Stari radio,,Savica56 `iz 1956 godine

Zanimljiv radio, lep ukras i neobican.Ne znam da li radi i ne smem to da isprobavam.Samo je radio predmet licitacije.

Bivsi kolekcionar, zbog nemanja prostora rasprodaje neke svoje stare uredjaje.Znam samo sa sto posto sigurnosti d aiz cele kolekcije samo jedan radio.Ja sam to skupljao zbog njihovog izleda i ne mogu da to probam , ukljucujem , niti znam da li imaju svi delovi unutra.Posle pet dana ocekujem da mi se kupac javi uplati na ziro racun i dobice radio post ekspresom.Ovo su cene ispod kojih ja ne zelim da prodajem aparate i ne dajem popust na kolicinu.Znaci radio u vidjenom stanju.Komunikacija samo preko kupinda.Ima crnu fleku kraj dugmeta i malo je iscepana tkanina.na jednoj od slika se vidi

RR Niš radio aparat iz 60-tih godina (RR-240) za srednje i kratke radio talase. Vizuelno je u vrlo dobrom stanju, kao na slikama, očišćen i repariran koliko god je to bilo moguće. Aparat bruji kada se uključi, gore mu sve lampe i sijalice, tako da ima vrlo lep RETRO izgled. Stanice ne hvata, ako na srednjim i kratkim talasima danas uopšte neko emituje, zaista NE ZNAM. Ukoliko brujanje smeta, stručnjak to može relativno jednostavno da reši. Zanimljivo za KOLEKCIONARE ili kao VINTAGE predmet koji može da značajno ulepša izgled nekog ugostiteljskog ili sličnog objekta.

Model: A-530B / 5 - Philco Radio & Television Corp Superheterodyne (common); ZF/IF 451 kHz; 2 AF stage(s) Tuned circuits - 6 AM circuit(s) Wave bands - Broadcast, Long Wave and Short Wave. Power type and voltage - Alternating Current supply (AC) / 200-229; 230-250 Volt Loudspeaker - Electro Magnetic Dynamic LS (moving-coil with field excitation coil) / Ø 6 inch = 15.2 cm Material - Bakelite case Model: A-530B / 5 - Philco Radio & Television Corp Tubes - 6K8G, 6K7G, 6Q7G, 6V6G, 5Z4G Nedostaje antena, stanje kao na slici. Godina verovatno 1942.

ovo je jedan od dva radija marke Kosmaj, jako popularan medju kolekcionarima.Postoji mala razlika izmedju ova dva, a postoji i jos jedna varijanta na temu ali ja taj nemam.Ne znam da li radi, ne znam da li ima sve delove.Meni su oni bili lepi vizualno ali da li su ispravni svakako ne.

GRATIS: USB FLASH 32GB! Bežični interfejs: Bluetooth 5.0 Domet: 10 m True Wireless Stereo (TWS): Da (Uparivanje dva odvojena zvučnika u 2.0 sistem) Interfejs: AUX Pozadinsko osvetljenje: Da Kapacitet baterije: 4000 mA·h Operativno radno vreme: 4 sata Vreme punjenja: 5 sati Ugrađeni FM radio prijemnik: Da Radio frekvencija: 87.5—108 MHz Podrška memorijskih kartica Micro-SD / USB flash-memorije: Da Maximum supported capacity of memory card / USB flash drives: 32 GB Podrzan audio formati: WAV, APE, FLAC, MP3, WMA Ulaz za mikrofon: 6,3 mm jack Materijal kućišta: Plastika + metal Boja: Crna

Stari radio GRUNDIG RTV 500 iz sredine 70-ih godina sa zvučnicima BOX-39. Dosta dobro očuvan i sve ispravno.

OFSET 47X60 LIMITIRAN TIRAZ OD 99, RADJEN ZA PROMOCIJU SLIKE U PRIVATNOJ KOLEKCIJI DELTE 6/99 POTPIS DOLE DESNO Ljubomir Ljuba Popović (Tuzla, 14. oktobar 1934 — Beograd, 12. avgust2016) bio je srpski slikar koji je od 1963. radio u Francuskoj. Biografija[uredi] Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Valjevu. Završio je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu. Od 1963. godine živeo je i radio u Parizu. Njegove nadrealističke vizije, postavljene uglavnom u renesansniambijent ističu se izraženim naturalizmom. Godine 1991. je izabran za člana van radnog sastava SANU. Bio je jedan od članova grupe Mediala. Osnovao je Modernu galeriju u Valjevu 1985. godine.[1] Tokom oktobra i novembra 2015. održana je izložba njegovih slika u Galeriji RTS u Beogradu.[2] Sa suprugom Natašom, ćerkom Kirila i Vere Jančić, ima ćerke Adrijanu i Tijanu.[3] Poslednju sliku koju nije stigao da završi i da joj naziv radio je u Grčkoj tokom jula 2016. godine.[4] Preminuo je u Beogradu, 12. avgusta 2016.[5] Sahranjen je u Valjevu 16. avgusta 2016.[

Potpis glumci Indeksovo radio pozoriste Dragoljub Ljubičić Mićko Slobodan Bićanin Bićko Srđan Pešić Branislav Petrušević Petrući i Ranko Goranović potpisana knjiga Jugoslavijo Adio 1990 godine dimenzija 20x14cm vrlo dobro ocuvano.

