MILOVAN DANOJLIĆ OGRADA NA KRAJU BEOGRADA Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Данојлић (Ивановци, код Љига, 3. јул 1937 — Поатје, 23. новембар 2022)[1][2] био је српски књижевник, песник, преводилац и академик. Данојлић је био члан САНУ,[3] председник Српске књижевне задруге од 2013. године[4] и члан оснивач, као и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду,[5] у коме се налази његов легат. Био је један од интелектуалаца који су учествовали у обнови Демократске странке. Биографија Основну школу завршио је у родном селу, а ниже разреде гимназије похађао је у малом месту, седам километара удаљеном од његове куће, до кога је свакодневно долазио пешице.[6][7] Године 1953. сам одлази од куће у Београд и тамо, упоредо са похађањем гимназије, ради разне послове, попут продавања леда и новина, да би себи обезбедио живот.[6] Након завршене гимназије уписао је Филолошки факултет, где је дипломирао на Одсеку за романистику (француски језик и књижевност). Данојлић је почео да пише врло рано, а већ у средњошколским данима писао је кратке дописе за лист Република.[6] Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима. Прву збирку песама објавио је 1959. године под називом „Како спавају трамваји”. Своје песме углавном је намењивао деци, али и њиховим родитељима, а посебно се истиче поема „Дечји законик” у којој Милован истиче обавезу родитеља да деци обезбеде срећан и безбрижан живот.[7] Осим поезије, пише и прозу, есејистику и књижевну критику. Милован Данојлић са Харолдом Пинтером (крајње десно) и Сашом Миленићем (други слева), у Лондону 2009. Од 1984. године живи и ради у Француској, где је у два наврата радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу (франц. Université de Poitiers), а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.[7] Био је члан Српске академије наука и уметности од 2000. године, прво као члан ван радног састава, потом дописни члан, те редовни члан од 8. новембра 2018. године. Члан је оснивач, али и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” и један од првих људи који су подржали оснивање ове институције. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. године. У родним Ивановцима подигао је цркву.[8] Поред те цркве је и сахрањен 28. новембра 2022.[9] Данојлић је објавио више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу, а преводио је и дела познатих писаца[10] попут В. Шекспира (комплетни сонети), Ш. Бодлера, Ј. Бродског, Е. Сиорана, Л. Арагона, Е. Паунда, В. Б. Јејтса, Е. Јонеског, П. Клодела, писана на француском и енглеском језику. Неке од најпознатијих Данојлићевих књига су „Нека врста циркуса“, „Драги мој Петровићу”, „Личне ствари - огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“. За положај песника је говорио: Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници. Он је непобедиви борац и кад голорук излази у арену.[11] О поезији је писао: Поезија је со земље, и песници су осетљиве антене народних заједница. Они примају и региструју дрхтаје и трептаје, узлете и тежње, наде и клонућа свог племена. Песници нису предводитељи ни пресудитељи, а ипак, добро је ослушнути оно што говоре. И онда, кад се чине чудни и настрани, можда су тада једини на добром, исправном путу. Њихова се лудост, тако често, потврдила као највиши облик памети`.[11] Критика „Данојлић иде међу оне ретке савремене српске песнике који разумеју и знају шта је светост језика.” - Михајло Пантић[12] „Призивање основности, првобитности, посредно или сасвим изричито, често је место у Данојлићевим песмама, посебно у оним смештеним у природу, у окружење које редовно потакне на темељне запитаности и сагледања.” - Драган Хамовић[12] „Обликујући слику природе и друштва, Данојлићева поезија представља човека у своме окружењу, међу изазовима и ограничењима. Однос између природе и друштва у овој поезији није увек једноставан.” - Гојко Божовић[12] „У поезији Милована Данојлића сви бегови и лутања завршавају се у тачки из које се и пошло, географски и биографски из срца Шумадије, а поетички путем неосимболизма, надреализма, сопственог пантеистичког тока до религијског.” - Светлана Шеатовић-Димитријевић[12] Матија Бећковић наводи да је Данојлић био језички зналац и чистунац, а од његове лирске прозе у „Години која пролази кроз авлију” тешко да имамо чистије лирике.[13] Легат Милована Данојлића Главни чланак: Легат Милована Данојлића Легат Милована Данојлића (десна страна просторије) у Музеју српске књижевности. Милован Данојлић један је од првих људи који је формирао свој легат у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, односно Библиотеци Лазић, недуго након њеног поновног отварања за јавност 2009. године. Након оснивања Удружења и Музеја српске књижевности (2012), његов легат смештен је у просторије Музеја и званично отворен 2018. године.[14]

***************************NAGRADJENI FILMOVI 4 Filma - 4 DVD-a********************* -------------------------- 01. ALI - Kinematografska nagrada MTV-a ---------------------- Али (енгл. Ali) је филм из 2001. године о боксеру Мухамеду Алију. Режисер филма је Мајкл Ман, а главне улоге играју: Вил Смит, Џон Војт, Џејми Фокс, Марио Ван Пиблс и Џејда Пинкет Смит. Ali is a 2001 American biographical film directed by Michael Mann. The film tells the story of the boxer Muhammad Ali, played by Will Smith, from 1964 to 1974 featuring his capture of the heavyweight title from Sonny Liston, his conversion to Islam, criticism of the Vietnam War, banishment from boxing, his return to fight Joe Frazier in 1971, and, lastly, his reclaiming the title from George Foreman in the Rumble in the Jungle fight of 1974. It also discusses the great social and political upheaval in the United States following the assassinations of Malcolm X and Martin Luther King, Jr. during the presidency of Lyndon B. Johnson. Directed by