Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Josip Vidmar (Ljubljana, 14. oktobar 1895 — Ljubljana, 11. april 1992), kritičar, esejista, dramaturg, akademik, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFR Jugoslavije i SR Slovenije i junak socijalističkog rada. Od aprila 1945. do marta 1953. godine obavljao je funkciju predsednika Prezidijuma NR Slovenije. Josip Vidmar rođen je 14. oktobra 1895. godine u Ljubljani. Nakon završetka gimnazije u rodnom gradu, 1914. godine upisao se na Visoku tehničku školu u Pragu, gde je bio mobilizovan u austrougarsku vojsku. Od 1915. do 1918. godine nalazio se u zarobljeništvu u Rusiji. Posle rata studirao je u Beču, Pragu, Parizu i Zagrebu, a diplomirao je u Ljubljani. Godine 1934. postao je dramaturg Narodnog kazališta u Ljubljani gde je delovao do 1942. godine. Tada je prešao u ilegalnost, jer je učestvovao u organizovanju Društva prijatelja Sovjetskog Saveza i bio jedan od osnivača Osvobodilne fronte, osnovane 29. aprila 1941. godine u njegovom stanu. Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu. U prvom redu, sleva nadesno, sede Josip Broz Tito, Josip Vidmar, Edvard Kocbek, Josip Rus i Moša Pijade. Bio je član Izvršnog odbora Osvobodilne fronte, a od 14. januara 1943. do 27. aprila 1953. godine njegov predsednik. Kao njegov delegat, učestvovao je na Drugom zasedanju AVNOJ-a, na kojem je u ime slovenačke delegacije predložio da se Josipu Brozu Titu dodeli titula maršala Jugoslavije. 19. februara 1944. godine u Črnomlju je bio izabran za predsednika Slovenačkog narodnooslobodilačkog veća (SNOV), a 1945. godine za predsednika Veća naroda Narodne skupštine FNR Jugoslavije, funkcija na kojoj je ostao sve do 1953. godine. Od aprila 1945. do marta 1953. godine bio je predsednik Prezidijuma Narodne skupštine Slovenije i član Prezidijuma Savezne narodne skupštine do 1952. godine. Osim političkih, obavljao je i mnoge društvene funkcije. Bio je redovni profesor za teoriju drame na ljubljanskoj Akademiji za igralsko umetnost od 1945. do 1950. godine, od 1949. član, a od 1950. do 1964. godine direktor Instituta za literaure pri Slovenačkoj akademiji nauka i umetnosti (sl. Slovenska akademija znanosti in umetnosti). Od 1952. do 1976. godine bio je predsednik SAZU. Godine 1966. izabran je za počasnog doktora nauke o književnosti Ljubljanskog univerziteta. Bio je poslanik u Republičkoj i Saveznoj skupštini, radio je u Nacionalnom komitetu za mir, Glavnom odboru Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije i SSRN Slovenije, te u Savezu komunista Jugoslavije. Vršio je odgovorne funkcije i u Savezu književnika Jugoslavije i u Sterijinom pozorju. Umro je 11. aprila 1992. godine u Ljubljani. Književni rad Josip Vidmar je još za vreme studija počeo da se bavi književnošću, književnom istorijom i i kritikom. Sarađivao je u gotovo svim slovenačkim časopisima, od kojih su neki „Novi zapiski“, „Ljubljanski zvon“, „Dom in svet“ i „Modra ptica“. Osim časopisa „Trije labodi“ 1922, od 1925. godine pokrenuo je i gotovo sam ispunjavao „Kritiku“ sve do 1927. godine. Kao dramaturg ljubljanske „Drame“ pisao je o pozorišnim i pozorišno-književnim problemima. Vidmarova predratna kritičko-esejistička aktivnost bila je okarakterizovana rehabilitovanjem kritičke misli, koja je posle Frana Levstika i Ivana Cankara zapala u krizu. U svome polemičkom kritikovanju borio se protiv reakcionarne katoličke misli, koja je katolički nazor postavljala iznad umetničkih postulata i šibao „naprednjake“ (liberali, demokrati), koji su hteli da slovenaštvo utope u jugoslovenštini. Njegovo najznačajnije delo, koje se dotiče odbrane slovenačkog identiteta za vreme Šestojanuarske diktature je brošura „Kulturni problemi slovenaštva“, izdana 1932. godine. Kao pozorišni kritičar borio se protiv negativističkih i nihilističkih pogleda na svet, pisao je svoje eseje i razmišljanja, koja po svojoj idejnoj i estetičkoj vrednosti predstavljaju vrhunac slovenačke književnosti.

odlično stanje kao na slikama Naslov Na šarkanovom chvoste : básnická zbierka pre deti / Michal Babinka ; [ilustrovala Anna Pixiadesová] Vrsta/sadržaj type of material poezija Jezik slovački Godina 1958 Izdavanje i proizvodnja Petrovec : Kultúra, 1958 (Petrovec : Hlas ĺudu) Ostali autori Pixiadesová, Anna Fizički opis 46 str. : ilustr. ; 20 cm Završio je pedagošku školu, radio je kao učitelj. Bio je pesnik, pisac za decu, književni kritičar, prevodilac, glavni urednik mesečnika „Novi život“, novinar i slobodni umetnik. Debitovao je knjigom za decu Na šarkanovom chvoste (1958) gde je kao preteča primenio tzv. dečiji aspekt. Pisao je i angažovanu poeziju koju je posvetio konkretnim ličnostima i dešavanjima. Njegovi pesnički počeci u zbirci Bezbožné letá (1960) imaju odlike simbolizma, opisi prirode su povezani sa njegovim teskobnim osećanjima, pritom se spajaju sa melanholijom, uspomenama, tugom. U zbirkama Priestory (1961), Rozkoš nenávratov (1964), Pod krokom prsť (1967), Kôrnatenie navrelín (1970), Príchodzí sa nevracajú (1972) kreće ka desubjektivizaciji, apstraktnijim pojmovima i univerzalnim temama. Na srpskom jeziku je objavio zbirku I bi zemlja (1970), za čiji odabir i prevod pesama se pobrinuo Mihal Harpanj. Simbolistički metod je postepeno kombinovao sa motivima nadrealizma, čime njegov tekst postaje razgranatiji. U njegovu poeziju dospevaju biblijski simboli, anititetski nazivi. Postao je preteča egzistencionalnog i nadrealističnog izraza u slovačkoj vojvođanskoj poeziji. Njegovu poeziju je obeležio osećaj asketizma, samoće a lajt motivi su smrt i nestanak. U rukopisu je ostala zbirka Majster, dielo, ty. Osim toga, izdao je i sledeća dela za decu: Abeceda skáče (Kultura, Petrovac 1961. god.), Sto úsmevov a jedna slza (Kultura, Petrovac 1962. god.), V troch tuctoch – pripovetka (Čehoslovački savez u NR Hrvatskoj, Daruvar 1962. god.), Cengáčik na dobré ráno (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1968. god.) i Ako rástol Igorko (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1970. god.). Na slovački jezik je preveo zbirku pripovedaka za decu Jovanke Jorgačević „Sunce za moj kaktus“ (Obzor, Novi Sad 1970. god.). Babinkovo raznovrsno stvaralaštvo, privatna pesnička kao i bogata prevodilačka i novinarska delatnost, svedoče o jednom širokom interesovanju, velikom umetničkom iskustvu i produktivnom produbljivanju vlastitog stvaralaštva. O pesničkom izrazu Mihala Babinke Mihal Harpanj je napisao sledeće: Babinka ne traži nove načine pesničkog izraza. U njegovim pesmama na početku se nalazi slika, koja nije uvek stvarna i jednodimenzionalna. Odatle se na sve strane račvaju izvori reči, koji nisu slučajni. Interesuje ga reč pesme kao fenomen, koji je istovremeno i Lepota i Umetnost, ali ta reč pre svega mora biti Logos, mora biti Život. Ukupna Babinkova poezija je u znaku pronalaženja reči, novih preokreta reči, i zbog toga je ona snažno metaforična. Šta to u sebi sadrži njegova metafora, da li simbol ili neku alegoriju, teško je odrediti. Jedno je sigurno: Babinkova metafora je u bliskoj vezi sa metaforom nadrealizma. Nakon teške bolesti Babinka je preminuo 4. jula 1974. god. u bolnici u Sremskoj Kamenici. Sahranjen je u Novom Sadu a 2007. god. su njegovi posmrtni ostaci preneti na groblje u Padinu. Svake godine se u Padini održavaju književne večeri pod nazivom Babinkovi susreti, u čast sećanja na ličnost i stvaralaštvo Mihala Babinke. simbolizam slovačka avangarda neoavangarda časopis polja tribina mladih novosadska avangarda vovjođanska knjizevnost slovaka u vojvodini vizuelna poezija konkretna ... avangarda casopis polja tribina mladih neoavangarda postmoderna novosadska avangardna scena novi sad savremena slovačka poezija slovacka knjizevnost ... slovacka poezija za decu decja dečija poezija slovaka slovacka knjizevnost ...

retko! odlično stanje Naslov Cengáčik na dobré ráno / Michal Babinka ; [ilustroval Ivan Popovič Vrsta/sadržaj type of material poezija Jezik slovački Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Nový Sad : Obzor ; Bratislava : Mladé letá, 1968 (v Báčskom Petrovci : Obzor) Ostali autori Popovič, Ivan Fizički opis 44 str. : ilustr. ; 21 cm Zbirka Edícia Máj Napomene Tiraž 500. Završio je pedagošku školu, radio je kao učitelj. Bio je pesnik, pisac za decu, književni kritičar, prevodilac, glavni urednik mesečnika „Novi život“, novinar i slobodni umetnik. Debitovao je knjigom za decu Na šarkanovom chvoste (1958) gde je kao preteča primenio tzv. dečiji aspekt. Pisao je i angažovanu poeziju koju je posvetio konkretnim ličnostima i dešavanjima. Njegovi pesnički počeci u zbirci Bezbožné letá (1960) imaju odlike simbolizma, opisi prirode su povezani sa njegovim teskobnim osećanjima, pritom se spajaju sa melanholijom, uspomenama, tugom. U zbirkama Priestory (1961), Rozkoš nenávratov (1964), Pod krokom prsť (1967), Kôrnatenie navrelín (1970), Príchodzí sa nevracajú (1972) kreće ka desubjektivizaciji, apstraktnijim pojmovima i univerzalnim temama. Na srpskom jeziku je objavio zbirku I bi zemlja (1970), za čiji odabir i prevod pesama se pobrinuo Mihal Harpanj. Simbolistički metod je postepeno kombinovao sa motivima nadrealizma, čime njegov tekst postaje razgranatiji. U njegovu poeziju dospevaju biblijski simboli, anititetski nazivi. Postao je preteča egzistencionalnog i nadrealističnog izraza u slovačkoj vojvođanskoj poeziji. Njegovu poeziju je obeležio osećaj asketizma, samoće a lajt motivi su smrt i nestanak. U rukopisu je ostala zbirka Majster, dielo, ty. Osim toga, izdao je i sledeća dela za decu: Abeceda skáče (Kultura, Petrovac 1961. god.), Sto úsmevov a jedna slza (Kultura, Petrovac 1962. god.), V troch tuctoch – pripovetka (Čehoslovački savez u NR Hrvatskoj, Daruvar 1962. god.), Cengáčik na dobré ráno (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1968. god.) i Ako rástol Igorko (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1970. god.). Na slovački jezik je preveo zbirku pripovedaka za decu Jovanke Jorgačević „Sunce za moj kaktus“ (Obzor, Novi Sad 1970. god.). Babinkovo raznovrsno stvaralaštvo, privatna pesnička kao i bogata prevodilačka i novinarska delatnost, svedoče o jednom širokom interesovanju, velikom umetničkom iskustvu i produktivnom produbljivanju vlastitog stvaralaštva. O pesničkom izrazu Mihala Babinke Mihal Harpanj je napisao sledeće: Babinka ne traži nove načine pesničkog izraza. U njegovim pesmama na početku se nalazi slika, koja nije uvek stvarna i jednodimenzionalna. Odatle se na sve strane račvaju izvori reči, koji nisu slučajni. Interesuje ga reč pesme kao fenomen, koji je istovremeno i Lepota i Umetnost, ali ta reč pre svega mora biti Logos, mora biti Život. Ukupna Babinkova poezija je u znaku pronalaženja reči, novih preokreta reči, i zbog toga je ona snažno metaforična. Šta to u sebi sadrži njegova metafora, da li simbol ili neku alegoriju, teško je odrediti. Jedno je sigurno: Babinkova metafora je u bliskoj vezi sa metaforom nadrealizma. Nakon teške bolesti Babinka je preminuo 4. jula 1974. god. u bolnici u Sremskoj Kamenici. Sahranjen je u Novom Sadu a 2007. god. su njegovi posmrtni ostaci preneti na groblje u Padinu. Svake godine se u Padini održavaju književne večeri pod nazivom Babinkovi susreti, u čast sećanja na ličnost i stvaralaštvo Mihala Babinke. simbolizam slovačka avangarda neoavangarda časopis polja tribina mladih novosadska avangarda vovjođanska knjizevnost slovaka u vojvodini vizuelna poezija konkretna ... avangarda casopis polja tribina mladih neoavangarda postmoderna novosadska avangardna scena novi sad savremena slovačka poezija slovacka knjizevnost ...

