Filteri
close
Tip rezultata
Svi rezultati uključeni
keyboard_arrow_down
Kategorija
Sve kategorije
keyboard_arrow_down
Od
RSD
Do
RSD
Sortiraj po
keyboard_arrow_down
Objavljeno u proteklih
keyboard_arrow_down
Sajtovi uključeni u pretragu
1 sajt isključen
keyboard_arrow_down

Pratite promene cene putem maila

  • Da bi dobijali obaveštenja o promeni cene potrebno je da kliknete Prati oglas dugme koje se nalazi na dnu svakog oglasa i unesete Vašu mail adresu.
101-107 od 107 rezultata

Broj oglasa

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream
101-107 od 107
101-107 od 107 rezultata

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream

Režim promene aktivan!

Upravo ste u režimu promene sačuvane pretrage za frazu .
Možete da promenite frazu ili filtere i sačuvate trenutno stanje

Aktivni filteri

  • Tag

    Knjige za decu
  • Tag

    Mini i Mikro linije, Radio prijemnici
  • Tag

    Filmovi
  • Tag

    Stripovi
  • Izbačen Sajt

    www.shop381.com
  • Cena

    250 din - 399 din

Amadeus je biografski film Miloša Formana iz 1984., te dobitnik osam Oscara. Zasnovan je na istoimenoj drami Petera Shaffera koju je napisao nakon što je vidio kratku dramu Aleksandra Puškina, Mozart i Salieri (koju je poslije Nikolaj Rimski-Korsakov pretvorio u operu) Djelomično je temeljena na životima skladatelja, Wolfganga Amadeusa Mozarta i Antonija Salierija. Radnja Film počinje s poluludim Salierijem u duševnoj bolnici, u koju je poslan nakon što je pokušao počiniti samoubojstvo. Posjećuje ga mladi svećenik iz Beča, a Salieri mu polako, u početku mrzovoljno, počinje pričati svoju životnu priču. Na njenom početku, Salieri je dvorski skladatelj u Beču, na dvoru cara Josipa II. Život je dobar. Uspješan je i popularan, zadovoljan svojim statusom i svojom glazbom. Zahvalan je Bogu, za kojeg vjeruje da je s njim sklopio dogovor: Bog će nagraditi njegov skladateljski uspjeh ako on, Salieri, posveti svoj cijeli život Bogu. On je u miru sa sobom i svojim Stvoriteljem. Tada upoznaje Mozarta. Kao poštovatelj Mozartovog rada, Salieri je uzbuđen što ima priliku da se upozna s njim u salonu. Ali pronalazi Mozarta kako puže po podu obuzet vulgarnim seksualnim igrama. Salieri je zbunjen: kako je takvu božanstvenu glazbu mogla napisati takva površna budala? Konačno, nakon serije bolnih poniženja, Salieri shvaća kako je ograničen u odnosu na Mozarta. Ne može shvatiti kako ga je Bog izdao. Zašto bi Bog dao bogohulnom Mozartu takav talent, a ne Salieriju? Salieri, koji je bio pobožan katolik cijeli život, ne može vjerovati da je Bog odlučio dati Mozartu takav dar preko njega živog. Više od svega, Salieri ne može razumjeti zašto ga je Bog potaknuo da postane skladatelj i onda ga napustio. U jednom trenutku on uzvikne: `Sve što sam ikad htio je bilo pjevati Bogu. Dao mi je tu želju, kao strast u mom tijelu, ali me tada učinio nijemim. Zašto? Zašto usaditi želju, ali ne i sposobnost. ZAŠTO?!` Počinje vjerovati kako Bog piše prekrasnu glazbu kroz Mozarta samo kako bi pokazao Salieriju kako je prosječan. Salieriju je slomljeno srce. Dao je Bogu svu ljubav i glazbu, čak ostao u celibatu zbog njega. Ali sada osjeća kako se Bog smije njegovoj osrednjosti. Bijesan i izgubljen, Salieri se odriče Boga. U snažnoj sceni, uzima raspelo sa zida i baca ga u vatru. Zaklinje se kao Božji neprijatelj i obećava osvetu protiv Boga tako što će uništiti Mozarta. Salieri se pretvara da je Mozartov prijatelj, da će mu pomoći, ali u isto vrijeme daje sve od sebe kako bi uništio njegovu karijeru. Mozart je bezbrižan, društveno i financijski, ali njegov prvotni uspjeh na dvoru slabi. Njegova pijančevanja i tulumarenja počinju prijetiti bankrotom. Njegovo zdravlje, brak i reputacija počinju patiti, ali posao teče besprijekorno. Preponosan da bi nekog poučavao, počinje skladati, ali nema novca kojim bi platio svoju ekstravaganciju. Salieri postaje svjestan Mozartovih financijskih i emocionalnih slabosti, što bi mogao biti ključ njegove osvete. Kao dijete, Mozart je bio emocionalno osakaćen očevim bezosjećajnim ambicijama, pa Salieri podmuklo uvjerava Mozarta da je njegov pokojni otac ustao iz groba i zatražio da napiše rekvijem - misu za mrtve. Uvjeren da ga progoni očev duh, Mozart doživljava živčani slom i postaje alkoholičar. Salierijev ludi, ali briljantni plan, je da prisvoji naručeni rekvijem, ubije Mozarta i odsvira ga Mozartovu sprovodu, tvrdeći kako ga je on, Salieri, napisao. Ukravši savršeni Mozartov rekvijem, počinje vjerovati kako je ukrao djelo koje je napisao sami Bog. Ako povijest upamti Salierija kao genijalnog skladatelja, uspjet će i njegova osveta. U međuvremenu, Mozartov prijatelj, Emanuel Schikaneder uvjerava Mozarta da napiše operu `za narod`. Mozart se složi, napisavši Die Zauberfloete. Opera doživljava veliki uspjeh, ali tijekom premijere, Mozart (koji je prenaporno radio kako bi završio i rekvijem i operu) se sruši od umora, nakon čega ga Salieri vodi kući. U kući, Salieri prisiljava smrtno bolesnog Mozarta da nastavi raditi. Mozart mu odgovara kako je prebolestan da bi pisao. U jednoj od najdirljvijih scena filma, Salieri ponudi da preuzme ulogu pisca za Mozarta, prikovanog za krevet. Salieri računa da bi tako mogao konačno otkriti tajnu glazbenog genija. Mozart počinje izgovarati note, a Salieri ih zapisuje, zanesen glazbom, a Mozart slaže tematske slojeve. Salieri odjednom postaje zbunjen što bi ta glazba trebala predstavljati. Mozart mora stati i objasniti Salieriju strukturu glazbe. Nakon nekog vremena, Mozart, postajući sve slabiji, se zaustavlja da bi zahvalio Salieriju za njegovo prijateljstvo. Salieri, dirnut, iskreno odgovara: `Kažem ti, ti si najveći skladatelj kojeg sam upoznao.` Mozartova žena vraća se kući i pronalazi Salierija s Mozartom. Salieri očajnički pokušava ponijeti rekvijem sa sobom, ali ga ona zaključava i zahtijeva da on ode. Rekvijem ostaje nedovršen, Salieru odlazi praznih ruku, a Mozart ubrzo umire. Salierijev plan se izjalovio. Mozartov sprovod je nedostojan, a zakopan je u neoznačenoj masovnoj grobnici. Priča se prebacuje u umobolnicu sa starim Salierijem. Priča koju smo upravo vidjeli bila je ispovijed svećeniku. Salieri uvjerava svećenika kako je Bog ubio Mozarta, a ne Salieri. Kaže da je Bog radije ubio Mozarta nego da pusti Salierija da ukrade glazbu. Salieri, gorko se našalivši, ustvrdi kako je on svetac zaštitnik mediokriteta, te da će moliti za sve mediokritete u svijetu, uključujući svećenike. Ulazi podvornik kako bi odveo Salierija u kolicima na zahod. Prolazeći kroz umobolnicu, Salieri nailazi na veliki broj luđaka, od kojih su neki u kavezu, neki u okovima, dok se drugi pjene ili neobuzdano vesele. Oni predstavljaju muku svakog čovjeka. U zadnjoj sceni filma, Salieri ih pozdravlja i blagoslivlja kao papa. Došavši do svoje nosiljke, kaže im: `Mediokriteti svijeta, odrješujem vas grijeha, odrješujem vas, odrješujem vas, odrješujem vas sve.` Ali film završava krupnim planom Salierija koji bolno zatvara oči dok zadnje sekunde filma ispunjava Mozartov djetinjasti smijeh. Amadeus na latinskom znači `drag Bogu`, Bogoljub. Bilo je to Mozartovo srednje ime, ali se možda naslov filma ne odnosi samo na Mozarta. Možda se ironično referira na tragičnog Salierija: jadni, naivni Salieri, koji je vjerno volio Boga da bi otkrio kako Bog nije volio njega. Produkcija Mozarta je trebao glumiti mladi Kenneth Branagh, ali je zamijenjen Tomom Hulceom jer je redatelj Miloš Forman odlučio snimiti film s američkom postavom kako publiku ne bi omeo britanski naglasak. Meg Tilly trebala je glumiti Mozartovu suprugu, ali nakon što je pokidala ligamente noge dan prije početka snimanja, zamijenila ju je Elizabeth Berridge. Glumci F. Murray Abraham - Antonio Salieri Tom Hulce - Wolfgang Amadeus Mozart Elizabeth Berridge - Constance Mozart Roy Dotrice - Leopold Mozart Simon Callow - Emanuel Schikaneder Jeffrey Jones - car Josip II. DVD 4-,SREDNJI ,VEĆI BROJ POVRŠINSKOH LINIJA,ISPRAVAN

