Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Samo ti sinko radi svoj posao - Goran Babić, zapisi 1999. Goran Babić (Vis, 1944) jugoslovenski i srpski je književnik, dramaturg, scenarista, novinar i konceptualni umetnik. Napisao je oko sedamdeset knjiga. Biografija Po ocu je Hrvat a po majci Srbin. Odrastao je u Mostaru.[1] Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu.[2] Krajem šezdesetih godina bio je osnivač Centra za društvene d‌jelatnosti omladine RK SOH, koja je izdavala omladinski list „Polet“.[3] Bio je glavni urednik časopisa „Oko” namenjenog aktuelnostima iz umetnosti i kulture.[3] U periodu od 1981. do 1985. godine Babić je bio zadužen za kulturu u Predsedništvu Socijalističkog saveza Republike Hrvatske.[2] Tokom devedesetih se zbog izrazitog neslaganja sa politkom HDZ-a Franje Tuđmana seli sa porodicom za Beograd.[2] Svoj poslednji tekst objavljen u Hrvatskoj napisao je kada je na zidu u kvartu Dubrava video grafit zabranjeno za Srbe, pse i Cigane. Svoj tekst je završio rečenicom: Tražite me među Srbima, psima i Ciganima.[4] Objavio je sedamdeset knjiga iz različitih žanrova.[1] Radio je za televiziju, radio, novine i film.[5] Režirao je dokumentarne filmove i TV emisije, a po njegovim tekstovima su drugi režiseri snimali TV drame i seri, pozorišne predstave, crtane filmove (`Riblje oko`) ili snimali gramofonske ploče (Arsen Dedić, Kornelije Kovač).[5][6] Poezija mu je uvrštena u antologije srpske i hrvatske poezije.[5] Član je Adligata.[traži se izvor] Sa suprugom ima tri kćeri.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radoslav Bratić (28. jun 1948. u Bresticama, kod Bileće — 2. jun 2016. u Beogradu)[1] bio je srpski književnik, dramaturg i urednik. Dopisni član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske od 2015. godine. Njegova zaostavština nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Biografija Fotografija Radoslava Bratića i patrijarha Pavla, deo njegovog legata u Adligatu Radoslav Bratić sa prijateljima Biblioteka Radoslava Bratića, deo njegove zaostavštine u Adligatu Radoslav Bratić rođen je u Bresticama kod Bileće. Osnovnu školu završio je u Koritima (kod Bileće) i u Bileći, srednju školu u Trebinju, a jugoslovensku i svetsku književnost studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik studentskog časopisa `Znak`, časopisa `Književnost`, lista `Književna reč`, i glavni urednik časopisa `Relasion`. Radio je kao sekretar i potpredsjednik Udruženja književnika Srbije, zatim kao urednik u izdavačkoj kući `BIGZ`, gdje je uređivao desetak biblioteka. Među ostalim knjigama uredio je i sabrana djela Slobodana Jovanovića, Danila Kiša, komplet knjiga Borislava Pekića, kao i ediciju „Nove knjige domaćih pisaca”. Pokrenuo je znamenitu biblioteku „Razgovori s piscima” i u njoj objavio više knjiga. Priredio je i knjigu Molitve i molbe Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla. Bratić je sačinio više izbora iz književnosti i uredio nekoliko tematskih blokova u listovima i časopisima, između ostalih iz književnosti Kine, Indije, Lužičkih Srba, američkih crnaca. Pripovijetke su mu uvršćene u više zbornika i antologija u Jugoslaviji i svijetu, a prevođene su na engleski, hindi, njemački, švedski, poljski, češki, francuski, kineski, rumunski, ruski i italijanski jezik. Na sva ova navedena mjesta Bratić je proputovao i uspostavio saradnju sa značajnim ljudima. Kao rezultat te saradnje nastalo je niz dijela na engleskom, hindu i drugim jezicima. Za dopisnog člana ANURS-a izvan radnog sastava izabran je 4. decembra 2015. godine.[2] Napisao je i više drama za radio i televiziju. Sam ili sa saradnicima, pripremio je više antologija tekstova iz inostranih književnosti (lužičkih Srba, kineske, indijske, američkih crnaca). Kao urednik u BIGZ-u, uredio je desetak biblioteka domaće i strane književnosti. Dobio je brojne važne nagrade: lista Mladost, Isidora Sekulić, Andrićevu, Ćamil Sijarić, Meša Selimović, Borbina, Kočićeva nagrada 1999, plaketa Miloš Crnjanski, Zlatna povelja Car Dušan, Svetozar Ćorović i druge. Živio i radio u Beogradu. Umro je 2. juna 2016. godine u naselju Kumodraž, u Beogradu, u svom stanu nakon dugu i teške bolesti.Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu

Tvrd povez sa omotom G2 Road Scholar: Coast To Coast Late in the Century Andrei Codrescu A radio personality describes his coast-to-coast journey across the United States, discussing beatniks and poets in New York`s East Village, a drive-through wedding in Las Vegas, and other oddities Andrei Codrescu is a poet, novelist, essayist, and NPR commentator. His many books include Whatever Gets You through the Night, The Postmodern Dada Guide, and The Poetry Lesson. He was Mac Curdy Distinguished Professor of English at Louisiana State University from 1984 until his retirement in 2009.

Režija: Branko Pleša Scenograf: Radenko Mišević Kostimograf: Biljana Dragović Kompozitor: Vojislav Kostić: Branko Pleša (Bora) Danilo Stojković (Selimir) Milutin Butković (Piklja) Bora Todorović Vladimir Popović (Vitomir) Dragutin Dobričanin (Špira) Zoran Ratković (Miloje) Olga Ivanović (Lina) Branka Petrić Ružica Sokić (Rozika) Olga Poznatov Jelisaveta Sablić Mira Banjac (Goca) Slobodan Radovanović Mirko Todorović Vlastimir Stojiljković Zoran Radmilović Milenko Miljenović Dejan Čavić (Milosavljević) Aleksandar Gruden (Milisav) Ljiljana Danilović Cincar Predrag Ivanović Radomir Milivojević Slobodan Milićević Edvard Sađik Mihajlo Živanović Dragutin Perović Vojin Danilović Vladimir Vitas Vojin Draškoci (muzičari) separator Atelje 212 : Radio-televizija Srbije Izdano povodom 50. godišnjice osnivanja beogradskog kazališta Atelje 212.

