Autor: Oliver Pötzsch Godina izdanja: 2021. Br. str.: 504 Povez: Mek Format: 123mm x 190mm Pismo: Latinica Opis Vještac – autor Oliver Pötzsch Godine 1666. pedesetak građana Schongaua kreće na hodočašće u samostan Andechs, a među njima su i medikus Simon Fronwieser i njegova supruga Magdalena, krvnikova kći. Simon u samostanu upoznaje zagonetnog fra Virgiliusa, koji se bavi urarskim zanatom i očaran je fratrovim izumima i automatima, iako se ostali redovnici u samostanu pribojavaju novotarija, smatrajući ih čarobnjaštvom. Kad dvojicu redovničkih pomoćnika pronađu mrtve, a fratar Virgilius nestane, za sve je optužen fra Johannes, redovnik koji skriva svoju krvavu prošlost. Čini se da je dio te prošlosti i Jakob Kuisl, schongauski krvnik koji će pohitati u Andechs kako bi pomogao Simonu i Magdaleni otkriti tko stoji iza nedavnih ubojstava. Trojac iz Schongaua daje se u potragu za ubojicom, no pritom podcjenjuje veliku opasnost koja vreba… „Očaravajući spoj povijesti i intrige.“ Samuel Thomas „Obitelj Kuisl ponovno se uplela u ubojitu zavjeru. Vrhunski zaplet i napetost upotpunjuju zvukovi, mirisi i okusi svakodnevnog života i vjerovanja Bavarske iz 17. stoljeća.“ John Barton „U ovoj izvanrednoj, pomno smišljenoj priči svaka je riječ mogući trag, a likovi su toliko angažirani da se čitatelj mora uključiti u pokušaj da im pomogne odgonetnuti zagonetku.“ Oprah.com Oliver Pötzsch (1970.) dugi je niz godina radio kao scenarist televizijskih filmova, a danas je poznat kao autor povijesnih romana. Njegovi romani o schongauskom krvniku Jakobu Kuislu proslavili su ga daleko izvan granica Njemačke. On je i sam potomak roda Kuislovih koji su 300 godina bili najčuvenija dinastija krvnika u Bavarskoj. Vještac je četvrti nastavak ovog serijala. O autoru: Oliver Pötzsch (1970.) dugi je niz godina radio kao scenarist televizijskih filmova, a danas živi u Münchenu gdje piše romane. I sam je potomak obitelji Kuisl koja je od 16. do 19. stoljeća bila najglasovitija bavarska dinastija krvnika. Njegovi povijesni romani o krvniku Jakobu Kuislu učinili su ga poznatim daleko izvan granica Njemačke.

Владимир Дедијер: БЕЛЕШКЕ ИЗ АМЕРИКЕ Издавач: КУЛТУРА, Београд, 1945.год. Меки повез, 261 страна, илустровано, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Владимир Владо Дедијер (Београд, 4. фебруар 1914 — Бостон, 30. новембар 1990) био је академик, историчар, публициста новинар и учесник Народноослободилачке борбе. Владо је рођен 4. фебруара 1914. године. Отац му је био Јевто Дедијер, а старији брат Стеван Дедијер. Детињство и младост проводи у Београду где је завршио основну школу и гимназију. Уписује Правни факултет у Београду, када због немаштине и немогућности да плаћа студије почиње да ради као дописник из земље, а касније и света за „Политику“. Био је члан КПЈ и радио је у корист комунистичке пропаганде. Познавао је одлично директора „Политике“, Владислава Рибникара са којим је упознао Јосипа Броза Тита по доласку у Београд 1941. године. У време избијања устанка имао је задатак да организује политичко-пропагандни рад, да подучава комунисте и да ради у листу „Борба“ као уређивач, заједно са Милованом Ђиласом. Одатле је почело њихово велико пријатељство. Владо Дедијер је по формирању првих партизанских одреда постављен за политичког комесара Крагујевачког НОП одреда. Учествовао је заједно у опсади Краљева, половином октобра 1941. године, када је био рањен у ногу. После тога, одлази у Врховни штаб и ради у агитационо-пропагандном одељењу читавог рата. У бици на Сутјесци изгубио је своју жену, др. Олгу Поповић-Дедијер, која је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије. После завршетка рата, одлази на оснивање Уједињених нација у Сан Франциско. По повратку у земљу, као веома образован човек, добија место предавача историје НОБ-а на Београдском универзитету. Током рата брижљиво је водио свој дневник, који је после рата објављен. Био је представник Југословенске делегације на конференцији мира у Паризу 1946. године. По повратку, добија задужење да буде уредник листа „Борба“. За време сукоба са Стаљином био је члан разних преговарачких мисија. Ту је почео да прикупља и податке за своје чувено дело, по коме ће касније постати познат - „Прилози за биографију Јосипа Броза Тита“. Био је члан ЦК СКЈ од 1952. и савезног одбора ССРНЈ од 1953. године. Као уредник листа „Борба“, оптужен је да је помагао сређивање Ђиласових чланака, па је изведен пред Партијску комисију, а затим и пред суд у Београду 1954. године. На тајном суђењу заједно са Милованом Ђиласом, изабрао је да га брани славни адвокат Иво Политео, који је 1928. године на „Бомбашком процесу“, бранио Тита, а касније је и кардинал Алојзије Степинац имао част да га овај адвокат брани. Осуђен је условно на годину и по дана. Касније му је суд поништио ту одлуку. Владо Дедијер је решио да се повуче из политичког живота. Поднео је оставку на чланство у СКЈ и ССРНЈ августа 1954. године. После политичке каријере, почео је да се бави писањем. Одлази у САД 1955. године где је и добио звање Академика историјских наука. Повремено је из Америке долазио у земљу где је радио као аутор у писању књига. Владимир Дедијер је у Америци постао члан Раселовог суда, а затим и председник истог суда који је испитивао ратне злочине у Вијетнаму, кршење људских права у Латинској Америци и низ других. Активно је радио и у Српској академији наука у Београду. Био је један од коаутора у уџбенику „Историја Југославије од 1918“, у издању београдског Нолита 1972. године. После Титове смрти, поново одлази у Америку, у Вашингтон, где скупља грађу за нове биографије о Титу. Као председник Раселовог суда радио је на питању злочина у логору Јасеновац (1941—1945). У Америци је радио на припремању Трибунала Раселовог суда о концентрационом логору Јасеновац. У ту сврху, враћа се поново у Југославију 1989. године и заједно са вишим научним сарадником Антуном Милетићем ради на писању књиге о Јасеновцу. Поново је отишао у Америку и ту га је снашла смрт. Пред крај свог живота је ослепео, пожелео да се врати и умре у својој земљи, али је изненада преминуо од јаког срчаног удара 30. новембра 1990. године у Бостону, где је обављена и кремација. Његова урна, уз све војне почасти, сахрањена је 21. децембра 1990. године у Љубљани. Као заслугу у заједничком раду, Антун Милетић је после Дедијерове смрти објавио књигу „Против заборава и табуа-Јасеновац (1941—1945)“, где је поред свог имена, уписао и име Владе Дедијера, који је тада већ био мртав. Носилац је Партизанске споменице 1941, одликован је Орденом партизанске звезде првог реда и имао је и чин потпуковника ЈНА у резерви. Породица Порекло породице Дедијер потиче из Херцеговине, из места Чепелице, код Билеће. Владов отац Јевто Дедијер, био је доцент географије на Београдском универзитету и први асистент истакнутог српског географа Јована Цвијића. Поред Владе он је имао још два сина, Боривоја-Бору и Стевана, који је био нуклеарни физичар и социјални теоретичар и који је од 1961. године живео у Шведској. Владо Дедијер се два пута женио. Први пут лекарком Олгом Поповић из Земуна и са њом је у годинама уочи Другог светског рата добио ћерку Милицу. У току рата, она је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије и погинула је јуна 1943. године за време битке на Сутјесци. После делимичног ослобођења земље, 1944. године, у Београду се по други пут оженио, овога пута Словенком Вером Крижман, са којом је добио ћерку Бојану и синове Боривоја-Бору, Бранимира-Бранка и Марка. Његова два сина Боривоје (умро 1958) и Бранко (погинуо 1966), су трагично преминула и он је сахрањен поред њих у Љубљани.