Knjiga Milana Skakuna „Sveta Gora Atonska Hilandar“ imala je dug i krivudav put da bi se konačno našla u rukama šireg kruga čitalaca. Prvo izdanje bilo je još 2006. godine. Hiljadu primeraka poklonjeno je Hilandaru u čijoj knjižari je rasprodano za godinu i po dana. Drugih hiljadu primeraka podeljeno je članovima Udruženja poštovalaca Svete Gore Atonske čijim prilozima je finansirano štampanje ove knjige. Nakon 17 godina, a povodom 825. godišnjice Hilandara pojavilo se, ovo, drugo, neizmenjeno izdanje. Sadržaj knjige nije podeljen na klasična poglavlja. Nakon detaljnog objašnjenja opšteg pojma monaštva navodi se da je Sveta Gora još u periodu rane antike bila naseljena mnogobožačkim stanovništvom. U srednjem veku širenjem vizantijske vlasti dolazi i do širenja hrišćanstva na Svetoj Gori, a ubrzo i do pojave eremitskog monaštva. Utemeljivačem današnjeg organizovanog monaštva na Svetoj Gori smatra se prepodobni Atanasije, osnivač Velike Lavre. Nekoliko narednih vekova proveli su Svetogorci u borbama za goli opstanak braneći se od inovernih vojski, gusara i raznih pljačkaša. Uporedo su tragali i za najboljim načinom organizovanja života u manastirima i u celokupnoj zajednici Svete Gore. Danas su svi manastiri opštežiteljni a njihova zajednica autonomna oblast u okviru Republike Grčke. Duhovna vlast nad Svetom Gorom pripada Vaseljenskoj patrijaršiji. Sledi sažet prikaz nastanka, istorijata i drugih važnih podataka o svim Svetogorskim manastirima. Izdvaja se Hilandar kome je posvećeno znatno više prostora. Osnovan 1198. godine od strane Simeona i Save ovaj manastir bio je mesto za Srbe koji su se odlučili za monaški život. Najveći procvat Hilandar doživljava za vreme vladavine kralja Milutina. U svesti Srba Hilandar se doživljava kao najveća svetinja najpre zbog svojih osnivača, Svetog Simeona i Svetog Save. Pored toga Hilandar poseduje najveću zbirku srednjevekovnog tekstila, starih ikona, povelja, jednu od najbogatijih biblioteka, najveću zbirku bogoslužbenih predmeta, najveću staru srpsku arhivu, najveću kolekciju crkvenog nameštaja, najveću kolekciju bakroreznih ploča, etnološku zbirku i zbirku predmeta primenjene umetnosti. Sve to svedoči o ravnopravnom učešću Srba u zajednici Svete Gore u kojoj je Hilandar bio ravnopravan sa grčkim, ruskim, bugarskim, gruzijskim i rumunskim manastirima. U knjizi je dat sveobuhvatan prikaz svetogorskog monaštva i ona u dobroj meri nadomešta nedostatak ove vrste literature u poslednjih 20 i više godina. Pisana je čistim jezikom i lepim stilom čime je prijemčiva širokom krugu čitalaca. Ilustrovana je brojnim fotografijama i reprodukcijama hilandarskih grafika (ukupno 136). Posebnu vrednost predstavljaju prozni tekst počivšeg akademika Vojislava Đurića pod naslovom „Srbi na svetogorskim stazama“, kao i pesme Matije Bećkovića „Bogorodica Trojeručica“ i Ljubomira Simovića „Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici Hilandarskoj“, dati na kraju knjige. Neprolaznost teme čini ovu knjigu jednako aktuelnom kao i pre 17 godina. dr Pavković Vladimir Milan Skakun, rođen je 1948. godine u Požarevcu. Diplomirao na Pravnom fakultetu i Fakultetu političkih nauka. Magistrirao i doktorirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bio je redovni profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, Visokoj turističkoj školi strukovnih studija u Beogradu, a u zvanju višeg naučnog saradnika radio u Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Objavio pedeset knjiga, monografija, udžbenika, priručnika i hrestomatija i oko sedamdeset članaka u naučnim i stručnim časopisima, Jedan je od autora koncepta i inicijator pokretanja međunarodne konferencije o turizmu VІTSO, kao i EX YU konkursa za grafiku. Povodom dva milenijuma hrišćanstva, 2000. godine osnovao je Udruženje poštovalaca Svete gore Atonske i postao njen prvi predsednik.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovaj dvobroj je priredio Ivan Ninić. Boraveći u Jerusalimu, negde 1957. godine, radio sam na Univerzitetu, preko vikenda, kao noćni čuvar. Duge noći prekraćivao sam čitajući. Jednom sam poneo sa sobom malu knjižicu prepoznatljivih plavih korica Penguin Books-a. Bila je to prva knjiga o kumranskim mrtvomorskim rukopisima koja mi je došla ruku – John Allegro: The Dead Sea Scrolls. Fascinirao me je sadržaj knjige i taj osećaj izuzetnosti teme drži me do današnjih dana. Nakon više od pola stoleća istraživanja i akademskih rasprava, objavljivanje Mrtvomorskih spisa je kompletirano. Pedeset i četiri godina nakon što je prvi svitak nadjen u jednoj pećini u Kumranu, štampanje svih svitaka i fragmenata zaokruženo je u 37 tomova. Profesor Emanuel Tov, sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, predstavio je ovo divot izdanje na svečanosti u njujorškoj Gradskoj biblioteci, sredinom novembra 2001. Komplet od 1.500 svitaka i fragmenata, nađenih u Judejskoj pustinji datiraju od 250 godina pre naše ere do sedamdesetih godina našeg doba i osvetljavaju starozavetno vreme i doba ranog hrišćanstva sa mnogo nepoznatih detalja. Zbirka, pod nazivom Otkrića u Judejskoj pustinji objavio je Oxford University Press. To je nesumnjivo najveće arheološko otkriće u Izraelu našeg vremena, koje postaje deo svetske kulturne baštine. Smatra se da pustinja na zapadnoj obali Mrtvog mora skriva još oko 15.000 dokumenata, pisanih na papirusu ili koži, krijući dramu radjanja hrišćanstva, a istovremeno osvetljavaju i judaizam u vreme kada se iz starozavetnog transformisao u rabinski period, njegove normative, helenističku kulturu u doba kada se učvršćivao monoteizam, kao osnova zapadne civilizacije. Spise su pisali na hebrejskom, aramejskom, a delimično grčkom i latinskom jeziku i pohranili, najverovatnije, pripadnici sekte Esena koji su živeli na obalama Mrtvog mora u to doba. Asketska sekta Esena, iz koje je, eventualno, proisteklo hrišćanstvo, verovala je u skromnost, skrušenost i sudbinsku predodredjenost. O njoj ima podataka kod Josifa Flavija, rimskog istoričara jevrejskog porekla i u rukopisima Kairske genize. Od samog početka, ovaj jedinstveni arheološki fenomen izaziva pažnju i stimuliše maštu naučnika, pravnika i drugih pojedinaca zainteresovanih za kulturološke i religiozne fenomene. Dve hiljade godina je prošlo otkad je jedan kamen slučajno upao u pećinu i ukazao na skrivenu tajnu koja je izazvala intelektualnu revoluciju dvadesetog veka. Pre ovog otkrića u Kumranu, biblijski tekstovi su bili poznati samo na osnovu nekih srednjevekovnih hebrejskih rukopisa i grčkih kodifikovanih prevoda iz prvog veka naše ere. Hebrejski izvornici o vremenu Dugog hrama, osvećenog negde 521. godine pre naše ere, nisu bili poznati, kao ni period iz vremena Jude Makabejskog u drugom veku pre Hrista. Najopsezniji hebrejski rukopis koji govori o Drugom hramu je Mišna, pisana 130 godina nakon razaranja Hrama u Jerusalimu od strane rimskih legija, 70. godine posle Hrista. Tada je grupa rabina, na čelu sa Johananom ben Zakajem, objedinila celokupno znanje o jevrejstvu i efikasno zanemarujući sva sektaštva, stvarala rabinski judaizam. Ta generalna linija jevrejstva je stub njenog spasa. Sudbinu nestajanja izbegla je samo jedna sekta: hrišćanstvo. Ivan Ninić, Kumranski rukopisi sa obala Mrtvog mora Sadržaj: Ninić: Kumranski rukopisi sa obala Mrtvog mora; Olbrajt: Arheologija i religija drevnog Izraela; Gaster: Svici Mrtvog mora; Dejvis: Svici i Isus; Alegro: Svici Mrtvog mora i Novi zavet; Prajs: Svici i Stari zavet, Tajna Bakarnog svitka; Vilson: Esenski red, Dva Jerusalima; Vermeš: 50 godina istraživanja Svitaka Mrtvog mora, Šenks: Podrivanje jevrejske Biblije; Rajtman: Kumranska sekta; Broši: Jedan dan u životu Hananije Notosa; Ešel: Ostrakon Jahada (Zajednice).

AGO MAMUZIC I NACIONALNI POKRET BACKIH BUNJEVACKIH HRVATA - Lazo Vojnić Hajduk - veoma retko / nema se za kupiti / mali tiraz samo 300 primeraka -Lazo Vojnić Hajduk, , samizdat, Subotica, 2012. godina - 248 stranica / Autor prikaza: Slaven Bačić Godina: 2013. Izdanje: Godišnjak za znanstvena istraživanja 34-343 - VRLO dobro ocuvana,sadrzaj je cist / ,ima samo posveta na najavnoj stranici Životopis - Po završetku osnovne škole u Subotici školovanje nastavlja u Franjevačkom sjemeništu u Zagrebu. Na Kaptolu završava Klasičnu gimnaziju kao jedan od najboljih učenika u generaciji, novicijat u Cerniku (Nova Gradiška), a filozofski studij u Samoboru na Filozofskom učilištu Franjevačke provincije sv. Ćirila i Metoda u Hrvatskoj koji završava s visokom prosječnom ocjenom. Godine 1964. vraća se u Suboticu kada upisuje i Pravni fakultet u Novom Sadu. Radio je u Pioniru i u SDK u Subotici. Društveno politički rad Iako pod stalnom prismotrom DB i SUP-a, godine 1968. skupa sa nekolicinom nacionalno svjesnih Hrvata uključuje se u rad Pododbora Matice hrvatske u Subotici te aktivno radi na realiziranju ideja „hrvatskog proljeća“ u Bačkoj, obnavlja žetveni običaj Dužijanca i osniva Kulturnu udrugu „Bunjevačko kolo“. Kad su konzervativni socijalistički krugovi u Jugoslaviji krenuli u obračunavanje sa hrvatskim proljećem, i Lazo Vojnić Hajduk se kao intelektualac našao na meti tih progona. Vrhunac je bio gubitak posla u SDK u Subotici. Uvođenjem višestranačja i liberaliziranjem političkog života u Jugoslaviji, aktivirao se u svom političkom radu. Tako je bio jednim od članova osnivača DSHV, najjače stranke Hrvata u Vojvodini, gdje je bio dopredsjednik od 1993. do 1996. Na prijedlog DSHV-a 1993. izabran je na dužnost predsjednika Izvršnog odbora SO Subotica, a po isteku mandata savjetnik je u predsjedništvu i šef protokola SO Subotica. Godine 1996. skupa sa nekoliko hrvatskih intelektualaca isljučen je iz DSHV-a. Godine 2000. ponovno biva izabran za vijećnika SO Subotica. U to vrijeme radi i kao ravnatelj HKC "Bunjevačko kolo". Zaslužan je da je ova institucija promijenila ime, ali i status u Hrvatski kulturni centar "Bunjevačko kolo". 1993.-2003. predsjedavao je organiziranjem Dužijance, za što je bio nagrađivan: Antušova nagrada 1994., Pro urbe 2001. i ostale. Pored Dužijance, predsjedavao je i organiziranjem manifestacije Veliko prelo. 1998.-2000. je bio predsjednikom u Hrvatskom narodnom savezu, a 1999. je jednu godinu predsjedavao Forumom hrvatskih institucija i organizacija u Vojvodini. 2002. je izabran za člana Vijeća HNV R. Srbije i za prvog predsjednika Izvršnog odbora HNV-a na kom mjestu je ostao do pred kraj 2006. godine kada je višegodišnja hajka od strane političke stranke DSHV-a urodila plodom. Smijenjen je i bez prava na obranu u trećem pokušaju nakon optužbi za financijske malverzacije koje nikada nitko od vođa hajke nije niti pokušao dokazati. Godine 2008. sa još nekolicinom intelektualaca osniva udrugu HDF „Preporuke iz Lemeša“. Kulturni rad - organizator manifestacije Piece child musical u povodu 50. obljetnice Ujedinjenih Naroda - „Godišnji koncert“ – urednik i nadklanik CD Subotičke filharmonije Urednik je i nakladnik više od 10 knjiga hrvatskih pisaca. Djela Obiteljska dužijanca bunjevačkih Hrvata u subotičkom kraju, Organizacijski odbor Dužijance 2011., Subotica 2011., 105 strana „Dužijanca“ – reprezentativna monografija o žetvenim svečanostima u Subotici, Nakladnik: NIU „Hrvatska riječ“ Subotica, 2006. , 243 strane, bogato ilustrirana. Kako u novo bez loma: misli o životu u hrvatskoj manjinskoj zajednici : strukturalna, funkcionalna i organizacijska rješenja nekih logičkih cjelina iz života naše zajednice i kod nekih drugih oblika iz okruženja, Hrvatski demokratski forum, Subotica 2010., 240 strana Ago Mamužić i nacionalni pokret bačkih bunjevačkih Hrvata, samizdat, Subotica, 2012., 248 strana - organizovani transport podrazumeva slanje posiljke , kao preporucenu tiskovinu VIDITE SLIKE POGLEDAJTE MOJE OSTALE aukcije NA LIMUNDU I KUPINDU uplate na tekuci racun (VELIKI ,beli ormar ,u sobi)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Urednik: Grigor Vitez Ilustracije iz originala: Jean Bruller Naslovna strana: Edo Kovacevic Claude Aveline, pseudonim Evgena Avtsinea (19. srpnja 1901. - 4. studenog 1992.), bio je pisac, izdavač, urednik, pjesnik i član francuskog Pokreta otpora. Aveline, koji je rođen u Parizu, u Francuskoj, napisao je brojne knjige i spise tijekom svoje spisateljske karijere. Bio je poznat kao svestrani pisac, pisao je romane, pjesme, scenarije, drame, članke, izreke i još mnogo toga. Biografija Rođen je od židovskih roditelja koji su pobjegli od rasne segregacije kojoj su bili izloženi u Rusiji,[1] preselili su se u Francusku 1891. i postali francuski državljani 1905. Avtsine je studirao u prestižnom Lycée Henri-IV u Parizu, a zatim u školi u Versaillesu u koji su se preselili njegovi roditelji. Godine 1915. dobrovoljno se prijavio kao bolničar u Prvom svjetskom ratu, potom je otišao na koledž u Pariz, ali mu je zdravlje narušeno i morao je prekinuti studij. Od 1918. do 1919. živio je u blizini grada Cannesa u jugoistočnoj Francuskoj, gdje je počeo pisati pod pseudonimom Claude Aveline. Karijera Godine 1919. njegove su pjesme objavljene u časopisima, a upoznao ga je s piscem Anatoleom Franceom, postavši njegov štićenik i blizak prijatelj. Godine 1920. vraća se u Pariz, radi kao urednik umjetničkog časopisa i prihvaća zahtjev da napiše knjigu o Budi pod nazivom `La merveilleuse Légende de Siddhartha Gautama Bouddha`. Godine 1922., u dobi od 21 godine, osnovao je vlastitu izdavačku kuću[2] pod imenom `Chez Claude Aveline éditeur` i kasnije je prozvan `najmlađim izdavačem u Francuskoj`.[3] pa čak i `u svijetu`.[4] Nakon još jednog zdravstvenog incidenta 1923., Aveline je ostao četiri godine u zdravstvenoj klinici u Font-Romeu, gdje je upoznao i sprijateljio se s mladim pacijentom Jeanom Vigom, postavši filmski redatelj. Aveline će kasnije djelovati i kao izvršitelj redateljeve ostavštine i kao zakonski skrbnik Vigove kćeri nakon smrti njegove žene; 1951. Aveline je utemeljio nagradu Prix Jean Vigo koja se dodjeljuje mladim filmskim redateljima. Bio je predsjednik žirija dvadeset i pet godina.[5] Godine 1932. objavio je detektivski roman `La Double Mort de Frédéric Belot` koji je doživio javni uspjeh, a 1936. roman `Le Prisonnier`. Le Prisonniera je Albert Camus naveo kao utjecaj i inspiraciju za svoj uspješan roman L`Étranger.[6][7] Naklonjen lijevoj strani političkog spektra, pridonio je pisanju brojnih komunističkih i antifašističkih časopisa i publikacija, poput Komune i Vendredi.[8] Tijekom nacističke okupacije u Drugom svjetskom ratu Claude Aveline pridružio se francuskom pokretu otpora. Godine 1952. osvojio je Grand Prix Société des gens de lettres i Prix Italia 1955. za svoj kreativni rad u radio dramama. Godine 1956. Aveline je zamolio svoje brojne prijatelje umjetnike da umjetnički ilustriraju, tj. nacrtaju ili naslikaju Portrait de l`Oiseau-Qui-N`Existe-Pas (Portret ptice koja ne postoji), pjesmu koju je napisao 1950. koji je naknadno preveden na 55 jezika.[9] Sastavljena je antologija od 108 portreta umjetnika različitog porijekla i stilova kao što su Henri-Georges Adam, Atlan, Bertholle, Bissiere, Prassinos, Music, Singier, Vieira da Silva i Jacques Villon. Godine 1963. Aveline ga je poklonio Musée National d`Art Moderne u Parizu gdje je bio izložen. Njegova bista, koju je 1967. izradio Ossip Zadkine, bila je posljednja skulptura koju je izradio Zadkine prije smrti.[10] Aveline je napisala «Je suis le dernier Zadkine» (Ja sam posljednji Zadkine) u francuskim novinama Le Figaro, u znak počasti umjetniku.[11] Godine 1974. počeo je pisati memoare. Umro je 1992. u Parizu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Eng. Jezik! Aleksandar Deroko (Beograd, 4/16. septembar 1894 — Beograd, 30. novembar 1988) bio je srpski arhitekta, umetnik, pilot, pisac i akademik. Autor je mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao. Bio je višegodišnji profesor Beogradskog univerziteta, a član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1956. godine. Stvarao je u nekoliko arhitektonskih pravaca, a najviše u srpskom nacionalnom stilu i moderni.[1] Biografija Potiče iz italijanske porodice Deroko, koja je živela u Veneciji. Pradeda Marko Deroko naselio se u Dubrovniku. A deda Jovan se preselio iz Dubrovnika u Beograd, gde je radio kao nastavnik `načertanija` u Kutlikovoj Umetničkoj školi.[2] Iz braka sa polu Srpkinjom-polu Nemicom, Katarinom imao je sina Evžena.[3] Aleksandrovi roditelji bili su, otac Evgenije - Evžen Deroko inženjer, visoki činovnik na železnici i majka Angelina (Anđa) rođ. Mihajlović, rodom iz banatskog sela Mokrina. Evžen Deroko bio je pionir srpske filatelije. U Beogradu je Aleksandar maturirao i upisao Tehnički fakultet.[1] Početak Prvog svetskog rata ga je dočekao na studijama. U ratu je učestvovao kao jedan od 1300 kaplara sa činom narednika.[1] Po okončanju rata vratio se studijama arhitekture i umetnosti u Rimu, Pragu (dva semestra proveo i na Fakultetu za arhitekturu i građevinu Češkog tehničkog univerziteta u Pragu[4]), Brnu i Beogradu gde je diplomirao 1926. godine. Kao stipendista francuske vlade odlazi u Pariz gde se druži sa Pikasom, Šumanovićem, Le Korbizijeom, Rastkom Petrovićem i drugima koji su tada živeli u Parizu[5].[1] Njegov brat od strica je bio četnički kapetan Jovan Deroko, koji je poginuo prilikom opsade Kraljeva 1941. godine. Arhitektura Vila u Lackovićevoj Sa Bogdanom Nestorovićem je 1926. napravio projekat Hrama Svetog Save sa kojim je pobedio na konkursu. Početkom tridesetih godina postao je profesor na Arhitektonskom i Filozofskom fakultetu na kojima je predavao do penzionisanja 1974. godine. Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, Deroko je bio redovni profesor na predmetu Savremena arhitektura. Amfiteatar je bio premali da primi sve studente, i uopšte sve zainteresovane[5]. Tokom Drugog svetskog rata bio je zatočen u logoru na Banjici. Na svojim putovanjima u više navrata (1954, 1956. i 1965) boravio je na Svetoj gori, o čijoj je arhitekturi i životu ostavio dragocene podatke[5]. Njemu u čast opština Stari grad je ustanovila bijenalnu nagradu „Aleksandar Deroko” 2021. godine za stvaraoce u arhitekturi i urbanizmu.[6] Podignut mu je spomenik 2022. godine na Topličinom vencu,[7] a 2023. godine spomenik u Smederevu.[8] Druge oblasti Aleksandar Deroko je bio jedan od prvih svestranih sportista u Srbiji. Na plivačkom takmičenju u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba 1911, osvojio je zlatnu medalju u preplivavanju Save i u plivanju na 1000 m nizvodno slobodnim stilom. Istovremeno se bavio i modelarstvom. Konstruisao je i izradio jednu od prvih vazdušnih jedrilica u Srbiji. Sa modelima svoje konstrukcije učestvovao u takmičenjima koja su 1910-12 organizovali prvi mladi modelari u Srbiji. Ta ljubav prema jedrilicama i vazduhoplovstvu ga je odvela da se kao đak dobrovoljac prijavi u vojsku, gde na Solunskom frontu, kao jedan od 1300 kaplara postaje i jedan od prvih srpskih ratnih pilota. Aleksandar Deroko se takođe bavio ilustracijom, mahom u vidu crteža privatnih čestitki koje odaju vedru i šaljivu stranu ličnosti jednog od ključnih protagonista naše istorije arhitekture 20. veka. Ilustracije njegovih ličnih “poštanskih karti”, stvorene u periodima kada popušta pedantna i zamorna projektantska aktivnost, prikazuju živu beogradsku atmosferu, druželjubivost, erotičnost, rečju - slobodoumlje novog obrazovanog građanstva. Na razigranim skicuoznim crtežima šaljivo su prikazani i narodni običaji prilikom tradicionalnih svetkovina. Ponegde oni dobijaju notu ekspresivnosti, na granici karikaturalnog, ali uvek prepoznatljivog stila. Njegova naklonost ka nacionalnom i tradiciji ogleda se kroz diskretno provlačenje ornamenata - zastavica iz rukopisnih knjiga.