Michael Mann Produced by Michael Mann Jon Peters James Lassiter Paul Ardaji A. Kitman Ho Screenplay by Michael Mann Eric Roth Stephen J. Rivele Christopher Wilkinson Story by Gregory Allen Howard Starring Will Smith Jamie Foxx Jon Voight Mario Van Peebles Ron Silver Jeffrey Wright Mykelti Williamson Music by Pieter Bourke Lisa Gerrard Cinematography Emmanuel Lubezki Edited by William Goldenberg Lynzee Klingman Stephen E. Rivkin Stuart Waks Production company Peters Entertainment Forward Pass Overbrook Films Distributed by Columbia Pictures Release dates December 25, 2001 Running time 157 minutes Country United States Language English ----------------------- 02. TRAFFIC - 4 OSKARA ----------------------- Путеви дроге (енгл. Traffic) је амерички филм режисера Стивена Содерберга 2000. године. Филм је адаптација британске ТВ серије Traffik. Добитник је Оскара за најбољу режију, монтажу, најбољи адаптирани сценарио и најбољу споредну мушку улогу. Traffic is a 2000 American crime drama film directed by Steven Soderbergh and written by Stephen Gaghan. It explores the illegal drug trade from a number of perspectives: a user, an enforcer, a politician and a trafficker. Their stories are edited together throughout the film, although some of the characters do not meet each other. The film is an adaptation of the British Channel 4 television series Traffik. 20th Century Fox, the original financiers of the film, demanded Harrison Ford play a leading role and that significant changes to the screenplay be made. Soderbergh refused and proposed the script to other major Hollywood studios, but it was rejected because of the three-hour running time and the subject matter — Traffic is more of a political film than most Hollywood productions. USA Films, however, liked the project from the start and offered the film-makers more money than Fox. Soderbergh operated the camera himself and adopted a distinctive cinematography tint for each story so that audiences could tell them apart. Traffic was critically acclaimed and earned numerous awards, including four Oscars: Best Director for Steven Soderbergh, Best Supporting Actor for Benicio Del Toro, Best Adapted Screenplay for Stephen Gaghan and Best Film Editing for Stephen Mirrione. It was also a commercial success with a worldwide box-office revenue total of $207.5 million, well above its estimated $46 million budget. In 2004, USA Network ran a miniseries—also called Traffic—based on the American film and the earlier British television series Directed by Steven Soderbergh Produced by Laura Bickford Edward Zwick Marshall Herskovitz Screenplay by Stephen Gaghan Based on Traffik by Alastair Reid Starring Don Cheadle Benicio del Toro Michael Douglas Luis Guzmán Dennis Quaid Catherine Zeta-Jones Music by Cliff Martinez Cinematography Steven Soderbergh Edited by Stephen Mirrione Production company Bedford Falls Productions Compulsion Inc. Initial Entertainment Group (IEG) Splendid Medien AG USA Films Distributed by Universal Pictures Running time 148 minutes Country United States Language English, Spanish ---------------------------- 03.BEFORE NIGHT FALLS - 3 Nagrade Festivala u Veneciji ------------------------- Before Night Falls je film iz 2000. godine. Scenario je zasnovan na istoimenoj autobiografiji kubanskog pesnika, Reinalda Arenasa. Film je režirao Julian Schnabel, koji je radio i na scenariju zajedno sa Cunningham O`Keefeom i Lázaro Gómez Carrilesom. Ovo je drugi film Juliana Schnabela, snimljen posle filma Basquiat (1996). Film je imao svetsku premijeru na Venecijanskom filmskom festivalu, 2000. godine. Film je dobio brojne nagrade i nominacije, između ostalog i nominaciju za Oscara za najbolju glavnu mušku ulogu. Sadrzaj: Film nudi pogled na kubansko društvo posle revolucije, 1959. godine. Arenas (Javier Bardem), rođen kao nezakonito dete, svoje osećanje odbačenosti pokušava da izrazi kroz pisanje. Kada njegova majka prepoznaje talenat seli se u obližnji grad, gde Arenas prvi put otkriva privlačnost muškog tela. Sa revolucionarima dospeva u Havanu, koja nudi umetničku, društvenu i seksualnu slobodu ranog revolucionarnog perioda. Njegov biseksualni prijatelj, Pepe (Andrea Di Stefano) ga upoznaje sa krugom pisaca, uz čiju pomoć Arenas objavljuje svoj prvi roman u 23. godini. Sedamdesetih Castro počinje da zavodi svoju verziju komunizma, što, između ostalog, znači da muškarci moraju da budu kratko podšišani, pisci se smatraju neprijateljima, a gejevi se šalju na `re-edukaciju`. U početku uspeva da izbegne čistu, ali njegovi romani se više ne objavljuju na Kubi. Godine 1974. dvojica mladića mu ukradu odeću na plaži i kada ih on prijavi policiji, oni ga optužuju za zlostavljanje. Arenas uspeva da pobegne i neko vreme se krije, ali konačno je uhvaćen i zatvoren. U zatvoru on uspeva da piše i da prokrijumčari roman uz pomoć transvestite Bon Bon (Jonny Depp). Godine 1980. američki predsednik Jimmy Carter objavljuje da je SAD spremna da prihvati veći broj kubanskih izbeglica i Castro nudi izlaz kriminalcima, duševnim bolesnicima, gejevima i drugim `nepoželjnim` grupama. U New Yorku Arenas nastavlja da piše. Oboleo od AIDS-a, Arenas umire 1990. godine. U filmu je prikazano da ga je ugušio njegov partner, mada je njegova smrt zvanično zavedena kao samoubistvo. Directed by Julian Schnabel Produced by Jon Kilik Screenplay by Cunningham O`Keefe Lázaro Gómez Carriles Julian Schnabel Based on Before Night Falls by Reynaldo Arenas Starring Javier Bardem Olivier Martinez Johnny Depp Héctor Babenco Music by Carter Burwell Cinematography Xavier Pérez Grobet Guillermo Rosas Edited by Michael Berenbaum Production company El Mar Pictures, Grandview Pictures Distributed by Fine Line Features Release dates September 3, 2000 (Venice Film Festival) Running time 133 minutes Country United