Prvo izdanje iz 1993. Veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Autor - osoba Medaković, Dejan, 1922-2008 = Medaković, Dejan, 1922-2008 Naslov Efemeris = Ephemeris IV : hronika jedne porodice / Dejan Medaković Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1993 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1993 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 361 str. ; 21 cm Zbirka Posebna izdanja / [Beogradski izdavačko-grafički zavod] (broš.) Napomene Tiraž 2.000+3.000 Beleška o piscu: str. [365]. Pre tri godine, knjiga neobičnog naslova u našoj memoaristici „Efemeris“ Dejana Medakovića, počela je da lepotom pripovedanja kroji svoju sudbinu, kako kod čitalaca, tako i kod književne kritike. Sledećih godina, pod istim naslovom izašao je Efemeris II, pa Efemeris III, a sad se toj ogrlici priključuje i Efemeris IV. Prva knjiga Efemerisa je u znaku detinjstva i rane mladosti, uspomena na Zagreb, Korčulu, Sremske Karlovce, odnose unutar čuvene srpske prečanske porodice Medaković. Onako, kako je video i odslikao predratni Zagreb, u drugoj knjizi Medaković je svu pažnju usredsredio na ratni i poratni Beograd, kidanje starog načina života. U trećoj knjizi Efemerisa Medaković je više analitičar jednoga vremena nego pripovedač. U četvrtoj knjizi otkrivamo i Medakovića putopisca, rafiniranog estetu koji je u stanju da u jednom momentu otkrije zapretanu lepotu razrušenog svetilišta, gradskog trga, predela ili slike. Pred našim očima prolaze lepote Venecije, Sicilije, Sentandreje, Rumunije, seoskih nemačkih crkava. Medaković se trudi, i uspeva, da u njima pronađe tragove svog naroda, koji ravnopravno učestvuje u stvaranju svetskih kulturnih dobara. Medaković na uverljiv i dokumentaran način opisuje događaje koji su pre nekoliko decenija pod visokom temperaturom držali našu kulturnu i političku javnost (podizanje Njegoševog mauzoleja na Lovćenu, slučaj prof. Mihaila Đurića, objavljivanje monografije o Hilandaru, otvaranje izložbi poznatih slikara i dr.). (Iz recenzije Jovana Radulovića) Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Gimnaziju je završio 1941. u Sremskim Karlovcima. Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akdemije 1958). Potom je prešao na Filozofski fakultet u Beogradu gde je ostao do penzionisanja 1982. godine. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je dekan Filozofskog fakulteta, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU, kao i predsednik SANU (1999-2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana naučnog društva Leibnic Societ u Berlinu. MG99 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Ratko Janjic Jobo Vesna Parun (Zlarin, 10. april 1922 - Stubičke Toplice, 25. oktobar 2010) bila je pesnik, dramski i dečji pisac. Studirala je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Detinjstvo je provela u Splitu, u Biogradu na moru i u Šibeniku. Osnovnu školu je završila na Visu, a gimnaziju u Zagrebu, zbog rata je morala da pobegne u Split. Vratili su se u Zagreb 1942. Posle rata je upisala studije na Filozofskom fakultetu, odsek filozofija. 1947. je obolela od tifusa. Zbog bolesti i nesrećne ljubavi napušta studije. Od 1962. do 1967. živi u Bugarskoj gde se udaje i razvodi. Vraća se u Zagreb gde radi kao slobodni pisac. 2000. se iz svog doma premestila u dom u Stubičkim Toplicama, gde na kraju i umire. Ušla je u politiku u svojoj 85-oj godini. Učlanila se u Demokratsku stranku žena. Prva je žena u Hrvatskoj koja je živela isključivo od književnosti. Neke od knjiga je sama štampala i prodavala, pa čak i ilustrovala. Preminula je 25. oktobra 2010. Objavljeno je preko 70 knjiga poezije i proze i četiri drame. Štampala je i veliki broj knjiga za decu. Pesme su joj prevođene na mnoge strane jezike. 1932. Objavljuje prvu pesmu „Pramaljeće“ u listu „Anđeo Čuvar“. Od 1945. objavljuje pesme po časopisima i listovima. Dela su joj prevedena na više jezika. Prevodila je Hajnea, Getea, Rilkea. RATKO JANJIĆ JOBO rođen je 1941. godine u Splitu, gdje je završio srednju Tehničku školu – arhitektonski odjel, a diplomirao je 1965. na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, u klasi prof. Vjekoslava Paraća, dobivši i Nagradu slikarskoga odsjeka ALU. Poslijediplomski studij završio je u Majstorskoj radionici profesora Krste Hegedušića (1966. – 1971.) Od 1971. do 1974. godine surađivao je s profesorom Hegedušićem na razradi idejnog rješenja i izradi fresaka u Memorijalnom muzeju Bitke na Sutjesci na Tjentištu. Za cijelo to vrijeme naizmjence je po šest mjeseci boravio u Kini, u Zagrebu, na Tjentištu i u Italiji.Od 1975. do 1994. godine radio je u izdavačkom poduzeću „Naprijed“ kao likovni urednik, te urednik dječjih izdanja. Isto tako, djelovao je kao grafički urednik u listu „Paradoks“, a radio je i za izdavače „Školska knjiga“, „Mladost“, „Naša djeca“ i časopis „Smib“. Uz to, radio je scenografije i ilustrirao TV priče na školskoj TV-Zagreb, ali i scenografije i kostime u kazalištu i na filmu, grafički oblikujući isto tako knjige, plakate i propagandne publikacije, za što je dobivao više nagrada i priznanja. Godine 1986. postaje honorarnim predavačem na Tekstilno-tehnološkom fakultetu - Zavod za dizajn, u Zagrebu, za predmete Slikanje i Crtanje, te Akt, slikanje i crtanje. Od 1993. godine na istom fakultetu postaje izvanrednim profesorom, godine 2000. izabran je za redovnog profesora, a 2005. godine za redovnog profesora u trajnom zvanju. Samostalno izlaže od 1967. godine i do sada je održao 65 samostalnih izložbi, te sudjelovao na brojnim skupnim izložbama u zemlji i svijetu. Dobitnik je mnogih nagrada za slikarstvo (crtež - Rijeka, akvarel - Karlovac, na „Ex tempore“ Grožnjan i na „Ex tempore“ Volosko), kao i za grafički dizajn (za rješenja plakata i za brojna rješenja maraka). Autor je član HDLU-a Zagreb od 1965. godine. Živi i radi u Zagrebu....

Miloš Jevtić OSVAJANJE PROSTORA Razgovori sa Milutinom Ignjatovićem Bogatu karijeru dugogodišnjeg direktora Saobraćajnog instituta CIP, iskusni pisac Miloš Jevtić predstavio je u knjizi `Osvajanje prostora - Razgovori sa Milutinom Ignjatovićem`. - Srećan sam što sam došao do Miloša Jevtića, jer sam razmišljao kako da unucima i mlađim kolegama ostavim nešto od onoga što sam radio, a radim već 50 godina. To su ozbiljni projekti, od barske pruge 70-ih godina i evo do današnjeg dana pruga Beograd-Budimpešta za 200 km na sat. To su najveći svetski projekti. Saobraćajni institut CIP je najveća projektna kuća na ovim prostorima i šire - rekao je Ignjatović za eKapiju. On je dodao da je teško zaslužiti mesto u ovoj čuvenoj zbirci, gde su mesto našli, između ostalih Desanka Maksimović, Oskar Davičo, Mihajlo Lalić, Hugo Klajn, Raša Plaović, Mira Stupica i dugi. - Naći se u takavom društvu za mene predstavlja izuzetnu čast - kaže Ignjatović. ocuvana sa posvetom k91+

Naslov: Bijeli cvijet Autor: Ahmet Hromadžić Izdavač: Sarajevo : Veselin Masleša Pismo: latinica Br. strana: 147 Format: 19,5 cm Povez: tvrdi, platneni Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i odlično su povezani međusobno i sa koricama, kao novi su. Na belini naslovnog lista posveta i potpis autora! O autoru možete da pročitate ovde: https://bs.wikipedia.org/wiki/Ahmet_Hromad%C5%BEi%C4%87 Ahmet Hromadžić (11. oktobar 1923 – 1. januar 2003) bio je bosanskohercegovački, bošnjački književnik, novinar i urednik. Pisao je pripovijetke i romane za djecu i odrasle. Čitalačkoj publici najpoznatiji je po djelima za djecu, između ostalih po naslovima: Patuljak iz Zaboravljene zemlje, Patuljak vam priča, Okamenjeni vukovi i dr. Radio je kao novinar i urednik nekoliko časopisa. Jedan je od osnivača dječije biblioteke `Lastavica`.

