni Vuk – komparativno tipološka analiza, Beograd: Beogradska knjiga, 2008. i Poetika vremena srpskih usmenih epskih pesama, Novi Sad: Akademska knjiga, 2020), kao i stotinak Naučnih radova i prikaza, vezanih za aktuelnu književnu produkciju. Učesnik je republičkog projekta koji se realizuje uz finansijsku podršku Ministarstva nauke, prosvete i tehnološkog razvoja Republike Srbije Aspekti identiteta i njihovo oblikovanje u srpskoj književnosti (br. 178005) pri Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Wordpress 4.x u celosti - Karol Krol Broj strana: 404 Pomoću WordPressa svako može da izgradi optimizovani web sajt sa veoma malo uloženog truda, a zatim da ga veoma brzo učini dostupnim svetu.Ova knjiga služi kao praktični vodič za svakog korisnika koji želi da postane online izdavač, vlasnik web sajta ili web sajt programer. Počevši sa osnovnim funkcijama WordPressa, ova knjiga daće vam dobru osnovu da radite korišćenjem i napredne i složene funkcije. Takođe će vam pomoći da izaberete i instalirate različite teme.Postepeno, sa povećanjem složenosti, knjiga vas vodi kroz razvoj sopstvenih tema, ponašajući se kao vodič za početnike za razvoj tema i pluginova.Na kraju, uz opis različitih zadataka, kao što su blogovanje zajednice i administriranje postavljenog sajta, ova knjiga vam omogućava da održavate svoj sajt. Za koga je napisana ova knjiga?Ako želite da imate web sajt uz nisku cenu, bez potrebe da iznajmite tim programera i dizajnera, onda je ova knjiga za vas. Pomoći će vam da kročite u svet kreiranja web sajta. Iz ove knjige ćete naučiti:- pokretanje web sajta brzo pomoću brzog vodiča za instalaciju WordPressa- kreiranje sadržaja koji je optimizovan za publikovanje na Webu- kreiranje kvalitetnog web sajta, uz pravilno sklapanje važnih podstranica- instaliranje i rad sa pluginovima i vidžetima- instaliranje i kreiranje atraktivnih tema za web sajt- kreiranje sopstvenih menija za poboljšanje korisničkog doživljaja web sajta- jednostavno i efikasno slanje multimedijalnog sadržaja, kao što su slike, audio i video fajlovi- izgradnja prvih pluginova i vidžeta za dodavanje funkcija web sajtu- proširivanje funkcija WordPressa za kreiranje web sajtova koji nisu blogovi i njihovo administriranje

Novo, nečitano, nema posvete. Kako se u fudbalu stvara novac - Milan Tomić Godina izdanja: 2021 Broj strana: 279 Povez: Mek Nove strategije – rast vrednosti klubova iznad godišnjeg profita, sportski momentum, menadžment ispred vlasništva, brend-strategija i marketing.Dve knjige profesora Milana Mileta Tomića o novoj ekonomiji fudbala, navode svakoga pa i mene lično na dublje razmišljanje o „najvećoj sporednoj stvari na svetu“. Iz tih razloga izneću neke svoje impresije o fudbalskoj igri i kako se ona reflektuje u očima milionskog auditorijuma širom sveta, a posebno kod nas u Srbiji. Fudbal je nesumljivo na prvom mestu po popularnosti u svetu a sa komercijalnog aspekta, takođe se nalazi u samom vrhu sportova koji ostvaruju velike finansijske prihode, ali i rashode. Popularnost ove igre i ovog sporta, zasniva se pre svega na jednostavnosti pravila fudbalske igre, koja su lako razumljiva, kao i činjenica, da se u čitavom svetu, ta igra praktikuje od najmlađih godina i uzrasta, gde nije potrebna ni posebna sportska oprema, niti specifični tereni namenjeni toj igri, ni mnogo toga, što je potrebno ostalim sportovima.Još nešto je prisutno u fudbalu, što ga čini fenomenom, a to je da svi koji ga prate i vole, ne samo da imaju svoje mišljenje o svakom segmentu fudbala, već mogu biti i apsolutno u pravu, kada ocenjuju igru, predviđaju rezultat pobednika, dakle navijaju i bodre. Sloboda mišljenja, odnosno jedna vrsta demokratije je apsolutno prisutna i dozvoljena, kao malo gde…Druga specifičnost u fudbalu je način vođenja, upravljanja, menadžmenta u klubovima. To nije ni malo lak i jednostavan posao. Velika je greška, kada se kaže i misli, da se to može raditi na isti ili sličan način kao u firmama, preduzećima, korporacijama… - Iz recenzije Ivana Ćurkovića