States Language English, Spanish, Russian, French -------------------------------- 04. MONSOON WEDDING - 2 Nagrade Festival u Veneciji --------------------------- Monsoon Wedding is a 2001 film directed by Mira Nair and written by Sabrina Dhawan, which depicts romantic entanglements during a traditional Punjabi Hindu wedding in Delhi. Writer Sabrina Dhawan wrote the first draft of the screenplay in a week while she was at Columbia University`s MFA film program. Monsoon Wedding earned just above $30 million at the box office. Although it is set entirely in New Delhi, the film was an international co-production between companies in India, the United States, Italy, France, and Germany. The film won the Golden Lion award and received a Golden Globe Award nomination. A musical based on the film is currently in development and is scheduled to premiere on Broadway in April 2014. The film was premiered in the Marché du Film section of the 2001 Cannes Film Festival. Directed by Mira Nair Produced by Caroline Baron Mira Nair Written by Sabrina Dhawan Starring Naseeruddin Shah Lillete Dubey Shefali Shah Vasundhara Das Vijay Raaz Tillotama Shome Music by Mychael Danna Cinematography Declan Quinn Edited by Allyson C. Johnson Production company Mirabai Films Distributed by USA Films Release dates 30 August 2001 (première at Venice) 30 November 2001 (Worldwide)[1] Running time 114 min Language English, Hindi, Punjabi

Ima posvetu inače lepo očuvano kao na slikama Autor:: Svetlana Velmar-Janković Žanrovi:: Knjige za decu Izdavač:: Vulkan izdavaštvo Godina izdanja:: 2013. Broj strana: 139 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Zamišljena i pisana kao poklon svim dečacima i devojčicama ako vole da čitaju, ova knjiga pripoveda o detinjstvima srpskih vladara. Sva deca, koja su junaci ovih priča, stvarno su postojala. Živela su u onim vremenima u kojima se nije znalo ni za automobile, ni za avione, čak ni za električno osvetljenje. Živela su ta deca davno i drugačije a ipak se, videćete, nisu mnogo razlikovala od današnje dece. Pročitajte sedam priča o srpskim srednjovekovnim vladarima kada su bili deca. Svetlana Velmar-Janković (Beograd, 1. februar 1933 — Beograd, 9. april 2014)[1][2][3] bila je srpska književnica i akademik SANU.[4] Biografija[uredi | uredi izvor] Kćerka je Vladimira Velmar-Jankovića, srpskog pisca i člana Nedićeve Vlade narodnog spasa u Drugom svetskom ratu i Milice rođ. Vulović. Majka je pod pseudonimom `Mimi Vulović` objavila nekoliko svojih radova u časopisu `Misli`, Ranka Mladenovića.[5] Njen deda po majci je bio Velislav Vulović (1865-1931), inženjer, ministar i predsednik beogradske opštine.[1] A deda stric Svetislav Vulović bio je književni istoričar i istoričar. Bežeći od rata, deo ratnih godina provela je u Vučju, u krugu porodice svog teče Laze M. Teokarevića, sina Dimitrija Mite Teokarevića. Svetlana Velmar Janković je, opisujući događaje iz svog života, opisivala i ljude koji su bili nerazdvojni deo njenog odrastanja i sazrevanja i ostavili traga na nju i njeno delo. Jedan od njih je i njen prijatelj i lekar, poreklom iz Leskovca, Žak Konfino. Kao porodični prijatelj Žak Konfino je dosta vremena provodio u krugu porodice Velmar Janković. Zato se u njoj i rodila želja da kada poraste bude, kao i čika Žak, dečji lekar i pisac.[6] Posle rata pohađala je Četvrtu žensku gimnaziju. Francusku književnost studirala je kod dr Miodraga Ibrovca i dr Nikole Banaševića, a latinski jezik je izučavala pod nadzorom dr Miše Đurića. Prvo je radila kao novinar u „Dečjoj štampi“ pa posle kao sekretar i urednik časopisa „Književnost“. Zatim je uređivala biblioteke za prozu i eseje domaćih pisaca u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.[7] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je na izbornoj Skupštini 2. novembra 2006. a za redovnog člana na izbornoj Skupštini 5. novembra 2009. U periodu od 2007. do 2013. godine bila je predsednica Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije.[8] Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu u porodičnoj grobnici svog dede Velislava Vulovića gde je sahranjena i njena majka Milica.[9] Nagrade[uredi | uredi izvor] Dobitnica je mnogobrojnih književnih nagrada.[10] Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu eseja Savremenici, 1967. Andrićeva nagrada, za zbirku pripovedaka Dorćol, 1981. Nagrada „Meša Selimović”, za roman Lagum, 1990. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Lagum, 1992. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu eseja Ukletnici, 1993. Nagrada „Borisav Stanković”, za knjigu pripovedaka Vračar, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Bezdno, 1995.[11] Književna nagrada „Neven”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, 2002. Dela[uredi | uredi izvor] Njena dela prevođena su na engleski, nemački, francuski, španski, italijanski, grčki, bugarski i mađarski jezik.[12] Pariski časopis Lire postavio je 1997. godine roman Lagum (koji je pariski izdavač Phébus izdao pod naslovom Dans le noir, u prevodu Alena Kapona) na deseto mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih u toj godini u Francuskoj. Roman je bio u najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i proglašen je „malim remek-delom“. Romani Ožiljak (1956, drugo, prerađeno izdanje 1999) Lagum (1990) Bezdno (1995) Nigdina (2000) Vostanije (2004) Eseji Savremenici (1967) Ukletnici (1993) Izabranici (2005) Srodnici (2013) Sećanja Prozraci (2003) Prozraci 2 (2015, posthumno) Zbirke pripovedaka i zapisa Dorćol (1981) Vračar (1994) Glasovi (1997) Knjiga za Marka (1998) Očarane naočare* priče o Beogradu (2006) Sedam mojih drugara (2007) Vračar (2016, prošireno izdanje, dopunjeno novelama „Ulica Molerova“ i „Ulica Kolarčeva“, posthumno) Zapisi sa dunavskog peska (2016, posthumno) Molitve Svetilnik (1998) Drame Knez Mihailo (1994) Žezlo (2001, knjiga drama) Monografije Kapija Balkana: brzi vodič kroz prošlost Beograda (2011) Tags: lagum dorćol dečije knjige dečji romani za decu