Autor: Pavel Vilikovski Izdavač: Arhipelag Broj strana: 207 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 22 cm Pavel Vilikovski (1941-2020) jedan je od najvažnijih savremenih slovačkih pisaca. Radio je kao urednik u književnim časopisima i u izdavaštvu. Bavi se i prevođenjem sa engleskog i publicistikom. Objavio je više knjiga pripovedaka, od kojih su najpoznatije „Sentimentalno vaspitanje u martu“, „Surovi mašinovođa“ i „Čarobni papagaj i preostali kič“, knjigu novela „Konj na spratu, slepac u Vrabljima“, kao i romane: „Prva rečenica sna“, „Večno je zelen“..., „Pešački događaj“, „Poslednji konj Pompeja“, „Vlastita biografija zla“ i „Pas na putu“. U knjizi `Prva i poslednja ljubav` nalaze se najbolje novele modernog klasika slovačke književnosti Pavela Vilikovskog.Od istorije do tranzicije, od ljubavi do politike, od nacizma do komunizma, od nadzora do progona, od umetnosti do cenzure, od straha do strasti, od Bratislave do vidika cele Srednje Evrope.Novele kojima je teško odoleti. Duhovito, pronicljivo, uzbudljivo. Knjiga je praktično nova.

„Erotski triler koji će vam probuditi sva čula!“ – The New York Times Poručnik Kingsli je dosad u karijeri radio sve – špijunirao je, lagao, ubijao po naređenju. Međutim, njegova nova tajna misija zahteva nešto nesvakidašnje i možda je najopasnija do sada. Nestao je mlađani pukovnikov nećak, a na Kingsliju je da ga vrati kući. Zbog toga će morati da poseti sedište seks-kulta u kojem vladaju žene, a muškarci su robovi, i to svojom voljom. Ili možda nije tako? Dok je zarobljen unutar zidina zamka, Kingslija će začarati erotične čini zagonetne Madam, žene koja poseduje mudrost, moć i lepotu. Ona mu nudi život za kakvim je oduvek žudeo i ostvarenje njegove najveće želje. Uz određenu cenu, naravno. Da se zauvek odrekne osobe koju voli. U jedno je siguran: šta god da izabere, više nikada neće biti isti. Format : 145x205 br. str. : 272 povez : broš Pismo : latinica

Opis "Grešnici - Tifani Rajs" „Erotski triler koji će vam probuditi sva čula!“ – The New York Times Poručnik Kingsli je dosad u karijeri radio sve – špijunirao je, lagao, ubijao po naređenju. Međutim, njegova nova tajna misija zahteva nešto nesvakidašnje i možda je najopasnija do sada. Nestao je mlađani pukovnikov nećak, a na Kingsliju je da ga vrati kući. Zbog toga će morati da poseti sedište seks-kulta u kojem vladaju žene, a muškarci su robovi, i to svojom voljom. Ili možda nije tako? Dok je zarobljen unutar zidina zamka, Kingslija će začarati erotične čini zagonetne Madam, žene koja poseduje mudrost, moć i lepotu. Ona mu nudi život za kakvim je oduvek žudeo i ostvarenje njegove najveće želje. Uz određenu cenu, naravno. Da se zauvek odrekne osobe koju voli. U jedno je siguran: šta god da izabere, više nikada neće biti isti. Format: 145x205 br. str.: 272 povez: broš Pismo: latinica

Knjaževac Nolit, 1964. Odlično očuvano, mala mrlja od stajanja na predlistu. Drugo, prošireno izdanje najvažnije pesničke knjige Dušana Matića, sa nekim od njegovih najboljih pesama. Dušan Matić (Ćuprija, 31. avgust 1898 — Beograd, 12. septembar 1980) bio je srpski pesnik, prevodilac, pisac i univerzitetski profesor.[1] Jedan je od pokretača nadrealizma u srpskoj književnosti i jedan od trinaest osnivača beogradske grupe nadrealista.[2] Bio je pesnik sa intelektualnim i filozofskim težnjama. Radio je kao profesor gimnazije pre rata i profesor Akademije za pozorište, film i televiziju Beograd posle rata. Kratko vreme, odmah posle rata, radio je u redakciji izdavačkog preduzeća „Prosveta“. Kao gimnazijski profesor predavao je 13 godina, a onda posle dva politička hapšenja biva bez osude penzionisan. Biografija Školovao se u Francuskoj - Grenoblu i Nici, Filozofski fakultet započeo u Parizu, završio u Beogradu. Kao mladić preživeo je povlačenje preko Albanije.[3] Godine 1922. diplomira na Filozofskom fakultetu u Beogradu i objavljuje prve tekstove u časopisu „Putevi“. Vraća se u Francusku, zatim putuje u Nemačku (Drezden, Vajmar, Berlin), Austriju, Belgiju, Holandiju i Dansku.[3] On je bio saradnik u avangardnim časopisima „Zenit“ i „Putevi“. Bio je jedan od osnivača grupe beogradskih nadrealista i potpisnik manifesta i jedan od osnivača, pokretača i urednika almanaha „Nemoguće-L`Impossible`. Tu je objavio fotokolaž Mutan lov u bistroj vodi. Sa Oskarom Davičom i Đorđem Kostićem napisao knjigu „Položaj nadrealizma u društvenom procesu“. Početkom rata je uhapšen i neko vreme proveo u Banjičkom logoru.[3] Bio je saradnik Radio-Beograda od 1944. do 1948, od 1952. do 1953. jedan od urednika lista Svedočanstva, od 1955 do 1968. sa Eli Fincijem uređuje Književnost.[4] Godine 1945. je kratko vreme bio urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.[3] Bio je član redakcije bibliotke Srpska književnost u sto knjiga.[4] Postavljen je za direktora Akademije za pozorišnu umetnost u Beogradu 1948. godine gde je i predavao savremenu književnost sve do odlaska u penziju 1966. godine.[3] Sarađivao je sa Aleksandrom Vučom - fotomontaže i roman Gluvo doba. Značajna je njihova saradnja na Vučovoj poemi za decu Podvizi družine „Pet petlića”, za koju je Matić napisao predgovor i uradio naslovnu stranu i ilustracije - pet tabli narativnih kolaža. U ovom predgovoru praktično je dao definiciju tehničke i semantičke logike kolaža beogradskih nadrealista.[5] Nakon nadrealističkog eksperimenta, Matić je svoj poetski izraz pronašao u misaonoj i intelektualnoj poeziji. Njegovi eseji odlikuju se preciznošću izraza, širokom erudicijom i stilskom jasnoćom. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti“ (1952), objavio je tek u pedesetčetvrtoj godini života. Prvu pesničku knjigu, `Bagdala` (1954), u pedesetšestoj. Kasnije, sve do smrti, bio je plodan u obe oblasti, i u poeziji i u esejistici. Kao nadrealista, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. U prvoj fazi obeležja njegove poezije su: antitradicionalizam, destrukcija pesničke forme, eksperimentalizam. Razračunavao se ne samo s određenim vidovima tradicije nego s poezijom kao takvom, s pesmom, s pesničkim jezikom. Tako su nastale njegove najpoznatije, „antipesme“ – Godišnja doba, Domaći zadatak, Zarni vlač i dr, u kojima se pesnik igra jezikom i smislom, pravi duhovite obrte i verbalne dosetke, izobličava reči.[6] Godine 1969. je izabran za profesora emeritus Akademije za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu.[3] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) izabran je 16. decembra 1965, a za redovnog člana 28. maja 1970.[1] 12. septembra 1980. godine umire u 82. godini na internoj B klinici u Beogradu.[3] Nagrade i priznanja Dušan Matić je dobitnik više nagrada i priznanja:[3] Nagrade Udruženja književnika NR Srbije (1953., 1957.). Sedmojulske nagrade Izvršnog veća NR Srbije za zbirku pesama „Buđenje materije“ (1960.), Zmajeve nagrade Matice srpske u Novom Sadu (1965.), Zlatne značke Sterijinog pozorja u Novom Sadu (1965.), Sedmojulske nagrade Izvršnog veća SR Srbije za životno delo (1966.). Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem (1968.), Plakete Univerziteta umetnosti u Beogradu (1974.), Nagrade AVNOJ-a (1975.), Ordena Republike sa zlatnim vencem (1978. Oktobarske nagrade grada Beograda za zbirku pesama „Munjevit mir“ (1978.) Nasleđe U Ulici Vojvode Dobrnjca u Beogradu postavljena je spomen-ploča na zgradi u kojoj je Dušan Matić dugo živeo.[3] Obeležje je postavljeno u sklopu velike akcije “Vratimo dug piscima” koju vode Ministarstvo kulture i “Večernje novosti” “Zavojitim stepeništem koje vodi do drugog sprata zgrade u Vojvode Dobrnjca 26, gde je stolovao, sanjao, pisao i razgovarao Dušan Matić, znameniti srpski i evropski pesnik, romansijer, esejista, prevodilac, na prstima su se uspinjali, gotovo ritualno, mladi pesnici, glumci, putnici namernici, boemi i mondeni... Dolazili su u ovu jedinstvenu pričaonicu sa uzbuđenjem iščekujući taj neopisivi razgovorni dril jer - ovde se učilo razgovoru...” Rekao je dr Draško Ređep, prilikom otkrivanja spomen-ploče na ulazu zgrade u kojoj je Matić proveo 39 godina, od 1941. do smrti 1980. godine. Gradska biblioteka u njegovom rodnom gradu, Ćupriji, nosi njegovo ime.[7] U Ćuprijskoj biblioteci se nalazi Legat — spomen-soba Dušana Matića, u kojoj se čuvaju lični predmeti velikog pesnika.[8] Matićevi dani U Ćupriji se godinama održavaju “Matićevi dani”. U okviru ove tradicionalne manifestacije od 8. do 15. septembra odvijaju se mnogobrojna zanimljiva kulturna dešavanja, okrugli stolovi, pozorišne predstave, izložbe slika, kao i dodela nagrade „Matićev šal“. Cilj manifestacije je promocija i afirmacija mladih literarnih stvaraoca kao i sećanje na delo i rad Dušana Matića.[3] Zanimljivosti Belgijska rok grupa T.C. Matic u svom nazivu nosi prezime ovog književnika. Dela „Položaj nadrealizma u društvenom procesu“ sa Oskarom Davičom i Đ. Kostićem „Gluvo doba“ sa Aleksandrom Vučom (1940) „Jedan vid francuske književnosti“ (1952) Knjiga pesama „Bagdala“ (1954) „Buđenje materije“ - pesme (1959) „Laža i paralaža“ (1962) Izbor ranije objavljenih tekstova (1966) „Knjiga rituala` „Prošlost dugo traje“ (1977) Veliki broj eseja, filozofskih rasprava, kritika i scenarija za radio emisije