Naslov originala: Anna Casali (text), Tony Wolf (illustr.) : La vita di Gesu. Izdavač: Trio. Mesto izdavanja: Novi Sad. Godina izdanja: 2011. Povez: tvrdi, šiveno. Pismo: ćirilica. Broj strana: 61. Format: 26,5 x 24 cm. Prevod: Slađana Milinković. Ilustracije: kolor, na kunsdruku. Knjiga je nekorišćena, samo je stajala, praktično je nova. Za potpuni izgled knjige pogledajte slike u prilogu. O knjizi: `Život Isusa Hrista-Novi zavet ispričan na jednostavan način, namenjen mališanima. Pun kolor, sa prelepim ilustracijama koje je radio čuveni ilustrator Toni Vulf.` Život Isusa Hrista -Novi Zavet, Toni Volf (Vulf), Ana Kazali. Живот Исуса Христа - Нови Завет, Тону Волф (Вулф), Ана Казали.

Korica ima neke flekice, unutrašnjost u veoma dobrom stanju. Za vreme nacističke okupacije Poljske u Drugom svetskom ratu, Jakob (Robin Vilijams), vlasnik davno zatvorenog kafića u židovskom getu, slučajno načuje zabranjene radijske vesti o napredovanju sovjetskih vojnih snaga. Jakob deli svoje saznanje sa svojim prijateljima, koji počinju širiti vesti dalje. Uvidevši kako je širenje te vesti uzrokovalo bolje raspoloženje i buđenje optimizma među njegovim sunarodnjacima, Jakob počinje izmišljati pozitivne vesti te njima održavati moral kod svojih ljudi. Nacističke vlasti počinju sumnjati kako Jakob poseduje radio, što je prestup koji se kažnjava smrću, te kreću u potragu. tvrd povez format 21 cm 290 str

Opis "Beograde, dobro jutro 1 - Dušan Radović" Ova knjiga je izbor tekstova iz emisije Prvog programa radija Studija B - "Beograde, dobro jutro". Od jula 1975 do novembra 1976 autor je iz studija, sa tog visokog mesta oko pet stotina puta uživo pozdravio Beograd, svakog jutra u 7 časova i 15 minuta. U knjizi nije promenjen oblik tog jutarnjeg radio-pozdrava. Kako je u knjigu ušao samo manji deo emitovanih tekstova, kalendar je znatno proređen. Sve što je zasluživalo da se nađe u knjizi stalo je ispod samo sto datuma. Povez knjige : broširani Strana : 400 Format : 13x20 cm Pismo : latinica

"Čekajući Dogoa" je dirljiva priča o Denovom putovanju kroz izazove koje mu je život postavio. Nakon propasti reklamne agencije u kojoj je radio i raspada njegove veze sa Klara, Den ostaje sam, suočen sa gubitkom i promenama. Međutim, sve se menja kada mu Klara ostavi pismo prepuno optužbi i jednog malog, belog psa, Dogoa. Iako Den nije planirao da zadrži psa, njihova veza se postepeno razvija, otkrivajući snagu prijateljstva i ljubavi. "Čekajući Dogoa" je duhovita i jedinstvena priča koja će vas dirnuti do srži i ne smete je propustiti. Format : 145x205 br. str. : 272 povez : broš Pismo : latinica

Autor: Enid Blajton Godina izdanja: 2012. Br. str.: 144 Povez: Tvrd Format: 140mm x 210mm Pismo: Latinica Opis Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin Knjiga iz dečijeg serijala o pet nerazdvojnih drugara u novoj avanturi. Džordžin otac odlučuje da se na izvesno vreme preseli na ostrvo Kirin kako bi na miru radio na svom tajanstvenom izumu. Kad mu se jednog dana učini da se na inače pustom ostrvu pojavio uljez, odlučuje da zadrži Timija da ga čuva. Timi jedne večeri nestane. I Džordž zna da je nešto pošlo naopako. Može li čuvena petorka da nađe uhodu i spreči krađu tajne formule?

Upoznajte okrutnu Oktaviju koja kinji životinje i to joj se vratilo. Stelu Draškov, najbolju pevačicu koju je svet ikad čuo… misli ona. Mrljavog Mrguda koji nije voleo povrće i zbog kojeg se setimo Žaka Prevera. Groznu Grozdu, bljakavo-fujavu ljubiteljku gmižućih gmazova, čija je ljubav ka njima bila bolna. Tu je i Zaharije, koji nikada domaći radio nije, sve do pojave strrrašne nastavnice i nekih snova… pardon, duhova. Razmaženog Rašu, superbogatog klinca koji nije voleo da deli bilo šta… pa ni rođendansku tortu. I dalje budite na oprezu! Budite dobri, jedite povrće, delite stvari, radite domaće zadatke, jer ko nije dobar, završiće u knjizi Najgora deca 3!

Izdavač: Informatika - Beograd, 2009. god. Broširan povez, 22 cm. 558 str. Posle dvanaest romana o Erastu Fandorinu pred čitaocima je i trinaesta knjiga čuvene serije o ruskom detektivu. Brojanice od žada je hronika života Erasta Petroviča u poslednjoj deceniji XIX veka, sastavljena od tri veće i sedam manjih novela. Knjiga je, u već prepoznatljivom stilu Informatikinih izdanja, ilustrovana fotografijama i slikama vezanim za kulturni kontekst opisanog istorijskog vremena ili sakriveni smisao priča, i propraćena temeljito urađenim Pojmovnikom. Gde je bio i šta je radio Erast Petrovič… Poslednji put uživali smo u tome kako Erast Petrovič Fandorin svoj deduktivni metod koristi u borbi protiv japanskog kriminala, u romanu Dijamantska kočija. Nova knjiga Borisa Akunjina čitaocu otkriva gde je bio i šta je radio Erast Petrovič u pauzama između slučajeva već opisanih u prethodnim romanima ove serije. Dobićete i odgovare na mnoštvo zanimljivih pitanja – na primer, zašto je dobio ime Erast, odakle mu brojanice od žada od kojih se ovaj naš junak nikad ne odvaja, koja je predstavnica lepšeg pola u njegovom srcu zasenila divnu O-Jumi… Radnja se seli iz Japana u Sibir, iz Engleske u Ameriku, iz Rio de Žaneira u Podmoskovlje, iz Bristola u Moskvu… I kao uvek kod Akunjina, u tekst su utkane nenametljive postmodernističke igre. Svaki siže upućuje na klasike intelektualnog krimića ili prosto – klasike: Vašingtona Irvinga, Morisa Leblana, Edgara Alana Poa, Agatu Kristi, Umberta Eka, Artura Konana Dojla… Uz to, u igru se uključilo i uredništvo „sakrivši“ tu i tamo po knjizi nekoliko Akunjinovih razmišljanja o životu, koja možemo primiti i kao svojevrsne aforizme. trp