Velika, veca i najveca Jerzy Broszkiewicz Mladost, Zagreb, 1977. Ilustracije: Ordan Petlevski Biblioteka Veverica Zanimljiva priča s naslovnice o tri pustolovine koje su se dogodile dvoje simpatične, energične i inteligentne djece - Ice i Bean. Avanture, od kojih je svaka neobičnija od prethodne, otuda i naslov knjige. U prvoj od avantura djeca oslobađaju dječaka iz ruku opasnih otmičara, u drugoj pronalaze putnike i pilote aviona koji se srušio iznad pustinje Sahare, a u trećoj spašavaju cijelu zemaljsku civilizaciju od istrebljenja. u rukama vanzemaljaca. Junaci ovog pustolovno fantastičnog romana također su strojevi koji misle i govore ljudskim glasom: automobil, avion, telefoni, radio. Prvi put objavljen 1961. godine, `Veliki, veći i najveći` prvi je (od osam) Broszkiewiczov roman za djecu i tinejdžere. Napisao ju je za svoju kćer `da ima što čitati`, jer je odlučio da tadašnja ponuda književnosti za djecu i mlade ne sadrži ništa zanimljivo. Doista, knjiga donosi novu kvalitetu ovoj ponudi. Otkida nametljivu didaktičnost, a svoje junake predstavlja kao samostalne mislioce, hrabre, inicijativne, pune fantazije, učinkovito se natječući s odraslima. To je pohvala za aktivan i kreativan – i jednostavno zabavan. Unatoč proteklom nizu godina, ovaj tekst uopće nije ostario – bezvremenski je – kao sva dobra literatura. Može se čak reći da je u današnje vrijeme, kada je atmosfera Narodne Republike Poljske postala još moderna, dobila dodatne vrijednosti. `Big, Bigger and the Biggest` do sada je u Poljskoj doživio preko 20 izdanja. Prevedena je na strane jezike. Dugi niz godina nalazi se na listi školske lektire. Njegova ukupna naklada premašila je milijun primjeraka. Po njoj je 1962. snimljen film u režiji Anne Sokołowske. Ponekad se postavljala i kao kazališna predstava (također izvan Poljske). Za kraj dešifrirajmo imena junaka ovog romana. Ika je umanjenica od Irene – ime spisateljičine kćeri. Groszek je, s druge strane, alter-ego samog Broszkiewicza, kojeg su njegovi prijatelji zvali Broszek. Ovaj par dječjih heroja pojavit će se u jednom od njegovih sljedećih romana (`Dugi kišni tjedan`). Jerzy Broszkiewicz (rođen 6. lipnja 1922. u Lavovu, preminuo 4. listopada 1993. u Krakowu - poljski prozaik, dramatičar, esejist i kolumnist te autor znanstvene fantastike. Godine 1940., nakon završene gimnazije i glazbene škole, upisuje Muzičku akademiju u Lavovu. Tijekom njemačke okupacije Lavova (1941.–1944.) bio je hranitelj ušiju u Institutu za istraživanje tifusa i virusa prof. Rudolf Weigl. 1944. preselio se u Kraków. Godine 1945. napušta studij glazbe i bavi se isključivo književnim radom. Godine 1945.–1947. surađivao je s uredništvom tjednika `Odrowanie` i časopisa `Teatr`. U godinama 1947-1948 bio je suurednik časopisa `Ruch Muzyczny`, a kasnije u godinama 1948-51 bio je urednik mjesečnika `Muzyka` [2]. Dugi niz godina bio je književni ravnatelj Narodnog kazališta u Novoj Huti. Godine 1953. pristupio je Poljskoj ujedinjenoj radničkoj stranci, a iste godine postao je član redakcije Przegląd Kulturalny. Godine 1955. odlikovan je Viteškim križem Reda Polonia Restituta [3] i medaljom 10. obljetnice Narodne Poljske [4]. Stvaranje Njegov književni rad bio je vrlo raznolik. Debitirao je 1945. u tjedniku `Odrowanie` pričom `Monika`. Prvijenac u knjizi bio mu je roman o getu `Čekanje`, za koji je nagrađen nagradom Krakow Land. Druga knjiga je roman o Fryderyku Chopinu `Oblik ljubavi` za koji je dobio Državnu nagradu 2. stupnja, a 1971. godine roman `Dugo i sretno` nagrađen je nagradom CRZZ. Godine 1982. dobio je Državnu nagradu 1. stupnja za životno djelo u književnosti. Autor romana za mlade, napisanih 1960-ih i 1970-ih, od kojih su mnogi znanstveno-fantastični romani. Osim toga, pisao je i drame (napisao je preko 20 kazališnih, televizijskih i radijskih drama), zbirke kolumni, TV i filmske scenarije te publikacije o glazbi. Neke od njegovih drama realizirane su u Europi, Meksiku, Novom Zelandu i SAD-u. Ukupno su Broszkiewiczeva djela prevedena na devetnaest jezika, a ukupna naklada njegovih romana premašila je milijun primjeraka. Pokopan u Aleji Zasłużonych (lokacija: LXIX traka B - 2 - 2) na groblju Rakowice u Krakovu Tvrdi povez, format: 17x21 cm, 226 strana, ilustrovano, latinica. Korice kao na slikama. Unutra odlicna. Nema tragova pisanja. Kompaktna. 26032023 ktj-53

