Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Sijarić, Ćamil, 1913-1989 = Sijarić, Ćamil, 1913-1989 Naslov Priče kod vode : izabrane pripovijetke / Ćamil Sijarić ; izbor i predgovor Rajko P. Nogo Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1982 (Beograd : Kultura) Fizički opis 314 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nogo, Rajko Petrov, 1945-2022 = Nogo, Rajko Petrov, 1945-2022 Zbirka Srpska književna zadruga. kolo 75 ; knj. 499 (Karton.) Napomene Predgovor: Sve je nekad zborilo: str. 7-24 Rječnik: str. 305-310 Bilješka o piscu / R. P. Nogo: str. 311-314. Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista «Glas» i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista «Pregled». Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji «Zadrugara». U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela Ram bulja, 1953. pripovijetke, Naša snaha i mi momci, pripovijetke, Bihorci, roman, Sarajevo, 1956, Kuću kućom čine lastavice, 1962, pripovijetke, Sablja, 1969. pripovijetke, Putnici na putu, 1969, pripovijetke, Kad djevojka spava, 1972, pripovijetke, Francuski pamuk, 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) Priče kod vode, 1982, Rimski prsten, 1985, Raška zemlja Rascija, roman, Miris lišća orahova, 1991, Konak, roman, Mojkovačka bitka, roman, Carska vojska, roman, Zelen prsten na vodi, pripovijetke, Zapis o gradovima… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988 MG148 (N)

Mišel Turnije Gašpar Melhior i ValtasarTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМишел Турније (Париз 19. децембар 1924 -- Шоазел 18. јануар 2016) био је француски писац. Добитник је награда као што су Велика награда за роман Француске академије 1967. године за роман Петко или лимбови Пацифика и Гонкурову награду за Краља Виловњака 1970. године. Његова инспирација укључивала је традиционалну немачку културу, католичанство и филозофије Gastonа Bachelardа-а. Становао је у Шоазелу и био члан Академие Гонкур. Његова аутобиографија преведена је и објављена као Дух ветра (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Био је номинован за Нобелову награду за књижевност. [1]БиографијаТурније је рођен у Француској од родитеља који су се упознали на Сорбони током студија немачког језика, а младост је провео у Сен Жермен ан Леу. Немачки је научио рано, боравећи сваког лета у Немачкој. Студирао је филозофију на Сорбони и на универзитету у Тибингену и похађао курс филозофа Мориса де Гандилака. Желео је да предаје филозофију у средњој школи, али, као и његов отац, није успео да добије француску агрегацију (такмичарски испит за државну службу у француском систему јавног образовања) .Турније се придружио Radio France-у као новинар и преводилац и водио L`heure de la culture française. Године 1954. радио је у реклами за Европу 1 . Такође је сарађивао за новинама Le Monde и Le Figaro. Од 1958. до 1968. године, Турније је био главни уредник француске издавачке куће Плон. Године 1967. Турније је објавио своју прву књигу, Петко или лимбови Пацифика, препричавање Робинзона Крусоа Даниела Дефоа, за коју је награђен Великом наградом за роман Француске академије.Суоснивач је, 1970. године, са фотографом Лисијеном Клергом (Lucien Clergue) и историчарем Жан-Морисом Рукетом (Jean-Maurice Rouquette), годишњег фестивала фотографије Rencontres d`Arles-а. У исто време направио је за телевизију педесет издања месечног програма Chambre noire, посвећених фотографији, уз интервјуисање фотографа за сваки програм.Турније је умро 18. јануара 2016. у Шоазелу у Француској у 91. години [2]9/119/14

Veoma dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja... Autor - osoba Gončarov, Ivan Aleksandrovič, 1812-1891 = Gončarov, Ivan Aleksandrovič, 1812-1891 Naslov Oblomov : roman u četiri dela / I. A. Gončarov ; [preveo Milovan Glišić] Jedinstveni naslov Oblomov. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1960 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1960 (Beograd : Kultura) Fizički opis 697 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Glišić, Milovan Đ. Zbirka Biblioteka svetskih klasika Napomene Prevod dela: Oblomov / I. A. Gončarov. Roman Oblomov je socijalno-psihološki roman u 4 dela koji kroz sudbinu glavnog junaka Ilje Iljiča tretira fenomen „suvišnog čoveka“, ali i daje oštru kritiku ruskog društva prve polovine XIX veka. Oblomov je talentovan, mlad čovek, pun neiskorišćenih potencijala, koji zbog slabe volje, zastarelog vaspitanja i nerealnih strahova od života ne uspeva da se ostvari ni na poslovnom, ni na društvenom, ni na ličnom planu. Lik Oblomova postao je veoma brzo tipski lik svetske književnosti, sinonim za bezvoljnost i pasivnost društveno nekorisnog pojedinca, dok je pojam „oblomovština“ postao simbol inertnosti i apatije onog dela ruskog plemstva koje i pored sveg obrazovanja i plemenitosti nema u svojim redovima aktivne i za život sposobne ljude koji bi Rusiju mogli povesti putem napretka. Ivan Aleksandrovič Gončarov (Iván Aleksándrovič Gončaróv) jedan od najistaknutijih ruskih realista prve polovine XIX veka rođen je 1812. u Simbirsku, u porodici bogatog trgovca. Godine 1834. završio je Moskovski univerzitet i stupio na službu u državnoj kancelariji simbirskog gubernatora, ali je ubrzo premešten u Peterburg gde je kao prevodilac radio u odeljenju finansija. Od 1852. do 1854. bio je član ekspedicije admirala Putjatina na fregati koja je plovila od Engleske do Japana, a vratio se kući preko Sibira. Svoje doživljaje sa tog putovanja opisao je u čuvenom putopisu Fregata Palada. Od 1856. radio je kao cenzor u Ministarstvu unutrašnjih poslova i urednik vladinih novina. Preminuo je 1891. u Sankt Peterburgu. Iz ukupnog književnog stvaralaštva Gončarova koji je svojim delima izvršio snažan uticaj na afirmaciju realizma u ruskoj književnosti, izdvajaju se romani Obična priča (1847), Oblomov (1859) i Ponor (1869). MG68 (L)

