Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! David Boddington Osnovna radio kontrola letenja

Naslov: Radio i televizija Autor: Danica Aćimović Izdavač: Novi Sad : Cekom Zbirka: Edicija Teorija i praksa Godina izdanja: 2008 Povez: Tvrd Latinica Stanje 4 knjiga ima prateći dvd posveta autorke na predlistu S1 Pogledajte ostale knjige,časopise i stripove u ponudi http://www.kupindo.com/Clan/bdenis/SpisakPredmeta http://www.limundo.com/Clan/bdenis/SpisakAukcija

Tvrdi povez, veći format, kvalitetan papir. U odličnom stanju.

61158) Radio relejne i satelitske komunikacije , Milan Šunjevarić , Branislav Todorović , Fakultet Tehničkih nauka Novi Sad 2012 , (o knjizi) Sistemi za radio-relejne komunikacije spadaju u fiksne radio-komunikacione sisteme sa usmerenim zračenjem antena, koji rade u frekvencijskim opsezima od 300 MHz do 100 GHz, a namenjeni su za prenos signala vrlo širokog spektra. Sistemi za satelitske komunikacije su podgrupa radio-relejnih sistema, kod kojih se veza između učesnika ostvaruje posredstvom satelita. Značaj radio-relejnih i satelitskih komunikacija u savremenom društvu je ogroman. Materija prikazana u ovoj monografiji obuhvata osnovna znanja iz oblasti radio-relejnih i satelitskih komunikacija. Namenjena je studentima osnovnih studija elektrotehničkih fakulteta, inženjerima u oblasti telekomunikacija, stručnjacima koji se bave ekonomskim i regulatornim pitanjima u vezi upravljanja upotrebom radio-spektra, kao i istraživačima i studentima doktorskih studija koji se bave ovom problematikom. (o autorima) Milan Šunjerević  je viši naučni saradnik Instituta RT-RK u Novom Sadu i redovni profesor Vojne akademije Univerziteta odbrane u Beogradu. Rođen je 1948. godine u Zlakusi. Diplomirao je na Vojnotehničkoj akademiji u Zagrebu, a magistrirao i doktorirao na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Zagrebu. Bio je naučni savetnik Vojnotehničkog instituta u Beogradu, načelnik Uprave za istraživanje, razvoj i proizvodnju Ministarstva odbrane Republike Srbije i viši naučni saradnik Instituta za mikrotalasnu tehniku i elektroniku (IMTEL). Predavao je više predmeta iz oblasti telekomunikacija na Vojnoj akademiji u Beogradu, Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Banja Luci. Objavio je dve knjige i oko sto naučnih radova u međunarodnim i domaćim časopisima i na konferencijama. Branislav Todorović je viši naučni saradnik Instituta RT-RK u Novom Sadu i redovni profesor Vojne akademije Univerzitata odbrane u Beogradu. Rođen je 1959 u Beogradu. Diplomirao je i magistrirao na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu a doktorirao na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu. Bio je vodeći istraživač Vojnotehničkog instituta u Beogradu, osnivač Centra za multidisciplinarna istraživanja i viši naučni saradnik Instituta za mikrotalasnu tehniku i elektroniku (IMTEL). Predavao je više predmeta iz oblasti telekomunikacija na Vojnoj akademiji u Beogradu i Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci. Objavio je dve knjige i preko sto naučnih radova u međunarodnim i domaćim časopisima i na konferencijama. mek povez, format 16,5 x 23,5 cm , ćirilica, 386 strana

film ima naše titlove disk odličan 5

DVADESET GODINA AKADEMIJE ZA POZORIŠTE FILM RADIO I TELEVIZIJU Izdavac: UMETNICKA AKADEMIJA U BEOGRADU Tvrd povez 247 str.