Autor - osoba Hristić, Jovan, 1933-2002 = Hristić, Jovan, 1933-2002 Lebović, Đorđe, 1928-2004 = Lebović, Đorđe, 1928-2004 Naslov Savonarola i njegovi prijatelji / Jovan Hristić. Haleluja / Đorđe Lebović Vrsta građe drama Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1965 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Sterijino pozorje, 1965 (Novi Sad : Srpsko narodno pozorište) Fizički opis 191 str., [9] listova s tablama (fotogr.) ; 22 cm Zbirka Biblioteka Sterijinog pozorja. Savremena jugoslovenska drama ; 6-7 (Karton sa omotom) Napomene Kor. nasl. Bibliografija radova Jovana Hristića: str. 72. Bibliografija radova Đorđa Lebovića: str. 185 Rezimei na franc. jeziku. Jovan Hristić (Beograd, 26. avgust 1933 – Sremska Kamenica, 20. jun 2002) bio je srpski pesnik, dramski pisac, esejista, književni i pozorišni kritičar, prevodilac, urednik Književnosti, lista Danas i urednik u IRO Nolit. Jovan Hristić je rođen 26. avgusta 1933. godine u Beogradu. Maturirao je u Drugoj muškoj gimnaziji, zajedno sa Slobodanom Selenićem. Studirao je arhitekturu i filozofiju. Na Filozofskom fakultetu diplomirao je 1958. godine. Bio je redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i predavao dramaturgiju svim generacijama od 1967. godine. Zastupnik je moderne srpske lirike; u dramama pokušava da kroz opštepoznate likove iz klasike progovori o večnim problemima koji muče i savremenog čoveka; u eseju ispituje moderne pojave i oblike u književnosti i umetnosti. Dobitnik je dve Sterijine nagrade za dramu, Sterijine nagrade za teatrologiju, Nagrade Isidora Sekulić za kritiku, Nagrade Đorđe Jovanović za kritiku, Nagrade Milan Rakić, Nagrade knjižare ”Pavle Bihalji” za najbolju pesničku knjigu godine 1993, Nolitove, Borbine i Vinaverove nagrade. U avgustu 2001. godine dobio je međunarodnu nagradu „Stjepan Mitrov Ljubiša“. Umro je u Sremskoj Kamenici 20. juna 2002. godine. Jovan Hristić bio je praunuk Filipa Hristića, po sinu Jovanu Hristiću. Dela: Knjige pesama: Dnevnik o Ulisu (1954) Pesme 1952-1959 (1959) Aleksandrijska škola (1963) Stare i nove pesme (1988) Nove i najnovije pesme (1993) Sabrane pesme (1996), Sabrane pesme (2002) U tavni čas – posthumno (2003) Drame: Čiste ruke (1960) Orest (1961) Savonarola i njegovi prijatelji (1965) Sedmorica: danas (1968) Terasa (1972) Knjige kritika, studija i ogleda: Poezija i kritika poezije (1957) Poezija i filozofija (1964) Oblici moderne književnosti (1968) Pozorište, pozorište (1976) Čehov, dramski pisac (1981) Pozorište, pozorište II (1982) Studije o drami (1986) Pozorišni referati (1992) Eseji (1994) Pozorišni referati II (1996) O tragediji (1998) O traganju za pozorištem (2002) Izabrani eseji – posthumno (2005) Kritička proza: Profesor matematike i drugi eseji (1988) Profesor matematike i drugi drugi eseji (1997) Terasa na dva mora – posthumno (2002) Đorđe Lebović (Sombor, 1928 – Beograd, 2004), pisac i dramatičar, detinjstvo je proveo u čestim selidbama i prilagođavanju na novu okolinu, najviše u Somboru i Zagrebu, usled razvoda roditelja i složene porodične situacije. Njegov osetljiv dečački karakter oblikovalo je apokaliptično vreme „Velikog Sunovrata“, kako ga sam naziva, zlo vreme koje se približavalo tokom njegovog odrastanja u krilu jevrejske porodice. Osnovnu školu je pohađao u Somboru i Zagrebu, a sa petnaest godina sa članovima svoje porodice transportovan je u koncentracioni logor Aušvic. U logorima Aušvic, Saksenhauzen i Mathauzen proveo je skoro dve godine, do završetka Drugog svetskog rata, i preživeo zahvaljujući, između ostalog, poznavanju nemačkog i mađarskog jezika. Kao pripadnik radne grupe staklorezaca učestvovao je u nacističkom demontiranju Krematorijuma II u Aušvicu, kada su nacisti ubrzano uništavali tragove svog zločina. Po povratku iz logora, Lebović je saznao da je izgubio celu porodicu i ostao bez 40 članova šire i uže familije. Završio je gimnaziju u Somboru u skraćenom roku 1947, a potom upisao filozofiju u Beogradu i diplomirao 1951. Za vreme studija radio je kao fizički radnik, nastavnik matematike, prevodilac i humorista, zarađujući za život kao reporter u Radio Beogradu i kolumnista u humorističkom listu „Jež“. Po završetku studija radi kao novinar u Radio Novom Sadu i kustos Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu, a od 1955. godine kao upravnik Letnje pozornice u Topčideru. Od 1960. godine upravnik je Izložbenog paviljona u Beogradu, a od 1979. direktor Drame u Beogradskom dramskom pozorištu. Godine 1981. odlazi u invalidsku penziju. Bio je član Evropskog komiteta „Aušvic“, nosilac ordena poljske vlade za doprinos idejama mira. Đorđe Lebović se javlja u književnosti pričom O ljudima u paklu i paklu u ljudima 1955. godine i novelom Živeti je ponekad visoko, objavljenom u prestižnom časopisu „Delo“ 1956. Sledi drama Nebeski odred, koju je napisao u saradnji sa piscem Aleksandrom Obrenovićem, po mnogima začetak moderne srpske dramaturgije. Drama je prevedena i izvođena na desetak svetskih jezika, a 1957. godine nagrađena Sterijinom nagradom u Novom Sadu. Za dramu Haliluja ponovo osvaja Sterijinu nagradu 1965. godine. Vanrednu Sterijinu nagradu dobiće 1968. za dramu Viktorija. Tokom umetničkog delovanja napisao je mnogo radio drama, TV-drama, serija i scenarija za dugometražne igrane filmove. Najviše uspeha među njima imale su drame Svetlosti i senke, Traganje po pepelu (prva nagrada na međunarodnom festivalu radio drama Prix Italia), Vojnik i lutka, Cirkus, Srebrno uže, Pali anđeo, Dolnja zemlja, Ravangrad 1900, Sentandrejska rapsodija, Ponor... Drame su mu štampane i izvođene u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Rusiji, Bugarskoj, Rumuniji, Italiji, Austriji, Holandiji, Belgiji, Danskoj, Norveškoj, Engleskoj, SAD i Izraelu. Od filmova za koje je Đorđe Lebović napisao scenarija najviše uspeha imali su Most, Devojku s Kosmaja, Valter brani Sarajevo i Konvoj za El Šat. U rukopisu i rasuti po časopisima ostali su njegovi eseji i desetak novela (Zli umiru vertikalno, Kako je Greko zaradio hleb, Deset vodoravnih crta, Anđeli neće sići sa nebesa, Ako lažem, obesite me, moliću lepo, Sahrana obično počinje popodne, Važan esek i dr.). Po izbijanju ratova na tlu bivše Jugoslavije, „sa istim predznakom – tla i krvi“, odlučio je da napusti Beograd i sa porodicom se preselio u Izrael 1992. godine. U Srbiju se vratio 2000. i do smrti četiri godine kasnije pisao svoj jedini, autobiografski roman Semper idem, koji je ostao nedovršen. MG144 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kiklop je roman Ranka Marinkovića iz 1965. godine. Smatra se jednim od najboljih djela hrvatske književnosti 20. vijeka [1], a godine 1982. je ekraniziran u obliku igranog filma i TV-serije u režiji Antuna Vrdoljaka. Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu.[1] Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja.[2] Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor[2] sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić,[2] baletska kritičarka i prevodilac.[3] Član je Društva književnika Hrvatske od 1945.[2] Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana.[1] Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).[4] Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.[2] Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike.[4] Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.[5] Bibliografija Proze (1948) Ni braća ni rođaci - zbirka proze (1949) Geste i grimase - kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951) Pod balkonima - zbirka proze (1953) Ruke - zbirka proze (1953) Glorija - drama (izvedena 1955, štampana 1956) Poniženje Sokrata - zbirka proze (1959) Karneval i druge pripovijetke (1964) Kiklop - roman (1965) Politeia ili Inspektorove spletke - drama (1977) Zajednička kupka - roman (1980) Pustinja - drama (1982) Nevesele oči klauna - knjiga eseja (1986) Never more - roman (1993)[4] Nagrade i priznanja Savezna nagrada 1948. Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965. NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965. Nagrada grada Zagreba 1966. Goranova nagrada 1966. Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.[2] Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora.[6] Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade.[7] Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.[8] Pozorišne adaptacije i ekranizacije Prva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorijaiz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. USrpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976).[2] Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.[4] Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Biblioteka Vjeverica Izdavač: Mladost - Zagreb, 1985. god. Tvrd povez, 21 cm. 165 str. Ilustrovano Nagrada Grigor Vitez 1976, Nagrada Mlado pokoljenje 1977 “Zvižduk s Bukovca” Zvonimira Milčeca zanimljiva je knjiga koja nam prikazuje uzbudljive dogodovštine dečaka koji trenutno pohađaju peti razred. Ona govori o tome kako su dečaci provodili svoje veselo detinjstvo u zagrebačkom kvartu Bukovcu. Popraćeno je izvornim ilustracijama koje je izradio naš poznati karikaturist Oto Reisinger. Zvonimir Milčec Zvonimir Milčec najpoznatiji je dječji pisac te jedan od najistaknutijih hrvatskih književnika. Svoja je djela najviše posvećivao gradu Zagrebu, a proslavio se i kao pisac za djecu. Poznati pisac rodio se 3.9.1938. godine u Zagrebu, a umro 17.4.2014. godine. Obrazovanje Zvonimir Milčec osnovnu školu završio je u rodnom Zagrebu, gdje je nakon toga pohađao i srednju grafičku školu. Nakon mature upisao je Visoku poslovnu školu, također u Zagrebu, a onda je otišao u Beograd, gdje je studirao i diplomirao novinarstvo. Privatni život Milčec je radio kao profesionalnu novinar, bio je reporter i kolumnist. Radio je i kao urednik dvotjednika Zagrebački trg i pomoćnik glavnog urednika u Večernjem listu. Cijelo jedno desetljeće radio je kao stalni kolumnist Jutarnjeg lista, a onda, nakon što je već bio umirovljen, ponovno je postao kolumnist Večernjeg lista. Također je pisao kolumne i na raznim web portalima. 1996. godine Milčec je otvorio kafić za vlastiti užitak, poznat po tome što je odavao pravu sliku grada Zagreba, kojeg je on toliko volio. Kafić je nazvao “K&K”, a karakterističan je po tome što u njemu nije svirala glazba, pa su posjetitelji u njemu mogli na miru pročitati novine ili izložene knjige ovog poznatog autora. Sam Milčec je često i bez srama govorio o nekim svojim porocima i užicima, što su bili upravo neometano ispijanje kave i pušenje cigara, u dokolici pri kojoj se osjećao pravi duh Zagreba. Zvonimir Milčec je više puta pokazao koliko je vezan za grad Zagreb, ne samo po svojim književnim djelima i novinarskim radom, već i aktivističkim djelovanjem. On je bio jedan od inicijatora za postavljanje spomenika Mariji Ujević u Vlaškoj ulici, što se i dogodilo 1988. godine, aktivno se borio 1990. godine za povratak Fernikovog spomenika banu Jelačiću, te je sudjelovao u podizanju spomenika Mariji Jurić Zagorki, koji danas krasi Tkalčićevu ulicu u Zagrebu. Zvonimir Milčec umro je iznenada 2014. godine, u 76. godini života. Posao Zvonimir Milčec je danas, pored svega što je radio, ostao najpoznatiji kao dječji pisac. Ipak, on nije pisao samo dječje knjige, već i beletristiku za odrasle. Njegovi poznati romani za odrasle su “U Zagrebu prije podne”, objavljen 1979. godine i “Čovjek od novina”, objavljen 1997. godine. Osim beletristike, Milčec je napisao preko petnaest zbirki koje su sadržavale njegova djela iz feljtonistike, od kojih su neke “Zadnja pošta Zagreb”, “Pozdravi doma”, “Zagreb je Zagreb”, “Dinamovo proljeće”, “ZGode”, “Dolac”, “Fakat Zagreb”, “Zagrepčani naši i vaš” i druge; napisao je pet djela iz publicistike, i to “Piti ili ne piti”, “Povratak bana”, “Nečastivi na kotačima”, “Zagrebački gradonačelnici” i “Pliva – 70 godina najveće farmaceutske tvrtke”. Milčec je pisao i scenarije za televizijske dokumentarce (“Zadnja pošta Zagreb”) i igrane TV-filmove (“Priča iz Maksimirske šume”, “Pozdrav iz Zagreba” i “Stari album L.P.-ja”). Pisao je scenarije za kino-filmove i to za dokumentarce “Uzlet”, “Ne gledaj gore” i “Strah u dolini potoka Bliznec”. Ipak, među čitateljima najveću popularnost uživaju Milčecove knjige za djecu. Neke od njih dio su obavezne školske lektire, poput poznatih romana za djecu “Zvižduk s Bukavca” i “Tajne krvavog nosa”. Osim njih, njegovi poznati romani za djecu su i “U Zagrebu prije podne”, “Posljednji zvižduk”, “Priča o novinama”, “Čovjek od novina”, te zbirka pripovjedaka “Tekuće priče”. Najveća postignuća Zvonimir Milčec nagrađen je brojnim nagradama i to ne samo onima za svoja književna djela. 2009. godine dobio je nagradu za životno djelo Otokar Keršovani, za svoj cjeloživotni rad u novinarstvu. Nagrade koje su mu dodijeljene zbog njegova književnog rada bile su nagrada Grigor Vitez, koju je dobio 1976. godine i nagrada Mlado pokoljenje, koja mu je dodijeljena godinu dana kasnije. 1994. godine dobio je Nagradu grada Zagreba. Upravo je grad Zagreb bio glavni motiv njegovih radova. O njemu je pisao kolumne, bio je mjesto radnje većine njegovih romana, a gotovo svi feljtoni koje je pisao u naslovu su imali motiv Zagreba. Mnoge njegove knjige su prevedene na poljski, ruski, engleski i njemački jezik. Većina njih ima više izdanja, a neke knjige adaptirane su u dokumentarne serije i filmove, te kratke ili dugometražne dokumentarne filmove.