Semper idem nedovršena hronika jednog detinjstva Autobiografija Đorđe Lebović Izdanje Kultura 2007 416 str. Detaljnije: mek povez, strana 424 20cm, Reč je o delu na više od 400 stranica koje je Đorđe Lebović pisao od 2000. godine kada se posle osmogodišnjeg boravka vratio iz Izraela, do smrti. Kritičar Vasa Pavković koji je ovo delo i preporučio za štampanje u Narodnoj knjizi, veli u pogovoru ove knjige da je “bilo kakvo prepričavanje zbivanja koja s velikom uverljivošću rekonstruiše knjiga `Semper idem` nemoguće i nepotrebno, jer je svoj poslednji spis Đorđe Lebović napisao u jednoj vrsti duboke umetničke i ljudske koncentracije”. Koliko je životni vrtlog Đorđa Lebovića obeležio njegovo delo, a koliko je njegov odnos prema ljudima i događajima bio obojen jevrejskim poreklom zbog kojeg je kao šesnaestogodišnjak završio u Aušvicu i preživeo nezamislive strahote? Биографија Рођен је у Сомбору 1928. године. Као петнаестогодишњак, због свог јеврејског порекла, бива интерниран у злогласне немачке концентрационе логоре Аушвиц, Маутхаузен и Саксенхаузен. Горка искуства стечена у рату оставиће касније дубок траг у његовом делу. Након рата, 1947. године започиње студије на Техничком факултету у Београду, одакле 1948. прелази на Одсек за филозофију Филолошког факултета где дипломира 1951. године. Већ током студија ради као новинар на Радио Београду и у хумористичком листу „Јеж“, а након студија постављен је на функцију кустоса у Музеју позоришне уметности у Београду коју обавља током 1954—1955. године, остављајући притом најобимнији рукопис, писан руком, „Прва инвентарска књига Музеја позоришне уметности у Београду“. Од 1955. управник је Летње позорнице, а од 1960. управник београдског Изложбеног павиљона. Био је управник драме у Београдском драмском позоришту од 1979. до 1981. године. Ђорђе Лебовић је оснивач и први председник Удружења драмских писаца Србије. Поред позоришних, радио и телевизијских драма, радио је сценарије неких од најпознатијих филмова са простора Бивше Југославије, као што су ”Мост”, „Валтер брани Сарајево“ и „Партизанска ескадрила“ Хајрудина Шибе Крвавца. У својим драмама, евоцирајући успомене трагичног детињства, Лебовић је покушавао доћи до одговора на питања везана за најдубље и најзаумније процесе који у људима покрећу жеђ за деструкцијом у условима створеним ратом. Са загребачким цртачем Јулиом Радиловићем - Јулесом урадио је десет епизода стрипског серијала Партизани (1977—1989), који је био стрипски хит у Холандији и Југославији седамдесетих и осамдесетих. Умро је у Београду 2004. године. O knjizi „Semper idem je prvo remek-delo XXI veka u srpskoj književnosti.“ Teofil Pančić Premda za života poznat prevashodno kao dramaturg i scenarista (Nebeski odred, Haleluja, Viktorija, Traganje po pepelu, Ravangrad 1900, Valter brani Sarajevo i dr.), Lebović je pisao i novele i objavljivao ih u časopisima 60-ih i 70-ih godina XX veka. Ipak, opus magnum Đorđa Lebovića, po jedinstvenoj oceni kritike, predstavlja upravo ovo njegovo testamentarno delo, roman-hronika o detinjstvu u Kraljevini Jugoslaviji uoči II svetskog rata, koja je i zbog osobenog piščevog stila i originalnog postupka, kao i zbog teme i njene književne transpozicije, prepoznata kao kanonsko delo savremene srpske književnosti. Ispričan iz perspektive dečaka koji posmatra približavanje „Velikog Sunovrata“ – širenja nacizma u svojoj okolini koliko i u Evropi – pisac je u vidu imao paralelu između ondašnjeg ludila i rata koji je u Jugoslaviji buknuo 90-ih godina prošlog veka. U ratu je izgubio četrdeset članova svoje porodice a sam, kao četrnaestogodišnjak, prošao pakao Aušvica. „Knjige ne bi bilo da se opet nisam našao u vrtlogu velikog Zla koje sam dobro upoznao pedeset godina ranije“, priznaće pisac u jednom razgovoru pred kraj života. „Fantastična hronika jednog detinjstva... Do sada u našoj literaturi nije bilo tematski i senzibilitetski srodne knjige koju biste se usudili staviti u istu rečenicu s Porodičnim ciklusom Danila Kiša.“ Teofil Pančić „Semper idem je knjiga o detinjstvu, koja se može čitati kao porodični roman ali i kao memoarski spis par ekselans, kojim se Đorđe Lebović, posthumno, predstavio kao veliki majstor moderne realističke proze.“ Vasa Pavković „Lebović, Kiš, Pekić, Kovač i danas predstavljaju nedosegnuti vrh srpske i nekadašnje jugoslovenske književnosti.“ Filip David Đorđe Lebović Đorđe Lebović (Sombor, 1928 – Beograd, 2004), pisac i dramatičar, detinjstvo je proveo u čestim selidbama i prilagođavanju na novu okolinu, najviše u Somboru i Zagrebu, usled razvoda roditelja i složene porodične situacije. Njegov osetljiv dečački karakter oblikovalo je apokaliptično vreme „Velikog Sunovrata“, kako ga sam naziva, zlo vreme koje se približavalo tokom njegovog odrastanja u krilu jevrejske porodice. Osnovnu školu je pohađao u Somboru i Zagrebu, a sa petnaest godina sa članovima svoje porodice transportovan je u koncentracioni logor Aušvic. U logorima Aušvic, Saksenhauzen i Mathauzen proveo je skoro dve godine, do završetka Drugog svetskog rata, i preživeo zahvaljujući, između ostalog, poznavanju nemačkog i mađarskog jezika. Kao pripadnik radne grupe staklorezaca učestvovao je u nacističkom demontiranju Krematorijuma II u Aušvicu, kada su nacisti ubrzano uništavali tragove svog zločina. Po povratku iz logora, Lebović je saznao da je izgubio celu porodicu i ostao bez 40 članova šire i uže familije. Završio je gimnaziju u Somboru u skraćenom roku 1947, a potom upisao filozofiju u Beogradu i diplomirao 1951. Za vreme studija radio je kao fizički radnik, nastavnik matematike, prevodilac i humorista, zarađujući za život kao reporter u Radio Beogradu i kolumnista u humorističkom listu „Jež“. Po završetku studija radi kao novinar u Radio Novom Sadu i kustos Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu, a od 1955. godine kao upravnik Letnje pozornice u Topčideru. Od 1960. godine upravnik je Izložbenog paviljona u Beogradu, a od 1979. direktor Drame u Beogradskom dramskom pozorištu. Godine 1981. odlazi u invalidsku penziju. Bio je član Evropskog komiteta „Aušvic“, nosilac ordena poljske vlade za doprinos idejama mira. Đorđe Lebović se javlja u književnosti pričom O ljudima u paklu i paklu u ljudima 1955. godine i novelom Živeti je ponekad visoko, objavljenom u prestižnom časopisu „Delo“ 1956. Sledi drama Nebeski odred, koju je napisao u saradnji sa piscem Aleksandrom Obrenovićem, po mnogima začetak moderne srpske dramaturgije. Drama je prevedena i izvođena na desetak svetskih jezika, a 1957. godine nagrađena Sterijinom nagradom u Novom Sadu. Za dramu Haliluja ponovo osvaja Sterijinu nagradu 1965. godine. Vanrednu Sterijinu nagradu dobiće 1968. za dramu Viktorija. Tokom umetničkog delovanja napisao je mnogo radio drama, TV-drama, serija i scenarija za dugometražne igrane filmove. Najviše uspeha među njima imale su drame Svetlosti i senke, Traganje po pepelu (prva nagrada na međunarodnom festivalu radio drama Prix Italia), Vojnik i lutka, Cirkus, Srebrno uže, Pali anđeo, Dolnja zemlja, Ravangrad 1900, Sentandrejska rapsodija, Ponor... Drame