ALMANAH, UMETNIČKA AKADEMIJA U BEOGRADU, 1971. k22

Katalog elektronskih komponenti,na engleskom i rusk9m jeziku,nedostaju korice,prvi list sadržaja,strane sa specifikacijama komponenti kompletne. UVOD: Niskofrekventni pojačivači snage (LFA) su najvažnije jedinice savremenih radio i elektronskih aparata. Sada su najpopularniji LFA u integrisanom kolu, zbog svojih prednosti, kao što su: lako podešavanje, male dimenzije, veliki opseg izlazne snage. Istovremeno, nema podataka o integrisanom kolu LFA proizvedenom u svetu, a postoje i određene poteškoće u testiranju i popravci kućnih radio i elektronskih aparata (radio, audio sistemi, autoradio TV aparati, plejeri), posebno inostrane proizvodnje. Postoji više od 850 integrisanih kola LFA koje proizvode vodeće svetske firme - National Semiconductor, Toshiba, NEC, Telefunken, Philips, Sanio, SGS-ATES, kao i firme Unije nezavisnih država. Najvažniji LFA parametri integrisanih kola su: opseg napajanja, maksimalna izlazna snaga, opseg frekvencija, informacije o paketu. Parametri se nalaze u tabeli. Ovde su prikazana podešavanja električnih kola koje preporučuje proizvođač. Integrisana kola, koja imaju ekvivalentno podešavanje električnih kola, nalaze se u jednoj šemi i zapravo su analogna. Međutim, neki od električnih parametara mogu biti drugačiji. Zato morate konsultovati tabelu parametara. Ova publikacija ne duplira kataloge firmi integrisanih kola firmi proizvođača i ne donosi im nikakvu štetu. Naprotiv, cilj je da se ova integrisana kola koriste šire. Autori se nadaju da će ova publikacija pobuditi interesovanje stručnjaka za popravku kućnih radio i elektronskih aparata i radio-amatera. INTRODUCTION: The low frequency power amplifiers (LFA) are the most important units of the modern radio and electronics apparatuses. The most popular now are the LFA in the integrated circuit, because of their advantages, such as: easy setting, small dimensions, large range of power output. At the same time there is no information about integrated circuit LFA produced in the world, and there are some difficulties in testing and repairing of home radio and electronics apparatuses (radio, audio systems, autoradio TV sets, players), especially of foreign production. There are more than 850 integrated circuits LFA which are produced by the leading firms of the world - National Semiconductor, Toshiba, NEC, Telefunken, Philips, Sanyo, SGS-ATES, and by the firms of the Union of Independence States. The most important integrated circuits LFA parameters are: the voltage supply range, the maximum power output, the frequency range, the package information. The parameters are held in the table. The electrical circuits setting which are recommended by the producing firm, are shown here.. The integrated circuits, having the equivalent electrical circuit setting are held in one scheme, and they are analogues in fact. However, some of the electrical parameters may be different. That`s why you must consult the parameter`s table. This publication does not duplicate firm catalogs of integrated circuits of producing firms and does not bring them any damage. On the contrary, it`s aim is to use these integrated circuits more widely. The authors hope that this publication will excite the interest of specialists repairing home radio and electronics apparatuses and of radio amateurs. The authors.

Piste u noći - Instrumentalno i noćno letenje Izdavač: Tehnička knjiga, Beograd, 1986. Mek povez, latinica, ilustrovano, 288 strana. Ukoliko ste na pragu odluke da zaronite u čarobni svet kazaljki, brojki i pokazivača u pilotskoj kabini aviona koji svakodnevno krstare nad našim glavama, a istovremeno spremni da se odreknete turističkog uživanja pri pogledu na zemlju odozgo, odgovor na pitanje koliko možete da se uklopite u takozvano ˝slepo letenje˝ (a ono da prihvati vas!) potražite u Pistama u noći. Zoran Modli jeste profesionalni pilot i višegodišnji instruktor letenja, ali mu je bogato medijsko iskustvo omogućilo da o važnim i složenim aspektima letenja i u svojoj knjizi govori jasno, jednostavno i nadasve uzbudljivo. On ne voli letenje zato što piše o njemu, već piše o njemu zato što ga voli... Uostalom, zato ga je i izabrao za životni poziv. - IFR Snupi protiv VFR Barona - Izgubljene iluzije - Iluzije u letenju - Između neba i zemlje - Letenje bez spoljne vidljivosti - Dobro veče, Kolumbo - Aladinova elektronska lampa - Radio-goniometar, Radio-kompas, VOR, Radio-magnetski indikator, slikoviti navigacioni pokazivač, uređaj za merenje udaljenosti, sistemi za instrumentalno sletanje, Transponder, sistem automatskog letenja, Radio-radarski visinomer, sistem hiperbolične navigacije, meteorološki radar - Muzika za AM lutalice - VHF lepeza od 360 žica - Čekaonica za strpljive - Poslednjih 20 kilometara - Radio-orijentacija u praksi, kalibraža, Ne vidim pistu, penjemo! - Simulacije, instrumentalno letenje - Neko me posmatra, praćenje leta, podešavanje visinomera - Ready for push, black! - Tamna strana neba, pejzaži u magli, atmosferski frontovi, zimska bajka, opipati nevidljivo - Ceo svet u torbi - Ostavština kapetana Džepsena, listamo Džepsenov priručnik - Let za Dubrovnik - IFR Snupi protiv VFR Barona (II) - Prva pomoć

izd 1967 odlično očuvana, ima nešto podvučenih rečenica radio aparati radioprijemnik predjanik ,,, velok3