Par fenjera - lampi na petrolej Odlicno ocuvani i ispravni Boja je kao na levom fenjeru, svetlo hrom ali na jednom fenjeru zbog godina nakupilo se patine. Stajao je u drugoj prostoriji pa je promenio boju, moze da se ocisti da budu isti ali to nisam radio, mozda nekom treba bas ovakav. Mozda su i posrebreni, ne razumem se. Visina 40cm

Kompletno popunjen album  Deutsche Märchen / Nemačke bajke iz 1939. godine. Slike su se kupovale u prodavnicama cigareta. Ilustracije je radio Paul Hey. 30 x 23 cm Korice su malo oštećene, neke stranice su zacepljene, ali svih 100. ilustracija je odlično očuvano. `Pol Hej je bio nemački ilustrator, grafičar i slikar. Poznat je po svojim mračnim, ilustracijama bajki, narodnih pesama, istorijskih događaja i neobičnog svakodnevnog života. Njegov rad je predstavljen u različitim  komercijalnom izdanjima kao što su razglednice, ilustracije knjiga i kolekcionarske kartice za cigarete.`

MILAN SIMIĆ - ORIGINALNI POTPIS 1874 [K-26] Poptisan ugovor, Milan Simić je potpisao kao upravitelj narodnog pozorišta. Ugovor je potpisala takođe i Bosiljka Hadžić - dramska glumica Milan A. Simić (Beograd, 17. marta 1827 - Beograd, 14. jula 1880) bio je pravnik, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Rođen je u Beogradu u poznatoj porodici Simić. Njegovi roditelji su bili Aleksa Simić, političar, i Katarina. Milan se nalazio u Parizu 1848. godine, gde je stvorio malu srpsku studentsku koloniju sa sunarodnicima Srbima koji su studirali na nemačkim fakultetima. Među njima nije bio jedini državni pitomac. 1858. godine Simić je podneo ostavku na državnu službu. Otišao je u Rumuniju, gde se dugo bavio trgovinom i bankarstvom, pre nego što se vratio državnim poslovima. Neko vreme je radio kao knjigovođa u Glavnoj kontroli. Veoma je zaslužan za otvaranje stalnog Srpskog narodnog pozorišta u Beogradu. 1863. godine sa Jovanom Boškovićem ušao je u književno odeljenje Odbora za otvaranje Narodnog pozorišta u Beogradu. [1] Do 18. oktobra 1870. pozorištem (osnovano 1868. godine) upravljao je „Pozorišni odbor“, sastavljen od 17 članova. Tada počinje imenovanje profesionalnih upravnika srpskog pozorišta. Zbog njegovih zasluga imenovan je dva puta, sa pauzom za upravnika Narodnog pozorišta. Ministar Stojan Novaković zamenio ga je sa mesta upravnika pozorišta, na koji je došao 11. decembra 1871. godine, [2] zbog odgovornosti za loš rad pozorišta, 22. oktobra 1875. Zatim je premešten na niže mesto , pomoćniku upravnika Fonda, gde je radio od 1875-1877. godine. Od 1877. godine vid mu je naglo počeo da slabi, uprkos lečenju koje je preduzeo u Beču. Ponovo je postavljen za direktora pozorišta [3] i ostaće na toj funkciji skoro do svoje smrti, do 1. marta 1880.

MILAN SIMIĆ - ORIGINALNI POTPIS 1874 [K-26] Ugovor je takodje potpisala Lenka Hadžić - dramska glumica Milan A. Simić (Beograd, 17. III 1827. – Beograd, 14. VII 1880) je bio pravnik, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Rodio se u Beogradu u poznatoj znamenitoj porodici Simić. Roditelji su mu bili Aleksa Simić političar i Katarina. Nalazio se Milan 1848. godine u Parizu, gde je sa kolegama Srbima koji su studirali nemačke fakultete, napravio malu srpsku studentsku koloniju. Među njima jedino on nije bio državni pitomac. Simić je 1858. godine dao ostavku na državnu službu. Otišao je u Rumuniju gde se duže vreme bavio trgovinom i bankarstvom, pre nego što je ponovo u državne poslove. Radio je izvesno vreme kao računoispitivač u Glavnoj kontroli. Veoma je zaslužan za otvaranje stalnog srpskog narodnog pozorišta u Beogradu. Sa Jovanom Boškovićem ušao je 1863. godine u literarni odsek, Odbora za otvaranje narodnog pozorišta u Beogradu.[1] Sve do 18. oktobra 1870. godine pozorištem (osnovanim 1868) je upravljao `Pozorišni odbor`, sastavljen od 17 članova. Onda počinje postavljanje profesionalnih upravnika srpskog teatra. Zbog zasluga postavljan je dva puta, sa prekidom za upravnika Narodnog pozorišta. Sa mesta upravnika pozorišta, na koje je došao 11. decembra 1871. godine,[2] smenio ga je zbog odgovornosti za slab rad teatra, ministar Stojan Novaković, 22. oktobra 1875. godine. Premešten je tada na niži položaj, za pomoćnika upravnika Uprave fondova, gde je radio 1875-1877. godine. Od 1877. godine vid je naglo počeo da mu slabi, i pored preduzetog lečenja u Beču. Ponovo je postavljen za upravnika pozorišta[3] i na toj funkciji će ostati skoro do smrti, do 1. marta 1880. godine.