su mu štampane i izvođene u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Rusiji, Bugarskoj, Rumuniji, Italiji, Austriji, Holandiji, Belgiji, Danskoj, Norveškoj, Engleskoj, SAD i Izraelu. Od filmova za koje je Đorđe Lebović napisao scenarija najviše uspeha imali su Most, Devojku s Kosmaja, Valter brani Sarajevo i Konvoj za El Šat. U rukopisu i rasuti po časopisima ostali su njegovi eseji i desetak novela (Zli umiru vertikalno, Kako je Greko zaradio hleb, Deset vodoravnih crta, Anđeli neće sići sa nebesa, Ako lažem, obesite me, moliću lepo, Sahrana obično počinje popodne, Važan esek i dr.). Po izbijanju ratova na tlu bivše Jugoslavije, „sa istim predznakom – tla i krvi“, odlučio je da napusti Beograd i sa porodicom se preselio u Izrael 1992. godine. U Srbiju seSemper idem nedovršena hronika jednog detinjstva Autobiografija Đorđe Lebović Detaljnije: mek povez, strana 424 20cm, Reč je o delu na više od 400 stranica koje je Đorđe Lebović pisao od 2000. godine kada se posle osmogodišnjeg boravka vratio iz Izraela, do smrti. Kritičar Vasa Pavković koji je ovo delo i preporučio za štampanje u Narodnoj knjizi, veli u pogovoru ove knjige da je “bilo kakvo prepričavanje zbivanja koja s velikom uverljivošću rekonstruiše knjiga `Semper idem` nemoguće i nepotrebno, jer je svoj poslednji spis Đorđe Lebović napisao u jednoj vrsti duboke umetničke i ljudske koncentracije”. Koliko je životni vrtlog Đorđa Lebovića obeležio njegovo delo, a koliko je njegov odnos prema ljudima i događajima bio obojen jevrejskim poreklom zbog kojeg je kao šesnaestogodišnjak završio u Aušvicu i preživeo nezamislive strahote? Биографија Рођен је у Сомбору 1928. године. Као петнаестогодишњак, због свог јеврејског порекла, бива интерниран у злогласне немачке концентрационе логоре Аушвиц, Маутхаузен и Саксенхаузен. Горка искуства стечена у рату оставиће касније дубок траг у његовом делу. Након рата, 1947. године започиње студије на Техничком факултету у Београду, одакле 1948. прелази на Одсек за филозофију Филолошког факултета где дипломира 1951. године. Већ током студија ради као новинар на Радио Београду и у хумористичком листу „Јеж“, а након студија постављен је на функцију кустоса у Музеју позоришне уметности у Београду коју обавља током 1954—1955. године, остављајући притом најобимнији рукопис, писан руком, „Прва инвентарска књига Музеја позоришне уметности у Београду“. Од 1955. управник је Летње позорнице, а од 1960. управник београдског Изложбеног павиљона. Био је управник драме у Београдском драмском позоришту од 1979. до 1981. године. Ђорђе Лебовић је оснивач и први председник Удружења драмских писаца Србије. Поред позоришних, радио и телевизијских драма, радио је сценарије неких од најпознатијих филмова са простора Бивше Југославије, као што су ”Мост”, „Валтер брани Сарајево“ и „Партизанска ескадрила“ Хајрудина Шибе Крвавца. У својим драмама, евоцирајући успомене трагичног детињства, Лебовић је покушавао доћи до одговора на питања везана за најдубље и најзаумније процесе који у људима покрећу жеђ за деструкцијом у условима створеним ратом. Са загребачким цртачем Јулиом Радиловићем - Јулесом урадио је десет епизода стрипског серијала Партизани (1977—1989), који је био стрипски хит у Холандији и Југославији седамдесетих и осамдесетих. Умро је у Београду 2004. године. O knjizi „Semper idem je prvo remek-delo XXI veka u srpskoj književnosti.“ Teofil Pančić Premda za života poznat prevashodno kao dramaturg i scenarista (Nebeski odred, Haleluja, Viktorija, Traganje po pepelu, Ravangrad 1900, Valter brani Sarajevo i dr.), Lebović je pisao i novele i objavljivao ih u časopisima 60-ih i 70-ih godina XX veka. Ipak, opus magnum Đorđa Lebovića, po jedinstvenoj oceni kritike, predstavlja upravo ovo njegovo testamentarno delo, roman-hronika o detinjstvu u Kraljevini Jugoslaviji uoči II svetskog rata, koja je i zbog osobenog piščevog stila i originalnog postupka, kao i zbog teme i njene književne transpozicije, prepoznata kao kanonsko delo savremene srpske književnosti. Ispričan iz perspektive dečaka koji posmatra približavanje „Velikog Sunovrata“ – širenja nacizma u svojoj okolini koliko i u Evropi – pisac je u vidu imao paralelu između ondašnjeg ludila i rata koji je u Jugoslaviji buknuo 90-ih godina prošlog veka. U ratu je izgubio četrdeset članova svoje porodice a sam, kao četrnaestogodišnjak, prošao pakao Aušvica. „Knjige ne bi bilo da se opet nisam našao u vrtlogu velikog Zla koje sam dobro upoznao pedeset godina ranije“, priznaće pisac u jednom razgovoru pred kraj života. „Fantastična hronika jednog detinjstva... Do sada u našoj literaturi nije bilo tematski i senzibilitetski srodne knjige koju biste se usudili staviti u istu rečenicu s Porodičnim ciklusom Danila Kiša.“ Teofil Pančić „Semper idem je knjiga o detinjstvu, koja se može čitati kao porodični roman ali i kao memoarski spis par ekselans, kojim se Đorđe Lebović, posthumno, predstavio kao veliki majstor moderne realističke proze.“ Vasa Pavković „Lebović, Kiš, Pekić, Kovač i danas predstavljaju nedosegnuti vrh srpske i nekadašnje jugoslovenske književnosti.“ Filip David Đorđe Lebović Đorđe Lebović (Sombor, 1928 – Beograd, 2004), pisac i dramatičar, detinjstvo je proveo u čestim selidbama i prilagođavanju na novu okolinu, najviše u Somboru i Zagrebu, usled razvoda roditelja i složene porodične situacije. Njegov osetljiv dečački karakter oblikovalo je apokaliptično vreme „Velikog Sunovrata“, kako ga sam naziva, zlo vreme koje se približavalo tokom njegovog odrastanja u krilu jevrejske porodice. Osnovnu školu je pohađao u Somboru i Zagrebu, a sa petnaest godina sa članovima svoje porodice transportovan je u koncentracioni logor Aušvic. U logorima Aušvic, Saksenhauzen i Mathauzen proveo je skoro dve godine, do završetka Drugog svetskog rata, i preživeo zahvaljujući, između ostalog, poznavanju nemačkog i mađarskog jezika. Kao pripadnik radne grupe staklorezaca učestvovao je u nacističkom demontiranju Krematorijuma II u Aušvicu, kada su nacisti ubrzano uništavali tragove svog zločina. Po povratku iz logora, Lebović je saznao da je izgubio celu porodicu i ostao bez 40 članova šire i uže familije. Završio je gimnaziju u Somboru u skraćenom roku 1947, a potom upisao filozofiju u Beogradu i diplomirao 1951. Za vreme studija radio je kao fizički radnik, nastavnik matematike, prevodilac i humorista, zarađujući za život kao reporter u Radio Beogradu i kolumnista u humorističkom listu „Jež“. Po završetku studija radi kao novinar u Radio Novom Sadu i kustos Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu, a od 1955. godine kao upravnik Letnje pozornice u Topčideru. Od 1960. godine upravnik je Izložbenog paviljona u Beogradu, a od 1979. direktor Drame u Beogradskom dramskom pozorištu. Godine 1981. odlazi u invalidsku penziju. Bio je član Evropskog komiteta „Aušvic“, nosilac ordena poljske vlade za doprinos idejama mira. Đorđe Lebović se javlja u književnosti pričom O ljudima u paklu i paklu u ljudima 1955. godine i novelom Živeti je ponekad visoko, objavljenom u prestižnom časopisu „Delo“ 1956. Sledi drama