Odlično očuvano! Autor - osoba Prešern, France, 1800-1849 = Prešern, France, 1800-1849 Naslov Poezije / France Prešern ; [priredio Anton Slodnjak ; preveo Milorad Živančević] Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1981 Fizički opis 141 str. : [1] list s tablom ; 21 cm Drugi autori - osoba Slodnjak, Anton, 1899-1983 = Slodnjak, Anton, 1899-1983 Živančvić, Milorad Dobrovoljc, France Zbirka Slovenačka književnost ; 2 (Pl.) Napomene Str.[5]-29: O Prešernovim pesmama / Anton Slodnjak Str.127-139: Bio-bibliografski podaci / France Dobrovoljc. Predmetne odrednice Prešern, France, 1800-1849 France Prešern (sloven. France Prešeren; Vrba, 3. decembar 1800 – Kranj, 8. februar 1849) bio je slovenački književnik. Prešern je rođen 1800. godine u selu Vrbi, u tadašnjoj Austriji. Osnovnu školu je završio blizu rodnog mesta, a gimnaziju u Ljubljani. Prava je učio u Beču, živeći oskudno. Radio je uporedo kao nastavnik u jednom vaspitnom zavodu za plemićke sinove, a kada je izgubio to mesto, jer se ogrešio o stroge religiozne nazore te škole, bio je domaći učitelj. Po završenim studijama Prešern se vratio u Ljubljanu kao doktor prava. U početku je služio besplatno kao činovnik u državnoj administraciji, zatim kao advokatski pripravnik u Ljubljani. Kasnije je položio i advokatski ispit, ali se njegove materijalne prilike ni tada nisu poboljšale. Sudbina nikada nije bila naklonjena ovome velikom pesniku: živeo je u bedi do kraja života. Napaćen i razočaran, umro je 1849. godine u Kranju. Prešern je u životu imao jednog velikog prijatelja. To je Matija Čop, njegov drug iz detinjstva. Čop je bio slobodouman i napredan duh, veoma učen. On prvi otvoreno i smelo ustaje protiv nazadnih i starinskih shvatanja o književnosti, i svojim talentom i velikim znanjem brani narodni jezik i narodnu poeziju. Pored ostalih, on je sa Prešernom krenuo pesnički almanah „Kranjska čbelica“, u kojoj je Prešern objavio svoje prve pesme. Nazadni klerikalni i austrofilski duhovi bunili su se protiv Čopovih ideja i protiv Prešernove erotične poezije, ali je omladina bila uz Čopa i Prešerna. Čop je u Prešernu video velikog pesnika, zato ga je branio i podsticao na stvaranje; Prešern je opet u njemu našao svoga učitelja i druga u borbi. Čopova smrt je za njega bila veliki udar. On mu posvećuje spev Krst pri Savici (Krštenje kod Savice) i elegiju u spomen Matije Čopa. Pored ovoga velikog prijatelja, Prešern je imao i jednu veliku ljubav, dostojnu pomena zbog pesama koje je inspirisala pesniku. Kao Petrarka Lauri, tako je i Prešern ispevao Sonetni Venec (Sonetni venac) svojoj dragoj. Svaki novi sonet počinje poslednjim stihom prethodnog. Tih četrnaest stihova koji se ponavljaju čine poslednji, petnaesti sonet — magistrale. Slova kojima počinju stihovi magistrala daju ime njegove drage: Primicovi Juliji. Tu konvencionalnu i virtuoznu tehniku soneta Prešern je majstorski savladao i njome izrazio svoju setnu i bolnu ljubav ujedno sa snažnim i plemenitim rodoljubljem. To su najlepše ljubavne pesme u slovenačkoj književnosti, pune topline, nežnosti i otmene sete. „Krštenje kod Savice“ je romantični ep, sa predmetom iz najstarije slovenačke istorije. Tu je opevana ljubav poslednjeg mnogobošca Črtomira prema lepoj hrišćanki Bogumili. Pod njenim uticajem Črtomir se pokrštava, ali se Bogumila ne udaje za njega, već i dalje živi u verskom zanosu i u nadi da će se na onom svetu sastati sa Črtomirom, koji se, razočaran u ljubavi, i sam odaje sav veri. Vodnik je pisao pesme u narodnom duhu i na narodnom jeziku, ali je to više poučna i dobronamerna poezija, odveć jednostavna i pesničkim oblikom i sadržajem. Zato se Prešern smatra kao tvorac prave nacionalne poezije. On je stvorio nov pesnički jezik iz elemenata slovenačkog narodnog govora i narodne pesme slovenačke i bio prinuđen da stvori sasvim novu versifikaciju. Novi metrički oblici koje je Prešern stvorio toliko su savršeni i melodični, da je do danas ostao nenadmašan i s pravom nazvan najvećim slovenačkim pesnikom. Njegova snaga u izrazu, sklad u kompoziciji, ritam koji odgovara osnovnom pesnikovu raspoloženju izviru iz njegove velike i bogate pesničke duše. Kod njega je, kao kod svih velikih pesnika, lepota izraza jednaka snazi osećanja. Iz svih njegovih pesama izbija dah iskrenosti, topline i jednostavnosti. To je poezija bolna i melanholična. Njegov pesimizam nije knjiška moda i namešten stav prema životu, već spontan izraz duše. Možda je najbolja njegova pesma onaj sonet o nesrećnoj sudbini „O, Vrba“, u kome žali što nije ostao u očinskom domu pored „jednog vernog srca“ i s verom u Boga, daleko od sumnjive ljudske mudrosti i bolne strasti. Prešern je pisao i satirične pesme, i to su prve satirične pesme u slovenačkoj poeziji. One su pune duha i ironije, umerene i diskretne. U njima ismeva lažni moral, književne cenzore i ljude koji služe tuđinu. Prešernova je zasluga za slovenačku poeziju ogromna. Bez prethodnika i uzora, iako je u školi učio na tuđem jeziku, on stvara savršen umetnički izražaj iz elemenata narodnog govora, liriku koja je sadržajno značila pobedu subjektivne i svetovne poezije u slovenačkoj književnosti. MG124 (L)

MILOVAN DANOJLIĆ OGRADA NA KRAJU BEOGRADA Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Данојлић (Ивановци, код Љига, 3. јул 1937 — Поатје, 23. новембар 2022)[1][2] био је српски књижевник, песник, преводилац и академик. Данојлић је био члан САНУ,[3] председник Српске књижевне задруге од 2013. године[4] и члан оснивач, као и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду,[5] у коме се налази његов легат. Био је један од интелектуалаца који су учествовали у обнови Демократске странке. Биографија Основну школу завршио је у родном селу, а ниже разреде гимназије похађао је у малом месту, седам километара удаљеном од његове куће, до кога је свакодневно долазио пешице.[6][7] Године 1953. сам одлази од куће у Београд и тамо, упоредо са похађањем гимназије, ради разне послове, попут продавања леда и новина, да би себи обезбедио живот.[6] Након завршене гимназије уписао је Филолошки факултет, где је дипломирао на Одсеку за романистику (француски језик и књижевност). Данојлић је почео да пише врло рано, а већ у средњошколским данима писао је кратке дописе за лист Република.[6] Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима. Прву збирку песама објавио је 1959. године под називом „Како спавају трамваји”. Своје песме углавном је намењивао деци, али и њиховим родитељима, а посебно се истиче поема „Дечји законик” у којој Милован истиче обавезу родитеља да деци обезбеде срећан и безбрижан живот.[7] Осим поезије, пише и прозу, есејистику и књижевну критику. Милован Данојлић са Харолдом Пинтером (крајње десно) и Сашом Миленићем (други слева), у Лондону 2009. Од 1984. године живи и ради у Француској, где је у два наврата радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу (франц. Université de Poitiers), а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.[7] Био је члан Српске академије наука и уметности од 2000. године, прво као члан ван радног састава, потом дописни члан, те редовни члан од 8. новембра 2018. године. Члан је оснивач, али и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” и један од првих људи који су подржали оснивање ове институције. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. године. У родним Ивановцима подигао је цркву.[8] Поред те цркве је и сахрањен 28. новембра 2022.[9] Данојлић је објавио више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу, а преводио је и дела познатих писаца[10] попут В. Шекспира (комплетни сонети), Ш. Бодлера, Ј. Бродског, Е. Сиорана, Л. Арагона, Е. Паунда, В. Б. Јејтса, Е. Јонеског, П. Клодела, писана на француском и енглеском језику. Неке од најпознатијих Данојлићевих књига су „Нека врста циркуса“, „Драги мој Петровићу”, „Личне ствари - огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“. За положај песника је говорио: Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници. Он је непобедиви борац и кад голорук излази у арену.[11] О поезији је писао: Поезија је со земље, и песници су осетљиве антене народних заједница. Они примају и региструју дрхтаје и трептаје, узлете и тежње, наде и клонућа свог племена. Песници нису предводитељи ни пресудитељи, а ипак, добро је ослушнути оно што говоре. И онда, кад се чине чудни и настрани, можда су тада једини на добром, исправном путу. Њихова се лудост, тако често, потврдила као највиши облик памети`.[11] Критика „Данојлић иде међу оне ретке савремене српске песнике који разумеју и знају шта је светост језика.” - Михајло Пантић[12] „Призивање основности, првобитности, посредно или сасвим изричито, често је место у Данојлићевим песмама, посебно у оним смештеним у природу, у окружење које редовно потакне на темељне запитаности и сагледања.” - Драган Хамовић[12] „Обликујући слику природе и друштва, Данојлићева поезија представља човека у своме окружењу, међу изазовима и ограничењима. Однос између природе и друштва у овој поезији није увек једноставан.” - Гојко Божовић[12] „У поезији Милована Данојлића сви бегови и лутања завршавају се у тачки из које се и пошло, географски и биографски из срца Шумадије, а поетички путем неосимболизма, надреализма, сопственог пантеистичког тока до религијског.” - Светлана Шеатовић-Димитријевић[12] Матија Бећковић наводи да је Данојлић био језички зналац и чистунац, а од његове лирске прозе у „Години која пролази кроз авлију” тешко да имамо чистије лирике.[13] Легат Милована Данојлића Главни чланак: Легат Милована Данојлића Легат Милована Данојлића (десна страна просторије) у Музеју српске књижевности. Милован Данојлић један је од првих људи који је формирао свој легат у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, односно Библиотеци Лазић, недуго након њеног поновног отварања за јавност 2009. године. Након оснивања Удружења и Музеја српске књижевности (2012), његов легат смештен је у просторије Музеја и званично отворен 2018. године.[14]