Dobro ocuvana knjiga Zamišljena i pisana kao poklon svim dečacima i devojčicama ako vole da čitaju, ova knjiga pripoveda o detinjstvima srpskih vladara. Sva deca, koja su junaci ovih priča, stvarno su postojala. Živela su u onim vremenima u kojima se nije znalo ni za automobile, ni za avione, čak ni za električno osvetljenje. Živela su ta deca davno i drugačije a ipak se, videćete, nisu mnogo razlikovala od današnje dece. Pročitajte sedam priča o srpskim srednjovekovnim vladarima kada su bili deca. Svetlana Velmar-Janković (Beograd, 1. februar 1933 — Beograd, 9. april 2014)[1][2][3] bila je srpska književnica i akademik SANU.[4] Biografija[uredi | uredi izvor] Kćerka je Vladimira Velmar-Jankovića, srpskog pisca i člana Nedićeve Vlade narodnog spasa u Drugom svetskom ratu i Milice rođ. Vulović. Majka je pod pseudonimom `Mimi Vulović` objavila nekoliko svojih radova u časopisu `Misli`, Ranka Mladenovića.[5] Njen deda po majci je bio Velislav Vulović (1865-1931), inženjer, ministar i predsednik beogradske opštine.[1] A deda stric Svetislav Vulović bio je književni istoričar i istoričar. Bežeći od rata, deo ratnih godina provela je u Vučju, u krugu porodice svog teče Laze M. Teokarevića, sina Dimitrija Mite Teokarevića. Svetlana Velmar Janković je, opisujući događaje iz svog života, opisivala i ljude koji su bili nerazdvojni deo njenog odrastanja i sazrevanja i ostavili traga na nju i njeno delo. Jedan od njih je i njen prijatelj i lekar, poreklom iz Leskovca, Žak Konfino. Kao porodični prijatelj Žak Konfino je dosta vremena provodio u krugu porodice Velmar Janković. Zato se u njoj i rodila želja da kada poraste bude, kao i čika Žak, dečji lekar i pisac.[6] Posle rata pohađala je Četvrtu žensku gimnaziju. Francusku književnost studirala je kod dr Miodraga Ibrovca i dr Nikole Banaševića, a latinski jezik je izučavala pod nadzorom dr Miše Đurića. Prvo je radila kao novinar u „Dečjoj štampi“ pa posle kao sekretar i urednik časopisa „Književnost“. Zatim je uređivala biblioteke za prozu i eseje domaćih pisaca u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.[7] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je na izbornoj Skupštini 2. novembra 2006. a za redovnog člana na izbornoj Skupštini 5. novembra 2009. U periodu od 2007. do 2013. godine bila je predsednica Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije.[8] Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu u porodičnoj grobnici svog dede Velislava Vulovića gde je sahranjena i njena majka Milica.[9] Nagrade[uredi | uredi izvor] Dobitnica je mnogobrojnih književnih nagrada.[10] Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu eseja Savremenici, 1967. Andrićeva nagrada, za zbirku pripovedaka Dorćol, 1981. Nagrada „Meša Selimović”, za roman Lagum, 1990. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Lagum, 1992. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu eseja Ukletnici, 1993. Nagrada „Borisav Stanković”, za knjigu pripovedaka Vračar, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Bezdno, 1995.[11] Književna nagrada „Neven”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, 2002. Dela[uredi | uredi izvor] Njena dela prevođena su na engleski, nemački, francuski, španski, italijanski, grčki, bugarski i mađarski jezik.[12] Pariski časopis Lire postavio je 1997. godine roman Lagum (koji je pariski izdavač Phébus izdao pod naslovom Dans le noir, u prevodu Alena Kapona) na deseto mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih u toj godini u Francuskoj. Roman je bio u najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i proglašen je „malim remek-delom“. Romani Ožiljak (1956, drugo, prerađeno izdanje 1999) Lagum (1990) Bezdno (1995) Nigdina (2000) Vostanije (2004) Eseji Savremenici (1967) Ukletnici (1993) Izabranici (2005) Srodnici (2013) Sećanja Prozraci (2003) Prozraci 2 (2015, posthumno) Zbirke pripovedaka i zapisa Dorćol (1981) Vračar (1994) Glasovi (1997) Knjiga za Marka (1998) Očarane naočare* priče o Beogradu (2006) Sedam mojih drugara (2007) Vračar (2016, prošireno izdanje, dopunjeno novelama „Ulica Molerova“ i „Ulica Kolarčeva“, posthumno) Zapisi sa dunavskog peska (2016, posthumno) Molitve Svetilnik (1998) Drame Knez Mihailo (1994) Žezlo (2001, knjiga drama) Monografije Kapija Balkana: brzi vodič kroz prošlost Beograda (2011) Tags: lagum dorćol dečije knjige dečji romani za decu

310 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena, sve ostalo uredno unutra u super stanju! Sa sabranim, rukom kolorisanim stripovima iz Plavog Vjesnika, i pričama Biser zla, Ukleti brod, Kišova zagonetka i Uglomi gospodar pećina. Andrija Maurović (Muo u Boki kotorskoj, 29. ožujka, 1901. – Zagreb, 2. rujna 1981.), bio je hrvatski slikar, ilustrator i crtač stripova, često zvan ocem hrvatskog stripa. Andrija Maurović rođen je 1901. godine mjestu Muo u Boki kotorskoj. Rodom Hrvat, od majke Bokeljke[1][2] i oca Slovenca (prezimena Maurowitch[2]).[3][4] Obitelj Maurović se nakon kratkog boravka u Krakovu seli u Dubrovnik[5] gdje Andrija pohađa gimnaziju. U školi se ne ističe akademskim uspjehom, ali ubrzo je opažena njegova nadarenost za crtanje. Gimnaziju je završio 1922. godine.[6] Po savjetu Iva Vojnovića, a s preporukom Ivana Meštrovića,[6] upisuje se 1923. godine na Likovnu akademiju u Zagrebu gdje je studirao do 1924. godine. Za život zarađivao je izradom ilustracija za plakate, časopise i knjige (osobito za nakladu St. Kugli). Onodobna pravila akademije branila su studentima takav rad pa Andrija ubrzo dolazi u sukob s upravom, a nešto kasnije, iako je bio među najboljim studentima crteža, napustio je studij i potpuno se posvetio ilustratorskom radu, najviše u novinama i časopisima Jutarnji list, Novosti, Koprive, Ženski svijet, Oko i Kulisa. Tiskare se jagme za njegovim radovima. Od siromaštva dospijeva do bogatuna. Ali što je zaradio to je potrošio. Samo u vrijeme svojih zlatnih godina (1936.