Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja olikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku. Bio je esejista, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar. Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[1] i Gandi.[2] Proglašen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina. Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7.5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[3][4] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[5] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci. Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[6] Tolstoj je napustio univerzitet u sred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji. U to vreme je počeo da piše. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledeli istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“[7] Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[8] Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indicaraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvoje su diskutovali obrazovanje, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bi pokazao da je u mom ličnom iskustvu, on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme. Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škoja za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“.[9] Tolstojevi obrazovni ekseprimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao diretna pretača A. S. Nilovog Samerhila, škola u Janoj Poljani[10] se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja. Lični život Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija.[11] Oni su imali 13 dece, osam od kojih je preživelo detinjstvo.[12] Tolstojeva žena Sofija i njihova ćerka Aleksandra Grof Sergej Lavovič Tolstoj (10. jul 1863 – 23. decembar 1947), kompozitor i etnomuzikolog Grofica Tatjana Lavovna Tolstoj (4. oktobar 1864 – 21. septembar 1950), supruga Mihajla Sergeviča Suhotina Grof Ilija Lavovič Tolstoj (22. maj 1866 – 11. decembar 1933), pisac Grof Lav Lavovič Tolstoj (1. jun 1869 – 18. oktobar 1945), pisac i vajar Grofica Marija Lavovna Tolstoj (1871–1906), supruga Nikolaja Leonidoviča Obolenskog Grof Peter Lavovič Tolstoj (1872–1873), umro u detinjstvu Grof Nikolaj Lavovič Tolstoj (1874–1875), umro u detinjstvu Grofica Varvara Lavovna Tolstoj (1875–1875), umrla u detinjstvu Grof Andrej Lavovič Tolstoj (1877–1916), služio u Rusko-japanskom ratu Grof Mihael Lavovič Tolstoj (1879–1944) Grof Aleksej Lavovič Tolstoj (1881–1886), umro u detinjstvu Grofica Aleksandra Lavovna Tolstoj (18. jul 1884 – 26. septembar 1979) Grof Ivan Lavovič Tolstoj (1888–1895), umro u detinjstvu Brak od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina.[11] Uprkos toga, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i Mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču.[11][13] Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa njegovom suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad njegovim ranijim radovima. Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedski pevač Viktorija Tolstoj i Švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta. Novele i fikcija Lav Tolstoj 1897. Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njigovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, je izjavio, „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seokom imanju, je napisao, „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.[14] Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscom od svih.“[14] Džejms Džojs je zapazio, „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“. Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnost: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode“. Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabukov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao je reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu. Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo, i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju. Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu.[15] Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo.[16] Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofkog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustava već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u „Ratu i miru“, Levin u „Ani Karenjinoj“ i u izvesnoj meri princ Nehludov Vaskrsenju. Moć tame 2015. u Bečkom Akademskom pozorištu Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugim fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vrenema romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka.[17] Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep i prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman.[18] Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine.[19] Uprkos svih pohvala koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost.[20] U svom romanu Vaskrsenje, Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je postao predani zagovarač pri kraju svog života. Kritike i prihvaćenost Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena. I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela „Rat i mir“, „Ana Karenjina“. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu „Kozak“(1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo „Ana Karenjina“ (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja. Tolstoj kao pedagog Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad.[21] Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859—1862) obeležava otvaranje ćkole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa „ Jasna Poljana“, drugi period (1870—1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagočku aktivnost, kada objavljuje „ Azbuku“, „Novu azbuku“ i „ Rusku knjigu za čitanje“, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitnja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta.[21] Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Janoj Ponjani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče.[22] Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplađiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu „ Jasna Poljana“, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se, da je Tolstojeva aktivnos izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine, škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-tih godina.[21] Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja.[21] Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola inapred odrećuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju je im Tosltoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča.[23] Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobućuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi.[21] Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa obijašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposreeno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja.Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji prizanti su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada se decom.[21] Smrt Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Kralj Lir Mletacki Trgovac Ukrocena Goropad Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare, kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616)[1] bio je engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. U literaturi, posebno starijoj, kod nas se za njega (i još nekoliko poznatih nosilaca, kao npr. Vilijam I Osvajač) koristi i stariji oblik transkripcije za ovo ime, Viljem. Opus Šekspirovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi.[2] Šekspir je rođen i odrastao u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, venčao se sa En Hatavej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzan i blizance Hamleta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čamberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Vratio se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu, te postoje mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualnosti, verskih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju stvarno njegova.[3][4][5] Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ i „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623. dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove. Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola.[6] Od 20. veka, Šekspirova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta Izvori na srpskom jeziku Šekspira navode pod više identičnih imena — Vilijam, Vilijem i Viljem. Ipak, svi jednako prenose njegovo prezime, koje samo po sebi predstavlja ukorenjen oblik. Prema savremenom engleskom izgovoru, na kojem su bazirana pravila transkripcije imena iz ovog jezika, prenos prezimena Shakespeare /ʃeiks.ˈpi.ər/ bio bi Šejkspir. Da je oblik ukorenjen, pokazuje rečnik dat uz Pravopis srpskoga jezika Matice srpske izdat 2010. Knjiga na strani 505. navodi: Šekspir (engl. Shakespeare). To znači da će svako sa ovim prezimenom u srpskom biti Šekspir, a ne Šejkspir.[7] Transkripcija imena je, pak, složenija. Primera radi, izdavačka kuća Laguna u svojim izdanjima upotrebava oblik Vilijam.[8] Isti oblik upotrebljava i prof. dr Zona Mrkalj, profesorka metodike nastave književnosti i srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i autor knjige Koliko poznaješ književnost?. Oblik Vilijem upotrebljava Čitanka sa književnoteorijskim pojmovima za prvi razred gimnazije koju je 2011. u Beogradu izdao Zavod za udžbenike. Knjigu je odobrio Prosvetni savet Republike Srbije.[9] Ista izdavačka kuća u lektiri (knjigama određenim po nastavnom planu) koristi oblik Viljem. Vilijem koriste i Delfi knjižare.[10] Prvi oblik koriste još i Evrođunti, dečja izdavačka kuća JRJ i drugi. Jotovani oblik Viljem sem ZUNS-a u lektiri koriste prvenstveno stariji izdavači — Srpska književna zadruga, Knjige za školu, Knjiga-komerc, Kultura Beograd... Normativistički gledano, sistemska transkripcija (sistem preuzet iz transkripcionih rečnika Tvrtka Prćića) prema izgovoru /ˈwɪljəm/ bila bi Vil(i)jam. Međutim, Pravopis srpskoga jezika na strani 280. navodi: Vilijem (engl. William), bolje nego trad. Viljem (osim za ličnosti koje su se u tom obliku odranije ustalile u srp. kulturi). Dakle, savremeni nosioci ovog imena trebalo bi da nose ime Vilijem, dok bi istorijski pojedinci nosili jotovani oblik Viljem. U konkretnom slučaju, ovome se pridodaje i odrednica malo ispod prethodno pomenute: Viljem (Šekspir), v. Vilijem.[7] Nije jasno da li P10 normira Viljem (Šekspir) kao tradicionalni i uobičajeni oblik, ili sugeriše da bi bi ipak bilo bolje Vilijam (odnosno Vilijem). Vilijam Šekspir je bio sin Džona Šekspira, uspešnog rukavičara rodom iz Sniterfilda, i Meri Arden, kćerke uglednog zemljoposednika.[11] Rođen u Stratfordu na Ejvonu, a kršten je 26. aprila 1564. Smatra se da je rođen 23. aprila na dan sv. Đorđa.[12] Bio je treće od osmoro dece i najstariji preživeli sin.[13] Iako ne postoje pisani dokazi o ovom periodu, većina biografa se slaže da je Šekspir išao u osnovnu školu u Stratfordu,[14][15][16] 1553. godine, koja je bila besplatna,[17] na oko pola milje od kuće. Ne zna se u kojoj meri su osnovne škole bile kvalitetne u elizabetansko doba, ali se zna da je u ovoj školi Šekspir dobio solidno znanje iz latinske gramatike i literature.[18][19][20][21] Kad je napunio 18 godina, Šekspir se oženio sa En Hatavej koja je tad imala 26 godina. Dozvola za venčanje je izdata 27. novembra 1582. Dva suseda Hetveja su garantovala da nije bilo razloga koji bi mogli da onemoguće to venčanje.[22]Venčanje se verovatno održalo na brzinu, jer je vusterski zvaničnik dozvolio da se bračni zaveti pročitaju samo jednom umesto tri puta kako je to tad bio običaj.[23][24] Anina trudnoća je mogla da bude razlog za to. Šest meseci kasnije, rodila je kćerku, Suzanu, koja je krštena 26. maja 1583.[25] Blizanci, Hamnet i Džudit, rodili su se dve godine kasnije i bili su kršteni 2. februara 1585.[26] Hamnet je umro iz nepoznatih razloga kad je imao 11 godina i sahranjen je 11. avgusta 1596.[27] Nakon rođenja blizanaca, ima veoma malo pisanih podataka o Šekspiru sve do 1592. godine, kada se pominje kao član Londonskog pozorišta. Ovaj nepoznati deo Šekspirovog života između 1585. i 1592. stručnjaci nazivaju Šekspirovim „izgubljenim godinama“.[28]Biografi, pokušavajući da rasvetle ovaj period Šekspirovog života, naišli su na mnoge apokrifne priče. Nikolas Rou (engl. Nicholas Rowe), Šekspirov prvi biograf, naišao je na priču da je Šekspir morao da pobegne iz grada za London jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena.[29][30] Druga priča iz 18. veka je bila da je Šekspir započeo svoju pozorišnu karijeru timareći konje vlasnika pozorišta u Londonu.[31] Džon Obri je našao podatak da je Šekspir bio seoski učitelj.[32] Neki stručnjaci iz 20. veka smatraju da je Šekspir verovatno radio kao učitelj za Aleksandra Hogtona iz Lankašira, katoličkog zemljoposednika koji je naveo izvesnog Vilijema Šejkšafta u svom testamentu.[33][34] Međutim, ne postoje sigurni dokazi da su te priče istinite. Ne zna se kada je tačno Šekspir počeo da piše, ali aluzije savremenika i beleške o predstavama pokazuju da je nekoliko njegovih pozorišnih komada bilo na sceni pre 1592. godine.[37] Bio je dovoljno poznat u Londonu da bi ga u novinama napao drugi dramaturg, Robert Grin. Grinov napad je prvo pominjanje Šekspira kao dramaturga. Biografi pretpostavljaju da je prve korake u pozorištu mogao da napravi u bilo kom trenutku između 1580. i Grinovog napada.[38][39][40] Od 1594. Šekspirovi pozorišni komadi su se prikazivali samo u izvođenju „Ljudi lorda Čemberlena“, glumačke družine čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca među kojima je bio i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća glumačka družina u Londonu.[41] Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družinu će pod zaštitu uzeti sam kralj, a sama družina će onda promeniti ime u „Kraljevi ljudi“.[42] Godine 1599. nekoliko glumaca iz družine podigli su svoje sopstveno pozorište na južnoj obali Temze i nazvali ga Gloub (engl. Globe). Godine 1608. ista grupa glumaca je kupila pozorište Blekfrajers indor. Dokumenti o Šekspirovim kupovinama i investicijama govore da se on prilično obogatio sa ovom družinom.[43] Godine 1597. kupio je drugu po veličini kuću u Stratfordu, a 1605. je uložio novac u parohiju u Stratfordu.[44] Neki od Šekspirovih pozorišnih komada bili su objavljeni u kvarto izdanjima iz 1594.[45] Do 1598. njegovo ime je počelo da se pojavljuje na naslovnim stranama i bilo je ono što je privlačilo publiku.[46][47] Šekspir je nastavio da glumi u svojim i tuđim pozorišnim komadima i nakon postignutog uspeha kao dramaturg. Ben Džonson u svojim Radovima iz 1616. godine ga pominje kao glumca u nekoliko svojih dela.[48] Međutim, 1605. njegovo ime se više ne nalazi na listama Džonsonovih glumaca, tako da biografi uzimaju tu godinu kao godinu kad je Šekspir prestao da se bavi glumom.[49] Prvi folio iz 1623. godine, međutim navodi Šekspira kao „glavnog glumca u ovim pozorišnim komadima“, iako se ne zna tačno koje je uloge imao.[50] Godine 1610. Džon Dejvis iz Herforda je napisao da je „dobri Vil“ odigrao „kraljevski svoju ulogu“.[51] Godine 1709. Rou je tvrdio da je Šekspir igrao duha Hamletovog oca.[30] Kasnije priče tvrde da je takođe igrao Adama u „Kako vam drago“ i hor u „Henriju V“[52][53] iako stručnjaci sumnjaju u tačnost ove informacije.[54] Šekspir je tokom svoje pozorišne karijere živeo između Londona i Stratforda. Godine 1596. Šekspir je živeo u parohiji sv. Helene, Bišopsgejtu, severno od Temze.[55] Do 1599. preselio se u Sautvark, kada je njegova družina izgradila Gloub.[56] Godine 1604. opet se preselio severno od reke, u zonu Katedrale sv. Pavla gde je bilo mnogo lepih kuća. Tamo je iznajmljivao sobu od francuskog hugenota, Kristofera Montžoja koji je pravio perike i drugu opremu. Nakon 1606—7. godine, Šekspir je napisao nešto manje pozorišnih komada i nijedan od tih komada mu nije bio pripisan nakon 1613.[57] Njegova poslednja tri komada bila su kolaboracije, verovatno sa Džonom Flečerom,[58] koji ga je nasledio na mestu dramaturga u pozorištu Kraljevi ljudi.[59] Rou je bio prvi biograf koji je odbacio tradicionalno mišljenje da se Šekspir povukao u Stratford nekoliko godina pre svoje smrti,[60] ali povlačenje od bilo kakvog rada u to doba je bila prava retkost,[61] i Šekspir je nastavio da i dalje odlazi povremeno u London.[60] Godine 1612. pozvan je na sud u svojstvu svedoka u procesu brakorazvodne parnice Montžojeve kćerke, Meri.[62][63] U martu 1613. godine, kupio je kuću u parohiji Blekfrijars,[64]a od novembra 1614. bio je u Londonu nekoliko nedelja sa svojim zetom, Džonom Holom.[65] Šekspir je umro 23. aprila 1616.[66]i za sobom ostavio svoju ženu i dve kćerke. Suzana se udala za doktora Džona Hola, 1607.[67] godine, a Džudit za Tomasa Kinija, vinara, dva meseca pre nego što je Šekspir umro.[68] U svom testamentu, Šekspir je ostavio veliki deo svog imanja svojoj starijoj kćerci, Suzani.[69] Uslov je bio da ga ona prenese na svog prvorođenog sina.[70] Kinijevi su imali troje dece i sve troje je umrlo.[71][72] Holovi su imali jednu kćerku, Elizabet, koja se udala dva puta ali je umrla bez dece 1670. godine, čime se direktna linija Šekspirovih ugasila.[73][74] Šekspirov testament skoro da i ne pominje njegovu ženu, Anu, koja je verovatno imala pravo na trećinu nasledstva. Šekspir je bio sahranjen u Crkvi sv. Trojstva dva dana nakon što je umro.[75][76] Nešto pre 1623. godine podignut mu je spomenik na severnom zidu. Na posvetnoj ploči se poredi sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom Postoje četiri perioda u Šekspirovoj stvaralačkoj karijeri.[78] Do 1590. pisao je uglavnom komedije pod uticajem rimskih i italijanskih uzora i istorijske drame bazirane na narodnoj tradiciji. Drugi period je počeo oko 1595. sa tragedijom Romeo i Julija i završio se 1599. sa Julijem Cezarom. Tokom ovog perioda, napisao je ono što se smatra njegovim najboljim delima. Od otprilike 1600. do 1608. Šekspir je uglavnom pisao samo tragedije i ovaj period se naziva njegovim „tragičnim periodom“. Od 1608. do 1613. pisao je tragikomedije koje se još zovu i romanse. Prva zabeležena dela su Ričard III i tri prva dela Henrija VI, koje su napisane početkom devedesetih godina 16. veka. Veoma je teško odrediti tačan datum nastanka Šekspirovih komada.[79][80] Stručnjaci smatraju da Tit Andronik, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad i Dva plemića iz Verone takođe pripadaju ovom periodu.[81][79] Njegove istorijske drame koje su dosta crpele teme iz „Hronike Engleske, Škotske i Irske“ autora Rafaela Holinšeda iz 1587,[82] dramatizuju korumpiranu vladavinu i tumače se kao opravdanje porekla dinastije Tjudor.[83] Kompozicija ovih dela je bila pod uticajem elizabetanskih dramaturga, naročito Tomasa Kida i Kristofera Marloua, kao i srednjovekovnom dramom i Senekinim pozorišnim delima.[84][85][86] Komedija nesporazuma je bazirana na klasičnim modelima, dok se izvori za Ukroćenu goropad nisu našli, iako je povezana sa drugom, istoimenom dramom i moguće je da je nastala na osnovu narodne priče.[87][88] Kao i Dva plemića iz Verone, u kojoj se pojavljuju dva prijatelja koja odobravaju silovanje,[89] takođe i priča o ukroćenju nezavisnog ženskog duha od strane muškarca ponekad zabrinjava moderne kritičare i reditelje.[90] Šekspirove rane klasične i komedije pod italijanskim uticajem sa duplim zapletima i jasnim komičnim sekvencama bile su prethodnica romantičnoj atmosferi njegovih najboljih komedija.[91] San letnje noći je domišljata mešavina ljubavne priče, magije, i komičnih scena u kojima učestvuju ljudi iz nižih slojeva.[92] Šekspirova sledeća komedija, Mletački trgovac, sadrži portret osvetoljubivog pozajmljivača novca, Jevrejina Šajloka, koja predstavlja svedočenje o elizabetanskoj eri, ali koja u isto vreme modernoj publici može izgledati rasistička. Domišljatost i igre reči u „Mnogo buke ni oko čega“,[93] šarmantna ruralna scena u „Kako vam drago“, i živopisno provodadžisanje u „Bogojavljenskoj noći“, zaokružuju Šekspirov ciklus velikih komedija.[94] Nakon lirskog „Ričarda II“, napisanog gotovo u potpunosti u stihu, Šekspir uvodi proznu komediju u istorijske drame u kasnim devedesetim 16. veka (Henri IV, prvi i drugi deo i Henri V). Njegovi likovi postaju kompleksniji i osećajniji, komične i ozbiljne scene se smenjuju, proza i poezija takođe, čime postiže narativnu raznovrsnost svog zrelog doba.[95] Ovaj period počinje i završava se sa dve tragedije: „Romeo i Julija“,[96][97] čuvena romantična tragedija i „Julije Cezar“, bazirana na prevodu Plutarhovih Paralelnih života iz 1579, koji je uradio sir Tomas Nort, i kojom je uveo novu vrstu drame. Šekspirov takozvani „tragični period“ trajao je od 1600. do 1608. godine mada je takođe pisao i tzv. „problematične komade“ — Ravnom merom, Troil i Kresida, Sve je dobro što se dobro svrši — tokom ovog perioda, a takođe je pisao tragedije i ranije.[100][101] Mnogi kritičari veruju da Šekspirove najbolje tragedije predstavljaju ujedno i vrhunac njegove spisateljske umešnosti. Junak prve njegove tragedije, Hamlet, bio je predmet diskusija više nego bilo koji drugi Šekspirov lik, verovatno zbog svog monologa: „Biti ili ne biti, pitanje je sad“.[102] Za razliku od introvertnog Hamleta, čiji je fatalni usud njegova neodlučnost, junaci sledećih tragedija, Otelo i Kralj Lir, nalaze svoju propast u ishitrenim sudovima koji se na kraju pokazuju kao pogrešni.[103] Zapleti u Šekspirovim tragedijama se često zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled događaja i unište junaka i one koje voli.[104] U „Otelu“, zlobni Jago podbada Otelovu ljubomoru do te mere da Otelo na kraju ubija svoju nevinu suprugu koja ga voli.[105][106] U „Kralju Liru“, stari kralj počinio je tragičnu grešku kad se odrekao svih prava i na taj način prouzrokuje scene koje vode direktno ka ubistvu njegove kćerke i mučenju slepog vojvode od Glostera. Prema kritičaru Franku Kermodu, „drama svojom surovošću muči i svoje likove i publiku.[107][108][109]“ U Magbetu, najkraćoj i najnabijenijoj tragediji,[110] nekontrolisani napad ambicije podstiče Magbeta i njegovu ženu, ledi Magbet da ubiju kralja i uzurpiraju presto, da bi ih na kraju uništio osećaj griže savesti.[111] U ovom komadu, Šekspir tragičnoj strukturi dodaje i natprirodni elemenat. Njegove poslednje velike tragedije, „Antonije i Kleopatra“ i „Koriolan“, sadrže neke od najboljih Šekspirovih stihova, a T. S. Eliot, pesnik i kritičar, smatra ih Šekspirovim najuspešnijim tragedijama.[112][113][114] U svom poslednjem periodu, Šekspir je pisao ljubavne drame ili tragikomedije i iz tog perioda datiraju tri važnija pozorišna komada: „Cimberin“, „Zimska priča“ i „Bura“, kao i drama u kojoj se pojavljuje kao koautor: „Perikle, tirski princ“. Manje crne tragedije, ova četiri pozorišna komada su ozbiljnijeg tona nego one iz devedesetih godina 16. veka, ali završavaju se pomirenjem i oproštajem potencijalno tragičnih greški.[115] Neki kritičari vide promenu tona kao dokaz smirenijeg pogleda na svet, ali to nije moglo mnogo da utiče na modu u pozorištu tog doba.[116][117][118] Šekspir je sarađivao u druga dva pozorišna komada, „Henri VIII“ i „Dva plemenita rođaka“, (engl. The Two Noble Kinsmen,) verovatno sa Džonom Flečerom.[119] Predstave Nije sasvim jasno za koje glumačke družine je Šekspir napisao svoje prve pozorišne komade. Naslovna strana izdanja „Tita Andronika“ iz 1594. godine otkriva nam da su tu dramu izvodile tri različite glumačke trupe.[120] Nakon kuge koja je harala između 1592. i 1593, Šekspirove komade je izvodila njegova sopstvena družina u pozorištima u Šordiču severno od Temze.[121] Londonci su hrlili tamo da vide prvi deo „Henrija IV“. Kad je izbio sukob sa gazdom pozorišta, družina je srušila pozorište Teatar i od ostataka napravila Glob teatar, prvo pozorište koje su glumci napravili za glumce na južnoj obali Temze u Sautvarku.[122][123] Glob se otvorio u jesen 1599. godine, a prva predstava koja je bila prikazana bio je Julije Cezar. Mnogi Šekspirovi veoma poznati komadi su pisani baš za Glob teatar, kao npr. „Hamlet“, „Otelo“ i „Kralj Lir“.[123][124] Pošto su Ljudi lorda Čemberlena promenili ime u Kraljevi ljudi 1603, uspostavili su specijalan odnos sa novim kraljem Džejmsom. Iako nema mnogo pisanih svedočanstava o predstavama, Kraljevi ljudi su izvodili sedam Šekspirovih komada na dvoru između 1. novembra 1604. i 31. oktobra 1605. godine, uključujući dve predstave Mletačkog trgovca.[53] Nakon 1608. godine, igrali su zimi u zatvorenom Blekfrijars teatru, a leti u Glob teatru.[125] Zatvorena scena kombinovana sa jakobskom modom teških kostima, dozvolila je Šekspiru da uvede savršenije scenske naprave. U Cimbelinu, na primer, Jupiter se spušta s neba uz gromove i munje, jašući na orlu: baca munju i duhovi padaju na kolena.[126][127] Šekspirovoj glumačkoj družini pripadali su i Ričard Berbidž, Vilijem Kemp, Henri Kondeč i Džon Heminges. Berbidž je igrao glavne uloge na premijerama mnogih Šekspirovih dela, uključujući Ričarda III, Hamleta, Otela i Kralja Lira.[128] Popularni komičar Vil Kemp igrao je slugu Pitera u „Romeu i Juliji“, a u „Mnogo buke ni oko čega“ igrao je Dogberija.[129][130] Na prelasku iz 16. u 17. stoleće, zamenio ga je Robert Armin, koji je igrao likove kao što su Tačstoun u „Kako vam drago“, i lude u „Kralju Liru“.[131] Godine 1613. ser Henri Voton je zabeležio da je Henri VIII „bio postavljen u izuzetnim uslovima sa puno pompe i ceremonijalnosti“.[132] Dana 29. juna izbio je požar u kom je Glob bio uništen do temelja...