MILOVAN DANOJLIĆ OGRADA NA KRAJU BEOGRADA Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Данојлић (Ивановци, код Љига, 3. јул 1937 — Поатје, 23. новембар 2022)[1][2] био је српски књижевник, песник, преводилац и академик. Данојлић је био члан САНУ,[3] председник Српске књижевне задруге од 2013. године[4] и члан оснивач, као и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду,[5] у коме се налази његов легат. Био је један од интелектуалаца који су учествовали у обнови Демократске странке. Биографија Основну школу завршио је у родном селу, а ниже разреде гимназије похађао је у малом месту, седам километара удаљеном од његове куће, до кога је свакодневно долазио пешице.[6][7] Године 1953. сам одлази од куће у Београд и тамо, упоредо са похађањем гимназије, ради разне послове, попут продавања леда и новина, да би себи обезбедио живот.[6] Након завршене гимназије уписао је Филолошки факултет, где је дипломирао на Одсеку за романистику (француски језик и књижевност). Данојлић је почео да пише врло рано, а већ у средњошколским данима писао је кратке дописе за лист Република.[6] Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима. Прву збирку песама објавио је 1959. године под називом „Како спавају трамваји”. Своје песме углавном је намењивао деци, али и њиховим родитељима, а посебно се истиче поема „Дечји законик” у којој Милован истиче обавезу родитеља да деци обезбеде срећан и безбрижан живот.[7] Осим поезије, пише и прозу, есејистику и књижевну критику. Милован Данојлић са Харолдом Пинтером (крајње десно) и Сашом Миленићем (други слева), у Лондону 2009. Од 1984. године живи и ради у Француској, где је у два наврата радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу (франц. Université de Poitiers), а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.[7] Био је члан Српске академије наука и уметности од 2000. године, прво као члан ван радног састава, потом дописни члан, те редовни члан од 8. новембра 2018. године. Члан је оснивач, али и члан Управног одбора Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” и један од првих људи који су подржали оснивање ове институције. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. године. У родним Ивановцима подигао је цркву.[8] Поред те цркве је и сахрањен 28. новембра 2022.[9] Данојлић је објавио више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу, а преводио је и дела познатих писаца[10] попут В. Шекспира (комплетни сонети), Ш. Бодлера, Ј. Бродског, Е. Сиорана, Л. Арагона, Е. Паунда, В. Б. Јејтса, Е. Јонеског, П. Клодела, писана на француском и енглеском језику. Неке од најпознатијих Данојлићевих књига су „Нека врста циркуса“, „Драги мој Петровићу”, „Личне ствари - огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“. За положај песника је говорио: Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници. Он је непобедиви борац и кад голорук излази у арену.[11] О поезији је писао: Поезија је со земље, и песници су осетљиве антене народних заједница. Они примају и региструју дрхтаје и трептаје, узлете и тежње, наде и клонућа свог племена. Песници нису предводитељи ни пресудитељи, а ипак, добро је ослушнути оно што говоре. И онда, кад се чине чудни и настрани, можда су тада једини на добром, исправном путу. Њихова се лудост, тако често, потврдила као највиши облик памети`.[11] Критика „Данојлић иде међу оне ретке савремене српске песнике који разумеју и знају шта је светост језика.” - Михајло Пантић[12] „Призивање основности, првобитности, посредно или сасвим изричито, често је место у Данојлићевим песмама, посебно у оним смештеним у природу, у окружење које редовно потакне на темељне запитаности и сагледања.” - Драган Хамовић[12] „Обликујући слику природе и друштва, Данојлићева поезија представља човека у своме окружењу, међу изазовима и ограничењима. Однос између природе и друштва у овој поезији није увек једноставан.” - Гојко Божовић[12] „У поезији Милована Данојлића сви бегови и лутања завршавају се у тачки из које се и пошло, географски и биографски из срца Шумадије, а поетички путем неосимболизма, надреализма, сопственог пантеистичког тока до религијског.” - Светлана Шеатовић-Димитријевић[12] Матија Бећковић наводи да је Данојлић био језички зналац и чистунац, а од његове лирске прозе у „Години која пролази кроз авлију” тешко да имамо чистије лирике.[13] Легат Милована Данојлића Главни чланак: Легат Милована Данојлића Легат Милована Данојлића (десна страна просторије) у Музеју српске књижевности. Милован Данојлић један је од првих људи који је формирао свој легат у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, односно Библиотеци Лазић, недуго након њеног поновног отварања за јавност 2009. године. Након оснивања Удружења и Музеја српске књижевности (2012), његов легат смештен је у просторије Музеја и званично отворен 2018. године.[14]

Knjiga odlično očuvana kao nova A4 Autor - osoba Lipska, Eva, 1945- = Lipska, Ewa, 1945- Naslov Pažnja: Stepenik : izabrana poezija / Eva Lipska ; prevod s poljskog Biserka Rajčić = Uwaga: Stopień : poezja wybrana / Ewa Lipska ; przekład z polskiego Biserka Rajčić Uporedni naslov Uwaga Stopień Ostali naslovi Pažnja Stepenik Vrsta građe poezija Jezik srpski, poljski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Smederevo : ǂMeđunarodni festival poezije ǂSmederevska pesnička jesen, 2009 (Smederevo : Newpress) Fizički opis 259 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Rajčić, Biserka, 1940- = Rajčić, Biserka, 1940- Zbirka ǂBiblioteka ǂZlatni ključ Smedereva. Nova serija ; ǂknj. ǂ24 (broš.) Napomene Uporedo srp. tekst i polj. original Tiraž 300 Str. 256-259: Eva Lipska / Biserka Rajčić. Samo naizgled poezija Lipske je poezija slobodnih, skoro nadrealističkih asociacija. Kada se uzme pesma u celini ili čitava zbirka otkriva se da to nije. Njene rane zbirke ne nose slučajno naslove Druga, Treća, Četvrta, Peta zbirka stihova. Naslovi koji počinju brojkama asociraju upravo na logičnost, povezanost, cikličnost tema, motiva, postavljanja problema i njihovih rešavanja. Vrlo često ironičnih i autoironičnih. Sa mnogo varijanti. Da ne bi postala „sužanj mašte”, kako sama kaže. Da bi uspostavljala nove poretke stvari. Da bi „izmišljala sve ispočetka”. Da bi sačuvala prevagu „poetskog” nad „publicističkim”. „Publicističkim” koje je više od deceniju bilo kanon pesnika njene generacije. Da bi sačuvala prevagu „pojedinačnog” nad „opštim”, što je takođe bilo kanon vremena u kome je živela i generacije kojoj pripada. To postiže „frazeološkim iznenađenjima” ili neobičnim, često veoma smelim asocijacijama, poređenjima i metaforama, koje katkad imaju demaskatorsku ulogu. Eva Lipska, poljska pesnikinja. Rođena 1945. godine u Krakovu. Studirala Akademiju likovnih umetnosti, ali se opredelila za poeziju. Debitovala 1967. godine sa pesničkom zbirkom Stihovi. Godinama je radila kao urednik u krakovskoj Književnoj izdavačkoj kući i u časopisu Pismo. Od 1990. godine provela je 10 godina u Beču kao direktor Poljskog kulturnog centra i ataše za kulturu Ambasade Republike Poljske. Nije pripadala nijednoj književnoj grupi, niti pravcu, iako je kritičari svrstavaju u novi talas. Pisala je prozu, drame, tekstove za krakovski kabare Podrum kod ovnova. Dobitnik niza prestižnih nagrada: Nagrada Košćelskih (Ženeva, 1973), Nagrada PEN kluba Robert Grejvs (1979.), Nezavisna fondacija za popularisanje poljske kulture (1990), Nagrada poljskog PEN kluba za celokupno stvaralaštvo(1993.), Nagrada Fondacije A. Južikovskog (Njujork, 1993). Prevođena na sve poznatije svetske jezike.[2] 2013. godine bila je počasni gost 7. Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija. 2014. godine dobitnik je nagrade Evropski atlas lirike, novoustanovljene nagrade izdavačke organizacije i asocijacije pisaca i književnih prevodilaca Kuća poezije iz Republike Srpske. Bibliografija Pomračenje mjeseca, 1991 Stipendisti vremena, 1998 Negde drugde, 2006 Draga gospođo Šubert..., 2013 Turisti reči, 2014 Stihovi, ( 1967), Druga zbirka stihova, (1970), Treća zbirka stihova, (1972), Četvrta zbirka stihova, (1974), Peta zbirka stihova, (1978), Ovde se ne radi o smrti već o belom svilenom koncu, (1982), Garderoba tame, (1985), Područje ograničenog zadržavanja, (1990), Ljudi za početnike, (1997), Zoološke prodavnice, (2001), Ja, (2003), Cepka, (2006), Njutnova pomorandža, (2007), Odjek, (2010)