Prikaži sve...
300RSD
forward
forward
Detaljnije

Pilote je bio francuski strip magazin koji je izlazio od 1959. do 1989. Predstavljajući većinu najvećih francuskih ili belgijskih strip talenata svog vremena, časopis je predstavio velike serije kao što su: Asterix, Barbe-Rouge, Blueberry, Achille Talon, Valérian... Glavni autori stripova kao što su René Goscinny, Jean-Michel Charlier, Greg, Pierre Christin i Jacques Lob bili su predstavljeni u časopisu, kao i umetnici kao što su Jijé, Morris, Albert Uderzo, Jean (Mœbius) Giraud, Enki Bilal, Jean-Claude Mézières, Jacques Tardi, Philippe Druillet, Marcel Gotlib, Alexis, and Annie Goetzinger. Pilote je takođe objavio nekoliko međunarodnih talenata kao što su Hugo Pratt, Frank Bellami i Robert Crumb. Sadržaj: Numéro PC25 (01/05/1988) 100 pages - Complet Couverture Quand j`étais petit Margerin Frank Rédactionnel Le bon vieux temps Mellot Philippe, Margerin Frank Rédactionnel Rock around la B.D. Bronson Philippe, Curie Paul, Rodolphe Rédactionnel Ton au dessus Rooney Donald, Bronson Philippe, Rodolphe Dessin Quand j`étais petit Parras Antonio Gag Frank Margerin présente Léon Laclas dans l`inventaire Margerin Frank RC 6p Le grenier Gator Harry, Chenneuière Alain RC 4p Frank Margerin présente C`était le bon temps Margerin Frank RC 5p Le petit mur de l`Atlantique Denis Jean-Claude Dessin Pilotorama La cour de récré Jano RC 3p Guerre et paix Buddion, Dikion RC 2p Drame canin Cestac Florence RC 4p Désiré Gogueneau Désiré et Tamponn vont à l`école Schlingo Charlie RC 1p Jeune Albert Le jeune Albert va à l`école Chaland Yves RC 2p La compo de maths Dodo, Ben Radis RC 2p Les mots pour le dire Gibrat Jean-Pierre RC 5p Chat de Fat Freddy Le joueur de flûte d`Hamel(i)n Shelton Gilbert Rédactionnel Auteurs leur vie leur oeuvre Pierre Christin - Enki Bilal - Stan Caïman Quénot Catherine Gag Et voilà Frisky Gordon Jeux Détachez le dessin du journal... Fabrice B. Rédactionnel Stan l`aventurier Bronson Philippe RC 2p L`écoute toujours prêt Camou, Lasnier Rédactionnel Compartiment rumeurs Bronson Philippe, Curie Paul, Rodolphe Rédactionnel Ronéo et rotatives Etienne Yannick Rédactionnel Les albums de mai Bronson Philippe Rédactionnel Voyage au bout de vos collections ???? Rédactionnel Bookmaker Rodolphe Rédactionnel Nouveautés Bronson Philippe, Curie Paul, Rodolphe Gag Et voilà Frisky Gordon Rédactionnel Libraires vivent leurs fantasmes Bronson Philippe, Curie Paul, Rodolphe Rédactionnel Hier et demain Denni Michel Rédactionnel Mac Coy : les comancheros sur le sentier de la guerre Denni Michel RC 12p Le labyrinthe du dragon Font Alfonso Rédactionnel Une grand-messe d`actualité Denni Michel Rédactionnel Venues d`ailleurs Kid, Vanina Vanini Rédactionnel Visa pour des zappeurs Thévenet Jean-Marc, Denni Michel Rédactionnel Henri Chapier - Enki Bilal Vidal Guy RC 4p Génie des alpages 155 F`murrr Rédactionnel Flash-back dans la verdure Guillaume Rédactionnel Télé-ciné Farida Rédactionnel Visions de vinyle Rossi Christian Rédactionnel Calendrier des manifestations Bronson Philippe Rédactionnel Perspectives Kid Rédactionnel Le blasphème du loup Denni Michel Izdavač: Dargaud Broj strana: 100 Meki povez Biblioteka: Pilote Skladište: DU 4 Ocena: 5-. Vidi slike. Težina: 250 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Prikaži sve...
300RSD
forward
forward
Detaljnije