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Žan Nikola Artur Rembo (franc. Arthur Rimbaud; Šarlvil, 20. oktobar 1854 — Marselj, 10. novembar 1891) je bio francuski pesnik, koji se rodio u Šarlvilu u Francuskoj. Bio je predstavnik pokreta dekadencije i imao jak uticaj na savremenu književnost, muziku i umetnost. Svoja najpoznatija dela je stvarao u kasnim tinejdžerskim godinama i zato ga je Viktor Igo opisao kao dete Šekspir. Bio je nemirnog duha, prešao preko tri kontinenta pre svoje smrti u 37. godini. Artur Rembo je rođen u provincijalskoj porodici srednje klase u Šarlvilu, u Ardenskoj oblasti, u severoistočnoj Francuskoj. Priča se da je njegovo detinjstvo bilo zapanjujuće, postoji mit po kome se nakon rođenja otkotrljao na pod sa jastuka na kome ga je dadilja ostavila i počeo da puzi ka vratima. Gospođa Rembo se prisećala da je, nakon što je Artura predala dadilji na čuvanje i vratila se iz nabavke, dadiljino dete bilo obučeno u odeću namenjenu Arturu i ležalo je u njegovoj kolevci, a Artur, go i prljav se veselo igrao u staroj škrinji za so. Kada je Artur imao šest godina, otac je napustio njihovu porodicu i majka je nastavila sama da vaspitava svoju decu. Zbog toga je Artur odrastao pod snažnim uticajem majke, stroge katolikinje, koja ih je odgajala u strogom i religioznom duhu. Njegova sestra bila je Izabel Rembo koja je nasledila njegovo imanje i čuvala njegova dela. Obrazovanje i tinejdžerske godine Strahujući od lošeg uticaja sredine na svoje sinove, gospođa Rembo je svoju porodicu preselila u Cours` d`Orleans i sama ih podučavala do njihove devete godine kada ih je poslala u lokalnu školu. U toku njihovog obrazovanja, strogo ih je kontrolisala i kažnjavala. Terala ih je da uče po sto stihova na latinskom, a ako bi pogrešno izrecitovali, uskratila bi im obroke. Kada je Artur imao devet godina napisao je protestni sastav o tome zašto ne želi da uči latinski u školi. On je osuđivao klasično obrazovanje kao put do dobro plaćenog radnog mesta i stalno pisao da će biti kapitalista. Dečacima nije bilo dozvoljeno da napuste majčinu blizinu i do njihove petnaeste odnosno šesnaeste godine ona ih je pratila do škole. Iako veoma individualne prirode, Artur je bio strastveni katolik poput svoje majke. Zbog ovoga su ga školski drugovi zvali prljavim malim licemerom, sale petit cagot. Do dolaska na College de Charleville njegovo čitanje se svodilo na Bibliju, ali je uživao u bajkama i pričama o raznim avanturama. Arturov tutor, koga je njegova majka unajmila nadajući se njegovj uspešnoj školskoj budućnosti, uspeo je da kod Artura probudi interesovanje za grčki, latinski i za francusku klasičnu književnost. Takođe ga je podstakao da piše originalne stihove na francuskom i latinskom jeziku. Prva Remboova pesma koja je odštampana je „Novogodišnji poklon siročadi“ (Les Etrennes des orphelines) i objavljena u izdanju Revue pour tous`s 2. januara 1870. Žorž Izambar, koji je stigao u Šarvil neposredno nakon objavljivanja pesme postao je Remboov mentor iz književnosti i veliki uzor. Prva pesma koju je pokazao Izambaru bila je Ofelija koja će kasnije biti deo antologija i jedna od Remboovih najboljih pesama. Nakon izbijanja francusko-pruskog rata i odlaska Izambara, Rembo je klonuo duhom, pobegao u Pariz, bio uhapšen i proveo u zatvoru nedelju dana. Krajem oktobra 1870. Remboovo ponašanje je postalo vidno provokativno i nekonvencionalno. Počeo je da pije, nepristojno se izražava, krao je knjige iz lokalnih radnji, i odbacio je svoj karakterističan uredni izgled puštajući dugu kosu. Bio je u kontaktu sa Izambarom i govorio mu o svojim osećanjima i doživljajima – „Patnje su nepodnošljive, ali moramo biti jaki, biti rođeni kao pesnici, a kao pesnika sam sam sebe prepoznao“. Širile su se glasine da se priključio Pariskoj komuni 1871. koju je opisao u pesmi L`orgie parisienne. Rembo i Verlen Remboov prijatelj Šarl Ogist Bretanj nagovorio ga je da piše Polu Verlenu, istaknutom pesniku simbolisti, pošto su pisma upućena drugim pesnicima ostajala bez odgovora. Rembo je poslao dva pisma Verlenu koja su sadržala nekoliko njegovih pesama, uključujući šokantnu `Le dormeur du Val` (Spavač u dolu). Verlen je bio oduševljen Remboovim stvaralaštvom i pozvao ga da dođe u Pariz. Remboa je opisao sledećim rečima: „Bio je kao pravo dete, bucmast i svež, sa velikim, koščatim, prilično nespretnim telom, koje kao kod svih adolescenata još uvek raste, sa veoma teškim ardenskim akcentom, skoro dijalektom, koji se dizao i spuštao kao da će da se prelomi“. Rembo i Verlen su započeli kratku i burnu aferu. Remboovo okrutno ponašanje je sablaznilo pariski književni milje. U septembru 1872. su zajedno otputovali u London, ali ovog perioda se Rembo kasnije sa žaljenjem sećao. Živeli su u velikom siromaštvu, jedva sastavljali kraj sa krajem tako što su podučavali i dopunjavali džeparac koji je Verlen dobijao od svoje majke. Krajem juna 1873. Verlen se vratio u Pariz zbog netrpeljivosti koja se javila između njega i Remboa, ali je uskoro počeo da tuguje zbog Remboovog odsustva. Poslao je telegram Rembou da se sastanu u Briselu, ali ovaj susret se nesretno završio. Međusobna netrpeljivost je rasla, svađe su bile neprestane i Verlen se prepustio opijanju. Kupio je revolver i municiju i u stanju opijenosti i besa ispalio dva hica u Remboa, koji je bio ranjen u levi ručni zglob. Rastali su se na železničkoj stanici u Briselu i u prvi mah Rembo nije podigao optužnicu protiv Verlena, smatrajući ranu za bezopasnu i površnu. Međutim Verlen je uhapšen zbog pokušaja ubistva, ispitivan o privatnim odnosima sa Remboom zbog tužbi koje je njegova žena podnela u vezi sa odnosom sa Remboom. Rembo je povukao tužbu, ali je sudija ipak osudio Verlena na dve godine zatvora. Rembo se vratio u Šarlvil, završio Boravak u paklu (Une Saison en Enfer), delo koje je uz Lotreamonova Maldororova pevanja inaugurisalo pesmu u prozi i izvršilo snažan uticaj na modernu poeziju dvadesetog veka. Putovanja Rembo i Verlen su se sreli poslednji put u Štutgartu 1875. nakon Verlenovog puštanja iz zatvora i njegovog preobraćanja u katolicizam. Rembo se do tada odrekao pisanja i odlučio da živi mirnim, radničkim životom. Bio je dobrovoljni vojnik holandske kolonijalne armije da bi besplatno otputovao na Javu. Uskoro je dezertirao i vratio se u Francusku. Decembra 1878. stigao je u Larnaku na Kipru, gde je radio za građevinsku firmu kao nadzornik kamenoloma. U Francusku se vratio zbog groznice, koja je dijagnostikovana kao tifusna. U Abisiniju je otputovao 1880. kao službenik u trgovačkoj agenciji. Živeo je sa urođeničkim ljubavnicama i samostalno trgovao kafom i oružjem. Februara 1891. počeo je da oseća velike bolove u kolenu, a tretman je bio bezuspešan. Morao je zbog lečenja da se vrati u Francusku i u bolnici u Marselju mu je amputirana desna noga. Post-operativna dijagnoza je bila rak. Nakon boravka u porodičnoj kući u Šarlvilu pokušao je da se vrati u Afriku, ali mu se na putu stanje pogoršalo i primljen je u bolnicu u Marselju, gde je nakon bezuspešne operacije i preminuo 10. novembra 1891. godine u 37-oj godini života.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `BIBLIOTEKA 1001 RADOST` Slike: Mirjana Dragić-Lehner Izdavač: Zavod Beograd 1985. Tvrdi povez, veći format Mirjana Lehner Dragić (Beograd, 28. 7. 1936), srpska i jugoslavenska slikarica. Mirjana Lehner Dragić je rođena 28. 7. 1936 godine u Beogradu u porodici Alfreda i Mirjam Lehner. Otac joj je rodom iz Osijeka, a majka iz sarajevske jevrejske porodice Papo.[1] Po izbijanju Drugog svetskog rata sa porodicom se krila u predgrađima Beograda i okolnim selima, zatim u selu Vučaku u okolini Kruševca, da bi potom sa tetkom izbegla u Sarajevo.[2] Mirjana je sa roditeljima preživela Holokaust, dok je gotovo cela majčina porodica odvedena u logor Staro sajmište. Po okončanju rata Mirjam Lehner nije mogla prihvatiti činjenicu da je ostala bez svojih najbližih. Spas je potražila u preseljenju u Izrael, napustivši FNR Jugoslaviju u Prvoj aliji (pojam kojim se označuje doseljavanje Jevreja u Eretz Jisrael tj. Izrael i Palestinu) 1948 godine. Mirjana je ostala živjeti u Beogradu sa ocem Alfredom.[1] Zbog rata, osnovnu školu je upisala sa zakašnjenjem. Srednju školu je pohađala u Prvoj ženskoj gimnaziji. Na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu diplomirala je 1963 na smeru za grafički odsek, u klasi profesora Mihajla Petrova. Od 1965 godine ima status slobodnog umetnika. Član `Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije` (ULUPUDS) postala je 1970 posle čega je otišla u Pariz na studijsko putovanje. U Parizu je provela godinu i po dana i izlagala u nekoliko galerija poput `La Bateay Lavoir` i `Lafayette`. Usavršavala se u Italiji, Grčkoj i Izraelu. U godinama posle studija inspiraciju je nalazila pre svega u prirodi. Motivi slika bili su jadranski gradovi i morske dubine, pejzaži Srbije, očuvanje prirode. Istovremeno se bavila ilustrovanjem i grafičkim opremanjem knjiga i likovno-pedagoškim radom. Školske godine 1972/73 bila je profesor opreme knjige i dekorativnog pisma u novosadskoj srednjoj školi `Likovni tehničari`.[2] Niz godina je bila saradnik Zbirke odeljenja za arheologiju Narodnog muzeja Srbije, Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Zavoda za zaštitu spomenika kulture Novog Sada, Muzeja Vojvodine u Novom Sadu i Muzeja Srema u Sremskoj Mitrovici. Sa akademikom Bogdanom Bruknerom radila je na arheološkim lokalitetima Gomoglava i Sremska Mitrovica. Sarađivala je i sa akademikom Borom Jovanovićem na lokalitetu Hajdučka vodenica, a 1969 je za monografiju akademika Dragoslava Srejovića `Lepenski vir - nova praistorijska kultura u Podunavlju` uradila umetničke crteže. Na Drugoj međunarodnoj konferenciji međunarodne organizacije (The Second International Conference of the Biopolitics International Organization) održanoj u Atini 1988 učestvovala je kao prvi slikar ekolog na skupu tog tipa. Od 1995 je član londonske galerije `Ben Uri`, pri Jevrejskom muzeju umetnosti (The Ben Uri Gallery, The London Jewish Museum of Art).[2] Sarađivala je sa brojnim izdavačkim kućama kao što su: `Narodna knjiga`, `Prosveta`, `Zavod za udžbenike i nastavna sredstva`, `Nolit` i `Rad`. Od devedesetih godina 20. veka, teme su joj istorija i tradicija jevrejskog naroda i život sefardske porodice. Skoro pune dve decenije vodila je likovnu sekciju `Leon Koen` u Jevrejskoj opštini Beograd, a za predstave beogradskog jevrejskog pozorišta `Kralj David` uradila je niz scenografija. Sa scenografijom za predstavu `Violonista na krovu` 2001 učestvovala je na 12. međunarodnom trijenalu pozorišne scenografije i kostima u Novom Sadu. Motivima Sarajevske hagade, portretima rabina, prikazom porušenih i malobrojnih sačuvanih sinagoga opremila je jevrejske kalendare za 5762. (2001/02) i 5767. (2007/08) godinu. Od 1969 učestvovala je na preko pedeset samostalnih i na brojnim grupnim izložbama. Dobitnica je godišnje nagrade ULUPUDS-a za izložbe `Mostovi života` (1993), `Čipke moje tetke Erne` (2002) i `Sinagoga kao umetničko nasleđe` (2006). Druga najvažnija dela su joj: `Poster za dečiju sobu`, `More i kamen`, `Pejzaži iz Srbije`, `Mostovi života`, `Pesnikinja Desanka Maksimović kao inspiracija`, `Obnavljanje`, `I tu je prošao čovek`, `Njih ne smemo zaboraviti` i `Put kasvetlosti`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Fernan Kabaljero je pseudonim koji koristi španska spisateljica i folklorista Sesilija Bel de Faber i Ruiz de Larea (Morges, Kanton Vo, Švajcarska, 25. decembar 1796-Sevilja, Španija, 7. april 1877). Negovala je slikovit karakter manira, a njeno delo odlikuje odbrana tradicionalnih vrlina, monarhije i katoličanstva. Njegova misao je deo tadašnjeg katoličkog regeneracije, pod uticajem ideja njegovog oca, nemačkog hispanofila Huana Nikolasa Bela de Fabera, uvodnika nemačkog istorističkog romantizma Herdera i braće Avgusta i Fridriha Šlegela u Španiji Sesilija Franciska Josefa Bohl und Lutkens i Ruiz de Larrea rođena je 25. decembra 1796. godine u Morgesu (Švajcarska). Bila je ćerka nemačkog konzula Huana Nikolasa Bela und Litkensa (kasnije Bel de Faber), biznismena koji je, zajedno sa bratom Amadeom, rukovodio komercijalnim interesima kuće Bel Hermanos, koju je u Kadizu osnovao njegov pokojni otac, bunar -poznata pripadnica hamburške buržoazije.,2​ i Fransiska Havijera Ruiz de Larea i Aheran Moloni, koju su njeni prijatelji i porodica zvali `Donja Fraskita Larea`,2 sa ocem Špancem i majkom Irkinjom.3 Njen otac, hanzeatski konzul u Kadizu, bio je jedan od promotera romantizma u Španiji u isto vreme kao veliki branilac pozorišta Zlatnog doba i kastiljanskih balada. Njegova majka je organizovala skup „servila“, gde su vrednosti starog Režim je odbranjen.4 Vjenčali su se 1. februara 1796. na katoličkom obredu, iako je njegov otac prešao u katoličanstvo sve do 1813. godine, što ga nije sprečilo da svoju decu vaspitava u toj veri. Posle kratkog boravka u Nemačkoj u poseti svom baka po ocu, njegovi roditelji su se vratili u Španiju 1797. Don Sesilijina tri brata i sestre su rođeni od: Aurora (1800), Huan Jacobo (1801) i Anhela (1803). Nakon smrti njegovog ujaka Amadea, koji je bio glavni nosilac posla, i zbog nestabilnosti Napoleonove Evrope, roditelji su 1805. godine otišli ​​na drugo putovanje u Nemačku, zajedno sa Sesilijom i njenim bratom Huanom Jakobom, dok su 1805. dve male sestre Bile su na brizi svoje bake po majci. Očuh njegovog oca, Martin Jak. Faber ga je legalno usvojio 1806. da nosi njegovo prezime, menjajući i prezime autora i njene braće. Međutim, njegova majka nije uspela da se prilagodi Nemačkoj i otkrivaju se prve bračne nesuglasice. Konačno, Sesilijina majka se vratila u Španiju, tako da je sama prošla kroz tragično iskustvo rata za nezavisnost sa dve sestre autorke u njihovoj kući u Čiklana de la Frontera. Tih godina Sesilija je živela u Nemačkoj, u Hamburgu, u internatu koju je vodila jedna Francuskinja, gde će steći obrazovanje na „starinski“ način, dubokog katoličanstva,4 sve dok nakon posete svoje majke 1812. nije uspela. da ubedi svog oca, i porodica se sastaje u gradu Kadiz 1813. godine, kada je Selisija imala već sedamnaest godina, i posle sedam godina razdvojenosti. Udala se 30. marta 1816. za pešadijskog kapetana Antonija Planela i Bardaja. Par se preselio u Portoriko, pošto je njen muž bio raspoređen na tu funkciju, ali taj brak neće dugo trajati zbog smrti njenog muža; Ovaj događaj šokirao je mladu Sesiliju, koja je dočekana u kući kapetana generala dok se oporavljala od depresije i mogla je da se vrati u Španiju 28. juna 1818. 5 Kasnije se preselila u Hamburg, rodni grad svog oca, gde je živela sa njom. baka. Nekoliko godina kasnije ponovo se preselio u El Puerto de Santa Marija, u Španiji, gde je upoznao Franciska de Paulu Ruiz del Arka, markiza od Arko Ermosa i oficira u španskom gardijskom korpusu, koji je bio starešina bogate i uticajne seviljanske porodice. u vezi sa velikim delom andaluzijskog plemstva.2 26. marta 1822. udala se za njega po drugi put u Sevilji; Tamo je sa svojim mužem u svojoj palati održala skup na kome su prisustvovali predstavnici visokog društva i stranih ličnosti poput Vašingtona Irvinga (sa kojim se dopisivala od 1828. i kome je pomagala u nekim njegovim delima), istoričara umetnosti Vilijama Stirlinga. i baron Tejlor, koji će biti model za „Baron de Mod” na skupu markize de Algar u La Gavioti. Posle invazije „Sto hiljada sinova San Luisa“ (1823) preselili su se da žive u Luki zbog liberalnih simpatija markiza; Proveli su dosta vremena i na farmi koju je markiza posedovala u Dos Hermanasu, „La Palma”, gde je bila impresionirana andaluzijskim folklorom i počela da skuplja kopla, pripovetke i poslovice.6 U maju 1835. ponovo je ostala udovica. U martu 1836, Sesilija je otputovala u Englesku sa svojom sestrom; Tokom boravka u Londonu upoznaje mladog engleskog aristokratu, Federika Katberta, kojeg je upoznao u Španiji i sa kojim ima tajnu vezu. Zbog svog putovanja neće moći da prisustvuje smrti svog oca 9. novembra 1836. U Sevilju se vratio zbog loših odnosa koje bi imao sa majkom.7 Ubrzo kasnije upoznala je Antonija Aroma i Moralesa de Ajalu, za koga se udala 17. avgusta 1837. godine, rodom iz Ronde, delikatnog zdravlja i osamnaest godina mlađeg od Sesilije. Ovaj brak bi bio veoma poseban, jer je u životu Fernana Kabaljera značio njen konačan susret sa štamparskom presom, sa kojom je sav materijal koji je sakupljala tokom svog života, između dugog odsustva muža i ekonomskih prilika u da je živeo, izašlo je na videlo.2 Ovaj brak je takođe izazvao kritike Arko-Hermosa i dobrog seviljanskog društva.7 Brak je finansijski propao uprkos činjenici da je upravo u to vreme objavljena La Gaviota (1849), Porodica Alvareda (1849) i Klemensija (1852). Međutim, neuspeh ovog drugog nateraće ga da preispita objavljivanje svog dela, u kome je pokazao nepopustljiv i antiliberalan stav; u stvari, Harcenbuš, umereni liberal, nije želeo da mu se posveti, i nikada se nije oporavio od ovog neuspeha. Oko 1852. godine otkriveno je ko je Fernan Kabaljero, što ga je nateralo da se predloži kao javna ličnost sa radikalnim političkim projektom. Ovaj neuspeh će uticati na ostatak njenog života.7 Njen muž se razboleo od konzumacije i ozbiljni finansijski problemi doveli su do toga da izvrši samoubistvo 1859. godine. Ponovo udovica, pisac je tako ostao u siromaštvu. Vojvode od Monpenzijea i kraljica Izabela II zaštitili su je i dali joj dom u Patio de Banderas u Alkazaru u Sevilji, ali ju je revolucija 1868. primorala da se preseli jer su kuće bile stavljene na prodaju, iako je uspela da uštedi uništenje oltarske slike koja se tu čuvala. Nasuprot neredima Revolucionarnog seksenijuma, bila je srećna zbog obnove monarhije 1874. godine, ali se protivila toleranciji kultova sadržanim u Ustavu iz 1874. i, uprkos godinama i bolestima, pisala je za jedinstvo Katolik iz Španije.8 Umro je u Sevilji 7. aprila 1877. u 10 sati ujutro, u osamdeset i jednoj godini života, od dizenterije, prema umrlici.2 Bila je kontradiktoran lik jer je, iako je odbacila politiku, napisala nekoliko romana zauzimajući jasnu antiliberalnu političku poziciju, koja je odbacila ideju o emancipovanim ženama; Takođe, bila je ambiciozna spisateljica koja je veliki deo svog dela napisala na francuskom, neke na nemačkom, a dosta na španskom. Želeo je da stvori novi način romanopisa u Španiji; S obzirom na strogi moral, glavna tema u nekoliko romana bila je preljuba, osim ignorisanja njenog ličnog života, budući da je treći put udata za dvadeset godina mlađeg muškarca, što je u njeno vreme bio skandal jer je bila i udovica. markiza. Održavao je veoma obilnu prepisku; u svom veku nadmašuje ga samo epistolar Huana Valere. Pisao je Huanu Eugeniju Harcenbušu, sa kojim je kontaktirao da bi prodao svoju biblioteku otac; ova i druga pisma sakupio je i uređivao hispanista Teodor Hajnerman, koji se svakako žalio da je Sesilija „najmistifikovaniji pisac u španskoj književnoj istoriji.“10 Takođe se dopisivao sa Rozalijom de Kastro, da ga je ujedinila veliko prijateljstvo koje je, međutim, počelo prekorima. Galicijski pesnik posvetio joj je svoju knjigu Cantares, ali joj je Fernan Kabaljero, nakon što ju je nazvao „slavujem od Galicije“, zamerio zbog optužbi na račun Kastiljana i upotrebe galicijskih reči koje nije razumeo. Književno delo Uzeo je pseudonim od Fernana Kabaljera koji je živeo u Siudad Realu. Prema njenim rečima, razlog za njen pseudonim je: „Sviđalo mi se to ime zbog njegovog drevnog i viteškog ukusa, pa sam ga bez oklevanja poslala u Madrid, menjajući za javnost, Cecilijine skromne suknje za tradicionalne pantalone Fernana Kabaljera“. Na nju je uticalo ili to što je mesto kroz koje je prošla volelo da odzvanja ime ili zato što je znala za zločin iz strasti koji je u to vreme bio široko zastupljen u štampi. Fernan Kabaljero u početku nije cenio njegova dela, koja je smatrao samo vežbanjem na jezicima koje je znao; bili su objavljeni protiv njegove volje. To, barem, priča otac Koloma u svojim Sećanjima na autora. To ga nije sprečilo da iznese svoje ideje o tome koja vrsta romana je poželjnija, opredelivši se za roman običaja sa sledećim elementima: „upotrebe, izreke, priče, verovanja, šale, izreke“. Roman je morao biti koristan, pa prijatan. Za Blanku de los Rios to je bio „prvi pokušaj folklorizma ili demopedije u Španiji“. Ovi romani su imali izrazito didaktički karakter, zagovarajući jak moral i hvaleći siromašan, ali pošten život andaluzijskog naroda. Svoje romane je zamišljao kao dokumente koji verno odražavaju svakodnevni život. Za nju je radnja bila okvir jer je zanimljivo okruženje. To se ogleda i u likovima koji nemaju evoluciju ili razvoj već su prototipovi.13 Ova želja za moralnom indoktrinacijom bila je oštro kritikovana još za života autorke i njena dela su izazvala veliku polemiku koja je odgovarala ideološkim i neknjiževnim pozicijama, što je odraz situacije podele u španskom društvu.... Kako Gzavije Andreu Mirales ističe,14 Fernan Kabaljero je takođe preuzeo novi model ženstvenosti, inspirisan tradicijama latinoameričkog katolicizma, „koji ne prolazi kroz puki povratak na stari režim, na religioznu ženu koja je podvrgnuta svom mužu, zatvorena svom domu i odvojena od sveta, naprotiv, prilagođava se novim realnostima domaće žene uvedene u Evropu posle liberalnih revolucija».15 Na taj način žene su stekle aktivnu ulogu u katoličkoj i nacionalnoj regeneraciji. U njegovim pristupima prisutan je uticaj autora postrevolucionarnog katolicizma kao što su Haime Balmes ili čak Huan Donoso Cortes. Ovaj projekat je uključivao oporavak hrišćanskih vrednosti u skladu sa katoličkim spiritualizmom i protiv materijalističkih trendova tog vremena.16 U svakom slučaju, uloga njegovog dela u hispanskom narativu je ključna, jer se smatra jednim od promotera obnove španskog romana sredinom devetnaestog veka, koji će se u narednim decenijama izlečiti u realizam i naturalizam. Njegova dela povezuju scene manira i popularnog tona kroz romantičnu zajedničku nit, koja poetizuje stvarnost na moralizirajući način. Kasniji pisci kao što su Antonio de Trueba, Luis Koloma ili Benito Perez Galdos prepoznali su njegov doprinos.17 La gaviota je napisana na francuskom, prevedena na španski od strane urednika Hose Hoakin de Mora i objavljena u ratama u izdanju El Heralda. U pismu upućenom njemu, on mu zamera što je uvrstio i prolog koji je bio posvećen stranim čitaocima. U ovom prologu ona izlaže svoju nameru da ponudi još jednu sliku Špankinje, drugačiju od one u evropskom romantizmu, u kojoj je identifikovana kao senzualna, nezavisna i strastvena; odnosno suprotnost samopožrtvovanoj ženi i majci. Španija nije bila samo tema borca bikova i Cigana; seljaci, plemići su u suštini bili skromni i vrli.18 Roman je strukturiran u dva dela, u jednom prikazuje jednostavan i čestit život stanovnika jednog sela, au drugom život Sevilje već delimično otvoren za strane običaje. , uprkos dostojanstvu lokalne aristokratije. Njen glavni lik, Marisalada, prototip je strastvene, nezavisne i sebične Špankinje koja će na kraju živeti bednim životom. Moral je jasan jer se odrekla svoje ženstvenosti time što je bila ponosna i loša žena. Čini se jasnim uticaj Karmen de Merime, koja je stvorila univerzalni mit.18 U njemu on takođe otkriva svoje duboko odbijanje borbe bikova u onoj meri u kojoj je to značilo maltretiranje životinja. U mnogim radovima kritikovao je ovu cosšpanski tumbre.19 Pomilovanje (1852) biće njegovo najambicioznije delo, koje je želeo da objavi u obimu. U njemu ona podiže svoj ideal Špankinje: skromne, vrline i koja, obrazovana, ume da obuzda svoje strasti. I, naravno, religiozni. Na taj način ona bi bila ne samo dobra žena već i dobra majka. Ona brani potrebu obrazovanja žena da se odbrani od iskušenja sveta.18 Ovo uputstvo bi pratilo čitanje, što se autorki činilo neophodnim, što pokazuje uključivanje čitavih dečjih priča u njene romane. Osim toga, likovi koje čitaju su najbolji i najvrliniji.19 Fernan Kabaljero koristi jezik kao razlikovni element likova: narod će neprestano koristiti poslovice, kolokvijalne izraze, izreke, priče, dvostihe, dok će aristokratija, druga velika grupa koju želi da predstavlja, koristiti neologizme i, pre svega, galicizam. koji su postali moderni u to doba. U njegovom univerzumu postoji evidentna konfrontacija između plemića koji nastaje iz dubina španskog naroda i onoga što ga zamagljuje, bilo da se radi o strancima i njihovoj modi ili kapitalizmu koji se rađa.19 Svoje romane objavljuje u vreme procvata ženskih autorki, ali će taj uspeh brzo biti smanjen dolaskom realističkih autora koji će imati veće priznanje za svoju intelektualnu „superiornost“. Da ne bi trpela prezir prema svom autorstvu jer je žena, sakriće se iza muškog pseudonima. Ona neće želeti da bude povezana sa svojim savremenicima. Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....

Autor - osoba Šerbedžija, Rade, 1946- = Šerbedžija, Rade, 1946- Naslov Crnocrveno / Rade Šerbedžija Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1989 (Ljubljana : Delo) Fizički opis [138] str. ; 22 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂPosebna izdanja / Globus (karton) Napomene Tiraž 4.000. stanje: odlično. Rade Šerbedžija (Bunić kraj Titove Korenice, 27. VII. 1946), jugoslavenski, srpski i hrvatski filmski, televizijski i pozorišni glumac, pjesnik i muzičar, koji je ostvario i zapažene uloge u hollywoodskim produkacijama. Rođen je u mjestu Bunić kod Korenice u Hrvatskoj, 27. juli 1946. godine u srpskoj porodici, Rade Šerbedžija je suprug Lenke Udovički, s kojom ima kćeri Ninu, Milicu Almu, Vanju. Iz prvog braka ima ćerku Luciju te sina Danila. Diplomirao 1969. na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu, nakon čega je ubrzo angažiran u zagrebačkomu Dramskom kazalištu „Gavella“. Nakon toga naizmjenično radi kao slobodni umjetnik, s angažmanom u HNK Zagreb, te ponovno u „Gavelli“. Nadaren, iznimne glumačke tehnike, glumac i racija i temperamenta, sugestivan, vrsne dikcije, s lakoćom izvodeći i fizički najteže scene, pokazao se podjednako uvjerljiv u ulogama klasičnog (npr. Shakespeareovi Hamlet i Richard III) i modernog repertoara (npr. Ibsenov Peer Gynt) - u raznim žanrovima, i u pozitivnim i u negativnim likovima. Dobitnik je mnogih priznanja (triput nagrađen na Sterijinom pozorju, Nagrada „Vladimir Nazor“, Nagrada „Dubravko Dujšin“, Nagrada „Orlando“ na Dubrovačkim ljetnim igrama). Na filmu debitira sporednom ulogom u Iluziji (1967.) K. Papića, dok prvu glavnu - mladića na životnoj prekretnici - tumači u Gravitaciji ili fantastičnoj mladosti činovnika Borisa Horvata (1968.) B. Ivande. Otada sve češće nastupa u glavnim ulogama dobivajući popularnost i ulazeći u krug najrespektiranijih jugoslavenskih glumaca – u filmovima raspona od ratnih drama do savremene tematike. Tako su početkom 70-ih godina zapažene njegove uloge komunističkog aktivista dezorijentiranog u privatnom životu u Crvenom klasju (1970.) Ž. Pavlovića i seoskog mladića suočenog s nepravdom u Predstavi Hamleta u selu Mrduša Donja (1973.) Krste Papića. U to vrijeme ističe se i u filmovima koji kritički oslikavaju jugoslavensku suvremenost: kao kompozitor kod kojeg prevladava karijerizam (što potvrđuje njegovu sposobnost karakterizacije moralno ambivalentnih osoba) u filmu Bravo maestro (1978.) Rajka Grlića (Zlatna arena u Puli) i u naslovnoj ulozi u Novinaru (1979.) Fadila Hadžića. Najuspješnija filmska godina za Šerbedžiju je vjerovatno bila 1986. kada sa dvije uloge u filmovima dobivaju titulu najuspješnijih na pulskom festivalu: revolucionara koji se ne snalazi u poratnom vremenu u „Večernjim zvonima“ Lordana Zafranovića (Zlatna arena) i radnika ogorčenog siromaštvom i životnim nedaćama u „Snu o ruži“ Z. Tadića (Velika povelja u Nišu). Velikog radnog potencijala, s uspjehom glumi i na televiziji: u tv-serijama „U registraturi“, Nikola Tesla (u naslovnoj ulozi), Prosjaci i sinovi i Bombaški proces (kao Josip Broz Tito). Godine 1982. dobio je godišnju nagradu australske televizije Sammy za glavnu ulogu u australskoj televizijskoj ekranizaciji drame Oslobođenje Skoplja D. Jovanovića. Objavio je 2 zbirke pjesama: Promjenljivi i Crno, crveno. Bio je predavač scenskog govora i glume na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu te kao izvanredni profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Godine 1992. kao disident hrvatskog nacionalističkog režima odlazi u Maribor pa u svijet gdje se također probio kako sjajan glumac. Unatoč tome što je već glumio u 80-ak filmova distribuiranih uglavnom na području Jugoslavije, proboj u svjetske vode zadobio je filmom „Hanna`s War“ (1988) te filmom „Before the Rain“ (1994.) Milče Mančevskog. Godine 1996, Šerbedžija je igrao oca izbjeglice u filmu „Belma“ te novozelandskog imigranta u filmu „Broken English“. Zatim su uslijedile uloge u vodećim hollywoodskim filmskim ostvarenjima u filmovima „Space Cowboys“, „Mission: Impossible 2“, „Mighty Joe Young“, „Snatch“, itd. Rade je poznat i po čitanju poezije te pozorišnim predstavama. Pokrenuo je i novi teatar „Ullysses“ u Puli koji je premijeru doživio s predstavom „Kralj Lear“ na Brionima pod režiserskom palicom njegove supruge Lenke. U Rijeci na Akademiji primijenjenih umjetnosti pokreće i vodi studij glume. Radi s mnogim velikim imenima, a s nekima od njih kao što je Vanessa Redgrave, Phillip Noyce ili Tom Cruise. Radio je i sa slavnim Stanleyom Kubrickom te Clintom Eastwoodom no Rade je ostao dosljedan sebi izjavama kako su „dobri režiseri jednako dobri svugdje na svijetu, a glumci se prepoznaju već pri prvom pogledu“ sjećajući se glumaca s naših prostora kao što su Inge Apelt ili Miodrag Krivokapić. Uz porodicu Šovagović, Šerbedžija sa svojom djecom iz prvog braka, Danilom koji studira film u Americi i Lucijom, dobitnicom Zlatne arene za ulogu u filmu „Polagana predaja“, na dobrom putu ostvariti još jednu jaku „porodičnu manufakturu“ na ovim prostorima. Filmografija Prije 1980. Novinar (1979) Usijanje (1979) .... Tomo Živi bili pa vidjeli (1979) Povratak (1979) Bombaški proces (1978) (TV) .... Josip Broz Bravo maestro (1978) Hajka (1977) .... Lado Nikola Tesla (1977) (mini) TV serija U registraturi (1976) TV serija .... Ivica Kičmanović Pesma (1975) (mini) TV serija Nocturno (1974) .... Lucio Obešenjak (1974) (TV) Užička republika (1974) Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja (1974) Begunec (1973) .... Ivan Živjeti od ljubavi (1973) .... Davor Obraz uz obraz (1972) (mini) TV serija Poslijepodne jednog fazana (1972.) Zvezde su oči ratnika (1972.) ... učitelj Prosjaci i sinovi (1971.) (mini) TV Serija .... Matan Potrka Putovanje na mjesto nesreće (1971.) .... Vlatko U gori raste zelen bor (1971.) Rdeče klasje (1971,) Idu dani (1970.) Papagaj (1970.) (TV) .... Mladić Dio è con noi (1969.) Sedmina - pozdravi Mariju (1969) .... Niko Gravitacija ili fantastična mladost činovnika Borisa Horvata (1968) Osveta (1968.) Crne ptice (1967.) Iluzija (1967.) Od 1980. do 1990. Gospođica (1980.) Duvanski put (1980.) (mini) TV Serija Variola vera (1981) .... Doktor Grujić Tuga (1981) (TV) Nepokoreni grad (1981) (mini) TV serija Banović Strahinja (1981) .... Abdulah Kiklop (1982) .... Ugo 13. jul (1982) .... Kapetan Mitrović Noć poslije smrti (1983) Zadah tela (1983) .... Pančo Vila Pejzaži u magli (1984) .... Lelin otac Una (1984) .... Profesor Mišel Babić U raljama života (1984) .... Intelektualac Štefica Cvek u raljama Života (1984) (mini) TV serija Horvatov izbor (1985) .... Krešimir Horvat Život je lep (1985) .... Harmonikaš Večernja zvona (1986) .... Tomislav K. Burbonski San o ruži (1986) .... Valent Putovanje u Vučjak (1986.) TV serija .... Krešimir Horvat Miss (1986.) Days to Remember – Die Verliebten, (1987) Osuđeni (1987.) Hudodelci (1987) .... Raka Manifesto (1988.) .... Emile Hanna`s War (1988) .... Captain Ivan Večernja zvona (1988) (mini) TV serija.... Tomislav Kovač Povratak Arsena Lupena (1989.) TV serija .... Herlok Šolms Čovjek koji je volio sprovode (1989.) Od 1990. do 2000. Stigmata (1999) .... Marion Petrocelli Dolce rumore della vita, Il (1999.) .... Bruno Maier Oči širom zatvorene (1999.) .... Milich Mare largo (1998.) .... François Riffaud Veliki Joe Young (1998) .... Andrei Strasser Prague Duet (1998) .... Jiri Kolmar Polish Wedding (1998) .... Roman Tregua, La (1997) .... The Greek Svetac (1997.) .... Ivan Tretiak Memento (1996) .... The Officer Nečista krv (1996) .... Marko Broken English (1996) .... Ivan Belma (1995) .... Josip Papac Two Deaths (1995) .... Colonel George Lapadus Magareće godine (1994) .... Narator Before the Rain (1994) .... Aleksander Urnebesna tragedija (1994) .... Kosta Kontesa Dora (1993.) .... Karlo Armano Dezerter (1992.) Karneval, anđeo i prah (1990.) Od 2000. U zemlji krvi i meda - general VRS-a Batman: početak (2005.) .... Beskućnik Bela ptica (2005.) Go West (2004.) ...... The Keeper (2004.) .... Imam Muaffak Euro Trip (2004.) .... Tibor Hermano (2003.) .... Carlos Avileda Ilaria Alpi (2002.) .... Miran Hrovatin Mirni Amerikanac (2002.) .... Inspector Vigot Quicksand (2001.) .... Oleg Butraskaya South Pacific (2001.) .... Emile de Becque Je li jasno prijatelju? (2000.) .... Milan Rajić Zdrpi i briši (2000.) .... Boris `The Blade` Jurinov Svemirski kauboji (2000.) .... General Vostov Nemoguća misija 2 (2000.) .... Dr. Nekorvič MG76 (N)