Piste u noći - Zoran Modli Piste u noći - Instrumentalno i noćno letenje Izdavač: Tehnička knjiga, Beograd, 1986. godina Mek povez, latinica, ilustrovano, 288 strana. -vrlo dobro ocuvano ,blago su zuci bokovi knjige ,malo su izlizane ivice knjige Ukoliko ste na pragu odluke da zaronite u čarobni svet kazaljki, brojki i pokazivača u pilotskoj kabini aviona koji svakodnevno krstare nad našim glavama, a istovremeno spremni da se odreknete turističkog uživanja pri pogledu na zemlju odozgo, odgovor na pitanje koliko možete da se uklopite u takozvano ˝slepo letenje˝ (a ono da prihvati vas!) potražite u Pistama u noći. Zoran Modli jeste profesionalni pilot i višegodišnji instruktor letenja, ali mu je bogato medijsko iskustvo omogućilo da o važnim i složenim aspektima letenja i u svojoj knjizi govori jasno, jednostavno i nadasve uzbudljivo. On ne voli letenje zato što piše o njemu, već piše o njemu zato što ga voli... Uostalom, zato ga je i izabrao za životni poziv. - IFR Snupi protiv VFR Barona - Izgubljene iluzije - Iluzije u letenju - Između neba i zemlje - Letenje bez spoljne vidljivosti - Dobro veče, Kolumbo - Aladinova elektronska lampa - Radio-goniometar, Radio-kompas, VOR, Radio-magnetski indikator, slikoviti navigacioni pokazivač, uređaj za merenje udaljenosti, sistemi za instrumentalno sletanje, Transponder, sistem automatskog letenja, Radio-radarski visinomer, sistem hiperbolične navigacije, meteorološki radar - Muzika za AM lutalice - VHF lepeza od 360 žica - Čekaonica za strpljive - Poslednjih 20 kilometara - Radio-orijentacija u praksi, kalibraža, Ne vidim pistu, penjemo! - Simulacije, instrumentalno letenje - Neko me posmatra, praćenje leta, podešavanje visinomera - Ready for push, black! - Tamna strana neba, pejzaži u magli, atmosferski frontovi, zimska bajka, opipati nevidljivo - Ceo svet u torbi - Ostavština kapetana Džepsena, listamo Džepsenov priručnik - Let za Dubrovnik - IFR Snupi protiv VFR Barona (II) - Prva pomoć (mala donja ladnica ,u hodniku)

OBRADA ZVUKA Alek Nisbet 1988 za radio tv i film mek povez 20 cm stanje vrlo dobro

POZDRAV IZ BEOGRADA Razglednice iz kolekcije poznatog kolekcionara u originalnoj kutiji Pozdrav iz Beograda : Beograd na starim razglednicama iz zbirke Sergija Dimitrijevića - Predgovor: Sveta Lukić -O razglednicama Beograda do 1941, Sergije Dimitrijević -Razglednice-slikovni izvor, Gordana Gordić Likovna obrada: Miodrag Vartabedijan Fotografije: Sava Starčević Beograd 1986. Tvrd povez, zaštitni omot, ćirilica, bogato ilustrovano, 104 strane. Sergije Dimitrijević (12. mart 1912, Pirot – 11. avgust 1987, Beograd) bio je pravnik, ekonomista, istoričar i numizmatičar. Školovao se u Leskovcu a zatim je studirao prava i ekonomiju na Pravnom fakultetu u Beogradu između 1930. i 1934. godine. Studije je nastavio usavršavanjem u Parizu na Institutu visokih studija međunarodnih odnosa između 1935. i 1937. godine. Bio je rukovodilac partijske organizacije jugoslovenskih studenata i predstavnik Komunističke partije Jugoslavije u Balkanskom komitetu između 1938. i 1939. godine. Uhapšen je 1939, a rat je proveo prvo po logorima u Francuskoj a zatim u Buhenvaldu (1944—1945). Nakon završetka Drugog svetskog rata prvo je radio u orgnaima vlasti u Leskovcu a zatim je prešao u Beograd gde je radio kao direktor Ekonomskog instituta savezne vlade od 1946. do 1951. godine. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu predavao je političku ekonomiju. Kao saradnik Ekonomskog instituta tokom 50-ih godina je radio na doktorskoj disertaciji Strani kapital u privredi bivše Jugoslavije koju je odbranio 1957. godine. Od 1955. do penzionisanja 1966. radio je u Istorijskom institutu u Beogradu u zvanju naučnog saradnika i naučnog savetnika.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jako lepe ilustracije! Antonio Lupateli (1930 – 18. maj 2018) je bio italijanski ilustrator, strip crtač i pisac koji je radio pod pseudonimom Toni Volf. Lupateli je najpoznatiji po svojim ilustracijama knjiga za decu, uključujući rad u: Pinokio, Dami Editore Firenze, 2002 Le Storie del Bosco, (serija Voodland Folk, koju je takođe napisao) Na farmi, Running Press Kids, 2005 U gradu, Running Press Kids, Brdbk izdanje, 2005 Džek i Džil Takođe je dao grafički doprinos adaptacijama knjiga švajcarske TV serije Pingu o glini. Lupateli je radio sa Fratelli Fabbri Editori, Paiot Film, Fleetvai Publications i Dami Editore. Kao strip crtač, bio je jedan od nekoliko umetnika koji su crtali za Fleetvai-jeve dečije časopise Plaihour i Jack and Jill.Među serijama na kojima je radio bile su Freddie Frog, Fun in Toiland, Little Sooti i Mooni of the Moon. U italijanskom časopisu Il Corriere dei Piccoli stvorio je Ciccio Sprai i Robi e Robo. Preminuo je u Italiji 18. maja 2018.