Prosveta, 1978. Izbrisani mali pečati biblioteke; osim toga vrlo dobro stanje. Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 – Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik i novinar. Pisao je poeziju, romane, pripovetke, scenarija i književnost za delu. Život i stvaralaštvo Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić. U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je i u logor, u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji. Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet. Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi. Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda. Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči. Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika. Dela Najpoznatija dela su mu „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“. Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“. Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade. Pesme Sutonski dani, 1945. Pesme, 1949. Lirika, 1951. Zemlja, 1954. Večita pešadija, 1956. Tri čokota stihova a o vinu ni reči, 1961. Božja krčma, 1965. Sa Ovčara i Kablara, 1970. Seljačka poema, 1971. Izabrane pesme, 1971. Pohvalice i pokudice, 1974. Zemljosanke, 1978. Tekla reka Lepenica, 1979. Vita jela, zelen bor, 1986. Kadionik, 1990. Romani Bela žena, 1955. Izgubljeni grad, 1957. Četvrta noć, 1957. Ponoćni svirači, 1959. Noć tela, 1963. Grubići i nežnići, 1968. Seljaci, 1971. Ćorava posla, 1972. Svedok, 1977. Praznina, 1992. Knjige pripovedaka Ljubav i smrt, 1982. Gorka grla, 1986. Takav je život, 1989. Budućnost, 1991. Knjige za decu Priče o dečacima, 1952. Duh livada (priče), 1954. Učeni mačak (novela), 1957. Poslastičarnica kod veselog čarobnjaka, 1950. Čudotvorno oko (priče i bajke), 1964. Bajka o šaljivčini i druge priče, 1967. Bajke o guslama, 1967. Gvozden čovek i druge priče, 1967. Đavolije i druge priče, 1967. Pesme o majci, 1979. Devetaci, 1976. Skitnica ili pesme i priče za decu, 1988. Priče o životinjama, 1990. Kako je Jošika otišao na nebo, priče iz ciganskog života, 1992. Monografije Plava linija života – srpski spomenici i krajputaši, 1961. Srpski nadgrobni spomenici i krajputaši, 1965. Filmski scenario Poruke (Dokumentarni kratki) 1960. Uzrok smrti ne pominjati (film) 1968. Lazar Gavrilović vodeničar (TV kratki) Ostalo Sujeverice i druge reči, Srpska književna zadruga, 1990. Sujeverice i druge reči – knjiga druga, Srpska književna zadruga, 1992. Sujeverice i druge reči – knjiga treća, Srpska književna zadruga, 1995. Sujeverice i druge reči IV, Prosveta, 1999. Miloš Bajić (1915, Resanovci kod Bosanskog Grahova – 1995) bio je srpski slikar. Rođen je u Resanovcima kod Grahova (BiH). Od 1922. živeo je u Beogradu tu je završio Gimnaziju i Učiteljsku školu. Kao đak objavljivao je likovne priloge i karikature u listovima Skamija, Štipavac, Ošišani jež, Politika, Jutarnji list. Od 1935. slikarstvo uči kod Petra Dobrovića. 1937. završio je prvu godinu Umetničke škole u Beogradu u klasi Bete Vukanović. Početkom septembra 1941. stupio je u Valjevski partizanski odred. Oktobra 1942. uhapšen je u Beogradu od strane specijalne policije i interniran u logor Banjica. Septembra 1942. sa Banjice je transportovan u koncentracioni logor Mauthauzen. Tokom zarobljeništva beležio je scene iz života interniraca, o čemu je kasnije govorio: „ U koncentracionom logoru Banjica, Mauthauzen, Ebenze crtežom sam izazivao sudbinu. Crtao sam olovčicom veličine malog prsta i na papiru kakvog se dokopam. To sam radio tajno, rizikujući život. Crteže sam potom zakopavao u zemlju.“ Bio je oženjen Danicom Karišić-Bajić, prof. biologije i dugogodišnjom direktorkom Prve beogradske gimnazije. Imali su dvoje dece: ćerku Jesenku Bajić i sina Darka Bajića. Jesenka Bajić, dugogodišnja urednica u redakciji programa za decu i mlade RTS-a. Darko Bajić, reditelj i profesor FDU u Beogradu. Za svoja filmska ostvarenja dobitnik je niza nagrada u zemlji i inostranstvu. Nakon oslobođenja nastavio je studije na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu. Studirao je u klasama Mila Milunovića, Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića. Diplomirao je 1949. a posle specijalke kod Marka Čelebonovića postaje jedan od prvih asistenata na ALU gde kao profesor slikarstva radi do penzionisanja 1979. U klasi profesora Bajića studirali su mnogi danas poznati i afirmisani slikari u našoj zemlji i svetu. Bio je član grupe Samostalni (1951–1955) i Decembarske grupe (1955–1960) koje su se svojim modernim izrazom obračunavale sa vladajućim socrealizmom. Prvu samostalnu izložbu imao je u galeriji ULUS-a u Beogradu 1952. (...)on je u svojoj generaciji prvi apstraktni slikar. A biti prvi često je isto što i biti vrednost (Miodrag B. Protić). Učestvovao je u osnivanju umetničke kolonije u Bačkoj Topoli (1953), gde je nastao njegov prvi mozaik velikog formata i obelisk posvećen osvajanju kosmosa. U njegovom kasnijem radu ističu se mnogobrojni mozaici i freske (kompozicije u prostoru) a posebno spomen kosturnica Partizanska nekropola u Resanovcima (1971). 1967. po prvi put izlaže svoj novi ciklus slika velikog formata Mauthauzen, inspirisan autentičnim crtežima nastalim u logoru. Uzbuđenje koje i sada osećamo pred oporim i muškim radovima Miloša Bajića, istinsko je i trajno, kao što su i ove slike trajne baš zato što su istinite (Slobodan Novaković). 1975. objavio je monografiju Mauthauzen 106621 u čijem predgovoru Bajić piše: „Neka mladost koja ne zna za tragiku toga vremena, niti za život u njemu, svoje beskrajno zanesenjaštvo uputi do najudaljenijih zvezda, ali nikada više tamo.“

***************************NAGRADJENI FILMOVI 4 Filma - 4 DVD-a********************* -------------------------- 01. ALI - Kinematografska nagrada MTV-a ---------------------- Али (енгл. Ali) је филм из 2001. године о боксеру Мухамеду Алију. Режисер филма је Мајкл Ман, а главне улоге играју: Вил Смит, Џон Војт, Џејми Фокс, Марио Ван Пиблс и Џејда Пинкет Смит. Ali is a 2001 American biographical film directed by Michael Mann. The film tells the story of the boxer Muhammad Ali, played by Will Smith, from 1964 to 1974 featuring his capture of the heavyweight title from Sonny Liston, his conversion to Islam, criticism of the Vietnam War, banishment from boxing, his return to fight Joe Frazier in 1971, and, lastly, his reclaiming the title from George Foreman in the Rumble in the Jungle fight of 1974. It also discusses the great social and political upheaval in the United States following the assassinations of Malcolm X and Martin Luther King, Jr. during the presidency of Lyndon B. Johnson. Directed by Michael Mann Produced by Michael Mann Jon Peters James Lassiter Paul Ardaji A. Kitman Ho Screenplay by Michael Mann Eric Roth Stephen J. Rivele Christopher Wilkinson Story by Gregory Allen Howard Starring Will Smith Jamie Foxx Jon Voight Mario Van Peebles Ron Silver Jeffrey Wright Mykelti Williamson Music by Pieter Bourke Lisa Gerrard Cinematography Emmanuel Lubezki Edited by William Goldenberg Lynzee Klingman Stephen E. Rivkin Stuart Waks Production company Peters Entertainment Forward Pass Overbrook Films Distributed by Columbia Pictures Release dates December 25, 2001 Running time 157 minutes Country United States Language English ----------------------- 02. TRAFFIC - 4 OSKARA ----------------------- Путеви дроге (енгл. Traffic) је амерички филм режисера Стивена Содерберга 2000. године. Филм је адаптација британске ТВ серије Traffik. Добитник је Оскара за најбољу режију, монтажу, најбољи адаптирани сценарио и најбољу споредну мушку улогу. Traffic is a 2000 American crime drama film directed by Steven Soderbergh and written by Stephen Gaghan. It explores the illegal drug trade from a number of perspectives: a user, an enforcer, a politician and a trafficker. Their stories are edited together throughout the film, although some of the characters do not meet each other. The film is an adaptation of the British Channel 4 television series Traffik. 