dvojezično izdanje Kobalt ... Kao na slikama Retko u ponudi Milan Jesih, slovenski pesnik, dramatik in prevajalec, * 1950, Ljubljana. Jesih je na Filozofski fakulteti v Ljubljani študiral primerjalno književnost. Najbolj je poznan kot prevajalec iz angleškega in ruskega jezika. Prevedel je več kot 40 pomembnih del svetovne književnosti (Bulgakov, Čehov, Shakespeare, idr.). Pesniti in objavljati je začel že kot srednješolec, njegova ustvarjalna energija pa se je najbolj razvila med študijem primerjalne književnosti na Filozofski fakulteti. Že takrat je bil vsestransko nadarjen in zdaj deluje kot pesnik, dramatik, pisec radijskih iger, pisec za otroke, prevajalec. Na vseh teh področijh se je uveljavil kot eden najpomembnejših slovenskih ustvarjalcev zadnje četrtine 20. stoletja. Bil je predsednik Društva slovenskih pisateljev. Leta 2019 je postal izredni član umetniškega razreda SAZU. Pesništvo[uredi | uredi kodo] Milan Jesih je prvič javno izraziteje nastopil v pesniški skupini 442. Ta se je razvila iz skupine 441, v kateri sta delovala Matjaž Kocbek in Ivo Svetina, potem pa so se jima pridružili še Andrej Brvar, Tomaž Kralj in Milan Jesih. Že maja leta 1969 je Dušan Jovanović v ljubljanski Drami režiral večer njihove pesniške besede z naslovom »Žlahtna plesen Pupilije Ferkeverk«. Za pesnike te skupine se je v literarni zgodovini uveljavil izraz lingvizem, čeprav je vsak med njimi v svojem pesniškem razvoju razvil svojo svojo posebno avtorsko poetiko. Uran v urinu, gospodar![uredi | uredi kodo] Jesihova prva pesniška zbirka Uran v urinu, gospodar!, je izšla leta 1972. Pri kritikih ni bila najbolje sprejeta, saj se jim je zdelo, da gre za obnavljanje ludističnih vzorcev, ki jih je v slovensko poezijo vpeljal zlasti Tomaž Šalamun z zbirko Poker (1966). Kljub temu jo lahko vrednotimo kot eno izmed najpomembnejših zbirk slovenskega pesniškega modernizma. Legende[uredi | uredi kodo] Že v drugi pesniški zbirki Legende (1974) opazimo odmik od ludizma. Tradicije ne pojmuje več izključno kot nekaj, iz česar se je treba norčevati, ampak kot nekaj, kar je mogoče vključiti tudi v sedanjost in se do nje smiselno opredeljevati, ne pa zgolj parodirati. Hkrati se pojavlja tudi že deziluzija. Usta[uredi | uredi kodo] Usta (1985) so v skoraj popolnem nasprotju s prejšnjima zbirkama. Verzi in kitice se skrajšajo, prvoosebni lirski subjekt skoraj ne nastopa več. Soneti, Soneti drugi, Jambi[uredi | uredi kodo] Vrhunec Jesihovega pesništva so zbirke Soneti (1989), Soneti drugi (1993) in Jambi (2000), ki jih imamo lahko za najvišji dosežek pesniškega postmodernizma na Slovenskem. V prvih dveh zbirkah Jesih obnavlja strogo sonetno formo, ki je že od Prešerna temeljna pesniška oblika slovenskega pesništva, motivi pa segajo od prizorov iz narave, vaških in mestnih podob, literarnih reminiscenc in spominov do avtorefleksije lastne ustvarjalnosti. Postmodernistični lirski subjekt se suvereno giblje med podobami in jih na novo sestavlja. Ob tem se nam kaže Jesihova jezikovna mojstrstva, ki nam vedno znova dokazuje, kakšne izrazne možnosti se skrivajo v slovenskem jeziku. Dramatika[uredi | uredi kodo] Dramska pot Milana Jesiha se je začela v skupini 442 oz. Gledališču Pupilije Ferkeverk leta 1969, kjer je bil soavtor predstav Žlahtna plesen Pupilije Ferkeverk ter Pupilija, papa Pupilo in Pupilčki. Obe je režiral Dušan Jovanović, pomenita pa popoln odmik od literarnega gledališča v smeri proti artaudovskemu gledališču krutosti, v slednji zlasti z emblematično gesto klanja kokoši neposredno na odru, kar je v javnosti precej odmevalo. Kritiki (Veno Taufer) pa so jo interpretirali kot simbolični zakol t. i. literarnega gledališča. Zanimivo je, da je režiser leta 1985 ponovil prizor v svoji postavitvi drame Iva Svetine Lepotica in zver v Slovenskem mladinskem gledališču, le da je takrat prizor označeval konec gledališkega modernizma. Že pred tem pa je ta prizor citiral, a po pedagoški intervenciji zgolj v stilirizirani obliki, v dijaški predstavi Majcnove Apokalipse leta 1980, Dragan Živadinov, kasneje eden najpomembnejših ustvarjalcev slovenskega gledališkega postmodernizma. Sledila je kolektivna predstava Limite (1973) z Zvonetom Šedelbauerjem v Eksperimentalnem gledališču Glej. Značilnost te predstave je bila, da sta besedilo in odrsko dogajanje nastajala sproti. Med nastajanjem projekta je Milan Jesih sproti prinašal besedilo za dogajanje na odru, ki ga je videl prejšnji dan. Ludistična tematika[uredi | uredi kodo] Prvo samostojno dramsko delo Milana Jesiha, s katerim je tudi najbolj zaslovel, pa so Grenki sadeži pravice, prvič uprizorjeni v EG Glej leta 1974. V navezavi na dramatiko absurda je z njo vzpostavil ludistični dramaturški model s svobodnim sopostavljanjem različnih prizorov in jezikovnim mešanjem slogov in zvrsti, h kateremu se je v svoji kasnejši dramatiki vedno znova vračal. Podobno zgradbo imajo njegove drame Vzpon, padec in ponovni vzpon zanesenega ekonomista (uprizorjena v ljubljanski Drami leta 1974), Triko (Mala drama, 1985) in Ljubiti (predelava prvotno radijske igre (1984) v Mali drami 1993). V igrah Brucka ali Obdobje prilagajanja (EG Glej, 1976; pozneje predelani tudi v TV-scenarij), Pravopisna komisija (SLG Celje, 1985) in Afrika (ES Gledališče čez cesto, Kranj 1986) je še vedno veliko ludističnih prvin, vendar pa v njih že najdemo zasnovo zgodbe in bolj ali manj stalne karakterje. Vrnitev k tradicionalni dramaturgiji[uredi | uredi kodo] V igri En sam dotik (Prešernovo gledališče Kranj, 1990) je Jesih oblikoval logično grajeno zgodbo s stalnimi karakterji in zgolj občasnimi ludistčnimi prvinami z nekaterimi motivnimi navezavami na Čehova. V to, pogojno rečeno postmodernistično fazo bi lahko uvrstili tudi njegove predelave različnih literarnih predlog za mladino in odrasle: Guliver, velik in majhen (Mladinsko in Lutkovno gledališče ljubljansko, 1979; po Swiftu), Še zmeraj ptiči (Mestno gledališče ljubljansko, 1988; po Aristofanu), Cesarjeva nova oblačila (SSG Trst, 1992, in Lutkovno gledališče Jože Pengov, 1995; po Andersenu). V svojem doslej zadnjem objavljenem delu Srebrno rebro (2002) pa Jesih na komičen način razbija iluzijo o klenosti in trdnosti slovenskega kmetstva. Jesih zelo veliko piše tudi za radio (15 radijskih iger, mdr. Pod perutnico noči, izvedena 1994; nekatere so bile objavljene tudi knjižno) in za televizijo (Pepelnica, 1984, Zrcalo, 1990), libreto (opera Ime na koncu jezika, izvedba 1997). Prevajalsko in drugo delo[uredi | uredi kodo] Jesih je eden najpomembnejših sodobnih slovenskih prevajalcev. Iz srbščine in hrvaščine ter zlasti ruščine in angleščine je prevedel vrsto temeljnih dramskih del. Med avtorji, ki jih je prevajal, so Branislav Nušič (Mister Dolar, Oblast, Gospa ministrica), Aleksander N. Ostrovski (Volkovi in ovce, Gozd), Nikolaj V. Gogolj (Kvartopirci, Revizor), Anton P. Čehov (Striček Vanja, Tri sestre, Češnjev vrt), Mihail A. Bulgakov (Moliere, Ivan Vasiljevič, Don Kihot), Richard Sheridan (Šola za obrekovanje). Glavni preizkusni kamen vsakega prevajalca pa so Shakespearova dela in teh je Jesih nabral že kar veliko, med njimi so Hamlet, Macbeth, Othello, Romeo in Julija, Ukročena trmoglavka in Vihar. S tem se uvršča med najpomembnejša slovenska prevajalca Shakespeara, kot sta Oton Župančič in Matej Bor. Vsa ta dela so bila tudi uprizorjena v slovenskih poklicnih gledališčih, mnoga med njimi pa so izšla tudi knjižno. Jesih je napisal scenarij za strip Oooopa (s slikarjem Kostjo Gatnikom - Magna Purga), besedila za popevke in skladbe za razne gledališke predstave. Med slednjimi izstopa zlasti skladba »Lastovke«, ki jo je napisal za predstavo Rolanda Dubillarda Naivne lastovke v Mali drami leta 1972. Pesniške zbirke[uredi | uredi kodo] Uran v urinu, gospodar! (1972) Legende (1974) Kobalt (1976) Volfram (1980) Usta (1985) Soneti (1989) Soneti drugi (1993) Jambi (2000) Verzi : izbrane pesmi (2001) Pesmi (2006) Zbrane zbirke (2012) Tako rekoč (2007) Lahkoda (2013) Maršal : 88 pesmic (2017) Namreč (2021) Nagrade[uredi | uredi kodo] nagrada Prešernovega sklada (1986) Jenkova nagrada (1991 in 2001) Sovretova nagrada (1992) Veronikina nagrada (2001) Prešernova nagrada (2002) velenjica-čaša nesmrtnosti (2011) Nagrada kritiško sito (2018) izredni član SAZU (2019) Zlatnik poezije (2021) Tags: pesmi vizuelna poezija grupa oho tomaz salamun franci zagoricnik

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Ivan Svertasek Naslovna strana: Dalibor Parac France Bevk, slovenački pisac, pesnik, dramaturg, prevodilac, urednik, političar * 17. septembar 1890, Zakojca pri Cerknem, † 17. septembar 1970, Ljubljana. Rođen je u bajtarskoj porodici kao najstariji od osmoro dece seoskog obućara Ivana i njegove supruge Katarine. Završio je narodnu školu u Bukovu, kratko bio trgovački šegrt u Kranju, zatim je nastavio školovanje na učiteljskim školama u Kopru i Gorici. Posle diplomiranja 1913. učiteljstvovao je u selu Orehek, Cerkno, a 1916. je zbog pisanja antiratnih redova krivično premešten u Novake. Godine 1917. pozvan je u vojsku na Istočni front u Galiciji i Bukovini. Posle rata odustaje od učiteljskog zvanja, 1919. postaje urednik ljubljanskog Večernjeg lista, zatim kulturne rubrike lista Slovenec. Krajem 1920. iz Jugoslavije se vraća u Goricu i uprkos pritiscima italijanskih vlasti odlučuje da tamo i ostane. I kasnije, kada mu je komesarijat savetovao da emigrira u Jugoslaviju, ostao je nepokolebljiv: „Ovo je moja domovina, ovde imam pravo da živim! Ja ne idem nigde. Spreman sam na sve. [3] ” U Gorici je naredne dve godine preuzeo uredništvo Mladike. Istovremeno se posvetio pozorištu; vodio je Narodnu scenu i režirao. Uređivao je i politički list Goriška straža i humorističan Čuk na palcima, a 1923. postao je direktor Narodne knjižare u Gorici, uređivao knjige, sakupljao književnu tradiciju i pre svega opširno pisao. Zbog jedne od satiričnih pesama objavljenih u Čuku na palcima bio je u zatvoru četiri meseca. Posle potpisivanja Rapalskog ugovora, primorskim Slovencima je postajalo sve teže, a posebno otežano kulturno i stvaralačko delovanje. Bevka su pratile i godine kućnog pritvora, zatvora, zatvaranja, ali kada je bio na slobodi, putovao je i aktivno učestvovao na kongresima PEN kluba (takođe u Barseloni, Parizu i Pragu). U Trstu je uređivao i Naš glas, jedinstvo i poglede. Do 1943. bio je u italijanskim zatvorima, iste godine odlazi u partizane i postaje jedan od vođa narodnooslobodilačkog pokreta u Slovenačkom primorju (predsednik Pokrajinskog komiteta OF za Slovenačko primorje i Trst); do kraja rata i posle oslobođenja radio u organima vlasti: od februara 1944. član Predsedništva SNOS-a i Izvršnog odbora OF i predsednik Pokrajinskog narodnooslobodilačkog odbora za Slovenačko primorje (naizmenično sa Jožom Vilfanom), posle oslobođenja. predsednik Slovenačko-italijanske antifašističke unije u Trstu Narodne skupštine NR Slovenije (1947-53), više puta republički i savezni poslanik i član delegacija, mr. na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1946. Često se sastajao sa mladim čitaocima. Od 1950. u dva mandata je bio predsednik Društva književnika Slovenije, kao i predsednik Ljudske prosvete, potpredsednik Slovenske matice, a od 1953. član SAZU (1960-66 sekretar njene umetničke klase). Posle Drugog svetskog rata najpre je živeo u Trstu, zatim u Ljubljani (gde je preminuo na 80. rođendan) i Rožnoj dolini kod Nove Gorice. Sahranjen je u Solkanu. Bio je oženjen, ali njegova supruga Davorina nije rodila potomstvo, a imao je nekoliko vanbračne dece. Njegovi sinovi su bili i Vasja Ocvirk, koji je bio pisac, i Marjan Bevk, direktor i predsednik društva TIGR. Rad pisac Bevkovo književno stvaralaštvo je veoma obimno i obuhvata istorijske romane i romane iz savremenog života, pripovetke, seljačke pripovetke, replike, drame, omladinske priče, pesme, filmske scenarije, putopise i prevode. Sa prevodima na albanski, francuski, hrvatski, italijanski, mađarski, makedonski, nemački, ruski, srpski, ukrajinski itd. napisao je više od 150 dela. Pisao je mnogo i brzo; pre desetak godina, uz reprint i prevode još više knjiga, pored brojnih članaka, memoara i drugih komemorativnih zapisa. Među razlozima ishitrene jurnjave bio je nedostatak originalnih dela. U vreme kada je fašizam u Italiji oterao veliki deo primorske inteligencije preko granice u Jugoslaviju, insistirao je na drugoj strani granice i sa oduševljenim objavljivanjem pod raznim pseudonimima (Ivan Bežnik, Tone Čemažar, Jože Gorički, Jože Jeram, Jerko Jermol, Ivan Lesjak, Pavle Sedmak, Franc Seljak, Esar Vano) brinuli su se o mentalnoj hrani slovenačkog naroda. „Peru je često bilo teško da uhvati moje misli u svojoj bujnoj mašti, ali žurba je takođe bila pomalo u mojoj prirodi... [4] ” Kasnije je korigovao svoja dela u kasnijim publikacijama, posebno u reprintima u Odabranim spisima. Kritičari su ukazivali na površnost ili nedorečenost likova u nekim delima, ne vodeći računa o posebnim okolnostima u kojima su nastali. Radi za odrasle Pre i tokom Prvog svetskog rata pisao je pesme raznovrsnih ritmova i simbolike. U početku su bili pod jakim uticajem Otona Župančiča, ali se kasnije okrenuo ekspresionističkom načinu izražavanja. Učio je pisanje kod domaćih pisaca, posebno kod Ivana Cankara, i kod stranih pisaca, i to kod ruskih i francuskih realista. Sa 23 dugačke priče, Bevk je najplodniji autor slovenačke seljačke pripovetke. Ovo su uglavnom provincijske priče. Sa njima je učvrstio svest da su pokrajine, otrgnute od Jugoslavije Prvim svetskim ratom, i dalje je slovenska. Priče se dešavaju na Primorskom, zanima ga život varošana i usamljenih planinskih zemljoradnika u rodnom Cerkljanskom i Tolminskom. Rana dela su bila ekspresionistička u izrazu, ali je vremenom ekspresionizam zamenjen popularnijim izmišljotinama sa mišlju jednostavnog lokalnog čitaoca. U istorijskim romanima tematizirao je prošlost zapadnog ruba slovenačkog etničkog prostora, posebno Tolmina (baš kao i Pregelj). Začudo, nije izjednačio društvene sukobe između seljaštva i plemenske vlastele sa sukobima između Slovenaca i neslovena, ali je pozitivne i negativne karakteristike ličnosti ravnomerno raspoređivao među pripadnicima naroda i staleža. Hrabro je pribegao motivskom drasticizmu, opisujući okrutno mučenje i smrt. Stroži književni kritičari optuživali su ga da je romantičan zbog njegove velike sugestivnosti. Poruka njegovih romana je da su Slovenci opstali ako su odustali od želje za moći i vlašću i aktivnog učešća u istoriji i postali sveštenici, pesnici ili putnici. Gomile Bevkovih likova teraju na akciju ljubav, borba za imovinu i dom, pohlepa, a neki padaju na put zločina ili ekscentričnosti. Iako najveći deo njegovog stvaralaštva pripada žanru seljačke pripovetke i istorijskog romana, veliki uspeh postigao je romanom Kaplan Martin Čedermac, u kojem je ojačao slovenačku nacionalnu svest, osudio odnarođavanje, nasilje nad narodom i antinacionalne crkvene institucije tokom fašistička Italija. Zbog cenzure je u svojim delima samo nagoveštavao mnoge stvari ili prenosio priče u prošlost, ostavljajući istoriju iza kulisa. Omladinski rad Glavni članak: Omladinski rad Francuske Bevka. Mnogo je pisao za omladinu pre i posle rata. Najmlađima je pričao bajke, a starije je vodio po svetu, učeći ih kulturnom ponašanju ili pričajući o svom životu. U omladinski rad uneo je poznavanje prirode, društva i života, rodoljublje. U pripovetkama Pastiri, Grivarova deca i Pestrna vodio je mlade čitaoce u tolminska brda, među siromašne zanatlije i lihvare. Knjiga Tonček govori o dečaku koji je živeo u Gorici, gde su fašisti zatvorili sve slovenačke škole i zbog toga je morao da uči italijanski. Još jedno značajno delo je priča o Lukecu i njegovom čvorku, u kojoj on opisuje kako su Lukec i njegova majka krenuli na put čamcem u Ameriku, gde ih je čekao otac, koji je otišao da služi pre njih i pokušao da „dobije hleba“ u t. i. obećane zemlje. Knjiga o Titu je bila veoma popularna, zbog čega su ga mnogi kasnije etiketirali čak i kao režimskog pisca, zaboravljajući da je Bevk veliki deo svog dela pre rata objavio u katoličkom časopisu Dom in svet. Drama Ceo život piše za scenu. Njegovom željom za dramom odraslih dominira želja da izrazi stvarnost; kakav je i sam osećao. Njegove prve drame (U dubini, Kain) napisane su kao otpor strahotama Prvog svetskog rata. Kasnije je napisao porodičnu dramu Krivda, koju je pretočio u pripovetku, a okušao se i u komediji (Šahova igra). Njegov dramski opus ne predstavlja smislenu celinu, ali ima izrazitu dokumentarnu vrednost. Bevk se takođe smatra važnim piscem omladinskih igara. U njima se odnosi na tradiciju koja obuhvata iz bajke i fantastike materijal. Njegovo prvo pisanje je scenski tekst za mlade (jednočinka Srećna godina, 1912). Takođe je prevodio i adaptirao drame... Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije:Vlado Veic - Sukreski France Bevk, slovenački pisac, pesnik, dramaturg, prevodilac, urednik, političar * 17. septembar 1890, Zakojca pri Cerknem, † 17. septembar 1970, Ljubljana. Rođen je u bajtarskoj porodici kao najstariji od osmoro dece seoskog obućara Ivana i njegove supruge Katarine. Završio je narodnu školu u Bukovu, kratko bio trgovački šegrt u Kranju, zatim je nastavio školovanje na učiteljskim školama u Kopru i Gorici. Posle diplomiranja 1913. učiteljstvovao je u selu Orehek, Cerkno, a 1916. je zbog pisanja antiratnih redova krivično premešten u Novake. Godine 1917. pozvan je u vojsku na Istočni front u Galiciji i Bukovini. Posle rata odustaje od učiteljskog zvanja, 1919. postaje urednik ljubljanskog Večernjeg lista, zatim kulturne rubrike lista Slovenec. Krajem 1920. iz Jugoslavije se vraća u Goricu i uprkos pritiscima italijanskih vlasti odlučuje da tamo i ostane. I kasnije, kada mu je komesarijat savetovao da emigrira u Jugoslaviju, ostao je nepokolebljiv: „Ovo je moja domovina, ovde imam pravo da živim! Ja ne idem nigde. Spreman sam na sve. [3] ” U Gorici je naredne dve godine preuzeo uredništvo Mladike. Istovremeno se posvetio pozorištu; vodio je Narodnu scenu i režirao. Uređivao je i politički list Goriška straža i humorističan Čuk na palcima, a 1923. postao je direktor Narodne knjižare u Gorici, uređivao knjige, sakupljao književnu tradiciju i pre svega opširno pisao. Zbog jedne od satiričnih pesama objavljenih u Čuku na palcima bio je u zatvoru četiri meseca. Posle potpisivanja Rapalskog ugovora, primorskim Slovencima je postajalo sve teže, a posebno otežano kulturno i stvaralačko delovanje. Bevka su pratile i godine kućnog pritvora, zatvora, zatvaranja, ali kada je bio na slobodi, putovao je i aktivno učestvovao na kongresima PEN kluba (takođe u Barseloni, Parizu i Pragu). U Trstu je uređivao i Naš glas, jedinstvo i poglede. Do 1943. bio je u italijanskim zatvorima, iste godine odlazi u partizane i postaje jedan od vođa narodnooslobodilačkog pokreta u Slovenačkom primorju (predsednik Pokrajinskog komiteta OF za Slovenačko primorje i Trst); do kraja rata i posle oslobođenja radio u organima vlasti: od februara 1944. član Predsedništva SNOS-a i Izvršnog odbora OF i predsednik Pokrajinskog narodnooslobodilačkog odbora za Slovenačko primorje (naizmenično sa Jožom Vilfanom), posle oslobođenja. predsednik Slovenačko-italijanske antifašističke unije u Trstu Narodne skupštine NR Slovenije (1947-53), više puta republički i savezni poslanik i član delegacija, mr. na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1946. Često se sastajao sa mladim čitaocima. Od 1950. u dva mandata je bio predsednik Društva književnika Slovenije, kao i predsednik Ljudske prosvete, potpredsednik Slovenske matice, a od 1953. član SAZU (1960-66 sekretar njene umetničke klase). Posle Drugog svetskog rata najpre je živeo u Trstu, zatim u Ljubljani (gde je preminuo na 80. rođendan) i Rožnoj dolini kod Nove Gorice. Sahranjen je u Solkanu. Bio je oženjen, ali njegova supruga Davorina nije rodila potomstvo, a imao je nekoliko vanbračne dece. Njegovi sinovi su bili i Vasja Ocvirk, koji je bio pisac, i Marjan Bevk, direktor i predsednik društva TIGR. Rad pisac Bevkovo književno stvaralaštvo je veoma obimno i obuhvata istorijske romane i romane iz savremenog života, pripovetke, seljačke pripovetke, replike, drame, omladinske priče, pesme, filmske scenarije, putopise i prevode. Sa prevodima na albanski, francuski, hrvatski, italijanski, mađarski, makedonski, nemački, ruski, srpski, ukrajinski itd. napisao je više od 150 dela. Pisao je mnogo i brzo; pre desetak godina, uz reprint i prevode još više knjiga, pored brojnih članaka, memoara i drugih komemorativnih zapisa. Među razlozima ishitrene jurnjave bio je nedostatak originalnih dela. U vreme kada je fašizam u Italiji oterao veliki deo primorske inteligencije preko granice u Jugoslaviju, insistirao je na drugoj strani granice i sa oduševljenim objavljivanjem pod raznim pseudonimima (Ivan Bežnik, Tone Čemažar, Jože Gorički, Jože Jeram, Jerko Jermol, Ivan Lesjak, Pavle Sedmak, Franc Seljak, Esar Vano) brinuli su se o mentalnoj hrani slovenačkog naroda. „Peru je često bilo teško da uhvati moje misli u svojoj bujnoj mašti, ali žurba je takođe bila pomalo u mojoj prirodi... [4] ” Kasnije je korigovao svoja dela u kasnijim publikacijama, posebno u reprintima u Odabranim spisima. Kritičari su ukazivali na površnost ili nedorečenost likova u nekim delima, ne vodeći računa o posebnim okolnostima u kojima su nastali. Radi za odrasle Pre i tokom Prvog svetskog rata pisao je pesme raznovrsnih ritmova i simbolike. U početku su bili pod jakim uticajem Otona Župančiča, ali se kasnije okrenuo ekspresionističkom načinu izražavanja. Učio je pisanje kod domaćih pisaca, posebno kod Ivana Cankara, i kod stranih pisaca, i to kod ruskih i francuskih realista. Sa 23 dugačke priče, Bevk je najplodniji autor slovenačke seljačke pripovetke. Ovo su uglavnom provincijske priče. Sa njima je učvrstio svest da su pokrajine, otrgnute od Jugoslavije Prvim svetskim ratom, i dalje je slovenska. Priče se dešavaju na Primorskom, zanima ga život varošana i usamljenih planinskih zemljoradnika u rodnom Cerkljanskom i Tolminskom. Rana dela su bila ekspresionistička u izrazu, ali je vremenom ekspresionizam zamenjen popularnijim izmišljotinama sa mišlju jednostavnog lokalnog čitaoca. U istorijskim romanima tematizirao je prošlost zapadnog ruba slovenačkog etničkog prostora, posebno Tolmina (baš kao i Pregelj). Začudo, nije izjednačio društvene sukobe između seljaštva i plemenske vlastele sa sukobima između Slovenaca i neslovena, ali je pozitivne i negativne karakteristike ličnosti ravnomerno raspoređivao među pripadnicima naroda i staleža. Hrabro je pribegao motivskom drasticizmu, opisujući okrutno mučenje i smrt. Stroži književni kritičari optuživali su ga da je romantičan zbog njegove velike sugestivnosti. Poruka njegovih romana je da su Slovenci opstali ako su odustali od želje za moći i vlašću i aktivnog učešća u istoriji i postali sveštenici, pesnici ili putnici. Gomile Bevkovih likova teraju na akciju ljubav, borba za imovinu i dom, pohlepa, a neki padaju na put zločina ili ekscentričnosti. Iako najveći deo njegovog stvaralaštva pripada žanru seljačke pripovetke i istorijskog romana, veliki uspeh postigao je romanom Kaplan Martin Čedermac, u kojem je ojačao slovenačku nacionalnu svest, osudio odnarođavanje, nasilje nad narodom i antinacionalne crkvene institucije tokom fašistička Italija. Zbog cenzure je u svojim delima samo nagoveštavao mnoge stvari ili prenosio priče u prošlost, ostavljajući istoriju iza kulisa. Omladinski rad Glavni članak: Omladinski rad Francuske Bevka. Mnogo je pisao za omladinu pre i posle rata. Najmlađima je pričao bajke, a starije je vodio po svetu, učeći ih kulturnom ponašanju ili pričajući o svom životu. U omladinski rad uneo je poznavanje prirode, društva i života, rodoljublje. U pripovetkama Pastiri, Grivarova deca i Pestrna vodio je mlade čitaoce u tolminska brda, među siromašne zanatlije i lihvare. Knjiga Tonček govori o dečaku koji je živeo u Gorici, gde su fašisti zatvorili sve slovenačke škole i zbog toga je morao da uči italijanski. Još jedno značajno delo je priča o Lukecu i njegovom čvorku, u kojoj on opisuje kako su Lukec i njegova majka krenuli na put čamcem u Ameriku, gde ih je čekao otac, koji je otišao da služi pre njih i pokušao da „dobije hleba“ u t. i. obećane zemlje. Knjiga o Titu je bila veoma popularna, zbog čega su ga mnogi kasnije etiketirali čak i kao režimskog pisca, zaboravljajući da je Bevk veliki deo svog dela pre rata objavio u katoličkom časopisu Dom in svet. Drama Ceo život piše za scenu. Njegovom željom za dramom odraslih dominira želja da izrazi stvarnost; kakav je i sam osećao. Njegove prve drame (U dubini, Kain) napisane su kao otpor strahotama Prvog svetskog rata. Kasnije je napisao porodičnu dramu Krivda, koju je pretočio u pripovetku, a okušao se i u komediji (Šahova igra). Njegov dramski opus ne predstavlja smislenu celinu, ali ima izrazitu dokumentarnu vrednost. Bevk se takođe smatra važnim piscem omladinskih igara. U njima se odnosi na tradiciju koja obuhvata iz bajke i fantastike materijal. Njegovo prvo pisanje je scenski tekst za mlade (jednočinka Srećna godina, 1912). Takođe je prevodio i adaptirao drame... Biblioteka vjeverica

Lepo očuvano Korice kao na slikama Tako umiru starice / Jasna Melvinger ; [likovni prilozi Radislav Trkulja] Novi Sad : Tribina mladih, 1967 (Novi Sad : Prosveta) 50 str. : ilustr. ; 20 cm Jasna Melvinger (Petrovaradin, 26. svibnja 1940.) hrvatska je književnica, jezikoslovka, i sveučilišna profesorica. Životopis Doktorirala je filološke znanosti na Zagrebačkom sveučilištu, rodom je iz Vojvodine, iz Novog Sada. Piše pjesme, eseje i romane na hrvatskom jeziku, ali i na srpskom jeziku. U svojoj je struci radila na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu do 1971., kada je odande uklonjena, a zatim također u Novom Sadu, u kulturnoj djelatnosti. Jezikoslovlju se vraća 1976. prvo na Pedagoškoj akademiji, a zatim na Pedagoškom fakultetu u Osijeku, gdje je predavala u zvanju izvanredne, a potom redovne profesorice. Od 1964. tiska znanstvene radove iz područja lingvističke stilistike i poetike, te iz područja gramatike i leksikologije. Objavila je više udžbenika za srednje škole i nastavu na fakultetu. Književni rad Kako navodi Milovan Miković: «Pjesništvo J. Melvinger nadasve je lirski intonirano, sklona je elegičnosti i introspekciji, a stihovi su joj profinjeno-sofisticirane intertekstualne tvorevine u koje, ponirući prema petrovaradinsko-srijemskoj jezičnoj zbilji – iz nje je izrasla – interpolira prošlo i sadašnje vrijeme, uspostavljajući pokidane niti između nepotrošene poetike srijemskohrvatskoga govornoga idioma i standardnoga hrvatskoga jezika. Stoga je, primjerice, Vaga s anđelima sretan susret pjesničkog i djela jezikoznalca, što će s knjigom pjesama Ta renesansa, ne još kao posljednja šansa, vjerojatno za dugo još, biti nenadmašiv primjer suvremene hrvatske stihostilistike. U njima nam daruje svoje ispitivačke, versifikacijske i artificijelne ritmometričke tvorbe, koje sa svakim novim čitanjem nude i otkrivaju, u ničim sputanoj igri, s pomjerenim i neočekivanim račvanjem, višesmjerne i mnogoznačne pjesničke slike svijeta. U Dunavskoj klepsidri, pak, rijeka zadobiva značaj neprikosnovene odrednice zavičajne ljubavi, a život u njezinu ozračju promatran iz davnašnjih i današnjih zbivanja melankolični i blagohumorni lirski fluid. Stihovi J. Melvinger ovjekovječuje drevnost, tišinu i spokoj petrovaradinskih ulica, objelodanjujući njeno neponištivo osjećanje svijeta Zastupljena je u više antologija i izbora, a pjesme su joj prevođene na albanski, engleski, francuski, mađarski, rumunjski, rusinski, slovački, slovenski, talijanski i turski. Za svoje je radove nagrađivana konkursnom nagradom Društva književnika Vojvodine, Oktobarskom nagradom Novog Sada, Poveljom DHK Visoka žuta žita, nagradom Goranovo proljeće i drugim visokim priznanjima. Živi i radi u Petrovaradinu». Pišući o pjesništvu Jasne Melvinger Mile Stojić, među ostalim navodi: «U svome već polustoljetnom književnom životu, Jasna Melvinger objavila je cijelo jedno brdo knjiga. Prominentna književna znanstvenica, jezikoslovka, Literaturwissenschaftlerin, teoretičarka moderne, profesorica na sveučilišnim katedrama u Novom Sadu i Osijeku, najmanje je, izgleda, pisala pjesme – tiskala je jedanaest pjesničkih knjiga u razdoblju od 1958. godine do danas. Vjerujući da je poezija čisti ekstrakt jezika, što se drži u malim kristalnim posudama, ova je autorica ostvarila djelo upečatljivoga lirizma i refleksije, djelo kakvom nema slična u modernome hrvatskom pjesništvu. Skrasivši se u vlastitim tihim oazama, u školjkama intime, koje bruje nekom davnom i samo istančanom uhu dostupnom muzikom, Jasna Melvinger veličanstveno konstituira onu bachelardovsku poetiku prostora, u kome dozrijevaju noći, dozrijeva očaj». Jasna Melvinger je svojim djelima zastupljena u antologiji hrvatskog pjesništva Skupljena baština, Zagreb, 1993., što ju je priredio prof. dr. sc. Stijepo Mijović Kočan, nadalje u antologiji Roman u književnosti Hrvata u Vojvodini, priredio ju je Milovan Miković, Osijek, 2008., te u antologiji poezije nacionalnih manjina u Srbiji Trajnik, Smederevo, 2009. prireditelj Risto Vasilevski.[1] Prinos njezina «pisma» u prozi djelima vojvođanskih Hrvata, uz romane koje su napisale Mara Švel-Gamiršek, Mara Đorđević Malagurski i Marica Vujković.,[2] razmatra u tekstu «Mi više ne postojimo?» književnik Milovan Miković, raščlanjujući roman «Bezdan» (2006.) Željke Zelić. Članica je Društva hrvatskih književnika i Društva književnika Vojvodine. Dobila je prvu nagradu Ilija Okrugić Srijemac za priređivanje, obradu i objelodanjivanje četiri djela Ilije Okrugića Srijemca (`Lirika`, `Tri povijesne drame, Miroslava ili borba ljubavi pri opsadi otoka Kandije`, `Šaljive poeme` i `Hunjkava komedija`).[3] Djela romani Pet sestara - 1972. zbirke pjesama Vodeni cvet - 1958. Sve što diše - 1963. Tako umiru starice - 1967. Svet i svetlost - 1971. Visoke strane ležaja - 1979. Avans za danas - 1985. Ljubavni soneti - 1989. Ta renesansa, ne još kao posljednja šansa - 2002. Vozelnica, izabrane i nove pjesme - 2004. Vaga s anđelima - 2005. Dunavska klepsidra - 2006. (za kojeg je dobila Goranov vijenac) književni ogledi i rasprave Moderna i njena mimikrija u postmoderni - 2003. priredila i predgovorila Ilija Okrugić Srijemac, Glasinke, 2007. Ilija Okrugić Srijemac, Tri povijesne drame, 2007. Ilija Okrugić Srijemac, Šaljive poeme, 2010. Ilija Okrugić Srijemac, Hunjkava komedija, 2011. Jezikoslovni rad Pisala je radove iz stilistike, leksikologije i gramatike hrvatskog jezika. Moderna poezija casopis polja avangarda neoavangarda judita salgo