potpisana grafika iz 1974. 97 / 200 inspirisano stihovima Božidara Kovačevića Mladen Srbinović 1925. - 1995. Mladen Srbinović rodio se 1925. godine u Sušici kod Gostivara. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Beogradu. Studirao je slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti od 1947. do 1951., a postdiplomske studije završio je 1953. godine. Za asistenta u Akademiji likovnih umetnosti bio je izabran 1953. kada je izabran i za člana ULUS-a. Penzionisan je u zvanju redovnog profesora Fakulteta likovnih umetnosti 1988. godine. Prvi put je izlagao 1948.. na Izložbi radova studenata Akademije likovnih umetnosti , a samostalno 1952. godine u Grafičkom kolektivu. Pored mnogih samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, predstavljao je jugoslovensku umetnost na brojnim izložbama. Bio je član Grafičkog kolektiva i grupe Samostalni (od 1952), i jedan od osnivača i članova Decembarske grupe(1955). Izdao je dve grafičke mape (1953. i 1955.), inspirisane stihovima Lorke. Uporedo sa slikarstvom i grafikom od 1960. počeo je da radi mozaike i predloške za tapiserije koje su realizovane i izlagane. Izradio je u mozaiu: · zid u svečanoj sali Saveznog izvršnog veća (1962), · dve zidne kompozicije u Muzeju revolucije BiH u Sarajevu(1966), · dva ciklusa zidnih mozaika(1971.i 1988), i 17 podnih mozaika (1985), u svečanoj dvorani Skupštine opštine Kruševac, · zidne mozaike u Medicinskom centru Gamzigrdske banje (1975), · mozaičku kompoziciju u svečanoj sali fabrike Prvi maj u Pirotu( 1978, uništena u požaru 1992.), · dva mozaika u zgradi Radio-televizije Beograd u Košutnjaku(1979), · dva mozaike za crkvu Sv. Nikole u Rumi (1985), · mozaik na pročelju Investbanke u Beogradu (1989) i · mozaičke ikone za oltarsku pregradu u manastiru Žiči (1993). · Radio je i vitraže za Svečanu dvoranu Skupštine opštine Kruševac. Izabran je 1981. godine za dopisnog, a 1988. za redovnog člana Srpske akademije nauke i umetnosti, a 1997. godine je izabran i za člana Makedonske akademije nauka i umetnosti . tags. pesnik Božidar Kovačević

Stara Singerica, kao eksponat za muzej, šivaća mašina, u odličnom stanju, da bi radila mislim da treba da se promeni samo igla. Dobra za dekoraciju u privatnim prostorima, kafićima, izuzetno lep ambijentalni element.

Tempera na papiru. Dimenzije sa ramom 52x32cm,a samog dela 23,5x13,5cm Potpisana od strane umetnika. Prema podacima sa kojima se raspolaže, Helena Sivč je prva vojvođanska Rusinka koja je završila Akademiju likovnih umetnosti. Rođena je u Ruskom Krsturu 22. novembra 1922. gde je završila osnovnu školu, a srednju učiteljsku je započela u Novom Sadu. Zbog političkih uverenja morala napustiti Novi Sad, i školovanje nastaviti u Somboru. Višu pedagošku školu je završila u Novom Sadu. Na predlog skulptora Eugena E. Kočiša upisuje likovnu akademiju u Zagrebu, a studije nastavlja u Beogradu gde je diplomirala 1951. U klasi poznatog slikara i pedagoga Nedeljka Gvozdenovića. Jedno vreme je živela i radila u Banja Luci i Sarajevu gde je bila član Udruženja likovnih umetnika tadašnje Bosne i Hercegovine. Nakon povratka u Novi Sad, postaje i član Udruženja likovnih umetnika Vojvodine. Radila je i u Ruskom Krsturu i u dve gimnazije u Novom Sadu. 
Kao učesnica NOP posle završetka Drugog svetskog rata bila je angažovana u mnogim društvenim akcijama i manifestacijama. Dobitnica je visokih državnih i profesionalnih priznanja. 
Helena Sivč u svom slikarskom pristupu je izrazita akvarelistkinja, a svoju tematiku je fokusirala na pejzaž ravnice i na teme iz svog rodnog mesta. Njeni akvaerli imaju suptilnu lirsku koloritnu strukturu gde svaki objekat zadobija svoju moćnu formu naslikanih predmeta. Radila je i tapiserije u koje je unosila elemente rusinske estetike. 
Samostalne i zajedničke izložbe imala je u Beogradu, Sarajevu, Novom Sadu, Ruskom Krsturu, Đurđevu. Helena Sivč je jedna od osnivačica Kluba likovnih umetnika u okviru Društva za rusinski jezik u kulturu koji je osnovan 1996. godine, i kojem je bila prva predsednica. 
Umrla je 4. novembra 2016. u Novom Sadu. Sahranjena je na Novosadskom groblju.

Радите скулптуру у дрвету. Потребан Вам је орах због своје специфичности у боји и структури. Ево јединствене прилике. Орах 30+ година стар, здрав, без чворова, исечен до трупца, а који је остао са следећим димензијама: - висина 230 цм - пречник 55 цм Организација сечења и изношења је у Вашем домену, а након плаћања оглашене цене у целости. Ту су и грађ. колица, ако могу бити од користи приликом транспорта. Цена није фиксна.