Izdavač: GEA, Beograd Biblioteka DRAMSKIH UMETNOSTI: POZORIŠTE, FILM, RADIO, TELEVIZIJA, VIDEO 188 str. : ilustr. ; 14,5 x 20,5 cm - Latinica / Mek povez U KNJIZI SE NALAZI POSVETA AUTORA

Izdavači: RADIO BEOGRAD - RTS, BEMUS, Beograd 78 str. : fotogr. ; 16,5 x 23 cm - Ćirilica / Tvrd povez U KNJIZI SE NALAZI POSVETA MILICE MANOJLOVIĆ, OSNIVAČA I DIRIGENTA HORA `KOLIBRI`, DARINKI MATIĆ MAROVIĆ

Retko u ponudi IZDAVAČ: Fakultet dramskih umetnosti i Institut za film, pozorište, radio i televiziju, Beograd GODINA: 1996. POVEZ: mek, veći format PISMO: latinica STRANA: 295 STANJE: dobro očuvana, malo pohabana i stranice presavijane pri vrhu, ocena 3

R.E.M. Out of Time Tablature Kao novo. Vise informacija o ovim tablaturama pogledajte na linku. http://www.chitarralampo.com/en/scores/rem-out-time-guitar-recorded-versions-tablature-radio-song-losing-my-religion-low-near-wild-h?fbclid=IwAR1n4DseV0IJkeYsUsZ3quaej5w9WJqe8QYHFWoGJVNG-xFALnwJNWyYceM

Neotpakovan DVD - Dokumentarac o muzickom radu jednog od nejveceg JAZZ klavijaturiste Herbie Hancocka (radio sa: Miles Davis, Chick Corea, Dee Dee Bridgewater i drugima) Ucestvuju: Santana, Joss Stone, Sting, John Mayerm Wayne Shorter, Annie Lennox, Christina Aguilera i drugi

FILM I MUZIKA Iskušenja velikih kompozitora FILM Šifra artikla: 304223 Isbn: 9788663890435 Autor : Borislav Stojkov, Donata Premeru Izdavač : ORION ART I RTS Knjiga je rezultat zajedničke saradnje na pripremanju radio emisija emitovanih na programu Stereorama Radio Beograda tokom 2011-2012. godine. Emisije, sada pretočene u tekstove, imale su za cilj da važne segmente muzičke produkcije izvuku iz senke filmova i predstave ih na nov način. Tekstovi obi... Detaljnije Knjiga je rezultat zajedničke saradnje na pripremanju radio emisija emitovanih na programu Stereorama Radio Beograda tokom 2011-2012. godine. Emisije, sada pretočene u tekstove, imale su za cilj da važne segmente muzičke produkcije izvuku iz senke filmova i predstave ih na nov način. Tekstovi obiluju informativnim, stručnim, edukativnim i zanimljivim pojedinostima i temama vezanim ne samo za muziku već i za brojne filmove, njihove autore i protagoniste kao i za epohu i istorijski kontekst u kojima su nastali, uz bogat ilustrativni materijal. Ovaj radijski dijalog bio je prožet muzičkim numerama (koje su obeležene oznakom - od 1 do 92) čiji se spisak nalazi na kraju knjige. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija FILM Autor Borislav Stojkov, Donata Premeru Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač ORION ART I RTS Pismo Latinica Godina 2016 Strana 192 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