Mark Tven Tom Sojer Meki povez Izdavač Kompanija Novosti Edicija Dečji klasici Tom Sojer obrađena lektira književnika Marka Tvena. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi. Analiza dela Tom Sojer je roman koji možemo da smatramo i autobiografijom jer je utemeljen na doživljajima samog Marka Tvena. Autor ga je pisao u nekoliko navrata: prvi deo napisan je u zimu 1872. godine, drugi deo u proljeće 1875. godine, a treći na leto te iste godine. Napisan je jednostavnim stilom i uz mnogo pripovedanja i humora pa je jednako interesantan i deci i odraslima. Tven je ovim romanom hteo da odrasle čitaoce podseti na detinjstvo. Pripovedanje u romanu Tom Sojer odvija se linearno, bez paralelnih radnji. Sva dešavanja u romanu vrte se oko jednog lika, a to je Tom Sojer. On se ističe svojom inteligencijom, neobuzdanošću i humorističnom naravi. Sposoban je snaći se u svakoj životnoj situaciji i za njega ništa nije nemoguće. Na nedaće koje mu se dešavaju u životu gleda kao na izazov i odmah pokušava da ih reši. Tom Sojer je pustolovni roman koji govori o pustolovinama dečaka koji tokom svojih lutanja doživi mnogo lepih i ružnih stvari. Glavna odlika ovog romana je uzbudljivost i zanimljivost radnje pa se zbog toga smatra pustolovnim. Tven u ovom delu ne piše samo o šaljivim dogodovštinama, on takođe suptilno kritikuje tadašnje društvo i okolinu. Premda se čini da je roman Tom Sojer jednostavan za čitanje i lako razumljiv, u suštini je kompleksan. Donosi mnoštvo ideja koje su osim kroz radnju, ispoljene i kroz likove. Likovi ne mogu da se odvoje od radnje, što se smatra jednom od glavnih karakteristika stila pisanja Marka Tvena. Autor je radnju ovog dela smestio u sredinu 19. veka, u malo mesto Sent Petersburg koji se nalazi na obali reke Misisipi. Likovi nigde u knjizi nisu detaljno opisani i Tven se nigde ne bavi isključivo njihovim opisima, već nam kroz radnju pomaže da spoznamo njihov karakter. Svaka pustolovina donosi neku novu osobinu određenog lika. Književni elementi Književni rod: epika Književna vrsta: avanturistički roman Vreme radnje: sredinom 19. veka Mesto radnje: Sent Petersburg, gradić na obali Misisipija Tema: pustolovine dečaka Toma i njegovih drugova Ideja: nepodoštine nekada mogu da budu i korisne, ako dolaze bez zlih namera Prepričano delo Tom je vragolasti dečak koji često izvodi nestašluke te se to već može videti na početku romana. Pisac nam opisuje radnju u kojoj se Tom sakrio u ostavi i krade pekmez iako mu je tetka zabranila da ga jede. Tom je lukav pa se vrlo uspešno izvlači iz situacije, ali tako da beži na kupanje, a ne u školu. Tetka ga je zbog toga sledeći dan, u subotu, stavila u kaznu, pa mora da okreči celu dvorišnu ogradu. No, Toma ništa ne može sputati niti zaustaviti u naumu da se izvuče. On svoje prijatelje uveri kako je krečenje jako zabavno te oni sav posao odrade umesto njega i još mu i plate za to. Kada je posao bio gotov, tetka Poli je bila jako iznenađena i nije mogla verovati da je Tom tako brzo i dobro uspeo sve to da oboji. Za nagradu ga pušta da ode da se igra i daje mu jabuku. Tom provodi vreme igrajući se sa svojim prijateljem Džo Harperom te u tom trenu ugleda predivu devojčicu imenom Beki Tačer. Tom se zaljubi u nju na prvi pogled. U nedelju Tom mora prisustvovati misi i to obučen u svečanu odeću, lepo odelo i svečane cipele. Tomu se nikako nije sviđao ovakav izgled koji ga je sa jedne strane sputavao. Na ulazu u crkvu dobijale su se ceduljice sa obzirom na to koliko je ko poznavao Sveto Pismo. Tom je zamenio svoj zarađeni novac sa ceduljicama i tako dobio svoj primerak Biblije. U ponedeljak je trebalo poći u školu, no Tomu se to baš i nije dalo pa je odlučio da glumi da je bolestan. Ipak, tetka prepoznaje njegovu glumu pa Tom mora da se zaputi u školu. Putem je sreo sina pijanice koji dane provodi ne radeći ništa jer ne ide u školu. Njegovo ime je Haklberi Fin. Njih dvoje se tada dogovore da će se naći uveče i ići na groblje. Pošto se Tom zapričao s Hakom, zakasnio je u školu. Učiteljica ga odluči kazniti i to tako da mora da sedi sa devojčicom u klupi. Srećom po Toma, radi se o devojčici Beki u koju je Tom zaljubljen. On joj odmah iskaže svoja osećanja i želi da se veri. Beki odmah pristaje, no kada saznaje da je Tom već bio veren sa drugom devojčicom, rasplače se i prekida veridbu. Uveče Tom se sastaje sa Hakom i po dogovoru odlaze na groblje. Ali ni sami nisu slutili da će tamo videti pravo ubistvo. Naime, došlo je do svađe i tuče između Mafa Potera koji je bio pijan, kriminalca Crvenog Džoa i doktora Robinsona. Crveni Džo je nožem ubo doktora, a u tom trenu dečaci od straha pobegnu i kažu jedan drugome da neće nikada nikome ovo reći. Informacija o ubistvu na groblju brzo se proširila mestom. No, kako je nož kojim je ubistvo počinjeno pripadao Poteru, on je glavni osumnjičeni. Ne pomaže mu ni ubica Crveni Džo, koji će čak i svedočiti protiv njega ne bi li još više sebe osigurao. Tomu proradi savest i muče ga noćne more oko celog događaja. Toma muče brojni problemi, svađa se sa tetkom, a tužan je i zbog toga što ga je Beki odbila te odluči iz svih tih razloga da pobegne od kuće. Putem sretne prijatelja Džoa Harpera koji je i sam odlučio isto pa se upućuju u gusarsku avanturu. Pridružuje im se i prijatelj Hak Fin te sva trojica ukradu splav i počnu plovidbu. Plovili su nizvodno rekom od St. Petersburga sve do Džeksonovog ostrva. Iako im se život na ostrvu činio idealnim i poželeli su nikad da se ne vrate, kod prijatelja se počela javljati čežnja. Tom ih ipak uverava da ostanu na ostrvu. U isto vreme saznali su da meštani pretražuju reku i traže ih. Tomu je bilo žao tetke Poli pa odluči jedne noći kada su njegovi prijatelji spavali, da se iskrade te joj ostavi poruku u kući da je dobro i da je živ. No prilikom posete, on zatekne tetku u društvu Džoove majke, Meri – sestrične i Sida kako plačući planiraju sahranu. Tada se Tom predomislio. Kada se vratio prijateljima na ostrvo, izneo im je novi plan. Oni provode dane uživajući u igri, a Hak ih je čak i naučio da puše. Nakon toga, obuzela ih je slabost i mučnina. Uskoro ostrvo zahvati oluja, pa su oni primorani da potraže zaklon. Kako je Tom čuo kada će se održati njihov pogreb, plan im je bio da se tada pojave tamo i sve iznenade. Planirano i učine, i razvesele sve prisutne svojim dolaskom. Kada su se vratili u školu Džo i Tom su bili pravi junaci. Svima su pričali svoje avanture, a zapalili su čak i lule. Jedino Tom se nikako nije mogao pomiriti sa Beki. Sve do jedne prilike kada Tom odluči uraditi dobro delo i na sebe preuzme krivicu oko pocepane