Novo, nečitano, nema posvete. Biznis potencijal fudbala - Milan Tomić Godina izdanja: 2021 Broj strana: 336 Povez: Mek TV prava, Događaj, Advertajzing, Tiketing, Sponzorstvo, Merčandajzing, Indorsement, ekonomski i sportski Globalizam u fudbalu.Dve knjige profesora Milana Mileta Tomića o novoj ekonomiji fudbala, navode svakoga pa i mene lično na dublje razmišljanje o „najvećoj sporednoj stvari na svetu“. Iz tih razloga izneću neke svoje impresije o fudbalskoj igri i kako se ona reflektuje u očima milionskog auditorijuma širom sveta, a posebno kod nas u Srbiji.Fudbal je nesumljivo na prvom mestu po popularnosti u svetu a sa komercijalnog aspekta, takođe se nalazi u samom vrhu sportova koji ostvaruju velike finansijske prihode, ali i rashode. Popularnost ove igre i ovog sporta, zasniva se pre svega na jednostavnosti pravila fudbalske igre, koja su lako razumljiva, kao i činjenica, da se u čitavom svetu, ta igra praktikuje od najmlađih godina i uzrasta, gde nije potrebna ni posebna sportska oprema, niti specifični tereni namenjeni toj igri, ni mnogo toga, što je potrebno ostalim sportovima.Još nešto je prisutno u fudbalu, što ga čini fenomenom, a to je da svi koji ga prate i vole, ne samo da imaju svoje mišljenje o svakom segmentu fudbala, već mogu biti i apsolutno u pravu, kada ocenjuju igru, predviđaju rezultat pobednika, dakle navijaju i bodre. Sloboda mišljenja, odnosno jedna vrsta demokratije je apsolutno prisutna i dozvoljena, kao malo gde…Druga specifičnost u fudbalu je način vođenja, upravljanja, menadžmenta u klubovima. To nije ni malo lak i jednostavan posao. Velika je greška, kada se kaže i misli, da se to može raditi na isti ili sličan način kao u firmama, preduzećima, korporacijama…– Iz recenzije Ivana Ćurkovića

Odlično stanje Milan Ćurčin (Pančevo, 14. novembar 1880 — Zagreb, 20. januar 1960) bio je jugoslovenski i srpski pesnik, književni kritičar, publicista i prevodilac.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Poticao je iz imućne pančevačke trgovačke porodice. Njegov otac Vasa Ćurčin bio je suvlasnik poznate trgovačke firme `Ćurčin i Stojanović`.[2] Slavni komediograf Branislav Nušić bio je kao dečak trgovački kalfa u toj radnji - `samo tri dana` (1876). Osnovnu školu učio je u Pančevu, a gimnaziju u Novom Sadu. U Novom Sadu privatno ga je učio Jovan Grčić. Započeo je 1900. godine studije germanistike i slavistike u Beču.[3] U mladosti on je pesnik osobenjak, dekadent i individualista. Jedan je od predstavnika srpske moderne i značajan književni istoričar, a radio je i kao docent Beogradskog univerziteta (1906-1914)[4] na Katedri za nemački jezik i književnost, obrađujući južnoslovensko-nemačke literarne veze. Tada izdaje i uređuje dve knjige Srpskohrvatskog almanaha (Beograd – Zagreb, 1910. i 1911). Ćurčin je 1904. doktorirao germanistiku i slavistiku u Beču sa tezom Srpska narodna poezija u nemačkoj literaturi.[5] Teza je naredne godine objavljena u Lajpcigu, da bi na naš jezik bila prevedena 1987. povodom dvestote godišnjice Vukovog rođenja. Za vreme Prvog svetskog rata bio je član Jugoslovenskog odbora u Londonu, gde je delovao u jugoslovenskom duhu. U periodu od 1920. do 1941. u Zagrebu izlazi časopis ”za kulturna, politička i društvena pitanja” pod nazivom `Nova Evropa`, koji uređuje i izdaje Ćurčin.