Ko zna o cemu se radi on i pazari -ova lutka datira iz perioda 18 veka ,naravno ovo je novija verzija iz 2006 god. i veoma retka u ovakvom stanju takoreci NOVA Iste ovakve su se radile u periodu od 1968 do 1990 god. Razglednica iz perioda 1957 godine ...RETKO !! Gumena glava ,telo platneno punjena slamom i vunom SVI MOJI PREDMETI NA KUPINDU : https://www.kupindo.com/Clan/180001/SpisakPredmeta ISTI PREDMET SAMO DODATA JOS JEDNA LUTKA : https://www.kupindo.com/Lutke/67847565_Steiff-Mecki-i-Micki-Jezevi-VEOMA-RETKO-

Impozantna slika mrtva priroda ulje na platnu dimenzije sa ramom 73 x 57 cm dimenzije bez rama 61 x 48 cm Slikarka Katarina Strugar ( Donji Ulići Ceklin 1931 - 2021) Završila Filozofski fakultet, Istoriju umjetnosti u Beogradu. Slikarstvo učila (1959-1963) kod profesora Svetolika Lukića i Aleksandra Tomaševića. Član ULUCG od 1987. na čijim „ Tradicionalnim izložbama“ redovno učestvuje. Učestvovala na brojnim kolektivnim izložbama širom bivše Jugoslavije. Održala šest samostalnih izložbi – značajnije u UP ULCG Podgorica, 1991. godine i u galeriji Doma JNA - Beograd, 1996. godine. Radila je pejzaže i mrtve prirode u ulju i pastelu na kojima je koloristički superiorna.

ALEKSANDAR SIMIC - ORIGINALNA FOTOGRAFIJA - veliki format - spomenik - beograd - zima - sneg dim. 41 x 30 cm , potpisana Александар Аца Симић (Београд, 24. јули 1898 — Београд, 18. јануар 1971) је био фото-репортер, новинар. По завршеној матури у Београду отишао у Париз где је студирао у Националној школи декоративних уметности и апсолвирао на архитектури. Прве фотографије снимио 1912. Затим се као фотограф среће 1915. у Првом светском рату, приликом преласка Албаније. Од 1921. бавио се професионално новинском фотографијом, а објављивао је у листу Недељне илустрације, затим радио у листу Политика (од 1924. до почетка Другог светског рата), и сматра се првим фото-репортером тог листа. За време окупације сарађивао као фото-репортер са листом Коло. Будући да је тај лист основан од окупационих власти, та сарадња је Симићу, после рата, приписана као „колаборација са непријатељем“. После 1945. привремено му је забрањен рад у новинарству „због рада у режимском листу, у време окупације“. Да би прехранио породицу бавио се неко време позоришном фотографијом за Народно позориште у Београду. Када је скинута забрана да ради у новинарству (али је и даље је важила забрана за рад у листу Политика) Симић је наставио рад у Фото-агенцији „Југопрес“ (деловала под окриљем Новинске агенције „Танјуг“), па у листовима Глас и Дуга, а од 1952. је у листу Борба, као уредник фотографије. Пензионисан је 1960. године. Био је носилац Албанске споменице, и добитник неколико награда за фотографију. Био је члан Фото-секције УЛУПУС-а и Секције фото-репортера Удружења новинара Србије. Симић се превасходно бавио новинском фотографијом, фотографисањем актуелних догађаја. Остварио је и један број портрета истакнутих личности. Показивао је осетљивост за уличне призоре и анегдотске ситуације. Део његовог опуса односи се на тему Архитектура старог Београда. Његова дела (фотографије и негативске плоче) налазе се у Фототеци листа Политика, Музеју града Београда и Музеју примењене уметности у Београду. Његова дела уврштена су у критичку ретроспективу - поводом 150 година фотографије у свету: „Фотографија код Срба 1839-1989“, Галерија САНУ, Београд, 1991. Постхумно су одржане две изложбе са истим избором његових дела: „Фотографије Аце Симића“, Галерија Дома омладине, Београд, маја 1983, и „Београд Политикине младости : фотографије Аце Симића“, Београд: Хол палате „Политика“, август 2003. Иако је Симићев опус обиман, није истражен, утицајем је недовољно значајан и незапажен од струке и критике.