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Sijarić, Ćamil, 1913-1989 = Sijarić, Ćamil, 1913-1989 Naslov Priče kod vode : izabrane pripovijetke / Ćamil Sijarić ; izbor i predgovor Rajko P. Nogo Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1982 (Beograd : Kultura) Fizički opis 314 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nogo, Rajko Petrov, 1945-2022 = Nogo, Rajko Petrov, 1945-2022 Zbirka Srpska književna zadruga. kolo 75 ; knj. 499 (Karton.) Napomene Predgovor: Sve je nekad zborilo: str. 7-24 Rječnik: str. 305-310 Bilješka o piscu / R. P. Nogo: str. 311-314. Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista «Glas» i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista «Pregled». Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji «Zadrugara». U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela Ram bulja, 1953. pripovijetke, Naša snaha i mi momci, pripovijetke, Bihorci, roman, Sarajevo, 1956, Kuću kućom čine lastavice, 1962, pripovijetke, Sablja, 1969. pripovijetke, Putnici na putu, 1969, pripovijetke, Kad djevojka spava, 1972, pripovijetke, Francuski pamuk, 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) Priče kod vode, 1982, Rimski prsten, 1985, Raška zemlja Rascija, roman, Miris lišća orahova, 1991, Konak, roman, Mojkovačka bitka, roman, Carska vojska, roman, Zelen prsten na vodi, pripovijetke, Zapis o gradovima… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988 MG62

Mišel Turnije Gašpar Melhior i Valtasar Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Мишел Турније (Париз 19. децембар 1924 -- Шоазел 18. јануар 2016) био је француски писац. Добитник је награда као што су Велика награда за роман Француске академије 1967. године за роман Петко или лимбови Пацифика и Гонкурову награду за Краља Виловњака 1970. године. Његова инспирација укључивала је традиционалну немачку културу, католичанство и филозофије Gastonа Bachelardа-а. Становао је у Шоазелу и био члан Академие Гонкур. Његова аутобиографија преведена је и објављена као Дух ветра (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Био је номинован за Нобелову награду за књижевност. [1] Биографија Турније је рођен у Француској од родитеља који су се упознали на Сорбони током студија немачког језика, а младост је провео у Сен Жермен ан Леу. Немачки је научио рано, боравећи сваког лета у Немачкој. Студирао је филозофију на Сорбони и на универзитету у Тибингену и похађао курс филозофа Мориса де Гандилака. Желео је да предаје филозофију у средњој школи, али, као и његов отац, није успео да добије француску агрегацију (такмичарски испит за државну службу у француском систему јавног образовања) . Турније се придружио Radio France-у као новинар и преводилац и водио L`heure de la culture française. Године 1954. радио је у реклами за Европу 1 . Такође је сарађивао за новинама Le Monde и Le Figaro. Од 1958. до 1968. године, Турније је био главни уредник француске издавачке куће Плон. Године 1967. Турније је објавио своју прву књигу, Петко или лимбови Пацифика, препричавање Робинзона Крусоа Даниела Дефоа, за коју је награђен Великом наградом за роман Француске академије. Суоснивач је, 1970. године, са фотографом Лисијеном Клергом (Lucien Clergue) и историчарем Жан-Морисом Рукетом (Jean-Maurice Rouquette), годишњег фестивала фотографије Rencontres d`Arles-а. У исто време направио је за телевизију педесет издања месечног програма Chambre noire, посвећених фотографији, уз интервјуисање фотографа за сваки програм. Турније је умро 18. јануара 2016. у Шоазелу у Француској у 91. години [2]