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Ordan Petlevski Biblioteka Veverica Zanimljiva priča s naslovnice o tri pustolovine koje su se dogodile dvoje simpatične, energične i inteligentne djece - Ice i Bean. Avanture, od kojih je svaka neobičnija od prethodne, otuda i naslov knjige. U prvoj od avantura djeca oslobađaju dječaka iz ruku opasnih otmičara, u drugoj pronalaze putnike i pilote aviona koji se srušio iznad pustinje Sahare, a u trećoj spašavaju cijelu zemaljsku civilizaciju od istrebljenja. u rukama vanzemaljaca. Junaci ovog pustolovno fantastičnog romana također su strojevi koji misle i govore ljudskim glasom: automobil, avion, telefoni, radio. Prvi put objavljen 1961. godine, `Veliki, veći i najveći` prvi je (od osam) Broszkiewiczov roman za djecu i tinejdžere. Napisao ju je za svoju kćer `da ima što čitati`, jer je odlučio da tadašnja ponuda književnosti za djecu i mlade ne sadrži ništa zanimljivo. Doista, knjiga donosi novu kvalitetu ovoj ponudi. Otkida nametljivu didaktičnost, a svoje junake predstavlja kao samostalne mislioce, hrabre, inicijativne, pune fantazije, učinkovito se natječući s odraslima. To je pohvala za aktivan i kreativan – i jednostavno zabavan. Unatoč proteklom nizu godina, ovaj tekst uopće nije ostario – bezvremenski je – kao sva dobra literatura. Može se čak reći da je u današnje vrijeme, kada je atmosfera Narodne Republike Poljske postala još moderna, dobila dodatne vrijednosti. `Big, Bigger and the Biggest` do sada je u Poljskoj doživio preko 20 izdanja. Prevedena je na strane jezike. Dugi niz godina nalazi se na listi školske lektire. Njegova ukupna naklada premašila je milijun primjeraka. Po njoj je 1962. snimljen film u režiji Anne Sokołowske. Ponekad se postavljala i kao kazališna predstava (također izvan Poljske). Za kraj dešifrirajmo imena junaka ovog romana. Ika je umanjenica od Irene – ime spisateljičine kćeri. Groszek je, s druge strane, alter-ego samog Broszkiewicza, kojeg su njegovi prijatelji zvali Broszek. Ovaj par dječjih heroja pojavit će se u jednom od njegovih sljedećih romana (`Dugi kišni tjedan`). Jerzy Broszkiewicz (rođen 6. lipnja 1922. u Lavovu, preminuo 4. listopada 1993. u Krakowu - poljski prozaik, dramatičar, esejist i kolumnist te autor znanstvene fantastike. Godine 1940., nakon završene gimnazije i glazbene škole, upisuje Muzičku akademiju u Lavovu. Tijekom njemačke okupacije Lavova (1941.–1944.) bio je hranitelj ušiju u Institutu za istraživanje tifusa i virusa prof. Rudolf Weigl. 1944. preselio se u Kraków. Godine 1945. napušta studij glazbe i bavi se isključivo književnim radom. Godine 1945.–1947. surađivao je s uredništvom tjednika `Odrowanie` i časopisa `Teatr`. U godinama 1947-1948 bio je suurednik časopisa `Ruch Muzyczny`, a kasnije u godinama 1948-51 bio je urednik mjesečnika `Muzyka` [2]. Dugi niz godina bio je književni ravnatelj Narodnog kazališta u Novoj Huti. Godine 1953. pristupio je Poljskoj ujedinjenoj radničkoj stranci, a iste godine postao je član redakcije Przegląd Kulturalny. Godine 1955. odlikovan je Viteškim križem Reda Polonia Restituta [3] i medaljom 10. obljetnice Narodne Poljske [4]. Stvaranje Njegov književni rad bio je vrlo raznolik. Debitirao je 1945. u tjedniku `Odrowanie` pričom `Monika`. Prvijenac u knjizi bio mu je roman o getu `Čekanje`, za koji je nagrađen nagradom Krakow Land. Druga knjiga je roman o Fryderyku Chopinu `Oblik ljubavi` za koji je dobio Državnu nagradu 2. stupnja, a 1971. godine roman `Dugo i sretno` nagrađen je nagradom CRZZ. Godine 1982. dobio je Državnu nagradu 1. stupnja za životno djelo u književnosti. Autor romana za mlade, napisanih 1960-ih i 1970-ih, od kojih su mnogi znanstveno-fantastični romani. Osim toga, pisao je i drame (napisao je preko 20 kazališnih, televizijskih i radijskih drama), zbirke kolumni, TV i filmske scenarije te publikacije o glazbi. Neke od njegovih drama realizirane su u Europi, Meksiku, Novom Zelandu i SAD-u. Ukupno su Broszkiewiczeva djela prevedena na devetnaest jezika, a ukupna naklada njegovih romana premašila je milijun primjeraka. Pokopan u Aleji Zasłużonych (lokacija: LXIX traka B - 2 - 2) na groblju Rakowice u Krakovu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zbirkа litogrаfijа petrovаrаdinskog mаjstorа Mihаelа Trohа, ovde publikovаnа veomа kvаlitetnom štаmpom nа velikom formаtu uz opsežnа i studioznа objаšnjenjа. Litografija (fr. litographie, nem. steindruck, eng. lithography) je grafička tehnika ravne štampe koja kao podlogu koristi litografski kamen sa ravnom površinom. Naziv za ovu grafičku tehniku je nastao kao kovanica grčkih reči `lithos` (srpskohrvatski: kamen) i `graphein` (srpskohrvatski: pisati). Litografija se razlikuje od ostalih grafičkih tehnika jer se zasniva na hemijskim reakcijama a ne na fizičkoj razdvojenosti nabojenih i nenabojenih delova matrice. Ova tehnika je popularna zbog njene mogućnosti da zabeleži svežinu poteza četkom ili krejonom i očuva direktnost umetnikovog rada. Pronalazak litografije Pronalazak ove najmlađe grafičke tehnike se pripisuje Nemcu Alojzu Zenefelderu (1771-1834) 1796. godine. U početku, Zenefelder je tehniku nazivao „hemijskim“ štampanjem. Bila je poznata i pod imenom steindruckerei, odnosno „štampa na kamenu“. Zenefelder nije bio umetnik, već dramski pisac, koji je pokušavao pronaći jeftiniji način za štampanje svojih tekstova i muzičkih particija. Poznata je priča o slučajnom pronalasku litografije, kada je Zenefelder, nemajući pri ruci papir, u jednom trenutku zapisao listu tušem na kamenu ploču. Zenefelder je zatim pokušao da ovaj zapis obradi hemijskim putem. Nakon što je kamen oprao rastvorom sapuna i vode, otkrio je da sa površina koje su bile pod tušem voda beži. Kada je pokušao da naboji kamen, te površine su prihvatale boju, dok su površine obrađene hemijskim putem, koje su ostajale mokre, boju odbijale. Iako je i prethodno bilo onih koji su eksperimentisali na kamenim pločama, Zenefelder je prvi otkrio i utvrdio princip litografije. Zenefelder se nije obogatio ovim izumom. Ipak, zaradio je dovoljno da otvori radionicu u Ofenbahu i da obuči radnike za rad sa ovom tehnikom. Usavršio je i princip prenosa na kamen sa papira. Eksperimentisao je sa štampom u boji, usavršio litografske boje. Izdao je 1819. godine priručnik pod imenom A Complete Course of Litography. Nova tehnika se ubrzo raširila po Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, Španiji, Holandiji i SAD, bez ikakve koristi za Zenefeldera koji je od bavarskog kralja dobio prava na korišćenje ove tehnike u svojoj zemlji. Umetnici su ubrzo shvatili da ova nova tehnika verno prenosi njihov crtež sa svim detaljima i tonskim gradacijama. U Francuskoj je litografija naišla na pozitivni odziv umetnika kao što su Ežen Delakroa i Teodor Žeriko. Sa Gojom i Domijeom, tehnika je definitivno postala jedan od cenjenih umetničkih medijuma. Do 1820, samo u Parizu je otvoreno 280 litografskih radionica. Umetnička primena Onore Domije, Nedeljom u muzeju (1854) Plakat Žila Šerea Za pravu distinkciju litografije od njene reproduktivne uloge najzaslužniji su umetnici kao Nikola Tusan Šarle (1792-1845), Žan Ogist Dominik Engr (1780-1867), Teodor Žeriko (1791-1824), Ežen Delakroa (1798-1863), Francisko Goja (1746-1828). Jedan od najpoznatijih litografa je svakako Onore Domije (1808-1879) sa više od 4000 grafičkih listova. Od modernijih autora treba spomenuti Eduara Manea (1832-1883), Fanten-Latura (1836-1904), Ežena Karijera (1849-1906) i Odilona Redona (1840-1916). Goja je počeo da se bavi litografijom u Španiji, sa ograničenim uspehom. Tek je u Francuskoj, u Bordou, ovladao u potpunosti tehnikom. Radio je direktno na kamenu, naslonjenom vertikalno na štafelaj, koristeći litografsku kredu i tuš, ali i alate za grebanje crteža sa kamena. 1825. godine je uradio seriju od četiri litografije koje prikazuju špansku koridu, Les Taureaux de Bordeaux. Domije je ostao i do današnjeg dana model političkog karikaturiste. Jedan je od najproduktivnijih korisnika litografije. Uradio je za listove La Caricature i Charivari preko četiri hiljade litografija. Ova popularna grafička tehnika doživela je veliki uspeh i među savremenim umetnicima. Od velikog broja onih koji su ovu tehniku praktikovali, navedimo samo nekoliko najpoznatijih: Edvard Munk (1863-1944), Žorž Ruo (1871-1958), Pablo Pikaso (1881-1973), Antoni Klave (1913-2005).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot losiji, sama knjiga u dobrom stanju! Monasteres medivaux en Serbie,Macedoine , Montenegro Beograd 1967. Tvrd povez, zaštitni omot, bogato ilustrovano, veliki format, francuski jezik, 145 strana. Aleksandar Deroko (Beograd, 4/16. septembar 1894 — Beograd, 30. novembar 1988) bio je srpski arhitekta, umetnik, pilot, pisac i akademik. Autor je mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao. Bio je višegodišnji profesor Beogradskog univerziteta, a član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1956. godine. Stvarao je u nekoliko arhitektonskih pravaca, a najviše u srpskom nacionalnom stilu i moderni.[1] Biografija Potiče iz italijanske porodice Deroko, koja je živela u Veneciji. Pradeda Marko Deroko naselio se u Dubrovniku. A deda Jovan se preselio iz Dubrovnika u Beograd, gde je radio kao nastavnik `načertanija` u Kutlikovoj Umetničkoj školi.[2] Iz braka sa polu Srpkinjom-polu Nemicom, Katarinom imao je sina Evžena.[3] Aleksandrovi roditelji bili su, otac Evgenije - Evžen Deroko inženjer, visoki činovnik na železnici i majka Angelina (Anđa) rođ. Mihajlović, rodom iz banatskog sela Mokrina. Evžen Deroko bio je pionir srpske filatelije. U Beogradu je Aleksandar maturirao i upisao Tehnički fakultet.[1] Početak Prvog svetskog rata ga je dočekao na studijama. U ratu je učestvovao kao jedan od 1300 kaplara sa činom narednika.[1] Po okončanju rata vratio se studijama arhitekture i umetnosti u Rimu, Pragu (dva semestra proveo i na Fakultetu za arhitekturu i građevinu Češkog tehničkog univerziteta u Pragu[4]), Brnu i Beogradu gde je diplomirao 1926. godine. Kao stipendista francuske vlade odlazi u Pariz gde se druži sa Pikasom, Šumanovićem, Le Korbizijeom, Rastkom Petrovićem i drugima koji su tada živeli u Parizu[5].[1] Njegov brat od strica je bio četnički kapetan Jovan Deroko, koji je poginuo prilikom opsade Kraljeva 1941. godine. Arhitektura Vila u Lackovićevoj Sa Bogdanom Nestorovićem je 1926. napravio projekat Hrama Svetog Save sa kojim je pobedio na konkursu. Početkom tridesetih godina postao je profesor na Arhitektonskom i Filozofskom fakultetu na kojima je predavao do penzionisanja 1974. godine. Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, Deroko je bio redovni profesor na predmetu Savremena arhitektura. Amfiteatar je bio premali da primi sve studente, i uopšte sve zainteresovane[5]. Tokom Drugog svetskog rata bio je zatočen u logoru na Banjici. Na svojim putovanjima u više navrata (1954, 1956. i 1965) boravio je na Svetoj gori, o čijoj je arhitekturi i životu ostavio dragocene podatke[5]. Njemu u čast opština Stari grad je ustanovila bijenalnu nagradu „Aleksandar Deroko” 2021. godine za stvaraoce u arhitekturi i urbanizmu.[6] Podignut mu je spomenik 2022. godine na Topličinom vencu,[7] a 2023. godine spomenik u Smederevu.[8] Druge oblasti Aleksandar Deroko je bio jedan od prvih svestranih sportista u Srbiji. Na plivačkom takmičenju u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba 1911, osvojio je zlatnu medalju u preplivavanju Save i u plivanju na 1000 m nizvodno slobodnim stilom. Istovremeno se bavio i modelarstvom. Konstruisao je i izradio jednu od prvih vazdušnih jedrilica u Srbiji. Sa modelima svoje konstrukcije učestvovao u takmičenjima koja su 1910-12 organizovali prvi mladi modelari u Srbiji. Ta ljubav prema jedrilicama i vazduhoplovstvu ga je odvela da se kao đak dobrovoljac prijavi u vojsku, gde na Solunskom frontu, kao jedan od 1300 kaplara postaje i jedan od prvih srpskih ratnih pilota. Aleksandar Deroko se takođe bavio ilustracijom, mahom u vidu crteža privatnih čestitki koje odaju vedru i šaljivu stranu ličnosti jednog od ključnih protagonista naše istorije arhitekture 20. veka. Ilustracije njegovih ličnih “poštanskih karti”, stvorene u periodima kada popušta pedantna i zamorna projektantska aktivnost, prikazuju živu beogradsku atmosferu, druželjubivost, erotičnost, rečju - slobodoumlje novog obrazovanog građanstva. Na razigranim skicuoznim crtežima šaljivo su prikazani i narodni običaji prilikom tradicionalnih svetkovina. Ponegde oni dobijaju notu ekspresivnosti, na granici karikaturalnog, ali uvek prepoznatljivog stila. Njegova naklonost ka nacionalnom i tradiciji ogleda se kroz diskretno provlačenje ornamenata - zastavica iz rukopisnih knjiga.

Knjiga je dobro očuvana.jedino u donjem levom ugluima nagnječenje(kao slikama) ilustr,358 strana,24cm Cetinje,Grafos-Orfelin,2001,358 strana,24cm ,,Ispovest Josipa Broza Tita, zabeležio je istoričar Vjenceslav Cenčić iz razgovora koje je vodio sa Josipom Kopiničem, koga su mnogi smatrali najznačajnijim jugoslovenskim obaveštajcem svih vremena Istoričar Vjenceslav Cenčić objavio je knjigu “Titova poslednja ispovest”, dvadeset godina posle smrti Josipa Broza Tita, neku vrstu Titovog političkog testamenta koji baca sasvim novu sliku na lik i delo političara koji je ostavio neizbrisiv trag na političkoj sceni druge Jugoslavije. Knjiga je sastavljena od stenogramskih beležaka čuvenog Brozovog govora u Karađorđevu u decembru 1979. godine i razgovora koje je vodio sa Josipom Kopiničem, koga su mnogi smatrali najznačajnijim jugoslovenskim obaveštajcem svih vremena. Po osporavanju autentičnosti ova uzbudljiva knjiga i sama na neki način deli sudbinu glavnog svedoka i aktera, hvaljenog, a onda i neumereno osporavanog – Josipa Broza. `Bio sam protiv ustava iz 1974! Bio sam protiv davanja državnosti pokrajinama i delovima Ustava koji omogućuju republikama izdvajanje iz federacije bez dogovora sa ostalim republikama, odnosno referendumom cele zemlje. I tada, a i sada vam ponavljam da će to “zlo” od ovih ustavnih prava pokrajina razbiti Jugoslaviju. Znao sam da je bezbednosno stanje na Kosovu loše, ali nisam znao da su i odnosi naših republika pali na tako niske grane. Drugovi, moram reći, kad je u pitanju Kosovo da svi koji su glasali za Ustav 1974. godine biti će krivi za sudbinu Jugoslavije! Razmišljao sam i onako sam u sebi rekao: “Pa, stari, i ti bi trebalo sebi da odrediš naslednika”. Razmišljao sam i stavio na papir nekoliko mlađih, već iskusnih rukovodilaca i odlučio sam se na njih dvoje: Miku Tripala i Ratu Dugonjića. Pišući prisetio sam se i na Ivu Lolu Ribara, jer sam uvek u šali govorio, a mislim da sam to rekao i Kopiniču, da će on biti moj naslednik. Ta informacija “procurila” je za vreme rata, pa se Hebrang našao pogođen i odlučio se na osvetu i organizirao je likvidacuju Lole. O mom nasledniku nikom nisam govorio osim Jovanki, a ona je to, kako mi je tvrdila, iz šale, rekla Stevi. Taj podatak odmah je “procurio” do Vlade i Bevca. Ni praunuci neće oprostiti zaduživanje! Nakon donošenja novog Ustava, republike su se uz saglasnost Federacije za zadnjih godinu i par meseci zadužile preko 10 milijardi dolara, to je zlo i neoprostivo za zemlju – rekao je Tito. Ja sam, kao predsednik države, odbio da potpišem odobrenje o zaduženju zemlje, a Bakarić je kao moj zamenik to potpisao. Mene optužuju da sam zabranio da se ide na oslobađanje logoraša koje je tada čuvalo stotinak ustaša – drugovi, taj Vickov predlog nije došao do mene i ja se sada pitam gde je završio. Sam sebe optužujem zašto do sada nisam bio u tom logoru smrti i poklonio se senama ubijenih. Sada sam se prisetio i podatka da su i Hebrang (Andrija) i Krajačić (Stevo) bili protiv obeležavanja Jasenovca. Pa istup Stevin prilikom otkrivanja spomenika u Jasenovcu. Nije kao predsednik Sabora došao na otvaranje, došao je u Lipik, pijan, u lovačkoj uniformi i delegaciju Srbije izvređao, vičući im: “Malo smo Vas potamanili”. O tom skandalu poruku sam dobio od Pucara (Đuro). Bio sam, ne ljut, nego obezglavljen ovim Stevinim ispadom. Puno puta se pitam zašto ne rasvetlimo ove Stevine nebuloze i rasipništvo. Imam utisak da ga se u Hrvatskoj boje. Kad bih hteo da reagujem, branila ga je Jovanka. Goli otok je stvorio Kardelj, predloživši da se svi koji su se izjasnili za Rezoluciju izoluju na jedno ostrvo. Pomoć u tome dali su mu Augustinčić i Stevo (Krajačić) koji su mu pričali o Golom otoku i dobrom kamenu s kojim se služi Augustinčić pri izradi skulptura. I tako je na sastanku Politbiroa, kad se raspravlja o izolaciji uhapšenih, Kardelj predložio Goli otok kao najbolje rešenje. S jedne i druge strane tog puta dočekivali bi ih već uhapšeni i tukli remenjem i toljagama, a ovi “Slovenci” odgovorili bi im i vikali: “Ne bijte nas čoveče”. Nisu to bili Slovenci, već Bosanci i Ličani koji su radili u Sloveniji. Svoje su ibeovce proglasili ludim, posebno ako se radilo o školovanom kadru. Tako je Edo “branio” Jugoslaviju i Partiju u Sloveniji. Zbog Golog otoka nisam dobio ni Nobelovu nagradu za mir, iako je više od stotinu državnika sveta to predlagalo.`