Nolit, 1971. Bibliotečki primerak, odlično očuvan. Miodrag Pavlović (Novi Sad, 28. novembar 1928 – Tutlingen, 17. avgust 2014) bio je srpski književnik, pesnik i esejista, akademik SANU i dugogodišnji urednik Prosvete. Rođen je 1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. On je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama”. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige „87 pesama”, koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva. Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige „87 pesma” čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika posleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima, čemu je znatno doprineo nemački prevodilac Peter Urban, Pavlovićev dugogodišnji prijatelj. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove „Pesma pomera brda” prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika. 1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta”. Bio je redovni član Evropske akademije za poeziju. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1978, a redovni član 1985. godine. Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić. Umro je u Tutlingenu 17. avgusta 2014. godine, gde je živeo sa suprugom Marlenom, sa kojom je imao ćerke Kristinu i Jasminu. Najznačajnija dela Među najznačajnija njegova dela spadaju zbirke poezije „87 pesama” (1952), „Stub sećanja” (1953), „Hododarje” (1971), „Ulazak u Kremonu” (1989), „Kosmologija profanata” (1990), „S Hristom netremice” (2001), romani „Drugi dolazak” (2000), „Afroditina uvala” itd. Napisao je više knjiga eseja. Sastavio je nekoliko antologija poezije, među njima se posebno ističe „Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka” (1964, a potom veliki broj izdanja). Ova antologija je ponovo vratila na poetsku scenu neke zaboravljene pisce kao što je na primer Milica Stojadinović Srpkinja. Poezija 87 pesama, Novo pokolenje, Beograd, 1952. Stub sećanja, Novo pokolenje, Beograd, 1953. Oktave, Nolit, Beograd, 1957. Mleko iskoni, Prosveta, Beograd, 1963. 87 pesama (izbor poezije), Nolit, Beograd, 1963. Velika Skitija, Svjetlost, Sarajevo, 1969. Nova Skitija, izd. časopisa „Književnost“, Beograd, 1970. Hododarje, Nolit, Beograd, 1971. Svetli i tamni praznici, Matica srpska, Novi Sad, 1971. Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1972. Zavetine, Rad, Beograd, 1976. Karike, Svetlost, Kragujevac, 1977. Pevanja na Viru, Slovo ljubve, Beograd, 1977. Bekstva po Srbiji, Slovo ljubve, Beograd, 1979. 87 pesama, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979 (treće izdanje). Izabrane pesme, Rad, Beograd, 1979. Vidovnica, Narodna knjiga, Beograd, 1979. Poezija I i Poezija II, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1981. Divno čudo, Nolit, Beograd, 1982. Zlatna zavada, Gradina, Niš, 1982. Sledstvo, SKZ, Beograd, 1985. Poezija, Prosveta, Beograd, 1986. Svetogorski dani i noći, Jedinstvo, Priština, 1987. Odbrana našeg grada, Smederevska pesnička jesen, Naš glas, Smederevo, 1989. Ulazak u Kremonu, Nolit, Beograd, 1989. Knjiga staroslovna, SKZ, Beograd, 1989; 1991 (drugo izdanje). Bezazlenstva, Milić Rakić, Valjevo, 1989. On, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1989. Divno čudo, NIRO „Književne novine“, Beograd, 1989 (drugo izdanje). Cosmologia profanata, Grafos, Beograd, 1990. Esej o čoveku, KOV, Vršac, 1992. Pesme o detinjstvu i ratovima, SKZ, Beograd, 1992. Knjiga horizonta, Prosveta, Beograd, 1993. Nebo u pećini, Krajinski književni krug, Negotin, 1993. Međustepenik, KOV, Vršac, 1994. Ulazak u Kremonu, GNB „Žarko Zrenjanin“ i Zenit“, Zrenjanin, 1995 (drugo izdanje). Bekstva po Srbiji i Sledstva, „Valjevska štamparija“, Valjevo, 1995. Nebo u pećini, Disovo proleće, Čačak, 1996 (drugo izdanje). Izabrane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1996. Novo ime kletve, SKC, Beograd, 1996. Posvećenje pesme (izbor iz poezije), Prosveta, Niš, 1996. Izabrane pesme, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1996 (drugo izdanje). Srbija do kraja veka (izabrane pesme), Zadužbina Desanke Maksimović, Narodna biblioteka Srbije i SKZ, Beograd, 1996. Proza Most bez obala, Matica srpska, Novi Sad, 1956, 1982. Bitni ljudi, Prosveta, Beograd, 1995. Eseji Rokovi poezije, SKZ, Beograd, 1958. Osam pesnika, Prosveta, Beograd, 1964. Dnevnik pene, Slovo ljubve, Beograd, 1972. Poezija i kultura, Nolit, Beograd, 1974. Poetika modernog, Grafos, Beograd, 1978. (Nagrada „Đorđe Jovanović”) Ništitelji i svadbari, BIGZ, Beograd, 1979. Nove slikarske godine Miće Popovića, „Merkur“, Apatin, 1979. Eseji o srpskim pesnicima i Poetika modernog, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1981. (pogovor Nikole Miloševića). Prirodni oblik i lik, Nolit, Beograd, 1984. Slikarstvo Mladena Srbinovića, SANU, Beograd, 1985. Obredno i govorno delo, Prosveta, Beograd, 1986. Poetika žrtvenog obreda, Nolit, Beograd, 1987. (Nolitova nagrada) Govor o ničem, Gradina, Niš, 1987. Hram i preobraženje, Sfairos, Beograd, 1989. Čitanje zamišljenog, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990. Eseji o srpskim pesnicima, SKZ, Beograd, 1992. Ogledi o narodnoj i staroj srpskoj poeziji, SKZ, Beograd, 1993. Poetika žrtvenog obreda, SKC, Beograd, 1996 (drugo izdanje). Drame Igre bezimenih, Prosveta, Beograd, 1963. Koraci u podzemlju, Matica srpska, Novi Sad, 1991. Putopisi Kina – oko na putu, izd. časopisa „Gradina“, Niš, 1982, SKC, Beograd, 1995 (drugo izdanje). Putevi do hrama, Prosveta, Niš, 1991. Otvaraju se hilandarske dveri, Prosveta, Beograd, 1997. Antologije Antologija moderne engleske poezije (sa Sv. Brkićem), Nolit, Beograd, 1957. i 1975. Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka, SKZ, Beograd, 1964, 1984. (sa novim predgovorom), 1994 (sedmo izdanje). Pesništvo evropskog romantizma, Prosveta, Beograd, 1969, 1979. Antologija lirske narodne poezije, Vuk Karadžić, Beograd, 1982.; drugo izdanje „Književne novine“, Beograd, 1989. Boj na Kosovu, Narodne pesme, Prosveta, Niš, 1989. Predgovori Radomir Prodanović: Glas, SKZ, Beograd, 1962. (sa Svetozarom Brkićem) Velimir Živojinović Massuka: Pesme. Izbor i predgovor. Prosveta, Beograd, 1965. Poezija od Vojislava do Bojića, Nolit, Beograd, 1966. Isidora Sekulić: Eseji I, Prosveta, Svjetlost, Naprijed, Beograd, Sarajevo, Zagreb, 1967. Vladislav Petković-Dis: Utopljene duše, Prosveta, Beograd, 1968. Jovan Jovanović-Zmaj: Pevanija, Prosveta, Beograd, 1968. Stanislav Vinaver: Evropska noć i druge pesme, SKZ, Beograd, 1973. Sima Pandurović: Pesme, Rad, Beograd, 1975. Jovan Sterija Popović: Pesme, Rad, Beograd, 1976. Petre Andreevski: Pesme, Narodna knjiga, Beograd, 1977. Despot Stefan Lazarević: Slova i natpisi, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Rober Marto: Na Kirkinom ostrvu, Gradina, Niš, 1984. Šarl Bodler: Odabrana proza, Nolit, Beograd, 1957. Aleksandar Blok: Ni snovi ni java, SKZ, Beograd, 1959. Moris Blanšo: Eseji, Nolit, Beograd, 1960. Vilijem Fokner: Rekvijem za iskušenicu, SKZ, Beograd, 1960. Petrus Borel, esej. Predgovor knjizi Petrus Borel: Šampaver, Prosveta, Beograd, 1962. Horhe Luis Borhes: Maštarije, Nolit, Beograd, 1963. Sen-Džon Pers, predgovor knjizi Morekazi od Sen-Džon Persa, Prosveta, Beograd, 1963. Od kamena do sveta, predgovor knjizi Vaska Pope Nepočin polje. Prosveta, Beograd, 1963. Vlada Urošević: Usnuli grad, Slovo ljubve, Beograd, 1977. Jovan Jovanović Zmaj: Đulići Đulići uveoci, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979. Petar Petrović Njegoš: Luča mikrokozma, Rad, Beograd, 1979. Ljubomir Simović: Hleb i so, SKZ, Beograd, 1987. Matija Bećković: Kaža, SKZ, Beograd, 1988. Đorđe Sp. Radojičić: Staro srpsko pesništvo, Bagdala, Kruševac, 1988. T. S. Eliot: Pusta zemlja, Prosveta, Niš, 1988. Knjige o poeziji Miodraga Pavlovića Radoman Kordić: Govor s dna, Vuk Karadžić, Beograd, 1976. Časlav Đorđević: Miodrag Pavlović pesnik humanističke etike, Svetlost, Kragujevac, 1974. Bogdan A. Popović: Epski rasponi Miodraga Pavlovića, Grafos, Beograd, 1985. Zlata Kocić: Rtanjska svetila, Prosveta, Niš, 1996. Časlav Đorđević: Pesnikovo svevideće oko, Prosveta, Beograd, 1997. Temati u časopisima posvećeni kritičko-teorijskom radu Miodraga Pavlovića Savremenik, br. 6, 1981. sa prilozima Ljiljane Šop, Nenada Ljubinkovića, Slavka Gordića, Predraga Protića i Mirka Magaraševića. Gradina, br. 5, 1988. Antropološka mislenica Miodraga Pavlovića sa prilozima Sretena Petrovića, Vladete Jerotića, Bojana Jovanovića, Dejana Ajdačića, Novaka Kilibarde i Časlava Đorđevića. Raskovnik, jesen–zima 1988. Uz 60-godišnjicu Miodraga Pavlovića, Narodno stvaralaštvo – tema i nadahnuće, sa prilozima Dragana Kočiševića, Ljubomira Simovića, Časlava Đorđevića, Zorana Gluščevića, Bogdana A. Popovića, Nenada Ljubinkovića, Snežane Samardžije, Ljubinka Radenkovića i Žarka Trebješanina. Braničevo, br. 1–2, 1990. Mitotvorstvo i mitorušilaštvo sa prilozima Radomana Kordića, Miroslava Lukića i Aleksandra M. Petrovića. Književnost, 5–6-7, 1992. sa prilozima Draška Ređepa, Pavla Zorića i Vojina Matića.

Kraća posveta na predlistu, inače veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata! Biblioteka Vjeverica Autor - osoba Truhelka, Jagoda Naslov Zlatni danci : istina i priča / Jagoda Truhelka ; [ilustrirao Branko Vujanović] Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina 1981 Izdanje 4. prerađeno izd., 3. izd. u ovoj biblioteci Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1981 Fizički opis 303 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Vujanović, Branko, 1937- = Vujanović, Branko, 1937- Crnković, Milan Zbirka ǂBiblioteka ǂVjeverica (Karton) Napomene Jagoda Truhelka: (1864-1957) / Milan Crnković: str. 297-299. Zlatni danci je autobiografsko djelo, pa se može zaključiti kako je Jagoda Truhelka inspiraciju za djelo pronalazila najviše u isječcima svog djetinjstva. Zlatni danci su dani iz djetinjstva, a sastoje se od događaja i osoba koje su to doba činili zlatnim ili sretnim. Trilogija Zlatni danci objavljena je 1918. godine. Budući da je djelo nastalo postupno, u početku je izlazilo kao zasebne pripovijetke u časopisu Pobratim 1895. godine, zatim u Viencu 1900. godine i u Domaćem ognjištu 1900. i 1904. godine. Cijela trilogija naziva se imenom Zlatni danci, a isto ime nalazi se na početku prve trilogije. Sljedeće dvije nazivaju se Gospine trešnje (Bogorodičine trešnje i Dusi domaćeg ognjišta) i Crni i bijeli dani. Postoje oprečne mišljenja o tome možemo li ovo djelo svrstati u dječje romane ili u zbirke pripovjedaka. Budući da se djelo sastoji od tri nepovezane priče, od kojih svaka čini jednu cjelinu, u tom smislu pripada zbirci pripovjedaka. No, pojedini dijelovi su povezani i u nekim kasnijim događajima, spominju se prethodni događaji, likovi ili prostor, što znači da djelo ima i karakteristike romana. Autorica je spomenutom trilogijom prva uvela u hrvatsku dječju književnost autobiografski smjer i za temu odabrala crtice iz svog djetinjstva. Iako joj je kritika zamjerala to što roman nije postupno građen, ipak je uspjela zaokružiti događaje karakteristične za roman, a oblikovanjem i povezivanjem nekih priča s istim likovima ili mjestom radnje, uspjela je postići cjelovitost karakterističnu za roman. Radnja se odvija u trećem licu u kojem autorica pripovijeda kroz lik djevojčice Anice, a promjena imena ustvari nije karakteristična za autobiografska djela. Autorica ipak navodi da se radi o autobiografiji. Radnja nije kronološka, a djelo je prepuno pouka koje prenosi čitateljima. Naime, Truhelka se tijekom svog života zalagala za ravnopravnost djevojčica i dječaka te njihovog jednakog prava na obrazovanje. Što se tiče tematskog djela radnje, ona nije usmjerena isključivo na njezin život već i na život užih članova njezine obitelji poput njezinih roditelja i braće. U središtu zbivanja nalazi se djevojčica Anica te njezina dva mlađa brata Dragoš i Ćiro. Pripovijeda se u trećem licu, s tim da ne postoji sustavno sjećanje. Zbog toga se na svako od poglavlja u knjizi može gledati kao na zasebne priče, što dokazuje činjenica da su neki dijelovi knjige objavljeni kao samostalne pripovijetke. U brojnim poglavljima Anica ustupa svoje mjesto mlađoj braći, a često su svo troje prikazani kao sporedni likovi dok u prvi plan izlaze neki drugi likovi. Truhelka, Jagoda, hrvatska pripovjedačica (Osijek, 5. II 1864 – Zagreb, 17. XII 1957). Završila Učiteljsku školu u Zagrebu, radila kao učiteljica u Osijeku, Gospiću i Zagrebu, bila je ravnateljica Više djevojačke škole u Banjoj Luci i nastavnica na sarajevskoj preparandiji. U njezinoj prozi za odrasle primjetno je zanimanje za svijet žene i odnose među spolovima, zbog čega je dio pripovijesti (objavljivanih u časopisima Vienac i Nada) objavljen pod pseudonimom A. M. Sandučić. U sarajevskoj Nadi 1897. objavljivala je u nastavcima psihološki roman Plein air, u kojem se bavi ženskim pravima, brakom, društvenim stereotipima i dr., što je jedan od prvih primjera »ženskoga pisma« u hrvatskoj književnosti. Pripada joj i mjesto prve pripovjedačice u čijem se romanu pojavljuje ženski lik s feminističkim preokupacijama koji je intelektualno superioran ostalima, ali i ukomponiran u čitljivu fabulu s elementima trivijalne proze. Roman Vojača (1899), također objavljivan u nastavcima u istom časopisu, pripada žanru povijesnog romana i tematizira život bosanskog plemstva polovicom XV. st. Povijesna fabula izmjenjuje se s pustolovnom i sentimentalnom, ljubavi kralja Stjepana Tome i seljanke Vojače, a u središtu je pozornosti ponovno ženski lik. Truhelka je najpoznatija po prozi za djecu, zbog koje je dobila status najznačajnije književnice za djecu između dvaju svjetskih ratova nakon I. Brlić-Mažuranić. Najpoznatije joj je djelo trilogija Zlatni danci (1918), Gospine trešnje (1943) i Crni i bijeli dani (1944), u kojoj se prepoznaju autobiografski elementi, o odrastanju u Osijeku u okrilju građanske obitelji. Naglasak je na ocrtavanju dječje svakidašnjice, pri čem je primjetna i didaktička komponenta u obliku etičke, vjerske i domoljubne pouke. Vujanović, Branko, hrvatski slikar i grafičar (Zagreb, 9. VI 1937). Diplomirao 1965. na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu (I. Šebalj), gdje je završio i specijalni tečaj grafike kod M. Detonija. U klasičnim grafičkim tehnikama (drvorez, linorez) gradi nadrealne prizore naglašene narativnosti i simboličnosti. Izdao je mnogobrojne grafičke mape i bibliofilska izdanja. Bavi se crtežom i akvarelom, ilustriranjem knjiga te grafičkim oblikovanjem. MG55 (N)

Autor - osoba Pavlović, Miodrag, 1928-2014 = Pavlović, Miodrag, 1928-2014 Naslov Hododarje : pesme / Miodrag Pavlović Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1971 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1971 (Beograd : Kultura) Fizički opis 93 str. ; 20 cm. (Plast.) Miodrag Pavlović (Novi Sad, 28. novembar 1928 – Tutlingen, 17. avgust 2014) bio je srpski književnik, pesnik i esejista, akademik SANU i dugogodišnji urednik Prosvete. Rođen je 1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. On je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama”. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige „87 pesama”, koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva. Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige „87 pesma” čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika posleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima, čemu je znatno doprineo nemački prevodilac Peter Urban, Pavlovićev dugogodišnji prijatelj. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove „Pesma pomera brda” prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika. 1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta”. Bio je redovni član Evropske akademije za poeziju. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1978, a redovni član 1985. godine. Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić. Umro je u Tutlingenu 17. avgusta 2014. godine, gde je živeo sa suprugom Marlenom, sa kojom je imao ćerke Kristinu i Jasminu. Najznačajnija dela Među najznačajnija njegova dela spadaju zbirke poezije „87 pesama” (1952), „Stub sećanja” (1953), „Hododarje” (1971), „Ulazak u Kremonu” (1989), „Kosmologija profanata” (1990), „S Hristom netremice” (2001), romani „Drugi dolazak” (2000), „Afroditina uvala” itd. Napisao je više knjiga eseja. Sastavio je nekoliko antologija poezije, među njima se posebno ističe „Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka” (1964, a potom veliki broj izdanja). Ova antologija je ponovo vratila na poetsku scenu neke zaboravljene pisce kao što je na primer Milica Stojadinović Srpkinja. Poezija 87 pesama, Novo pokolenje, Beograd, 1952. Stub sećanja, Novo pokolenje, Beograd, 1953. Oktave, Nolit, Beograd, 1957. Mleko iskoni, Prosveta, Beograd, 1963. 87 pesama (izbor poezije), Nolit, Beograd, 1963. Velika Skitija, Svjetlost, Sarajevo, 1969. Nova Skitija, izd. časopisa „Književnost“, Beograd, 1970. Hododarje, Nolit, Beograd, 1971. Svetli i tamni praznici, Matica srpska, Novi Sad, 1971. Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1972. Zavetine, Rad, Beograd, 1976. Karike, Svetlost, Kragujevac, 1977. Pevanja na Viru, Slovo ljubve, Beograd, 1977. Bekstva po Srbiji, Slovo ljubve, Beograd, 1979. 87 pesama, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979 (treće izdanje). Izabrane pesme, Rad, Beograd, 1979. Vidovnica, Narodna knjiga, Beograd, 1979. Poezija I i Poezija II, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1981. Divno čudo, Nolit, Beograd, 1982. Zlatna zavada, Gradina, Niš, 1982. Sledstvo, SKZ, Beograd, 1985. Poezija, Prosveta, Beograd, 1986. Svetogorski dani i noći, Jedinstvo, Priština, 1987. Odbrana našeg grada, Smederevska pesnička jesen, Naš glas, Smederevo, 1989. Ulazak u Kremonu, Nolit, Beograd, 1989. Knjiga staroslovna, SKZ, Beograd, 1989; 1991 (drugo izdanje). Bezazlenstva, Milić Rakić, Valjevo, 1989. On, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1989. Divno čudo, NIRO „Književne novine“, Beograd, 1989 (drugo izdanje). Cosmologia profanata, Grafos, Beograd, 1990. Esej o čoveku, KOV, Vršac, 1992. Pesme o detinjstvu i ratovima, SKZ, Beograd, 1992. Knjiga horizonta, Prosveta, Beograd, 1993. Nebo u pećini, Krajinski književni krug, Negotin, 1993. Međustepenik, KOV, Vršac, 1994. Ulazak u Kremonu, GNB „Žarko Zrenjanin“ i Zenit“, Zrenjanin, 1995 (drugo izdanje). Bekstva po Srbiji i Sledstva, „Valjevska štamparija“, Valjevo, 1995. Nebo u pećini, Disovo proleće, Čačak, 1996 (drugo izdanje). Izabrane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1996. Novo ime kletve, SKC, Beograd, 1996. Posvećenje pesme (izbor iz poezije), Prosveta, Niš, 1996. Izabrane pesme, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1996 (drugo izdanje). Srbija do kraja veka (izabrane pesme), Zadužbina Desanke Maksimović, Narodna biblioteka Srbije i SKZ, Beograd, 1996. Proza Most bez obala, Matica srpska, Novi Sad, 1956, 1982. Bitni ljudi, Prosveta, Beograd, 1995. Eseji Rokovi poezije, SKZ, Beograd, 1958. Osam pesnika, Prosveta, Beograd, 1964. Dnevnik pene, Slovo ljubve, Beograd, 1972. Poezija i kultura, Nolit, Beograd, 1974. Poetika modernog, Grafos, Beograd, 1978. (Nagrada „Đorđe Jovanović”) Ništitelji i svadbari, BIGZ, Beograd, 1979. Nove slikarske godine Miće Popovića, „Merkur“, Apatin, 1979. Eseji o srpskim pesnicima i Poetika modernog, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1981. (pogovor Nikole Miloševića). Prirodni oblik i lik, Nolit, Beograd, 1984. Slikarstvo Mladena Srbinovića, SANU, Beograd, 1985. Obredno i govorno delo, Prosveta, Beograd, 1986. Poetika žrtvenog obreda, Nolit, Beograd, 1987. (Nolitova nagrada) Govor o ničem, Gradina, Niš, 1987. Hram i preobraženje, Sfairos, Beograd, 1989. Čitanje zamišljenog, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990. Eseji o srpskim pesnicima, SKZ, Beograd, 1992. Ogledi o narodnoj i staroj srpskoj poeziji, SKZ, Beograd, 1993. Poetika žrtvenog obreda, SKC, Beograd, 1996 (drugo izdanje). Drame Igre bezimenih, Prosveta, Beograd, 1963. Koraci u podzemlju, Matica srpska, Novi Sad, 1991. Putopisi Kina – oko na putu, izd. časopisa „Gradina“, Niš, 1982, SKC, Beograd, 1995 (drugo izdanje). Putevi do hrama, Prosveta, Niš, 1991. Otvaraju se hilandarske dveri, Prosveta, Beograd, 1997. Antologije Antologija moderne engleske poezije (sa Sv. Brkićem), Nolit, Beograd, 1957. i 1975. Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka, SKZ, Beograd, 1964, 1984. (sa novim predgovorom), 1994 (sedmo izdanje). Pesništvo evropskog romantizma, Prosveta, Beograd, 1969, 1979. Antologija lirske narodne poezije, Vuk Karadžić, Beograd, 1982.; drugo izdanje „Književne novine“, Beograd, 1989. Boj na Kosovu, Narodne pesme, Prosveta, Niš, 1989. Predgovori Radomir Prodanović: Glas, SKZ, Beograd, 1962. (sa Svetozarom Brkićem) Velimir Živojinović Massuka: Pesme. Izbor i predgovor. Prosveta, Beograd, 1965. Poezija od Vojislava do Bojića, Nolit, Beograd, 1966. Isidora Sekulić: Eseji I, Prosveta, Svjetlost, Naprijed, Beograd, Sarajevo, Zagreb, 1967. Vladislav Petković-Dis: Utopljene duše, Prosveta, Beograd, 1968. Jovan Jovanović-Zmaj: Pevanija, Prosveta, Beograd, 1968. Stanislav Vinaver: Evropska noć i druge pesme, SKZ, Beograd, 1973. Sima Pandurović: Pesme, Rad, Beograd, 1975. Jovan Sterija Popović: Pesme, Rad, Beograd, 1976. Petre Andreevski: Pesme, Narodna knjiga, Beograd, 1977. Despot Stefan Lazarević: Slova i natpisi, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Rober Marto: Na Kirkinom ostrvu, Gradina, Niš, 1984. Šarl Bodler: Odabrana proza, Nolit, Beograd, 1957. Aleksandar Blok: Ni snovi ni java, SKZ, Beograd, 1959. Moris Blanšo: Eseji, Nolit, Beograd, 1960. Vilijem Fokner: Rekvijem za iskušenicu, SKZ, Beograd, 1960. Petrus Borel, esej. Predgovor knjizi Petrus Borel: Šampaver, Prosveta, Beograd, 1962. Horhe Luis Borhes: Maštarije, Nolit, Beograd, 1963. Sen-Džon Pers, predgovor knjizi Morekazi od Sen-Džon Persa, Prosveta, Beograd, 1963. Od kamena do sveta, predgovor knjizi Vaska Pope Nepočin polje. Prosveta, Beograd, 1963. Vlada Urošević: Usnuli grad, Slovo ljubve, Beograd, 1977. Jovan Jovanović Zmaj: Đulići Đulići uveoci, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979. Petar Petrović Njegoš: Luča mikrokozma, Rad, Beograd, 1979. Ljubomir Simović: Hleb i so, SKZ, Beograd, 1987. Matija Bećković: Kaža, SKZ, Beograd, 1988. Đorđe Sp. Radojičić: Staro srpsko pesništvo, Bagdala, Kruševac, 1988. T. S. Eliot: Pusta zemlja, Prosveta, Niš, 1988. Knjige o poeziji Miodraga Pavlovića Radoman Kordić: Govor s dna, Vuk Karadžić, Beograd, 1976. Časlav Đorđević: Miodrag Pavlović pesnik humanističke etike, Svetlost, Kragujevac, 1974. Bogdan A. Popović: Epski rasponi Miodraga Pavlovića, Grafos, Beograd, 1985. Zlata Kocić: Rtanjska svetila, Prosveta, Niš, 1996. Časlav Đorđević: Pesnikovo svevideće oko, Prosveta, Beograd, 1997. Temati u časopisima posvećeni kritičko-teorijskom radu Miodraga Pavlovića Savremenik, br. 6, 1981. sa prilozima Ljiljane Šop, Nenada Ljubinkovića, Slavka Gordića, Predraga Protića i Mirka Magaraševića. Gradina, br. 5, 1988. Antropološka mislenica Miodraga Pavlovića sa prilozima Sretena Petrovića, Vladete Jerotića, Bojana Jovanovića, Dejana Ajdačića, Novaka Kilibarde i Časlava Đorđevića. Raskovnik, jesen–zima 1988. Uz 60-godišnjicu Miodraga Pavlovića, Narodno stvaralaštvo – tema i nadahnuće, sa prilozima Dragana Kočiševića, Ljubomira Simovića, Časlava Đorđevića, Zorana Gluščevića, Bogdana A. Popovića, Nenada Ljubinkovića, Snežane Samardžije, Ljubinka Radenkovića i Žarka Trebješanina. Braničevo, br. 1–2, 1990. Mitotvorstvo i mitorušilaštvo sa prilozima Radomana Kordića, Miroslava Lukića i Aleksandra M. Petrovića. Književnost, 5–6-7, 1992. sa prilozima Draška Ređepa, Pavla Zorića i Vojina Matića. MG96