[6] Drugi svetski rat proveo je prikriven u Splitu. Bavio se i prevođenjem (sa nemačkog, na engleski, francuski, rumunski, češki, italijanski...). Pedesetih godina 20. veka (od 1950) on je redaktor Leksikografskog zavoda u hrvatskoj prestonici. Penzionisan je 1954. godine. Umro je u Zagrebu 1960, ali su mu posmrtni ostaci preneti u Pančevo i sahranjeni u porodičnoj grobnici.[7] Književni rad[uredi | uredi izvor] Književnošću se počeo baviti kao student. Prvu pesmu Veče u vrtu objavio je u Brankovom kolu. Kasnije pesmama, književnim studijama i kritikom sarađivao je u Carigradskom glasniku, Srpskom književnom glasniku, Srijemskim novinama i drugim, u to vreme, prestižnim časopisima. Javivši se u književnoj javnosti na kraju 19. i početkom 20. veka, neposredno posle Vojislava, a u isto vreme sa Rakićem, Dučićem i Disom, ovaj srpski modernista razlikovao se od prethodnog, ali i svog vremena. Donosi novo viđenje poezije i stvaralaštva u tekstu O mojim pesmama, koji se smatra manifestom moderne u našoj književnosti. Ovaj tekst se pojavio dvadeset godina pre tekstova Miloša Crnjanskog i Stanislava Vinavera. Kao sledbenik avangardne struje, ustaje protiv tradicionalizma i normativizma, zalažući se za autentičnost u stvaranju. “U pesmi zakoni ćute, pustite osećaj!”, pevao je Ćurčin, unoseći slobodan stih, humor i prozaizme - osobine kojima razara ozbiljnu, formalnu stranu parnaso-simbolističke tradicije. Navedeni elementi došli su do izražaja u njegovoj prvoj zbirci Pesme iz 1906. godine.[8] U ovoj zbirci čitav prvi ciklus posvetio je ljubavnoj lirici. Te pesme su često ironične, bez povezivanja ljubavi sa apsolutnim i duhovnim, a težeći ovozemaljskom (“Moja je ljubav od ovoga sveta…”). O njoj govori površno, bez unošenja u emociju, lepršavo i lako, zbog čega su se brojne polemike ticale ove knjige. Druga knjiga “Pesme” izašla je 1911. u samo šezdeset primeraka. I pored svega, njegove najpoznatije pesme Bogdan Popović je uvrstio u Antologiju novije srpske lirike, a kritičar Jovan Skerlić o njima govori u Istoriji nove srpske književnosti.[5] U zbirci Draga moja... objavljene su najlepše pesme Milana Ćurčina. Mladi pesnik ih je ispisivao na ilustrovanim dopisnicama i najčešće ih je slao sestri Soki u rodno Pančevo. Te dopisnice, kakvih više nema, od svojih predaka je prikupila i za štampu priredila Fedora Bikar. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Pesme, 1902-1905, Beograd, 1906. Nemačka romantika, Beograd, 1906. Gete i gospođa Štajn, Beograd, 1908. Versifikacija Milana Rakića, Beograd, 1912. Druge pesme, Beograd, 1912. Jampski stil u srpskom pesništvu, Beograd, 1914. Ivan Meštrović, studija, London, 1919. Obračun sa M. Krležom, Zagreb, 1928. Jedan prijedlog za nacrt Ustava, sa prijateljima, Zagreb, 1937. Vidi još[uredi | uredi izvor] Nova Evropa (časopis) Straža (list)

dve knjige Andre Bretona na francuskom veoma dobro stanje poezija Pariz 1966 gallimard Andre Breton (franc. André Breton; Orn, 19. februar 1896 — Pariz, 28. februar 1966) je bio francuski pesnik i kritičar.[1] Glavni je teoretičar nadrealizma, koji je istrajao na prvobitnoj liniji, raskrstivši s većinom svojih nekadašnjih prijatelja. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1896. godine u mestu Tanšbraj, Orn u Normandiji. Studirao je medicinu i psihijatriju.