-1938.) od zarađenoga mogao je svaki mjesec kupiti kuću. On je to radije podijelio s prijateljima, a posebice prijateljicama noći. Na dan bi radio dvije table, popušio dvije kutije cigareta, popilo bi se dvije litre vina, dvije litre rakije, dok su čitači stajali u repu očekujući nove nastavke dramatičnih i zapletenih radnji njegovih junaka.[7] S Franjom M. Fuisom 1938. godine pokrenuo je reviju Mickey strip.[8] Neumjeren u trošenju novca i vlastita života, doživio je psihički i fizički brodolom. Fizički uništen, liječen od alkohola i nikotina, bio je ubrzo i napušten. Okrenuo se proučavanju mudrih štiva, vegetarijanizmu, prirodnom životu, proglašavajući sve užitke smrtnom bolešću i sve ugode vražjim darovima koji truju duh i tijelo. Ostao je pomalo bez volje ili želje da čuje koju riječ o svojoj besmrtnosti, živcirale su ga fraze o trajanju njegova djela i životu poslije smrti. Istodobno željan ljudskih kontakata i riječi, birao je često i krive sugovornike, vjerovao svim riječima i svim obećanjima. Čak bi znao i odriješiti kesu za čovjeka koji se u njegovo ime, navodno, pobio ili koji je, pretjerano (ga) zagovarajući među samim urotnicima, neprijateljima, zaradio otpust s posla, te mu je plaćao operacije, liječenja psihičkih i fizičkih boli. Ili prodaja njegovih djela na rate, od koje bi prvu vidio, a potom više ni točne adrese, ni kupca, ni novca. Ali i nadalje je grlio ljude koje bi tek upoznao kao da su rasli s njim, a potom ih iznevjeren slao u neku stvar osamljeniji neko ikada.[7] Neko je vrijeme, nastupajući u Shakespeareovu Snu ljetnje noći, bio i glumac u Sarajevu, ali se (predvidljivo) posvadio s nekom ruskom redateljicom te napustio družinu. Glumio je i u češkom filmu koji se snimao u okolici Dubrovnika.[7] Umro je u Zagrebu 1981. godine. Pokopan je na zagrebačkome groblju Mirogoju.[9] Strip U stripovima, ma koliko imao vrsne scenariste ili uzore (Franjo M. Fuis, Krešimir Kovačić i drugi) ili ih radeći po literarnim uzorima provlači se njegova samovolja i njegovo uporno iscrtavanje crno-bijele slike svijeta Dobra i Zla. Nekim je likovima podario vlastite karakterne i fizionomijske crte (Stari Mačak — Andrija Maurović), razdijelio svijet na Svjetlo i Tminu, a svoje junake ostavio na čistini između Kulture i Prirode, izvornog i neškodljivoga divljašta na jednoj te pitomosti naravi na drugoj strani. I jedan njegov lik, Dan iz Sedme žrtve, zanimljiv je primjer toga temeljnog sukoba — lik kojemu Maurović daje za pravo da ubije sedmoricu ljudi zbog jedne kobile ili životinje koje su »mnogo bolje nego ljudi«. Sve ambivalencije i svoje naravi, mjeru Divljine i Kulture, Prirodnoga i Protuprirodnoga, nose i glavni likovi njegovih stripova (koje je, primjerice, D. Glavan pronašao u njegovu Radoslavu). Ali to je uglavnom svijet u kojemu žene u Maurovićevoj moralnoj hijerarhiji ne zauzimaju baš neka naročita mjesta, jer po njemu (poput Tarzanove družice), težeći Civilizaciji lakomisleno manipuliraju i »veslaju žedne preko vode«. Ali da sudeći o čovjeku koji je volio krajnosti ne ispadnemo amaterski psiholozi, recimo da je doista u svojem stripu znao naglasiti i sugerirati najveće dramatske naboje, iskazati onu gustoću atmosfere po kojem Divlji zapad djeluje nekako poznato i domaće. Kao da je riječ o pozornici karlovačke ili jastrebarske ravničarske sumaglice ili o vodenim parama Lonjskoga polja. Smjelo kadrirano, filmski glatko, znalačkom podjelom na krupne, srednje ili daleke planove (ili istoga motiva s raznih strana) znao je iskazati raspoloženja, a filmskom dramaturgijom i osjećajem za montažne konfiguracije svojih stripovnih naracija pojednostavnjenih dramskih zapletaja znao je ostvariti tečnost koju poznaje samo filmska traka. Uz to, znao je nepogrešivo naglasiti psihološki temelj svakoga dramskog sukoba znajući zaustaviti prizor, dati mu emocionalnu ili kontemplativnu mirnoću odvajajući se od afektivnih, nikada smirenih slika drugih autora koje govore o podvizima glavnih junaka i njihovih rješenja te najzamršenijih situacija. Maurović je prezirao taj ležerni senzacionalistički kretenizam nemogućih i sretnih ishoda. Koliko je volio izvorno promišljati scene, vidi se i po tome što je dvojici glavnih aktera u svojim vestern stripovima, konju Satanu i jahaču, pridružio i psa ili, bolje rečeno, poludivljeg vuka (Bart), sadržajno zasićujući i psihološki usložavajući scenu. Bilo kako bilo, visoke morfološke i rukopisne vrijednosti stripa, a posebice crno-bijelo crtanje karaktera njegovih junaka vizualno je i etički odgojilo generacije koji su se u školskoj klupi, »duhovno borili između stripa Stari Mačak i Lava Tolstoja« (Z. Zec).[7] Predratni stripovi Prvi mu je strip, Vjerenica mača, objavljen 1935. godine, a u sljedeće dvije godine pojavit će se velik broj Maurovićevih stripova, među kojima su: Podzemna carica Ljubavnica s Marsa Trojica u mraku Sedma žrtva Kugina jahta Gospodar zlatnih bregova Sablast zelenih močvara Ognjem i mačem Zlatarevo zlato Na oblikovanje i dramaturgiju nekih Maurovićevih stripova utjecali su i tada popularni westerni. Stvorio je galeriju likova koji će se, što je inače rijetko za Maurovića, ponavljati u nekoliko stripova: tajanstvenog pravednika Crnog Jahača, pjesnika lutalicu Polaganu Smrt i simpatičnog tvrdoglavog starca Starog Mačka. Ratno doba Strip Seoba Hrvata iz 1943. godine U doba NDH Maurović surađuje u Zabavniku braće Neugebauer i Marcela Čuklija, gdje se, između ostalog, posvećuje i nacionalnoj tematici pa su tako među njegovim djelima i: Seoba Hrvata Ahura mazda