U dobrom stanju, malo iskrzan po ivicama, nista strasno! Plakat dizajnirao: - Ljubomir Pavićević Fis 49cm x 69cm Prekobrojna je jugoslovenski film iz 1962. godine, koji je režirao Branko Bauer. Film opisuje život mladih na radnim akcijama i bio je veoma popularan u SFRJ. Na festivalu u Puli nagrađen je trećom nagradom za najbolji film, a Milena Dravić je dobila Zlatnu arenu za najbolju žensku ulogu. Režija Branko Bauer Scenario Branko Bauer Bogdan Jovanović Krešimir Golik Uloge Ljubiša Samardžić Milena Dravić Boris Dvornik Montaža Blaženka Jenčik Studio Avala film Datum(i) premijere 1962 Trajanje 94 min. Zemlja SFR Jugoslavija Jezik srpskohrvatski Milena Dravić (srpski: Милена Дравић; Beograd, 5. oktobra 1940. – Beograd, 14. oktobra 2018.) bila je proslavljena jugoslavenska i srpska glumica. Na film je došla slučajno - plavokosu, pegavu srednjoškolku s konjskim repom zapazio je na naslovnoj strani neke ilustrovan revije reditelj F. Čap i dao joj ulogu u svom filmu Vrata ostaju otvorena (1959). Svojim šarmom i spontanošću nametnula se, pa ubrzo snima Diližansu snova (Soja Jovanović, 1960), Zajednički stan (M. Vajda, 1960), Bolje je umeti (V. Nanović, 1961), Uzavreli grad (Veljko Bulajić, 1961) i Leto je krivo za sve (Puriša Đorđević, 1961). Motivisana uspehom koji je do tada postigla upisuje Akademiju za film, pozorište, radio i televiziju. Kada za svoju šestu ulogu - seoske devojke koja kao prekobrojna kreće za momkom na radnu akciju u Prekobrojnoj (Branko Bauer, 1962) - osvaja Zlatnu arenu na festivalu u Puli, postaje jasno da je jugoslovenska kinematografija dobila izuzetnu glumačku osobenost. Otada, sarađujući sa više od trideset reditelja svih generacija, neprekidno igra uglavnom glavne uloge u više od pedeset filmova najrazličitijih žanrova, postavši jednim od glumačkih postulata srpske kinematografije, iako je često igrala i u drugim sredinama. Svoju drugu Zlatnu arenu dobija za ulogu krojačice koja se prudržuje partizanskome biciklističkom bataljonu u Biciklistima (P. Đorđević, 1970). Dobitnica je i pet Srebrnih arena: godine 1964. za komičnu ulogu u Litu vilovitom O. Gluščevića, zatim, godine 1966. za suptilnu ulogu supruge u Rondu Z. Berkovića, te za ulogu u ratnom filmu Do pobede i dalje Ž. Mitrovića, 1967. za komičnu ulogu u Nemirnima K. Rakonjca, te za tragičnu ulogu u Jutru P. Đorđevića, 1969. godine za komičnu ulogu prvakinje u filmu Kros kantri P. Đorđevića, te za dramsku ulogu prodavačice novina koju siluje grupa dokonih mladića u Horoskopu Bore Draškovića, te napokon godine 1974. za ulogu žene iz polusveta Depsu A. Vrdoljaka. Za upečatljivu ulogu usamljene žene u palanačkoj sredini u Posebnom tretmanu (Goran Paskaljević, 1980.) nagrađena je nagradom za epizodu na festvalu u Kanu. Od brojnih drugih filmskih nagrada i priznanja ističe se titula „“Prve dame jugoslovenskog filma“ koja joj je dodeljena na petim Filmskim susretima u Nišu 1970. godine. Prvi deo njene karijere obeležen je kontinuiranom saradnjom sa Purišom Đorđevićem, a kasnije se, težeći da iskoči iz okvira stereotipa - približuje avangardnim reditljima okupljenim oko Bioskopskog kluba `Beograd` i ostvaruje zapažene uloge u delima Dušana Makavejeva Čovek nije tica (1965.), kao mlada frizerka u središtu ljubavnog trougla, i Misterije organizma (1971.), kao razbarušena revolucionarka koja propagira seksualnu revoluciju, te u Klaksonu (K. Rakonjac, 1965.) i Zasedi (Živojin Pavlović, 1969). Iako je u nizu filmova uspešno igrala dramske uloge, njene najizrazitije predispozicije su, prema vlastitom uvetrenju, „karakterne uloge sa elementima komedije“; to je došlo do punog izražaja u verovatno najboljoj seriji zabavnih televizijskih emisija u Jugoslaviji - Obraz uz obraz televizije Beograd. Uspešno je igrala i u velikom broju televizijskih serija i drama, a okušala se i u pozorištu i to uglavnom i neformalnim, alternativnim grupama, te i u Ateljeu 212. Bila je foto-model modnog kreatora Aleksandra Joksimovića. U pozorištu Na film je došla slučajno - plavokosu, pegavu srednjoškolku s konjskim repom zapazio je na naslovnoj strani neke ilustrovan revije reditelj F. Čap i dao joj ulogu u svom filmu Vrata ostaju otvorena (1959). Svojim šarmom i spontanošću nametnula se, pa ubrzo snima Diližansu snova (Soja Jovanović, 1960), Zajednički stan (M. Vajda, 1960), Bolje je umeti (V. Nanović, 1961), Uzavreli grad (Veljko Bulajić, 1961) i Leto je krivo za sve (Puriša Đorđević, 1961). Motivisana uspehom koji je do tada postigla upisuje Akademiju za film, pozorište, radio i televiziju. Kada za svoju šestu ulogu - seoske devojke koja kao prekobrojna kreće