Knjiga je dobro očuvana. Cetinje,Grafos-Orfelin,2001,358 strana,24cm ,,Ispovest Josipa Broza Tita, zabeležio je istoričar Vjenceslav Cenčić iz razgovora koje je vodio sa Josipom Kopiničem, koga su mnogi smatrali najznačajnijim jugoslovenskim obaveštajcem svih vremena Istoričar Vjenceslav Cenčić objavio je knjigu “Titova poslednja ispovest”, dvadeset godina posle smrti Josipa Broza Tita, neku vrstu Titovog političkog testamenta koji baca sasvim novu sliku na lik i delo političara koji je ostavio neizbrisiv trag na političkoj sceni druge Jugoslavije. Knjiga je sastavljena od stenogramskih beležaka čuvenog Brozovog govora u Karađorđevu u decembru 1979. godine i razgovora koje je vodio sa Josipom Kopiničem, koga su mnogi smatrali najznačajnijim jugoslovenskim obaveštajcem svih vremena. Po osporavanju autentičnosti ova uzbudljiva knjiga i sama na neki način deli sudbinu glavnog svedoka i aktera, hvaljenog, a onda i neumereno osporavanog – Josipa Broza. `Bio sam protiv ustava iz 1974! Bio sam protiv davanja državnosti pokrajinama i delovima Ustava koji omogućuju republikama izdvajanje iz federacije bez dogovora sa ostalim republikama, odnosno referendumom cele zemlje. I tada, a i sada vam ponavljam da će to “zlo” od ovih ustavnih prava pokrajina razbiti Jugoslaviju. Znao sam da je bezbednosno stanje na Kosovu loše, ali nisam znao da su i odnosi naših republika pali na tako niske grane. Drugovi, moram reći, kad je u pitanju Kosovo da svi koji su glasali za Ustav 1974. godine biti će krivi za sudbinu Jugoslavije! Razmišljao sam i onako sam u sebi rekao: “Pa, stari, i ti bi trebalo sebi da odrediš naslednika”. Razmišljao sam i stavio na papir nekoliko mlađih, već iskusnih rukovodilaca i odlučio sam se na njih dvoje: Miku Tripala i Ratu Dugonjića. Pišući prisetio sam se i na Ivu Lolu Ribara, jer sam uvek u šali govorio, a mislim da sam to rekao i Kopiniču, da će on biti moj naslednik. Ta informacija “procurila” je za vreme rata, pa se Hebrang našao pogođen i odlučio se na osvetu i organizirao je likvidacuju Lole. O mom nasledniku nikom nisam govorio osim Jovanki, a ona je to, kako mi je tvrdila, iz šale, rekla Stevi. Taj podatak odmah je “procurio” do Vlade i Bevca. Ni praunuci neće oprostiti zaduživanje! Nakon donošenja novog Ustava, republike su se uz saglasnost Federacije za zadnjih godinu i par meseci zadužile preko 10 milijardi dolara, to je zlo i neoprostivo za zemlju – rekao je Tito. Ja sam, kao predsednik države, odbio da potpišem odobrenje o zaduženju zemlje, a Bakarić je kao moj zamenik to potpisao. Mene optužuju da sam zabranio da se ide na oslobađanje logoraša koje je tada čuvalo stotinak ustaša – drugovi, taj Vickov predlog nije došao do mene i ja se sada pitam gde je završio. Sam sebe optužujem zašto do sada nisam bio u tom logoru smrti i poklonio se senama ubijenih. Sada sam se prisetio i podatka da su i Hebrang (Andrija) i Krajačić (Stevo) bili protiv obeležavanja Jasenovca. Pa istup Stevin prilikom otkrivanja spomenika u Jasenovcu. Nije kao predsednik Sabora došao na otvaranje, došao je u Lipik, pijan, u lovačkoj uniformi i delegaciju Srbije izvređao, vičući im: “Malo smo Vas potamanili”. O tom skandalu poruku sam dobio od Pucara (Đuro). Bio sam, ne ljut, nego obezglavljen ovim Stevinim ispadom. Puno puta se pitam zašto ne rasvetlimo ove Stevine nebuloze i rasipništvo. Imam utisak da ga se u Hrvatskoj boje. Kad bih hteo da reagujem, branila ga je Jovanka. Goli otok je stvorio Kardelj, predloživši da se svi koji su se izjasnili za Rezoluciju izoluju na jedno ostrvo. Pomoć u tome dali su mu Augustinčić i Stevo (Krajačić) koji su mu pričali o Golom otoku i dobrom kamenu s kojim se služi Augustinčić pri izradi skulptura. I tako je na sastanku Politbiroa, kad se raspravlja o izolaciji uhapšenih, Kardelj predložio Goli otok kao najbolje rešenje. S jedne i druge strane tog puta dočekivali bi ih već uhapšeni i tukli remenjem i toljagama, a ovi “Slovenci” odgovorili bi im i vikali: “Ne bijte nas čoveče”. Nisu to bili Slovenci, već Bosanci i Ličani koji su radili u Sloveniji. Svoje su ibeovce proglasili ludim, posebno ako se radilo o školovanom kadru. Tako je Edo “branio” Jugoslaviju i Partiju u Sloveniji. Zbog Golog otoka nisam dobio ni Nobelovu nagradu za mir, iako je više od stotinu državnika sveta to predlagalo.`

„Чешки сам лекар. Непрекидно радим 67 година, од 1950. до 2017. Ово је инвентар моје 92 године живота“. Овако почиње књига „Сага доктора Долечека“ коју је издало ИП „Принцип“, а која представља животну причу чувеног ендокринолога др Рајка Долечека, рођеног у српско-чешком браку 1925. године у Прагу. – Осим у медицини, др Долечек је славу стекао и борећи се за истину о разбијању бивше Југославије, што је укључивало и разоткривање и осуду демонизације српског народа и његових политичких представника – пише у предговору књиге. – Износио је своје непоколебљиве и принципијелне ставове о агресији на СРЈ, а годину дана пре бомбардовања написао је књигу „Оптужујем“. Такође, осуђивао је и проглашење косовске независности и погром Срба на КиМ. У књизи др Долечек описује своју породицу, време када је његов отац, као учесник рата након напада Аустроугарске на Србију 1914, дошао на наше просторе, мајци која је била пореклом Српкиња из Босне… Кроз причу о себи и породици, овај врхунски познавалац српске историје и културе описао је и многе преломне догађаје у 20. и на почетку 21. века. Овако описује један свој сусрет: – Четвртак је, 24. април 2014, десет часова пре подне. У великој просторији за посете затвора у Схевенингену братским загрљајем поздрављам генерала Ратка Младића кога сам дошао да посетим из далеке Чешке… Ратко ме упита: „Рајко, видиш ли Радована који ти се смеши тамо у углу“? Окренем се и видим да ми у сусрет долази др Радован Караџић, први председник РС. И са њим се братски поздрављам. Започео студио у Београду Др Долечек је студије започео у Београду, а завршио на Карловом универзитету у Прагу. Лекарску каријеру почео је у Факултетској болници у Острави 1950. године. У Острави је и умро 2017. године. Био је дугогодишњи председник Друштва српско-чешког пријатељства. Saga doktora Dolečeka : inventar 92 godine života Doleček, Rajko, 1925-2017 = Долечек, Рајко, 1925-2017 Врста грађе - књига Издање - 1. izd. knjige na srpskom jeziku Издавање и производња - Beograd : Princip, 2020 Језик - српски ISBN - 978-86-82273-26-4 COBISS.SR-ID - 281564172

Knjiga nova ima potpis SPARTANKE - Sara B. Pomeroj C5 Malo je ili nimalo knjiga kod nas o tome kako je pola čitave ljudske populacije živelo u staroj Grčkoj. Znamo da je ženama u antici mesto bilo u kući, da nisu imale prava da učestvuju u javnom životu, i da su, spram tadašnjeg određenja njihovog ponašanja i intelektualnih predispozicija, bile svrstavane u isti skup s decom i životinjama. Ali da li je tako bilo u svim delovima grčke civilizacije? Da li je i u ovom pogledu čudesna Sparta bila posebna? Šta su zaista radile Spartanke dok su im muževi provodili život po agogama ili u ratu? Jeli Likurg izdao naređenje da se ženska novorođenčad bacaju niz litice Tajgeta? Da li su sestre jele isto koliko i braća i s koliko se godina postajalo suprugom? Kakav je bio odnos društva prema preljubi i silovanju? Jesu li žene u Sparti zaista bile nemi i nevidljivi deo društva? Ova knjiga neophodna je kao još jedno snažno svetlo koje moramo uključiti u ogromnoj sali istorije u kojoj su mnogi delovi i dalje u tami, ako verujemo u ono Historia magistra vitae est. „Ako je spartanski patrijarhat stvorio model snalažljivosti u dosta dugom trajanju, onda su Spartanke u takvom društvenom modelu morale ostvariti nešto što sam nazvala nadsnalažljivošću: to je podrazumevalo odlično razumevanje društva, njegovih pravila i njegovih nedoslednosti.” Svetlana Slapšak O AUTORKI SARA B. POMEROJ (1938) američka je univerzitetska profesorka antičke istorije i klasičnih nauka i članica Američkog filozofskog društva. Pionirka je u istraživanju istorije žena, autorka jedne od prvih i najuticajnijih studija o ženskoj istoriji ikada napisanih na engleskom jeziku (Goddesses, Whores, Wives, and Slaves: Women in Classical Antiquity), istraživački posebno usredsređena na istoriju žena u antici. Tokom naučne karijere bila je stipendistkinja brojnih fondacija i više puta je nagrađivana za svoj naučni doprinos (Siti juniverziti prezidents avord, stipendije fondacija Ford i Gugenhajm). Godine 2003. dobila je titulu profesorke emeritusa klasičnih nauka i istorije. Manje detalja

Živan Ištvanić: ISTORIJA ŽELEZNICE U BELOJ CRKVI (1846-2005), Bela Crkva, 2023, format 16 x 24 cm, strana 144, broširan povez, kvalitetna hartija, ilustrovano crno-belim fotografijama, kartama, mapama i tabelama. Knjiga je podeljena na pet delova: posle predgovora idu vremenska razdoblja (1846-1918; 1918-1941;1941-1944;1944-2005) u kojima su obrađeni podaci o prvim počecima i razvoju železnice na krajnjem jugu današnje Vojvodine, osnivačima, prvim parnim lokomotivima i vagonskom voznom parku, najvažnijim događajima i biografijama svih šefova železničke stanice Bela Crkva od 1856. do 2005. godine. U petom delu knjige donesene su biografije najznačajnijih Belocrkvana koji su radili na austrijskom StEG, mađarskom MAV i srbijanskim SDŽ železnicama Svoja proučavanja autor je pretvorio u knjigu koja celovito i potpuno objašnjava istorijski nastanak i razvoj železnice i železničkog saobraćaja u Beloj Crkvi i belocrkvanskom okruženju. Kako sam autor navodi, njegova namera je bila da istraži železničke tokove iz prošlosti banatske železnice, i donese mnoge nove nepoznate podatke i izvore o počecima, aktivnostima i delovanju StEG-a na području Banata i današnje Vojvodine. Podrobno su istražena glavna pitanja pojave železničkog pitanja od prvog pomena 1846. godine do realizacije ideje o putničkom saobraćaju od 1856. godine. Sve to govori sa koliko studioznosti i strpljenja je autor istraživao austrijsku građu vezanu za ovu temu. Rekonstrukciju železničke istorije na belocrkvanskoj trasi od Jasenova do Bazijaša autor navodi hronološki sa svim podacima, od raspoloživih novinskih vesti do zvaničnih izveštaja StEG-a i mađarskog MAV-a. Ova knjiga je od neprocenjive važnosti za železničku publicistiku u Banatu i prostoru današnje Vojvodine. Ona će u buduće biti nezaobilazna za dalja proučavanja železničkog pitanja na jugoistoku Evrope. Knjiga je urađena veoma studiozno i dokumentovano, čemu u prilog idu 187 fusnota i bibliografija od oko 166 naslova, i namenjena je istraživačima železničke istorije i širokom krugu čitalaca. Ne korespondiram SMS porukama. Ne prodajem knjigu kupcima sa Kosova i ne šaljem u inostranstvo. Knjiga je nova i nekorišćena, čistih stranica i bez podvlačenja redova. Cena je sa poštarinom.