ilustrovao ANTON HUTER str. 42 Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan »Zmajem savremene srpske književnosti za decu«. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i »Pesma i grad«, »Lirika«, »Začarani krug«, »Srmena u gradu ptica«, pesme za decu: »Oživela crtanka«, »Šta meseci pričaju«, »Od oblaka do maslačka«, »Dedin šešir i vetar« itd. Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[3] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“. U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme. Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić. Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[6] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. NJegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka. Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi. Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci. Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine . Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić. NJegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đorđe Tabaković (Arad, Ugarska, Austrougarska, 3. maj 1897 — Novi Sad, SFRJ, 1. septembar 1971) bio je srpski arhitekta i slikar. Poreklo, odrastanje i obrazovanje Otac Milan Tabaković sa sinovima Đorđem (levo) i Ivanom (desno). Đorđe Tabaković potiče iz stare ugledne srpske porodice iz Arada u današnjoj Rumuniji. Krajem 17. veka, Đorđev čukundeda Eftimije doselio se iz Hercegovine u mesto Veliki Sveti Nikola (mađ. Nagy Szt. Miklos). Porodica je početni kapital stekla trgovinom drveta. Đorđe je na krštenju dobio ime Đura, od milja Đurica, da bi po preseljenju cele porodice iz Arada u Novi Sad (1928), preuzeo ime `Đorđe`.[1] Njegov stric Aleksandar (1856—1880), bio je slikar i arhitekta; otac Milan (1860—1946), arhitekta i brat Ivan (1898—1977), slikar i profesor na beogradskoj Umetničkoj akademiji. Sestra Marija (1906—1992) je majka arhitekte Predraga Ristića. Đorđe je osnovnu i srednju školu završio u rodnom mestu. 1915. je otpočeo studije na Arhitektonskom odseku Tehničke velike škole u Budimpešti, odakle je isključen zbog javno ispoljenog nacionalnog osećanja tokom Prvog svetskog rata. Tokom rata je radio kao zapisničar i prevodilac u komunikaciji sa savezničkim trupama.[2] Studije je priveo kraju u Beogradu, gde je na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta diplomirao 6. marta 1922. godine. Karijera arhitekte Tokom studija, Đorđe Tabaković je povremeno radio za beogradsku građevinsku firmu „Pionir“. Usavršavao se u Parizu (1923) u ateljeu arhitekata Eduarda Andrea i Žaka Mišela.[3] Po povratku u Arad, nastavio je praksu u očevom ateljeu. Nakon što se 1928. godine cela porodica Tabaković iz Rumunije preselila u Novi Sad, Đorđe je započeo samostalan rad u svojstvu ovlašćenog inženjera arhitekture. Tako je sa ocem podigao kuću u Novom Sadu (u današnjoj ulici Mike Antića br. 5), u kojoj je živeo do smrti i u kojoj je imao atelje. Od 1928. do 1941. radio je kao arhitekt i u tom periodu je projektovao u Sremskim Karlovcima patrijaršijsku biblioteku (1938) i bogosloviju. Izradio je oltare u crkvama u Ruskom selu, Mošorinu, Stajićevu, Vojvodi Stepi, Krsturu, Horgošu i Novim Kozarcima.[4][5] Među projektima koje je Tabaković radio za Srpsku pravoslavnu crkvu su manastir Svete Melanije Rimljanke i Parohijski dom (1938) u Svetosavskoj ulici u Zrenjaninu.[6] Za vreme Drugog svetskog rata predavao je arhitekturu u Srednjoj tehničkoj školi u Novom Sadu. Od 1. IV 1945. do 31. VIII 1953. radio je kao profesor i šef Arhitektonskog odseka novosadske Građevinske škole, a zatim je predavao istoriju umetnosti i primenjenu umetnost na Odseku za likovnu umetnost Više pedagoške škole. Njegovi crteži-akvareli starog Novog Sada, objavljeni u vidu mape i nagrađeni Oktobarskom nagradom grada Novog Sada (1967), odlikuju se slikarskim senzibilitetom i razlikuju se od arhitektonskih crteža. Sve što je radio nosi pečat njegove izuzetne ličnosti, vrlo osetljive, estetski prefinjene, sa smislom za svojevrsni humor. Savez arhitekata Jugoslavije proglasio ga je 1968. za zaslužnog člana. [4][5] Osim arhitekturom bavio se opremom knjiga, scenografijom i uređenjem enterijera. Opremio je knjige za Srpsko narodno pozorište, gde je još scenografski opremio predstave: Hvalisavi vojnik, Verter, Pokojnik, Junaci Pavlove ulice, Manon, Leda, Na zapadnim kotama i Naslovna strana.