Autor - osoba Horozović, Irfan Naslov Mađioničar iz prijestolnice domina / Irfan Horozović ; [ilustracije Nedžad Sahačić] Vrsta građe roman Jezik bosanski Godina 1990 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Banjaluka : Glas, 1990 (Banjaluka : Glas) Fizički opis 51 str. : ilustr. ; 22 cm. Drugi autori - osoba Sahačić, Nedžad Zbirka Biblioteka Jablan. kolo 1 ; knj. 2 (Broš.) Napomene Tiraž 5.000 Bilješka o piscu: str. 50. Irfan Horozović (Banja Luka 27. travnja 1947) je bosanskohercegovački književnik. U Banjaluci je završio osnovnu školu i Gimnaziju. Filozofski fakultet (Komparativna književnost i Jugoslavenski jezici i književnosti) diplomirao u Zagrebu. Bio je urednik Studentskog lista Pitanja i Putevi. Bio je odgovorni urednik u izdavačkoj djelatnosti Novog glasa u Banjaluci. Živi u Sarajevu. Urednik je u igranom programu RTV Federacije BiH i glavni urednik časopisa Život. Dramski tekstovi su mu izvođeni na radiju (Šesta smrt Benjamina Talhe, Zadovoljština, Kuburović, Posuđena rečenica), u teatrima (Ružičasta učiteljica, Soba, Pehlivan Arif Tamburija, Šeremet, Proba, Tri Sabahudina) i na televiziji (Šeremet). Neki od tih tekstova su prevedeni i igrani u Švedskoj i Poljskoj. Jedna adaptacija knjige Talhe pod nazivom Priče iz Šedrvanskog vrta postavljena je u Rimu. Dobitnik je Nagrade „Sedam sekretara SKOJ–a“ (1972), Nagrade grada Banje Luke (1980), Nagrade Udruženja književnika BiH (1988), Nagrade za najbolju knjigu za djecu u BiH (1987), Nagrade Društva pisaca Bosne i Hercegovine za 1998. godinu i drugih nagrada i priznanja. Godine 2001. osvojio je nagradu Meša Selimović za najbolji roman. Šesta smrt Benjamina Talhe. Drama za glasove. Radio–Zagreb 1968. Zvečajsko blago. Pjesme. Glas, Banja Luka 1969. Ružičasta učiteljica. Dramolet. Narodno sveučilište „Božidar Maslarić“, Osijek 1970. Talhe ili šedrvanski vrt. Proze. BC, Zagreb 1972; – 2. prošireno izdanje, Svjetlost, Sarajevo 1991; 3. izdanje Sarajevo Publishing, Sarajevo 1997. I na esperantu: Savez za esperanto BiH, Sarajevo – Banja Luka 1991. Soba. Groteska. Prolog. Zagreb 1971; – 2. izd. Zajednica profesionalnih pozorišta, Sarajevo 1977. Tanka katanka. Farsa za djecu. Dječije pozorište Banja Luka 1971. Zadovoljština. Drama za glasove. Radio–Zagreb 1972. Salon gluhonijemih krojačica. Pripovijetke. Svjetlost, Sarajevo 1979. Testament iz mladosti. Poezija. Glas, Banja Luka 1980. Šeremet. Drama. Zajednica profesionalnih pozorišta BiH, Sarajevo 1985. Karta vremena. Priče/roman. „Veselin Masleša“, Sarajevo 1983. Noćne ceremonije. Izabrane priče. Svjetlost, Sarajevo 1984/1985. Vauvan. Roman za djecu. Klub „Ivan Goran Kovačić“, Bihać 1986; – 2. izd. „Veselin Maleša“, Svjetlost, Sarajevo 1990; – 3. izd. Bosanska riječ, Wuppertal 1995; – 4. izd. Targa, Zagreb 1995; – 5. izd. Bosanska riječ, Wuppertal–Amsterdam–Sarajevo 2000. Rea. Kratki roman. „Veselin Masleša“, Sarajevo 1987. Mađioničar iz prijestolnice domina. Pripovijest za djecu. Glas, Banja Luka 1988; – 2. izd. 1990; – 3. izd. Targa, Zagreb 1995: – 4. Izd. Bosanska riječ, Wuppertal–Amsterdam–Sarajevo 2000 (zajedno s Vauvanom). Kalfa. Roman. Svjetlost, Sarajevo 1988. Iluzionistov grob i lebdeća žena. Priče. Prosveta, Beograd 1991. Posuđena rečenica. Drama za glasove. Radio–Sarajevo 1991. Prognani grad. Priče. Antibarbarus, Zagreb 1994. Bosanski Palimpsest. Priče. Durieux, Zagreb 1995. Sličan čovjek. Roman. Bosanska knjiga, Sarajevo 1995. Oblak čija lica prepoznajemo. Izabrane priče. Bosanska riječ, Wuppertal–Sarajevo 1997. – drugo, promijenjeno izdanje, kod istog izdavača 1999. Knjiga mrtvog pjesnika. Poezija. Horus, Zagreb 1997. – drugo, prošireno izdanje, Bosanska knjiga–Šahinpašić, Sarajevo 1999. Inspektor vrtnih Patuljaka. Roman za djecu. Bosanska riječ, Wuppertal–Sarajevo–Amsterdam 1998. Proba. Dramolet. Kamerni teatar 55. Sarajevo 1998. Berlinski nepoznati prolaznik. Roman. Ljiljan, Sarajevo 1998. Prodavnica noževa. Izabrane priče. Damad. Novi Pazar 1999. Izabrane pripovjetke. Sejtarija, Sarajevo 2000. Filmofil. Roman. Sejtarija, Sarajevo 2000. Imotski kadija. Roman. Ogledalo, Sarajevo 2000. Tri Sabahudina. Tragična komedija. Praizvedba u Kamernom teatru 55 u Sarajevu # 12. 2001. Izabrane Igre. Drame. Svjetlost, Sarajevo 2000. Buduće svršeno vrijeme. Poezija. DES, Sarajevo 2001. MG73