stranice dnevnika. Naime, stranicu je pocepala Beki. Ubrzo je i školskoj godini stigao kraj, a tako je došao i ispit znanja, tj. završni ispit. Na njemu se Tom baš i nije iskazao jer mu se učiti nikada nije dalo. Praznici su počeli, a Beki odlazi iz grada. Tada Tom shvati da će mu biti jako dosadno. Da sve bude još gore, on se razboli. Počinje suđenje Poteru i Toma ponovo progoni osećaj krivice. Odluči da se pojavi u sudnici i razotkrije pravu istinu, tj. da je pravi krivac Crveni Džo. No, on tada beži. Tom i Hak odluče da pođu u potragu na skriveno blago u jednoj staroj kući. Tamo sreću i Crvenog Džoa i njegovog novog saputnika koji im beži sa pronađenim blagom. Sanduk koji je pun zlata nalazi se u Džoovim rukama, a dečaci odlučuju da ga prate kako bi ga se domogli. Malo nakon ovog događaja, Beki se ponovo vraća u grad. Organizovano je za svu decu poseta MekDugalovoj pećini. Tamo se Becky i Tom izgube pa svi organizuju potragu za njima. Pošto je Hak i dalje pratio zlikovca Džoa, saznaje da će on uskoro napasti udovicu Daglas pa odluči da ode na imanje i kaže sve vlasniku. Udovicu su spasili no Džo je ponovo pobegao. Njegov saputnik se utopio u reci. U isto vreme Beki i Tom su već na izmaku snaga u pećini. Pogotovo Beki koja je već skroz klonula. Tom odluči da sam ode u potragu za izlazom te na tom putu sreće Crvenog Džoa. Džo pobegne od straha, a Tom pronalazi maleni otvor za izlaz. Iako su se porodica i meštani već oprostili od Toma i Beki, oni se vraćaju živi i zdravi. Sudija Thačer je naredio da se zatvori ulaz u pećinu kako se ovakve stvari više ne bi događale. To nije bila dobra vest za Crvenog Džoa koji je ostao zarobljen u pećini te je od gladi umro. Tom i Hak u tajnosti odlaze u pećinu i tamo pronalaze sanduk pun zlata. Njega je tamo sakrio Crveni Džo. Njih dvojica su sada bogati, ali to im ništa ne znači. Hak ima novi dom, živi kod udovice Daglas. No, za njih je idealan život avantura i već jedva čekaju kada će se otisnuti na sledeću. Ovaj roman inspirisan je na istinitoj radnji samog pisca, njegov opis odrastanja i detinjstva pa se smatra i autobiografskim. Analiza likova Likovi: Tom Sojer, Haklberi Fin, tetka Poli, Beki Tačer, Džo Harper, Sid, Meri, Crveni Džo, Maf Poter, doktor Robinson, udovica Daglas… Tom Sojer – glavni junak romana koji je na početku prikazan kao nestašan i neobuzdan dečak. Čitaoci dobivaju dojam da je nevaspitan jer čini sve kako bi bilo po njegovom. On to postiže uz puno mašte i ambicije pa možemo da zaključimo kako je on itekako mudar i sposoban. Na početku romana se ne ponaša u skladu s pravilima, čini razne nepodopštine i izvlači se spletkarenjem. Uz to, manipuliranjem uspeva da pridobije ljude i navede ih da rade umesto njega, a onda on na kraju pokupi zasluge. Karakter Toma Sojera se tokom priče poprilično menja pa kada problemi postanu veći, na videlo izlaze njegove vrline – poštenje i dobrota. On tada počinje da svoje natprosečne sposobnosti koristi za dobro. Počinje da donosi razumne odluke i da radi za opće dobro, a ne samo za sebe. Haklberi Fin – Tomov najbolji prijatelj s kojim se uvek rado upušta u nove avanture. Odrastao je s ocem alkoholičarem koji nije mnogo brinuo o njemu pa je naučen biti slobodan i prepušten samom sebi. Njegova sloboda je mač sa dve oštrice: s jedne strane može da radi šta god želi, a s druge nema nikoga da brine o njemu i da bude tu kad mu je potrebno. Budući da je poreklom iz loše obitelji, ostali su ga smatrali jednakim propalitetom kakav je i njegov otac pa nisu želeli da se nalazi u njihovoj blizini. No, postojala je nekolicina ljudi koji su voleli Haka i koji su se rado družili s njim. On nije išao u školu pa su mnoga deca mislila kako je on sretan zbog toga, ali on je time mnogo toga propuštao. Unatoč teškom životu, Hak je bio dobar, pravedan i požrtvovan dečak koji je za svoje prijatelje spreman napraviti sve. Tetka Poli – dobrodušna žena koja je brinula o Tomu. Draga je i jednostavna. U njoj se često prelama ljubav prema Tomu i potreba da ga nauči lepom ponašanju. Beki Tačer – lepa devojčica u koju je Tom bio zaljubljen, a i ona je osećala isto prema njemu. Njihova ljubav naišla je na brojne prepreke. Džo Harper – jako dobar prijatelj s kojim je Tom provodio dane igrajući se. Pobegao je od kuće s Tomom jer je bio ljut zbog toga što ga je majka kaznila za nešto šta nije uradio. Sid – Tomov mlađi polubrat, ali je za razliku od njega uglađen i pristojan. Jedva bi čekao šansu da smesti nešto Tomu i tako da dovede u nepriliku. Zbog toga se Tom često služio šakama kako bi urazumio Sida. Meri – Tomova sestrična. Pristojna je i dobro odgojena, uvek je tu za druge i spremna je da pomogne ljudima. Crveni Džo – ubojica i kriminalac kojeg pokreće velika mržnja. Velika je opasnost za Haka i Toma. Maf Poter – alkoholičar i veliki naivac čiji je karakter najviše došao do izražaja kada je lažno svedočio. Doktor Robinson – ugledan mladi doktor kojeg svi cene zbog njegove stručnosti. Greška mu se potkrala kada je odlučio da unajmi Mafa i Crvenog Džoa da iskopaju telo na groblju kako bi sproveo medicinska istraživanja. Udovica Daglas – plemenita i dobrodušna žena. Jako voli deci i na kraju je usvojila Haklberija. Beleške o piscu Mark Tven ili Semjuel Langhorn Klemens (pravo ime) poznati je američki književnik i humorista koji je svojim delima postao poznat i cenjen među svim generacijama. Rodio se 30. novembra 1835. godine u mestu Florida kao šesto od sedmoro dece. Pošto nije bio baš uzoran učenik, već je u dvanaestoj godini odlučio da prekine školovanje. Radio je različite poslove. Svoj radni vek je započeo kao štampar, a neko vreme je radio i kao kormilar na jednom od parobroda na reci Misisipi. Nakon toga bio je i kopač zlata te novinar pa izdavač i na kraju je svoj radni vek završio kao književnik i predavač. Nije mogao da bude dugo na istom mestu i stalno se selio. Tako je i započeo novinarsku karijeru. Nakon što je neko vreme učestvovao kao dobrovoljac u građanskom ratu, odlučio se za posao izveštača gde je počeo objavljivati dela pod imenom Mark Tven. Smatra se kako je velik broj najboljih dela napisao tokom osamdesetih godina 19. veka. Od njegovih dela treba izdvojiti: „Kraljević i prosjak“, „Život na Misisipiju“, „Tajanstveni stranac“, „Doživljaji Toma Sojera“, „Avanture Haklberija Fina“, „Naivčine u inostranstvu“. U svim svojim delima zadržao je vedri duh te je poznat po humorističnim romanima. Promoviše slobodu, prava na jednakost te je izrazito dobro prikazao život američkog društva iako nije imao osnovnog obrazovanja. Umro je 21. aprila 1910. godine u Stormfildu.