Autor - osoba Danojlić, Milovan, 1937- = Danojlić, Milovan, 1937- Naslov Ispovest na trgu / Milovan Danojlić Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 2022 (Bor : Tercija) Fizički opis 88 str. ; 17 cm Zbirka Mala biblioteka / [Srpska književna zadruga, Beograd] (karton) Napomene Tiraž 500 Beleška o piscu: str. 85. Lične, pomalo satirične pesme, kao svojevrstan obračun sa sobom i svojim dobom, započinje veliki pesnik Milovan Danojlić rečima: „Desetleća napunih osam / Ka cilju hitam hodom sve bržim“. Iz te pozicije, autor ponovo, pesničkim i kritičkim pogledima, složeno i svestrano, poetski briljantno, osmatra prošlost i sadašnjost – moralno i političko. Milovan Danojlić (Ivanovci, kod Ljiga, 3. jul 1937) srpski je književnik i pesnik, član SANU, predsednik Srpske književne zadruge od 2013. godine i član osnivač, kao i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kome se nalazi njegov legat. Milovan Danojlić rođen je 3. jula 1937. godine u Ivanovcima kraj Ljiga. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a niže razrede gimnazije pohađao je u malom mestu, sedam kilometara udaljenom od njegove kuće, do koga je svakodnevno dolazio pešice. Godine 1953. sam odlazi od kuće u Beograd i tamo, uporedo sa pohađanjem gimnazije, radi razne poslove, poput prodavanja leda i novina, da bi sebi obezbedio život. Nakon završene gimnazije upisao je Filološki fakultet, gde je diplomirao na Odseku za romanistiku (francuski jezik i književnost). Danojlić je počeo da piše vrlo rano, a već u srednjoškolskim danima pisao je kratke dopise za list Republika. Sarađivao je kao stalni i spoljni saradnik u dnevnim listovima Borba, Politika, u NIN-u i brojnim književnim časopisima. Prvu zbirku pesama objavio je 1959. godine pod nazivom „Kako spavaju tramvaji”. Svoje pesme uglavnom je namenjivao deci, ali i njihovim roditeljima, a posebno se ističe poema „Dečji zakonik” u kojoj Milovan ističe obavezu roditelja da deci obezbede srećan i bezbrižan život. Osim poezije, piše i prozu, esejistiku i književnu kritiku. Od 1984. godine živi i radi u Francuskoj, gde je u dva navrata radio kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Poatjeu (franc. Université de Poitiers), a nekoliko godina je obavljao poslove spoljnog saradnika pariskog radija. Član je Srpske akademije nauka i umetnosti od 2000. godine, prvo kao član van radnog sastava, potom dopisni član, te redovni član od 8. novembra 2018. godine. Član je osnivač, ali i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” i jedan od prvih ljudi koji su podržali osnivanje ove institucije. Jedan je od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke 1989. godine. U rodnim Ivanovcima podigao je crkvu. Danojlić je objavio više od 70 knjiga beletristike i poezije na srpskom jeziku. Priredio je i preveo veliki broj knjiga iz književnosti za decu, a prevodio je i dela poznatih pisaca poput V. Šekspira, Š. Bodlera, J. Brodskog, E. Siorana, L. Aragona, E. Paunda, V. B. Jejtsa, E. Joneskog, P. Klodela, pisana na francuskom i engleskom jeziku. Neke od najpoznatijih Danojlićevih knjiga su „Neka vrsta cirkusa“, „Dragi moj Petroviću”, „Lične stvari – ogledi o sebi i o drugima“ i „Balada o siromaštvu“. Milovan Danojlić jedan je od prvih ljudi koji je formirao svoj legat u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, odnosno Biblioteci Lazić, nedugo nakon njenog ponovnog otvaranja za javnost 2009. godine. Nakon osnivanja Udruženja i Muzeja srpske književnosti (2012), njegov legat smešten je u prostorije Muzeja i zvanično otvoren 2018. godine. Dobitnik je više književnih nagrada, među kojima se ističu: NIN-ova nagrada za delo „Oslobodioci i izdajnici“ 1997. Oktobarska nagrada grada Beograda Zmajeva nagrada Nagrada „Branko Ćopić” Nagrada „Isidora Sekulić” Nagrada „Desanka Maksimović” Vitalova nagrada „Zlatni suncokret“ Žička hrisovulja Nagrada „Miloš Đurić” za prevodilaštvo Nagrada „Pečat vremena” za književnost Nagrada „Rade Drainac“ Književni vijenac Kozare Orden Svetog Save Zlatna medalja za zasluge Mladost Mlado pokoljenje Neven Velika nagrada Ivo Andrić Milovan Danojlić o položaju pesnika „Pesnik se može umoriti, može zapasti u očajanje i beznađe, i pevajući o svom klonuću, donekle ga rečju prevazilaziti, ali on ne može preći u neprijateljski tabor, onaj u kome su porobljivači i silnici. On je nepobedivi borac i kad goloruk izlazi u arenu. Poezija je so zemlje, i pesnici su osetljive antene narodnih zajednica. Oni primaju i registruju drhtaje i treptaje, uzlete i težnje, nade i klonuća svog plemena. Pesnici nisu predvoditelji ni presuditelji, a ipak, dobro je oslušnuti ono što govore. I onda, kad se čine čudni i nastrani, možda su tada jedini na dobrom, ispravnom putu. Njihova se ludost, tako često, potvrdila kao najviši oblik pameti“. Iz književne kritike o piščevom delu „Danojlić ide među one retke savremene srpske pesnike koji razumeju i znaju šta je svetost jezika.” – Mihajlo Pantić „Prizivanje osnovnosti, prvobitnosti, posredno ili sasvim izričito, često je mesto u Danojlićevim pesmama, posebno u onim smeštenim u prirodu, u okruženje koje redovno potakne na temeljne zapitanosti i sagledanja.” – Dragan Hamović „Oblikujući sliku prirode i društva, Danojlićeva poezija predstavlja čoveka u svome okruženju, među izazovima i ograničenjima. Odnos između prirode i društva u ovoj poeziji nije uvek jednostavan.” – Gojko Božović „U poeziji Milovana Danojlića svi begovi i lutanja završavaju se u tački iz koje se i pošlo, geografski i biografski iz srca Šumadije, a poetički putem neosimbolizma, nadrealizma, sopstvenog panteističkog toka do religijskog.” – Svetlana Šeatović-Dimitrijević Dela (bibliografija) Rukopis Milovana Danojlića „Kako spavaju tramvaji“ u Udruženju „Adligat“ Urođenički psalmi, Nolit, Beograd, 1957. Nedelja, Lykos, Zagreb, 1959. Kako spavaju tramvaji, Lykos, Zagreb, 1959. Noćno proleće, Progres, Novi Sad, 1960. Balade, Nolit, Beograd, 1966. Lirske rasprave, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Furunica-jogunica, Kulturni centar, Novi Sad, 1969. Glasovi, nezavisno izdanje, Beograd, 1970. Čudnovat dan, Mlado pokolenje, Beograd, 1971. O ranom ustajanju, Matica srpska, Novi Sad, 1972. Rodna godina, BIGZ, Beograd, 1972. Onde potok, onde cvet, Zmajeve dečje igre/Radnički univerzitet, Novi Sad, 1973. Čistine, Matica srpska, Novi Sad, 1973. Grk u zatvoru, August Cesarec, Zagreb, 1975. Naivna pesma, Nolit, Beograd, 1976. Put i sjaj, Matica srpska, Novi Sad, 1976. Kako je Dobrislav protrčao kroz Jugoslaviju, BIGZ, Beograd, 1977. Muka s rečima, Slobodan Mašić, Beograd, 1977. Pesme, Nolit, Beograd, 1978. Tačka otpora, Liber, Zagreb, 1978. Zimovnik, Zbirka Biškupić, Zagreb, 1979. Zmijin svlak, Nolit, Beograd, 1979. Rane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1979. Kako živi poljski miš, Narodna knjiga, Beograd, 1980. Senke oko kuće, Znanje, Zagreb, 1980. To : vežbe iz upornog posmatranja, Prosveta, Beograd, 1980. Srećan život, Mladost, Zagreb, 1981. Mišja rupa, M. Danojlić/M. Josić, Beograd, 1982. Sunce je počelo da se zlati, Zavod za izdavanje udžbenika, Novi Sad, 1982. Čišćenje alata, M. Danojlić/S. Mašić, Beograd, 1982. Brisani prostor, Srpska književna zadruga, Beograd, 1984. Podguznica, M. Josić/M. Danojlić, Beograd, 1984. Šta sunce večera, Rad, Beograd, 1984. Kao divlja zver : teškoće s ljudima i sa stvarima, Filip Višnjić, Beograd, 1985. Večiti nailazak : stihovi, Jugoslavika, Toronto, 1986. Dragi moj Petroviću, Znanje, Zagreb, 1986. Čekajući da stane pljusak, [s.n.], Pariz, 1986. Pisati pod nadzorom, Nova Jugoslavija, Vranje, 1987. Neka vrsta cirkusa, Književna omladina Srbije, Beograd, 1989. Tačka otpora : izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1990. Zlo i naopako, BIGZ, Beograd, 1991. Godina prolazi kroz avliju, Srpska književna zadruga, Beograd, 1992. Pesme za vrlo pametnu decu, Prosveta, Beograd, 1994. Da mi je znati : izbor iz poezije za decu, Zmaj, Novi Sad, 1995. Na obali, Gradska biblioteka, Čačak, 1995. Martovsko sunce : izbor iz poezije za decu, ING Komerc, Novi Sad, 1996. Mesto rođenja, Filip Višnjić, Beograd, 1996. Muka duhu, Draganić, Beograd, 1996. Teško buđenje, Plato, Beograd, 1996. Šta čovek da radi, Obrazovanje, Novi Sad, 1996. Jesen na pijaci, Školska knjiga, Novi Sad, 1997. Nedelja u našoj ulici, Todor, Novi Sad, 1997. Oslobodioci i izdajnici, Filip Višnjić, Beograd, 1997. Balada o siromaštvu, Filip Višnjić, Beograd, 1999. Veliki ispit, Verzal Press, Beograd, 1999. Kako spavaju tramvaji i druge pesme, Jefimija, Kragujevac, 1999. Kako je kralj Koba Jagi napustio presto, Intelekta, Valjevo, 2000. Pevanija za decu, Dečje novine, Gornji Milanovac, 2000. Razgorevanje vatre : izabrane pesme, Zadužbina Desanke Maksimović, Beograd, 2000. Lične stvari : ogledi o sebi i drugima, Plato, Beograd, 2001. Mesec je pun kao kljun : izbor iz poezije za decu, Agencija za otkrivanje i razvoj talenata „Nikola Tesla“, Novi Sad, 2001. Ograda na kraju Beograda, Bookland, Beograd, 2001. Pustolovina ili Ispovest u dva glasa, Filip Višnjić, Beograd, 2002. Zečji tragovi, Filip Višnjić, Beograd, 2004. Srbija na zapadu, NB „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2005. Čovek čoveku, Književna zajednica „Borisav Stanković“, Vranje, 2006. Pešački monolog, Plato, Beograd, 2007. Učenje jezika, Srpska književna zadruga, Beograd, 2008. Priča o pripovedaču, IP Matica srpska, Novi Sad, 2009. Crno ispod noktiju, Plato, Beograd, 2010. Dobro jeste živeti, Albatros Plus, Beograd, 2010. Iznuđene ispovesti, Plato, Beograd, 2010. Pisma bez adrese, Službeni glasnik, Beograd, 2012. Hrana za ptice, Albatros Plus, Beograd, 2014. Ispovest na trgu, SKZ, Beograd, 2022. MG49

Odlično kao na slikama Autor - osoba Pavlović, Miodrag, 1928-2014 = Pavlović, Miodrag, 1928-2014 Naslov Sledstvo / Miodrag Pavlović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1985 (Beograd : Kultura) Fizički opis 101 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Šop, Ljiljana Zbirka Savremenik. Nova serija ; 46 Str. 83-99: Pogovor / Ljiljana Šop. Miodrag Pavlović (Novi Sad, 28. novembar 1928 – Tutlingen, 17. avgust 2014) bio je srpski književnik, pesnik i esejista, akademik SANU i dugogodišnji urednik Prosvete. Rođen je 1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. On je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama”. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige „87 pesama”, koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva. Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige „87 pesma” čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika posleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima, čemu je znatno doprineo nemački prevodilac Peter Urban, Pavlovićev dugogodišnji prijatelj. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove „Pesma pomera brda” prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika. 1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta”. Bio je redovni član Evropske akademije za poeziju. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1978, a redovni član 1985. godine. Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić. Umro je u Tutlingenu 17. avgusta 2014. godine, gde je živeo sa suprugom Marlenom, sa kojom je imao ćerke Kristinu i Jasminu. Najznačajnija dela Među najznačajnija njegova dela spadaju zbirke poezije „87 pesama” (1952), „Stub sećanja” (1953), „Hododarje” (1971), „Ulazak u Kremonu” (1989), „Kosmologija profanata” (1990), „S Hristom netremice” (2001), romani „Drugi dolazak” (2000), „Afroditina uvala” itd. Napisao je više knjiga eseja. Sastavio je nekoliko antologija poezije, među njima se posebno ističe „Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka” (1964, a potom veliki broj izdanja). Ova antologija je ponovo vratila na poetsku scenu neke zaboravljene pisce kao što je na primer Milica Stojadinović Srpkinja. Poezija 87 pesama, Novo pokolenje, Beograd, 1952. Stub sećanja, Novo pokolenje, Beograd, 1953. Oktave, Nolit, Beograd, 1957. Mleko iskoni, Prosveta, Beograd, 1963. 87 pesama (izbor poezije), Nolit, Beograd, 1963. Velika Skitija, Svjetlost, Sarajevo, 1969. Nova Skitija, izd. časopisa „Književnost“, Beograd, 1970. Hododarje, Nolit, Beograd, 1971. Svetli i tamni praznici, Matica srpska, Novi Sad, 1971. Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1972. Zavetine, Rad, Beograd, 1976. Karike, Svetlost, Kragujevac, 1977. Pevanja na Viru, Slovo ljubve, Beograd, 1977. Bekstva po Srbiji, Slovo ljubve, Beograd, 1979. 87 pesama, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979 (treće izdanje). Izabrane pesme, Rad, Beograd, 1979. Vidovnica, Narodna knjiga, Beograd, 1979. Poezija I i Poezija II, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1981. Divno čudo, Nolit, Beograd, 1982. Zlatna zavada, Gradina, Niš, 1982. Sledstvo, SKZ, Beograd, 1985. Poezija, Prosveta, Beograd, 1986. Svetogorski dani i noći, Jedinstvo, Priština, 1987. Odbrana našeg grada, Smederevska pesnička jesen, Naš glas, Smederevo, 1989. Ulazak u Kremonu, Nolit, Beograd, 1989. Knjiga staroslovna, SKZ, Beograd, 1989; 1991 (drugo izdanje). Bezazlenstva, Milić Rakić, Valjevo, 1989. On, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1989. Divno čudo, NIRO „Književne novine“, Beograd, 1989 (drugo izdanje). Cosmologia profanata, Grafos, Beograd, 1990. Esej o čoveku, KOV, Vršac, 1992. Pesme o detinjstvu i ratovima, SKZ, Beograd, 1992. Knjiga horizonta, Prosveta, Beograd, 1993. Nebo u pećini, Krajinski književni krug, Negotin, 1993. Međustepenik, KOV, Vršac, 1994. Ulazak u Kremonu, GNB „Žarko Zrenjanin“ i Zenit“, Zrenjanin, 1995 (drugo izdanje). Bekstva po Srbiji i Sledstva, „Valjevska štamparija“, Valjevo, 1995. Nebo u pećini, Disovo proleće, Čačak, 1996 (drugo izdanje). Izabrane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1996. Novo ime kletve, SKC, Beograd, 1996. Posvećenje pesme (izbor iz poezije), Prosveta, Niš, 1996. Izabrane pesme, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1996 (drugo izdanje). Srbija do kraja veka (izabrane pesme), Zadužbina Desanke Maksimović, Narodna biblioteka Srbije i SKZ, Beograd, 1996. Proza Most bez obala, Matica srpska, Novi Sad, 1956, 1982. Bitni ljudi, Prosveta, Beograd, 1995. Eseji Rokovi poezije, SKZ, Beograd, 1958. Osam pesnika, Prosveta, Beograd, 1964. Dnevnik pene, Slovo ljubve, Beograd, 1972. Poezija i kultura, Nolit, Beograd, 1974. Poetika modernog, Grafos, Beograd, 1978. (Nagrada „Đorđe Jovanović”) Ništitelji i svadbari, BIGZ, Beograd, 1979. Nove slikarske godine Miće Popovića, „Merkur“, Apatin, 1979. Eseji o srpskim pesnicima i Poetika modernog, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1981. (pogovor Nikole Miloševića). Prirodni oblik i lik, Nolit, Beograd, 1984. Slikarstvo Mladena Srbinovića, SANU, Beograd, 1985. Obredno i govorno delo, Prosveta, Beograd, 1986. Poetika žrtvenog obreda, Nolit, Beograd, 1987. (Nolitova nagrada) Govor o ničem, Gradina, Niš, 1987. Hram i preobraženje, Sfairos, Beograd, 1989. Čitanje zamišljenog, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990. Eseji o srpskim pesnicima, SKZ, Beograd, 1992. Ogledi o narodnoj i staroj srpskoj poeziji, SKZ, Beograd, 1993. Poetika žrtvenog obreda, SKC, Beograd, 1996 (drugo izdanje). Drame Igre bezimenih, Prosveta, Beograd, 1963. Koraci u podzemlju, Matica srpska, Novi Sad, 1991. Putopisi Kina — oko na putu, izd. časopisa „Gradina“, Niš, 1982, SKC, Beograd, 1995 (drugo izdanje). Putevi do hrama, Prosveta, Niš, 1991. Otvaraju se hilandarske dveri, Prosveta, Beograd, 1997. Antologije Antologija moderne engleske poezije (sa Sv. Brkićem), Nolit, Beograd, 1957. i 1975. Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka, SKZ, Beograd, 1964, 1984. (sa novim predgovorom), 1994 (sedmo izdanje). Pesništvo evropskog romantizma, Prosveta, Beograd, 1969, 1979. Antologija lirske narodne poezije, Vuk Karadžić, Beograd, 1982.; drugo izdanje „Književne novine“, Beograd, 1989. Boj na Kosovu, Narodne pesme, Prosveta, Niš, 1989. Predgovori Radomir Prodanović: Glas, SKZ, Beograd, 1962. (sa Svetozarom Brkićem) Velimir Živojinović Massuka: Pesme. Izbor i predgovor. Prosveta, Beograd, 1965. Poezija od Vojislava do Bojića, Nolit, Beograd, 1966. Isidora Sekulić: Eseji I, Prosveta, Svjetlost, Naprijed, Beograd, Sarajevo, Zagreb, 1967. Vladislav Petković-Dis: Utopljene duše, Prosveta, Beograd, 1968. Jovan Jovanović-Zmaj: Pevanija, Prosveta, Beograd, 1968. Stanislav Vinaver: Evropska noć i druge pesme, SKZ, Beograd, 1973. Sima Pandurović: Pesme, Rad, Beograd, 1975. Jovan Sterija Popović: Pesme, Rad, Beograd, 1976. Petre Andreevski: Pesme, Narodna knjiga, Beograd, 1977. Despot Stefan Lazarević: Slova i natpisi, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Rober Marto: Na Kirkinom ostrvu, Gradina, Niš, 1984. Šarl Bodler: Odabrana proza, Nolit, Beograd, 1957. Aleksandar Blok: Ni snovi ni java, SKZ, Beograd, 1959. Moris Blanšo: Eseji, Nolit, Beograd, 1960. Vilijem Fokner: Rekvijem za iskušenicu, SKZ, Beograd, 1960. Petrus Borel, esej. Predgovor knjizi Petrus Borel: Šampaver, Prosveta, Beograd, 1962. Horhe Luis Borhes: Maštarije, Nolit, Beograd, 1963. Sen-Džon Pers, predgovor knjizi Morekazi od Sen-Džon Persa, Prosveta, Beograd, 1963. Od kamena do sveta, predgovor knjizi Vaska Pope Nepočin polje. Prosveta, Beograd, 1963. Vlada Urošević: Usnuli grad, Slovo ljubve, Beograd, 1977. Jovan Jovanović Zmaj: Đulići Đulići uveoci, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979. Petar Petrović Njegoš: Luča mikrokozma, Rad, Beograd, 1979. Ljubomir Simović: Hleb i so, SKZ, Beograd, 1987. Matija Bećković: Kaža, SKZ, Beograd, 1988. Đorđe Sp. Radojičić: Staro srpsko pesništvo, Bagdala, Kruševac, 1988. T. S. Eliot: Pusta zemlja, Prosveta, Niš, 1988. Knjige o poeziji Miodraga Pavlovića Radoman Kordić: Govor s dna, Vuk Karadžić, Beograd, 1976. Časlav Đorđević: Miodrag Pavlović pesnik humanističke etike, Svetlost, Kragujevac, 1974. Bogdan A. Popović: Epski rasponi Miodraga Pavlovića, Grafos, Beograd, 1985. Zlata Kocić: Rtanjska svetila, Prosveta, Niš, 1996. Časlav Đorđević: Pesnikovo svevideće oko, Prosveta, Beograd, 1997. Temati u časopisima posvećeni kritičko-teorijskom radu Miodraga Pavlovića Savremenik, br. 6, 1981. sa prilozima Ljiljane Šop, Nenada Ljubinkovića, Slavka Gordića, Predraga Protića i Mirka Magaraševića. Gradina, br. 5, 1988. Antropološka mislenica Miodraga Pavlovića sa prilozima Sretena Petrovića, Vladete Jerotića, Bojana Jovanovića, Dejana Ajdačića, Novaka Kilibarde i Časlava Đorđevića. Raskovnik, jesen–zima 1988. Uz 60-godišnjicu Miodraga Pavlovića, Narodno stvaralaštvo – tema i nadahnuće, sa prilozima Dragana Kočiševića, Ljubomira Simovića, Časlava Đorđevića, Zorana Gluščevića, Bogdana A. Popovića, Nenada Ljubinkovića, Snežane Samardžije, Ljubinka Radenkovića i Žarka Trebješanina. Braničevo, br. 1–2, 1990. Mitotvorstvo i mitorušilaštvo sa prilozima Radomana Kordića, Miroslava Lukića i Aleksandra M. Petrovića. Književnost, 5–6-7, 1992. sa prilozima Draška Ređepa, Pavla Zorića i Vojina Matića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malkice ostecenja, sve ostalo u dobrom stanju! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija Datoteka:Newman Laugh-O-Gram (1921).webm Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pridružite se Disney Junior bandi za priče o avanturama, mašti i zabavi! Istražujte s Jakeom i njegovom gusarskom ekipom, smijte se s Mickeyjem i njegovim prijateljima, igrajte se s Docom McStuffinsom i još mnogo toga! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija Datoteka:Newman Laugh-O-Gram (1921).webm Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Filip Artur Larkin CH CBE FRSL (9. avgust 1922 – 2. decembar 1985) je bio engleski pesnik, romanopisac i bibliotekar. Njegova prva knjiga poezije, Severni brod (The North Ship), objavljena je 1945. godine, zatim dva romana, Džil (Jill) (1946) i Devojka u zimi (A Girl in Winter) (1947), a zapažen je 1955. objavljivanjem svoje druge zbirke pesama, Manje prevareni (The Less Deceived), praćeni kasnijim zbirkama Venčanja na Duhove (The Whitsun Weddings) (1964) i Visoki prozori (High Windows) (1974). Doprineo je listu Dejli Telegraf kao njegov džez kritičar od 1961. do 1971, članci sakupljeni u časopisu All What Jazz: A Record Diary1961–71 (1985) i uredio je antologiju poezije The Oxford Book of Twentieth Century English Verse (1973).[1] Među njegove brojne počasti ubraja se i Kraljičina zlatna medalja za poeziju.[2] Njemu je ponuđeno, ali je odbio, mesto Pesničkog laureata 1984. godine, nakon smrti ser Džona Betdžemana. Nakon diplomiranja na Oksfordskom univerzitetu 1943. godine sa prvim nivoom na studijama engleskog jezika i književnosti, Larkin je postao bibliotekar. Tokom trideset godina koliko je radio kao univerzitetski bibliotekar u biblioteci Brinmor Džons na Univerzitetu Hal, stvorio je veći deo svojih objavljenih radova. Sam Larkin je rekao da je lišavanje za njega „ono što su narcisi bili za Vordsvorta“.[3] Pod uticajem V.H. Odena, V.B. Jejtsa i Tomasa Hardija, njegove pesme su visoko strukturirane, ali sa fleksibilnim formama stihova. Džin Hartli, bivša supruga Larkinovog izdavača Džordža Hartlija (Marvel Pres), opisala ih je kao „pikantnu mešavinu lirike i nezadovoljstva“,[4] mada antologičar Kit Tuma piše da ima više u Larkinovom delu nego što njegova reputacija groznog pesimizma ukazuje.[5] Larkinova javna ličnost bila je osoba usamljenog Engleza koji nije voleo slavu i nije imao strpljenja za zamke javnog književnog života. Liza Džardin nazvala ga je `slučajnim, uobičajenim rasistom i lakim mizoginom`, ali akademik Džon Ozborn je 2008. tvrdio da su `najgore što je neko otkrio o Larkinu neka jeziva pisma i ukus za pornografiju mekši od onoga što prolazi kao uobičajena zabava`.[6][7] Uprkos kontroverzama, Larkin je 2003. godine, skoro dve decenije nakon smrti, izabran u anketi Društva pesničkih knjiga, kao najomiljeniji britanski pesnik u prethodnih 50 godina, a 2008. Tajms ga je proglasio najvećim britanskim posleratnim piscem.[8] 1973. recenzent Coventry Telegraph-a nazvao je Larkina „bardom Koventrija“[9] ali 2010. godine, 25 godina nakon njegove smrti, Larkinov usvojeni rodni grad, Kingston na Halu, bio je taj koji ga je obeležio festivalom Larkin 25[10] koji je kulminirao otkrivanjem statue Larkina od strane Martina Dženingsa 2. decembra 2010. godine, na 25. godišnjicu njegove smrti.[11][12][13] Dana 2. decembra 2016. godine, na 31. godišnjicu njegove smrti, u Poetskom kutku u Vestminsterskoj opatiji otkriven je podni Larkinov spomen-kamen.[14] Život Mladost i obrazovanje Filip Larkin je rođen 9. avgusta 1922. godine u Radfordu, Koventri,[15] kao jedini sin i mlađe dete Sidnija Larkina (1884—1948) i njegove supruge Eve Emili (1886—1977). Larkinov dom u Radfordu, Koventri Porodica Larkin živela je u području Radford, u Koventriju, sve do Larkinove pete godine,[16] pre nego što se preselila u veliku trospratnu kuću srednje klase u blizini železničke stanice Koventri i škole. Preživevši bombaške napade u Drugom svetskom ratu, ta njihova bivša kuća srušena je šezdesetih godina 20. veka kako bi se ustupio mesto programu modernizacije puteva,[17] izgradnjom unutrašnjeg prstena. Njegova sestra Ketrin bila je 10 godina starija od njega.[18] Njegov otac bio je jedinstvena osoba, „nihilistički razočaran u srednji vek“,[19] koji je ljubav prema literaturi kombinovao sa entuzijazmom za nacizam i prisustvovao je na dva mitinga u Nirnbergu sredinom `30-ih.[20] Upoznao je svog sina sa delima Ezre Paunda, T.S. Eliota, Džejmsa Džojsa i pre svega D.H. Lorensa.[21] Njegova majka je bila nervozna i pasivna žena, kojom je dominirao njen suprug.[22] Larkinovo rano detinjstvo u nekim je aspektima bilo neobično: majka i sestra su ga školovali kod kuće do osme godine, ni prijatelji ni rođaci nikada nisu posećivali porodičnu kuću i mucao je.[23] Ipak, kada je pošao u školu, odmah se uklopio i stvorio bliska dugogodišnja prijateljstva. Iako je kućni život bio relativno hladan, Larkin je uživao podršku roditelja. Na primer, njegova duboka strast za džezom podržana je kupovinom bubnjarskog kompleta i saksofona, uz pretplatu na časopis DownBeat. Iz osnovne škole prešao je u višu školu, gde je prošao prilično loše. Uprkos njegovim rezultatima, bilo mu je dozvoljeno da ostane u školi; položio je prijemne ispite za koledž Sv. Džon, Oksford.[24] Larkin je započeo studije na Oksfordskom univerzitetu u oktobru 1940, godinu dana nakon izbijanja Drugog svetskog rata. Stare tradicije višeg staleža univerzitetskog života su izbledele i većina studenata je studirala na veoma krnjem stepenu.[25] Zbog slabog vida, Larkin nije prošao na vojnom lekarskom pregledu i mogao je da studira uobičajene tri godine.[26] Upoznao je Kingslija Ejmisa, koji je podsticao njegov ukus za podsmeh i nepoštovanje i koji mu je ostao blizak prijatelj tokom celog života.[27] Ejmis, Larkin i drugi univerzitetski prijatelji osnovali su grupu koju su nazvali „Sedmorka“, sastajući se kako bi razgovarali o poeziji jedni drugih, slušali džez i oduševljeno pili. U to vreme imao je prvu stvarnu socijalnu interakciju sa suprotnim polom, ali nije postigao romantičan napredak.[28] 1943. polagao je završni ispit i bio je veoma iznenađen dobijanjem prvorazredne počasne diplome.[29] Rana karijera i veze Biblioteka u Velingtonu, Šropšir 1943. Larkin je postavljen za bibliotekara javne biblioteke u Velingtonu, Šropšir. Tokom rada tamo je početkom 1944. upoznao svoju prvu devojku Rut Bouman,[30] koja je 1945. godine nastavila da studira na Kings koledžu u Londonu. Do juna 1946, Larkin se donekle kvalifikovao za članstvo u Bibliotekarskom udruženju i imenovan je za pomoćnika bibliotekara na Univerzitetskom koledžu u Lesteru. Šest nedelja nakon očeve smrti od raka u martu 1948, Larkin je zaprosio Rut, a tog leta par je proveo godišnji odmor na turneji po državi Tomasa Hardija (Veseks).[31] U junu 1950. Larkin je postavljen za pod-bibliotekara na Kraljičinom Univerzitetu Belfast. Pre njegovog odlaska on i Rut su se razišli. Proveo je pet godina u Belfastu, što je izgleda bilo najsrećnije doba u njegovom životu. Ovaj stan na drugom spratu u Halu bio je Larkinov iznajmljeni smeštaj od 1956. do 1974 (fotografija 2008). 1955. Larkin je postao univerzitetski bibliotekar na Univerzitetu Hal, a tu funkciju je obavljao do svoje smrti.[32] U posleratnim godinama, Univerzitet Hal pretrpeo je značajnu ekspanziju, što je bilo tipično za britanske univerzitete u tom periodu. Kada je Larkin tamo zauzeo svoje mesto, planovi za novu univerzitetsku biblioteku već su bili uznapredovali. Uložio je veliki napor za samo nekoliko meseci da se upozna sa njima pre nego što su postavljeni pred univerzitetski komitet; predložio je brojne izmene, neke glavne i strukturne, koje su sve usvojene. Izgrađena je u dve etape, a 1967. godine nazvana je bibliotekom Brinmor Džons po Ser Brinmor Džonsu, univerzitetskom prorektoru. Jedan od Larkinovih kolega u Halu rekao je da je on postao velika figura u posleratnom britanskom bibliotekarstvu.[33] Deset godina nakon završetka nove biblioteke, Larkin je kompjuterizovao evidenciju za celokupan bibliotečki fond, što je postala prva biblioteka u Evropi koja je instalirala Geac sistem, automatizovani sistem mrežne cirkulacije. Ričard Gudman je napisao da se Larkin istakao kao administrator, čovek komiteta i arbitar. „Pošteno se odnosio prema svom osoblju i motivisao ih je“, rekao je Gudman. „To je činio sa kombinacijom efikasnosti, visokih standarda, humora i saosećanja.“[34] Tokom njegovih 30 godina, fond biblioteke se udvostručio, a budžet se proširio sa 4.500 na 448.500 funti, realno povećavajući se dvanaest puta.[35] Kasniji život 1968. godine Larkinu je ponuđen OBE (Orden britanskog carstva), koji je odbio. Kasnije u životu prihvatio je ponudu da bude Počasni pratilac.[36] Ubrzo po završetku druge i veće faze izgradnje biblioteke 1969. godine,[37] uspeo je da preusmeri svoju energiju. U oktobru 1970. započeo je rad na sastavljanju nove antologije poezije, The Oxford Book of Twentieth Century English Verse (1973). Hardi je bio pesnik koji je bio najizdašnije zastupljen. Bilo je dvadeset i sedam Hardijevih pesama, u poređenju sa samo devet T.S. Eliota (međutim, Eliot je najpoznatiji po dugim pesmama); ostali pesnici sa najviše zastupljenosti bili su V.B. Jejts, V.H. Oden i Radjard Kipling. Larkin je uključio šest svojih pesama - isti broj kao i za Ruperta Bruka. U procesu sastavljanja sveske bio je razočaran što nije pronašao još bolje pesme kao dokaz da je glamur oko modernista ugušio glas tradicionalista. U periodu od 1973. do 1974. Larkin je postao počasni stipendista koledža St. Džons, Oksford, a počasni stepeni su mu dodelili univerziteti Vorvik, St. Endrus i Saseks. U januaru 1974, Univerzitet Hal obavestio je Larkina da će prodati zgradu u parku Pirson u kojoj je živeo. Ubrzo nakon toga kupio je dvospratnu kuću iz 1950-ih u Njuland Parku.[38] U decembru 2010. godine, u okviru obeležavanja 25. godišnjice Larkinove smrti, BBC je emitovao program pod nazivom Filip Larkin i Treća žena fokusirajući se na njegovu vezu sa sekretaricom Beti Makeret u kome je prvi put govorila o njihovoj vezi. Program je obuhvatio i čitanje novootkrivene tajne pesme, Dragi Džejk, i otkrio da je Makeret bila jedna od inspiracija za njegova pisanja.[39] Poslednje godine i smrt 1982. Larkin je napunio šezdeset. Ovo je najznačajnije obeležila zbirka eseja pod naslovom Larkin u šezdesetim, koju je uredio Antoni Tvejt, a objavili su je Faber i Faber.[40] Tu su bila i dva televizijska programa: epizoda emisije The South Bank Show koju je predstavio Melvin Breg, i polusatni specijal na BBC koji je osmislio i predstavio ministar za rad Roj Hatersli.[41] 1985. godine Larkin je počeo da pati od raka jednjaka. 11. juna 1985. operisan je, ali je utvrđeno da se njegov rak proširio. Umro je 2. decembra 1985. godine, u 63. godini, i sahranjen je na opštinskom groblju Kotingam u blizini Hala.[42] Larkin je na samrti zatražio da se njegovi dnevnici unište. Posthumna reputacija Larkinova posthumna reputacija bila je duboko pogođena objavljivanjem 1992. godine njegovih pisama u izdanju Entoni Tvejta, a sledeće godine i njegovom zvaničnom biografijom Filip Larkin: Život pisca Endrua Moušna.[43] Oni su otkrili njegovu opsesiju pornografijom, njegov rasizam, sve veći prelazak u političku desnicu.[44] Uprkos kontroverzama oko njegovog ličnog života i mišljenja, Larkin ostaje jedan od najpopularnijih britanskih pesnika. 2003. godine, gotovo dve decenije nakon njegove smrti, Larkin je izabran za „najomiljenijeg pesnika nacije“ u istraživanju Poetry Book Society,[45] a 2008. godine The Times je Larkina imenovao za najvećeg britanskog posleratnog pisca.[46] Tri njegove pesme, `This Be The Verse`, `The Whitsun Weddings` i `An Arundel Tomb`, uvrštene su u Top 100 pesama nacije, za koje su glasali gledaoci VVS-jeve Bookworm 1995. godine.[47] Interesovanje medija za Larkina poraslo je u dvadeset prvom veku. Društvo Filip Larkin Društvo Filip Larkin je dobrotvorna organizacija posvećena očuvanju sećanja i dela Filipa Larkina. Formirano je 1995. godine na desetu godišnjicu Larkinove smrti,[48] i steklo je dobrotvorni status u Ujedinjenom Kraljevstvu 2000. godine. Antoni Tvejt, jedan od Larkinovih književnih izvršitelja, postao je prvi predsednik društva. Društvo vrši razne aktivnosti, poput predavanja. Bilo je domaćin umetničkog festivala Larkin 25 od juna do decembra 2010. godine u znak sećanja na 25. godišnjicu Larkinove smrti.