20th Century Fox, the original financiers of the film, demanded Harrison Ford play a leading role and that significant changes to the screenplay be made. Soderbergh refused and proposed the script to other major Hollywood studios, but it was rejected because of the three-hour running time and the subject matter — Traffic is more of a political film than most Hollywood productions. USA Films, however, liked the project from the start and offered the film-makers more money than Fox. Soderbergh operated the camera himself and adopted a distinctive cinematography tint for each story so that audiences could tell them apart. Traffic was critically acclaimed and earned numerous awards, including four Oscars: Best Director for Steven Soderbergh, Best Supporting Actor for Benicio Del Toro, Best Adapted Screenplay for Stephen Gaghan and Best Film Editing for Stephen Mirrione. It was also a commercial success with a worldwide box-office revenue total of $207.5 million, well above its estimated $46 million budget. In 2004, USA Network ran a miniseries—also called Traffic—based on the American film and the earlier British television series Directed by Steven Soderbergh Produced by Laura Bickford Edward Zwick Marshall Herskovitz Screenplay by Stephen Gaghan Based on Traffik by Alastair Reid Starring Don Cheadle Benicio del Toro Michael Douglas Luis Guzmán Dennis Quaid Catherine Zeta-Jones Music by Cliff Martinez Cinematography Steven Soderbergh Edited by Stephen Mirrione Production company Bedford Falls Productions Compulsion Inc. Initial Entertainment Group (IEG) Splendid Medien AG USA Films Distributed by Universal Pictures Running time 148 minutes Country United States Language English, Spanish ---------------------------- 03.BEFORE NIGHT FALLS - 3 Nagrade Festivala u Veneciji ------------------------- Before Night Falls je film iz 2000. godine. Scenario je zasnovan na istoimenoj autobiografiji kubanskog pesnika, Reinalda Arenasa. Film je režirao Julian Schnabel, koji je radio i na scenariju zajedno sa Cunningham O`Keefeom i Lázaro Gómez Carrilesom. Ovo je drugi film Juliana Schnabela, snimljen posle filma Basquiat (1996). Film je imao svetsku premijeru na Venecijanskom filmskom festivalu, 2000. godine. Film je dobio brojne nagrade i nominacije, između ostalog i nominaciju za Oscara za najbolju glavnu mušku ulogu. Sadrzaj: Film nudi pogled na kubansko društvo posle revolucije, 1959. godine. Arenas (Javier Bardem), rođen kao nezakonito dete, svoje osećanje odbačenosti pokušava da izrazi kroz pisanje. Kada njegova majka prepoznaje talenat seli se u obližnji grad, gde Arenas prvi put otkriva privlačnost muškog tela. Sa revolucionarima dospeva u Havanu, koja nudi umetničku, društvenu i seksualnu slobodu ranog revolucionarnog perioda. Njegov biseksualni prijatelj, Pepe (Andrea Di Stefano) ga upoznaje sa krugom pisaca, uz čiju pomoć Arenas objavljuje svoj prvi roman u 23. godini. Sedamdesetih Castro počinje da zavodi svoju verziju komunizma, što, između ostalog, znači da muškarci moraju da budu kratko podšišani, pisci se smatraju neprijateljima, a gejevi se šalju na `re-edukaciju`. U početku uspeva da izbegne čistu, ali njegovi romani se više ne objavljuju na Kubi. Godine 1974. dvojica mladića mu ukradu odeću na plaži i kada ih on prijavi policiji, oni ga optužuju za zlostavljanje. Arenas uspeva da pobegne i neko vreme se krije, ali konačno je uhvaćen i zatvoren. U zatvoru on uspeva da piše i da prokrijumčari roman uz pomoć transvestite Bon Bon (Jonny Depp). Godine 1980. američki predsednik Jimmy Carter objavljuje da je SAD spremna da prihvati veći broj kubanskih izbeglica i Castro nudi izlaz kriminalcima, duševnim bolesnicima, gejevima i drugim `nepoželjnim` grupama. U New Yorku Arenas nastavlja da piše. Oboleo od AIDS-a, Arenas umire 1990. godine. U filmu je prikazano da ga je ugušio njegov partner, mada je njegova smrt zvanično zavedena kao samoubistvo. Directed by Julian Schnabel Produced by Jon Kilik Screenplay by Cunningham O`Keefe Lázaro Gómez Carriles Julian Schnabel Based on Before Night Falls by Reynaldo Arenas Starring Javier Bardem Olivier Martinez Johnny Depp Héctor Babenco Music by Carter Burwell Cinematography Xavier Pérez Grobet Guillermo Rosas Edited by Michael Berenbaum Production company El Mar Pictures, Grandview Pictures Distributed by Fine Line Features Release dates September 3, 2000 (Venice Film Festival) Running time 133 minutes Country United States Language English, Spanish, Russian, French -------------------------------- 04. MONSOON WEDDING - 2 Nagrade Festival u Veneciji --------------------------- Monsoon Wedding is a 2001 film directed by Mira Nair and written by Sabrina Dhawan, which depicts romantic entanglements during a traditional Punjabi Hindu wedding in Delhi. Writer Sabrina Dhawan wrote the first draft of the screenplay in a week while she was at Columbia University`s MFA film program. Monsoon Wedding earned just above $30 million at the box office. Although it is set entirely in New Delhi, the film was an international co-production between companies in India, the United States, Italy, France, and Germany. The film won the Golden Lion award and received a Golden Globe Award nomination. A musical based on the film is currently in development and is scheduled to premiere on Broadway in April 2014. The film was premiered in the Marché du Film section of the 2001 Cannes Film Festival. Directed by Mira Nair Produced by Caroline Baron Mira Nair Written by Sabrina Dhawan Starring Naseeruddin Shah Lillete Dubey Shefali Shah Vasundhara Das Vijay Raaz Tillotama Shome Music by Mychael Danna Cinematography Declan Quinn Edited by Allyson C. Johnson Production company Mirabai Films Distributed by USA Films Release dates 30 August 2001 (première at Venice) 30 November 2001 (Worldwide)[1] Running time 114 min Language English, Hindi, Punjabi

Ima posvetu inače lepo očuvano kao na slikama Autor:: Svetlana Velmar-Janković Žanrovi:: Knjige za decu Izdavač:: Vulkan izdavaštvo Godina izdanja:: 2013. Broj strana: 139 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Zamišljena i pisana kao poklon svim dečacima i devojčicama ako vole da čitaju, ova knjiga pripoveda o detinjstvima srpskih vladara. Sva deca, koja su junaci ovih priča, stvarno su postojala. Živela su u onim vremenima u kojima se nije znalo ni za automobile, ni za avione, čak ni za električno osvetljenje. Živela su ta deca davno i drugačije a ipak se, videćete, nisu mnogo razlikovala od današnje dece. Pročitajte sedam priča o srpskim srednjovekovnim vladarima kada su bili deca. Svetlana Velmar-Janković (Beograd, 1. februar 1933 — Beograd, 9. april 2014)[1][2][3] bila je srpska književnica i akademik SANU.[4] Biografija[uredi | uredi izvor] Kćerka je Vladimira Velmar-Jankovića, srpskog pisca i člana Nedićeve Vlade narodnog spasa u Drugom svetskom ratu i Milice rođ. Vulović. Majka je pod pseudonimom `Mimi Vulović` objavila nekoliko svojih radova u časopisu `Misli`, Ranka Mladenovića.[5] Njen deda po majci je bio Velislav Vulović (1865-1931), inženjer, ministar i predsednik beogradske opštine.[1] A deda stric Svetislav Vulović bio je književni istoričar i istoričar. Bežeći od rata, deo ratnih godina provela je u Vučju, u krugu porodice svog teče Laze M. Teokarevića, sina Dimitrija Mite Teokarevića. Svetlana Velmar Janković je, opisujući događaje iz svog života, opisivala i ljude koji su bili nerazdvojni deo njenog odrastanja i sazrevanja i ostavili traga na nju i njeno delo. Jedan od njih je i njen prijatelj i lekar, poreklom iz Leskovca, Žak Konfino. Kao porodični prijatelj Žak Konfino je dosta vremena provodio u krugu porodice Velmar Janković. Zato se u njoj i rodila želja da kada poraste bude, kao i čika Žak, dečji lekar i pisac.[6] Posle rata pohađala je Četvrtu žensku gimnaziju. Francusku književnost studirala je kod dr Miodraga Ibrovca i dr Nikole Banaševića, a latinski jezik je izučavala pod nadzorom dr Miše Đurića. Prvo je radila kao novinar u „Dečjoj štampi“ pa posle kao sekretar i urednik časopisa „Književnost“. Zatim je uređivala biblioteke za prozu i eseje domaćih pisaca u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.[7] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je na izbornoj Skupštini 2. novembra 2006. a za redovnog člana na izbornoj Skupštini 5. novembra 2009. U periodu od 2007. do 2013. godine bila je predsednica Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije.[8] Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu u porodičnoj grobnici svog dede Velislava Vulovića gde je sahranjena i njena majka Milica.[9] Nagrade[uredi | uredi izvor] Dobitnica je mnogobrojnih književnih nagrada.[10] Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu eseja Savremenici, 1967. Andrićeva nagrada, za zbirku pripovedaka Dorćol, 1981. Nagrada „Meša Selimović”, za roman Lagum, 1990. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Lagum, 1992. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu eseja Ukletnici, 1993. Nagrada „Borisav Stanković”, za knjigu pripovedaka Vračar, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Bezdno, 1995.[11] Književna nagrada „Neven”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, 2002. Dela[uredi | uredi izvor] Njena dela prevođena su na engleski, nemački, francuski, španski, italijanski, grčki, bugarski i mađarski jezik.[12] Pariski časopis Lire postavio je 1997. godine roman Lagum (koji je pariski izdavač Phébus izdao pod naslovom Dans le noir, u prevodu Alena Kapona) na deseto mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih u toj godini u Francuskoj. Roman je bio u najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i proglašen je „malim remek-delom“. Romani Ožiljak (1956, drugo, prerađeno izdanje 1999) Lagum (1990) Bezdno (1995) Nigdina (2000) Vostanije (2004) Eseji Savremenici (1967) Ukletnici (1993) Izabranici (2005) Srodnici (2013) Sećanja Prozraci (2003) Prozraci 2 (2015, posthumno) Zbirke pripovedaka i zapisa Dorćol (1981) Vračar (1994) Glasovi (1997) Knjiga za Marka (1998) Očarane naočare* priče o Beogradu (2006) Sedam mojih drugara (2007) Vračar (2016, prošireno izdanje, dopunjeno novelama „Ulica Molerova“ i „Ulica Kolarčeva“, posthumno) Zapisi sa dunavskog peska (2016, posthumno) Molitve Svetilnik (1998) Drame Knez Mihailo (1994) Žezlo (2001, knjiga drama) Monografije Kapija Balkana: brzi vodič kroz prošlost Beograda (2011) Tags: lagum dorćol dečije knjige dečji romani za decu