Prikaži sve...
299RSD
forward
forward
Detaljnije

    Oglas

  • 24. Sep 2020.

  • Smederevska Palanka

  • kupindo.com

BUĐENJE žene u stripu SCENARISTKINJE: Vesna Perić, Anđelija Blagojević, Dragana Stojiljković CRTAČICE: Alja Grofelnik-Pelzel, Iva Atoski, Marija Đeranović, Jelena Đorđević, Nina Belingar, Rea Kordej, Valentina Briški, Danica Radović Dibidus, 2018. 104 strane, udžbenički format. U gornjem delu je bio pod uticajem vode pa je malo požutela i valovita ( smatram da nije drastično i da ne remeti funkcionalnosti). Već dosta dugo nisam pisao o stripovima balkanskih autora, ali ne zato što mislim da zaostaju za svetskim, neki od njih i jesu svetski. Nego prosto su u pitanju dve stvari, malo manja prisutnost takvih dela i moja hronična zatrpanost. No, eto ukazala mi se prilika da prekinem taj post jednom poslasticom. Naime strip Buđenje je zbirka priča na kojoj je radilo jedanaest žena sa ovih naših prostora. Vrlo značajno izdanje čak i da zanemarimo feministički značaj, jer okupiti toliki broj regionalnih autora je podvig sam po sebi. Tako da se nadam da je autorkama ipak u ovom delu bio na umu značaj ovog izdanja za regionalnu devetu umetnost, a ne samo feminizam. Da se razumemo, veoma mi je drago da i mi imamo dame koje mogu stati na crtu primerice Val Romeo, samo razmišljam pišući uvod kako ni u čemu ne treba preterivati. A ono što je više nego simbolično je naslov Buđenje, ne samo žena, što možda jeste u prvom planu, već i regionalne strip scene što je uočljivo za one koji prate, jer proces se dešava nekoliko godina unazad. Ovaj veliki projekat je ostvaren zahvaljujući podršci Francuskog instituta u Beogradu i Societe Generale Srbija, iskoristiću priliku da im se zahvalim u ime svih regionalnih ljubitelja stripa. Ne ostaje mi ništa drugo nego da proverim kvalitet priča i da na osnovu njih donesem sud o delu, što će sigurno biti interesantno jer je iz muškog ugla. Njena toplota – govori o paru lekara gde je žena u podređenom položaju, iako pokazuje da može isto što i muškarac. Čak joj se osporava znanje i na kraju krivo zapisuje. Plodove vode – kazuje o stavu nekad, pa i sad, ako je verovati novinama, koji se ima o rađanju kćeri u ne baš urbanim delovima Crne Gore. Ali i o tome da majčinstvo i želja da se dete zaštiti pobeđuje sve prepreke. Fatimina ruka – priča o mukotrpnom životu ženskih azilanata. Jer da bi preživela, junakinja prodaje jedino šta ima. Takva vrsta borbe za život urušava svaki moralni kompas i vodi ka surovom kraju. San – je pripovest o putovanju kroz vreme putem sna. Borbi malih žena da bi jednom postojale one velike. Kao i jedna velika zahvalnost istima, jer da one nisu menjale svet… Vera – tekstualni nastavak Sna, koji se obraća devojčicama koje su zaokupljene mišlju da je pažnja okoline sve, pokazujući im ono jedino važno. Zora – u neku ruku manga nastavak Sna, koji govori o tome kako se izboriti za samopoštovanje. I o tome koliko su novi počeci teški, ali i koliko vrede. Ručna izrada – budućnost je stigla, možete imati savršenu ženu ili gotovo savršenu. Pošto je u ljudskoj prirodi bunt, a njemu nedostaje toliko savršenstva koliko je to u oku posmatrača. Dobra žena – zanimljiv nastavak prethodne priče, gde vidimo da nijedan program nije jači od jakih osećanja. Savršenstvo ne postoji niti ga treba tražiti, obiće ti se o glavu. Odjek slobode – priča ide dalje. Sve revolucije jedu svoju decu, pa tako i ova. Borba je možda i večna, ali sloboda nema cenu. Podeljen na priče, neke samostalne, neke u nastavcima, strip Buđenje donosi čist ideal feminizma, ali problem je što ideali nisu sasvim utemeljeni u stvarnosti. Vidite, nijedna majka ne bi rizikovala egzistenciju deteta ma koliki seronja joj bio šef. Da ne bude zabune, pisac ovog teksta jeste idealista i uvek podržava drastično i bunt. Strip prikazuje nepravdu prema ženama tokom vekova, jer iako je žena od imena i sa novcem bivala povlašćenija, srednja klasa i sirotinja je večito trpela usled svoje nametnute, rodne uloge. Ipak, imam i nekoliko zamerki tehničke prirode: crtačice ne prate jedna drugu, pa tako gospođica Eho menja boju kose od plave, crne do crvene, kako se to desilo? Čak je scenaristkinja pokušala izvaditi stvar jednom rečenicom, ali kosa i treći put menja boju. No da ne ispadne da samo kudim, crtačice su jako talentovane kada su u pitanju razne vrste crteža, preko manga do baš umetničke vrste, što je jako pohvalno. A znate šta još, ovo izdanje je za nas više od crteža, scenarija i stripa, ono je dokaz da su naše žene borci. Te da su slobodu odavno uzele u svoje ruke i ona odjekuje ovim stranicama i to kroz vreme i prostor. Tako da obavezno dajte priliku izdanju da vas osvoji, budite džentlmeni i/ili podržite žensku moć (u zavisnosti od vašeg pola), a mi se naravno opet čitamo kad bude novih stripovskih izdanja. Kristijan Šarac