[2] Za vreme Prvog svetskog rata, od 1916. radio je u vojnom neuropsihijatrijskom centru u Sen Dizjeu, gde se susreće sa psihičkim poremećajima i upoznaje sa psihijatrijskom praksom, a posebno, preko knjiga doktora Režisa i doktora Babinskog, i sa Frojdovom psihoanalizom i metodom “slobodnih asocijacija” koju pokušava da primeni na obolelim vojnicima. U vojnoj bolnici u Nantu upoznaje Žaka Vašea, mladića poremećenog uma, čiji anti-društveni stavovi i prezir prema etabliranoj umetničkoj tradiciji snažno utiču na Bretona. Breton izjavljuje u prvom manifestu nadrealizma “Vaše je nadrealista u meni”. Sa Zigmundom Frojdom se upoznaje u Beču 1921.[3] Prvu zbirku pesama „Brdo smernosti“ objavio je 1919. godine. Iste godine zajedno sa Lujom Aragonom i Filipom Supoom osniva časopis Literatura[1] (franc. Litterature). Kada se dadaistički pokret premešta u Pariz sa Tristanom Carom i Fransisom Pikabiom, Breton mu se pridružuje i časopis Literatura postaje njegovo glasilo. Međutim, vrlo brzo se odvaja od dadaizma i oko sebe okuplja nekoliko istomišljenika: Pola Elijara, Benžamena Perea, Luja Aragona, Filipa Supoa, Robera Desnosa. Sa njima organizuje seanse automatskog govora i budnih snova koje posmatra kao neku vrstu medijuma za istraživanje podsvesnog. U saradnji sa Supoom piše prvi automatski tekst Magnetska polja (Champs magnétiques) 1920, i objavljuje ga u časopisu Literatura. Ženi se sa Simon Kan 1921. godine. Sledeće godine oni se sele u ulicu Fonten, broj 42 u Parizu, u stan koji će udomiti Bretonovu kolekciju od 5300 predmeta: slika, crteža, skulptura, fotografija, knjiga, kataloga, časopisa, manuskripta i radova popularne umetnosti i umetnosti iz prekookeanije. Godine 1924. objavljuje Nadrealistički manifest kojim formalno otpočinje nadrealistički pokret. Piše niz automatskih tekstova i pesama kao primer metode automatskog pisanja. Krajem godine osniva časopis Nadrealistička revolucija (La revolution surrealiste). Bretonu se pridružuju: Filip Supo, Luj Aragon, Pol Elijar, Rene Krevel, Mišel Leris, Benžamen Pere, Antonin Arto, i Rober Desnos. Izlazi Bretonov najpoznatiji roman „Nađa“, 1928. godine. Ovaj roman je najpoznatiji i najbolji primer nadrealističkog romana. Bogato je ilustrovan nadrealističkim crtežima i fotografijama. Pridružuje se Fracuskoj komunističkoj partiji 1927. godine u želji da poveže psihoanalizu i marksizam. Tu težnju izražava u Drugom manifestu nadrealizma 1929. godine. Tekst „Spojeni sudovi“ (1932) pokušaj je spajanja istraživanja nesvesnog sa društvenim angažmanom. Međutim, Breton nije mogao da prihvati podređivanje poetskog stvaranja ideološkim ciljevina, i napušta partiju 1935. Godine i žestoko kritikuje socijalistički realizam. Svojim idejama ostaje veran i kada se nadrealistički pokret cepa i kada se deo nadrealista na čelu sa Aragonom priklanja partijskim zahtevima. Godine 1938. prihvata zaduženje od Francuske vlade i putuje u Meksiko. Na tamošnjem univerzitetu Breton učestvuje na konferenciji o nadrealizmu. U Meksiku upoznaje Trockog sa kojim piše Manifest za nezavisnu revolucionarnu umetnost (Manifesto for an Independent Revolutionary Art / Pour un art revolutionnair independent)[1], koji potpisuju Breton i Diego Rivera. Na početku Drugog svetskog rata Breton je ponovo u medicinskoj službi. Nakon ocene Višijeve vlade da su njegovi spisi „veoma loši za nacionalnu revoluciju“ Breton beži u SAD.[1] Na Univerzitetu Jejl 1942. godine organizuje izložbu nadrealista. Sa Marselom Dišanom nastavlja intenzivnu nadrealističku delatnost. Plod te delatnosti je i hermetički poetski roman „Tajna XVII“ (1947), neka vrsta sume njegovog životnog i stvaralačkog iskustva. Po završetku rata vraća se u Pariz, gde pokušava da obnovi nadrealistički pokret. Dela[uredi | uredi izvor] Brdo smernosti Nađa Luda ljubav Magična umetnost Izgubljeni koraci Tajna XVII nadrealizam nadrealista andre breton francuski nadrealizam dadaizam avangarda avangardna nadrealistička poezija ...