Srđan V. Tešin MOJE IZDAVAČ: Arhipelag, Beograd BIBLIOTEKA: Zlatno runo ŽANR: Roman FORMAT: 14x21 BROJ STRANICA: 176 POVEZ: Tvrdi Novi roman jednog od vodećih pisaca srednje generacije u srpskoj književnosti. Tri odustanka od poezije ispunila su uzbudljivu i nesmirujuću priču Tešinovog romana. Jedno je odustanak Danila Kiša od poezije iz koga je proistekla jedna od najblistavijih priča moderne srpske književnosti. Drugo je odustanak piščeve majke, Milice Zrnić Tešin, od poezije za koju je dobila rane nagrade i okretanje iskustvima porodičnog života, sve do tragične smrti. Treći je odustanak samog pisca od poezije i posvećivanje pisanju proze u kojoj se ogleda drama savremenog života. Troje ljudi različitih ljudskih i književnih sudbina, u različitim trenucima i vođeni različitim motivima, doneli su odluku da odustanu od pesništva i ta je odluka presudno uticala na sve njihove buduće izbore. Tu počinje roman Moje u kome se prepliću porodične i književne istorije, društvena istorija druge Jugoslavije i savremene okolnosti, devedesete godine i izgubljeno vreme čitave jedne generacije, lične i društvene drame, biografije i imaginacija, mašta i činjenice, autofikcija i uzbudljiva priča. Potraga za iščezlim pesnicima suočava nas sa vremenom koje nije okončano i sa događajima koji i dalje učestvuju u našim životima. Roman sa kojim nećete biti ravnodušni. Knjiga koja će vas podsetiti na vaše izbore i na vaše odustanke, ali i na događaje koje ste zaboravili i na događaje koje nipošto ne želite da zaboravite. Srđan V. Tešin (Mokrin, 1971) je studirao filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče. Objavio je dvanaest knjiga. Važniji naslovi: Sjajan naslov za pantomimu (1997), Antologija najboljih naslova (2000, 2013), Kazimir i drugi naslovi (2003), Kroz pustinju i prašinu (2005, 2008), Kuvarove kletve i druge gadosti (2006, 2014, nagrada „Borislav Pekić“), Ispod crte (2010, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, najuži izbor za Andrićevu nagradu), Priče s Marsa (2015, najuži izbor za književnu nagradu „Zlatni suncokret“ i Andrićevu nagradu), Gori gori gori (2017) i Moje (2019, uži izbor za nagradu DKSG za najbolju knjigu nefikcijske književnosti). Objavio je knjigu priča za decu i razmažene roditelje Luka kaže (2020, Nagrada grada Niša „Maleni cvet“ za knjigu godine za decu i mlade). Priredio je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča. Roman Kuvarove kletve i druge gadosti preveden je na slovenački i na makedonski (dva izdanja), roman Kroz pustinju i prašinu na nemački, a zbirka priča Ispod crte na makedonski. Roman Gori gori gori je objavljen u Hrvatskoj. Po odlomcima iz romana Kuvarove kletve i druge gadosti mađarski umetnik Geza Ric (Ricz Géza) nacrtao je strip koji je objavljen u subotičkom časopisu Symposion (2009). Drugi program Radio Beograda je 2012. godine, u okviru serije Radio igra, premijerno emitovao radio dramu nastalu prema romanu Kroz pustinju i prašinu, u režiji Zorana Rangelova i u radijskoj dramatizaciji Ivana Velisavljevića. Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Njegova priča Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?, iz zbirke Priče s Marsa, uvrštena je u Antologiju najbolje evropske priče američkog izdavača Dalkey Archive Press. Dobitnik je Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine. Član je Srpskog PEN centra. Živi u Kikindi. MG35

O knjizi Postoji li neko koga biste želeli bolje da upoznate a ne znate kako to da uradite? Ako je odgovor potvrdan, ovo je prava knjiga za vas! Pred vama je praktičan priručnik koji nudi mnoštvo saveta kako u svakodnevnim životnim situacijama najlakše da zavedete ženu iz snova. Profesionalni zavodnik i pisac ovog bestselera Filip fon Sanftleben, koji živi za flert i od flerta, sažeto iznosi sve što muškarac mora da zna ako želi da postane uspešan zavodnik. Nakon što je kao voditelj jedne radio-emisije koja je svakodnevno emitovana širom Nemačke pridobio milionsku publiku, mnogi su gotovo zahtevali od njega da svoje tehnike zavođenja izloži i približi svima još nesebičnije. Tako je nastala ova knjiga. „Filip fon Senftleben je najpoznatiji zavodnik Nemačke“. Bild „Filip fon Senftleben je nešto poput svetskog prvaka u flertovanju.“ Die Welt

O knjizi Postoji li neko koga biste želeli bolje da upoznate a ne znate kako to da uradite? Ako je odgovor potvrdan, ovo je prava knjiga za vas! Pred vama je praktičan priručnik koji nudi mnoštvo saveta kako u svakodnevnim životnim situacijama najlakše da zavedete ženu iz snova. Profesionalni zavodnik i pisac ovog bestselera Filip fon Sanftleben, koji živi za flert i od flerta, sažeto iznosi sve što muškarac mora da zna ako želi da postane uspešan zavodnik. Nakon što je kao voditelj jedne radio-emisije koja je svakodnevno emitovana širom Nemačke pridobio milionsku publiku, mnogi su gotovo zahtevali od njega da svoje tehnike zavođenja izloži i približi svima još nesebičnije. Tako je nastala ova knjiga. „Filip fon Senftleben je najpoznatiji zavodnik Nemačke“. Bild „Filip fon Senftleben je nešto poput svetskog prvaka u flertovanju.“ Die Welt

O knjizi: Jedan živi, jedan umire... Nema izbora. Eci-peci-pec. Bili su srodne duše. Radovali su se zajedničkom životu. A onda su se zatekli zarobljeni, omamljeni, bez vode i hrane; pored njih je samo pištolj sa jednim metkom u cevi i mobilni telefon s porukom: jedno od njih dvoje mora umreti... ono drugo se jedino tako može spasti. Zločinac omamljuje i otima parove: žrtve pokušavaju da dokuče šta je prethodilo njihovoj otmici, a njihove urlike niko ne može da čuje. Za ubicu je to uzbudljiv prizor, za zlosrećne parove nepodnošljiva agonija. Slučaj otmičara i ubice psihopate koji svoje žrtve bira nasumično poveren je detektivki Helen Grejs. Kad konačno ipak uoči vezu između žrtava, krug se zatvara jezivim preokretom... Prvi roman M.Dž. Arlidža, mladog britanskog autora koji je 15 godina radio kao producent i scenarista na britanskoj televiziji.