za momkom na radnu akciju u Prekobrojnoj (Branko Bauer, 1962) - osvaja Zlatnu arenu na festivalu u Puli, postaje jasno da je jugoslovenska kinematografija dobila izuzetnu glumačku osobenost. Otada, sarađujući sa više od trideset reditelja svih generacija, neprekidno igra uglavnom glavne uloge u više od pedeset filmova najrazličitijih žanrova, postavši jednim od glumačkih postulata srpske kinematografije, iako je često igrala i u drugim sredinama. Svoju drugu Zlatnu arenu dobija za ulogu krojačice koja se prudržuje partizanskome biciklističkom bataljonu u Biciklistima (P. Đorđević, 1970). Dobitnica je i pet Srebrnih arena: godine 1964. za komičnu ulogu u Litu vilovitom O. Gluščevića, zatim, godine 1966. za suptilnu ulogu supruge u Rondu Z. Berkovića, te za ulogu u ratnom filmu Do pobede i dalje Ž. Mitrovića, 1967. za komičnu ulogu u Nemirnima K. Rakonjca, te za tragičnu ulogu u Jutru P. Đorđevića, 1969. godine za komičnu ulogu prvakinje u filmu Kros kantri P. Đorđevića, te za dramsku ulogu prodavačice novina koju siluje grupa dokonih mladića u Horoskopu Bore Draškovića, te napokon godine 1974. za ulogu žene iz polusveta Depsu A. Vrdoljaka. Za upečatljivu ulogu usamljene žene u palanačkoj sredini u Posebnom tretmanu (Goran Paskaljević, 1980.) nagrađena je nagradom za epizodu na festvalu u Kanu. Od brojnih drugih filmskih nagrada i priznanja ističe se titula „“Prve dame jugoslovenskog filma“ koja joj je dodeljena na petim Filmskim susretima u Nišu 1970. godine. Prvi deo njene karijere obeležen je kontinuiranom saradnjom sa Purišom Đorđevićem, a kasnije se, težeći da iskoči iz okvira stereotipa - približuje avangardnim reditljima okupljenim oko Kino kluba `Beograd` i ostvaruje zapažene uloge u delima Dušana Makavejeva Čovek nije tica (1965.), kao mlada frizerka u središtu ljubavnog trougla, i Misterije organizma (1971.), kao razbarušena revolucionarka koja propagira seksualnu revoluciju, te u Klaksonu (K. Rakonjac, 1965.) i Zasedi (Ž. Pavlović, 1969). Iako je u nizu filmova uspešno igrala dramske uloge, njene najizrazitije predispozicije su, prema vlastitom uvetrenju, „karakterne uloge sa elementima komedije“; to je došlo do punog izražaja u verovatno najboljoj seriji zabavnih televizijskih emisija u Jugoslaviji - Obraz uz obraz televizije Beograd. Uspešno je igrala i u velikom broju televizijskih serija i drama, a okušala se i u pozorištu i to uglavnom i neformalnim, alternativnim grupama, te i u Ateljeu 212. Bila je foto-model modnog kreatora Aleksandra Joksimovića. Preminula je 14. oktobra 2018. u Beogradu. Dobijene nagrade i priznanja Nagrada “Ćuran” za ulogu u predstavi “Ptic i ptica” na festivalu Dani komedije, u Jagodini, Nagrada “Ćuran” za ulogu u predstavi “Ćelava pevačica” na festivalu “Dani komedije” u Jagodini’ Nagrada “Žanka Stokić” koja se dodeljuje za celokupni životni umetnički opus i doprinos. Za ulogu u filmu “Prekobrojna” Branka Bauera, dobija nagradu “Zlatna arena” na tada najprestižnijem filmskom festivalu u Puli, Za ulogu u filmu “Jutro” u Veneciji dobija nagradu “Zlatna ruža”, Za ulogu u koprodukcionom filmu češke i američke produkcije “Voda nešto nosi”, čuvenog pisca Lajoša Zilahija, a u režiji oskarevaca Jan Kadara i Elmara Klosa, dobija evropsku nagradu “Zlatni David”, kao najbolja evropska glumica 1978. godine. Za film “Poseban tretman” Gorana Paskaljevića i Dušana Kovačevića dobija Kansku nagradu 1980. godine Nagrada Pavle Vujisić za ukupan rad na filmu, na Filmskim susretima u Nišu, 1994. Ljubomir Pavićević Fis (Višegrad, 1927 — Beograd, 2015) bio je srpski grafički i industrijski dizajner. Prema beogradskom Muzeju primenjene umetnosti, on je prvi i najpoznatiji srpski dizajner. Ljubomir Pavićević je rođen 1927. godine u Višegradu. Dizajnom je počeo da se bavi 1953. godine.[1] Radio je za brojne jugoslovenske i inostrane fabrike, firme i institucije, a njegovi projekti realizovani su u stotinama hiljada kopija. Jedan od njegovih značajnih dizajna bio je amblem za Unispace 82 konferenciju Ujedinjenih nacija.[1] On je bio jedan od osnivača, profesor, šef Katedre za ambalažu i predsednik Ekspertskog konzorcijuma beogradske Škole za dizajn, a i gostujući profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti. Pored toga, bio je član ULUPUDS-a još od njegovog osnivanja 1953. godine, kao i član još nekoliko međunarodnih profesionalnih udruženja. Učestvovao je na Internacionalnom simpozijumu ambalažnog dizajna u Zagrebu 1962. godine, Kongresu Međunarodnog saveta udruženja industrijskog dizajna u Španiji 1971. godine, kao i na velikom broju manjih stručnih skupova širom bivše Jugoslavije.