Nebeski odred, koju je napisao u saradnji sa piscem Aleksandrom Obrenovićem, po mnogima začetak moderne srpske dramaturgije. Drama je prevedena i izvođena na desetak svetskih jezika, a 1957. godine nagrađena Sterijinom nagradom u Novom Sadu. Za dramu Haliluja ponovo osvaja Sterijinu nagradu 1965. godine. Vanrednu Sterijinu nagradu dobiće 1968. za dramu Viktorija. Tokom umetničkog delovanja napisao je mnogo radio drama, TV-drama, serija i scenarija za dugometražne igrane filmove. Najviše uspeha među njima imale su drame Svetlosti i senke, Traganje po pepelu (prva nagrada na međunarodnom festivalu radio drama Prix Italia), Vojnik i lutka, Cirkus, Srebrno uže, Pali anđeo, Dolnja zemlja, Ravangrad 1900, Sentandrejska rapsodija, Ponor... Drame su mu štampane i izvođene u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Rusiji, Bugarskoj, Rumuniji, Italiji, Austriji, Holandiji, Belgiji, Danskoj, Norveškoj, Engleskoj, SAD i Izraelu. Od filmova za koje je Đorđe Lebović napisao scenarija najviše uspeha imali su Most, Devojku s Kosmaja, Valter brani Sarajevo i Konvoj za El Šat. U rukopisu i rasuti po časopisima ostali su njegovi eseji i desetak novela (Zli umiru vertikalno, Kako je Greko zaradio hleb, Deset vodoravnih crta, Anđeli neće sići sa nebesa, Ako lažem, obesite me, moliću lepo, Sahrana obično počinje popodne, Važan esek i dr.). Po izbijanju ratova na tlu bivše Jugoslavije, „sa istim predznakom – tla i krvi“, odlučio je da napusti Beograd i sa porodicom se preselio u Izrael 1992. godine. U Srbiju se vratio 2000. i do smrti četiri godine kasnije pisao svoj jedini, autobiografski roman Semper idem, koji je ostao nedovršen. vratio 2000. i do smrti četiri godine kasnije pisao svoj jedini, autobiografski roman Semper idem, koji je ostao nedovršen.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Miroslav „Mika“ Antić rođen je 14. 3. 1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu „Pančevac“. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u „Dnevniku“, radeći jedno vreme u izdanju sredom – „Novosadskom dnevniku“, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik „Pionira“ (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u „Izdavačkom odeljenju Foruma“, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) – novinar u novinskoj „Izdavačkoj kući Dnevnik“ — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962–1965), obnovio i radio kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“ (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“... Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila. Umro je 24. 6. 1986. u Novom Sadu. Dela Njegova poznatija dela su: „Ispričano za proleće“ „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Olovka piše srcem“ „Nasmejani svet“ „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“ „Izdajstvo lirike“ Za decu je napisao: „Plavi čuperak“ „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu) „Prva ljubav“ „Garavi sokak“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr. Pored ovog pisao je dramska dela i jedan roto roman. Nagrade Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dirk Gently`s Holistic Detective Agency Douglas Adams Privatni detektiv Dirk Džentil u Adamsovom maniru, dokazuje fundamentalnu povezanost svih stvari, rešava misteriozno ubistvo, pojede gomilu pica i spase ljudsku rasu od istrebljenja - besplatno. Umesto razbibrižnog teksta koji ne traži bilo kakva nestandardna predznanja, Adams sada svoje čitaoce stavlja na muke probijanja kroz neke od fundamentalnih postavki kvantne fizike, na čelu sa legendarnom Šredingerovom (ima je - nema je) mačkom, dodatno komplikujući stvari tako što se sa narečenim postavkama lako sprda, karikira ih i vitoperi. Dirk Džent lijeva vizija sveta, prostorvremena i traganje za odgovorima na probleme, od ubistva, nestanka mačke (kako Šredingerove tako i bilo koje druge) do pronalaženja duhova koji zaposedaju ljude ili rešavanja problema pojave konja u kupatilu univerzitetskog profesora koji to i nije, odnosno odglavljivanja, na skretanju hodnika, bespovratno zaglavljenog kauča, podrazumeva vrlo širok i temeljan uvid u razne nivoe stvarnosti (u sve četiri dimenzije pa i više ako treba - a treba!) Daglas Adams (engl. Douglas Noël Adams; Kembridž, 11. mart 1952 — Santa Barbara, 11. maj 2001) je bio britanski radio-dramaturg i pisac, najpoznatiji po seriji knjiga Vodič kroz Galaksiju za autostopere. Za njegovog života, ovaj serijal je bio prodan u više od petnaest miliona primeraka. dams je rođen u Kembridžu i obrazovan u Brentvud školi u Eseksu, gde se sprijateljio s Grifom Džonsom. Adams je pohađao Koledž Svetog Jovana, gde je 1974. godine diplomirao englesku književnost. Neki od njegovih ranih radova su prikazani na televiziji Bi-Bi-Si 2 1974. godine. Uskoro ga je „otkrio“ Grejam Čepmen iz Monti Pajtona. Adams je napisao jedan od skečeva u 45. epizodi Letećeg cirkusa.[1] Adamsov rani rad na radiju uključuje skečeve u programima Berkis Vej i Njuz Hadlajns, a i bio je pisac jedne epizode programa Doktor on d gou. Autostoperski vodič kroz galaksiju Prema Adamsu, ideja za Autostoperski vodič kroz galaksiju je nastala kada je pijan ležao u polju u Insbruku u Austriji, gledajući zvezde. Lutao je noseći knjigu Vodič kroz Evropu za autostopere kada je naišao na grad gde niko nije pričao za njega razumljiv jezik. Kada se napio i otišao u polje da spava, bio je inspirisan nemogućnošću da komunicira sa ljudima iz tog grada. Autostoperski vodič kroz galaksiju je originalno nastao kao šestodelna radio serija na Bi-Bi-Si Radiju 4 1978. godine. Radio serija je bila osnova za seriju knjiga, koja je postala poznata kao „trilogija u pet nastavaka“, a kasnije i TV seriju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Oredan Petlevski Miroslav „Mika“ Antić rođen je 14. 3. 1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu „Pančevac“. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u „Dnevniku“, radeći jedno vreme u izdanju sredom – „Novosadskom dnevniku“, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik „Pionira“ (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u „Izdavačkom odeljenju Foruma“, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) – novinar u novinskoj „Izdavačkoj kući Dnevnik“ — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962–1965), obnovio i radio kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“ (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“... Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila. Umro je 24. 6. 1986. u Novom Sadu. Dela Njegova poznatija dela su: „Ispričano za proleće“ „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Olovka piše srcem“ „Nasmejani svet“ „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“ „Izdajstvo lirike“ Za decu je napisao: „Plavi čuperak“ „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu) „Prva ljubav“ „Garavi sokak“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr. Pored ovog pisao je dramska dela i jedan roto roman. Nagrade Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr. Biblioteka Vjeverica