Dobro ocuvana knjiga Zamišljena i pisana kao poklon svim dečacima i devojčicama ako vole da čitaju, ova knjiga pripoveda o detinjstvima srpskih vladara. Sva deca, koja su junaci ovih priča, stvarno su postojala. Živela su u onim vremenima u kojima se nije znalo ni za automobile, ni za avione, čak ni za električno osvetljenje. Živela su ta deca davno i drugačije a ipak se, videćete, nisu mnogo razlikovala od današnje dece. Pročitajte sedam priča o srpskim srednjovekovnim vladarima kada su bili deca. Svetlana Velmar-Janković (Beograd, 1. februar 1933 — Beograd, 9. april 2014)[1][2][3] bila je srpska književnica i akademik SANU.[4] Biografija[uredi | uredi izvor] Kćerka je Vladimira Velmar-Jankovića, srpskog pisca i člana Nedićeve Vlade narodnog spasa u Drugom svetskom ratu i Milice rođ. Vulović. Majka je pod pseudonimom `Mimi Vulović` objavila nekoliko svojih radova u časopisu `Misli`, Ranka Mladenovića.[5] Njen deda po majci je bio Velislav Vulović (1865-1931), inženjer, ministar i predsednik beogradske opštine.[1] A deda stric Svetislav Vulović bio je književni istoričar i istoričar. Bežeći od rata, deo ratnih godina provela je u Vučju, u krugu porodice svog teče Laze M. Teokarevića, sina Dimitrija Mite Teokarevića. Svetlana Velmar Janković je, opisujući događaje iz svog života, opisivala i ljude koji su bili nerazdvojni deo njenog odrastanja i sazrevanja i ostavili traga na nju i njeno delo. Jedan od njih je i njen prijatelj i lekar, poreklom iz Leskovca, Žak Konfino. Kao porodični prijatelj Žak Konfino je dosta vremena provodio u krugu porodice Velmar Janković. Zato se u njoj i rodila želja da kada poraste bude, kao i čika Žak, dečji lekar i pisac.[6] Posle rata pohađala je Četvrtu žensku gimnaziju. Francusku književnost studirala je kod dr Miodraga Ibrovca i dr Nikole Banaševića, a latinski jezik je izučavala pod nadzorom dr Miše Đurića. Prvo je radila kao novinar u „Dečjoj štampi“ pa posle kao sekretar i urednik časopisa „Književnost“. Zatim je uređivala biblioteke za prozu i eseje domaćih pisaca u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.[7] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je na izbornoj Skupštini 2. novembra 2006. a za redovnog člana na izbornoj Skupštini 5. novembra 2009. U periodu od 2007. do 2013. godine bila je predsednica Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije.[8] Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu u porodičnoj grobnici svog dede Velislava Vulovića gde je sahranjena i njena majka Milica.[9] Nagrade[uredi | uredi izvor] Dobitnica je mnogobrojnih književnih nagrada.[10] Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu eseja Savremenici, 1967. Andrićeva nagrada, za zbirku pripovedaka Dorćol, 1981. Nagrada „Meša Selimović”, za roman Lagum, 1990. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Lagum, 1992. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu eseja Ukletnici, 1993. Nagrada „Borisav Stanković”, za knjigu pripovedaka Vračar, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Bezdno, 1995.[11] Književna nagrada „Neven”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, 2002. Dela[uredi | uredi izvor] Njena dela prevođena su na engleski, nemački, francuski, španski, italijanski, grčki, bugarski i mađarski jezik.[12] Pariski časopis Lire postavio je 1997. godine roman Lagum (koji je pariski izdavač Phébus izdao pod naslovom Dans le noir, u prevodu Alena Kapona) na deseto mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih u toj godini u Francuskoj. Roman je bio u najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i proglašen je „malim remek-delom“. Romani Ožiljak (1956, drugo, prerađeno izdanje 1999) Lagum (1990) Bezdno (1995) Nigdina (2000) Vostanije (2004) Eseji Savremenici (1967) Ukletnici (1993) Izabranici (2005) Srodnici (2013) Sećanja Prozraci (2003) Prozraci 2 (2015, posthumno) Zbirke pripovedaka i zapisa Dorćol (1981) Vračar (1994) Glasovi (1997) Knjiga za Marka (1998) Očarane naočare* priče o Beogradu (2006) Sedam mojih drugara (2007) Vračar (2016, prošireno izdanje, dopunjeno novelama „Ulica Molerova“ i „Ulica Kolarčeva“, posthumno) Zapisi sa dunavskog peska (2016, posthumno) Molitve Svetilnik (1998) Drame Knez Mihailo (1994) Žezlo (2001, knjiga drama) Monografije Kapija Balkana: brzi vodič kroz prošlost Beograda (2011) Tags: lagum dorćol dečije knjige dečji romani za decu

Pesme - Raša Livada Izdavač: Prosveta - Beograd Pesme u izboru Borislava Radovića ostvaruju dva cilja. Potvrđuju mišljenje i stav onih koji su upoznati s Livadinim sada već udaljenim pesničkim radom, ali pretenduju da izborom najkvalitetnijih njegovih stihova, nekim novim, mladim čitaocima prikažu jednog od savremenika različitog, a njima verovatno apsolutno nepoznatog liričara. Silna jezička energija Raša Livada: „Pesme” Od objavljivanja prve pesničke knjige Raše Livade „Poprskan znojem kazaljki” (1969), do pri kraju prošle godne objavljeneog izbora pod uopštenim naslovom „Pesme”, protekle su tri i po decenije. I to kakve tri i po decenije! Bile su to decenije silovotih promena, lomova, preokreta pa, u srećnim i retkim okolnostima, postepenih i poželjinh preobražaja. Menjalo se u svetu, menjalo se u ljudima a mutilo u svetu smrkavalo je u dušama. Kad prođu takva vremena postavlja se sasvim normalno i logično pitanje ne šta se i koliko promenilo već je li išta preostalo. Odista, šta je preostalo od svega što se činilo nepropadivim? U sudarima, ništenjima i razdešavanjima ne razdešava se samo materijalno već i duhovno. Ono najviše i najočiglednije strada. Ili se, nekim čudom, ono najviše odupre? U takvom slučaju posle takvih vremena vrše se rekapitulacije i temeljna preispitivanja. Tako je i sa duhovnim tvorevinama. Život u karantinu Nije neobično i neočekivano da jedan pesnik koji se nije nametao obimom i brojnošću knjiga već karakterističnim načinom pevanja i sam preispita ono što je stvorio te da napravi neku vrstu prevrednovanja. Raša Livada je od svoje prve pesničke knjige do izbora iz prethodnih objavljivao retko ali su njegove knjige uvek imale i znatnog i značajanog odjeka. Sada je njegov pesnički sadrug Borislav Radović napravio izbor iz tri Livadine knjige: „Poprskan znojem kazaljki” (1969), „Atlantida” (1972), i „Karantin” (1977). Izbor koji je starim i novim čitaocima Livadine poezije ponudio Radović dat je hronološki, pa je na osnovu njega moguće pratiti ili konstatovati doslednost u Livadinom pevanju protegnutom na više od tri decenije. Šta današnjem ali i onom davnašnjem čitaocu, onom koji je, makar i sa kolegijalnom radoznalošću ili čitalačkom posvećenošću pratio pesništvo Raše Livade, kazuje ovaj i ovakav izbor? Pre svega kazuje da se promenilo mnogo toga ali se nije izmenio onaj osnovni utisak koji je Livadina pesma nametala još od samih početaka. Neobičnost, svežina, silna jezička energija, smelost u oblikovanom postupku i nekonvencinalnost u građenju pesme su samo neke lako uočljive i nesporne karakteristike ovog pevanja. Ali i vrline njegove. No, srećom nisu i jedine. Ono neuhvatljivo i neobjašnjivo jeste poezija. Novo čitanje Livadene poezije pokazuje da je ona, kolokvijalno kazano, izdržala probu vremena te da je i onda kad pesnik uvodi kolokvijalni govor (a on to uvek radi namerno da karakterističan i netipičan ambijent naslika življe ) obznanjivala neprolazne vrednosti. Mućenje pogleda Livada nije (ma koliko se pisalo i ma kako se na tome insistiralo) pesnik van vremena i prostora. Da jeste onda bi ovo pevanje ostalo u domenu eksperimenta a za to bi, vremenom, prestalo zanimanje. Ono, srećom, nije prestalo. Vredi ukazati još jednom ne samo na neobičnost postupka, osobenu tematiku, neobičnu ritmiku i metriku već i na osoben temperament pesnički kome je sve ostalo podređeno i saobraženo. Iz kog, uostalom, sve ovo proističe. Ako je poezija u onom neobjašnjivom i neuhvatljivom, onom što izvire iz same prirode onda je Livada, po meri svoga nemalog dara, našao u jeziku svoju melodiju i primeren mu tip kazivanja. Pesnik kod kojeg su prepoznavali kritički govor, nove moderne ritmove, depoetizaciju i desakaralizaciju, mnogo je više od toga. Metafora karantina ili sudbinsko određenje atlantide nisu tek tako potrošeni u jednom pevanju, njih je u širokoj asocijaciji i slobodnijoj interpretaciji moguće proširiti na opšteljudski udes. Ne protiče li mnogo toga u karantinu i sa obeležjima potonulih gradova? Ako nije sveobuhvatna (čak i kad je ostvarena kao mikro celina) poezija gubi smisao. Livada je je to razumeo pa kaže: „da predugačka priviđenja zamute pogled”. Pogled ovih pesničkih očiju je, srećom, jasan i bistar i kad nije vedar, govor odrešit i smeo i kad nije viskoparan i toržestven. Dragomir Brajković 19.11.06 Danas Ponovni izlazak iz karantina Pesme, Raša Livada Jedno od najprijatnijih iznenađenja na minulom Sajmu knjiga bila je pojava Prosvetine biblioteke savremene književnosti, gde je u okviru tri kolekcije (proza, poezija, esej) objavljeno čak deset odličnih naslova, što domaćih, što stranih pisaca. Recimo: Bore Ćosića, Ivane Dimić, Milana Đorđevića, Ibrahima Hadžića, Bogdana A. Popovića, ali i Eve Lipske i Vislave Šimborske! Da je takvih deset knjiga objavio neko od izdavača medijskih miljenika ne bismo mogli da živimo od pohvala, a pošto je reč o slavnoj Prosveti, koja pokušava da se izvuče iz velike krize, suočavamo se s