Kao novo. Bez posvete. Uvod u digitalni marketing - Cecilia Figueroa Godina izdanja: 2020 Broj strana: 464 Marketing putem društvenih medija je potekao iz komunikacijskih navika ljudi. Danas su platforme za društvene mreže od suštinskog značaja u praksi, pa čak i u marketingu.Da bismo razumeli promene i transformacije do kojih je došlo u polju marketinga, važno je da znamo njegovo poreklo. Ovaj celokupni vodič će vam pomoći da započnete prodaju i da reklamirate svoje preduzeće, tako što ćete naučiti SEO/SEM i upotrebljivost veba. Naučićete analitički deo servisa Google Analytics i oglašavanje na internetu putem Google AdWordsa. U ovoj knjizi ćete upoznati Web 2.0, a nakon što je pročitate u celosti, možda ćete poželeti i da se zaposlite u oblasti digitalnog marketinga!Da li ste se ikada zapitali kako možete pametno iskoristiti proizvode koji obezbeđuju niz osnovnih aplikacija za preduzeća?Koji su preduslovi za uspešno poslovanje?Šta će se dogoditi ako se u vašoj kompaniji ne koristi digitalni marketing u poslovanju?Da li znate koje najnovije i najbolje tehnologije, aplikacije, veb alatke i proizvode za upravljanje virtuelnim vezama sa klijentima trenutno koriste vaši konkurenti da bi pametnije i efikasnije radili svoj posao?Slogan:Nekoliko redova teksta koji se lako pamti da biste privukli publiku (80 znakova sa razmakom).Proširite svoje poslovne ciljeve uz pomoć ovog praktičnog vodiča.Ključne funkcije:Oglašavanje na internetuMarketinške kampanje na internetuMarketing putem e-pošteMarketing na internetuDavanje saglasnosti za prijavljivanje na listu slanjaMobilni marketingMarketinški podaciDigitalna strategijaPotrošački marketingŠta ćete naučitiDizajnirajte, organizujte i nadgledajte strategije.Optimizujte SEO veb sajta.Kreirajte i procenite Google Ads kampanje i upravljajte njima, prikažite reklame i kampanje za načine plaćanja.Integrišite mobilni marketing i marketinške kampanje putem e-pošte.Koristite Google analitiku.Poboljšajte pristupačnost i upotrebljivost veb sajta i korisnički doživljaj.Budite primećeni na LinkedInu.Primenite velike kolekcije podataka i mašinsko učenje na digitalni marketing.Kome je namenjena ova knjiga:Svakome ko zbog ličnih, obrazovnih i/ili profesionalnih razloga želi da nauči osnove digitalnog marketinga. Takođe ona predstavlja dobar početak za trgovce koji bi želeli da upoznaju svoje klijente i da definišu strategije koje im najviše odgovaraju.

Novo, nečitano, nema posvete. Paradoks moći: kako stičemo i gubimo uticaj i moć - Deker Keltner Broj strana: 187 Povez: Mek Šta je moć, a šta paradoks moći? Kako se moć stiče, zloupotrebljava i gubi? Da li apsolutna moć apsolutno kvari ljude? Koja je cena nemoći? Zašto moć dovodi do samoživih nagona, neučtivosti, samoveličanja, manjka empatije i smanjenih moralnih osećanja? Zašto se moć stiče a ne otima se? Autor polazi od činjenice da je paradoks moći jedan od obrazaca društvenog života koji je deo naših svakodnevnih odnosa i koji oblikuje ono na šta će se naš život na kraju svesti.Paradoks moći se sastoji u tome da nas posedovanje moći navodi da izgubimo upravo one veštine koje su nam omogućile da steknemo moć. Naime, stičemo moć i uspevamo da menjamo stanje u svetu (u Americi se koristi termin make a difference – “da se napravi razlika” ili “da se svet učini boljim mestom” kada se govori o namerama da se pomaže čovečanstvu) zahvaljujući onome što je najbolje u ljudskoj prirodi, ali istu tu moć gubimo zbog onoga što je najgore u ljudskoj prirodi. Često stičući sposobnost da menjamo stvari u svetu poboljšavajući živote drugih ljudi, istovremeno stičemo i moć i privilegije koje nas nagone da se ponekad ponašamo kao impulsivne nekontrolisane psihopate. Glavno pitanje je kako onda možemo da nadmudrimo paradoks moći i iskoristimo moć na najbolji način? Kao odgovor autor sugeriše poštovanje pet etičkih principa kojima možemo steći trajnu moć: svest o posedovanju moći, pokazivanje skromnosti, fokusiranost na druge ljude, iskazivanje poštovanja i menjanje konteksta nemoći. Dugo se pojam moći povezivao sa Makijavelijem kod kojeg se u suštini radilo o bezobzirnosti i strateškoj primeni sile, npr. diktatora ili siledžija. Keltner dokazuje da danas ovakav način razumevanja moći ne može da opstane jer ne može da objasni smisao mnogo važnih i korisnih promena u ljudskoj istoriji, kao što su izumi u medicini, naučna otkrića, zakoni koji štite one s manje moći i dr.