Baš sam bio u plavom žaketu kada sretoh Vasiljević Cvetu. Da l’ zbog mene, da li zbog žaketa, prevari se, okrete se Cveta. Dušan Radović je pisao za mnoge medije: radio, televiziju, film, pozorište... Ovaj izbor iz tog opusa je nezaobilazan ako volite izazovne i neuobičajene prikaze složenosti ljudskih osećanja. Jer Radović je izuzetno duhovit u nadrealnim pričama, maestralan stilista u žanrovskom mešanju i poeziji, savršeni pesnik u dramskim minijaturama i apsurdnim scenama. Otuda nije čudno što su mnogi njegovi tekstovi zaživeli u našoj svakodnevici, pa im se, osim radosti prepoznavanja, vraćamo kao starim, bliskim prijateljima. Povez knjige : broširani Strana : 184 Format : 13x20 cm Pismo : latinica

IZDAVAČ: RTS IZDAVAČKA DELATNOST GODINA IZDANJA: 2016 JEZIK: ĆIRILICA POVEZ: MEK BROJ STRANA: 438 FORMAT: 24 CM STANJE KNJIGE: OČUVANA AUTOROVA SEĆANJA NA 101 RADIO-DIJALOG SA ISTO TOLIKO ZNAMENITIH LIČNOSTI SRPSKE I JUGOSLOVENSKE KULTURE OŽIVLJAVAJU NAJDRAGOCENIJE TRENUTKE SERIJE „GOST DRUGOG PROGRAMA“ (1974-2002), I KOLEKCIJE „ODGOVORI“ (KOJA JE IZ NJE PROIZAŠLA). PORTRETISANE LIČNOSTI PRIPADAJU NAJRAZNORODNIJIM POLJIMA STVARALAŠTVA. TO SU ELITNI ISTORIČARI, KNJIŽEVNICI, LINGVISTI, FILMSKI I POZORIŠNI REDITELJI, GLUMCI, SLIKARI, LEKARI... IZMEĐU PRVOG PITANJA, O DETINJSTVU, I POSLEDNJEG, O BUDUĆNOSTI, UDENUTA SU I PITANJA PRILAGOĐENA PROFILU KONKRETNOG KULTURNOG PODVIŽNIKA, KAO CENTRALNI DEO DOBRO KOMPONOVANE PARTITURE ZA DVA GLASA. OBJAVLJENO POVODOM 80 GODINA MILOŠA JEVTIĆA.