tipičnom našom gluvom tišinčinom samozvanih moralnih arbitara. U kolekciji poezije prva knjiga donosi izbor iz poezije Raše Livade koji je načinio pesnik Borislav Radović. Taj izbor hronološki sledi krajnje neobičnu karijeru ovog pesnika, ređajući pesme iz njegove tri pesničke knjige: Poprskan znojem kazaljki, Atlantida i Karantin. Ono što je ekstremno neobično jeste činjenica da je Livada prvenac objavio 1969. godine, s tek navršenih dvadesetak godina, Atlantidu tri godine kasnije, da bi s Karantinom 1977. godine, rekao bih neočekivano za svakoga ko je pročitao tu odličnu, vanserijsku knjigu, napustio poeziju, ili bar njeno objavljivanje u periodici i po knjigama. Dan po dan i tako prođe trideset godina... Livadine pesme iz Karantina, naravno, pojavljivale su se u antologijama i izborima, prevođene su na strane jezike, a on sam je pokretao časopise (čuveno i nezaobilazno Pismo) i edicije, radio svetske antologije lirike, učestvovao u književnom i društvenom životu... Ali! Pesme u izboru Borislava Radovića ostvaruju dva cilja. Potvrđuju mišljenje i stav onih koji su upoznati s Livadinim sada već udaljenim pesničkim radom, ali pretenduju da izborom najkvalitetnijih njegovih stihova, nekim novim, mladim čitaocima prikažu jednog od savremenika različitog, a njima verovatno apsolutno nepoznatog liričara. U mojem čitanju, a ja pripadam, nažalost, onoj prvoj starosnoj grupi, knjiga Poprskan znojem kazaljki protiče u drznovitom traganju vrlo mladog pesnika za vlastitim glasom i novim modernim ritmovima, odnosno traganju za drugačijim pesničkim govorom. Posezanje za depoetizujućim registrima jezika, pre svega u cilju lirske depatetizacije, jedna je od centralnih osobina Livadine prve knjige. (Onima koji se prisećaju kako je tada globalno izgledala srpska poezija jasan je nezaobilazni pesnikov modernistički ulog.) Posle trideset godina osećaj novuma je, naravno i međutim, gotovo nestao, a preostalo je i dalje vidno traganje za slobodnijim ritmovima. Mnogo je nejasniji status Atlantide. I u toj mladalačkoj knjizi pesnik je insistirao na formalnom radu u stihu, na drugačijosti, počev od vizuelnog izgleda i ritmičke organizacije, ali je tema globalnog aluzivnog posezanja za antičkim temama i simbolima, kao sredstvima oštrog satiričkog govora o utopijskoj ideologiji, bar ovom čitaocu ostala smisaono nejasna i vrednosno neizvesna. I izbor Borislava Radovića iz Karantina (s dve u njegovo tkivo ubačene pesme iz međuvremena!) potvrđuje krucijalnost te zbirke za Rašu Livadu i opstanak njegovog imena u korpusu srpske poezije druge polovine 20. veka. Zemun kao mitsko mesto ovog pesništva, njegovi (istorijski) toposi (Kapetanija, Sinagoga, Milenijumska kula...), sraz sa modernim životom i duhom (novog) doba, dijalog s istorijom filozofije i istorijom pesništva uopšte, mozaički prosede ove poezije čiji grafizam prati više upletenih glasova - neke su od dominantnih osobina ove odlične knjige. U nekim pesmama i delovima nekih drugih pesama Raša Livada pruža očaravajuće i zagonetne stihove u kojima se teme jevrejstva, žrtve, erosa, ludila... obrađuju iz pozicije žustrog, tvrdog ironičnog verizma. Mislim prevashodno na pesme Kapetanija, Siledžija, Majka, Književnik, Slepac, Sveštenik, Ratno ostrvo, Čistilište... I poentni (in)direktni saveti ovih pesama, i njihove ideje koje se kolebaju između aforističkih iskaza i tamnih, apokaliptičnih slika, kao i znani i anonimni likovi, koliko i tajanstvene atmosfere - sve to gradi u Karantinu, i danas, kao i pre trideset hitro minulih godina, neodoljiv utisak - i za starije i za mlađe čitaoce, one koji će ovu knjigu čitati bez betonirajućih predrasuda, kakve su odnedavno `in` u čaršijskom delu Beograda. Svoje tri davnašnje pesničke knjige Raša Livada je objavio u Prosveti, stoga je pojava Pesama u novoj ediciji prirodan odgovor pesnika, ali i njegovog izdavača. Vasa Pavković 2006; ćirilica; 21 cm; 140 str.; 86-07-01684-9;

Povelja, 2014. Knjiga nekorišćena, ali dobila pegice usled premeštanja s police na policu. ILIJA BAKIĆ: VREME ZVANO TELO Kajoko Jamasaki (1956) prisutna je u srpskoj literaturi više decenija kao prevodilac, promoter japanske kulture u Srbiji i srpske u Japanu te, konačno, kao pesnikinja intimistički intoniranog glasa. Knjiga „Vodeni cvetovi“ nastavak je avanture poetskih traganja odnosno produbljivanja već dosegnutih horizonata. Zbirku čine tri ciklusa „Plamen u školjki“, „Mesečevo mleko“ i „Svetlosna buba“; iako formalno odeljeni stihovi se prepliću i prelivaju između segmenata gradeći labavu ali prepoznatljivu celinu tako da je, u konačnom iščitavanju, utisak da je reč o delu koje je fokusirano na nekoliko tema (ali sadrži i pesme koje sa tim težištima ne korespondiraju u potpunosti). Osnovni toponimi ove mape-knjige su refleksije (savremene) svakodnevice kroz koju se prelamaju emotivna stanja poetskog subjekta odnosno, kao njihov kontrapunkt, ljudska stradanja u teškim vremenima. Kroz čitavu zbirku protkano je i dvojstvo kultura, japanske i srpske, ali se insistira na jedinstvenom, ljudskom temelju obe dok su razlike tek posledice kompleksnih okolnosti. Uprkos svim spoljnim razlikama patnje nesrećne dece i njihovih majki u zemljotresu i ratu istovetne se jer u svima stradaju nevina tela i duše, uništavaju se, gube dragoceni životi, neke moguće radost, dobra dela, konačno poništena su čuda prirode i postojanja. Ti se gubici ne mogu nadoknaditi ali je nužno sećati ih se; zaboravljanje stradalnika potvrdilo bi snagu ubica ili stihija, tih bezobzirnih sila nad čovečnošću. Poštovanje seni nestalih jedna je od važnih emocija kojih se ne treba stideti jer žive vezuje sa onima kojih nema, izoštrava percepciju i dubinu sagledavanja sopstvenog postojanja a, s druge strane, zalog je trezvenijem, mudrijem odnosu prema potomcima i njihovom vaspitavanju kao celovitih ličnosti. U takvom je stavu otklon od ultimativne matrice potrošačkog Zapada koji poznaje samo sadašnjost kao ključni trenutak u kome se egzistencija potvrđuje jedino kroz hedonistička uživanja i nekontrolisano trošenje u tzv Potrošačkom Raju u kome su svi večno mladi, lepi, nasmejani i bezbrižni. Takav svet poznaje samo stimulansima napumpane emocije, nesposoban je za nijanse i fine, diskretne nagoveštaje, slutnje. Nasuprot toj anomaliji koja se proglašava za jedini mogući način postojanja, poezija „Vodenih cvetova“, u delovima koji su, barem nominalno, okrenuti svakodnevici, zaranja u delikatno preplitanje detalja koji lako izmiču ovlašnom, nepažljivom posmatranju a u kojima se – u pripremi hrane, bojama namirnica, predelima, običnim razgovorima – krije esencija zadovoljstva jednog života. Ma koliko se smenjivanje dana i rutinskih aktivnosti čini trivijalnim, neuzvišenim upravo ta i takva kolevka jedinke/porodice jeste temelj osećanja sigurnosti i ispunjenosti. Tek kad se čovek izmakne iz tog utočišta, kada se neplanirano zagubi na nekom stranom aerodromu, postaje mu jasno šta znače te svakodnevne sitnice, naizgled nebitna opažanja i slučajne misli. U trenucima izmeštenosti iz poznatog prostora i određenog sleda događaja (koji je jedinka ustrajno gradila) razotkrivaju se i koreni značenja termina kakvi su Zemlja majke, Zemlja moga čoveka, Zemlja leptira, maternji jezik, strani jezik, njegov/moj grad... Osetljivost na te „opšte“ pojmove varira od ličnosti do ličnosti, zavisno od njene sposobnosti da se ona, osetljivost, artikuliše i formuliše nesavršenim sistemom znakova kakav je jezik. Reči, stihovi, poezija kao forma u kojoj se dešava pesnikinjino stvaralaštvo ali i kao životni stav, način opazanja/posmatranja okruženja i sebe u njemu, sa svim vrlinama, manama, snagom i slabostima, sporadično se pominju u stihovima jer je to tek tren namernog samoodređenja, imenovanja sopstvenog svetonazora koji je, u krajnjem, osmislio i ispisao sve stihove i odredio njihov ton i značenja. Poezija je, pak, (još jedan) svet/svemir kome pesnikinja pripada. Svest o tom svetu jednako je važna kao i pripadanje porodici, deci, voljenom biću. To je jedan od parametara onoga što se naziva „ispravna orijentacija u prostoru i vremenu i prema ljudima“ i potrebno je, povremeno, samom sebi ponoviti te krucijalne istine. Otuda i snažan, bezmalo prosvetljujući doživljaj otkrovenja voljene osobe, onoga koji zaklanja pogled. Takvim se trenucima potvrđuje životna radost, volja za postojanjem uprkos nevolja, ružnih uspomena, neizvesne budućnosti, strahova i kolebanja. Jer prepreke koje, iz dana u dan, iskrsavaju guše taj polet. Zato pesnikinja piše „Dišem duboko, da mi se povrati / vreme, zvano telo, koje sam / negde izgubila.“ („Niti za vez“). To priželjkivano, duboko disanje nije uvek lagodno, ume da bude bolno i teško ali je nužno potrebno da bi se, uprkos svom neprijateljskom okruženju, svom talogu dotadašnjeg postojanja, povratila osnovna radost življenja (ma koliko ono bilo prolazno). Knjiga „Vodeni cvetovi“ traga za skrivenom, zagubljenom punoćom života, za svim njegovim licima (ne uvek ugodnim) i, u konačnom svođenju utisaka, zrači radošću i plemenitim emocijama. Kajoko Jamasaki (Kanazava, 14. septembar 1956) jeste profesorka japanologije na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, pesnikinja i književna prevoditeljka.