[4][5] Izradio je enterijer Pozorišta u Zrenjaninu (1957) i Pošte u Novom Sadu (1963).[3] Tokom studija u Budimpešti, Tabaković je sklopio prijateljstvo sa Danilom Kaćanskim koji ga je uveo u red Rotari kluba u Novom Sadu. U međuratnom periodu, Tabaković je postao član novosadske masonske lože `Mitropolit Stratimirović`.[1] Tabaković je adaptirao prostorije na prvom spratu velelepnog zdanja u Miletićevoj ulici broj 10 u Novom Sadu, za potrebe Slobodnih zidara čiji je bio član.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đorđe Tabaković (Arad, Ugarska, Austrougarska, 3. maj 1897 — Novi Sad, SFRJ, 1. septembar 1971) bio je srpski arhitekta i slikar. Poreklo, odrastanje i obrazovanje Otac Milan Tabaković sa sinovima Đorđem (levo) i Ivanom (desno). Đorđe Tabaković potiče iz stare ugledne srpske porodice iz Arada u današnjoj Rumuniji. Krajem 17. veka, Đorđev čukundeda Eftimije doselio se iz Hercegovine u mesto Veliki Sveti Nikola (mađ. Nagy Szt. Miklos). Porodica je početni kapital stekla trgovinom drveta. Đorđe je na krštenju dobio ime Đura, od milja Đurica, da bi po preseljenju cele porodice iz Arada u Novi Sad (1928), preuzeo ime `Đorđe`.[1] Njegov stric Aleksandar (1856—1880), bio je slikar i arhitekta; otac Milan (1860—1946), arhitekta i brat Ivan (1898—1977), slikar i profesor na beogradskoj Umetničkoj akademiji. Sestra Marija (1906—1992) je majka arhitekte Predraga Ristića. Đorđe je osnovnu i srednju školu završio u rodnom mestu. 1915. je otpočeo studije na Arhitektonskom odseku Tehničke velike škole u Budimpešti, odakle je isključen zbog javno ispoljenog nacionalnog osećanja tokom Prvog svetskog rata. Tokom rata je radio kao zapisničar i prevodilac u komunikaciji sa savezničkim trupama.[2] Studije je priveo kraju u Beogradu, gde je na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta diplomirao 6. marta 1922. godine. Karijera arhitekte Tokom studija, Đorđe Tabaković je povremeno radio za beogradsku građevinsku firmu „Pionir“. Usavršavao se u Parizu (1923) u ateljeu arhitekata Eduarda Andrea i Žaka Mišela.[3] Po povratku u Arad, nastavio je praksu u očevom ateljeu. Nakon što se 1928. godine cela porodica Tabaković iz Rumunije preselila u Novi Sad, Đorđe je započeo samostalan rad u svojstvu ovlašćenog inženjera arhitekture. Tako je sa ocem podigao kuću u Novom Sadu (u današnjoj ulici Mike Antića br. 5), u kojoj je živeo do smrti i u kojoj je imao atelje. Od 1928. do 1941. radio je kao arhitekt i u tom periodu je projektovao u Sremskim Karlovcima patrijaršijsku biblioteku (1938) i bogosloviju. Izradio je oltare u crkvama u Ruskom selu, Mošorinu, Stajićevu, Vojvodi Stepi, Krsturu, Horgošu i Novim Kozarcima.[4][5] Među projektima koje je Tabaković radio za Srpsku pravoslavnu crkvu su manastir Svete Melanije Rimljanke i Parohijski dom (1938) u Svetosavskoj ulici u Zrenjaninu.[6] Za vreme Drugog svetskog rata predavao je arhitekturu u Srednjoj tehničkoj školi u Novom Sadu. Od 1. IV 1945. do 31. VIII 1953. radio je kao profesor i šef Arhitektonskog odseka novosadske Građevinske škole, a zatim je predavao istoriju umetnosti i primenjenu umetnost na Odseku za likovnu umetnost Više pedagoške škole. Njegovi crteži-akvareli starog Novog Sada, objavljeni u vidu mape i nagrađeni Oktobarskom nagradom grada Novog Sada (1967), odlikuju se slikarskim senzibilitetom i razlikuju se od arhitektonskih crteža. Sve što je radio nosi pečat njegove izuzetne ličnosti, vrlo osetljive, estetski prefinjene, sa smislom za svojevrsni humor. Savez arhitekata Jugoslavije proglasio ga je 1968. za zaslužnog člana. [4][5] Osim arhitekturom bavio se opremom knjiga, scenografijom i uređenjem enterijera. Opremio je knjige za Srpsko narodno pozorište, gde je još scenografski opremio predstave: Hvalisavi vojnik, Verter, Pokojnik, Junaci Pavlove ulice, Manon, Leda, Na zapadnim kotama i Naslovna strana.[4][5] Izradio je enterijer Pozorišta u Zrenjaninu (1957) i Pošte u Novom Sadu (1963).[3] Tokom studija u Budimpešti, Tabaković je sklopio prijateljstvo sa Danilom Kaćanskim koji ga je uveo u red Rotari kluba u Novom Sadu. U međuratnom periodu, Tabaković je postao član novosadske masonske lože `Mitropolit Stratimirović`.[1] Tabaković je adaptirao prostorije na prvom spratu velelepnog zdanja u Miletićevoj ulici broj 10 u Novom Sadu, za potrebe Slobodnih zidara čiji je bio član.