Џонатан Свифт: ГУЛИВЕРОВА ПУТОВАЊА Издавач: ДРЖАВНИ ИЗДАВАЧКИ ЗАВОД ЈУГОСЛАВИЈЕ, Београд, 1946.год. Меки повез, 319 страна, ћирилица Превео с енглеског др. Сретен Марић Очувано као на фотографијама (доња и десна ивица листова није опсечена, мали потпис на предлисту...). `Гуливерова путовања (1726, измењено издање 1735), је роман Џонатана Свифта који је уједно сатира и пародија путописних прича. То је Свифтово најпознатије дело, убраја се у класике енглеске, али и светске књижевности. Пун назив романа је Путовања у неколико далеких светских земаља, у четири дела. Лемјуел Гуливер, првобитно хирург а затим капетан неколико бродова. Овај роман је стекао огромну популарност непосредно после објављивања и од тада није престајао да се штампа. Џон Геј је у писму Свифту 1726. године написао `ово је универзална књига, од политичке канцеларије до обданишта`. Гуливерова путовања су парадигма енглеске сатиричне књижевности. Све време се врши поређење земаља у које Гуливер доспева са европским светом тог времена. Елементи утопије и дистопије се дистрибуирају различито, некад на страни Енглеске, некад на страни других земаља. На плану упоређивања култура конституише се сатира: критички однос према одређеним вредностима поретка и друштва и успостављају се матрице утопијског и дистопијског поретка. Кратак садржај Наратор нам на самом почетку представља роман као обичну путописну књигу уз поднаслов Путовања у неколико далеких светских земаља, у четири дела., чији је једини аутор Лемјуел Гуливер, првобитно хирург а затим капетан неколико бродова. Различита издања садрже различите верзије увода. Постоји измишљени редактор, Р. Симпсон, који нас упућује у дело. Наиме, њему је Гуливер дао овај рукопис, те га је Симпсон приредио и издао. Ту се критикује роман, каже се да је превише прост, да аутор описује догађаје који су занимљиви. Он врши апологију истинитости текста, и на томе ће се инсистирати кроз читаво дело. На тај начин се схвата релативистичка перспектива, перспектива која делује уверљиво. Прва редакција читаоцу јесте да је текст фантастичан и стога је неопходан предговор због могућих оптужби на рачун неистинитости и ускраћивања димензије која може да образује, а не само да забави. Први део: Путовање у Лилипут (4. мај 1699. - 13. април 1702.) На почетку романа је експозициони одломак где сам Гуливер прича о свом животу. Представља се као лекар који ужива у путовањима и тако започиње своје прво путовање. На свом првом путовању, Гуливер доживљава бродолом, после кога се буди на обали као заробљеник људи дванаест пута мањих од стандардне људске величине. Они су становници граничних земаља - Лилипута и Блефуска. Након што је дао потврду свог лепог понашања, Гуливер добија `боравишну дозволу` у Лилипуту и постаје омиљен у крају. Затим се описује краљева палата, што је могућа сатира самог краља Џорџа I, тадашњег краља Велике Британије. Подробно се описује царева личност и одело, забаве на двору, престоница Лилипута - Миленда. Научници уче Гуливера свом језику. Помаже Лилипутанцима да поразе становнике Блефуска (крађом њихове флоте), због чега добија високу почасну титулу. На крају бива обавештен да се против њега кује завера, и уплашен близином смртне пресуде, Гуливер бежи у Блефуску, па у Енглеску. Прва књига, Путовање у Лилипут, сродна је другој јер поседује квантитативно онеобичавање. Он се међу малим људима суочава са страхом и неверицом. Прва импресија на коју наилазимо јесте с једне стране комика, а с друге евидентно онеобичавање Гуливерове величине и сићушњавање света у коме се нашао. Тема сатире овде нису пошалице везане за величину, већ само уређење друшва. Компарација између земље из које долази и земље у коју је дошао успоставља једнакост механизама рода друштва. Гуливер у Лилипуту функционише као нека мисаона машина која врши одбрану свог друштва. Оно што је овде физички мало представља истовремено и ограничено, сведено. Мета сатире је ограниченост као таква. `...Али је природа прилагодила очи Лилипутанаца свему што им треба; они виде врло разговетно, али не на великом одстојању.`... Други део: Путовање у Бробдингнаг (20. јун 1702- 3. јун 1706.) Бробдингнаг је земља џинова. Овде има више елемената чисте комике у односу на прву књигу. Комичне ситуације ствара диспропорција, те опет имамо квантитативно онеобичавање. У Лилипуту је био џин међу патуљцима (1:12), сада је патуљак међу џиновима (1:10). Отвара се нова тема, тема релативизма: `У овом страшном узбуђењу нисам могао да не помислим на Лилипут, чији су становници гледали у мене као у највеће чудо које се икад на свету појавило(...) Размишљао сам какво ће то понижење бити за мене да у овом народу изгледам онако сићушан, као што би један усамљени Лилипутанац изгледао међу нама.` Гуливер почиње да учи, да запажа. Ствари добијају другачији облик зависно од перспективе - `Нема сумње да су филозофи у праву кад говоре да ништа није велико или мало само по себи већ само у неком поређењу.` У самој земљи џинова постоји предање да су некада постојали џинови, што представља парадигму опадања света - човек се све више смањује. Гуливер запажа: `А ко зна да у неком далеком крају света, који још нисмо открили, и ове грдосије би изгледале сићушно...` Гуливерова прича о Бробдингангу има елементе утопије. Њихово устројство успоставља скалу вредности која почива на умерености и производњи. Краљ слуша Гуливера са гнушањем када прича о бомбама и ратовима, и уопште о историји која је пуна размирица и сличних непотребних ствари. Краљ закључује: `Из свега што си ми рекао на види се да је потребна једна врлина да човек код вас дође на ма који положај, а још мање да се тамо добија племство због врлине, да се свештеници унапређују због побожности и учености, војници због подвига и храбрости, судије због поштења (...) Већина ваших урођеника је најпоганија гамад којој је природа икад допустила да гмиже по Земљи.` Гуливер на краљеву опаску гледа као на последицу ограничености, умне скучености, уз чуђење како један краљ кога сви обожавају, који је препун врлина `пропушта пружену му прилику да постане неограничен господар живота, слободе и имовине свога народа` (ужасава се предлога да направе бомбу). Након напуштања ове земље, тешко се привикава на људе блиске му по величини. На морнаре гледа као на кепеце и делују му `ништавни у поређењу са претходним грдосијама.` У Лондону се плашио да не згази некога, те је довикивао људима да му се склоне са пута и закључује: `Ово помињем само као пример велике моћи навике и предрасуда.` Трећи део: Путовање у Лапуту, Балнибарбију, Лугнаг и Глубдубриб (5. август 1706. - 16. априла 1710.) Ова књига обухвата разна предања (резервоар разних сатира). Државне институције су овде најмање исмеване, али се генерално може схватити као апендикс. Лапута (Лебдеће острво) је земља чији становници лебде. Они пуно размишљају; рефлексије су јако честе. Наилазимо на хиперболизацију умности. Код становника Лапуте, математика је тип најопштијег размишљања. Они су непрестано забринути и очекују катастрофу космичких размера. Опис њиховог изгледа је кратак и довољно сугестиван. `Главе су им биле нагнуте или у десно или у лево, једно им око окренуто унутра, друго гледаправо према зениту.` Њихова храна је у облику геометријских фигура; становници могу да чују музику сфера; када желе да уделе комплимент, они описују одређену особу ромбовима, круговима; презиру примењену геометрију. Познају једино математику и музику, у осталом су `смотани и тупави`. Балнибарбија је земља у којој се примењују идеје настале у Лапути. Гуливер посећује њихову Академију која је у основи пародија академских пројеката, научника који се баве практичним стварима на изврнут начин. Ту покушавају да од краставца добију сунчеву светлост; да од измета направе првобитну храну, да претворе лед у барут, да зидање куће почну од крова ка темељу, да унапреде језик избацивањем свих речи и сл. Глубдубдриб је острво волшебника и чаробњака, који кореспондирају са мртвима. Мртви су им ништа више него слуге, а Гуливеру омогућују увид у историју и истину о неким догађајима који су другачије представљени. Ту Гуливер мења своје конзервативно мишљење: `Како сам ниско мишљење имао о људској мудрости и поштењу, кад сам тачно сазнао које су биле побуде и поводи за велике потхвате и револуције у оном свету, и каквим бедним случајностима они захваљују за свој успех.` Лугнаг - у Лугнагу среће бесмртна бића - струлдбурге, који се ретко рађају, али их има доста. Гуливер прво прича шта би он све радио и како би искористио своју бесмртност што конструктивније. Затим му се предочава оно шта заиста бесмртност значи - не вечна младост, већ вечни живот, који не искључује старост. Напротив, много је заступљенија од младости. Слика старости је доведена до хиперболе). Ти људи се после осамдесете године распадају, постају сенилни и мрзовољни, сити живота, добијају и прегршт нових мана, постају живи лешеви. То је сурова и груба визија човека - тело је стално предмет описа (удружено са прљавштином, нискошћу). Четврти део: Путовање у земљу Хуинхма (7. септембар 1710. - 2. јул 1715.) Земља Хуинхма је заправо земља коња. Коњи су овде представљени као разумна бића, чак и више од тога - они су Савршенство Природе (на њиховом језику - Хуинхми). Насупрот њима стоје људи, Јахуи, потпуно деградирани, неутешна појава која би можда кореспондирала једино са пацовима по љигавости. Ова земља несумњиво представља утопијско устројство. Овде је идеалитет хуманости везан за животиње - коње, људи је не поседују. Гуливер се налази на средини - између Јахуа (сличност по изгледу) и Хуинхма (сличност по разуму). Хуинхми не познају лаж; постоје само `ствари које јесу` и `ствари које нису`. Проблем у комуникацији постоји чак и у тренутку када Гуливер овлада потпуно језиком - Хуинхми, заправо, бивају они који не разумеју Гуливера, јер немају речи за моћ, власт, закон, рат, казну итд. Они су наги, природно несакривени - потпуно су природни јер не компликују ствари природе, они не болују ни од какве болести, умиру од старости. Уз то, не познају никакве телесне нелагодности, немају страх од смрти (схватају је као део тока природе). Долази поново до промене перцепције - Гуливер када је први пут видео коње како се уљудно и разумно понашају, питао се како је то могуће код једне неразумне животиње. Хуинхми се касније чуде Гуливеровом напретку у језику, на њега гледају као `на чудо да једна неразумна животиња показује толика својства разумних створења`. Готово су били убеђени да је један од Јахуа, али нису могли да се начуде откуд тај `привид разума`. Гуливер им подробно прича о Енглеској, и Европи уопште - Један од Хуинхма, његов господар већину ствари прихвата са крајњим неразумевањем: `Језик је за то да један другог разумемо и да се обавестимо о чињеницама; сад, ако неко каже ствар која није, ти циљеви су осујећени, јер се онда заправо не може рећи да сам га разумео, и не само што нисам добио обавештење, него сам стављен у горе стање но што је незнање, јер сам наведен да верујем да је нешто црно кад је бело, кратко кад је дугачко. То су били сви његови појмови о способности лагања које људска створења тако добро разумеју.` На сличан начин реагује и кад чује о узроцима ратова, револуција и сличних непотребних ствари. У њему се први пут јавља `душевни немир` и презире чињеницу да Јахуи тако одвратни ипак не чине такве гнусне ствари какве се чине у Гуливеровој земљи, иако њега сматра за мудријег од обичног Јахуа. Хуинхми немају представу о злу у једном разумном бићу. Питају се како је могуће да разумно биће - који види разлику између добра и зла - ипак изабере зло. Чак немају ни реч за било шта лоше; уколико баш морају да употребе нешто слично - додају суфикс Јаху на неку реч. Писац се у разговору са коњем мења - почиње да схвата савршеност коња наспрам људске несавршености. Ипак, јако несрећан мора да напусти острво јер га тамошње власти сматрају за Јахуа. Враћа се у Енглеску и људе посматра као смрдљиве Јахуе. То је коначна мизантропија и осећај крајње нелагодности према људској врсти. Ми очекујемо да Гуливер на крају свог путовања пронађе себе, но дешава се нешто потпуно другачије - наилазимо на Гуливера усамљеника са неоствареним жељама и немогућношћу да их оствари. Карактеризација Лик Гуливера је јако чврст, он је тај који повезује књиге. Но, он је просечан, он је репрезент обичног Енглеза, репрезент просека, који као да нема карактера. Он нема својстава, нема дубинску димензију. Гуливер никада не говори своје мишљење; он описује опште стање, никада лично. У ретким ситуацијама квалификује извесне вредности. Ми о њему знамо јако мало, не знамо чак ни како изгледа. Он је заправо инструмент читаве приповести. Обликован је и формиран тиме што излази- он није само репрезент Енглеске, већ и њен резултат. То је јунак испраног мозга. Ипак, он се мења кроз целу књигу, развија се као лик. Овде развој није онај у правом смислу - овде је то више спознаја која доводи до других односа и према властитом свету.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nulta stranica ima uredno odsecen gornji deo verovatno tamo gde je bila posveta, nista strasno sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Pablo Neruda, pravo ime Neftali Rikardo Rejes (šp. Pablo Neruda; 12. jul 1904 — 23. septembar 1973), bio je čileanski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Svoj literarni pseudonim Neruda koji je kasnije prihvatio kao lično ime, izveo je od imena češkog pesnika i pisca Jana Nerude. Rođen je 12. jula 1904. godine u gradu Peral u Čileu kao Rikardo Neftali Rejes (šp. Ricardo Neftali Reyes). Sin železničara, Hosea del Karmen Rejesa Moralesa (šp. José del Carmen Reyes Morales), i učiteljice Rose Basoalto Opazo (šp. Rosa Basoalto Opazo), koja je samo mesec dana nakon rođenja sina preminula od tuberkuloze. Nedugo posle majčine smrti, njegov otac je našao novi posao u mestu Temuko u kom će je Rikardo proveo svoje detinjstvo. Počeo je da piše veoma rano. U gimnazijskim danima objavio je svoje prve radove u regionalnom časopisu „Sutra“ (šp. La Mañana) i sklopio je prijateljstvo sa direktorkom ženske gimnazije, i već poznatom književnicom, Gabrijelom Mistral, koja je na njega prenela ljubav prema ruskim autorima. U 19. godini (1923). objavio je svoju prvu knjigu poezije Crepusculario, a u 20. i drugu pod nazivom „Dvadeset poema o ljubavi i jedna pesma bez nade“. Studirao je francuski jezik i pedagogiju. Španski građanski rat i smrt svoga prijatelja Federika Garsije Lorke na njega ostavlja neizbrisiv trag. Priključio je se revolucionarnom pokretu i tada je pisao pesme sa revolucionarno-socijalnom tematikom. Od 1927. do 1935. radio je pri čileanskom konzulatu u Rangunu. Od 1939. do 1940. bio je konzul u Parizu, a nakon toga u Meksiku, do 1943. godine. U Čile se vratio 1945. i postao senator. Zbog neslaganja sa tadašnjim predsednikom Čilea bio je progonjen. Uspeo je da pobegne u Evropu, gde je boravio u raznim zemljama. U Čile se ponovo vratio 1952, gde je živeo do svoje smrti 23. septembra 1973. godine. Objavio je još desetak knjiga poezije. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1971. Juna 2011. pokrenuta je istraga o okolnostima njegove smrti 1973. godine.[1] Forenzičari su utvrdili da je imao uznapredovali karcinom kada je umro.[2] Početak karijere Nerudin otac nije podržavao zanimanje svog sina u pisanju i u književnosti, ali Neruda je dobio podršku od drugih, uključujući i budućeg nobelovca Gabriela Mistrala. Dana 18. jula 1917. u trinaestoj godini objavio je svoj prvi rad, esej, pod nazivom „Entuzijazam i Perserverancija“ (šp. Entusiasmo y Perseverancia) u lokalnom dnevnom listu „La Manjana“ (šp. La Mañana). Narednih godina objavio je brojne pesme kao što su „Moje Oči“ (šp. Mis Ojos) i eseje u lokalnim časopisima. Učestvovao je na lokalnom literarnom konkursu „Igre Florales del Maule“ (šp. Juegos Florales de Maule) u 1919., a osvojio je treće mesto sa svojom pesmom „Komunjon Ideal“ (šp. Comunión Ideal) takođe kao „Nokturno Ideala“ (šp. Nocturno ideal). Sa šesnaest godina, 1921. godine, Neruda se preselio u Santijago da studira francuski na Univerzitetu u Čileu, sa namerom da postane učitelj, međutim, ubrzo je sve svoje vreme posvetio poeziji. Godine 1923, njegov prvi stih „Krepuskulario“ je objavljen, a zatim sledeće godine „Dvadeset ljubavnih pesama i pesma očajanja“ (šp. Veinte poemas de amor y una canción desesperada), zbirka ljubavnih pesama koje je kontroverzna za svoje erotike, pogotovo što je tako mlad autor. Oba dela su kritički pohvaljena i prevedena su na razne jezike. Tokom decenija „Dvadeset pesama“ se prodalo u milion primeraka i postao Nerudin najpoznatiji rad, iako nije izašao u drugom izdanju do 1932. godine. Neruda je uspostavio međunarodnu reputaciju kao pesnik, ali je suočen sa siromaštvom. Godine 1926, objavio je zbirku „Pokušaj beskonačnog čoveka“ i roman „Stanovnik i njegova nada“. Godine 1927, počeo je svoju drugu diplomatsku karijeru u latinoameričkoj tradiciji. Bio je cenjeni pesnik i diplomata koji je često putovao širom sveta. Nerudina namera objavljivanja pod izmišljenim imenom je bila da izbegne nezadovoljstvo svoga oca zbog svoje poezije. Do sredine 1930. godine, kada je usvojio svoje izmišljeno ime „Pablo Neruda“, on je bio objavljen autor poezije, proze i publicistike. Veruje se da je on sebe nazivao „Neruda“ po češkom pesniku „Jan Neruda“. Bitni događaji Neruda Argentina.jpg Po završetku gimnazije, Rikardo je odlučio da nastavi studije u glavnom gradu Čilea, Santjagu, gde se 1921. upisao na univerzitet na kojem je studirao pedagogiju i francuski jezik. ije napustio ni svoju najveću strast, pisanje, koje će mu je donela prvu nagradu na proslavi proleća, u čiju čast je napisao pesmu „Praznična pesma” (“La canción de la fiesta”) koja je kasnije objavljena u listu „Mladost” (“Juventud”) pod pseudonimom Pablo Neruda. Kada je već buknuo građanski rat u Španiji, ubistvo Nerudinog bliskog prijatelja Lorke promenilo je ne samo njegov stil pisanja već u neku ruku i njegov život. Zbog svoje podrške Špancima, čileanske vlasti su skinule Nerudu sa mesta konzula. U tom periodu nastala je njegova poema „Španija u srcu” (“España en el corazón”), koja će biti deo zbirke „Treći boravak“ (“Tercera residencia”). Ovoga puta njegova poezija jasno se bavila politikom i socijalnim pitanjima. Meksičko imenovanje Nakon neuspelog atentata 1940. na Lava Trockog, Neruda je organizovao čileansku vizu za meksičkog slikara Davida Alfara Sikerosa, koji je optužen da je bio jedan od zaverenika u atentatu. Neruda je kasnije izjavio da je to uradio na zahtev meksičkog predsednika, Manuela Avile Kamača. To je omogućilo Sikerosu, koji je zatim bio zatvoren, da napusti Meksiko i ode u Čile, gde je boravio u Nerudinoj privatnoj rezidenciji. U zamenu za pomoć, Sikeros je proveo više od godinu dana slikajući mural u školi u Čiljanu. Nerudin odnos sa Sikerosom je privukao kritiku i Neruda je odbacio navode da je njegova namera bila da pomogne atentatoru kao „senzacionalističko političko-književna uznemiravanja“. U Meksiku, Pablo Neruda je upoznao čuvenog meksičkog pisca Oktavija Paza, sa kojim je skoro u sukob 1942. Povratak u Čile Godine 1943. posetio je i Peru i ostatke svetog grada Inka Maču Pikču kojem je posvetio poemu „Visine Maču Pikčua” („Alturas de Machu Piccu”). Godine 1945, čileanske vlasti postavljaju Nerudu za senatora, a baš te značajne godine dobija i Nacionalnu nagradu za književnost. Komunizam Podstaknut svojim iskustvima u Španskom građanskom ratu, Neruda, kao i mnogi levičarski orijentisani intelektualci svoje generacije, došao je da se divi Sovjetskom Savezu Josifa Staljina, delom zbog uloge koju je odigrao u pobedi nad nacističkom Nemačkom i idealističkim pogledima. Ovo je istaknuto u pesmama kao što su `Canto a Stalingrado` (1942) i `Nuevo canto de amor a Stalingrado` (1943). 1953. Neruda je dobio nagradu za mir Staljina . Izgnanstvo Nekoliko nedelja kasnije u 1948, smatrajući da mu preti hapšenje, Neruda je otišao u ilegalu, a on i njegova žena krili su se od kuće do kuće od strane pristalica i poštovalaca narednih trinaest meseci. Dok je bio u bekstvu, senator Neruda je uklonjen iz kancelarije a u septembru, 1948 , Komunistička partija je potpuno zabranjena pod “Ley de defensa permanente de la democracia (Zakon za trajnu odbranu demokratije), pod nazivom kritičari: „Ley Maldita” (proklete Zakon), koji je preko 26.000 ljudi eliminisao iz izbornog registara, čime im onemogućava njihovo pravo glasa. Neruda se kasnije preselio u Valdiviu u južnom Čileu. Od Valdivia je prešao na imanje šumarstva u blizini Huishue jezera. Neruda život pod zemljom završio u martu 1949, kada je pobegao preko Lilpela (Lilpel) u Argentinu na konjima. On je drastično prebrojavao bekstvo iz Čilea u svom predavanju Nobelove nagrade. Drugi povratak u Čile Do 1952, Gonzales-Videla Vlada (Gonzales Videla Governament) je bila na izdisaju, oslabljena korupcijskim skandalima. Čileanska Socijalistička partija(Chilean Socialist party) bila je u procesu nominovanja Salvadora Aljendea(Salvador Allende ) kao svog kandidata predsedničkih izbora u septembru 1952 i bilo je važno da Neruda bude prisutan, od strane do sada najuglednijeg Čileanske levičarske književne figure, da podrži kampanju . Neruda se vratio u Čile u avgustu te godine i pridružuje se Deliji del Karil, koji je putovao ispred njega nekoliko meseci ranije, ali se brak raspadao. Del Karil je u međuvremenu saznala saznala za njegovu aferu sa Matilde Urrutia (Matilde Urrutia) i vratila je u Čile 1955. Posle smrti Če Gevare u Boliviji u 1967, Neruda je napisao nekoliko članaka žaljenja za gubitkom „velikog junaka“ . U isto vreme, on je rekao svom prijatelju Aidi Figuerou (Aida Figueroa) da ne plače za Če, već za Luisom Emiliom Rekabarenom(Luis Emilio Recabarren) , ocem čileanskog komunističkog pokreta, koji je propovedao pacifističku revoluciju preko nasilnih Čeovih načina. Zaostavština Pablo Neruda (1966).jpg Tri kuće koje su bile u njegovom vlasništvu, u Čileu su pretvorene u muzeje, pa su dostupne široj javnosti, a mogu se posetiti u: La Chasacona u Santiago, La Sebastiana u Valparaiso, i Casa de Isla Negra u Isla Negra gde su on, kao i njegova žena sahranjeni. Nerudina bista se nalazi na južnoj strani dvorišta zgrade Organizacije američkih država u Vašingtonu. Mnogi kompozitori, muzičari, umetnici i drugi ljudi iz sfere muzičkog sveta koristili su Nerudine pesme kao inspiraciju za svoja dela. Veliki broj njegovih pesama je prepevan, realizovan u albume. U čast ovog velikog umetnika nastale su i opere, pesme o njegovom životu, kao i pesme koje veličaju njegovo delo i poeziju, pogotovo onu ljubavnog karaktera. Nerudin boravak u vili na ostrvu Kapri je fikcijalizovan od strane čileanskog autora Antonija Sakramenta u noveli poznatoj kao Aridente Paciencia, kasnije poznata kao El carteo de Neruda. Godine 2008. pisac Roberto Ampuero napisao je novelu o Nerudinom privatnom životu, gde je sam Neruda glavni lik. Novela se zove Cayetano Brulé. „Sanjar“ je delo stvoreno 2010. I predstavlja fiktivno detinjstvo ovog pesnika, gde je prikazan uspon i cvetanje jednog dečaka iz Čilea uprkos preprekama na koje nailazi zbog negativnog stava njegovog oca. Napisano od strane Pam Muñoz Ryan-a, a izveo ga je Peter Sis. Po komadu već pomenutog autora Antonija Sakramenta, napravljen je film o Nerudinom boravku na ostrvu Kapri, gde upoznaje lokalnog poštara koji mu postaje najbolji prijatelj i koji ga inspiriše da stvara i piše na polju ljubavne sfere. „Zov pesnika“ je dokumentarni film koji prati Nerudin život i stvaralaštvo režiran od strane meksičkih režisera Carlos Bordao-a i Mark Eisner-a. Postoji još jedan dokumentarni film o Nerudi u trajanju od 120 minuta. Uključuje i intervjue sa Nerudinim bliskim prijateljima i poznanicima, i kao takav naišao je na vrlo dobar odziv kod publike. Poslednje godine Primio je Nobelovu nagradu za književnost 1971. godine, koja je na najbolji način zaokružila njegov dugogodišnji rad. Nobelovoj nagradi prethodila je nominacija za predsednika države (1970), koje se Neruda odrekao u korist Salvadora Aljendea (Salvador Allende), koji ga je ubrzo nominovao za ambasadora u Parizu, tu dužnost je vršio od 1970—1972. Tokom svog mandata uticao je da na ponovne pregovore o spoljnom dugu Čilea. Nakon nekoliko meseci boravka u Parizu, njegovo zdravlje znatno se pogoršava. Neruda se vratio u Čile gde je i preminuo od srčanog udara u noći 23. septembra 1973. u Santiago Santa Maria klinici. Sahrana je održana uz masovno prisustvo policije. Nerudina kuća je obijena a njegovi radovi i knjige su oteti ili uništeni. Posle njegove smrti biće objavljena i njegova autobiografija pod nazivom „Priznajem da sam živeo” (“Confieso que he vivido”) koju je pisao sve do poslednjeg dana uključujući i poslednji segment koji opisuje smrt Salvadora Aljendea tokom pobune kod Moneda Palace Pinočea i drugih generala . Pravosudni organi Čilea pristali su nedavno da otvore istragu povodom sumnjivih okolnosti pod kojima je umro čileanski Nobelovac. Već u maju ove godine, njegov lični sekretar i vozač Manuel Araja (Manuel Araya) izrazio je svoju sumnju da je Pinoče odgovoran za smrt Nobelovca jer mu je Neruda smetao, ali je piščeva fondacija ubrzo negirala Arajine navode. Sudija koji je pristao da otvori Nerudin slučaj kaže da ima moralnu obavezu da istraži smrt pesnika, koja se dogodila dve nedelje po državnom udaru, a da li će nova istraga izneti na svetlost dana novu istinu, ostaje da se vidi. Citati ... Ne jadikuj mnogo nad sitnim bolovima, jer bi sudbina mogla početi da te leči - krupnim. ... Ljubav je tako kratka, a zaborav tako beskrajan. ... Dvoje srećnih ljubavnika nemaju kraja ni smrti, rađaju se i umiru više puta dok žive, imaju večnost prirode. ... Mnoge vode ne mogu ugasiti ljubav, niti je reke potopiti. ... Ljubav je jaka kao smrt. ... Ko ništa ne zna, mora svemu verovati.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja. Miki Maus Miki Maus se prvi put pojavio 1928. godine u prvom zvučnom crtanom filmu Parobrod Vili. Miki je zapravo nastao nekoliko godina ranije. Kada je imao 25 godina, Dizniju su u Metro-Goldvin-Mejeru za ovaj lik predskazivali da nikada neće uspeti da proda.