[1] Biografija Diplomirala je na Filološkom fakultetu Hokaido univerziteta u Saporu (Japan). Bila je na specijalizaciji od 1979. do 1980. godine na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Godine 1981. boravila je na specijalizaciji na Institutu za glasbeno narodopisje (SAZU) u Ljubljani. Magistrirala je i doktorirala na Filološkom fakultetu u Beogradu.[2] Članstvo Član Udruženja književnih prevodilaca Srbije Član Srpskog književnog društva, potpresednica Upravnog odbora Član Nihongo kyoiku renraku kaigi (Asocijacija nastavnika japanskog jezika kao stranog, Tokio) Član AEJ (Asocijacija profesora japanskog jezika kao stranog u Evropi) Saradnik Matice srpske Bibliografija Poezija Torino tameni, – Shoshi Yamada, Tokyo, 1995. Ubusuna, rodina, – Shoshi Yamada, Tokyo, 1999. Bara: mishiranu kuni, – Shoshi Yamada, Tokyo, 2001. Hisoyakana asa, Shoshi Yamada, Tokyo, 2004. Atosu, shizukana tabibito, Shoshi Yamada, Tokyo, 2008. Skriveno jutro, Centar za kulturu, Palanka 2001. Rodina, ubusuna, Studentski kulturni centar, Beograd, 2004. Sanovnik, reka, Rad, Beograd, 2005. Olujni breg, Rad, Beograd, 2008. Zbirka eseja Kaitai jugosurabia, – Tokyo: Asahi shuppan, 1993. Aruhi mura wa senjo ni natta, – Tokyo: Shueisha, 1995. Sokokara aoi yami ga sasayaki, – Tokyo: Kawade shobo shinsha, 2003. Studija Japanska avangardna poezija: u poređenju sa srpskom poezijom, Filip Višnjić Beograd, 2004. Antologija Četiri godišnja doba: savremena japanska haiku poezija, 1. izdanje – Beograd: Nova, 1994. Uvodna studija; izbor i komentari (zajedno sa H. Jamasaki-Vukelićem i S. Mitrovićem), 2. dopunjeno izdanje, Studentski kulturni centar, Beograd. Tekst za kompoziciju Torino tameni, za mešoviti hor (kompozitor: Ko Matsushita) – Tokyo: Ongaku no tomo sha, 2000. Bara, mishiranu kuni, (kompozitor: Ko Matsushita) – Tokyo: Kawai, 2008. Hikari o mamoru mono tachi, za ženski hor i klavir (kompozitor: Ko Matsushita), – Tokyo: Kawai, 2008. Miohayami, kantata za mešoviti hor, klavir i udaraljke (kompozitor: Ko Matsushita) – Tokyo: Kawai, 2009. Prevod Wakaki hi no kanashimi/Danilo Kiš, prevod dela Rani jadi na japanski – Tokyo: Tokyo sogensha, 1995. Shisha no hyakka jiten/Danilo Kiš, prevod dela Enciklopedija mrtvih na japanski – Tokyo: Tokyo sogensha, 1999. Niwa, hai/Danilo Kiš, prevod dela Bašta, pepeo na japanski – Tokyo: Kawade shobo shinsha, 2009. Literatura o piscu SUGA, Atsuko: Tabi dewa nazeka yoku nemuri, Tori no tameni, Gojuso/Atsuko Suga //Hon ni yomarete (Knjige su me čitale). – Tokyo: 1998. Wada, Tadahiko: Venetsuiya, mizuno yume (Venecija, san o vodi). – Tokyo: Chikuma shobo, 2000. pp. 273-274; Koe, imidewa naku (Glanovi, ne značenje). – Tokyo: Heibonsha, 2004. pp. 25-36., 37-49.. pp. 127-139. GENDAISHI daijiten (Veliki rečnik savremene poezije):Yamasaki, Kayoko / Motoo Ando, Makoto Ooka, Minoru Nakamura //Gendaishi daijiten (Veliki rečnik savremene poezije): –Tokyo, 2008. pp. 676–677. – Rečnička odrednica. BOŠKOVIĆ, Dragan: (Bez)utešno putovanje / Dragan Bošković // Književni magazin: Mesečnik Srpskog književnog društva. – Beograd : Srpsko književno društvo. – br. 55 – 56 (januar – februar 2006). pp. 39–40. Prikaz knjige „Sanovnik, reka“, Rad, Beograd, 2005; Kada se vode povuku / Dragan Bošković // Povelja: časopis za književnst, umetnost i kulturu: Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“ Kraljevo. – god. XXXIV, 3/2004. pp. 179–181. – Prikaz knjige „Rodina, ubusuna“, SKC, Beograd, 2004. VUČKOVIĆ, Radovan: Monografija o japanskoj avangardnoj poeziji// Književna istorija. – Beograd:za književnost i umetnost, XXVII, br. 127 (2005). pp. 709–713. - Prikaz knjige „Japanska avangardna poezija u poređenju sa srpskom“, Filip Višnjić, Beograd, 2004. VESELINOVIĆ, Sonja: Pesma ispod prozirnog sveta / Sonja Veselinović // Beogradski književni časopis, Književno društvo „Hiperboreja“ Beograd. – god. II, br. 5 (15. decembar 2006). pp. 212–214. – Prikaz knjige „Sanovnik, reka“, Rad, Beograd, 2005. NENADOVIĆ, Svetlana: Kajoko Jamasaki-Vukelić: / Svetlana Nenadović //Dete je otac čoveka. knj.3. –Beograd: Radio-televizije Srbije, 2008. pp. 88-93. – Intervju. (Biblioteka Knjiga sećanja) STOJANOVIĆ – Pantović, Bojana: Nebeski oblici: Kajoko Jamasaki: „Rodina, ubusuna“, pogovor Dragan Bošković, SKC, 2004 / Bojana Stojanović – Pantović //Oštar ugao. –Zrenjanin: Agora, 2008. pp. 139–141. Nagrade i priznanja Dobitnik je godišnje nagrade za prevod na inostrani jezik za 1995/96. godinu (Srpski P.E.N. Centar). Povelje za izuzetan doprinos prevođenju srpske književnosti (Udruženje književnih prevodilaca Srbije), 2011. Povelja Morave (UKS), 2011.[3]

MIŠEL UELBEK NE MIRIM SE - lična antologija 1991-2013. Prevod - Vladimir D. Janković Izdavač - Booka, Beograd Godina - 2019 204 strana 20 cm Edicija - Booka ISBN - 978-86-80830-22-3 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: „UDRI GDE TREBA`, predgovor Agat-Novak-Leševalije Prvo sam u jedan zamrzivač pao HIPERMARKET - NOVEMBAR POPODNE, BULEVAR PASTER BIRO ZA ZAPOŠLJAVANJE Dan se budi, raste, na grad se survava RASPODELA - POTROŠNJA LJUBAV, LJUBAV PODNE Kao vikend u autobusu DŽIM Bolnice volim, ta utočišta bola Tol`ka srca kucahu na ovom svetu Teška ta je smrt prebogatih starica Otac beše kreten, taj samotni prostak KRAJ MOGUĆEG PUTA KRAJ VEČERI Školjka desnog uha Na uglu kod robne kuće masa vrije Proputovat` treba kosmos, lirske pute Lažna sreća popodnevna Predmeti sitni, pod konac Venecijom dok sam hodô Kalje de Sant`Engrasija OSEĆANJE HLADNOĆE Što ni u beskraja niti ONA I ON U ULICI AVRON Živeti bez sidra, okružen prazninom Živeti bez sidra, okružen prazninom Na vodi je svetlo samo Nežno se meškolje brda U ekspres-vozu za Durdan U metrou skoro pustom Čmari dok u noći dišu Telo moje nije svoje Televizijske antene Vežbaš se u razmišljanju Magla se na brdu svila Lebdeo sam iznad reke Trenutak nevinosti pride Tela na pesku. Gomila Koža granice imade Vreme je da predah skrili ČITAJTE BELGIJSKU ŠTAMPU! ČEKAJUĆI UKOP OBLACI, NOĆ Nezdrave su ruke u utvara svesne Bilje koje sve proždere Otišao sam na odmor sa sinom Moramo da razvijemo stav Insekti po kamenju jure Nekad beše ljubav, il` ljubavi slutnja U PROZRAČNOM VAZDUHU Laste uzleću KAD NEŠTO TRAJE I NE STAJE Postojati, opažati DALEKO OD SREĆE Kosmos ima oblik polukruga Smrt čista kô suze Vere nema više Ničeg da u meni sine SO LONG POSLEDNJE VREME Čelični trougao seče krajolik VARIJACIJA 49: POSLEDNJE PUTOVANJE Ljubav sam prvi put vodio na jednoj plaži 17-23 Nekadašnja opsesija i žar novi U jutra spokojna, mila DERBA, „,PREBLAGA` PAKET ARANŽMAN PAKET ARANŽMAN 2 NA ODMORU Svetlo niče, nove oblike dobiće Senke nema; nebesa plava su, prazna Ta želja da ne radim ništa Jutro, sunce brzo brodi Svinut lûk tuge sevnu u mraku Zamor noć sad vari, bez zvezde da žari SEĆANJE NA MORE Živela je u bombonjeri U komi je, mirna UM V Stojim u tunelu od kompaktnih stena VERSKI POZIV Uvek sam imao utisak NOVA PODELA KARATA Kad je hladno Tragovi noći Kô stabljika kukuruza iščupana Ja sam kao dete što ne sme da plače Napolju je mrak Lagano klizismo ka palati iz sna Tkanje fino, nežno oblaka se skriva Informacije se mešaju kao igle Vrteo sam se po sobi kao po kavezu Stanica u Ivlinu Kad stvari izgube smisô Ranije, ranije mnogo, behu stvorenja neka Počasti ljudskome rodu NESTANAK Valjamo se kroz svetlost ujednačenu To je kao vena što pod kožom teče Istina je: svet u kom ljudi jedva dišu SMISAO BORBE Nepomično milosrde Nepomično milosrde Žigosana klada IMATERIJALISTI SRŽ TESKOBE Sublimna apstrakcija pejzaža Brzi voz Atlantik jezdio je kroz noć Vreme je bilo lepo SREDA. MAJN - DOLINA RAJNE - KOBLENC Teško da mi je mesto NICA SAVREMENA UMETNOST VRT PAPRATI DEVOJKA VERONIKA Polje konstantne jačine LETO U DEJ-LA-BARU SIVA KUĆA SUMRAK VEČE BEZ MAGLE Pljuštalo je kô iz kabla Zora je rasla, meka sva Postoji jedna zemlja, granica, pre je IZVOĐAČI POD UGOVOROM DUG JE PUT ZA KLIFDEN Gospodar zagledan u izazov snovan PRELAZAK Gde si, druže moj, dvojniče Boje bezumlja odrede Njive pod repom, dalekovod nad njima Putem brzim pošli mi smo Čekasmo, sami, mirni, na beloj pisti Otupelost primam mesto milosrda BIO-BIBLIOGRAFSKA NAPOMENA `Mišel Uelbek – pesnik? U doba kad svi gledaju da se uže specijalizuju i kad se ulažu napori ne bi li se svi talenti popisali pod određenom, isključivom etiketom, ima i onih koji smatraju maltene nepriličnim za jednog svetski poznatog romansijera, koji je požnjeo sve uspehe, da se i dalje tvrdoglavo bakće poezijom: u tome prepoznaju nedvosmislen primer nečeg nespojivog. Bavljenje poezijom bilo bi, sve u svemu, protumačeno kao nekakav hobi Mišela Uelbeka, kapric koji mu valja dopustiti sa osmehom, pomalo blagim, ali i donekle razdražljivim. Izreći takav, ishitren sud, koji upravo posle ovog izdanja definitivno gubi svaku težinu, značilo bi izgubiti iz vida da je Mišel Uelbek pre svega pesnik. Agat Novak-Leševalije (iz predgovora „Udri gde treba“) „Surovo prefinjen kakav jeste, Uelbek je, može biti, otelovljenje oksimorona. Ili je on, takođe, gdekad i paganska molitva, i razdor, i ljubav, i mržnja, i strah, i gnev? Uelbek je, pre svega, jedna lucidnost, ta rana koja pulsira tako blizu suncu… i jedna krhka nežnost.” An Bert „Nemojte nikad zaboraviti, dragi čitaoci, da pesnik nije obično ljudsko biće. Mišel Uelbek je pesnik pre svega (njegov opus to potvrđuje: prvo je pesme objavljivao, i nikada nije okrenuo leđa poeziji, uprkos kolosalnom uspehu koji je postigao kao romansijer), pesnik, dakle, koji se sâm samcijat suočava s celim svetom, neshvaćen u svom staklenom dvorcu u kojem odjek njegovog Ja zamire u vrtoglavom sunovratu bezdanâ koje treba premostiti, i to tako što će preko njih hodati po žici, u bezazlenoj nadi da će jednom stići do civilizovanog sveta kojeg se, u suštini, užasava…” Fransoa Gzavije` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Michel Houellebecq Non Réconcilié Unreconciled: Poems