Grob u prašumi Braća Seljan Knez Radoslav Tomislav Zlatni otok (nastavio Walter Neugebauer nakon Maurovićevog odlaska u Partizane) 1945. nadalje Nakon rata, u Jugoslaviji strip biva kratkotrajno zabranjen kao `kapitalistička tvorevina koja kvari mladež`, ali već 1951. godine Maurović ponovno crta u omladinskim listovima Horizont i Horizontov zabavnik, pa se tako pojavljuju: Meksikanac Opsada Zadra Tri dječaka Jahači rumene kadulje Od 1955. godine surađuje u novopokrenutom Plavom Vjesniku gdje objavljuje Hajdučku pjesmu, a početkom šezdesetih i veći broj stripova u boji: Biser zla 1960./1961. Kišova zagonetka 1960. Djevojka sa Sijere Uglomi gospodar pećina Rankov odred i adaptaciju Šenoine Čuvaj se senjske ruke 1962./1963. Među Maurovićeve adaptacije književnih klasika spada i Grička vještica, scenaristička suradnja s Walterom Neugebauerom, objavljena u nastavcima u Večernjem listu krajem pedesetih. Posljednjih godina života Maurović napušta klasični strip i posvećuje se biblijsko-erotskim motivima. Pet godina nakon smrti, Veljko Krulčić je napravio kapitalnu monografiju Maurović sa osam njegovih remek-djela i opširnom uvodnom studijom. Monografiju je izdala Istarska naklada iz Pule. Utjecaj Njegovi su radovi ušli u sve svjetske publikacije i preglede. U Ljubljani je sedamdesetih utemeljena i nagrada Kluba devete umjetnosti koja je nosila njegovo ime (Andrija). Njegovo se ime našlo i u Svjetskoj enciklopediji stripa (World encyclopedia of comics, izd. Chelsea House Publishers, New York, 1976., str. 485.).[6][7] Spomen O Mauroviću su snimljeni dokumentarni filmovi Svaki je čovjek dobar čovjek u rđavom svijetu (1969., R. Grlić); Stari Mačak (1977.) i Povratak Starog Mačka (1979.) J. Remenara; Povodi i tragovi – čudesni svijet stripa (1985., M. Bukovčan) te Andrija Maurović ili jeza nekog drugog svijeta (1995., Ž. Ivanjek).[6] Za dostignuća u razvoju jugoslavenskoga stripa Klub devete umjetnosti dodjeljivao je od 1978. do 1988. godine Nagradu »Andrija«.[6] Uz obljetnicu rođenja 2001. godine u Republici Hrvatskoj izdana je poštanska marka s motivom Crnoga Jahača.[6] Od 29. ožujka do 29. travnja 2007. godine u galeriji Klovićevi dvori u Zagrebu bila je postavljena izložba radova Andrije Maurovića Poznato i nepoznato. Za prinos razvoju hrvatskoga stripa udruga Art 9 od 2009. godine dodjeljuje Nagradu »Andrija Maurović« za životno djelo.[6] Zanimljivosti Na 9. šahovskoj olimpijadi održanoj 1950. godine u Dubrovniku igralo se figurama koje je Maurović skicirao, a izradio drvotokar Vjekoslav Jakopović. Te su figure proglašene najboljima na svijetu zbog praktičnosti, tj. optimalnog odnosa veličine figura i veličine polja te pogodnoga prstohvata. Robert Fischer je oba svoja meča protiv Spaskog (1972., 1992.) igrao s njima. Danas se izrađuju i u plastičnoj inačici...

biblioteka RASPUST odlično očuvana kao nova tvrde korice „Rani jadi“ su zbirka priča srpskog pisca Danila Kiša i prvi deo trilogije „Porodični cirkus“. Objavljena je 1970. godine, s tim što je priča pod nazivom „Eolska harfa“ dodata 1983. godine. Ova knjiga, zajedno sa romanima Bašta, pepeo i Peščanik, pripada takozvanom porodičnom ciklusu romana Danila Kiša. Namenjena je, kako stoji u podnaslovu, „za decu i osetljive“. U zbirci Rani jadi se kroz nekoliko priča oslikava lični razvoj dečaka Andreasa Sama. Ova zbirka žanrovski spada u autobiografsku zbirku za decu i mlade s obzirom da govori o ranom detinjstvu i odrastanju samog pisca. Pisac je dobio Andrićevu nagradu za ovo delo. Analiza dela Radnja priče se dešava u Mađarskoj početkom Drugog svetskog rata. Glavni lik u priči i nositelj radnje je dečak, čije godine nisu tačno precizirane, Andreas Sam osećajan i osetljiv, koji potiče iz veoma siromašne porodice. Ima izuzetnu sposobnost da zapaža lepe i naizgled nevažne detalje oko sebe kao što su zvuci, mirisi, lišće... Iz te sposobnosti je i proistekla velika ljubav prema prirodi. Teme u zbirci su one svakodnevne, životne. Događaji bez ikakvog dramskog naboja i bez neke velike povezanosti. Majka i sestra se pojavljuju u skoro svakoj priči, dok se figura oca provlači samo na kratko, više kao sećanje ili silueta. To proizilazi iz činjenice da je otac pisca odveden i streljan u logor Aušvic, pa samim tim nije imao materijala da ubaci više figuru oca u zbirku. Priče iz zbirke S jeseni, kad počnu vetrovi U prvoj priči zbirke se upoznajemo sa dečakom koji sakuplja kestenje na travnjaku. Nema nikakve radnje, nema događaja – jednostavno se opisuje dečak tokom igre. Drugi deo ove priče govori o mladoj devojci crvene kose, a kao najvažniji motiv nameće se njen parfem, ona miriše na ljubičice. Teško je protumačiti zašto se taj motiv našao baš na ovom mestu, pretpostavka je da se radi o nekoj vrsti uvertire u priče u kojima mirisi, ali i druge sitnice igraju važnu ulogu. Ulica divljih kestenova Tokom priče sa nepoznatom osobom, pripovedač pokušava da sazna gde se nalazi ulica divljih kestenova u kojoj je on nekad živeo sa svojom porodicom. Opisuje kako je ta ulica izgledala pre rata, navodi da se ona pre zvala Bemova ulica, ali niko od sadašnjih stanovnika ne zna i ne može da pretpostavi o kojoj ulici on priča. Na kraju nalazi mesto na kome se nekad nalazila njegova kuća. Tamo sada stanuje profesor Smerdel u novoizgrađenoj trospratnici. Igra Priča govori o čoveku koji kroz ključanicu promatra nekoga ko, kako on kaže, nije Andreas, nego Maks Ahašveroš, trgovac guščjim perjem. Sa zluradim zadovoljstvom zove Mariju, kako bi joj pokazao da to nije njen Plavi Dečko, nego njegova krv, unuk Maksa Lutajućeg. Može se zaključiti da je čovek koji gleda kroz ključanicu zapravo Andreasov otac, koji poslatra Andreasa dok se igrao u sobi. Išao je od slike do slike i vodio razgovore s imaginarnim likovima, nagovarajući ih da kupe nešto od njega. Vidivši taj prizor, njegov