Crtež nema potpis, uzet je iz Mićine Zaostavštine Ilustracija je bila za prvo izdanje knjige Konji svetog Marka Milorad Pavić Mića Mihajlović 1936 - 2018 Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se `doselio` 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza `Tribina`, nakon čega je radio i kao ilustrator u `Dnevniku`. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao `lajaonica` u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. `Inventar` njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. `Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori`, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal `mojnovisad` rekao da je nekada `bar postojao neki red`. `Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem`, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10.03.2018 u Novom Sadu. tags. konji svetog marka hazarski recnik

ÁLVARO JOSÉ, Portugal - Zidni tanjir, Palissy-stil majolika Dimenzije Prečnik: 31 cm Visina: 5.5 cm Težina: 2550 g Žig na dnu: ÁLVARO JOSÉ CALDAS DE RAINHA PORTUGAL U prodaji, identični predmeti datiraju se različito, uglavnom u period od 1890. pa do 1950. godine. Kako je Álvaro José preuzeo porodičnu radionicu tek 1946. godine, ipak je najverovatnije da je predmet proizveden oko 1950. godine ili nešto kasnije. PALISSY STIL (ILI PALISSY POSUĐE) je izraz nastao u 19. veku za keramiku koja je proizvedena u stilu Bernarda Palissyja (Bernar Palisi, 1510 – 1590), renesansnog francuskog keramičara, naučnika, inženjera i zanatlije, poznatog u istoriji nauke po otkriću principa geologije, hidrologije i formiranja fosila, kao i po razradi teorije hidrotermalnih otvora, vulkana i zemljotresa. 1539. ili 1540. godine Palissyju je pokazana belo emajlirana šolja koja ga je zapanjila i on je započeo projekat da utvrdi prirodu njene proizvodnje. Komad fine bele keramike možda potiče čak Kine, a Palissy je verovatni imao ambiciju da proizvede porcelan. Ni posle 16 godina upornog eksperimentisanja, često zbog tog na ivici siromaštva, Palissy nije uspeo, ali je pri tome razradio tehnologiju proizvodnje takozvanog „rustičnog posuđa“: velikih ovalnih tanjira sa visokim reljefom malih životinja: riba, rakova, gmizavaca, paprati i cveća, oblikovanih verovatno prema uzorcima koje je Palissy pronalazio u slanim močvarama oko mesta Santonž. Njegovo umeće se pročulo, i, uprkos njegovom prelasku u protestantizam 1546. godine Katarina Mediči ga je zamolila da ukrasi bašte Tiljeri, u blizini kraljevske palate Luvr. 1562. godine Katarina Mediči mu je dodelila titulu na dvoru: „kraljev pronalazač rustičnih figurica.“ 1563. godine, pod kraljevom zaštitom, dozvoljeno mu je da u vrtu izgradi radionicu i peći za proizvodnju keramike. Kao lični miljenik Katarine Mediči i njenih sinova, tu je proveo oko 25 godina. Palissy je bio otvoren u svojim protestantskim uverenjima, koje je javno isticao. Jedan takav njegov fanatičan istup 1588. godine doveo je do skandala, posle kojeg ni zaštita kralja nije bila od pomoći, i na kraju je zatočen u Bastilji. Anri III mu je ponudio slobodu ako se povuče, ali je Palissy to odbio, osuđen je na smrt i umro je u tamnici 1590. godine. Imitacije i prilagođavanja njegovog stila nastavili su da se prave u Francuskoj do otprilike 1800. godine. Dva i po veka nakon Palissyjeve smrti, 1843. Godine, Charles-Jean Avisseau (Šarl-Žan Aviso) iz Tura ponovo je otkrio tajnu Palissyjeve tehnike i počeo da proizvodi takvu keramiku, kao i njegovi rođaci iz Tura i Pariza. Keramičku senzaciju viktorijanske ere izazvao je engleski proizvođač „Mintons Ltd“, kada je na Velikoj izložbi u Londonu 1851. godine izložio keramiku u Palissyjevom stilu pod imenom „Palissy posuđe“, koje je ubrzo postalo poznato kao posuđe od majolike, a Palissy je proglašen njenim izumiteljem. Krajem 19. i u prvoj polovini 20. veka po proizvodnji Palissy posuđa postale su poznate male zanatske radionice u poznatom portugalskom banjskom mestu Caldas de Rainha (Kaldas di Rahinja, Kraljičin izvor). Proizvodnja keramike na ovom području počela je još u 15. veku, sa otvaranjem Termalne bolnice i otkrićem bogatih nalazišta gline u okolini. To je privuklo mnoge zanalije, a među njima i keramičare čija je proizvodnja uglavnom bila namenjena za potrebe bolnice. Preokret od proizvodnje prvenstveno utilitarne keramike ka umetničkoj keramici započela je Maria dos Cacos (Maria dos Kakos, 1797-1853), unuka i ćerka keramičara. Jedna od retkih žena u ovom tada prvenstveno muškom poslu, vodila je porodičnu radionicu sa oko 16 radnika kao i distribuciju svoje keramike na tržištima širom zemlje. 1853. godine vlasnik radionice postao je Manuel Cipriano Gomes Mafra (Manuel Cipriano Gomes Maafra, 1829 - 1905), koji je u njoj prvobitno radio kao sluga. Lično poznanstvo sa portugalskim kraljem, koji mu je na raspolaganje stavio svoju ličnu kolekciju i upoznao ga sa dizajnerskim trendom u proizvodnji keramike, verovatno je doprinelo njegovom oduševljenju za renesansnu keramiku Palissyja i uvođenje Palissy posuđa u proizvodnju u tada najvećoj radionici u Caldas de Rainha. Ideju su sledile i druge, manje radionice, kao što je radionica porodice José (Žoze). 1946. godine, od svog dede nasledio ju je Álvaro José (Alvaro Žoze,umro 2006.). Ostajući veran tradicionalnom stilu, razvio je dalje posao koristeći porast interesovanja za keramiku u 80-im godinama 20. veka. (124/18-47/pod-kp/1480)