Opis proizvoda Već sam naziv knjige, Magični svet dečjeg šaha , govori o dve ljubavi autora, ljubavi prema deci i šahu. Magičan, dakle čudesan, nestvaran, neverovatan, divan svet šaha kao stvoren za dete, ako dete razumemo, ako znamo šta želi, šta može, ako znamo kako se razvija biološki, psihološki i socijalno, ako znamo kako sa njim treba raditi. Na takav pristup deci najbolje ukazuje podnaslov knjige: Priručnik za sve koji žele da predstave deci šah. Dakle, ovo je priručnik za instruktore šaha, šahovske radnike, za roditelje i sve ostale koji žele da svoju privrženost šahu podele sa decom. Objavljen je veliki broj šahovskih početnica, kako u svetu tako i u nas, ali je većina usmerena na sadržaje obuke, a manje na teorijsko-metodičke osnove rada sa decom. Ovaj priručnik polazi od deteta i osnovnih premisa u radu sa njimaOnaj ko se bavi obukom dece mora maestralno varirati na granici determinisanog (pravila šahovske igre) i slobode (u šahovskoj igri) i u tome tražiti šansu da deca zavole šah kako bi im on bio jedan od izvora radosti života. I ne samo to, već i moćno sredstvo za razvoj inteligencije, apstraktnog mišljenja, motivacije, samokontrole i drugog, što se odlično kombinuje sa učenjem u školi, sa sticanjem znanja u različitim oblastima i njihovim povezivanjem. To su temeljne vrednosti šaha i zbog toga je on najdugovečnija igra na svetu koju su oduševljeno prihvatale brojne generacije, dok je formiranje uspe¬šnih takmičara drugostepeni zadatak. Takva orijentacija ovog priručnika čini da je satkan od vispreno odabranih misli velikih ljudi, potkrepljen znanjima o razvoju deteta, a posebno dobro metodički postavljen. Čitav niz metodičkih uputstava, napomena i praktičnih rešenja, nisu parafraziranje opštih pedagoških postulata, već su proistekli iz višedecenijske prakse u radu sa decomPedagoško znanje, praktično iskustvo, veština obučavanja i ljubav koja dete u šahu stavlja u centar zbivanja, sumirani u ovom priručniku, učiniće da on bude prva i neophodna knjiga na dugom putu stvaranja šahovskih zaljubljenika i šampiona– Prof. dr Vladimir Koprivica

Dr Nadezda Jovanovic - Zivot za slobodu bez straha Studija o zivotu i delu dr Dragoljuba Jovanovica Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd, 2000. Tvrd povez, 708 strana. RETKO! Dr Dragoljub Jovanović (Pirot, 8. april 1895 — Beograd, 23. maj 1977) bio je srpski naučnik, univerzitetski profesor i političar. Dragoljub Jovanović Narodna seljačka stranka . Doktorirao je prava u Parizu. Zbog političkog delovanja više puta je osuđivan u Kraljevini Jugoslaviji, a zbog toga je i izbačen sa Pravnog fakulteta u Beogradu. Jedan je od osnivača Grupe za socijalnu i kulturnu akciju. Bio je član Saveza zemljoradnika, iz koga je 1940. godine izašao i formirao Narodnu seljačku stranku. Bio je član Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ (1946–1947), da bi 1947. bio osuđen na višegodišnju robiju i uklonjen sa Univerziteta.[1] Rođen je u selu Gnjilan pored Pirota 1895. godine. Školovao se na Sorboni, gde je odbranio dve doktorske disertacije. Posle studija 1923. godine došao je u Beograd gde je na poziv i po preporuci Slobodana Jovanovića postao je najpre docent, a zatim i vanredni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. Bio je jedan od prvih intelektualaca u Jugoslaviji svoga doba koji su od početka uočavali veliku opasnost od fašizma i nacizma. Kao veliki protivnik tih ideologija stalno je upozoravao u svojim delima i govorima na tu opasnost. Inicirao je stvaranje Narodnog fronta Jugoslavije za borbu protiv fašizma.[2] Narodni front je stvoren 1936. godine u njegovoj kući u Profesorskoj koloniji u Beogradu. Zbog protivljenja šestojanuarskoj diktaturi kralja Aleksandra i tadašnje političke i društvene situacije u Jugoslaviji gubi posao na Univerzitetu i biva hapšen i suđen, a potom boravi u zatvoru sve do 4. maja 1934. godine. Međutim, ubrzo je interniran na godinu dana u Tutin i Sjenicu, pri čemu je uspeo da se upiše u registar Advokatske komore u Beogradu iz želje da brani političke optuženike. Na po­ziv pred­sed­ni­ka vla­de Re­pu­bli­ke Španije Hu­a­na Ne­gri­na 1. fe­bru­a­ra 1938. go­di­ne, odlazi u ovu zemlju da bi podržao borbu tamošnjih snaga protiv fašističke najezde. Govorio je u Kortesu (Skupšini) gde je njegov nastup izazvao veliko oduševljenje. Više puta je biran za narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Kraljevine Jugoslavije. Kao poslanik je uhapšen 1. oktobra 1938. godine, najverovatnije da ne bi učestvovao na decembarskim izborima iste godine. Stvarni razlog tog hapšenja i stroge sudske osude, bila je želja Milana Stojadinovića da iz izborne trke ukloni opasnog političkog protivnika. U aprilu 1939. je osuđen na godinu i dva meseca strogog zatvora i 1.200 din. novčane kazne, što mu je oprošteno u amnestiji sledećeg septembra.[3] Za vreme Aprilskog rata (1941) prijavio se kao dobrovoljac u vojsku, ali nije dobio nikakav vojni raspored. Nakon nemačke okupacije zemlje odbio je da potpiše Nedićev Apel intelektualaca srpskom narodu i opredelio se za saradnju sa partizanskim pokretom, pozvavši članove svoje Narodne seljačke stranke da se priključe Narodnooslobodilačkom pokretu. Rat je proveo krijući se po Beogradu i Srbiji. Na poziv Aleksandra Rankovića i Milentija Popovića, posle oslobođenja zemlje jedno vreme je sarađivao sa komunistima. Kooptiran je u ASNOS za poslanika u Saveznoj skupštini DFJ. Ali već početkom 1946. godine dolazi u sukob sa komunistima zbog otvorene kritike komunističke diktature i zalaganja za parlamentarnu demokratiju i višepartijski sistem. Tokom svog kratkotrajnog političkog i skupštinskog delovanja u FNRJ, od početka 1945. do sredine 1947. godine u Skupštini je istupao kao oštar opozicionar komunističkom režimu, istakavši se naročito u debatama o Ustavu FNRJ, agrarnoj reformi, zadrugama i o javnom tužilaštvu. Zbog toga je pao pod udar komunističkog režima. Njegova stranka je delovanjem UDBA-e razbijena, a on je 31. jula 1946. godine izbačen sa fakulteta, zbog njegovog političkog delovanja. Oduzet mu je poslanički imunitet i 13. maja 1947. godine je uhapšen, da bi 8. oktobra 1947. bio osuđen zbog navodne „veleizdaje“ na devet godina teške robije. Robiju je izdržao bez dana pomilovanja. Tokom boravka u zatvoru radio je na edukaciji robijaša i napisao na desetine hiljada stranica svojih političkih uspomena i tzv. medaljona o svojim savremenicima. Umro je u Beogradu, 23. maja 1977. godine.[4] Posthumno je 2010. godine sudski rehabilitovan, tako da je presuda kojom je osuđen proglašena ništavnom, jer je u postupku dokazano da je bila isključivo rezultat političkog progona.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branka Kulić, Nedeljka Srećkov Pokrajinski institut za zaštitu spomenika kulture Novi Sad / Prometej 1994 192 strane : ilustrovano Fotomonografija Manastiri Fruške gore predstavlja dragocen zbir fotografija, gravira, crteža, reči i arhivskih dokumenta, koji su u istraživačkom poslu najvažniji izvori znanjao fruškogorskim manastirima, “biserima” srpske sakralne arhitekture i svojevrsnim riznicama u kojim i danas živi duhovnost, tradicija i kultura srpskog naroda. Verujem da će rezultati našeg rada na ovoj knjizi biti bar dvostruko važni, da će biti u službi prvih informacija za sve zainteresovane čitaoce i čitateljke, ali i vredan izvor za sve one profesionalno zainteresovane buduće istraživače koji budu želeli da prodube i prošire dosadašnja saznanja o svakom od manastira pojedinačno ili o ovoj izuzetnoj graditeljskoj grupi, kao retkoj pojavi u ovom delu sveta. Ova knjiga je i dokument i podsetnik – ona je i povod za razmišljanje o sudbini naroda, kaluđera i kaluđerica, igumana, vladika i prosvetitelja u manastirima, o teškim vremenima u istoriji srpskog naroda, o ratovima u kojima su manastiri zatvarani, rušeni i pljačkani, kaluđeri i kaluđerice rasterivani i ubijani, ali i o dobrim vremenima kada su manastiri obnavljani, održavani i unapređivani u građevinskom, duhovonom, obrazovnom i ekonomskom smislu. U knjizi su izloženi najstariji podaci o fruškogorskim manastirima koje su otkrivale prethodne generacije istraživača, najnoviji arheološki i arhivski rezultati istraživanja, ali i izvedeni konzervatorsko-restauratorski radovi, kao posledica najstarijih i najnovijih otkrića. Sva ova otkrića pokazuju koliko je lepote i duše vešti i daroviti, znani i neznani neimari ugradili u građevine raspoređene po Fruškoj sa jasno definisanim konceptom ugrađenim u geografski pogodan kontekst Fruške gore, koliko je ljubavi, posvećenosti i poštovanja prema veri i tradiciji svoga naroda vekovima utkivano u svaki kamen, u svaki potez majstorske ruke slikara na freskama, ikonama i rezbara koji su radili na ikonostasima i crkvenom moiblijaru u manastirima. Želja nam je da sve oni koji budu samo listali ili pak pažljivo čitali ovu knjigu, inspirišemo i nadahnemo potrebom da lično i neposredno upoznaju ovo istoriijsko, kulturno, graditeljsko, duhovno i umetničko bogatstvo odu u posetu manastirima, jer ova knjiga nije samo vodič u prošlost, nego i skromni priručnik za razumevanje budućnosti.

Opis proizvoda Duhovito, radoznalo, emotivno i pomalo filozofski, Snežana Dabović, autorka knjige „Boemove kćeri“ vodi nas kroz veoma zanimljiv roman o ženi, životu i večnim temama: ko smo i kako smo dovde stigli. Od korica do korica, inspirativno i lako, nižu se opisi, izrazi i vešto birane reči koje čitaoce ne ostavljaju ravnodušnim, a kada knjiga izazove emocije kod čitalaca, kao što to čini ovaj roman, onda su i pisac i čitalac srećni, a knjiga je ispunila svoju svrhu! Roman „Boemove kćeri“ integriše nekoliko životnih priča, te se i pozicije čitalaca, tokom druženja s knjigom, menjaju od stranice do stranice ili od priče do priče. „Svakog dana iz početka, kao da juče nije bilo.“ „Knjiga „Boemove kćeri“ inspirisana je ličnim iskustvom i pisana iz različitih perspektiva ćerke, žene i majke i delimično, kroz doživljena tuđa iskustva. Govori o suštinskom traganju žene za sopstvom kroz različite identitete i periode života. No, bez obzira na to ko smo i gde smo, često spoznamo da je teško biti, a još teže kriti“ - ističe autorka romana i nastavlja citatom iz knjige: „Kao djeca, nikada ne osjetimo bol roditelja dok već nije prekasno i ne možemo učiniti ništa da im pomognemo, olakšamo… A kao roditelji, osjećamo bol svoje djece i prije nego ih zaboli, dok ih boli, a boli nas i kad ih prođe. Ipak, rjetko kad možemo učiniti nešto da im pomognemo… a nerijetko im i sami prouzrokujemo bol.“ U traganju za odgovorima, kao višestrana umetnica, slikarka i spisateljica, Dabovićka vešto kombinuje raznovrsna znanja, talente i uloge u poslu i životu. Pre romana „Boemove kćeri“, autorka je objavila knjigu dečje poezije „Lana – Asija sa cvijećem u kosi“ posvećene ćerki Lani-Asiji Dabović. Pored pet samostalnih izložbi slika, Snežana Dabović je izlagala i na šest grupnih izložbi u Crnoj Gori, Srbiji i Italiji. Njeni tekstovi i likovna rešenja osvajali su mnogobrojne nagrade na raznovrsnim lokalnim i međunarodnim festivalima. Kao sertifikovani NLP trener i Yoga učitelj aktivno je radila sa decom različitih uzrasta u Crnoj Gori, Srbiji i Italiji, uključujući i studo glume, govora i igre - „Pipi“ koji je osnovala sa sestrom Martom Ćeranić, glumicom. – Danijela Pantić Conić Vidi još informacija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bajke Ilustracije: Biserka Baratic Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 — Beograd, 11. februar 1993) bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Mihailo je bio sin Dimitrija i Nerandže Maksimović, Nerandža-Nera je bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca.[1] Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova.[2] Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.[3] Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti,[3] a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović.[3] Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa. Književna dela Nagrada za pisca godine Spomenik pesnicima sa likom Desanke Maksimović u Valjevu Grob Desanke Maksimović u Brankovini Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao”. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje”, „Strepnja”, „Prolećna pesma”, „Opomena”, „Na buri”, „Tražim pomilovanje” i „Pokošena livada”.[4] Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka”[5] — pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu.[6] Pesma je objavljena tek posle rata. Zbog jedne od njenih rodoljubiih pesma, neobjavljena pesma „U ropstvu”, bila je i zatvarana.[7] Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Paukova ljuljaška (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Ko je veći, pesme (1955) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Šumska ljuljaška, pesme (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Čudo u polju, pesme (1961) Medvedova ženidba, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Sunčevi podanici, pesme (1962) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Bela vrana, pesme (1964) Ose mađioničari, pesme (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Zlatni leptir (1967) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Slavuj na grobu (haiku pesme, 1990) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992) Poezija Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima.[3] Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje. U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije. Priznanja Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973), nagrada „Mlado pokoljenje” (1959). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva. Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja” na konkursu časopisa „Misao”. Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola”, kako ju je narod tokom vremena prozvao. Godine 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac” makedonskih Večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom.[8] Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje za celokupan životni rad. Maja 1968. odlikovana je Ordenom Republike sa zlatnim vencem.[9] U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27. oktobra 1990. godine.[10] Pesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom. Dana 12. februara 1993. Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović”. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije.[11] Zadužbina je osnovana 19. marta 1993. Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka”. Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini[12] Dana 23. avgusta 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku.[13] U selu Bogoštica kod Krupnja 2013. godine otvoren je Dom srpske poezije „Desanka Maskimović” u sastavu novoizgrađenog Manastira Svete Trojeručice Hilandarske.