Prikaži sve...
390RSD
forward
forward
Detaljnije

ЗАГОР- Човек који је дошао са истока (бр.17 Весели четвртак) Издавач: ГРАФАРТ, Београд, 2009.год. Меки повез, 98 страна, ИЛУСТРОВАНО, латиница. Очувано као на фотографијама. `Загор је стрипски јунак аутора Серђа Бонелија (сценарио) и Галијена Ферија (цртеж) који је настао 1961. године у Италији. На просторима бивше СФРЈ први пут се појавио 1968. године, у стрипу под насловом „Насиље у Дарквуду“. Пуно име Загора је Загор Те-Неј, што на језику Алгонквин Индијанаца значи „дух са секиром“, што се и само често користи као његово име у стрипу. Право име овог стрип хероја је Патрик Вајлдинг. Првобитно, Загору је било наденуто име Ајакс, али се Бонели предомислио кад је чуо да постоји детерџент истог имена. Стрип едиција „Весели четвртак“ издавач је серијала „Загор“ за Србију. Радња Радња стрипа се дешава у Дарквудској шуми у Северној Америци. Загор је представљен као лик атлетске грађе са препознатљивим костимом чији је основни део црвена мајица са жутим кругом у средини, у којем је нацртана слика орла раширених крила. Његов верни помоћник и сапутник у бројним авантурама је симпатични дебели Мексиканац Чико. Ту су још и Тонка, поглавица Мохавка и Загоров крвни брат, Док Лестер, индијански врач Многооки итд. Један од његових легендарних непријатеља је луди научник по имену Хелинген. Лик Загорово право име је Патрик Вајлдинг (енгл. Patrick Wilding), а рођен је у колиби код Клир Вотера (Дарквуд). Родитељу су му се звали Бети и Мајк Вајлдинг и били су ирског порекла. Када је био дечак, родитеље су му убили Индијанци Абенаке које је предводио белац Соломон Кински. Загора је спасао отац бацивши га у реку пре него што је заједно са његовом мајком настрадао у запаљеној кући коју су запалили Индијанци. Након тога га из реке спашава луталица Фици, човек који је био богати трговац у Бостону и који се тога одрекао да би дошао да живи у дивљини. Фици га је научио да рукује каменом секиром. Током одрастања, Патрик тражи Соломона Кинског да му се освети због смрти својих родитеља. Једног дана сазнаје где се он налази и спрема освету. Долази у село Индијанаца Абенака којима је Кински био нека врста поглавице и убија неколико Индијанаца из заседе. Након тога Индијанце хвата паника и већина напушта село, док мањи број остаје уз Кинског. Након тога улази у село и убија остатак Индијанаца и бори се са Кинским и савлада га. Тада му Кински говори да је његов отац био бивши војни официр који је извршио злочин над Индијанцима и да је то разлог зашто су убили његове родитеље. Патрик не може да верује, али када види чланак у новинама да је његов отац проглашен кривим за тај злочин, пада на колена и очајава. Тада Кински узима пиштољ и нишани у Патрика. У том тренутку се појављује Фици и погађа Кинског секиром и убија га. Ипак и Кински је стигао да пуца и погађа Фиција, који након неколико тренутака умире на Патриковим рукама. После тих догађаја, Патрик одлази разочаран, тужан и тада доноси одлуку: „Убудуће ћу радити само на миру! Покушаћу измирити Индијанце и белце, унети више разумевања за њих. Помагаћу онима које оценим праведнима, без размишљања о томе ко којој раси припада“. Тако је почео свој пут борбе против неправде. Једног дана је наишао на групу Индијанаца који су напали групу глумаца са кочијама. Савладао их је и убио њиховог поглавицу. Глумци које је спасао били су породица Саливан који ће касније постати његови велики пријатељи. Током упознавања са њима, испричао им је своју тужну причу и они му праве црвени костим са орлом на грудима, а Патрик даје себи име „Дух са секиром“ (индијански назив За-гор Те-Неј). Касније током скупа индијанских поглавица Дарквуда појављује се у пламеном кругу на једном пропланку. Индијанци видевши то помислише да је то дух и да га је Маниту послао. Тада Загор говори: „Избаците страх из срца синови Манитуа! Велики Дух ме није послао на земљу да бих вас казнио, него да бих вам показао прави пут, како бих вам указао на мудре одлуке. За-гор Те-Неј је моје име, а ова секира је мој знак! Не заборавите то“. Све поглавице су прихватиле Загора за свог заштитника, осим једног које се звао Ога-Ито и који је мрзео белце. Он Загора изазива на двобој у којем га Загор побеђује и убија. Напомена: Ова прича о лику је испричана у стриповома, Загор прича (бр.99 ЛМС) и Господар Дарквуда (бр.100 ЛМС).