otac u liku svog sina prepoznaje svog oca, trgovca. U ovoj se priči na neobičan način govori o jevrejskom poreklu i nemogućnosti bega od njega. To potvrđuje i priča o Ciganki koju dečaku pre spavanja priča majka. Pogrom Dečak priča o važnom događaju koji se odvijao u njegovoj ulici. Ne otkriva tačnu radnju ili detalje, kaže samo da su svi negde jurili i da im se on pridružio jer je, kako kaže, mislio da će tako da shvati sva ta zbivanja koja su ga tih dana potresala. Opisujući tu gomilu ljudi koja se gurala, pripovedač nam dočarava atmosferu te zimske noći viđenu očima zbunjenog deteta. Ubrzo se saznaje da se radi o podeli hrane, ljudi su grabili brašno, šećer, šta je ko stigao. Dečak nije ugrabio ništa, ali mu se neka nepoznata žena smilovala i darovala mu konzervu špageta. Iz ove priče saznajemo da je vreme zbivanja radnje već ratni period. Priča od koje se crveni Dečak je sanjao kako priča sa svojim školskim drugom, Galom, te kako je tokom tog razgovora morao da mokri. Njegov prijatelj predložio je kako će da ga zakloni da ga ne bi videla neka devojčica. Kako je već je bilo vreme za polazak na nastavu, a Andreas još nije prestajao da mokri. Zbog toga je rekao Galu da pođe, a da će on da mu se priključi kasnije. Odjednom se budi i shvata da se to što je sanjao desilo i na javi i da se pomokrio u krevet. Budi majku i govori joj što je učinio. Istog tog dana sedi u školi ponosan jer je učiteljica Rigo pred čitavim razredom čitala njegov sastav koji je opet najbolji u razredu. Serenada za Anu Dečak je čuo buku ispod prozora i pomislio kako su došli neki ljudi da ubiju njegovog oca. Ta rečenica dosta govori o strahu koji je Andreas osećao. Međutim, ubrzo nakon toga, začuo je violinu i zaključio da to nisu krvnici, nego dečak zaljubljen u njegovu sestru Anu. Došao je da joj svira i peva pod prozor. Majka je Ani rekla da je običaj da se tada upali šibica i stane uz prozor, što je Ana i učinila. Ujutru su u prozoru našli crvene ruže koje je zaljubljeni mladić ostavio. Andreas je znao o kome se radi, bio je to Fuks Mlađi. Livada u jesen Posle nekog vremena na tu praznu livadu dolazi njegov otac sa štapom i gleda šta je to jesen učinila nekad bujnom rastinju. U svemu tome pronalazi papir na zemlji, a na njemu recept za umak od kiseljka na nemačkom jeziku. Čitajući ga, odmahivao je glavom ne slažući se sa onime što je na njemu pisalo. Zatim okreće drugu stranu i s osmehom primeti da se na papiru nalazio izmet. Nakon toga odlazi s livade, noseći pod rukom svoj herbarijum sa cvećem i uzorcima raznoraznog bilja. Verenici Narator ovu priču smešta u period kada je Andreas imao 8 godina. Dečak je sedeo u kolima sena, a otac je pričao sa nekim seljakom. Ne znajući da li ga je otac primetio, Andreas se skupio u senu i slušao razgovor o samom sebi. Otac je seljaku rekao kako je Andreas postao pravi mangup i, naslućujući koju će priču otac da ispriča seljaku, odluči zbog srama da ne sluša daljnji razgovor. Radilo se o igri žmurke koju su Andreas i njegovi prijatelji igrali tako što se skrivali u parovima, pa se on sakrio zajedno sa Julijom Sabo. Ležali su tako skriveni na slami i odlučili da se poljube. Zatekao ih je njihov prijatelj Farkaš i počeo da ih zadirkuje, zbog čega je Julija plakala, a Andreas udario Farkaša koji se onda požalio Andreasovoj sestri Ani. Andreas je zbog srama odlučio da se više nikada ne vrati kući, ali onda je na sestrine pozive ipak odlučio da promeni mišljenje. Nadao se da ona o tome nije nikome ništa rekla, ali sada je saznao da su sve o tome znali i njegov otac i majka. Zamak osvetljen suncem Andreas je za gospodina Molnara čuvao kravu koja se zvala Narandža. Međutim, krava se izgubila i više nije mogao da je nađe, a znao je da je Narandža bila najbolja krava gospodina Molnara i da mu on to nikad neće oprostiti. Odlučio je da je traži dokle god je ne nađe. Društvo mu je u potrazi pravio njegov pas koga je zvao Dingo. Andreas je izgubio kravu iz vida jer je drugima prepričavao radnju „Kapetana srebrnog zvona“. Dečak razgovara s Dingom i smišlja sve moguće scenarije, ali na kraju susreće Viraga koji mu govori da su mu pronašli Narandžu. Livada Andreas i njegova sestra Ana imali su šugu, zbog čega je Andreas morao kod lekara po sumpor kako bi se izlečili. Međutim, nisu imali dovoljno novca i dečak je to znao pa se pripremao na nelagodnost koju će da oseti pred lekarom. Kad je došao lekaru, ovaj mu je dao sumpor iako je video da Andreas nema dovoljno novca da za njega plati. Kad mi bište kosu Učiteljica Rigo rekla je Andreasu da ostane posle nastave, a on je znao i zašto, opet je trebao da joj očisti kokošinjac. Nije voleo to da radi, ne samo zbog neugodnih mirisa, nego i zbog neugode koju je osećao kad bi ga učiteljica nakon toga pozvala na jelo. Tako je bilo i ovaj put. Nakon što se Andreas oprao, zakucao je na vrata kuće učiteljice Rige koja mu je pripremila jelo. Međutim, Andreas nije mogao da jede jer su ga svi promatrali. Kasnije te večeri, mama i Ana čistile su Andreasovu glavu od vaši koje je pokupio radeći u kokošinjcu. Priča o pečurkama Još jedna tužna priča koja govori o siromaštvu dečaka i želji za hranom. Šetao je sa majkom i sestrom šumom kada su na jednom mestu pronašli mnogo pečuraka. Brali su ih i sa nestrpljenjem čekali da stignu kući kako bi ih majka spremala za jelo. U povratku ka kući su sreli gospodina Horvata koji se čudio za šta će im tolike otrovne pečurke. Tužni i razočarani su ostavili svoj plen i gladni nastavili dalje do kuće. Mačke U priči se govori o tome kako je dečak doneo tešku odluku da iz najbolje namere učini najgore delo. U jorgovanu iza kuće, Andreas je pronašao tri mačeta koja su bila slepa. Neko ih je odvojio od majke. Dečak im je doneo hleb i mleko ne znajući da oni ne umeju sami da se hrane. Sutradan je otišao da ih obiđe i shvativši da ništa