[4] Miša je najpre nazvao po kućnom ljubimcu Mortimeru, ali se takvom imenu usprotivila njegova žena Lilijen, pa je ono promenjeno u Miki. O tome ko je prvi nacrtao lik Mikija Mausa postoje razne legende, s obzirom da je Volt, prema rečima svojih ilustratora, s naporom crtao ljudske likove, posebno lica, a često je u žurbi, za reklamne svrhe, potpisivao njihove crteže.[2] Mikiju je glas najpre pozajmljivao Volt Dizni lično, od prvog emitovanja 1928. godine, potom od 1947. Džimi Mekdonald, a od 1977. i narednih trideset godina Vejn Olvajn, dok je Vejnova supruga Rasi Tejlor pozajmljuje glas Mini Maus.[22] Miki Maus je postao jedan od najpoznatijih animiranih likova popularne kulture i simbol cele firme.[5] Posle Mikija se pojavila čitava serija likova koje je kreirao isti studio. Ovi likovi u animiranim filmovima i stripovima, uz prateću industriju, koju je projektovao Dizni sa svojim saradnicima, brzo su se pročuli po celom svetu, a materijal koji su pravili je bio dovoljno univerzalan da je omogućio prevazilaženje čak i ideoloških prepreka. Diznijeva produkcija je bila poštovana i hvaljena čak i u Sovjetskom Savezu tridesetih godina prošlog veka, za vreme Staljina, a veštom primenom Diznijeve animacijske tehnike i stila, u nacističkoj Nemačkoj je obrazovana posebna grupa animatora, koja je svoja umeća koristila u humorističke ili propagandne svrhe.[23] Diznijeve kreacije su se često preplitale sa lokalnom umetničkom i industrijskom produkcijom širom sveta. Tako su u listu „Veseli četvrtak”, 1932. godine, domaći autori, a pre svih Ivan Šenšin, počeli da crtaju svoju verziju Mikija Mausa (nazvanog Mika Miš), u obliku proto-stripova[a]. Mika Miš je predstavljen kako luta po egzotičnim krajevima sveta, u društvu junaka koji uopšte ne postoje u originalnoj Diznijevoj verziji (noj, pelikan, japanski vojnik i dr). Tako su na primer, glavni junaci zabavljali stanovnike Afrike učeći da igraju kolo. U drugoj polovini tridesetih godina, u nekoliko beogradskih listova pojavio se i niz stripova, u kojima su crtači predstavljali svoja viđenje Diznijevih likova.[23] Zanimljivo je da su 1968. godine Milton Glejser i Li Sevidž napravili kratak antiratni animirani film u trajanju od 1,07 minuta, u kome se Miki najpre prijavljuje u armiju, zatim prolazi obuku, zadužuje pušku i šlem, a potom brodom kreće u rat u Vijetnamu, gde odmah po iskrcavanju biva pogođen snajperskim metkom u glavu i umire. Namera autora je bila da ovaj film prikažu na festivalu, ali nisu dobili dozvolu od Diznijeve kompanije.[24] Jedan od najradikalnijih slučajeva upotrebe likova iz Diznijeve produkcije je dečji program palestinskog pokreta Hamas, pod nazivom Pioniri sutrašnjice, namenjen deci uzrasta od 7 do 13 godina. U nedostatku sredstava za sopstvenu produkciju, u emisiji se između ostalih likova, jedno vreme pojavljivao i Miš Farfur, kostimirana imitacija Mikija Mausa, sa sličnim piskavim glasom i pokretima tela, ali je njegova uloga bila da, uključujući se u razgovor sa decom, promoviše terorizam i govor mržnje prema Jevrejima, cionistima, Izraelu, Americi i njihovim liderima.[8] Paja Patak Paja Patak (engl. Donald Duck) je lik koga je prvi nacrtao Dik Landri. Pojavio se 9. juna 1934. godine, u epizodi crtanog filma–serije Šašave simfonije (engl. Silly Symphonies). Paja je zapravo patka sa žuto-narandžastim kljunom, najčešće obučena u mornarsku bluzu i kapu, ali bez pantalona i vozi razdrndani auto sa registracijom 313. Animator Karl Barks, za koga se zapravo smatra da ga je učinio poznatim, u kasnijem periodu mu je povećao glavu i oči i smanjio vrat. U stvaranje lika Paje Patka uloženo je više truda nego u bilo kog drugog Diznijevog junaka, čak više nego u Mikija, a Karl Barks mu je posvetio ceo svoj životni vek. Volt Dizni je u nekoliko navrata istakao da je Paju, temperamentnog patka, zamislio kao „protivtežu uvek savršenom mišu Mikiju Mausu”. Paja prepoznatljivo izražen karakter, po naravi je prgav, svadljiv, večito nezadovoljan, pesimističan, trapav, baksuzan,[25] netrpeljiv i sklon izlivima besa, ali takođe, na svoj način šarmatam.[26] Paja je 1937. godine prvi put postao glavni junak, a uz njega su se našli i njegovi rođaci Raja, Gaja i Vlaja, devojka Pata, stric bogataš i škrtica Baja. Bio je i junak osmominutnog crtanog filma „Firerovo lice” iz 1942. godine, u kojem dobija noćnu moru da se budi u totalitarnom režimu. Za ovo delo lik Paje Patka je dobio prvog, a Volt Dizni svog devetog Oskara. Paja Patak se u Srbiji i na Balkanu prvi put pojavio u Politici 13. marta 1938. godine, a ime mu je dao prevodilac istog lista. Do sankcija na SRJ redovno se pojavljivao u Mikijevom zabavniku.[25] Stripovi sa Pajom, Mikijem i Bojažljivim Ćirom pojavili su se i u prvom broju Politikinog Zabavnika od 28. februara 1939. godine.[27] Zanimljivo je da su stripovi o Paji Patku, bili zabranjeni u Finskoj, samo zato što ne nosi pantalone.[25] Glas mu je u originalnim crtanim fimovima pozajmljivao glumac Klarens Neš, do svoje smrti 1985, a kasnije Toni Anselmo.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dizni / Disney Diznijev Rečnik u slikama zabavan je i delotvoran način za učenje novih reči iz engleskog jezika. Svaki pojam je ilustrovan crtežima najpoznatijih Diznijevih junaka, koji pomažu najmlađima da lakše zapamte novu reč i da saznaju nešto više o svetu koji ih okružuje. Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja. Miki Maus Miki Maus se prvi put pojavio 1928. godine u prvom zvučnom crtanom filmu Parobrod Vili. Miki je zapravo nastao nekoliko godina ranije. Kada je imao 25 godina, Dizniju su u Metro-Goldvin-Mejeru za ovaj lik predskazivali da nikada neće uspeti da proda.[4] Miša je najpre nazvao po kućnom ljubimcu Mortimeru, ali se takvom imenu usprotivila njegova žena Lilijen, pa je ono promenjeno u Miki. O tome ko je prvi nacrtao lik Mikija Mausa postoje razne legende, s obzirom da je Volt, prema rečima svojih ilustratora, s naporom crtao ljudske likove, posebno lica, a često je u žurbi, za reklamne svrhe, potpisivao njihove crteže.[2] Mikiju je glas najpre pozajmljivao Volt Dizni lično, od prvog emitovanja 1928. godine, potom od 1947. Džimi Mekdonald, a od 1977. i narednih trideset godina Vejn Olvajn, dok je Vejnova supruga Rasi Tejlor pozajmljuje glas Mini Maus.[22] Miki Maus je postao jedan od najpoznatijih animiranih likova popularne kulture i simbol cele firme.[5] Posle Mikija se pojavila čitava serija likova koje je kreirao isti studio. Ovi likovi u animiranim filmovima i stripovima, uz prateću industriju, koju je projektovao Dizni sa svojim saradnicima, brzo su se pročuli po celom svetu, a materijal koji su pravili je bio dovoljno univerzalan da je omogućio prevazilaženje čak i ideoloških prepreka. Diznijeva produkcija je bila poštovana i hvaljena čak i u Sovjetskom Savezu tridesetih godina prošlog veka, za vreme Staljina, a veštom primenom Diznijeve animacijske tehnike i stila, u nacističkoj Nemačkoj je obrazovana posebna grupa animatora, koja je svoja umeća koristila u humorističke ili propagandne svrhe.[23] Diznijeve kreacije su se često preplitale sa lokalnom umetničkom i industrijskom produkcijom širom sveta. Tako su u listu „Veseli četvrtak”, 1932. godine, domaći autori, a pre svih Ivan Šenšin, počeli da crtaju svoju verziju Mikija Mausa (nazvanog Mika Miš), u obliku proto-stripova[a]. Mika Miš je predstavljen kako luta po egzotičnim krajevima sveta, u društvu junaka koji uopšte ne postoje u originalnoj Diznijevoj verziji (noj, pelikan, japanski vojnik i dr). Tako su na primer, glavni junaci zabavljali stanovnike Afrike učeći da igraju kolo. U drugoj polovini tridesetih godina, u nekoliko beogradskih listova pojavio se i niz stripova, u kojima su crtači predstavljali svoja viđenje Diznijevih likova.[23] Zanimljivo je da su 1968. godine Milton Glejser i Li Sevidž napravili kratak antiratni animirani film u trajanju od 1,07 minuta, u kome se Miki najpre prijavljuje u armiju, zatim prolazi obuku, zadužuje pušku i šlem, a potom brodom kreće u rat u Vijetnamu, gde odmah po iskrcavanju biva pogođen snajperskim metkom u glavu i umire. Namera autora je bila da ovaj film prikažu na festivalu, ali nisu dobili dozvolu od Diznijeve kompanije.[24] Jedan od najradikalnijih slučajeva upotrebe likova iz Diznijeve produkcije je dečji program palestinskog pokreta Hamas, pod nazivom Pioniri sutrašnjice, namenjen deci uzrasta od 7 do 13 godina. U nedostatku sredstava za sopstvenu produkciju, u emisiji se između ostalih likova, jedno vreme pojavljivao i Miš Farfur, kostimirana imitacija Mikija Mausa, sa sličnim piskavim glasom i pokretima tela, ali je njegova uloga bila da, uključujući se u razgovor sa decom, promoviše terorizam i govor mržnje prema Jevrejima, cionistima, Izraelu, Americi i njihovim liderima.[8] Paja Patak Paja Patak (engl. Donald Duck) je lik koga je prvi nacrtao Dik Landri. Pojavio se 9. juna 1934. godine, u epizodi crtanog filma–serije Šašave simfonije (engl. Silly Symphonies). Paja je zapravo patka sa žuto-narandžastim kljunom, najčešće obučena u mornarsku bluzu i kapu, ali bez pantalona i vozi razdrndani auto sa registracijom 313. Animator Karl Barks, za koga se zapravo smatra da ga je učinio poznatim, u kasnijem periodu mu je povećao glavu i oči i smanjio vrat. U stvaranje lika Paje Patka uloženo je više truda nego u bilo kog drugog Diznijevog junaka, čak više nego u Mikija, a Karl Barks mu je posvetio ceo svoj životni vek. Volt Dizni je u nekoliko navrata istakao da je Paju, temperamentnog patka, zamislio kao „protivtežu uvek savršenom mišu Mikiju Mausu”. Paja prepoznatljivo izražen karakter, po naravi je prgav, svadljiv, večito nezadovoljan, pesimističan, trapav, baksuzan,[25] netrpeljiv i sklon izlivima besa, ali takođe, na svoj način šarmatam.[26] Paja je 1937. godine prvi put postao glavni junak, a uz njega su se našli i njegovi rođaci Raja, Gaja i Vlaja, devojka Pata, stric bogataš i škrtica Baja. Bio je i junak osmominutnog crtanog filma „Firerovo lice” iz 1942. godine, u kojem dobija noćnu moru da se budi u totalitarnom režimu. Za ovo delo lik Paje Patka je dobio prvog, a Volt Dizni svog devetog Oskara. Paja Patak se u Srbiji i na Balkanu prvi put pojavio u Politici 13. marta 1938. godine, a ime mu je dao prevodilac istog lista. Do sankcija na SRJ redovno se pojavljivao u Mikijevom zabavniku.[25] Stripovi sa Pajom, Mikijem i Bojažljivim Ćirom pojavili su se i u prvom broju Politikinog Zabavnika od 28. februara 1939. godine.[27] Zanimljivo je da su stripovi o Paji Patku, bili zabranjeni u Finskoj, samo zato što ne nosi pantalone.[25] Glas mu je u originalnim crtanim fimovima pozajmljivao glumac Klarens Neš, do svoje smrti 1985, a kasnije Toni Anselmo. Walt Disney Mickey Mouse

Odlično stanje Retko Beograd : Grafos, 1975 (Beograd : Prosveta) prvo izdanje 84 str. ; 19 cm Biblioteka Naši pesnici. kolo 1 Oskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909[1] — Beograd, 30. septembar 1989) bio je srpski i jugoslovenski književnik.[2] Davičo je bio najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste.[3] Biografija[uredi | uredi izvor] Mladost i književni počeci[uredi | uredi izvor] Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928 — 1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926 — 1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka). Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Robija i ratne godine[uredi | uredi izvor] Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“[4], a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana. 1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939)[4]. Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma).[5] Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje[4]. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj[4]. Književni rad[uredi | uredi izvor] Rukopisi Oskara Daviča, uključujući i rukopis romana Beton i svici za koji je dobio NIN-ovu nagradu.[6] Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu [4]. Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953 — 1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu NIN-ovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije. Stranica rukopisa Beton i svici sa njegovim beleškama.[6] Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavljivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualnog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“[4]. Za roman Gladi, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga. Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli. Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski[4]. Davičo je objavljivao i pod sledećim pseudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović. O Davičovoj poeziji[uredi | uredi izvor] Socijalna poezija[uredi | uredi izvor] Pesme (1938)[uredi | uredi izvor] Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti[3]. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije[3]. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju. Višnja za zidom (1937 — 1950)[uredi | uredi izvor] Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom[3]. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom[3]. Zrenjanin (1949)[uredi | uredi izvor] Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju[3]. Ljubavna lirika[uredi | uredi izvor] U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma[3]. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula[3]. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju[3]. Knjige poezije[uredi | uredi izvor] Posle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici[3]. Prozni pisac[uredi | uredi izvor] Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici[3]. Roman Pesma (1952)[uredi | uredi izvor] U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu[3], ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi).[7] Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji[3]. Nagrade i odlikovanja[uredi | uredi izvor] Dobitnik je velikog broj književnih nagrada, između ostalih:[2] Nagrada Ministarstva prosvete Narodne republike Srbije, za pesmu Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (1947). Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, za knjigu Među Markosovim partizanima (1948). Nagrada Vlade FNRJ, za poemu Zrenjanin (1948). Nagrada Saveza književnika, za roman Pesma (1952). Oktobarska nagrada grada Beograda, za roman Radni naslov beskraja (1958). Zmajeva nagrada, za celokupno pesničko delo (1959). NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, trostruki laureat: za roman Beton i svici (1956), za roman Gladi (1963) i za roman Tajne (1963). Sedmojulska nagrada, za životno delo (1970). Nagrada AVNOJ-a, za pesnički ubedljivo i originalno delo (1970). Nagrada „Branko Miljković”, za Pročitani jezik (1972). Vjesnikova književna nagrada „Ivan Goran Kovačić”, za knjigu eseja Rituali umiranja jezika (1976). Nagrada „Aleksa Šantić”, za zbirku Telo telu (1976). Disova nagrada, za trajni doprinos pesništvu na srpskom jeziku (1972). Njegoševa nagrada, za knjigu poezije Reči na delu (1978). Nagrada željezare Sisak, za zbirku pripovedaka Nežne priče (1985). Nagrada „Goranov vijenac”, za zbirku pesama Svetlaci neslični sebi (1987). Nagrada „Risto Ratković”, za životno delo (1989). Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada (17. januara 1979) i Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem (povodom šezdesetogodišnjice života), a nosilac je i Partizanske spomenice 1941. Borbina književna nagrada „Oskar Davičo”[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Nagrada „Oskar Davičo” Dnevni list Borba je 1998. godine ustanovio književnu nagradu „Oskar Davičo” za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine. Dela[uredi | uredi izvor] Poezija: Tragovi, 1928. Četiri strane sveta i tako dalje, 1930. Anatomija, 1930. Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938. Zrenjanin, 1949. Višnja za zidom, 1950. Hana, 1951. Čovekov čovek, 1953. Nastanjene oči, 1954. Flora, 1955. Kairos, 1959. Tropi, 1959. Snimci, 1963. Trg Em, 1968. Pročitani jezik, 1972. Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973. Telo telu, 1975. Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976. Reči na delu, 1977. Misterija dana, 1979. Trema smrti, 1982. Gladni stoliv, 1983. Đačka sveska sećanja, 1985. Mali oglasi smrti, 1986. Dvojezična noć, 1987. Mitološki zverinjak smrti, 1987. Svetlaci neslični sebi, 1987. Pesmice: a diftong se obesio, 1988. Ridaji nad sudbinom u magli, 1988. Prva ruka (posthumno), 1999. Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006. Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008. Romani: Pesma, 1952. Beton i svici, 1955. Radni naslov beskraja, 1958. Generalbas, 1962. Ćutnje, 1963. Gladi, 1963. Tajne, 1964. Bekstva, 1966. Zavičaji, 1971. Gospodar zaborava, 1980. Memoari: Po zanimanju samoubica, 1988. Eseji i književno-kritički tekstovi: Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932. Poezija i otpori, 1952. Pre podne, 1960. Notes, 1969. Pristojnosti, 1969. Novine nevino, 1969. Poezija, otpori i neotpori, 1969. Rituali umiranja jezika, 1971. Pod-tekst, 1979. Pod-sećanja, 1981. Kratka proza: Nežne priče, 1984. Putopisi: Među Markosovim partizanima, 1947. Crno na belo, 1962. Polemike: Procesi, 1983. Polemika i dalje, 1986. Drame: Ljubav u četiri usne, 1956. Mesije Mesijah oh, 1986. Filmski scenario: Majka Katina, 1947. Do pobede, 1948. Dečak Mita, 1950. Poslednji dan, 1951. Prevodi: Sa nemačkog: Tomas Man, Budenbrokovi, (sa Ognjenom Pricom), 1939. Sa ruskog: Nikolaj Nikolajevič Mihajlov, Prirodna bogatstva Sovjetske unije (sa D. Klepac), 1940; Mihail Šolohov, Uzorana ledina, 1968; Bela Ahmadulina, Groznica, 1968; Jevgenij Aleksandrovič Jevtušenko, Izabrane pesme (sa grupom autora), 1973. Rukopis druge knjige romansirane autobiografije Po zanimanju izdajnik nestao je u ratnom Sarajevu. Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga su u zajedničkom izdanju objavili beogradska „Prosveta“ i „Svjetlost“ iz Sarajeva 1969. godine. „Nolit“ je 1979. godine izdao ciklus romana Robije: Gladi, Ćutnje, Tajne, Bekstva, Zavičaji. Izabranu poeziju su u osam knjiga 1979. godine u zajedničkom izdanju objavili „Prosveta“ Beograd, „Mladost“ Zagreb, „Pobjeda“ Titograd i „Svjetlost“ Sarajevo. avangarda, nadrealizam, neoavangarda, strip stop, signalizam... Srpski nadrealizam

Autor - osoba Kipling, Rudyard, 1865-1936 = Kipling, Radjard, 1865-1936 Naslov Knjiga o džungli / Radjard Kipling ; ilustrovao Kristijan Bruten ; komentari Pjer Peleren i Pjer Reis ; prevela s engleskog Olga Dimitrijević ; [prevod komentara Marija Petrović] Jedinstveni naslov ǂThe ǂJungle Book. scc Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2003 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kreativni centar, 2009 (Beograd : Publikum) Fizički opis 211 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Bruten, Kristijan Dimitrijević, Olga Peleren, Pjer Reis, Pjer Petrović, Marija = Petrović, Marija Zbirka ǂEdicija ǂKnjige za sva vremena / [Kreativni centar] ; 3 Sadržaj Sadrži i: Bela foka ; Riki-Tiki-Tavi ; Tumaj, gospodar slonova ; Sluge Njenog veličanstva. (broš.) Napomene Prevod dela: The Jungle Book / Rudyard Kipling Tiraž 2.000 Izvori: str. 211 Ovo nadaleko poznato delo Radjarda Kiplinga doživelo je do danas nebrojeno mnogo izdanja u prevodu na više desetina jezika, kao i nekoliko crtanih i igranih filmskih verzija. Ipak, knjiga koju vam predstavljamo donosi jednu novinu u vidu bogatih i dokumentarno ilustrovanih dodataka na marginama svake strane. Čitalac tako stiče jedan nov, mnogo bogatiji doživljaj Indije, njenog biljnog i životinjskog sveta i istorijskog trenutka u kojem je delo nastalo. Džozef Radjard Kipling (engl. Joseph Rudyard Kipling; Bombaj, 30. decembar 1865. – London, 18. januar 1936), bio je engleski književnik, novinar, pisac kratkih priča, pesnik i romanopisac. Kiplingova dela fikcije uključuju romane Knjiga o džungli . Kim (1901) i mnoge kratke priče uključujući Čovek koji bi bio kralj (1888). Njegove pesme uključuju Mandalaj (1890), Gunga Din (1890), Bogovi naslova (1919), Teret belog čoveka (1899) i Ako (1910). Smatra se jednim od najvećih inovatora kada se radi o umetnosti kratkih priča; njegove knjige za decu su klasici dečje književnosti, a jedan je kritičar opisao Kiplingov rad kao predstavu „svestranog i sjajnog narativnog dara.“ Kipling je bio jedan od najpopularnijih pisaca u Ujedinjenom Kraljevstvu, kako proze tako i stihova, krajem 19. i početkom 20. veka. Henri Džejms je rekao: „Od svih ljudi koje sam ikada upoznao, Kipling se meni lično čini kao najpotpuniji genije, kao neko ko se razlikuje od običnih intelektualaca.“ 1907. godine, kada je imao 42 godine, dobio je Nobelovu nagradu za književnost, što ga je učinilo prvim piscem na engleskom jeziku koji je dobio tu nagradu, kao i najmlađim dobitnikom iste do danas. U nekoliko navrata bio je predložen za britanskog pesničkog laureata, kao i za viteza, što je on odbio. Njegova buduća reputacija menjala se u skladu s političkom i socijalnom klimom tog doba, a suprotstavljeni stavovi o njemu kao rezultat toga nastavljali su se kroz veći deo 20. veka. Džordž Orvel je držao Kiplinga za „džingo imperijalistu“ objašnjavajući da je „moralno neosetljiv i estetski odvratan”. Književni kritičar Daglas Ker je napisao: „[Kipling] je i dalje autor koji može da inspiriše strastveno neslaganje i njegovo mesto u književnoj i kulturnoj istoriji daleko je od ustaljenog. Ali kako doba evropskih imperija jenjava, on se prepoznaje kao neuporediv, ako ne i kontroverzan tumač toga kako je doživljavana imperija. To, kao i sve veće priznanje njegovih izvanrednih narativnih darova, čine ga silom sa kojom se treba obračunati.“ U detinjstvu je naučio hindu jezik, pohađao je vojnu školu u Devonširu, a 1933. vratio se u Indiju i radio kao novinar. Putovao je u Japan, Ameriku i Južnu Afriku. S jednakim žarom delovao je u književnom i političkom životu Britanije. Godine 1907, dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Njegova proza donosi izuzetnu sliku indijskog života i sveta britanskih vojnika, s posebnim smislom za svet dece i životinja. Bio je zagovornik britanskog imperijalizma, a kao otelovljenje kolonijalizma nemilosrdno je karikiran i parodiran. Najčitanija i najznačajnija njegova „Knjiga o džungli“ karakteriše izvanredno poznavanje tajanstvene Indije i sveta životinja. Dela „Balade iz kasarne“ „Priproste priče s planine“ „Sablasna rikša i druge priče“ „Knjiga o džungli“ „Kim“ „Svetlost se ugasila“ „Ako“ Detinjstvo Radjard Kipling je rođen 30. decembra 1865. u Mumbaju, u predsedništvu Britanske Indije, od majke Alis Kipling (dev. Mekdonald) i oca Džona Lokvuda Kiplinga. Alis (jedna od četiri izuzetne sestre) bila je živahna žena za koju bi lord Daferin znao reći: „Dosada i gospođa Kipling ne mogu da postoje u istoj prostoriji.“ Lokvud Kipling, dizajner skulptura i grnčarije, bio je direktor i profesor arhitektonske skulpture u novoosnovanoj školi umetnosti „Sir Jamsetjee Jeejebhoy School of Art“ u Mumbaju. Džon Lokvud i Alis su se upoznali i počeli zabavljati 1863. godine na Radjardskom jezeru u Radjardu, u Staforširu u Engleskoj. Venčali su se i preselili u Indiju 1865. godine. Bili su toliko očarani lepotom područja Radjardskog jezera da su svoje prvo dete nazvali po njemu. Dve Alisine sestre udale su se za umetnike: Džordžijana je bila udata za slikara Edvarda Berna-Džounsa a njena sestra Agnes za Edvarda Pointera. Najpoznatiji Kiplingov rođak bio je njegov brat od tetke, Stenli Boldvin, koji je tri puta bio premijer, zastupnik Konzervativne partije, u dvadesetim i tridesetim godinama 20. veka. Kiplingova rođena kuća u kampusu JJ škole umetnosti u Mumbaju se duži niz godina koristila kao dekanova rezidencija. Iako koliba nosi plaketu koja je navodi kao mesto Kiplingovog rođenja, postoji mogućnost da je originalna koliba srušena pre više decenija te da je nova izgrađena na njenom mestu. Neki istoričari i konzervatori takođe smatraju da bungalov obeležava lokaciju koja je samo blizu kuće Kiplingovog rođenja pošto je bungalov sagrađen 1882. godine – oko 15 godina nakon što je Kipling rođen. Zapravo, Kipling je izgleda tako rekao dekanu kada 1930.te godine posetio JJ školu. Sudeći po Bernis M. Marfi, „Kiplingovi roditelji su se smatrali „Anglo-Indijcima“ (izraz koji se koristio u 19. veku za ljude britanskog porekla koji žive u Indiji), samim tim bi se tako smatrao i njihov sin, iako je veći deo svog života proveo negde drugde. Složena pitanja identiteta i nacionalne pripadnosti će se istaknuti u njegovoj fikciji.