Danilo Kiš Grobnica za Borisa DavidovićaMeki povezIzdavač BigzGrobnica za Borisa Davidoviča (podnaslovljena: Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti) je zbirka sedam pripovedaka objavljena 1976. godine, autora Danila Kiša. U nekim tumačenjima, ova knjiga zapravo predstavlja roman. Pripovetke su zasnovane na istorijskim događajima i bave se temama političke obmane, izdaje i ubistva u Istočnoj Evropi u prvoj polovini 20. veka (osim novele Psi i knjige u kojoj se radnja odvija u 14. veku). Neke od priča su napisane kao fiktivne biografije u kojima glavni likovi interaguju sa stvarnim ličnostima.Kiš je ovu knjigu napisao dok je radio na univerzitetu u Bordou, motivisan uglavnom svojom frustracijom prouzročenom neznanjem i neverovanjem svojih studenata koji su, mahom levičarski orijentisani, odbijali da poveruju čak i u postojanje gulaga.Knjiga je objavljena u desetinama izdanja na srpskohrvatskom jeziku, a prevedena je na više od dvadeset jezika. 6/20

O knjizi: Jedan živi, jedan umire... Nema izbora. Eci-peci-pec. Bili su srodne duše. Radovali su se zajedničkom životu. A onda su se zatekli zarobljeni, omamljeni, bez vode i hrane; pored njih je samo pištolj sa jednim metkom u cevi i mobilni telefon s porukom: jedno od njih dvoje mora umreti... ono drugo se jedino tako može spasti. Zločinac omamljuje i otima parove: žrtve pokušavaju da dokuče šta je prethodilo njihovoj otmici, a njihove urlike niko ne može da čuje. Za ubicu je to uzbudljiv prizor, za zlosrećne parove nepodnošljiva agonija. Slučaj otmičara i ubice psihopate koji svoje žrtve bira nasumično poveren je detektivki Helen Grejs. Kad konačno ipak uoči vezu između žrtava, krug se zatvara jezivim preokretom... Prvi roman M.Dž. Arlidža, mladog britanskog autora koji je 15 godina radio kao producent i scenarista na britanskoj televiziji.

Naslov: Dorćolske lipe Autor: Srđan Marković Izdavač: Beogead : Utopia Pismo: latinica Br. strana: 423 Format: 21 cm Povez: meki Tiraž: 100 Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) veoma lepo očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema ni tragova pisanja ni `magarećih ušiju`. Knjiga Kad je cvetala vutra je prvenac Srđana Markovića, rođenog u Beogradu 1961 godine. Ona po uzoru na daleko slavniji roman `Kad su cvetale tikve` Dragoslava Mihaijlovića opisuje mangupske događaje na Dušanovcu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Pank-rok i rege muzika sa pojavom psihoaktivnih supstanci su definitivno uticali na razbuđivanje ovog nekada radničkog predgrađa u Beogradu. Autor je proširio svoja sećanja na Njujork, London i Jamajku gde je periodično živeo i radio. Brojne poznate i nepoznate ličnosti iz sveta muzike su ukrstile puteve sa autorom i on o nekima ne skriva svoje oduševljenje, ali i razočaranje. Dušanovac

O knjizi: ’Visibabe’... Tako ih Rusi nazivaju – žrtve pronađene u snegu. Uglavnom su to pijanci, beskućnici koji su se naprosto predali i zaspali u beskrajnoj belini... Međutim, ponekad su to i žrtve svirepog ubistva. Nik ima potrebu da se ispovedi. Dok je u Moskvi radio kao uspešan advokat, zavela ga je Miša, tajanstvena žena koja ga je provela kroz grad – kroz uzbudljive noćne klubove i intimne daće, kroz slojeve ljudske dobrote, ali i ukorenjene korupcije. Dok se Nik zaljubljivao u Mišu, otkrio je da se sve više odaljava od sebe samog... Znao je da je ta devojka vrlo opasna, ali ruski način života ume da opčini. Naposletku, suviše je jednostavno sakriti sve svoje tajne u snegu... NAJUŽI IZBOR ZA MAN BUKEROVU NAGRADU 2011 „Potpuno opčinjujuće.“ THE TIMES „Knjiga koja će vas zadiviti.“ SUNDAY TELEGRAPH „Roman koji na briljantan način oslikava mračne kutke ljudske duše.“ THE INDEPENDENT