Biblioteka Vjeverica Prvo izdanje, ilustracije Ordan Petlevski. Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Vitez, Grigor, 1911-1966 = Vitez, Grigor, 1911-1966 Naslov Igra se nastavlja / Grigor Vitez ; [ilustrirao Ordan Petlevski] Vrsta građe poezija Ciljna grupa školski, 9-14 godina (P) Jezik hrvatski Godina 1967 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1967 Fizički opis 107 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Petlevski, Ordan Zbirka ǂBiblioteka ǂVjeverica Napomene Bilješka o piscu: str. 103 Grigor Vitez, pravim imenom Grigorije Vitez, (Kosovac kraj Okučana, 15. veljače 1911. – Zagreb, 23. studenoga 1966), bio je hrvatski i srpski pjesnik, dječji pisac i prevoditelj. Smatra se začetnikom moderne hrvatske književnosti za djecu. Autor je brojnih pjesama i priča namijenjenima djeci, te je autor i mnogobrojnih članaka u časopisima. Djeca se kroz svoje školovanje mogu često susresti s djelima Grigora Viteza jer se ona često nalaze u školskim čitankama.[10][11] Grigor Vitez dobitnik je Zlatne ptice, posebnog priznanja za vrhunska dostignuća u književnosti za djecu. Grigor Vitez rodio se 15. veljače 1911. godine pod imenom Grigorije u obitelji srpskoga podrijetla, kao dijete Ane i Teodora Viteza. O svojem je obiteljskom podrijetlu pisao u knjizi Ahmeta Hromadžića „Dječji pisci o sebi“. Majka Grigora Viteza prezivala se Milosavljević, a njezini su preci došli u Slavoniju iz Bosne krajem 17. stoljeća. S očeve strane preci su došli iz sjeverne Dalmacije, iz Ravnih kotara ili Bukovice, a nosili su prezime Alavanja. Jedan od Alavanja koji je došao u okučanski kraj od Marije Terezije dobio je počasni naslov viteza, i to je kasnije uzeto kao prezime. Djetinjstvo, obrazovanje i posao učitelja Odrastao je u tipičnom slavonskom multietničkom selu. Njegova obitelj bila je mnogočlana i bavili su se zemljoradnjom. Imao je dva starija brata (Joco i Savo) i jednog mlađeg (Pero). Bez oca je ostao kao predškolarac, pred početak Prvog svjetskog rata. Osnovnu školu završio je u Okučanima, a gimnaziju u Novoj Gradiški. Prve dvije pjesme napisao je kao maturant. Krajem 20-ih godina 20. stoljeća, upisao je učiteljsku školu u Pakracu, nakon koje je stekao zvanje učitelja. Prvo radno mjesto kao učitelj imao je u selu Slobodna Vlast pokraj Đakova, nakon čega dobiva premještaj u Voćin, gdje upoznaje svoju suprugu Elizabetu Perlik, te se tu i vjenčavaju. Drugi svjetski rat i razdoblje do smrti Početkom Drugog svjetskog rata, dobiva premještaj u Gornji Vakuf, a nakon toga u Golince pokraj Donjeg Miholjca. Nedugo zatim, pridružuje se partizanima, kojima je vodio učiteljske tečajeve, kako bi bili educirani nakon rata predavati u školama. Poslije rata radio je u Ministarstvu prosvjete u Zagrebu, te kao urednik u izdavačkoj kući Mladost. Godine 1957. pokreće knjižnicu „Vjeverica“, u okviru koje je objavljeno oko 500 naslova za djecu. Tijekom 50-ih godina 20. stoljeća bio je tajnik Društva književnika Hrvatske. 60-ih godina 20. stoljeća zdravstveno stanje mu se naglo pogoršalo. Kralježnica mu je bila nepovratno oštećena. I pokraj toga, stvarao je prikovan za krevet. Umro je 23. studenoga 1966. godine, a pokopan je u rodnom Kosovcu. Stvaralaštvo Pisao je poeziju za djecu i odrasle (Sto vukova, Kad bi drveće hodalo, Gdje priče rastu), a prevodio je s ruskog, francuskog i slovenskog jezika. Njegovom poezijom dominiraju jednostavne i neposredne lirske slike u tradiciji poetskog izraza Dobriše Cesarića. Stihovi skladni i muzikalni, a svojim je pjesmama zbog aktualnosti i duhovitih poanti osvojio široki krug čitatelja. Objavio je nekoliko poetskih zbirki među kojima se ističu: Pjesme, Naoružane ruže, Povjerenje života i Kao lišće i trava. Njegove pjesme prevođene su na gotovo sve europske jezike. Neke od njegovih knjiga ilustrirao je poznati hrvatski ilustrator Ivan Antolčić. Postoji Nagrada „Grigor Vitez“ koja se od 1967. godine dodjeljuje piscu i ilustratoru najbolje knjige za djecu u godišnjoj produkciji. Djela San boraca u zoru, Nakl. Navod Hrvatske, Zagreb, 1948. Pjesme, Zora Državno izdavačko poduzeće Hrvatske, Zagreb, 1950. Naoružane ruže, Kultura, Zagreb, 1955. Vesele zamke, Mladost, Zagreb, 1955. Prepelica, Prosvjeta, Zagreb, 1956. Lirika o Slavoniji, urednik, Slavonija danas, Osijek, 1956. Povjerenje životu, Narodna prosvjeta, Sarajevo, 1957. Sto vukova, i druge pjesme za djecu, „Svjetlost“, Sarajevo, 1957. (1987; 1990) Perzijske bajke, Mladost, Zagreb, 1958. Kad bi drveće hodalo, Mladost, Zagreb, 1959. (1990; Mozaik knjiga, 2015) Kao lišće i trava: pjesme, Matica hrvatska, Zagreb, 1960. Maksimir, Mladost, Zagreb, 1960. Iza brda plava: izbor pjesama za djecu, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Hvatajte lopova, „Svjetlost“, Sarajevo, 1964. Gdje priče rastu, Mladost, Zagreb, 1965. (1978) Zekina kuća, Mladost, Zagreb, 1965. Nevidljive ptice, Mozaik knjiga, 2002. MG61 (N)