“ Obrazovanje u Britaniji Kiplingovi dani „snažnog svetla i tame“ u Mumbaju završili su se kada je imao pet godina. Kao što je to bio običaj u Britanskoj Indiji, on i njegova trogodišnja sestra Alis („Triks“) odvedeni su u Ujedinjeno Kraljevstvo – u njihovom slučaju u Sautsi, u Portsmutu — da žive sa parom koji je udomljavao decu britanskih državljana koji su službovali u Indiji. U narednih šest godina (od oktobra 1871. do aprila 1877. godine) deca su živela sa parom, kapetanom Prajsom Agarom Holovejem, oficirem pri trgovačkoj mornarici, i Sarom Holovej, u njihovoj kući u ulici Kempbel Roud broj 4, u Sautsiju. U januaru 1878, Kipling je primljen u „United Services Colege“ u Vestvord Hou u Devonu, školu koja je osnovana nekoliko godina ranije za pripremu dečaka za vojsku. Škola mu je u početku bila jako teška, ali je u njoj kasnije stekao dobre prijatelje i obezbedila mu je scenografiju za priče iz školskih dana Stalky&Co. (1899.) U tom periodu Kipling je upoznao i zaljubio se u Florens Garard, koja mu je kasnije postala inspiracija za Mejzi u prvom romanu Svetlost se ugasila (1891). Povratak u Britaniju Pred kraj školovanja, odlučeno je da Kipling nema akademsku sposobnost da studira na Univerzitetu u Okfordu. Njegovi roditelji nisu imali sredstava da ga finansiraju, tako da mu je otac našao posao u Lahoru gde je bio direktor umetničke škole „Majo“, kao i kustos Lahorskog muzeja. Kipling je trebalo da postane pomoćnik urednika jednih malih lokalnih novina „Civil&Military Gazette“. Za Indiju je otplovio 20. septembra 1882. godine, a u Mumbaj je stigao 18. oktobra. Povratak u London Odlučio je da se oproba u Londonu, književnom centru britanske imperije. Dana 9. marta 1889. godine Kipling je napustio Indiju, putujući prvo u San Francisko preko Ranguna, Singapura, Hongkonga i Japana. Kipling je bio jako impresioniran Japanom, napisao je da su Japanci `ljubazni i kulturni ljudi`. Kipling je zatim putovao kroz Sjedinjene Države, pisao je članke za Pionir koji su kasnije objavljeni u „From Sea to Sea and other Sketches, Letters of travel“. Započeo je putovanja po Americi u San Francisku, zatim je otputovao severno u Portland, u Sijetl, pa u Kanadu, u Viktoriju i Vankuver, u Britansku Kolumbiju, preko Medisin Heta pa nazad u SAD u Nacionalni park Jeloustun, zatim istočno do Omahe, potom u Čikago, a kasnije na Nijagarine vodopade, Toronto, pa u Vašington, Njujork i Boston. Tokom ovog putovanja upoznao je Marka Tvena u Elmiri i bio je veoma impresioniran njime. London U Londonu, časopisi su prihvatili nekoliko Kiplingovih priča. Takođe je pronašao mesto gde će provesti naredne dve godine, u Ulici Vilijers, u blizini Čering Krosa, u zgradi koja je kasnije nazvana „Kiplingova kuća“. U naredne dve godine objavio je roman Svetlost se ugasila, doživeo je nervni slom, i upoznao je američkog pisca i izdavačkog agenta Volkota Balestiera s kojim je sarađivao na romanu Naulaka. Na savet doktora, 1891. godine Kipling se ukrcava na još jedno putovanje gde posećuje Južnu Afriku, Novi Zeland i opet Indiju. Prekinuo je plan da Božić provede sa svojom porodicom u Indiji kada je čuo za iznenadnu Balestierovu smrt od tifusne groznice i odmah je odlučio da se vrati u London. Pre njegovog povratka, on je iskoristio telegram da zatraži ostanak kod Volkotove sestre Karoline Star Balestier koju su zvali Keri, a koju je upoznao godinu dana ranije i sa kojim je očigledno imao romansu. U međuvremenu, krajem 1891. godine, njegova zbirka kratkih priča o Britancima u Indiji, Life`s Handicap, objavljena je u Londonu. Dana 18. januara 1892. godine, Keri Balestier (29 godina) i Radjard Kipling (26 godina) su se venčali u Londonu, u anglikanskoj crkvi Svih Duša u Langam Plejsu. Sjedinjene Američke Države Kipling i njegova žena su se usredsredili na medeni mesec koji će ih prvo odvesti u Sjedinjene Države (uključujući i odlazak na porodično imanje Balestierovih blizu Bratlboroua, u Vermontu), a potom u Japan. Kada su stigli u Jokohamu, otkrili su da njihova banka „Bankarska korporacija Nju Orijental“ propala. Kako su saznali za ovaj gubitak na putovanju, vratili su se u SAD, nazad u Vermont. Keri je tada već bila trudna sa prvim detetom pa su iznajmili jednu kućicu na farmi u blizini Bratlboroua za deset dolara mesečno. Posete Južnoj Africi Početkom 1898. godine, Kipling je otputovao u Južnu Afriku na zimski odmor, čime je počela godišnja tradicija koja je (osim sledeće godine) trajala do 1908. Uvek su boravili u `Vulseku`, u kući na imanju Sesila Roudsa u Grut Šuru (gde se danas nalazi studentska rezidencija Univerziteta u Kejptaunu.) Zahvaljujući novoj reputaciji pesnika imperije, Kiplinga su toplo primali neki od najuticajnijih političara u Kejp Koloniji, uključujući Roudsa, sera Alfreda Milnera i Leandera Stara Džejmsona. Kipling je gajio ova prijateljstva i divio se tim ljudima i njihovoj politici. Period između 1898. i 1910. godine bio je presudan u istoriji Južne Afrike, uključujući Drugi Burski rat, mirovni sporazum koji je zatim usledio, kao i formiranje Južnoafričke Unije 1910. godine. U Engleskoj, Kipling je pisao poeziju u kojoj podržava britanski interes u Burskom ratu i prilikom sledeće posete Južnoj Africi početkom 1900. postao je dopisnik lista The Friend u Blumfontejnu, koji je uređivao lord Roberts za britanske trupe. Vrhunac karijere Nakon smrti svoje ćerke Džozefine 1899. godine, Kipling se koncentrisao na sakupljanje materijala za ono što će postati Just So Stories for Little Children. To delo je objavljen 1902. godine nakon što je Kim prvi put izdat. Američki književni naučnik Dejvid Skot tvrdi da Kim pobija tvrdnju Edvarda Seda o Kiplingu kao promoteru orijentalizma pošto je Kipling – koji je bio duboko zainteresovan za budizam – predstavio tibetanski budizam u poprilično sažaljivom svetlu, a pogledi na roman čini se da reflektuju budističko razumevanje Univerzuma. Kipling je bio uvređen zbog govora nemačkog cara Vilhelma II 1900. godine u kojem poziva nemačke trupe da se upute u Kinu kako bi ugušili Bokserski ustanak i da se ponašaju kao `Huni` te da ne uzimaju zarobljenike. U svojoj pesmi iz 1902. godine The Rowers, Kipling je napao Kajzera kao pretnju Britaniji i prvi put iskoristio pojam `Hun` kao anti-nemačku uvredu, koristeći Vilhelmove reči, kao i dela nemačkih trupa u Kini, kako bi Nemce predstavio kao varvare. U intervjuu francuskom listu Le Figaro Kipling koji je bio frankofil, Nemačku je nazvao pretnjom i pozvao na anglosko-francuski savez da je zaustavi. U prvoj deceniji 20. veka Kipling se nalazio na vrhuncu popularnosti. Godine 1906. napisao je pesmu Land of our Birth, We Pledge to Thee. Kipling je napisao dve kratke priče o naučnoj fantastici, Noćnom poštom (1905) i As Easy As A. B. C (1912), obe se dešavaju u 21. veku u Kiplingovom Aerial Board of Control univerzumu. Ovo se smatralo modernom teškom naučnom fantastikom, i po prvi put je predstavilo književnu tehniku poznatu kao indirektna ekspozicija, koja će kasnije postati jedna od glavnih obeležja pisca naučne fantastike Roberta Hajnlajna. Ovu tehniku je Kipling pokupio u Indiji, i iskoristio ju je dok je pisao Knjigu o džungli kako bi rešio problem engleske čitalačke publike koja nije razumevala mnogo o indijskom društvu. Godine 1907. dobio je Nobelovu nagradu za književnost nakon što ga je te godine nominovao Čarls Oman, profesor na Okfordskom univerzitetu. Nobelova nagrada je osnovana 1901. godine, a Kipling je bio prvi dobitnik koji je pisao na engleskom jeziku. Nakon toga je usledilo izdanje dve povezane zbirke poezije i priča: Puck of Pook`s Hill (1906), i Rewards and Fairies (1910). U potonjem se nalazila pesma Ako. U istraživanju Bi-Bi-Si-ja iz 1995. godine, izglasana je za najomiljeniju pesmu Velike Britanije. Njeno pozivanje na samokontrolu i stoicizam je ono što je čini nesumnjivo najpoznatijom Kiplingovom pesmom. Slobodno zidarstvo Prema engleskom časopisu Masonic Illustrated, Kipling je postao slobodni mason negde oko 1885. godine, što je pre uobičajene minimalne 21 godine. Iniciran je u Lahoru. Prvi svetski rat Na početku Prvog svetskog rata, Kipling je, kao i mnogi drugi pisci, pisao pamflete i pesme koje su sa entuzijazmom podržavale ratne ciljeve Ujedinjenog Kraljevstva o obnavljanju Belgije nakon što je to kraljevstvo okupirala Nemačka, zajedno sa još uopštenijim izjavama da se Britanija zalaže za pravedan cilj. Britanska vlada je u septembru 1914. godine pitala Kiplinga da piše propagandni program, ponudu koju je on odmah prihvatio. Kiplingovi pamfleti i priče su bili veoma popularni kod Britanaca tokom rata, a njegove glavne teme bile su hvaljenje britanske vojske nazivajući je pravim mestom za junake, zatim nemački zločini nad belgijskim civilima i priče o tome kako su žene mučene strahotama rata, ali ipak opstaju i trijumfuju uprkos svim patnjama. Nakon Prvog svetskog rata Delimično kao odgovor na smrt svog 18-godišnjeg sina Džona koji je poginuo u Prvom svetskom ratu u septembru 1915. godine, Kipling se pridružio Komisiji za ratne grobnice, koja je odgovorna za britanske ratne grobnice napravljene kao vrtovi, a koje se mogu i danas naći kod Zapadnog fronta, kao i za sve druge lokacije širom sveta gde su trupe Britanske imperije pokopane. Kiplingova dirljiva kratka priča Baštovan prikazuje posete ratnim grobljima, a pesma The King`s Pilgrimage (1922) prikazuje putovanje na koje je pošao kralj Džordž V pri kojem je obišao groblja i spomenike u izgradnji Komisije za ratne grobnice . Nakon rata Kipling je bio skeptičan u vezi sa Četrnaest tačaka i Društvom naroda, ali se nadao da će SAD napustiti izolacionizam i da će posleratni svet biti dominiran anglosko-francusko-američkim savezom. Kipling se nadao da će Sjedinjene Države preuzeti mandat Društva naroda za Jermeniju kao najbolji način sprečavanja izolacionizma i da će Teodor Ruzvelt, kojem se Kipling divio, još jednom postati predsednik. Kipling je bio ožalošćen Ruzveltovom smrću 1919. godine, verujući da je njegov prijatelj bio jedini američki političar sposoban da Sjedinjene Države drži u „igri` svetske politike. Kipling je bio veoma neprijateljski nastrojen prema komunizmu. U pesmi iz 1918. godine, Kipling je napisao da su sve što je bilo dobro u Rusiji uništili boljševici. Godine 1920. Kipling je osnovao Ligu Slobode zajedno sa Hagardom i Lordom Sidnamom. Ovaj kratkoročni projekat se fokusirao na promovisanje klasičnih liberalnih ideala kao odgovor na rastuću moć komunističkih tendencija unutar Velike Britanije ili, kako je Kipling rekao, `da se suprotstavi napretku boljševizma`. Godine 1922, Kipling je postao i rektor Univerziteta u San Endruzu u Škotskoj, i na toj poziciji je ostao tri godine. Mnoga starija izdanja Kiplingovih knjiga imaju svastiku odštampanu na svojim koricama, vezanu za sliku slona koja nosi cvet lotosa, što odražava uticaj indijske kulture. Kiplingova upotreba svastike bila je zasnovana na indijskom simbolu sunca koja je predstavljao sreću i sanskritsku reč koja označava `srećno` ili `dobrobit`. On je koristio simbol svastike okrenute u obe strane, i nadesno i nalevo, i u to vreme su je generalno koristili i drugi. Kada su nacisti došli na vlast i uzurpirali svastiku, Kipling je naredio da ona ne sme više ne ukrašava njegove knjige. Manje od godinu dana pre njegove smrti, Kipling je održao govor 6. maja 1935. upozoravajući na opasnost koju je nacistička Nemačka predstavljala za Britaniju. Kipling je napisao prvu Kraljevsku božićnu poruku, koju je pročitao preko Bi-Bi-Si-jevog Imperijskog Servisa kralj Džordž V 1932. godine. Smrt i zaostavština Kipling je nastavio da piše sve do početka 1930-ih, ali sporijim tempom i sa mnogo manje uspeha nego ranije. U noći 12. januara 1936, Kipling je pretrpeo krvarenje u tankom crevu. Operisan je, ali je umro za manje od nedelju dana kasnije 18. januara 1936. godine, u 70-oj godini usled pucanja čira na dvanaestopalačnom crevu. Na sahrani je mermerni kovčeg prekriven zastavom Velike Britanije između ostalih nosio i Kiplingov rođak, premijer Velike Britanije, Stenli Boldvin. Kipling je kremiran u krematorijumu Golders Grin, na severozapadu Londona, a njegov pepeo je pokopan u Poetskom uglu, u Vestminsterskoj opatiji, pored grobnica Čarlsa Dikensa i Tomasa Hardija. Uticao je na mnoge pisce kao što su Pol Anderson, Horhe Luis Borhes, Randal Džarel, T. S. Eliot i druge. Mnogi filmovi su napravljeni na temu po delu Knjiga o džungli, kao i poznati crtani film u Volt Dizni produkciji. MG26 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sergej Aleksandrovič Jesenjin (rus. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Konstantinovo, 3. oktobar 1895 — Lenjingrad, 28. decembar 1925) je bio ruski pesnik, pripadnik književnog pravca imažinizma.[2] Najpoznatije pesme Jesenjina su: Pesma o keruši, Ispovest mangupa, Molitva za umrle, Pismo majci, Kafanska Moskva i Doviđenja, druže, doviđenja. Jesenjin važi za jednog od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu. Rođen je u selu Konstantinovo u Rjazanjskom regionu 3. oktobra (21. septembra po starom kalendaru) 1895. u seoskoj porodici, od oca Aleksandra Nikitiča Jesenjina (1873—1931), i majke Tatjane Fjodorovne Titove (1875—1955). Počeo je da piše poeziju sa devet godina. Godine 1904. je pošao u Konstantinovsku školu, posle čijeg završetka 1909. počinje da studira u crkvenoj drugorazrednoj učiteljskoj školi (danas muzej S. A. Jesenjina) u Spas-Klepikama. Po završetku škole, u jesen 1912. preselio se u Moskvu i počeo da radi prvo u mesari, a zatim kao lektor u štampariji. Već 1913. paralelno s poslom pohađa studije kao „dobrovoljni slušalac“ na Moskovskom gradskom narodnom univerzitetu Šanjavskog, na istorijsko-filozofskom odseku. Druži se intenzivno sa pesnicima Surikovskog književno-muzičkog kružoka. Pesnik Zgrada škole, u koju je išao S. Jesenjin u gradu Spas-Klepiki U dečijem časopisu „Mirok“, 1914. su po prvi put objavljene pesme Jesenjina. Godine 1915, preselio se u Sankt Peterburg, gde je upoznao pesnike Aleksandra Bloka, Sergeja Gorodeckog, Nikolaja Kljujeva i Andreja Belog, kojima recituje svoje pesme. Uz njihovu pomoć, Jesenjin je izgradio svoju poetiku i postao poznat u književnim krugovima. U januaru 1916. Jesenjin dobija poziv za Prvi svetski rat i zahvaljujući zalaganjima drugova, dobija zvanje („s najvišeg vrha“) bolničara u Carskoseoskom vojno-bolničkom vozu br. 143 Njenog Visočanstva Carice Aleksandre Fjodorovne. U to vreme se zbližio s grupom „Novoseoskih pesnika“ i izdao prvu zbirku („Radunica“ — 1916), koja ga je učinila veoma poznatim. Prva zbirka pesama S. Jesenjina Zajedno s Nikolajem Kljujevim često nastupa, između ostalog pred caricom Aleksandrom Fjodorovnom i njenim ćerkama u Carskom Selu. Od 1915—1917 se druži s pesnikom Leonidom Kanegiserom,[3] koji je kasnije ubio predsednika Petrogradske komisije za vanredne situacije Mojseja Urickog. U periodu bavljenja Jesenjina imažinizmom, izašlo je nekoliko zbirki pesama — „Trerjadnica“, „Ispovest huligana“ (oba — 1921), „Pesme kavgadžije“ (1923), „Moskva kafanska“ (1924), poema „Pugačov“. Pesnik je 1921. sa svojim drugom Jakovom Bljumkinim putovao u Srednju Aziju, posetio Ural i Orenburg. Od 13. maja[4] do 3. juna gostovao je u Taškentu kod druga i pesnika Aleksandra Širjajevca. Tamo je Jesenjin nekoliko puta nastupao pred publikom i recitovao pesme na poetskim večerima. Po rečima očevidaca, Jesenjin je voleo da sedi u starom gradu i sluša uzbekistansku poeziju i muziku. U vozu, kojim je putovao, on je i živeo sve vreme svog boravka u Taškentu, zatim je tim vozom putovao u Samarkand, Buharu i Poltorack (današnji Ašhabad). 3. juna 1921. Sergej odlazi iz Taškenta i 9. juna 1921. se vraća u Moskvu. Sticajem okolnosti, veći deo života ćerka pesnika, Tatjana, proživela je u Taškentu. Početkom 1920-ih godina Jesenjin se aktivno bavio književno-izdavačkom delatnošću, a takođe prodajom knjiga u iznajmljenoj knjižari u Velikoj Nikitskoj ulici, što mu je oduzimalo mnogo vremena. Poslednje godine života je mnogo putovao po zemlji. Tri puta je posetio Kavkaz, nekoliko puta je bio u Lenjingradu, sedam puta — u Konstantinovu. Od 1924. do 1925. je posetio Azerbejdžan, dao zbirku pesama na štampanje. „Crveni istok“, se štampao u mesnoj štampariji. Postoji verzija o tome, da je upravo tamo, u maju 1925. bila napisana „Poslanica jevanđelistu Demjanu“. Godine 1924. Jesenjin je rešio da napusti imažinizam zbog nesuglasica sa A. B. Marijenhofom. Jesenjin i Ivan Gruzinov su objavili otvoreno pismo o raspuštanju grupe. U novinama su počeli da se pojavljuju veoma kritički članci o njemu, koji su ga optuživali za alkoholizam, vandalizam po hotelskim sobama, svađe i druge antisocijalne postupke, iako je pesnik i sam svojim ponašanjem (posebno poslednjih godina života) ponekad davao osnov za te kritike. Protiv Jesenjina je bilo podignuto nekoliko krivičnih prijava zbog huliganstva; poznato je takođe i delo `Delo četыrёh poэtov`, u vezi s krivicom Jesenjina i njegovih drugova za antisemitske izjave. Sovjetska vlast se „brinula“ za njegovo zdravstveno stanje, pa tako u pismu Hristijana Rakovskog Feliksu Dzeržinskom od 25. oktobra 1925. Rakovski moli „da se spasi život poznatog pesnika — nesumnjivo najtalentovanijeg u našem Savezu“, predlažući: „pozovite ga k sebi, i pošaljite zajedno s njim u sanatorijum druga, koji mu ne bi dozvoljavao pijančenje…“. Krajem novembra 1925. Sofija Tolstaja se dogovorila s direktorom psihoneurološke klinike Moskovskog univerziteta, profesorom Ganuškinim o hospitalizaciji pesnika u njegovu kliniku. O tome je znalo samo nekoliko bliskih ljudi. 21. decembra 1925. on napušta kliniku, uzima sa štedne knjižice skoro sav novac i za dan odlazi u Lenjingrad, gde odseda u sobi br. 5 hotela „Angleter“. U Lenjingradu poslednje dane života Jesenjina obeležavaju susreti sa Kljujevim, G. F. Ustinovim, Ivanom Pribludnim, V. I. Erlihom, I. I. Sadofjevim, N. N. Nikitinim i drugima. Privatni život Potomci u Srbiji Godine 1913. se Sergej upoznaje sa Anom Romanovnom Izrjadnovom, koja je radila kao lektor u štampariji „Društva I. D. Sitina“, gde je Jesenjin počeo da radi. Neko vreme su se zabavljali i počeli da žive zajedno. Već 21. decembra 1914. je Ana Izrjadnova rodila sina, po imenu Jurij. On je bio najmističniji, od sve Jesenjinove dece, jer je bio vanbračno dete, Ana se i posle Jesenjinove smrti borila po sudovima da dokaže da je dete njegovo, što je i dokazala. Sovjetske vlasti su Jurija Jesenjina streljale po lažnoj krivici 1937. ali to nije dokazano, jer se tada prikrivala cela istina o porodici Jesenjin. Nedavno su se pojavili dokazi da praunuk Jurija, a čukununuk Sergeja, živi u Srbiji, jer je Jurij prebegao za Jugoslaviju, kada je saznao da će biti streljan.[5] Brakovi i deca Godine 1917. se upoznao, a 4. jula iste godine i venčao u selu Kiriki-Ulita sa glumicom Zinaidom Rajh, ruskom glumicom, budućom ženom režisera Vsevoloda Mejerholda. Venčanje Sergeja i Zinaide se održalo 30. juna 1917. u crkvi Kirika i Julite, a svadba u zgradi hotela «Pasaž». Iz tog braka se rodila ćerka Tatjana (1918—1992), novinar i spisateljica,[6] i sin Konstantin (1920—1986) — građevinski inženjer, fudbalski statističar i novinar. Krajem 1919. (ili početkom 1920), Jesenjin napušta porodicu, a u rukama trudne Zinaide (sa sinom Konstantinom), ostaje jednoipogodišnja ćerka Tatjana. 19. februara 1921. pesnik je podneo zahtev za razvod braka, u kom se obavezao materijalno da ih obezbeđuje. Kasnije je Jesenjin često posećivao svoju decu, koju je usvojio Mejerhold. Marijenhof i Jesenjin, leto, 1919. Moskva. Godine 1920. živi kod svoje sekretarice Galine Benislavske. Tokom života više puta se s njom viđa, a živi kod nje, skoro do ženidbe sa Sofijom Tolstoj 1925. Sa Isidorom Dankan, godine 1923. U jesen 1921. u radionici G. B. Jakulova, Jesenjin se upoznaje s američkom plesačicom Isidorom Dankan, koju je za 6 meseci i oženio, i bio s njom u braku od 1922. do 1923. Posle svadbe je s njom putovao na turneje po Evropi (Nemačka, Francuska, Belgija, Italija) i u SAD (4 meseca), gde se nalazio od maja 1922. do avgusta 1923. Neobično je bilo to da on nije govorio strane jezike, dok ona je znala samo nekoliko desetina reči ruskog. Obično, opisujući taj „savez“, autori naglašavaju njegovu ljubavno-skandalnu stranu, jer su ta dva umetnika, nesumnjivo, zbližili i odnose stvaralaštva.[7] Brak sa Isidorom nije dugo trajao, tako da se u avgustu 1923. vratio u Moskvu. Godine 1923. Jesenjin se upoznaje sa glumicom Avgustom Miklaševskom, kojoj je on posvetio sedam neobično intimnih pesama iz ciklusa „Ljubav huligana“. U jednom od stihova, šifrovano navodi ime glumice: „Što mi tako ime tvoje zvoni, kao avgustovska svežina (rus. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] U jesen 1976, kada je glumici bilo već 85 godina, u razgovoru s književnim naučnicima, Avgusta je priznala, da je romansa s Jesenjinom bila platonska, i da se s njim čak nikada nije ni poljubila.[10] Dana 12. maja 1924. Jesenjin je dobio sina Aleksandra Volpina, posle romanse sa pesnikinjom i prevodiocem Nadeždom Volpin. Kasnije je Aleksandar postao poznati matematičar i disident. Sergej i njegova poslednja supruga Sofija Tolstoj, unuka Lava Tolstoja Dana 18. septembra 1925. Jesenjin se oženio treći (i poslednji) put — Sofijom Andrejevnom Tolstoj (1900—1957),[11] unukom Lava Tolstoja, koja je tada bila šef biblioteke Saveza pisaca. Taj brak mu takođe nije doneo sreće i uskoro se raspao. Posle smrti pesnika, Sofija je posvetila svoj život sakupljanju, čuvanju, opisu i pripremi za štampu dela Jesenjina, ostavila memoare o njemu.[12] Smrt Hotel Angleter Dana 28. decembra 1925. Jesenjina su pronašli mrtvog u lenjingradskom hotelu „Angleter“. Poslednja njegova pesma, bila je `Do viđenja, druže, do viđenja` `(rus. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. Po svedočenju Volfa Erliha, papir gde je Sergej napisao ovu pesmu, predao mu je on lično uoči smrti. Jesenjin mu se žalio da u sobi nema mastila, i da je morao da piše svojom krvlju.[13] Posmrtna fotografija Jesenjina Posle komemoracije u Savezu pesnika u Lenjingradu, telo Jesenjina bilo je prevezeno vozom u Moskvu, gde je takođe bio organizovan oprost sa učešćem rodbine i prijatelja pokojnika. Sahranjen je 31. decembra 1925. u Moskvi na poznatom Vaganjkovskom groblju. Namešteno samoubistvo Na samom početku, Jesenjin je podržavao Oktobarsku revoluciju, međutim kasnije se razočarao njenim posledicama, što će i njegov život dovesti u opasnost. Veliki broj njegovih dela bio je zabranjen u Sovjetskom Savezu, naročito u vreme Staljina. Sahrana. Sleva — druga supruga Jesenjina Zinaida Rajh (s podignutom rukom) i Vsevolod Mejerhold, sa desne strane — sestra Jekaterina i majka Tatjana Fjodorovna U periodu od 1970. do 1980, pojavile su se sumnje o ubistvu pesnika sa isceniranim samoubistvom (za organizaciju ubistva optužena je vlast Sovjetskog Saveza). Akt na razradu te verzije doneo je istražni sudija Moskovskog kriminalističkog odseka milicije, pukovnik u ostavci, Eduard Hlistalov.[14][15] Verzija o ubistvu Jesenjina procurela je u medije, u umetničkoj formi je predstavljena u TV seriji „Jesenjin“ (2005). Godine 1989. pod okriljem Instituta svetske književnosti „A. M. Gorki“ Ruske Akademije Nauka, sačinjena je komisija pod rukovodstvom sovjetskog i ruskog „jesenjinologa“ Jurija Prokuševa. Po njenoj molbi, sproveden je niz ekspertiza, koje su dovele do zaključka, da je „čitava verzija o ubistvu izmišljena, kako bi se ukaljala čast našeg neprikosnovenog Saveza“. Grob Sergeja Jesenjina 1983. Posle raspada Sovjetskog Saveza, 90-ih godina 20. veka, sumnja, koja je do tada postojala, da je to bilo zapravo ubistvo po nalogu agenata zvanične vlasti, ipak se ispostavila kao istinita. Istraživanja iz 2009. godine pokazala su da je samoubistvo mladog pesnika iscenirano, što dokazuju kriminalistički eksperimenti o ubistvu pesnika Sergeja Jesenjina.[16] Imao je 30 godina. Galina Benislavskaja ubila se na Jesenjinovom grobu godinu dana kasnije. Poezija Od prvih zbirki poezije („Radunica“, 1916; „Seoski časoslov“, 1918) istupio je kao prefinjeni lirik, majstor duboko psihologizovanog pejzaža, pevač seoske Rusije, poznavalac narodnog jezika i narodne duše. Od 1919—1923. sačinjava grupu imažinista. Tragičko doživljavanje sveta i duševna smetenost izraženi su u ciklusima „Kobыlьi korabli“ (1920) i „Kafanska Moskva“ (1924) i u poemi „Crni čovek“ (1925). U poemi „Balada o dvadesetšestorici“ (1924), posvećenoj bakinskim komesarima, zbirci „Rus Sovjetska“ (1925) i poemi „Ana Snjegina“ (1925), Jesenjin stremi da dostigne „komunom primoranu Rus“, iako je nastavio da se oseća pesnikom „Rusije odlazeće“, „zlatne izbe“. Tematika stvaralaštva Portret i autogram Jesenjina na paspartuu, 1923 Iz pisama Jesenjina 1911—1913 oslikava se složeni život pesnika u razvitku, njegovo duhovno sazrevanje. Sve to, našlo je odraz u poetskom svetu njegove lirike 1910—1913, kada je napisao više od 60 pesama i poema. Ovde su izraženi njegova ljubav prema svemu živom, prema životu, otadžbini. Na taj način, pesniku posebno pobuđuje osećanja okolna priroda („Izatkan na jezeru purpurna svetlost zore…“, „Breza“, „Prolećno veče“, „Noć“, „Izlazak sunca“, „Peva zima — jauče…“, „Zvezde“, „Tamna mala noć, ne da da se spije…“ i dr.). Od prvih, pak, stihova, poeziju Jesenjina čine teme zavičaja i revolucije. Od januara 1914. pesme Jesenjina se pojavljuju u štampi („Breza“, „Kovač“ i dr). Poetski svet postaje složeniji, a značajno mesto u njemu počinju da zauzimaju biblijski obrasci i hrišćanski motivi. Na početku 1916. izlazi iz štampe prva knjiga Jesenjina „Radunica“. U nazivu, sadržini većeg dela pesama (1910—1915) i u njihovom odabiru vidi se zavisnost Jesenjina od raspoloženja i ukusa publike. Stvaralaštvo Jesenjina 1914—1917. postaje složeno i protivurečno („Mikola“, „Jegorij“, „Rus“, „Marfa Posadnica“, „Brk“, „Isus-mladenac“, „Plavetnilo“ i dr. pesme). U tim delima je predstavljena njegova poetska koncepcija sveta i čoveka. Osnova Jesenjinove pesničke inspiracije je „izba“ (Seoska drvena kuća), sa svim njenim atributima. U knjizi „Ključevi Marije“ (1918), pesnik piše: „Izba prostoljudna — to je simbol shvatanja i odnosa prema svetu, koje su razradili još pre njega njegovi preci, koji su daleki svet potčinili sebi upoređivanjem stvari njihovih ognjišta“. Izbe, okružene dvorištima, ograđene plotom od pruća i „povezane“ jedna s drugom putem ili stazom, obrazuju selo. A selo, ograničeno okolicom (ogradom od pruća), zapravo i jeste Jesenjinova Rusija, koja je odsečena od velikog sveta šumama i močvarama. „ Ne vidatь konca i kraя, Tolьko sinь sosёt glaza… ” Kasnije je on govorio: „Zamolio bih čitaoce da se odnose prema svim mojim Isusima, Božjim majkama i Mikolama, kao prema nečemu bajkovitom u poeziji“. Heroj lirike se moli „zemlji koja se dimi“, „na purpurnoj zori“, i poklanja se otadžbini: „Moja lirika, — govorio je kasnije Jesenjin, — živi jednom velikom ljubavlju, ljubavlju prema otadžbini. Osećanje zavičaja — osnovno je u mom stvaralaštvu“. U poetskom svetu Jesenjina pre revolucije, Rusija je mnogolika: „zamišljena i nežna“, smirena i buntovna, ništavna i vesela. U pesmi „Nisi ti u mog boga verovala…“ (1916), pesnik zove Rusiju — „princezu pospanu“, koja se nalazi „na maglovitom brdu“, ka „veseloj veri“, kojoj je sada privržen on sam. U pesmi „tuči s ožereba…“ (1916) pesnik bukvalno predskazuje revoluciju — „preobraženje“ Rusije kroz „muke i krst“, i građanski rat.