Roman Čekaj do proleća, Bandini pojavio se 1938., a već sledeće godine Upitaj prah, najvažnije Fanteovo delo. Posle Fanteove smrti objavljeni su romani Put za Los Anđeles i Snovi sa Bunker Hila. Ovu poslednju pisac je izdiktirao pred smrt, kada je već bio slep. Kao mnogi talentovani američki pisci, Fante je postao poznati scenarista u Holivudu. Mrzeo je taj posao, ali godinama ga je radio, jer je to "plaćalo račune". Činjenica je da bio ostao nepoznat kao pisac da nije bilo Čarlsa Bukovsko (koji je bio njegov obožavalac od rane mladosti), a koji ga je preporučio svom izdavaču. . Povez knjige : broš Strana : 153 Format : 14,5 x 20,5 cm Pismo : latinica

Lućijan Blaga 100 PESAMA Linija mog života Izdavac BMG-Beograd,1996 godine.Tvrd povez,300 str. Lučijan Blaga (1895-1961) je jedan od stubova nosača rumunske kulture i duhovnosti čije ime stoji odmah posle velikog Mihaila Emineskua (1850-1889). Snažni glas iz Transilvanije, poreklom iz Erdelja, iz okoline Sebeša, 1920. godine doktorirao je filozofiju u Beču, ali je ubrzo pokrenuo književni časopis «”Misao”» i time odredio svoj pesnički put. Neko vreme radio je u diplomatiji u Varšavi, Pragu, Beču, Brnu, a član Rumunske akademije postao je 1937. godine. Posle Drugog svetskog rata, silom prilika, povukao se u unutrašnje izgnanstvo i posvetio isključivo pisanju/mišljenju... Knjiga je NOVA.....➡️ ➡️ -------------------------------- D3

Едиција „Овако се живело“, намењена старијим читаоцима, говори о свакодневном животу људи у прошлости, од праисторије до данашњих дана, на подручју средишњег Балкана, на којем се током времена уобличавала модерна Србија. Текстови врсних стручњака, раскошне илустрације, благо музејских збирки и архива, као и резултати археолошких истраживања, откривају узбудљиву прошлост пуну нових, непознатих детаља. У овој књизи читаоци ће сазнати како се живело у Хабзбуршкој монархији и још много тога: шта је то Војна граница, како су изгледале породичне задруге, шта је у градској кући био симбол удобности, какви су савети могли да се добију из просветитељске литературе, ко је све радио као приватни учитељ, зашто је пола календарске године било нерадно.

Opis "Plavi žaket - Dušan Radović" Baš sam bio u plavom žaketu kada sretoh Vasiljević Cvetu. Da l’ zbog mene, da li zbog žaketa, prevari se, okrete se Cveta. Dušan Radović je pisao za mnoge medije: radio, televiziju, film, pozorište... Ovaj izbor iz tog opusa je nezaobilazan ako volite izazovne i neuobičajene prikaze složenosti ljudskih osećanja. Jer Radović je izuzetno duhovit u nadrealnim pričama, maestralan stilista u žanrovskom mešanju i poeziji, savršeni pesnik u dramskim minijaturama i apsurdnim scenama. Otuda nije čudno što su mnogi njegovi tekstovi zaživeli u našoj svakodnevici, pa im se, osim radosti prepoznavanja, vraćamo kao starim, bliskim prijateljima. Povez knjige : broširani Strana : 184 Format : 13x20 cm Pismo : latinica

Opis "Beograde, dobro jutro 3 - Dušan Radović" Ovo je treća knjiga tekstova iz emisije "Beograde, dobro jutro" Ova knjiga je izbor tekstova iz emisije Prvog programa radija Studija B - "Beograde, dobro jutro". Od jula 1975 do novembra 1976 autor je iz studija, sa tog visokog mesta oko pet stotina puta uživo pozdravio Beograd, svakog jutra u 7 časova i 15 minuta. U knjizi nije promenjen oblik tog jutarnjeg radio-pozdrava. Kako je u knjigu ušao samo manji deo emitovanih tekstova, kalendar je znatno proređen. Sve što je zasluživalo da se nađe u knjizi stalo je ispod samo sto datuma. Povez knjige : broširani Strana : 300 Format : 20 cm Pismo : latinica

Stanje: Kao novo - Nekorišćeno Naslov: Život Mona Lize Autor: Pjer La Mir Izdavač: Alnari mek povez, latinica, 21 cm, 289 str. _____ Ko je bila Liza de Gerardini koja je stolećima zanimala svet i izbegavala sva pitanja s osmehom svojih blagih smeđih očiju? Kako to da je Vinči slikao tu firentinsku domaćicu? Zašto je tako mnogo i tako dugo radio na jednom tako malom komadu topolovine, on “koji se lako umarao četkom” i koji svoja najveća dela nije dovršio? Zašto portret nije predat čoveku koji ga je poručio? Zašto je još bio u Leonardovim rukama kad je ovaj umro? I od svega, najviše je zbunjivalo pitanje za koga je portret naslikan?

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zasnovan na autentičnom materijalu iz Drugog svetskog rata, Salon Kitti je uzbudljiv kao triler. Agenti nemačke službe bezbednosti radili su kao prostitutke u SALONG KITTI, „đavoljoj javnoj kući”. Izvlačili bi poverljive informacije od visokih vojnih i političara i saznali šta istaknuta gospoda misle o režimu i političkoj situaciji. U Salonu Kitti je bilo 120 skrivenih mikrofona. Svi pozivi su presretnuti i snimljeni. Čelnici stranke, države, vojske i diplomatije posetili su javnu kuću. Sistem je radio skoro tri godine, od 1940. do 1943. Iako je britanska obaveštajna služba ubrzo otkrila pravu svrhu Salon Kitti, ali umesto da otkriju tajnu, Englezi su iskoristili i prislušni uređaj bordela.