Beložanski, Stanislav Staša, scenograf, kostimograf, slikar (Beograd, 15. VI 1900 — Beograd, 4. III 1992) Školovao se u Beogradu (1907—1909), Budimpešti (1909—1912), Bukureštu (1912—1916). Završio je umetničku školu u Beogradu (1920—1925) i tokom studija bio slikarski volonter i statista u Narodnom pozorištu. Prve scenografije radio je kao član Akademskog pozorišta (1925). U slikarnicu NP primljen je septembra 1926. kao honorarni slikar izvođač a juna 1927. potpisao je svoju prvu scenografiju (A. Savoar, Ukrotitelj). Potom je svake sezone davao rešenja za više (4—9) dramskih i operskih premijera. Član likovnoumetničkog društva `Zograf` postao je 1927. a član `Kola jugoslovenskih likovnih umetnika` 1930. Šef radionice dekora postao je 1933. Išao je na studijska putovanja u Francusku, Italiju, Češku i boravio na Svetoj Gori (1937—1938). Izgradio je moderan tip scenografije originalnog stila koji karakteriše naglašena dramatika i jedinstvo bojenih odnosa i plastičnih vrednosti scenskog prostora. Ostvarenja su mu sa arhitektonskim osnovnim osećanjem i uključuju naznake o vremenu i mestu radnje. Scenu zida u treću dimenziju sa obaveznim električnim svetlom koje daje najsuptilnije nijanse. U skladu sa modernim shvatanjima scenografije, svoju umetnost i znanje stavio je u službu reditelju i glumcima. Sa svojih oko tri stotine scenografskih ostvarenja svrstao se među naše najznačajnije scenografe. Za nekoliko predstava, za koje je radio scenografiju, radio je i kostim (Otelo, Rusalka, Stanoje Glavaš, Put oko sveta, Koštana). Kao slikar posvetio se pejsažima i portretima u tehnici ulja i akvarela. Učestvovao je na prolećnim i jesenjim salonima u Umetničkom paviljonu `Cvijeta Zuzorić`, u inostranstvu (London 1937) i na izložbi pozorišnog slikarstva (Beograd 1971). Samostalno je izlagao više puta počev od 1926. u Beogradu, Somboru i Novom Sadu. NJEGOV AUTOGRAM