Dobro očuvano kao na slikama Retko u ponudi Zivot za slobodu bez straha / studija o zivotu i delu Dr Dragoljuba Jovanovica Nadezda Jovanovic Izdavac: INIS 2000. Tvrd povez, strana 708 Dr Dragoljub Jovanović (Pirot, 8. april 1895 — Beograd, 23. maj 1977) bio je srpski naučnik, univerzitetski profesor i političar. Dragoljub Jovanović Dragoljub Jovanovic.jpg Biografija Datum rođenja 8. april 1895. Mesto rođenja Gnjilan  [ [Kraljevina Srbija]] Datum smrti 23. maj 1977. (82 god.) Mesto smrti Beograd, SR Srbija  SFR Jugoslavija Politička stranka Narodna seljačka stranka Dragoljub Jovanović na Sorboni 1919. Doktorirao je prava u Parizu. Zbog političkog delovanja više puta je osuđivan u Kraljevini Jugoslaviji, a zbog toga je i izbačen sa Pravnog fakulteta u Beogradu. Jedan je od osnivača Grupe za socijalnu i kulturnu akciju. Bio je član Saveza zemljoradnika, iz koga je 1940. godine izašao i formirao Narodnu seljačku stranku. Bio je član Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ (1946–1947), da bi 1947. bio osuđen na višegodišnju robiju i uklonjen sa Univerziteta.[1] Biografija Uredi Rođen je u selu Gnjilan pored Pirota 1895. godine. Školovao se na Sorboni, gde je odbranio dve doktorske disertacije. Posle studija 1923. godine došao je u Beograd gde je na poziv i po preporuci Slobodana Jovanovića postao je najpre docent, a zatim i vanredni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. Bio je jedan od prvih intelektualaca u Jugoslaviji svoga doba koji su od početka uočavali veliku opasnost od fašizma i nacizma. Kao veliki protivnik tih ideologija stalno je upozoravao u svojim delima i govorima na tu opasnost. Inicirao je stvaranje Narodnog fronta Jugoslavije za borbu protiv fašizma.[2] Narodni front je stvoren 1936. godine u njegovoj kući u Profesorskoj koloniji u Beogradu. Zbog protivljenja šestojanuarskoj diktaturi kralja Aleksandra i tadašnje političke i društvene situacije u Jugoslaviji gubi posao na Univerzitetu i biva hapšen i suđen, a potom boravi u zatvoru sve do 4. maja 1934. godine. Međutim, ubrzo je interniran na godinu dana u Tutin i Sjenicu, pri čemu je uspeo da se upiše u registar Advokatske komore u Beogradu iz želje da brani političke optuženike. Na po­ziv pred­sed­ni­ka vla­de Re­pu­bli­ke Španije Hu­a­na Ne­gri­na 1. fe­bru­a­ra 1938. go­di­ne, odlazi u ovu zemlju da bi podržao borbu tamošnjih snaga protiv fašističke najezde. Govorio je u Kortesu (Skupšini) gde je njegov nastup izazvao veliko oduševljenje. Više puta je biran za narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Kraljevine Jugoslavije. Kao poslanik je uhapšen 1. oktobra 1938. godine, najverovatnije da ne bi učestvovao na decembarskim izborima iste godine. Stvarni razlog tog hapšenja i stroge sudske osude, bila je želja Milana Stojadinovića da iz izborne trke ukloni opasnog političkog protivnika. U aprilu 1939. je osuđen na godinu i dva meseca strogog zatvora i 1.200 din. novčane kazne, što mu je oprošteno u amnestiji sledećeg septembra.[3] Za vreme Aprilskog rata (1941) prijavio se kao dobrovoljac u vojsku, ali nije dobio nikakav vojni raspored. Nakon nemačke okupacije zemlje odbio je da potpiše Nedićev Apel intelektualaca srpskom narodu i opredelio se za saradnju sa partizanskim pokretom, pozvavši članove svoje Narodne seljačke stranke da se priključe Narodnooslobodilačkom pokretu. Rat je proveo krijući se po Beogradu i Srbiji. Na poziv Aleksandra Rankovića i Milentija Popovića, posle oslobođenja zemlje jedno vreme je sarađivao sa komunistima. Kooptiran je u ASNOS za poslanika u Saveznoj skupštini DFJ. Ali već početkom 1946. godine dolazi u sukob sa komunistima zbog otvorene kritike komunističke diktature i zalaganja za parlamentarnu demokratiju i višepartijski sistem. Tokom svog kratkotrajnog političkog i skupštinskog delovanja u FNRJ, od početka 1945. do sredine 1947. godine u Skupštini je istupao kao oštar opozicionar komunističkom režimu, istakavši se naročito u debatama o Ustavu FNRJ, agrarnoj reformi, zadrugama i o javnom tužilaštvu. Zbog toga je pao pod udar komunističkog režima. Njegova stranka je delovanjem UDBA-e razbijena, a on je 31. jula 1946. godine izbačen sa fakulteta, zbog njegovog političkog delovanja. Oduzet mu je poslanički imunitet i 13. maja 1947. godine je uhapšen, da bi 8. oktobra 1947. bio osuđen zbog navodne „veleizdaje“ na devet godina teške robije. Robiju je izdržao bez dana pomilovanja. Tokom boravka u zatvoru radio je na edukaciji robijaša i napisao na desetine hiljada stranica svojih političkih uspomena i tzv. medaljona o svojim savremenicima. Umro je u Beogradu, 23. maja 1977. godine.[4] Posthumno je 2010. godine sudski rehabilitovan, tako da je presuda kojom je osuđen proglašena ništavnom, jer je u postupku dokazano da je bila isključivo rezultat političkog progona. Za 29. mart 2019. najavljen je naučni skup u SANU „Društveno-politička i naučna misao Dragoljuba Jovanovića”.[5]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Djuro Seder Luise, devetogodišnjakinja i prilično drska, mora provesti ljeto daleko od Beča u kući za odmor. Tamo se začudi kad upozna dobru Lotte iz Münchena: Zato što izgleda baš kao ona! Djevojke odlučuju doći do dna tajne njihove sličnosti i bez daljnjeg mijenjati uloge: Luise se vraća u München kao Lotte, Lotte u Beč kao Luise. Imaju pametan plan u svojoj prtljazi. Emil Erih Kestner (Drezden, 23. februar 1899 - Minhen, 29. jul 1974) je bio nemački autor, pesnik, scenarista i satiričar[1], poznat pre svega po svojim šaljivim, društveno oštrim pesmama i po knjigama za decu, uključujući Emila i detektive. Međunarodnu nagradu Hans Kristijan Andersen dobio je 1960. godine za autobiografiju Als ich ein kleiner Junge war (When I Was a Little Boy). Četiri puta je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Drezden 1899 - 1919 Rodno mesto - spomen ploča Kastner je rođen u Drezdenu, u Saksoniji, a odrastao je u ulici Königsbrücker Straße. U blizini je naknadno otvoren muzej Erih Kastner u vili Augustin koja je pripadala Kastnerovom ujaku Franzu Augustinu. [4] Kastnerov otac, Emil Rikard Kastner, bio je majstor sedlar. [5] Njegova majka, Ida Amalia (rođena Augustin), bila je sluškinja, ali u tridesetim godinama se školovala za frizera kako bi dopunjavala prihode svog supruga. Kastner je imao posebno blizak odnos sa majkom. Kada je živeo u Lajpcigu i Berlinu, gotovo svakodnevno joj je pisao prilično intimna pisma i razglednice, a prepotentne majke redovno se pojavljuju u njegovim spisima. Govorilo se da je otac Eriha Kastnera bio porodični jevrejski lekar Emil Cimerman (1864 - 1953.), ali ove glasine nikada nisu potkrepljene. [6] Kastner je o svom detinjstvu pisao u svojoj autobiografiji Als ich ein kleiner Junge war 1957, (Kad sam bio mali dečak). Prema Kastneru, on nije patio od toga što je bio jedinac, imao je mnogo prijatelja i nije bio usamljen. Kastner je 1913. godine išao u učiteljsku školu u Drezdenu. Međutim, odustao je 1916. malo pre polaganja ispita koji bi ga kvalifikovali za predavanje u državnim školama. Pozvan je u Kraljevsku saksonsku vojsku 1917. godine i bio je obučavan u teškoj artiljerijskoj jedinici u Drezdenu. Kastner nije poslat na front, ali brutalnost vojne obuke koju je prošao i smrt savremenika koje je doživeo snažno su uticali na njegov kasniji antimilitarizam. Nemilosrdno bušenje kojem je podvrgnut njegov narednik sa bušilicom takođe je izazvalo doživotno stanje srca. Kastner to prikazuje u svojoj pesmi Narednik Vaurich. Po završetku rata, Kastner se vratio u školu i položio Abitur ispit sa odlikovanjem, stičući stipendiju od grada Drezdena. Lajpcig 1919 - 1927 U jesen 1919, Kastner se upisao na Univerzitet u Lajpcigu da studira istoriju, filozofiju, germanistiku i pozorište. Studije su ga odvele u Rostok i Berlin, a 1925. je doktorirao na tezi o Fridrihu Velikom i nemačkoj književnosti. Studije je platio radeći kao novinar i kritičar u novinama Neue Leipziger Zeitung. Međutim, njegove sve kritičnije kritike i „neozbiljna“ objava njegove erotske pesme `Abendlied des Kammervirtuosen` (Večernja pesma komornog virtuoza) sa ilustracijama Eriha Osera doveli su do njegove smene 1927. godine. Iste godine se preselio u Berlin, iako je nastavio da piše za Neue Leipziger Zeitung pod pseudonimom „Berthold Burger“ (Bert Citizen) kao slobodni dopisnik. Kasner je kasnije koristio nekoliko drugih pseudonima, uključujući `Melkjor Kurc` (Melchior Kurtz), `Piter Flint` (Peter Flint), i `Robert Nojner` (Robert Neuner).[3] Berlin 1927 - 1933 Kastnerove godine u Berlinu, od 1927. do kraja Vajmarske republike 1933, bile su mu najproduktivnije. Objavljivao je pesme, novinske kolumne, članke i kritike u mnogim važnim berlinskim časopisima. Redovno je pisao u dnevnim listovima kao što su Berliner Tageblatt i Vossische Zeitung, kao i u Die Weltbühne. Hans Sarkowicz i Franz Josef Görtz, urednici njegovih kompletnih dela (1998), navode preko 350 članaka napisanih između 1923. i 1933. godine, ali on je morao napisati i više, jer se zna da su mnogi tekstovi izgubljeni kada je Kastnerov stan izgoreo tokom bombardovanje u februaru 1944. Kastner je objavio svoju prvu knjigu pesama, Herz auf Taille 1928. godine, a do 1933. godine objavio je još tri zbirke. Njegov His Gebrauchslyrik (Tekst za svakodnevnu upotrebu) učinio ga je jednom od vodećih figura pokreta Nova stvarnost, koji se usredsredio na upotrebu trezvenog, udaljenog i objektivnog stila za zasićenje savremenog društva. U jesen 1928. objavio je svoju najpoznatiju knjigu za decu Emil i detektivi, koju je ilustrovao Valter Trier. Vlasnica izdavačke kuće Weltbühne, Edit Jakobsen, predložila je Kestneru da napiše detektivsku priču. Knjiga je prodata u dva miliona primeraka samo u Nemačkoj i od tada je prevedena na 59 jezika. Roman je bio neobičan po tome što je, za razliku od većine dečje književnosti tog perioda, smešten u savremeni Berlin, a ne u svet bajki. Kastner se takođe uzdržao od otvorenog moraliziranja, puštajući da postupci likova govore sami za sebe.[1] Njegov nastavak, Emil und die Drei Zwillinge (Emil i tri blizanca) objavljen 1933. godine, odvija se na obalama Baltika. Knjige o Emilu su uticate na stvaranje drugih knjiga u ponžanru literature o dečijim detektivima. Emil i detektivi adaptiran je za scenu pet puta, od čega je tri puta u Nemačkoj i po jednom u Velikoj Britaniji i Americi.[3] Kastner je ovaj uspeh nastavio sa još Pünktchen und Anton (1931) i Das fliegende Klassenzimmer (1933). Ilustracije Valtera Triera značajno su doprinele ogromnoj popularnosti knjiga. Das fliegende Klassenzimmer (Leteći razred) je nekoliko puta prilagođen za scenu: 1954, 1973. i 2003. godine.[3] Godine 1932. Kastner je napisao Der 35. Mai (35. maj), koja je smeštena u fantastičnu zemlju u koju se ulazi kroz garderobu i uključuje futurističke karakteristike poput mobilnih telefona. Filmska verzija Gerharda Lamprechta Emila i detektivia (1931) postigla je veliki uspeh. Kastner je, međutim, bio nezadovoljan scenarijem, a to ga je dovelo do toga da postane scenarista za filmske studije Babelsberg. Kastnerov jedini roman za odrasle Fabian, objavljen je 1931. godine. Kastner je u njega uključio brze rezove i montaže, u pokušaju da oponaša filmski stil. Fabian, nezaposleni književni stručnjak, doživljava užurbano brz tempo kao i propast Vajmarske Republike . Od 1927. do 1931. godine, Kastner je živeo u ulici Prager Straße 17 (danas blizu br. 12) u Berlinu u Vilmerzdorfu, a nakon toga, do februara 1945. godine, u ulici Roscherstraßee 16 u Berlinu - Šarlotenburg. Berlin 1933 - 1945 Kastner je bio pacifista i pisao je za decu zbog svoje vere u regenerativne moći mladosti. Bio je protivnik nacističkog režima i bio je jedan od potpisnika Hitnog poziva na jedinstvo. Međutim, za razliku od mnogih drugih autora koji kritikuju diktaturu, Kastner nije otišao u egzil. Nakon dolaska nacista na vlast, posetio je Merano i Švajcarsku i sastao se sa prognanim piscima, ali ipak se vratio u Berlin, tvrdeći da će tamo moći bolje da beleži događaje. Verovatno je i on želeo da izbegne napuštanje majke. Njegov `Neophodan odgovor na suvišna pitanja` (Notwendige Antwort auf überflüssige Fragen) u Kurz und Bündig objašnjava Kastnerov stav: `Ја сам Немац из Дрездена у Саксонији Отаџбина ме не пушта Ја сам попут дрвета које је узгојено у Немачкој Вероватно ће и тамо увенути.` Gestapo je nekoliko puta ispitivao Kastnera, nacionalna unija pisaca ga je proterala, a nacisti su spaljivali njegove knjige kao „suprotne nemačkom duhu“ tokom spaljivanja knjiga 10. maja 1933, na podsticaj Jozefa Gebelsa. Kastner je lično prisustvovao događaju i kasnije o njemu pisao. Odbijeno mu je članstvo u novoj uniji nacionalnih pisaca pod kontrolom nacista, Reichsverband deutscher Schriftsteller (RDS), zbog onoga što su njeni zvaničnici nazivali „kulturno boljševičkim stavom u svojim delima pre 1933.“ Tokom Trećeg rajha, Kastner je objavio apolitične romane poput Drei Männer im Schnee (Tri čoveka u snegu) 1934. godine u Švajcarskoj. 1942. dobio je posebno izuzeće za pisanje scenarija za film Münchhausen, koristeći pseudonim Berthold Burger. Film je bio prestižni projekat Ufa studija za proslavu dvadeset i pete godišnjice njegovog osnivanja, preduzeća koje je podržao Gebels. 1944. godine Kastnerov dom u Berlinu uništen je tokom bombardiranja. Početkom 1945. godine, on i drugi pretvarali su se da moraju putovati u seosku zajednicu Mayrhofen u Tirolu radi snimanja lokacije za (nepostojeći) film Das falsche Gesicht (Pogrešno lice). Stvarna svrha putovanja bila je izbegavanje konačnog sovjetskog napada na Berlin. Kastner je takođe dobio upozorenje da su SS planirali da ubiju njega i druge nacističke protivnike pre dolaska Sovjeta. [7] Bio je u Mayrhofen-u kada se rat završio. O ovom periodu pisao je u dnevniku objavljenom 1961. godine pod naslovom Notabene 45. Drugo izdanje, bliže Kastnerovim originalnim beleškama, objavljeno je 2006. godine pod naslovom Das Blaue Buch (Plava knjiga). Kestner i bombardovanje Drezdena U svom dnevniku za 1945. godinu, objavljenom mnogo godina kasnije, Kastner opisuje svoj šok dolaskom u Drezden ubrzo nakon bombardovanja Drezdena u Drugom svetskom ratu u februaru 1945. godine i pronalazeći grad kao gomilu ruševina u kojima nije mogao prepoznati nijednu ulicu ili znamenitosti među kojima je proveo detinjstvo i mladost. Njegova autobiografija Als ich ein kleiner Junge war započinje jadikovkom za Drezdenom (citirano prema engleskom prevodu, When I Was a Little Boy): `Рођен сам у најлепшем граду на свету. Чак и ако је твој отац, дете, био најбогатији човек на свету, не би могао да те одведе да га видиш, јер оно више не постоји. . . . За хиљаду година изграђена је њена лепота, за једну ноћ је потпуно уништена`. Minhen 1945 - 1974 Po završetku rata, Kastner se preselio u Minhen, gde je postao urednik kulturne rubrike za Neue Zeitung i izdavač Pinguin-a, časopisa za decu i mlade. Takođe je bio aktivan u književnim kabareima, u produkcijama u Schaubude (1945–1948) i Die kleine Freiheit (posle 1951), kao i na radiju. Tokom ovog vremena napisao je brojne skečeve, pesme, audio predstave, govore i eseje o nacionalsocijalizmu, ratnim godinama i surovoj stvarnosti života u posleratnoj Nemačkoj. Među njima su najzapaženija Marschlied 1945 (Marš 1945) i Deutsches Ringelspiel. Takođe je nastavio da piše knjige za decu, uključujući Die Konferenz der Tiere (Konferencija o životinjama), pacifistička satira u kojoj se svetske životinje udružuju kako bi uspešno naterale ljude da se razoružaju i sklope mir. Od ove slikovnice napravljen je animirani film autora Kurta Linda. Kastner je takođe obnovio saradnju sa Edmundom Nikom kojeg je upoznao u Lajpcigu 1929. godine, kada je Nik, tadašnji šef muzičkog odseka na Radio Silesia, napisao muziku za Kastnerovu radio predstavu Leben in dieser Zeit. Nik, sada muzički direktor u Schaubude, uglazbio je više od 60 Kastnerovih pesama. Kastnerov optimizam u neposrednoj posleratnoj eri ustupio je mesto rezignaciji, jer su Nemci na Zapadu pokušali da normalizuju svoj život nakon ekonomskih reformi ranih 1950-ih i posledičnog „ekonomskog čuda“ (Wirtschaftswunder). Dodatno se razočarao kad je kancelar Konrad Adenauer remilitarizovao Zapadnu Nemačku, učinio je članicom NATO- a i preusmerio je u mogući vojni sukob sa Varšavskim paktom. Kastner je ostao pacifista i govorio je u antimilitarističkom (Ostermarsch) demonstracijama protiv stacioniranja nuklearnog oružja u Zapadnoj Nemačkoj. Kasnije je takođe zauzeo stav protiv rata u Vijetnamu. Kastner je počeo sve manje da objavljuje, delom i zbog sve većeg alkoholizma. Nije se pridružio nijednom od posleratnih književnih pokreta u Zapadnoj Nemačkoj, a pedesetih i šezdesetih godina 20. veka postao je doživljavan uglavnom kao autor knjiga za decu. Njegov roman Fabian adaptiran je u film 1980. godine, kao i nekoliko knjiga njegovih nastavaka. Najpopularnije od ovih adaptacija bile su dve američke verzije Zamka za roditelje, napravljene 1961. i 1998, a zasnovane na njegovom romanu Das doppelte Lottchen (Loti i Lisa). Kastner je 1960. godine dobio nagradu Hans Kristijan Andersen za Als ich ein kleiner Junge war, njegovu autobiografiju. Engleski prevod Florence i Isabel McHugh, objavljen kao When I Was a Little Boy 1959. godine, osvojio je američki nagradu `Luis Kerol` 1961. godine. Erih Kastner (levo) u Engleska bašta, Minhen, 1968 Kastner je dobio još nekoliko nagrada, uključujući Nemačku filmsku nagradu za najbolji scenario za nemačku filmsku verziju Das doppelte Lottchen1951, književnu nagradu grada Minhena 1956, i nagradu Georg Bihner 1957. Vlada Zapadne Nemačke nagradila je Kastnera svojim redom za zasluge, Bundesverdienstkreuz-om (Savezni krst za zasluge), 1959. godine. Godine 1968. dobio je `Lessing-Ring` zajedno sa književnom nagradom nemačkog masonskog reda. Kastner je 1951. izabran za predsednika PEN centra zapadne Nemačke i na toj funkciji je ostao do 1961. godine. 1965. postao je emeritus predsednik. Takođe je imao ključnu ulogu u osnivanju Međunarodne dečje biblioteke (Internationale Jugendbibliothek), u Minhenu. 1953. bio je osnivač (IBBY - International Board on Books for Young People) Međunarodnog odbora za knjige za mlade.[3] Kastner se nikada nije oženio. Poslednje dve knjige za decu Der kleine Mann i Der kleine Mann und die kleine Miss napisao je za svog sina Tomasa Kastnera, rođenog 1957. godine. Kastner je često čitao iz svojih dela. Dvadesetih godina 20. veka snimio je neke od svojih pesama socijalne kritike, a u nekim filmovima prema njegovim knjigama nastupio je kao pripovedač, kao i za prvu audio produkciju Pünktchen und Anton. Ostali snimci za `Deutsche Grammophon` uključuju pesme, epigrame i njegovu verziju narodne priče Til Ojlenšpigel. Čitao je i u pozorištima, poput Pozorišta Kivije u Minhenu, i za radio, za koji je čitao Als ich ein kleiner Junge war i druga dela. Kastner je umro od raka jednjaka 29. jula 1974. u bolnici Neuperlach u Minhenu. Sahranjen je na groblju Svetog Đorđa u minhenskom okrugu Bogenhausen. Ubrzo nakon njegove smrti, Bavarska akademija umetnosti osnovala je književnu nagradu u njegovo ime. Po njemu je nazvan asteroid 12318 Kastner. [8] Bibliografija Spisak njegovih dela pod nemačkim naslovima, poređani prema datumima objavljivanja u Nemačkoj: Weihnachtslied, chemisch gereinigt, 1927. Herz auf Taille, 1928. Emil und die Detektive, 1929. (Emil i detektivi) Lärm im Spiegel, 1929. Ein Mann gibt Auskunft, 1930. Pünktchen und Anton 1931. (Tonček i Točkica) Der 35. Ma, 1931. (35. maj, ili Konradova vožnja do južnih mora) Fabian. Die Geschichte eines Moralisten, 1932. (Fabian, Priča o moralisti) Gesang zwischen den Stühlen, 1932. Emil und die Drei Zwillinge 1933. (Emil i tri blizanca) Das fliegende Klassenzimmer, 1933. (Leteći razred) Drei Männer im Schnee, 1934. (Tri čoveka u snegu) Die verschwundene Miniatur, 1935. (Nestala minijatura) Doktor Erich Kästners Lyrische Hausapotheke, 1936. (Sanduk za lirsku medicinu doktora Eriha Kastnera) Georg und die Zwischenfälle, (zvani Der kleine Grenzverkehr), 1938. (Salcburška komedija) Das doppelte Lottchenn, 1949. (Bliznakinje ili Dvostruka Loti) Die Konferenz der Tiere, 1949. (Kongres životinja) Die 13 Monate, 1955. Als ich ein kleiner Junge war, 1957. (Kad sam bio mali dečak) Das Schwein beim Friseur, 1963. Der kleine Mann, 1963. (Mali čovek) Der kleine Mann und die kleine Miss, 1967. (Mali čovek i mala gospođica) Mein Onkel Franz, 1969. Silvia List (urednik): Das große Erich Kästner Buch, sa uvodom Hermana Kestena, 2002.