ne jedu već samo tužno cvile odlučio je da im skrati muke tako što će ih ubiti i sahraniti. U celoj zbirci Rani jadi ovo je jedna od najupečatljivijih scena u kojoj dečak donosi tešku odluku iz najbolje namere. Kruške Priča Kruške je jedna od kraćih priča, ali donosi upečatljivu sliku iz detinjstva koja se zadržava u čoveku kroz ceo život. U priči se govori o seljankama koje su skupljale kruške birajući zrelije i sočnije. Za razliku od njih Andreas ih bira tako što ih pomiriše, a gospođa Molnar ga ismeva poredeći ga sa psom. Omalovažava ga uz podrugljive komentare, ne shvatajući da je dečak u druženju sa prirodom razvio sposobnost koju mnogi nemaju, a to je da oko sebe primećuje samo lepe stvari. Konji Kuća u kojoj su živeli je nekada bila konjušnica, pa se smrad osećao na sve strane, na šta su oni navikli. U kuću im dolazi vojnik koji ih obaveštava da je njihov konj Sultan na samrti. Očekivalo se da ugine i kobila Bula, jer je nestalo sena tako da su konji umirali od gladi. Zbog straha od majorovih grdnji vojnici su kanapima vezivali konje kako bi stajali uspravno. Sledećeg jutra je Andreas zatekao mrtve konje. Major je besneo na vojnike, nakon čega su oni konje odvukli na konjsko groblje. Dečak i pas su ih pratili. Čovek koji je dolazio iz daleka U ovoj priči se govori o susretu dečaka sa slučajnim prolaznicima. Danima su vojnici prolazili pored njihove kuće, a dečak ih je posmatrao skriven u krošnji jorgovana. Kada je sve utihnulo počela je da mu nedostaje ta buka koju su pravili svojim prolascima. Obradovao se slučajnim prolaznicima i pozvao ih da svrate kako bi se okrepili i napojili mazge. Čovek je bio stranac koji je žurio, ali su uspeli nekako da se sporazumeju. Dečak ga je pitao da li je negde video njegovog oca i opisivao je kako mu otac izgleda. Slučajni prolaznik je najpre strpljivo odgovarao na pitanja a onda je zaključio da ga dečak zavitlava. Nije mogao ni da pretpostavi kolika želja je gorela u dečaku da sazna nešto o svom ocu. Da sazna bilo šta. Iz baršunastog albuma Ova priča se sastoji od sedam manjih priča od kojih je svaka označena brojem. U prvoj priči se govori o tome da se dečak sa sestrom i majkom vraćao kući noseći sakupljene šišarke. Videvši svetlo u kući, najpre je pomislio da se otac vratio, ali tu ga je dočekala strina Rebeka držeći svećnak u ruci. Iako je svećnjak bio sedmokraki, samo jedna sveća je gorela. Ta slika će mu zauvek ostati u sećanju kao i zlokobni pogled strine Rebeke. U drugoj priči se govori o njegovom stricu Andreju, koji je jedini rođak koji se vratio posle gospođe Rebeke. Sa sobom je doneo tužne logorske pesme i kopao je po zemlji tražeći nešto. Treća priča govori o požrtvovanosti majke koja pokušava njega i sestru da skloni sa njive kako ne bi morali da se muče. Želela je da napravi mašinu za štrikanje, ali pošto nije imala potrebne delove, nastavila je da štrika noću uz svetlost petrolejske lampe. Majka je imala spretne ruke i svaki njen rad je bio unikatan, ali vremenom su žene iz sela počele da je oponašaju. Bez obzira na njen rad i trud, posla je bilo sve manje i manje. U četvrtoj priči se govori o prtljagu koji dečak nosi sa sobom u voz, a koji mu je posebno dragocen. Sve što je krišom spakovao u sveske vezivalo ga je za oca, jedini materijalni dokaz da je i on nekada imao oca. Peta priča se nadovezuje na prethodnu, jer u njoj pisac iz perspektive odraslog govori o svojoj đačkoj knjižici koju je sačuvao kao sećanje na njegovo detinjstvo. U šestoj priči pisac ukratko oživljava sećanje na svoje profesore. Sedma priča se odnosi na piščevo razmišljanje o tome zašto su sa sobom poneli neke nevažne stvari, dok su one bitnije ostavili. Sam izvodi zaključak da za njegovu majku neke sitnice imaju posebnu vrednost, jer je asociraju na nešto. Dečak i pas Ovu dirljivu priču u stvari priča pas Dingo. Najpre priča o svom poreklu, a zatim o svojoj velikoj ljubavi i bliskosti sa dečakom Andreasom. Ključni momenat u ovoj priči je da su se dečak i pas dobro slagali, jer su imali slične tuge. Pas je patio za svojom porodicom, a dečak je patio za ocem. Pas predoseća da će ga dečak napustiti što se pokazalo kao istinito. Pismo Ovde se govori o tome kako dečak šalje pismo gospodinu Berkliju pitajući ga kako je pas Dingo. Čak mu šalje i nešto novca kako bi psu kupio konjsko meso, znajući da to voli. Istovremeno se dečak priseća rastanka sa psom što u njemu budi neopisivu tugu. Prisećao se momenta kako je Dingo trčao za kolima a kočijaš ga je bičevao kako bi se vratio nazad. Odgovor Odgovor sadrži odgovor gospodina Berklija dečaku u kome mu saopštava tužnu vest. Javlja mu da je Dingo tog dana došao tužan i isprebijan kući. Odbijao je hranu, a sutradan je uginuo od tuge i zadobijenih povreda. Između ostalog u pismu mu gospodin Berkli šalje i nešto novca kako bi mogao sebi da kupi nalivpero i da mu napiše i pošalje sastav. Eolska harfa Dečak priča kako je imao harfu kada je imao 9 godina. Opisuje je kao električnu drvenu banderu sa 6 pari žica vezanih za porcelanske izolatore koji liče na rasparen komplet za čaj. Dalje kroz priču objašnjava šta je sve potrebno da bi se dobila eolska harfa. A zatim da je potrebno nasloniti uvo na banderu i slušati njen zvuk. Tog momenta ona prestaje da bude bandera i postaje harfa a da bi se nešto čulo potrebna je samoća. Nagoveštava da i njen zvuk ne može čuti svako, već samo onaj ko se razume u muziku. Napominje i da je njemu harfa rekla da će prestati da radi kao sluga kod gospodina Molnara, da će napustiti udžericu koja umesto poda ima nabijenu zemlju. Rekla mu je da mu se otac nikada neće vratiti, da će mu majka umreti, da će imati 1500 olovaka, 200 naliv pera i 5000 knjiga. Harfa mu je takođe rekla da će sresti devojku koju će večno voleti, da će mnogo putovati i da će napisati priču o eolskoj harfi od električnih bandera i žica.