Originalni dokument Narodne Odbrane od 3.VII 1936 godine, u kome se istaknuti nacionalni radnik Aleksa Jovanović Kodža obaveštava da je izabran za člana Nadzornog odbora Narodne odbrane. Dokument je svojeručno potpisao vojvoda Ilija Trifunović-Birčanin. Ilija Trifunović-Birčanin, (Topola, 1877 — Split, 3. februar 1943) je bio srpski četnički vojvoda. Četničkom pokretu se pridružio godine 1906. kada je s vojvodom Petkom otišao u Makedoniju, tada pod otomanskom vlašću te vodio gerilske akcije po Skospskoj Crnoj Gori kao komita, a zatim sa vojvodom Vukom četovao po Kumanovu i tamo ostao do prvog balkanskog rata 1912. Učestvovao je u oba balkanska rata, kao i u Prvom svetskom ratu. Borio se zajedno u odredima vojvode Vuka i ujesen 1916. na Sivoj Steni pogođen je u ruku, koja je morala biti amputirana. Tada je i vojvoda Vuk poginuo, a Birčanin je dobio zvanje četničkog vojvode. U periodu između dva rata, vojvoda Birčanin je vršio važne uloge u četničkoj organizaciji. Godine 1929. je postao predsjednik `Udruženja srpskih četnika Petar Mrkonjić za kralja i otadžbinu`, a od 1932. je predsjednik organizacije Srpska Narodna Odbrana (SNO). 1934. je predsjednik Udruženja starih četnika. U vrijeme drugog svjetskog rata je sudjelovao u puču 27. marta 1941. kojim je oborena pro-osovinska Cvetkovićeva vlada. Nakon aprilskog rata je izbjegao u selo Lipovo kod Kolašina. Izveštaj četničkog generalštabnog oficira Ivaniševića iz Splita o Birčaninovoj kolaboraciji sa Italijanima. U septembru 1941. Trifunović je došao u Split, koji se u to vrijeme nalazio pod vlašću fašističke Italije. Uz pomoć Dobroslava Jevđevića je počeo okupljati antikomunistički, velikosrpski i jugounitaristički raspoložene građane u pokret koji je trebao predstavljati alternativu kako hrvatskim nacionalistima okupljenim oko NDH, tako i partizanima pod vodstvom komunista. Te su aktivnosti vođene uz podršku italijanskih vlasti, koje su u četničkom pokretu vidjele korisnog saveznika. Ilija Trifunović Birčanin je stanovao u okupiranom Splitu, sastajao se i javno družio sa italijanskim visokim oficirima. Birčaninu su stražu držali karabinijeri. Biračnin je govorio da se »u prvom redu mora voditi borba protiv komunizma«, budući da su upravo »komunisti krivi zbog terora, koji okupatori provode nad narodom, jer komunisti stvaraju nemire«. Trifunović će, povezujući Dobrosava Jevđevića i Petra Baćovića u Hercegovini, Uroša Drenovića, Manu Rokvića i Branu Bogunovića u zapadnoj Bosni, Momčila Đujića u sjevernoj Dalmaciji i Stevu Rađenovića i Pajicu Omčikusa u južnoj Lici uspostavljati jedinstvenu vojnu komandu koja će uskoro djelovati kao štab četničkih odreda za Hercegovinu, Dalmaciju, zapadnu Bosnu i Liku. U martu 1942. Trifunović je dobio pismene ovlasti od Draže Mihailovića, vođe JVuO, da bude njen predstavnik, odnosno komandant Dalmacije, Like, Korduna i Primorja. Vojvoda Birčanin je preko svojih prijatelja i članova Narodne Odbrane također organizirao i četničke formacije u Sloveniji poznate pod nazivom Plava garda. S Mihailovićem se prvi put sastao u maju 1942. u selu Pustopolju kod Gacka u Hercegovini. Nakon toga, jedna britanska podmornica je na Korčulu za Birčanina donijela radio stanicu, tehnički materijal i novčana sredstva. Birčanin je izvođenje ove misije poverio vojvodi Momčilu Đujiću. Tada je unapredio generala Mihailovića u čin četničkog nadvojvode. Mihailović je tom prilikom predao listu od 25 oficira JVuO koje je stari Birčanin proglasio četničkim vojvodama. Početkom jula 1942. godine, nakon poraza partizana u Hercegovini je izvršena smotra četnika po srezovima. Ilija Birčanin je tada obišao četničke jedinice u nevesinjskom, gatačkom i bilećkom srezu. Pratili su ga italijanski general Alesandro Luzana, Dobrosav Jevđević i četnički komandanti iz pomenutih srezova. Četnicima u Bileći održao je sledeći govor: „Zahvaljujem vam se junaci, što ste u ovim krajevima slomili komunizam i uništili te krvave bande. Pozivam vas, da se pokoravate zakonima i ne nasjedate lažnim vijestima, te da se i dalje borite protiv komunizma, jer su boljševičke armije već na umoru. Danas je glavna borba uperena protiv komunizma, u kojoj se osim ostalih naroda Evrope bore i svi južni Sloveni, jednako Srbi, Hrvati i Slovenci, a iz koje će borbe izići nova Evropa, gdje nas očekuje novi život, koji će sigurno biti bolji, te ćemo u miru moći podizati svoje razrušene domove i orati naša polja.“ Birčanin je, uz pomoć Dobroslava Jevđevića svoje pristaše u organizirao u paravojnu formaciju pod nazivom `Odred Vojvode Birčanina`, a kasnije je formirana i Splitsko-šibenička brigada, kasnije poznata kao `Svilena brigada`. Te su formacije zajedno s Dinarskom Četničkom Divizijom činile Dalmatinsku Vojsku. Do kraja 1942. ostvario je legalizaciju četničkih postrojbi kod talijanskih okupacijskih vlasti te njihovu redovitu opskrbu borbenim, materijalnim i novčanim sredstvima na temelju zajedničke borbe protiv partizana. Teško se razbolio u Splitu. Umro je u Splitu 3. februara 1943. Posmrtno je odlikovan od generala Mihailovića i Londonske vlade Karađorđevom zvezdom sa mačevima III reda. Kao na fotografijama.