O knjizi: Maštovitost i parodija Viktora Peljevina u knjizi "Sok od ananasa za divnu damu " kao da nadmašuju sve ono što je i do sada čitaoca dovodilo do gorkog smeha i začuđujućeg oduševljenja. Kroz pet novela on slika savremeno rusko i svetsko društvo, karikirajući priče o teorijama zavere, političkim špijuniranjima, tajnim službama koje se upliću u živote običnih ljudi, i suprotstavlja im istočnjačku religiju i misticizam koji nude pravu životnu harmoniju, ali pred kojima je čovek sa zapada sasvim mali i smešan i nije u stanju da ih dosegne. U prvoj noveli junaka angažuje državna bezbednost da putem radio-veze instalirane u plombi zuba, u ulozi Boga, šalje Džordžu Bušu poruke i političke smernice. U drugoj noveli prati se priča o čoveku koji je opstruirao rad američkih bespilotnih bombaških letelica u Avganistanu... Poslednja novela čini formalnu sponu sa naslovom knjige koji je parodijska replika na poeziju Bloka i Majakovskog.

Na šotani bokeljske otmenosti Dubravka Jovanović Plavi jahač, 2007. 120 strana, tvrd povez, četvrtasti format + CD. Odlično očuvana. Dubravka Š. Jovanović rođena je 1958. godine u Kotoru. Objavila je zbirke pjesama „Dijalog postanka“1991, „Kamenov cvat“ 1994, „Na šotani bokeljske otmenosti“ 2007, „Boka plavo ćuti“ 1995. godine sa pjesnicima Milanom S. Kosovićem, Nadeždom Pavlović, Branislavom Cvetković Vitić i Branislavom Bojićem. Brojne pjesme Dubravke Š. Jovanović dobile su muzičko ruho i zaživjele u narodu pa su neizbježna pratnja autentičnim bokeškim feštama ali i na radiju i televiziji u izvođenju klapa i vokalnih interpretatora. Zastupljena je u Antologiji pjesama o vodi „Lirika vode“. Autor je brojnih eseja, reportaža i tekstova iz kulture i književnosti. Dobitnica je nagrade grada Kotora „21.novembar“ kao i više književnih nagrada u SFRJ i u Crnoj Gori. Živi i radi u Kotoru. Glavna je urednica „Skala radija“, prve nezavisne radio stanice u Kotoru.

Tracklist 1 Intro 2:50 2 Tajno Ime 4:16 3 Pisma Ljubavna 4:09 4 Sve Je Lako 5:20 5 Kao Ja Da Poludiš 5:22 6 Kiše Jesenje 3:57 7 Šteta Što Je... 4:32 8 Ipak 4:33 9 Medley: Ma Kog Me Boga Za Tebe Pitaju - Oprostio Mi Bog - Tu Noć Kad Si Se Udavala - Na Badnje Veče - Ako Tražiš Nekoga 14:37 10 Heroj Ulice 7:32 11 Dan Za Danom 2:41 12 Crno Bijeli Svijet 3:38 13 Da Mogu Ispočetka 4:22 14 Korak Po Korak 4:44 15 El Klinjo 4:35 16 Lupi Petama 6:18 17 Mojoj Majci 6:19 18 Ne Zovi Mama Doktora 3:58 19 Previše Suza U Mom Pivu 4:05 20 Mi Pijemo 4:06 21 Marina 8:00 22 Radio Dubrava 4:56 23 Subotom Uvečer 4:38

O knjizi: Maštovitost i parodija Viktora Peljevina u knjizi "Sok od ananasa za divnu damu " kao da nadmašuju sve ono što je i do sada čitaoca dovodilo do gorkog smeha i začuđujućeg oduševljenja. Kroz pet novela on slika savremeno rusko i svetsko društvo, karikirajući priče o teorijama zavere, političkim špijuniranjima, tajnim službama koje se upliću u živote običnih ljudi, i suprotstavlja im istočnjačku religiju i misticizam koji nude pravu životnu harmoniju, ali pred kojima je čovek sa zapada sasvim mali i smešan i nije u stanju da ih dosegne. U prvoj noveli junaka angažuje državna bezbednost da putem radio-veze instalirane u plombi zuba, u ulozi Boga, šalje Džordžu Bušu poruke i političke smernice. U drugoj noveli prati se priča o čoveku koji je opstruirao rad američkih bespilotnih bombaških letelica u Avganistanu... Poslednja novela čini formalnu sponu sa naslovom knjige koji je parodijska replika na poeziju Bloka i Majakovskog.

O knjizi: ’Visibabe’... Tako ih Rusi nazivaju – žrtve pronađene u snegu. Uglavnom su to pijanci, beskućnici koji su se naprosto predali i zaspali u beskrajnoj belini... Međutim, ponekad su to i žrtve svirepog ubistva. Nik ima potrebu da se ispovedi. Dok je u Moskvi radio kao uspešan advokat, zavela ga je Miša, tajanstvena žena koja ga je provela kroz grad – kroz uzbudljive noćne klubove i intimne daće, kroz slojeve ljudske dobrote, ali i ukorenjene korupcije. Dok se Nik zaljubljivao u Mišu, otkrio je da se sve više odaljava od sebe samog... Znao je da je ta devojka vrlo opasna, ali ruski način života ume da opčini. Naposletku, suviše je jednostavno sakriti sve svoje tajne u snegu... NAJUŽI IZBOR ZA MAN BUKEROVU NAGRADU 2011 „Potpuno opčinjujuće.“ THE TIMES „Knjiga koja će vas zadiviti.“ SUNDAY TELEGRAPH „Roman koji na briljantan način oslikava mračne kutke ljudske duše.“ THE INDEPENDENT