FILIP VIŠNJIĆ Beograd 2008. meke korice 160 str. odlično očuvana srpski vojni sanitet 1916. u Dobrudži, po svedočenjima dr Milutina Velimirovića i dr Vladimira Stanojevića Dr Branislav Dimitrijević bio je stomatolog, hirurg, redovni profesor na Stomatološkom fakultetu na predmetu maksilofacijalna hirurgija. Osnovna delatnost bila mu je maksilofacijalna protetika, disciplina u povoju, ne samo na Stomatološkom fakultetu nego i šire, u evropskim i svetskim razmerama. Na osnovu rezultata svog kliničkog rada smatran je u bivšoj SFRJ najistaknutijim stručnjakom u ovoj oblasti, a prema jednom američkom časopisu i jednim od istaknutijih u Evropi (Compend Contin Educ Dent, 1993, Vol. XIV, No 2, pp 194). Osnovao je 1993. godine Kabinet za maksilofacijalnu protetiku u Jerevanu (Jermenija). Stoga je proglašen počasnim doktorom Državnog medicinskog fakulteta u Jerevanu (1995).Pod književnim imenom Brana Dimitrijević objavio je niz proznih dela, priča, romana, eseja, putopisa, među kojima su i sledeća: Balada o košavi (Beograd, 1990), Ševa u vrtu predskazanja (Beograd, 1993), Umreti u Jermeniji (Beograd, 1995), U kontejneru – zapisi srpskog ratnog hirurga 1916–1918 (Beograd, 2001. i 2004), Jerevansko proročanstvo (Beograd, 2001), Stomatologija i kultura (Beograd 2002), Beogradski košmar Mihajla Bulgakova – Pseće srce drugi deo (Beograd, 2004), U ravnicama privida (Beograd, 2008), Moja gerila (Beograd, 2010). Godine 1990. postao je član Udruženja književnika Srbije, iz koga je istupio 1999. godine. U dnevnom listu Politika objavio je dva feljtona: Zaboravljeni gorostas (septembar – oktobar 2001) i Dobrudža 1916 (oktobar 2007).U nasleđe nam je ostavio i desetak izvedenih radio-drama, dva dokumentarna filma Podrum svetih žrtava (Radio-Televizija Srbije, 2005) i Od krojačke igle do hirurškog noža (Radio-Televizija Srbije, 2011) i dva televizijska serijala Legenda o Dragomancima (Radio-Televizija Srbije, 2003) i Srpski vojni sanitet u Velikom ratu (Radio-Televizija Srbije, 2014/2015), u kojima je bio scenarista i voditelj.Bio je predsednik Sekcije za istoriju medicine srpskog lekarskog društva (2009– 2015), a od 20. januara 2008. godine urednik elektronske biblioteke „Istorija medicine“ Međunarodne kulturne mreže „Projekat Rastko“ (www.rastko.rs/istorija/medicina). Za svestran rad na kulturnom planu nagrađen je Zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Nagrađen je Zahvalnicom s plaketom Vojske Srbije i Crne Gore – Sektor za logistiku GŠ VSCG Sanitetska uprava – za zasluge u izučavanju istorije saniteta srpske vojske u Prvom svetskom ratu.Počasni član Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva postao je 2008. godine. Godine 2015. Srpsko lekarsko društvo nagradilo ga je Zlatnim perom. Organizovao je redovne godišnje kongrese 800 godina srpske medicine i kao urednik učestvovao u izdanju zbornika radova i monografija o istaknutim lekarima. Posle šestogodišnjeg mandata, za vreme koga je veoma unapredio rad Sekcije za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva, godine 2015. izabran je za počasnog predsednika Sekcije.Bio je pokretač i (u velikoj meri) realizator postavljanja spomen-ploče stranim medicinskim misijama koje su učestvovale u balkanskim ratovima (prva ploča 2012) i Velikom ratu (druga ploča 2015) na zgradi Srpskog lekarskog društva (Džordža Vašingtona 19).Pažnju istoričara medicine privukao je knjigom U kontejneru – zapisi srpskog ratnog hirurga 1916–1918, zasnovanom na analizi rukopisa jednog ratnog dnevnika koji se kao neidentifikovan čuvao u Arhivi SANU. Uz pomoć Milorada Radevića, istoričara, Brana Dimitirijević utvrdio je da je autor tih dnevničkih zapisa niko drugi do sanitetski general dr Mihailo Mika Petrović (1863–1934), načelnik Hirurškog odeljenja Vojne bolnice u Nišu, kasnije šef Hirurškog odeljelja Glavne vojne bolnice u Beogradu i profesor hirurške propedevtike na Medicinskom fakultetu u Beogradu – koji se opravdano smatra ocem srpske ratne hirurgije. Tada je zapisao:Onog trena kad sam rastumačio Petrovićev ratni dnevnik 1916–1918, i kad sam se spram Petrovića, njegove hrabrosti, odlučnosti, visokog ne samo profesionalnog nego i ličnog morala... lično osetio kao najobičnije zrnce peska, počela je možda moja gerila, moj unutrašnji preporod... Ako je Petrović mogao ono... zar ja ne mogu da bar obnovim sećanje na njegovo delo.Od tada se intenzivno bavio proučavanjem srpskog vojnog saniteta iz vremena Velikog rata, autentično, originalno, na nov način, na osnovu rukopisa, sećanja i uspomena lekara i medicinara, učesnika i svedoka rata. Lekari, učesnici rata, postali su lična preokupacija Brane Dimitrijevića, njihova stradanja njegova mora, namerni zaborav (kako je govorio) njihovog rada i muka bio je okidač za istraživanje njihovih života. Opisivao je bezizlazne situacije u kojima su se nalazili, u kojima su stradali i umirali, ali i one koje su savladali. Umro je iznenada 30. juna 2015. i za sobom ostavio nezavršen rukopis o ratnim, sanitetskim i humanitarnim svedočenjima lekara.Sekcija za istoriju medicinu Srpskog lekarskog društva odlučila je da objavi rukopis Brane Dimitrijevića. Uređivanje je poverila članu Sekcije, profesorki dr Snežani Veljković, uz usmeno obećanje drugih članova da će pomoći u svemu što ona zatraži od njih. Održali su obećanje.