Prikaži sve...
350RSD
forward
forward
Detaljnije

Biblioteka Vjeverica Nedostaje najavni list, inače dobro očuvano. Autor - osoba Bevk, France Naslov Crna braća ; Učiteljica Breda / France Bevk ; [prevela sa slovenskog Anđelka Martić ; ilustrirao Vlado Veić-Sukreški] Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina 1978 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1978 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 157 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Martić, Anđelka Veić-Sukreški, Vlado Zbirka Biblioteka Vjeverica Napomene Prevodi dela: 1. Črni bratje ; 2. Učiteljica Breda Bilješka o piscu: str. 157. Predmetne odrednice Bevk, France, 1890-1970 – Pripovetke Bevk, France, slovenski književnik (Zakojca, 17. IX 1890 – Ljubljana, 17. IX 1970). Po profesiji učitelj, obavljao mnoge prosvjetne i političke dužnosti, osobito u vezi s problematikom Slovenskoga primorja i Trsta. Narodnobuditeljsku funkciju, izraženu u jednostavnoj realističkoj proznoj strukturi, ima i njegovo, izvanredno opsežno, književno djelo. Najbolja su mu djela nastala između dvaju svjetskih ratova. U njima prevladava povijesna i suvremena inspiracija, a obje su povezane sa životom u slovenskim regijama pod fašističkom vlašću (Tolminska, Primorska, Trst). Među povijesnim romanima ističu se Umirući bog Triglav (Umirajoči bog Triglav, 1930), Znamenja na nebu (1927–29) i Čovjek protiv čovjeka (Človek proti človeku, 1930), a suvremena je tematika vezana uz život u primorskim gradovima i na selu. Nacionalnu, povijesnu i etičku problematiku najuspješnije je obradio u romanu Kapelan Martin Čedrmac (Kaplan Martin Čedrmac, 1938). Uspjeh je doživio i na području književnosti za djecu i mladež; u tom je žanru branio tradicionalne nacionalne i etičke vrijednosti, što je privuklo čitaoce i iz drugih jezičnih sredina. France Bevk, slovenački pisac, pesnik, dramaturg, prevodilac, urednik, političar * 17. septembar 1890, Zakojca pri Cerknem, † 17. septembar 1970, Ljubljana. Rođen je u bajtarskoj porodici kao najstariji od osmoro dece seoskog obućara Ivana i njegove supruge Katarine. Završio je narodnu školu u Bukovu, kratko bio trgovački šegrt u Kranju, zatim je nastavio školovanje na učiteljskim školama u Kopru i Gorici. Posle diplomiranja 1913. učiteljstvovao je u selu Orehek, Cerkno, a 1916. je zbog pisanja antiratnih redova krivično premešten u Novake. Godine 1917. pozvan je u vojsku na Istočni front u Galiciji i Bukovini. Posle rata odustaje od učiteljskog zvanja, 1919. postaje urednik ljubljanskog Večernjeg lista, zatim kulturne rubrike lista Slovenec. Krajem 1920. iz Jugoslavije se vraća u Goricu i uprkos pritiscima italijanskih vlasti odlučuje da tamo i ostane. I kasnije, kada mu je komesarijat savetovao da emigrira u Jugoslaviju, ostao je nepokolebljiv: „Ovo je moja domovina, ovde imam pravo da živim! Ja ne idem nigde. Spreman sam na sve.” U Gorici je naredne dve godine preuzeo uredništvo Mladike. Istovremeno se posvetio pozorištu; vodio je Narodnu scenu i režirao. Uređivao je i politički list Goriška straža i humorističan Čuk na palcima, a 1923. postao je direktor Narodne knjižare u Gorici, uređivao knjige, sakupljao književnu tradiciju i pre svega opširno pisao. Zbog jedne od satiričnih pesama objavljenih u Čuku na palcima bio je u zatvoru četiri meseca. Posle potpisivanja Rapalskog ugovora, primorskim Slovencima je postajalo sve teže, a posebno otežano kulturno i stvaralačko delovanje. Bevka su pratile i godine kućnog pritvora, zatvora, zatvaranja, ali kada je bio na slobodi, putovao je i aktivno učestvovao na kongresima PEN kluba (takođe u Barseloni, Parizu i Pragu). U Trstu je uređivao i Naš glas, jedinstvo i poglede. Do 1943. bio je u italijanskim zatvorima, iste godine odlazi u partizane i postaje jedan od vođa narodnooslobodilačkog pokreta u Slovenačkom primorju (predsednik Pokrajinskog komiteta OF za Slovenačko primorje i Trst); do kraja rata i posle oslobođenja radio u organima vlasti: od februara 1944. član Predsedništva SNOS-a i Izvršnog odbora OF i predsednik Pokrajinskog narodnooslobodilačkog odbora za Slovenačko primorje (naizmenično sa Jožom Vilfanom), posle oslobođenja predsednik Slovenačko-italijanske antifašističke unije u Trstu Narodne skupštine NR Slovenije (1947–53), više puta republički i savezni poslanik i član delegacija, mr. na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1946. Često se sastajao sa mladim čitaocima. Od 1950. u dva mandata je bio predsednik Društva književnika Slovenije, kao i predsednik Ljudske prosvete, potpredsednik Slovenske matice, a od 1953. član SAZU (1960–66 sekretar njene umetničke klase). Posle Drugog svetskog rata najpre je živeo u Trstu, zatim u Ljubljani (gde je preminuo na 80. rođendan) i Rožnoj dolini kod Nove Gorice. Sahranjen je u Solkanu. Bio je oženjen, ali njegova supruga Davorina nije rodila potomstvo, a imao je nekoliko vanbračne dece. Njegovi sinovi su bili i Vasja Ocvirk, koji je bio pisac, i Marjan Bevk, direktor i predsednik društva TIGR. Rad Bevkovo književno stvaralaštvo je veoma obimno i obuhvata istorijske romane i romane iz savremenog života, pripovetke, seljačke pripovetke, replike, drame, omladinske priče, pesme, filmske scenarije, putopise i prevode. Sa prevodima na albanski, francuski, hrvatski, italijanski, mađarski, makedonski, nemački, ruski, srpski, ukrajinski itd. napisao je više od 150 dela. Pisao je mnogo i brzo; pre desetak godina, uz reprint i prevode još više knjiga, pored brojnih članaka, memoara i drugih komemorativnih zapisa. Među razlozima ishitrene jurnjave bio je nedostatak originalnih dela. U vreme kada je fašizam u Italiji oterao veliki deo primorske inteligencije preko granice u Jugoslaviju, insistirao je na drugoj strani granice i sa oduševljenim objavljivanjem pod raznim pseudonimima (Ivan Bežnik, Tone Čemažar, Jože Gorički, Jože Jeram, Jerko Jermol, Ivan Lesjak, Pavle Sedmak, Franc Seljak, Esar Vano) brinuli su se o mentalnoj hrani slovenačkog naroda. „Peru je često bilo teško da uhvati moje misli u svojoj bujnoj mašti, ali žurba je takođe bila pomalo u mojoj prirodi...” Kasnije je korigovao svoja dela u kasnijim publikacijama, posebno u reprintima u Odabranim spisima. Kritičari su ukazivali na površnost ili nedorečenost likova u nekim delima, ne vodeći računa o posebnim okolnostima u kojima su nastali. Rad za odrasle Pre i tokom Prvog svetskog rata pisao je pesme raznovrsnih ritmova i simbolike. U početku su bili pod jakim uticajem Otona Župančiča, ali se kasnije okrenuo ekspresionističkom načinu izražavanja. Učio je pisanje kod domaćih pisaca, posebno kod Ivana Cankara, i kod stranih pisaca, i to kod ruskih i francuskih realista. Sa 23 dugačke priče, Bevk je najplodniji autor slovenačke seljačke pripovetke. Ovo su uglavnom provincijske priče. Sa njima je učvrstio svest da su pokrajine, otrgnute od Jugoslavije Prvim svetskim ratom, i dalje je slovenska. Priče se dešavaju na Primorskom, zanima ga život varošana i usamljenih planinskih zemljoradnika u rodnom Cerkljanskom i Tolminskom. Rana dela su bila ekspresionistička u izrazu, ali je vremenom ekspresionizam zamenjen popularnijim izmišljotinama sa mišlju jednostavnog lokalnog čitaoca. U istorijskim romanima tematizirao je prošlost zapadnog ruba slovenačkog etničkog prostora, posebno Tolmina (baš kao i Pregelj). Začudo, nije izjednačio društvene sukobe između seljaštva i plemenske vlastele sa sukobima između Slovenaca i neslovena, ali je pozitivne i negativne karakteristike ličnosti ravnomerno raspoređivao među pripadnicima naroda i staleža. Hrabro je pribegao motivskom drasticizmu, opisujući okrutno mučenje i smrt. Stroži književni kritičari optuživali su ga da je romantičan zbog njegove velike sugestivnosti. Poruka njegovih romana je da su Slovenci opstali ako su odustali od želje za moći i vlašću i aktivnog učešća u istoriji i postali sveštenici, pesnici ili putnici. Gomile Bevkovih likova teraju na akciju ljubav, borba za imovinu i dom, pohlepa, a neki padaju na put zločina ili ekscentričnosti. Iako najveći deo njegovog stvaralaštva pripada žanru seljačke pripovetke i istorijskog romana, veliki uspeh postigao je romanom Kaplan Martin Čedermac, u kojem je ojačao slovenačku nacionalnu svest, osudio odnarođavanje, nasilje nad narodom i antinacionalne crkvene institucije tokom fašistička Italija. Zbog cenzure je u svojim delima samo nagoveštavao mnoge stvari ili prenosio priče u prošlost, ostavljajući istoriju iza kulisa. Mnogo je pisao za omladinu pre i posle rata. Najmlađima je pričao bajke, a starije je vodio po svetu, učeći ih kulturnom ponašanju ili pričajući o svom životu. U omladinski rad uneo je poznavanje prirode, društva i života, rodoljublje. U pripovetkama Pastiri, Grivarova deca i Pestrna vodio je mlade čitaoce u tolminska brda, među siromašne zanatlije i lihvare. Knjiga Tonček govori o dečaku koji je živeo u Gorici, gde su fašisti zatvorili sve slovenačke škole i zbog toga je morao da uči italijanski. Još jedno značajno delo je priča o Lukecu i njegovom čvorku, u kojoj on opisuje kako su Lukec i njegova majka krenuli na put čamcem u Ameriku, gde ih je čekao otac, koji je otišao da služi pre njih i pokušao da „dobije hleba“ u t. i. obećane zemlje. Knjiga o Titu je bila veoma popularna, zbog čega su ga mnogi kasnije etiketirali čak i kao režimskog pisca, zaboravljajući da je Bevk veliki deo svog dela pre rata objavio u katoličkom časopisu Dom in svet. Drama Ceo život piše za scenu. Njegovom željom za dramom odraslih dominira želja da izrazi stvarnost; kakav je i sam osećao. Njegove prve drame (U dubini, Kain) napisane su kao otpor strahotama Prvog svetskog rata. Kasnije je napisao porodičnu dramu Krivda, koju je pretočio u pripovetku, a okušao se i u komediji (Šahova igra). Njegov dramski opus ne predstavlja smislenu celinu, ali ima izrazitu dokumentarnu vrednost. Bevk se takođe smatra važnim piscem omladinskih igara. U njima se odnosi na tradiciju koja obuhvata iz bajke i fantastike materijal. Njegovo prvo pisanje je scenski tekst za mlade (jednočinka Srećna godina, 1912). Takođe je prevodio i adaptirao drame... Biblioteka vjeverica MG10 (N)