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu.[1] Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja.[2] Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor[2] sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić,[2] baletska kritičarka i prevodilac.[3] Član je Društva književnika Hrvatske od 1945.[2] Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana.[1] Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).[4] Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.[2] Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike.[4] Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.[5] Bibliografija Proze (1948) Ni braća ni rođaci - zbirka proze (1949) Geste i grimase - kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951) Pod balkonima - zbirka proze (1953) Ruke - zbirka proze (1953) Glorija - drama (izvedena 1955, štampana 1956) Poniženje Sokrata - zbirka proze (1959) Karneval i druge pripovijetke (1964) Kiklop - roman (1965) Politeia ili Inspektorove spletke - drama (1977) Zajednička kupka - roman (1980) Pustinja - drama (1982) Nevesele oči klauna - knjiga eseja (1986) Never more - roman (1993)[4] Nagrade i priznanja Savezna nagrada 1948. Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965. NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965. Nagrada grada Zagreba 1966. Goranova nagrada 1966. Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.[2] Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora.[6] Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade.[7] Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.[8] Pozorišne adaptacije i ekranizacije Prva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorijaiz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. USrpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976).[2] Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.[4] Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.

Autor - osoba Kekanović, Drago, 1947- = Kekanović, Drago, 1947- Naslov Večera na verandi : pripovijetke / Drago Kekanović Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1975 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Naprijed, 1975 (Čakovec : `Zrinski`) Fizički opis 182 str. ; 21 cm Zbirka Jugoslavenski pisci (Ppl. sa omotom) DRAGO KEKANOVIĆ VEČERA NA VERANDI Drago Kekanović (1947) mlad je prozaik, dramatičar, filmski i televizijski scenarist. Zbirka novela „Večera na verandi“ druga mu je objavljena knjiga proze (prva: „Mehanika noći, spisi“, Razlog 1971) Uz prozu, Kekanovića zaokuplja i dramska forma i to prvenstveno pisana za najmlađe medije: radio, televiziju i film. Tako je Radio-Zagreb izveo do sada tri Kekanovićeve drame, („Plaža“ 1967, „Kuća na padinama noći“ 1968, „Tihi Maksim“ 1972), a više je njegovih scenarija ekranizirano na televiziji i filmu. U kazalištu mu je izveden komad „Dio niz“ (Miniteatar, Osijek 1973). Kekanović se često ogledao u kratkoj priči. Objavljivao je u nizu časopisa i novina, a nagrađen je i prvom nagradom „Politikina“ natječaja za kratku priču 1975. Šest pripovijedaka sakupljenih u zbirci „Večera na verandi“ znače početak nove faze u Kekanovićevu pripovjedalaštvu. Nakon stanovitog lutanja pomalo metafizičkim prostorima (ubrajali su ga neki kritičari u generaciju uvjetno nazvanu „mladi hrvatski Borgesovci“), Kekanović se ovim prozama vraća temama svog zavičaja – Požeške kotline. Rezultira to sočnim pripovijedanjem bogatim, bezbrojnim, sjajno zapaženim detaljima koje Kekanović (rekosmo u početku – filmski i televizijski scenarist), služeći se često čisto filmskom tehnikom „reza“, slaže oblikujući jednu impresivnu atmosferu. Sve su ove pripovijetke povezane istim likovima, koji se čas provlače kao dijelovi pozadine, a čas iskaču silovito u prvi plan pripovjedačeve pažnje. Kako su isti i prostor događanja (jedno selo pod Papukom), te vrijeme radnje (pedesete-šezdesete godine ovog stoljeća), ova knjiga ima i neke karakteristike romana. Unutrašnja dinamika naizgled jednoličnih života Kekanovićevih likova – kradljivaca konja, bivših gazdi, učitelja gospodarstva, svinjara i strastvenih lovaca – opisanih specifičnim, pomalo „romantičkim“ realizmom, čini novele „Večere na verandi“ izuzetno živim i zanimljivim. DRAGO KEKANOVIĆ (Bratuljevci, Slavonska Požega, 1947), književnik, pripovedač, romansijer, pesnik, dramski pisac i scenarista. Školovao se u Požegi, Osijeku i Zagrebu (Jugoslavenski jezici i književnost i Komparativna književnost). Uređivao je Studentski list, Prolog, Polet, urednik i priređivač većeg broja zaboravljenih pripovedača u Srpskom kulturnom društvu „Prosvjeta“. Najduže je radio kao urednik i dramaturg u ,,Dramskom programu“ TV Zagreb, odnosno HRT-u. Objavio je sledeće knjige: Svjetlost šuma (pesme, Osijek, 1965), Mehanika noći, spisi (priče, Zagreb, 1971), Večera na verandi (priče, Zagreb, 1975), Ledena šuma i druge kratke priče (Zagreb, 1975), Potomak sjena (roman, Zagreb, 1978), Ivanjska noć, (roman, Beograd, 1985), Panonski diptih, dvije pripovijesti (Zagreb, 1990), Riblja staza (roman, Sremski Karlovci, 1997), Američki sladoled, (roman, Zagreb, 1998, Sremski Karlovci, 1998), Na nebu, (priče, Sremski Karlovci, 2002); Veprovo srce (roman, Beograd, 2012, 2013); Usvojenje (novele, Sremski Karlovci, 2012, 2014), Izabrane priče (Sremski Karlovci, 2016) Napisao drame: Dionis (1975), Karneval cvrčaka (1980) i Esekerski zaljubljenici (1989). Autor je scenarija za filmove, TV serije i TV drame: Tena (1976), Priče za laku noć (1978), Hajdučki gaj (1991), Ispod crte (2005), Konjanik (2005) i Lea i Darija (2011). Pripovetke su mu prevođene na poljski (Zaglada, Krakov, 1985), engleski, nemački, ruski, španski, mađarski i slovenački jezik. Nagrade: „Sedam sekretara SKOJ-a“, „Oslobođenje“, „Politika“, „Mladost“, „Vladimir Nazor“, „Sava Mrkalj“, „Svetozar Ćorović“, Vitalova nagrada za knjigu godine (2013) – „Zlatni suncokret“, „Borisav Stanković“, „Dušan Vasiljev“, „Branko Ćopić“, „Grigorije Božović“, „Danko Nikolić“ i „Andrićeva nagrada“. Živi u Zagrebu. MG108