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ce`Nedra, carska princeza Tolnedre, je zbunjena. Svi znaju da su priče o Kugli koja štiti Zapad od zlog boga Toraka samo glupe legende. Ali evo je, prisiljena pridružiti se opasnoj potrazi za povratom te ukradene kugle. Nitko ne vjeruje u čarobnjaštvo, ali čini se da su Garionova teta i djed legendarni čarobnjaci Polgara i Belgarath, koji bi morali biti stari tisućama godina. David Carroll Eddings (7. srpnja 1931. - 2. lipnja 2009. [1]) bio je američki pisac fantastike. Sa svojom suprugom Leigh napisao je nekoliko najprodavanijih serija epskih fantastičnih romana, uključujući The Belgariad (1982–84), The Malloreon (1987–91), The Elenium (1989–91), The Tamuli (1992–94) i Sanjari (2003–06). Biografija Eddings je rođen u Spokaneu, Washington, od Georgea Waynea Eddingsa i Theone (Berge) Eddings, [2] 1931. Eddings je izjavio da je dijelom Cherokee.[3] Rani život Eddings je odrastao u blizini Puget Sounda u gradu Snohomish.[4] Nakon što je 1949. završio srednju školu Snohomish, radio je godinu dana prije nego što je diplomirao govor, dramu i engleski na koledžu. Eddings je rano pokazao talent za dramu i književnost, pobijedio je na nacionalnom natjecanju u govorništvu i igrao glavnu mušku ulogu u većini svojih dramskih produkcija. Diplomirao je 1954. godine na koledžu Reed, napisavši svoj prvi roman, How Lonely Are The Dead, kao završni rad. Nakon što je diplomirao na koledžu Reed, Eddings je unovačen u američku vojsku, [6] nakon što je također prethodno služio u Nacionalnoj gardi. Nakon što je otpušten 1956., Eddings je četiri godine pohađao diplomski studij na Sveučilištu Washington u Seattleu, a magistrirao je 1961. nakon što je za svoju tezu prijavio roman u nastajanju, Man Running. Eddings je zatim radio kao kupac za Boeing, gdje je upoznao svoju buduću suprugu, tada poznatu kao Judith Leigh Schall. Vjenčali su se 1962., a ona je uzela ime Leigh Eddings, a tijekom većeg dijela 1960-ih, Eddings je radio kao asistent na Black Hills State Collegeu u Južnoj Dakoti. Zlostavljanje djece David i Leigh Eddings posvojili su jednog dječaka 1966., Scotta Davida, tada starog dva mjeseca.[9][10] Posvojili su mlađu djevojčicu između 1966. i 1969. godine.[10] Godine 1970. par je izgubio skrbništvo nad oba djeteta i oboje su osuđeni na godinu dana zatvora u odvojenim suđenjima nakon što su se izjasnili krivima po 11 točaka optužnice za fizičko zlostavljanje djece.[11] Prema Black Hills Weeklyju, 11. veljače 1970., četverogodišnje posvojeno dijete para pronađeno je u mrklom podrumu njihove kuće, zaključano u kavezu, na sebi samo majicu kratkih rukava. Dijete je bilo fizički zlostavljano s jako natečenom i onesposobljenom šakom s ogrebotinama i teškim modricama po tijelu, kao i dokazima prethodnog premlaćivanja. Istražitelji su tijekom suđenja zabilježili da su na zidovima postojali držači, da nije bilo rasvjete, au podrumu se osjećao jak miris mačje mokraće. Iako se o zlostavljanju, suđenju i presudi opširno izvještavalo u novinama Južne Dakote u to vrijeme, ti se detalji nisu ponovno pojavili u medijskom izvještavanju o paru tijekom njihove uspješne zajedničke karijere autora, već su se vratili u žižu javnosti tek nekoliko godina nakon što su oboje je umro. Nakon što su oboje odslužili kaznu, David i Leigh Eddings preselili su se u Denver 1971., gdje je David našao posao u trgovini mješovitom robom.