Borislav Hložan Priča o studiju M Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“ Novi Sad, 2022. 186 strana, tvrd povez, zaštitni omot, udžbenički format. „Studio M je naša sala ‘Olimpija‘, naša dvorana ‘Čajkovski‘, naš ‘Marki klub‘ i naš ‘Karnegi hol‘. Iako se, možda, Novi Sad u mnogo čemu ne može meriti sa Parizom, Moskvom, Njujorkom ili Londonom, on se svakako po bujnosti i kvalitetu muzičkog života može porediti sa velikim svetskim muzičkim centrima. A Studio M je upravo bio glavno žarište naše muzikeˮ, napisao je o Studiju M Borislav Hložan, autor knjige o nastanku i istorijatu čuvene novosadske koncertne dvorane i profesionalnog studija. Autor je knjigu posvetio uspomeni na trojicu vizionara: Antona Ebersta, Pavla Žilnika i Vasilija Dimića, koji su podizanjem ove koncertne sale oplemenili Novi Sad. Studio M – jugoslovensko svetilište muzike Novosadski Studio M danas nije samo legendarna koncertna dvorana, to je i svojevrsni hram umetnosti u kojem je tokom proteklih šezdesetak godina stvarana istorija jugoslovenske muzike. Kada se čovek sada osvrne na mnoštvo najrazličitijih snimanja i koncerata koji su se ovde događali gotovo svakodnevno, nemoguće je ne osetiti veliko poštovanje i divljenje pred entuzijazmom i predanošću generacija muzičara i drugih kulturnih poslenika, zahvaljujući kojima se naša muzika razvijala i napredovala, dostižući danas vrhunske umetničke domete. Među tim nepreglednim brojem muzičkih događanja veoma je teško odabrati ona najvažnija i najkarakterističnija, jer su se i merila i perspektive sagledavanja u međuvremenu toliko promenili i gotovo je nemoguće u ovakvom, silom prilika svedenom i obimom teksta ograničenom prikazu, pružiti kompletnu i zaokruženu sliku svega što se događalo u Studiju M od njegovog otvaranja do dana kada je u njemu prestala da odjekuje muzika. Prikaz istorijata te značajne koncertne dvorane neizbežno je određen dragocenom, ali nepotpunom pisanom građom, sećanjima aktera, kao i subjektivnim pristupom autora, kao skroman pokušaj rekonstrukcije jednog izuzetno važnog segmenta kulturne istorije Novog Sada i Vojvodine. Nema u Novom Sadu, ni u pokrajini, važnijeg koncertnog prostora od Studija M. Sve najbolje što se događalo na ovdašnjoj muzičkoj sceni na neki način je zabeleženo u istorijatu ove studijsko-koncertne dvorane. Nekada su to bili koncertni nastupi, a nekada studijska snimanja kojima su ovekovečeni najviši izvođački dometi vodećih domaćih i stranih umetnika. Zbog toga je Studio M naša sala „Olimpija”, naša dvorana „Čajkovski”, naš Marki klub i naš Karnegi hol. Iako se, možda, Novi Sad u mnogo čemu ne može meriti sa Parizom, Moskvom, Njujorkom ili Londonom, on se svakako po bujnosti i kvalitetu muzičkog života može porediti sa velikim svetskim muzičkim centrima. Moderna zgrada Studija M, smeštena između Dunavskog parka i zgrade u kojoj je doskora bio smešten Radio Novi Sad, decenijama je jedno od karakterističnih obeležja gradskog centra, a sam Studio M je dobro poznat Novosađanima kao koncertna dvorana u kojoj su nastupali mnogi čuveni muzičari i gde su priređivani brojni značajni festivali. Priča o Studiju M je zapravo povest o brzom razvitku našeg muzičkog života u drugoj polovini 20. veka, kao i o izuzetnom zalaganju i entuzijazmu nekolicine velikih kulturnih pregalaca, koji su u vremenima oskudice i u okolnostima ne previše naklonjenim umetnosti, uspeli da muzički život u Novom Sadu i u Vojvodini unaprede i podignu ga na veoma visok – zaista se može reći – evropski nivo. Izgradnja Studija M, studijsko-koncertne sale savršenih akustičkih odlika, sredinom šezdesetih godina bila je veliki trijumf nekolicine zaslužnih kulturnih delatnika, pre svega tadašnjeg načelnika Muzičkog odeljenja Radija Novi Sad, Antona Ebersta, koji je uprkos svim teškoćama ostvario svoju zamisao i želju da svoj grad obogati jednom savremenom i reprezentativnom muzičkom dvoranom. Završetak gradnje i puštanje u rad Studija M bio je događaj od prelomnog značaja za Radio Novi Sad, kao i za sam Novi Sad, koji je tada prvi put dobio jednu namenski sagrađenu, pravu koncertnu salu vrhunske akustike, koja ni u čemu nije zaostajala za najboljim muzičkim dvoranama u svetu. I u Studiju M su odmah počeli da nastupaju najrenomiraniji domaći i strani solisti i ansambli, ovde je snimljeno nebrojeno mnoštvo izuzetno vrednih koncerata. Korišćenje ove dvorane pritom nije bilo isključivo usmereno na muzička zbivanja, ovde su snimane i pozorišne predstave, priređivane su izložbe, književni događaji, tako da je ta muzička sala postala izuzetno važan prostor, čiji je značaj nadaleko zračio. A sami počeci Radija Novi Sad i izgradnja Studija M nisu bili laki. Izgradnja Studija M 1965. godine bila je vrhunac jedne dinamične faze razvoja Radija Novi Sad, koji je posle teških i mukotrpnih godina na početku rada, tokom šezdesetih postao ugledna, slušana i savremeno opremljena jugoslovenska radio-stanica. Osnovan je 31. marta 1949. godine. Određen je i datum početka emitovanja nove radio-stanice – 29. novembar, Dan Republike, najznačajniji državni praznik tadašnje FNRJ. Rok za osposobljavanje za rad novosadske radio-stanice bio je veoma kratak, a ljudi zaposleni u Radiju Novi Sad suočili su se sa gotovo nepremostivim teškoćama. U to vreme, posle sukoba sa Informbiroom, zapravo sa SSSR, Jugoslavija je bila pod blokadom i sa Istoka i sa Zapada, u zemlji je bilo veoma malo radio-materijala, a nije bilo mogućnosti za uvoz potrebne opreme. U Subotici su pronađeni delovi potrebni za izradu radio-stanice, širom Vojvodine, prikupljani su kablovi i žice i od svega toga je inženjer Ladislav Grajner, tadašnji profesor radio-tehnike u Srednjoj tehničkoj školi u Subotici, sačinio prvi predajnik, jačine pola kilovata, koji je imao skroman domet. Prema javljanjima tadašnjih slušalaca, program se povremeno čuo u udaljenijim oblastima Srbije, čak i ponegde u inostranstvu, ali samo kada su meteorološki uslovi bili povoljni. Tačno u podne, u etru se prvi put čulo: „Ovde Radio Novi Sad, na talasnoj dužini 212,4 metra.” Nakon spikerske najave, novosadski hor „Svetozar Miletić” izveo je himnu „Hej Sloveni”. Počeo je redovan radijski program: sledile su, jedna za drugom, emisije vesti na srpsko-hrvatskom, mađarskom, rumunskom, slovačkom i rusinskom, na pet jezika na kojima je od samog početka emitovan program Radija Novi Sad....