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Palahnjukovo potpuno originalno delo nateraće čak i prezasićenog čitaoca da se trgne i posveti mu pažnju.“ Publishers Weekley Prvo pravilo borilačkog kluba glasi: o borilačkom klubu se ne priča. Svakog vikenda, u podrumima i na parkinzima širom Amerike, mladići koji imaju dobre poslove i koji su odrasli bez očeva izuvaju cipele, skidaju košulje i tuku se jedni protiv drugih, uvek po dva borca, do iznemoglosti. Onda se vraćaju na posao sa šljivom na oku, sa rasklimanim zubima i osećanjem da mogu da se nose baš sa svime. Otuđeni pripovedač Borilačkog kluba ostavlja svoj sumorni posao pošto potpada pod uticaj Tajlera Derdena, enigmatičnog mladića – kinooperatera, konobara i mračnog, anarhističkog genija – koji priređuje te tajne borbe. Tajlerov izum – borilački klub – tek je početak njegovih planova za osvetu svetu u kojem se ljudskost može naći samo u grupama za podršku obolelima od raka. Već u svom debitantskom romanu Čak Palahnjuk je pokazao da je najveći satiričar i vizionar svoje generacije. Borilački klub je fantastično originalno delo koje razotkriva ono što se krije u srži našeg modernog sveta. „Hipnotičko, nemilosrdno i fantastično ispripovedano delo. Bezobrazno napeta, apokaliptična komedija užasa... sa otrovnom jasnoćom... Borilački klub postiže nešto što uspeva samo užasavajućim knjigama – on nam govori: evo ovako mi sada živimo. Možda je naša generacija napokon našla svog Dona DeLiloa.“ Bret Iston Elis „Ovaj sjajni komad nihilizma uspeva tamo gde mnogi samozvani transgresivni romani ne uspevaju: opasan je zato što je tako privlačan.“ Kirkus Reviews „Neodoljivo... Kao čokoladu ili pornografiju, želeli biste da ovo trošite polako, ali ipak ste primorani da projurite kroz njegov pametni, iscepkani, košmarni svet. Vizionarski roman divnog nasilja i jezivog intenziteta.“ Skot Hajm Čarls Majkl „Čak” Polanik (engl. Charles Michael `Chuck` Palahniuk; Pasko, 21. februar 1962) američki je pisac i slobodni novinar koji svoja dela svrstava u transgresivnu fikciju. Autor je romana Borilački klub koji je 1999. ekranizovan.[1] Izgovor prezimena Postoje različite verzije izgovora prezimena Čaka Polanika (engl. Palahniuk). U intervjuu za magazin Gardijan, Čak je rekao da se njegovo prezime čita i izgovara kao Pola-Nik. Na Polanikovom zvaničnom veb sajtu, stoji stara porodična legenda da su se njegovi baba i deda zvali Pola i Nik i odlučili da im zajedničko prezime bude spoj njihovih imena. Za ruske novine Izvestija, Čak je ispričao anegdotu u kojoj su ga roditelji odveli na groblje na kojem su sahranjeni njegovi baba i deda, gde je on prvi put saznao da su mu se baba i deda zvali Pola i Nik i da je najverovatnije zbog toga dobio prezime. Čak je u intervjuu sa magazinom Independent rekao da je njegov deda ubio babu zbog svađe oko cene mašine za šivenje pa je zatim sam sebi oduzeo život. Detinjstvo i mladost Čak Polanik je rođen 1962. godine u Pasku, u saveznoj državi Vašington, kao sin Freda Polanika i Karol Adel. Kada je imao 14 godina, njegovi roditelji su se razveli, pa je veliki deo svog detinjstva Polanik proveo kod roditelja svoje majke na njihovom ranču u istočnom Vašingtonu. Polanik je studirao Univerzitet Oregona gde je studirao novinarstvo, i koji je završio 1986. godine. Pre nego što je njegova karijera postala uspešna, Polanik je radio i volontirao na mnogim radnim mestima. Volontirao je u Nacionalnoj Radio Stanici (NPR), u hospiciju, i u svratištu za beskućnike, i radio je u firmi za proizvodnju kamiona Frajtlajner kao dizel mehaničar.