Pcelojavljenje - Miodrag Radovic knjizevnost motivi pcele lepo ilustrovano ,puno pesama zekstova o pcelama Pcela u cvetniku poezije 2017 godina ,novi sad -meki povez -400 stranica -dobro ocuvana ,knjiga je nekada bila malo vlazna ,pa sada ima malo zutila na unutrasnjosti naslovnice i na prvih 27 listova ,u gornjem zaglavlju ,vidi se na 1 slici kako to izgleda retka knjiga ,mali tiraz Miodrag Radović rođen je 1945. godine u Kamenjači kod Trstenika. Osmogodišnju školu završio je u Trsteniku, a gimnaziju u Kruševcu. Na Filološkom fakultetu u Beogradu (grupa za Opštu književnost sa teorijom) diplomirao je 1968. Magistrirao je sa temom „Funkcija snova u romanu Zločin i kazna F. M. Dostojevskoga” (1976), a doktorirao sa temom „Poetika Laze Kostića i njeni izvori u zapadnoevropskim književnostima” (1980). Kao stipendista francuske vlade završio je postdiplomske studije u Evropskom univerzitetskom centru u Nansiju (1969–1970). Bio je i stipendista Humboltove fondacije u Minhenu i Hajdelbergu. Kao bibliotekar radio je u Biblioteci Matice srpske (1970–1972). Kao lektor, predavač i profesor radio je na univerzitetima u Lionu, Renu, Banjaluci, Nikšiću, Frankfurtu na Majni i Novom Sadu. Realizator je ideje o osnivanju Katedre za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Autor je više knjiga, priređivač zbornika i antologija i prevodilac sa francuskog i nemačkog jezika. Objavljene knjige: Poetika snova Dostojevskoga, Vrnjačka Banja, 1978; Luj Vensan Toma, Antropologija smrti (prevod sa francuskog u saradnji sa Zoranom Stojanovićem), Beograd 1980; Laza Kostić i svetska književnost, Beograd, 1983; Umetnost tumačenja poezije (zbornik), priređen u saradnji sa Draganom Nedeljkovićem, Beograd, 1979; Književna aksiologija, Novi Sad, 1987; Vilhelm Jensen, Gradiva (prevod sa nemačkog), Sremski Karlovci, 1992; Oslovljeni svet ili čarobna reč Raška Dimitrijevića, Novi Sad, 1998; Liber amicorum (zbornik u počast ak. Radomiru Ivanoviću), Novi Sad, 2001; Pčela i med u cvetniku svetske i srpske poezije (antologija, u saradnji sa Nikolom Strajnićem), Banja Luka, 2002; Lijepo li ova knjiga čita (studije i ogledi), Novi Sad, 2001; Književna retorika danas (zbornik), Beograd, 2008; David I. Goldstejn, Dostojevski i Jevreji (prev. M. Radović), Novi Sad, 2010; Pregledni rečnik komparatističke terminologije u književnosti i kulturi (uredio u saradnji sa Bojanom Stojanović Pantović i Vladimirom Gvozdenom), Novi Sad, 2011. tags pcelarstvo , med i pcele , prakticno pcelarstvo , sve o pcelama (kutija gorenje)

Autor - osoba Banville, John, 1945- = Banvil, Džon, 1945- Naslov Fragmenti vremena : Dablinske uspomene / Džon Banvil ; autor fotografija Pol Džojs ; prevela sa engleskog Ksenija Todorović Jedinstveni naslov Time pieces. srpski jezik Vrsta građe dokumentar.lit. URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Clio, 2021 (Novi Sad : Artprint) Fizički opis 210 str. : fotogr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Todorović, Ksenija, 1943- = Todorović, Ksenija, 1943- Joyce, Paul, 1944- = Džojs, Pol, 1944- Zbirka Klepsidra / Clio, Beograd (karton) Napomene Prevod dela: Time pieces / John Banville Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Dablin -- U literaturi Iz pera Džona Banvila, autora romana More, za koji je dobio prestižnu Bukerovu nagradu, stižu živopisne uspomene na dablinske događaje, smeštene na međi faktografije i fikcije. Rođen u malom, od irske prestonice neznatno udaljenom gradu, junak ove priče se sa Dablinom prvi put upoznaje kao dete – sa iskrenim i nepatvorenim oduševljenjem. Premda mu je, kao punoletnom mladiću, konačno preseljenje u grad donelo i poneko razočaranje, opčinjenost njime ne jenjava. Vodeći čitaoca dablinskim ulicama, autor ovih pseudomemoara uživa u istoriji kulture, arhitekture, politike i društva. Protkane neposrednim i ličnim sećanjem na izvesna mesta i susrete, pripovedačeve uspomene su, istovremeno, omaž vremenu odrastanja i formiranja umetnika u mladosti. Čitaoca ili, bolje rečeno, putnika, očekuje priča o gradu i životu u njemu, puna slojevitih, posve neočekivanih emocija. Sadržaj: 1. O vremenu 2. Cicero, Viko i Ebi pozorište 3. Bagatonija 4. Na ulici 5. Pogled s Pizge na Palestinu 6. Devojka u vrtovima 7. Pronađeno Vreme Dodatak I Dodatak II Zahvalnica Legende ispod slika Džon Banvil: Irski pisac i scenarista. Na početku karijere radio je kao novinar, a zatim i urednik listova The Irish Press i The Irish Times. Danas piše književne kritike, scenarija za filmove i radio emisije, a za svoje romane dobija brojna priznanja i nagrade. Za roman More dobio je Bukerovu (2005) i nagradu Franc Kafka (2011). Dve godine kasnije dodeljena mu je nagrada irskog PEN centra kao i Austrijska nacionalna nagrada za evropsku književnost. Pod pseudonimom Bendžamin Blek napisao je detektivske romane Kristin Fals (2006), Srebrni labud (2007) i Lemur (2008) i doživeo veliki komercijalni uspeh. Njegova proza je bogata, umetnički vešto komponovana, s izraženom notom književnog eksperimentisanja. MG16

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvi deo: Stari zavet Prelepe ilustracije: Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Stari zavet (originalno: Sveto pismo Staroga zavjeta) jeste hrišćanski naziv za zbirku svetih spisa koji prethode Isusu Hristu i Novom zavetu. Jevreji ga nazivaju Tanah.[1] Sastoji se od knjiga zakona, istorije, proročanstava i pesama. Za hrišćane, Stari zavet čini prvi deo Svetog pisma (drugi deo čini Novi zavet).[2] Vremenom je hrišćanski Stari zavet stekao izvesne razlike u odnosu na jevrejski Tanah. Za judaizam, zbirka svetih knjiga Tanaha na hebrejskom jeziku je uobličena još u 5. veku p. n. e. Rana hrišćanska crkva koristila je grčki prevod iz 2. veka p. n. e, koji je uključivao i spise kojih nema u jevrejskom kanonu. Jeronim je sumnjao u autentičnost tih knjiga, ali su one tek protestantskom reformacijom odvojene od Starog zaveta. Pravoslavni i rimokatolici ih zovu devterokanonskim, a protestanti apokrifnim knjigama....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Prvo izdanje! Petar Šegedin (Žrnovo na Korčuli, 8. srpnja 1909. – Zagreb, 2. rujna 1998.), hrvatski književnik, akademik, intelektualac i kulturni djelatnik. Životopis Mladost i obrazovanje Rođen u Žrnovu na otoku Korčuli gdje je i završio Građansku školu. Učiteljsku školu upisuje i završava u Dubrovniku. Studirao je na Višoj pedagoškoj školi i na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Radio je kao učitelj u Kuli Norinskoj i Račišću na svojoj rodnoj Korčuli. U Zagreb dolazi 1936. godine, te se uključuje u poznati krug Krležinih suradnika, mladih pečatovaca, liberalnih i okrenutih subjektivizmu i autonomiji pisaca. Šegedin se u Pečatu prvi put javio svojim Odlomkom proze. Književni i kulturni rad Bavio se književnošću, te plodonosno djelovao djelovao pišući novele, romane, eseje i putopise. Obavljao je i mnoge dužnosti u kulturnom i prosvjetnom sektoru. Bio je tajnik Matice hrvatske, središnje kulturne ustanove hrvatskog naroda, od 1945. do 1947. godine za vrijeme predsjedanja Mihovila Nikolića. Matica objavljuje njegovu prvu i najpoznatiju knjigu Djeca božja, zatim Crni smiješak i zbirku njegovih poznatih eseja Svi smo mi odgovorni. Šegedin je stajao i na čelu Društva hrvatskih književnika 1953. godine i još jedanput od 1968. do 1970., a 1989. godine izabran je za predsjednika Matice hrvatske. Uz sve to, neko je vrijeme radio kao savjetnik za kulturna pitanja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije u pariškom veleposlanstvu. Od 1963. godine bio je izvanredni član Razreda za književnost, a od 1963. redoviti član HAZU. Godine 1961. bio je među utemeljiteljima Foruma, časopisa Razreda za književnost HAZU.[1] Petar Šegedin je spadao u onu grupu hrvatskih intelektualaca koji su Hrvatsku željeli vidjeti kao slobodnu i demokratsku zemlju, i upravo zbog svog političkog uvjerenja savjetovano mu je da otiđe iz zemlje kako bi izbjegao suđenje i tamnicu. Skrasio se kod rodbine svoje žene u Njemačkoj. Uz želju za slobodnom Hrvatskom, istaknuo se i aktivnom borbom za hrvatski jezik ulazeći u sukobe i razne rasprave s političkim neistomišljenicima. Godine 1990. predsjedao je Maticom hrvatskom u razdoblju njezine obnove, a potom je bio intenzivno prisutan u hrvatskom književnom i javnom životu. Godine 1991. dobio je Nagradu Vladimir Nazor za životno djelo.