Prikaži sve...
299RSD
forward
forward
Detaljnije

Branko Ćopić Čarobna šumaTvrdi povezIzdavač RadБранко Ћопић (Хашани, Босанска крајина, 1. јануар 1915 — Београд, 26. март 1984) био је српски и југословенски књижевник. Писао је поезију, приповетке и романе, а прославио се својим причама за децу и младе, често смештеним у време Другог светског рата у револуционарној Југославији, писаним са карактеристичним Ћопићевим хумором у виду подсмеха, сатире и ироније.Као професионални писац, Ћопић је био веома популаран и могао је да се прода у великом броју примерака. То му је омогућило да живи искључиво од својих списа, што је било реткост за тадашње југословенске писце. Међутим, квалитет његових списа довео га је до укључивања у наставни план и програм основне школе, што је значило да су неке од његових прича нашле пут у уџбеницима, а неки романи постали обавезна лектира.Почетком 1950-их писао је и сатиричне приче, критикујући друштвене и политичке аномалије и личности из тадашњег политичког живота земље, због чега је сматран дисидентом и „јеретиком“, и морао је да се објашњава партијској хијерархији.Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, а Учитељску школу похађао је у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године на групи за педагогију.[1] Прву причу објавио је 1928. године, а прву приповетку 1936. Његова дела су, између осталих, превођена на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности (САНУ) и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине (АНУБиХ). Извршио је самоубиство скоком са Моста братства и јединства, 26. марта 1984. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[2]БиографијаДетињство и младостЋопић је рођен 1. јануара 1915. године[3][4] у селу Хашани, код Босанске Крупе, у Босанској крајини, у западној Босни.[5][6] У исто време, његов отац Вид, као војник Аустроугарске армије, борио се негде на фронту у Карпатима, а његов стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у Српској војсци против Аустроугарске. Кад му је било четири године, умро му је отац. Ћопић је, заједно са млађим братом и сестром, остао да живи поред мајке Соје, деде Радета и стрица Ниџе.[7] Прва прочитана књига била му је Мигел Сервантес коју је, негде у трећем разреду, купио од учитељице. У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса, скупа са неколико одломака из његовог романа Дон Кихот. Следеће прочитане књиге биле су Доживљаји једног вука, па Доживљаји једне корњаче.[8]Прво штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису Венац, 1928. године. Основну школу је завршио у родном месту, а нижу гимназију у Бихаћу. Ћопић је похађао Учитељску школу у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, а завршио у Карловцу. По завршетку Учитељске школе, уписао се на Филозофски факултет у Београду, на групу за педагогију, и дипломирао 1940. године. Већ као студент, афирмисао се као даровит писац и скренуо на себе пажњу књижевне критике, између осталог пишући у „Политици”, где му је уредник Живко Милићевић у књижевном додатку објавио тек шесту послату приповетку — Смртно руво Соје Чубрилове (Политика, 8. 5. 1936). „Тај датум сам запамтио за читав живот”, исповедао се доцније. „Имао сам двадесет једну годину… Заредао ја онда да објављујем приче у ’Политици’, мјесечно по двије, чак и три… ”.[9][10] Признао је да се по доласку у Београд 1936. године „плашио великог града“ и да је посебно бринуо да би се могао изгубити.[11]Живот током ратаБранко Ћопић, Мира Алечковић и Ацо Шопов у партизанима (1944).1939. године је добио новоустановљену Награду „Милан Ракић”.[12] Уочи Другог светског рата, налазио се у Ђачком батаљону у Марибору. Позвали су га да буде члан Крајишког пролетерског одреда.[13] У борбама под Грмечом изгубио је брата Рајка и сестру Смиљку, која је имала 21 годину.[13] У данима Априлског рата он је, са групом својих другова, покушао да пружи отпор непријатељу код Мркоњић Града. После тога је отишао у свој родни крај, а са почетком устанка, ступио је у редове устаника и међу њима остао током целе Народноослободилачке борбе. Све време рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем.[тражи се извор] Током устанка у Босанској крајини 1941. године одлази у партизане и у њиховим редовима остаје до краја Другог светског рата.[14] У марту 1941. је добио награду за дело Борци и бегунци.[15] Био је политички комесар свог одреда, ратни дописник листа Борба и културни пролетер.[10] Тај период његовог живота утицао је на велики део његовог књижевног рада, што се може видети по темама о којима ће даље писати. После рата, један је од оснивача дечјег листа Пионир и његов уредник, а потом је почео професионално да се бави књижевношћу.[16]Живот након ратаДобитник је Партизанске споменице 1941.[14] По завршетку рата вратио се у Београд где је до 1949. радио као уредник у неколико часописа, укључујући и дечји часопис Пионир.[10] 16. децембра 1965. постао је ванредни члан Српске академије наука и уметности, а 7. марта 1968. изабран је у пуноправно чланство. Био је и члан Академије наука и уметности Босне и Херцеговине (АНУБиХ).[17] Дела су му превођена на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, румунски, словеначки и мађарски језик. Своју животну сапутницу Богданку Цицу Илић, педијатра, упознао је крајем 1945. године, венчали су се пет година касније. Последњу деценију живота провели су у згради преко пута „Београђанке”.[13]У једном интервјуу, познати писац причао је и о политици, о својој чувеној „Јеретичкој причи” због које га је партија прогањала и на крају искључила из својих редова. Тито је на конгресу АФЖ-а у Загребу бесно рекао за њега: „Он лаже, он је изнео неистину.” А на то је Титу без пардона одговорила Бранкова мајка Стоја: „Мој Бранко никад не лаже.”[13]„ „А ја шта ћу после свих тих претњи, на врата стана залепим исечак из новина у којима су пренете Титове речи да ме ипак неће ухапсити. Тако сам се бранио, ако дођу да ме воде у бајбок, када прочитају текст на вратима, неће имати храбрости да зазвоне”, причао је Ћопић.[18] ”Позни дани и смртЦели радни и животни век након Другог светског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је често путовао по Југославији и другим европским државама. Писац је извршио самоубиство увече 26. марта 1984. године, бацивши се са Савског моста на кеј поред реке.[19]Књижевно делоСто година од рођења Бранка Ћопића; поштанска маркица.Најраније од 1951. године до смрти, Бранко Ћопић је био професионални писац, који је живео искључиво од својих списа, јер су се његове књиге, због његове популарности, продавале у милионским тиражима, како у Југославији, тако и у иностранству.[20]Његова прва објављена приповетка била је Смртно руво Соје Чубрилове („Посмртни огртач Соје Чубрилове“), штампана 1936. године у београдском дневном листу Политика. Уредник Политике Жика Милићевић био је познат по својој строгости и у почетку је одбијао многе друге Ћопићеве приче, али је наставио да их пише и шаље Милићевићу све док није одлучио да их штампа у новинама. Милићевић је обећао да ће сваког месеца објављивати по две његове приче, ако буду добре. Пре 1941. године и избијања Другог светског рата у Југославији, Политика је објавила 125 његових прича. Ову сарадњу са Политиком, Ћопић је сматрао „великим подстицајем” и „почетком озбиљне књижевне афирмације”.Прву збирку приповедака Ћопић је објавио 1938. године и наставио да пише током целог рата. Прве две објављене збирке, под насловима Под Грмечом и Борци и бјегунци, посветио је својој домовини, Босни и Херцеговини.[21] Ове збирке приповедака доказале су његов приповедачки дар, а уследиле су и друге, међу којима и Планинци. Године 1939. добио је Награду „Милан Ракић”, са новчаном наградом од 1.000 динара, због чега је прогласио „Био сам богатији од цара“. Био је уредник часописа Пионир од 1944. до 1949. године и члан редакције Савременика.Регионални знак његове прозе препознаје се у ликовима, локацијама, темама и језику његовог родног краја, Босанске крајине. Његова предратна проза била је претежно лирска (збирке Роса на бајонетима, 1946), Свети магарац и друге приче, Сурова школа, 1948. али је после рата лирско подредио идеолошком и друштвено ангажованом. Његове приповетке често су описиване као „приче дечака сањара“.Објавио је збирке песама Огњено рађање домовине и Ратниково прољеће. Остале збирке приповедака Љубав и смрт. Ћопић је ратне приповетке обогатио хумором и комичним елементима, док је у романима Пролом и Глуви барут дао широку прозу фреске првих ратних година у Босанској Крајини. Прекретница у његовом послератном развоју била је Доживљаји Николетине Бурсаћа. Романи Не тугуј, бронзана стражо и Осма офанзива баве се државно организованом колонизацијом становништва Крајине у покрајину Војводину.Збирку Башта сљезове боје отвара писмо које је Ћопић писао свом покојном пријатељу Зији Диздаревићу (1916–42). У њему, Ћопић поставља оквир писања као спас од смрти и мрачних визија коњаника апокалипсе. Он свет сагледава из перспективе добрих „будала“, али упркос донкихотовском жару и хумору, пробија се осећај туге, стрепње, разочарања и антиутопијских ситуација. У наставку, Дани црвеног сљеза (прев. „Дани црвеног сљеза”), све то еволуира у колапс друштвених идеала као скупо плаћених илузија.Писао је и дечију поезију и прозу. Најпознатија дела су Приче партизанке, Насмејана свеска, У царству лептирова и медведа, Вратоломне приче, Јежева кућица, Доживљаји мачка Тоше, Орлови рано лете, итд.Награде и почастиСпоменик Бранку Ћопићу у бањалучком музеју.Сматра се једним од највећих дечјих писаца рођених на југословенским просторима. За књижевни рад добио је, међу осталим, Награду АВНОЈ-а и Његошеву награду (обе 1972). Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске заставе са лентом, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден Републике са сребрним венцем и Орден заслуга за народ са сребрним зрацима.Свој стан у Београду, Улица краља Милана 23, у ком је живео од 1972. до смрти, поклонио је САНУ.[22] Пуриша Ђорђевић је 2015. године режирао документарни филм „Мала моја из Босанске Крупе“ посвећен Бранку Ћопићу.[23] Сваке године се одржава симпозијум о Бранку Ћопићу, 2019. је био у Бечу.[24]ДелаЗбирке приповедакаПод Грмечом (1938),Борци и бјегунци (1939),[25]Планинци (1940),Роса на бајонетима (1946),Свети магарац (1946),Сурова школа (1948),Људи с репом (1949),Одабране ратне приповетке (1950),Изабране хумористичке приче (1952),Љубав и смрт (1953),Драги ликови (1953),Доживљаји Николетине Бурсаћа (1955),Дјечак прати змаја (1956),Горки мед (1959),Башта сљезове боје (1970),Василиса и монах (1975),Скити јуре зеца (1977);РоманиПролом (1952),Глуви барут (1957),Не тугуј бронзана стражо (1958)Осма офанзива (1964),Делије на Бихаћу (1975);Збирке песамаОгњено рађање домовине (1944),Пјесме (1945),Ратниково прољеће (1947);КомедијеДоживљаји Вука Бубала,Одумирање међеда;Дела за децуУ свијету медвједа и лептирова (1940), приповеткеПриче партизанке (1944), приповеткеПјесме пионирке (1945), песмеБојна лира пионира (1945), песмеДружина јунака (1945), приповеткеБајка о сестри Ковиљки (1946), прозаДоживљаји кума Торбе (1946), приповеткеВратоломне приче (1947), приповеткеАрмија одбрана твоја (1947), песмеСунчана република (1948), песмеРудар и мјесец (1948), песмеЈежева кућица (1949), песмаПриче испод змајевих крила (1950), приповеткеПијетао и мачка (1952), приповеткеДоживљаји мачка Тоше (1954), приповеткеРаспјевани цврчак (1955), песмеЛалај Бао, чаробна шума (1957), песмеОрлови рано лете (1957), романБосоного дјетињство (1957), приповеткеПартизанске тужне бајке (1958), приповеткеВечерње приче, (1958), приче у стихуДједа Тришин млин (1960), збирка песамаПриче занесеног дјечака (1960), приповеткеМагареће године (1960), романРибар и мачак (1960), песмеСлавно војевање (1961), романМјесец и његова бака (1962), песмеЧаробна шума (1962), песмеБитка у Златној долини (1963), романКрава са дрвеном ногом (1963), приповеткеПриче за најмлађе (1963), приповеткеШаров у земљи бајки (1964), приповеткеМала моја из Босанске Крупе (1971), песмеГлава у кланцу, ноге на вранцу (1971), приповеткеЛијан води караване (1975), приповеткеСабрана делаобјављена у 12 књига 1960,објављена у 14 књига 1978.Екранизације на филму и ТВИграни филмовиЖивјеће овај народ (1947), дугометражни филм, оригинални сценарио, режија Никола Поповић, Јадран филм, ЗагребМајор Баук (1951), дугометражни филм, оригинални сценарио, режија Никола Поповић, Босна филм, СарајевоНиколетина Бурсаћ (1964), дугометражни филм, екранизација истоименог романа, режија Бранко Бауер, Јадран филм, ЗагребОрлови рано лете (1966), дугометражни филм, екранизација истоименог романа, режија Соја Јовановић, Авала филм, БеоградХајдучка времена (1977), дугометражни филм, екранизација збирки приповедака, режија Владимир Тадеј, Јадран филм, ЗагребГлуви барут (1990), дугометражни филм, по мотивима истоименог романа, режија Бахрудин Бато Ченгић, ДП Форум, Сарајево, Београд филм, Београд, Јадран филм, ЗагребВидите јошЗадужбина Бранка ЋопићаДијапазон — Бранко ЋопићОШ „Бранко Ћопић” (Приједор)ОШ „Бранко Ћопић“ Бања ЛукаБиблиотека „Бранко Ћопић” (Вранић)Народна библиотека „Бранко Ћопић“ у БродуНародна библиотека „Бранко Ћопић“ у ЧајничуБиблиотека „Лаза Костић” Чукарица — Трибина књижевности за децу „Бранко Ћопић”3/31

Prikaži sve...
299RSD
forward
forward
Detaljnije
Nazad
Sačuvaj