O knjizi: Čovek koji je bio središnja tačka svih zbivanja u nadmudrivanju obaveštajnih službi u Drugom svetskom ratu bio je Vilijem Bil Stivenson, kome je Čerčil dao konspirativno ime – NEUSTRAŠIVI. Bio ješef BSC-a – Britanske obaveštajne kancelarije za koordinaciju rada obaveštajnih službi Britanije i SAD. On je o stanju na bojištima znao koliko i Čerčil i Ruzvelt a o stanju iza bojišta i više od njih. Pred njim su drhtali nacifašistički obaveštajci i njihovi šefovi – i ne znajući za njega. Neustrašivi je stvorio „Ultru“, centar za dešifrovanje nacističkih poruka šifrovanih mašinom „Enigma“. U život ovog čoveka, poznatog po ćutljivosti, stalo je mnogo toga: bio je predavač matematike i prirodnih nauka, osnivač fabrika, eksperimentisao je sa radio-programom i televizijom, jedan je od osnivača BBC-ja, bio je borac u rovovima i pilot, zarobljenik u logoru i begunac. Uspeo je da doživi starost, da se povuče u mir i samoću i da o svom životu ispriča svom imenjaku – autoru ovog dela – Vilijemu Stivensonu.

Autor: Leonid Dobičin Povez: tvrd Br. strana: 144 Format: 14,5 x 20 Leonid Dobičin je jedan od najznačajnih ruskih prozaista dvadesetog veka. O njegovom životu nema mnogo svedočanstava. Rođen je 1894. Dve godine kasnije njegova porodica se seli u Dvinsk, koji je opisan u romanu Grad En. Završio je Petrogradski politehnički fakultet, i gotovo ceo život je radio kao statističar u Brjansku. Od 1924. godine objavljuje svoja dela u lenjingradskim književnim časopisima. Objavio je dve zbirke priča - Susreti sa Liz (1927) i Portret (1931) i autobiografski roman Grad En (1935); neka njegova dela su ostala u rukopisu i objavljena su tek između 1988. i 1993, kada je oživelo interesovanje za njega. PretpostavIja se da je izvršio samoubistvo (telo nije nađeno) krajem marta 1936. godine, posle sastanka lenjingradske organizacije pisaca u okviru kampanje protiv formalizma u umetnosti (pokrenute člankom u „Pravdi` Zbrka umesto muzike 28.1.1936. povodom Šostakovičeve opere Ledi Magbet iz Mcenskog sreza), na kojem je predmet rasprave bio njegov roman.

O knjizi: Nastavak milionskog bestselera Čovek i dečak. O ljubavi između oca i sina. Hari Silver vodi dobar život. Ima lepu ženu, troje divne dece i sjajan posao kao producent kultne radio-emisije. Ali uskoro puni četrdeset godina, a njegova bivša žena vraća se u London. Hari će uskoro možda morati da se oprosti s dobrim životom... Kada se njegov četrnaestogodišnji sin Pat preseli kod majke, Harijeve nevolje tek počinju. Sin mu je otišao, posao mu je u opasnosti, a ženu mu je uznemirio povratak njegove bivše supruge. Snovi kao da se ruše. Usred tog haosa umarširaće dvojica starih vojnika, ratnih drugova Harijevog oca iz bitke kod Monte Kasina. Hoće li ova dva stara namćora pomoći Hariju da povrati svog sina, porodicu i svoj život? I mogu li oni pokazati Hariju Silveru šta zaista znači biti muškarac? Vedar, dirljiv i nezaboravan, Ljudi i dečaci je roman o tome kako živimo danas. „Daleko najbolja knjiga koju je Toni Parsons do sada napisao.“ Guardian

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I Have Been Here Before spada u Pristlijeve drame „vreme“, u kojima on istražuje ideju predviđanja i suprotstavlja sudbinu slobodnoj volji. Smešten u seoskoj gostionici u Jorkširu, tri osobe ulaze u čudnu konfrontaciju sa obeležjima deža vua, a fizičar pokušava da spreči katastrofu. Džon Bojnton Pristli OM (/ˈpriːstli/; 13. septembar 1894 – 14. avgust 1984) je bio engleski romanopisac, dramaturg, scenarista, emiter i društveni komentator. Njegovo poreklo iz Jorkšira ogleda se u velikom delu njegove fikcije, posebno u The Good Companions (1929), koja ga je prvi put privukla javnosti. Mnoge njegove drame su strukturisane oko vremenskog klizanja, a on je nastavio da razvija novu teoriju vremena, sa različitim dimenzijama koje povezuju prošlost, sadašnjost i budućnost. Godine 1940. emitovao je seriju kratkih propagandnih radio razgovora, koji su bili zaslužni za jačanje morala civila tokom bitke za Britaniju. U narednim godinama njegova levičarska uverenja dovela su ga u sukob sa vladom i uticala na razvoj države blagostanja.