„Ako želite da vaša deca budu inteligentna, čitajte im bajke. Ako želite da budu još inteligentnija, čitajte im još bajki!“ – Albert Ajnštajn Čitanje bajki unapređuje koncentraciju i pamćenje, podstiče razvoj uma, mašte i kritičkog razmišljanja, uspostavlja empatiju i samosvest, razvija jezičke veštine, a sve to se značajno odražava na postignuća u školovanju i životu. U vreme kad je obrazovanje bilo usmeno i u okviru uže zajednice, bajke su i nastajale baš iz tih razloga. One su oduvek bile neizostavni deo dečjeg obrazovanja i odrastanja, a svako novo vreme donosilo je nove bajke. Sada je vreme da se upoznate sa prvih sedam Bajki Uroša Petrovića. Aleksandar Zolotić: „Kad sam radio ilustracije za Diznijevu knjigu, nije bilo ni blizu ovako zahtevno! Kad misliš da ću stići da ti ilustrujem sve ovo?“ Uroš Petrović: „Završi ilustracije kad god hoćeš, al` da grmi!“ Aleksandar Zolotić, u sebi: „Grmi tebi u glavi...“ I bio je u pravu. Proverite i sami! Ilustrovao Aleksandar Zolotić

„Ako želite da vaša deca budu inteligentna, čitajte im bajke. Ako želite da budu još inteligentnija, čitajte im još bajki!“ – Albert Ajnštajn Čitanje bajki unapređuje koncentraciju i pamćenje, podstiče razvoj uma, mašte i kritičkog razmišljanja, uspostavlja empatiju i samosvest, razvija jezičke veštine, a sve to se značajno odražava na postignuća u školovanju i životu. U vreme kad je obrazovanje bilo usmeno i u okviru uže zajednice, bajke su i nastajale baš iz tih razloga. One su oduvek bile neizostavni deo dečjeg obrazovanja i odrastanja, a svako novo vreme donosilo je nove bajke. Sada je vreme da se upoznate sa prvih sedam Bajki Uroša Petrovića. Aleksandar Zolotić: „Kad sam radio ilustracije za Diznijevu knjigu, nije bilo ni blizu ovako zahtevno! Kad misliš da ću stići da ti ilustrujem sve ovo?“ Uroš Petrović: „Završi ilustracije kad god hoćeš, al` da grmi!“ Aleksandar Zolotić, u sebi: „Grmi tebi u glavi...“ I bio je u pravu. Proverite i sami! Ilustrovao Aleksandar Zolotić

"Godine 1271, jedna serija ubistava zadaje muke redu Templara. Giljem de Montklar, glavni junak Senke Templara, izabran je da razreši tu misteriju."Giljem de Montklar se 1271. godine vraća u Kataloniju. Red ga zadužuje da obavi jedan zadatak: da sazna šta se desilo sa Serpentarijusom, poznatijim pod imenom Roher de Lot, građevinar i pripadnik Reda koji je pre stotinu godina nestao bez traga i glasa. Poznato je da se budio sa prvim zracima sunca i da je u predvečerje legao u svoju postelju, ali se ne zna šta je radio između zore i zalaska sunca. Istovremeno, dok se traga za odgovorima i informacijama, događa se smrt jednog deteta i jednog grofa; čitava serija ubistava ostaje bez objašnjenja. Misterija zmije, neobičnog metalnog diska koji je pripadao Serpentarijusu, predstavlja ključ zagonetke. Rečenice koje prethode poglavljima i predstavljaju pojedinačno svako od njih, potiču iz jednog starog pergamenta pronađenog među ruševinama manastira Santa Marija de les Maleses, 1520. godine. Spo...

Walt Whitman Vlati trave Tvrdi povez Biblioteka izabranih dela Pesnik Tela i Duše: “Vlati trave” Volta Vitmana Dok je radio na prvom izdanju zbirke pesama Vlati trave, jednog od najčudesnijih izliva genijalnosti kod sredovečnog čoveka, koji poznaje istorija književnosti Vitman je na svom pisaćem stolu držao nalepnicu na kojoj je pisalo: stvaraj Pisao je na tavanu svoje kuće u Hampstedu gde je noćima bdio zapisujući svoje misli u sveščicu koju je uvek nosio sa sobom, tražeći u sebi pesničku snagu koja će ujedniti sve Amerikance i pobediti nacionalni očaj i netoleranciju (zamišljam ga kako u jednom džepu nosi Emersonovo pismo a u drugom tu sveščicu), i kako ističu autori TV serijala Volt Vitman prvi deo sveščice služio mu je kao adresar- tu je upisivao imena i prezimena ljudi, adrese, a već od sredine sveske polako izbijaju prvobitne ideje koje su oblikovale Vlati trave: budi jednostavan i jasan; ne budi tajanstven[4] piše Vitman, a zatim polako izbijaju prve verzije stihova Pesme o meni:

Walt Whitman Vlati traveTvrdi povezBiblioteka izabranih delaPesnik Tela i Duše: “ Vlati trave” Volta VitmanaDok je radio na prvom izdanju zbirke pesama Vlati trave, jednog od najčudesnijih izliva genijalnosti kod sredovečnog čoveka, koji poznaje istorija književnosti Vitman je na svom pisaćem stolu držao nalepnicu na kojoj je pisalo: stvaraj Pisao je na tavanu svoje kuće u Hampstedu gde je noćima bdio zapisujući svoje misli u sveščicu koju je uvek nosio sa sobom, tražeći u sebi pesničku snagu koja će ujedniti sve Amerikance i pobediti nacionalni očaj i netoleranciju (zamišljam ga kako u jednom džepu nosi Emersonovo pismo a u drugom tu sveščicu), i kako ističu autori TV serijala Volt Vitman prvi deo sveščice služio mu je kao adresar- tu je upisivao imena i prezimena ljudi, adrese, a već od sredine sveske polako izbijaju prvobitne ideje koje su oblikovale Vlati trave: budi jednostavan i jasan; ne budi tajanstven[4] piše Vitman, a zatim polako izbijaju prve verzije stihova Pesme o meni:5/20

Najuži krug Viveka Sten(autor) Jelena Ivetić(prevod) Izdavač: Čarobna knjiga Divan sunčan dan s mnogo vetra idealno je vreme za jedriličarsku regatu – sve dok jedan od najprestižnijih stanovnika ostrva Sandhamn ne osvane mrtav na svojoj jedrilici. Oskar Julijander bio je bogati advokat i potpredsednik Švedskog kraljevskog društva jedriličara. Iako isprva sve deluje kao nesreća, novi dokazi ukazuju na ubistvo. Policijski inspektor Tomas Andreason ponovo udružuje snage sa advokaticom Norom Linde kako bi otkrio šta se stvarno desilo. I dok tragaju za dokazima, sa svih strana ometaju ih pripadnici elitnog sveta bogataša u kojem je jedino bitno da sve deluje besprekorno. Kada ist ražujete bogate i moćne stanovnike idiličnog ostrvskog raja, potraga za pravdom mora se sprovoditi oprezno i tajno, daleko od oka javnosti. „Mračne tajne i uzavrele emocije bogataša sjajno dopunjuju inače savršenu mešavinu napetosti, porodičnih odnosa i nerazjašnjenih misterija švedskog arhipelaga.“– Ma Bra „Apsolutno sjajna i uzbudljiva detektivska priča.“ – Sveriges Radio P4 „Spektakularno i iznenađujuće ubistvo u najboljem maniru Agate Kristi.“ – Skanska Dagbladet *9