biblioteka RASPUST odlično očuvana kao nova tvrde korice „Rani jadi“ su zbirka priča srpskog pisca Danila Kiša i prvi deo trilogije „Porodični cirkus“. Objavljena je 1970. godine, s tim što je priča pod nazivom „Eolska harfa“ dodata 1983. godine. Ova knjiga, zajedno sa romanima Bašta, pepeo i Peščanik, pripada takozvanom porodičnom ciklusu romana Danila Kiša. Namenjena je, kako stoji u podnaslovu, „za decu i osetljive“. U zbirci Rani jadi se kroz nekoliko priča oslikava lični razvoj dečaka Andreasa Sama. Ova zbirka žanrovski spada u autobiografsku zbirku za decu i mlade s obzirom da govori o ranom detinjstvu i odrastanju samog pisca. Pisac je dobio Andrićevu nagradu za ovo delo. Analiza dela Radnja priče se dešava u Mađarskoj početkom Drugog svetskog rata. Glavni lik u priči i nositelj radnje je dečak, čije godine nisu tačno precizirane, Andreas Sam osećajan i osetljiv, koji potiče iz veoma siromašne porodice. Ima izuzetnu sposobnost da zapaža lepe i naizgled nevažne detalje oko sebe kao što su zvuci, mirisi, lišće... Iz te sposobnosti je i proistekla velika ljubav prema prirodi. Teme u zbirci su one svakodnevne, životne. Događaji bez ikakvog dramskog naboja i bez neke velike povezanosti. Majka i sestra se pojavljuju u skoro svakoj priči, dok se figura oca provlači samo na kratko, više kao sećanje ili silueta. To proizilazi iz činjenice da je otac pisca odveden i streljan u logor Aušvic, pa samim tim nije imao materijala da ubaci više figuru oca u zbirku. Priče iz zbirke S jeseni, kad počnu vetrovi U prvoj priči zbirke se upoznajemo sa dečakom koji sakuplja kestenje na travnjaku. Nema nikakve radnje, nema događaja – jednostavno se opisuje dečak tokom igre. Drugi deo ove priče govori o mladoj devojci crvene kose, a kao najvažniji motiv nameće se njen parfem, ona miriše na ljubičice. Teško je protumačiti zašto se taj motiv našao baš na ovom mestu, pretpostavka je da se radi o nekoj vrsti uvertire u priče u kojima mirisi, ali i druge sitnice igraju važnu ulogu. Ulica divljih kestenova Tokom priče sa nepoznatom osobom, pripovedač pokušava da sazna gde se nalazi ulica divljih kestenova u kojoj je on nekad živeo sa svojom porodicom. Opisuje kako je ta ulica izgledala pre rata, navodi da se ona pre zvala Bemova ulica, ali niko od sadašnjih stanovnika ne zna i ne može da pretpostavi o kojoj ulici on priča. Na kraju nalazi mesto na kome se nekad nalazila njegova kuća. Tamo sada stanuje profesor Smerdel u novoizgrađenoj trospratnici. Igra Priča govori o čoveku koji kroz ključanicu promatra nekoga ko, kako on kaže, nije Andreas, nego Maks Ahašveroš, trgovac guščjim perjem. Sa zluradim zadovoljstvom zove Mariju, kako bi joj pokazao da to nije njen Plavi Dečko, nego njegova krv, unuk Maksa Lutajućeg. Može se zaključiti da je čovek koji gleda kroz ključanicu zapravo Andreasov otac, koji poslatra Andreasa dok se igrao u sobi. Išao je od slike do slike i vodio razgovore s imaginarnim likovima, nagovarajući ih da kupe nešto od njega. Vidivši taj prizor, njegov otac u liku svog sina prepoznaje svog oca, trgovca. U ovoj se priči na neobičan način govori o jevrejskom poreklu i nemogućnosti bega od njega. To potvrđuje i priča o Ciganki koju dečaku pre spavanja priča majka. Pogrom Dečak priča o važnom događaju koji se odvijao u njegovoj ulici. Ne otkriva tačnu radnju ili detalje, kaže samo da su svi negde jurili i da im se on pridružio jer je, kako kaže, mislio da će tako da shvati sva ta zbivanja koja su ga tih dana potresala. Opisujući tu gomilu ljudi koja se gurala, pripovedač nam dočarava atmosferu te zimske noći viđenu očima zbunjenog deteta. Ubrzo se saznaje da se radi o podeli hrane, ljudi su grabili brašno, šećer, šta je ko stigao. Dečak nije ugrabio ništa, ali mu se neka nepoznata žena smilovala i darovala mu konzervu špageta. Iz ove priče saznajemo da je vreme zbivanja radnje već ratni period. Priča od koje se crveni Dečak je sanjao kako priča sa svojim školskim drugom, Galom, te kako je tokom tog razgovora morao da mokri. Njegov prijatelj predložio je kako će da ga zakloni da ga ne bi videla neka devojčica. Kako je već je bilo vreme za polazak na nastavu, a Andreas još nije prestajao da mokri. Zbog toga je rekao Galu da pođe, a da će on da mu se priključi kasnije. Odjednom se budi i shvata da se to što je sanjao desilo i na javi i da se pomokrio u krevet. Budi majku i govori joj što je učinio. Istog tog dana sedi u školi ponosan jer je učiteljica Rigo pred čitavim razredom čitala njegov sastav koji je opet najbolji u razredu. Serenada za Anu Dečak je čuo buku ispod prozora i pomislio kako su došli neki ljudi da ubiju njegovog oca. Ta rečenica dosta govori o strahu koji je Andreas osećao. Međutim, ubrzo nakon toga, začuo je violinu i zaključio da to nisu krvnici, nego dečak zaljubljen u njegovu sestru Anu. Došao je da joj svira i peva pod prozor. Majka je Ani rekla da je običaj da se tada upali šibica i stane uz prozor, što je Ana i učinila. Ujutru su u prozoru našli crvene ruže koje je zaljubljeni mladić ostavio. Andreas je znao o kome se radi, bio je to Fuks Mlađi. Livada u jesen Posle nekog vremena na tu praznu livadu dolazi njegov otac sa štapom i gleda šta je to jesen učinila nekad bujnom rastinju. U svemu tome pronalazi papir na zemlji, a na njemu recept za umak od kiseljka na nemačkom jeziku. Čitajući ga, odmahivao je glavom ne slažući se sa onime što je na njemu pisalo. Zatim okreće drugu stranu i s osmehom primeti da se na papiru nalazio izmet. Nakon toga odlazi s livade, noseći pod rukom svoj herbarijum sa cvećem i uzorcima raznoraznog bilja. Verenici Narator ovu priču smešta u period kada je Andreas imao 8 godina. Dečak je sedeo u kolima sena, a otac je pričao sa nekim seljakom. Ne znajući da li ga je otac primetio, Andreas se skupio u senu i slušao razgovor o samom sebi. Otac je seljaku rekao kako je Andreas postao pravi mangup i, naslućujući koju će priču otac da ispriča seljaku, odluči zbog srama da ne sluša daljnji razgovor. Radilo se o igri žmurke koju su Andreas i njegovi prijatelji igrali tako što se skrivali u parovima, pa se on sakrio zajedno sa Julijom Sabo. Ležali su tako skriveni na slami i odlučili da se poljube. Zatekao ih je njihov prijatelj Farkaš i počeo da ih zadirkuje, zbog čega je Julija plakala, a Andreas udario Farkaša koji se onda požalio Andreasovoj sestri Ani. Andreas je zbog srama odlučio da se više nikada ne vrati kući, ali onda je na sestrine pozive ipak odlučio da promeni mišljenje. Nadao se da ona o tome nije nikome ništa rekla, ali sada je saznao da su sve o tome znali i njegov otac i majka. Zamak osvetljen suncem Andreas je za gospodina Molnara čuvao kravu koja se zvala Narandža. Međutim, krava se izgubila i više nije mogao da je nađe, a znao je da je Narandža bila najbolja krava gospodina Molnara i da mu on to nikad neće oprostiti. Odlučio je da je traži dokle god je ne nađe. Društvo mu je u potrazi pravio njegov pas koga je zvao Dingo. Andreas je izgubio kravu iz vida jer je drugima prepričavao radnju „Kapetana srebrnog zvona“. Dečak razgovara s Dingom i smišlja sve moguće scenarije, ali na kraju susreće Viraga koji mu govori da su mu pronašli Narandžu. Livada Andreas i njegova sestra Ana imali su šugu, zbog čega je Andreas morao kod lekara po sumpor kako bi se izlečili. Međutim, nisu imali dovoljno novca i dečak je to znao pa se pripremao na nelagodnost koju će da oseti pred lekarom. Kad je došao lekaru, ovaj mu je dao sumpor iako je video da Andreas nema dovoljno novca da za njega plati. Kad mi bište kosu Učiteljica Rigo rekla je Andreasu da ostane posle nastave, a on je znao i zašto, opet je trebao da joj očisti kokošinjac. Nije voleo to da radi, ne samo zbog neugodnih mirisa, nego i zbog neugode koju je osećao kad bi ga učiteljica nakon toga pozvala na jelo. Tako je bilo i ovaj put. Nakon što se Andreas oprao, zakucao je na vrata kuće učiteljice Rige koja mu je pripremila jelo. Međutim, Andreas nije mogao da jede jer su ga svi promatrali. Kasnije te večeri, mama i Ana čistile su Andreasovu glavu od vaši koje je pokupio radeći u kokošinjcu. Priča o pečurkama Još jedna tužna priča koja govori o siromaštvu dečaka i želji za hranom. Šetao je sa majkom i sestrom šumom kada su na jednom mestu pronašli mnogo pečuraka. Brali su ih i sa nestrpljenjem čekali da stignu kući kako bi ih majka spremala za jelo. U povratku ka kući su sreli gospodina Horvata koji se čudio za šta će im tolike otrovne pečurke. Tužni i razočarani su ostavili svoj plen i gladni nastavili dalje do kuće. Mačke U priči se govori o tome kako je dečak doneo tešku odluku da iz najbolje namere učini najgore delo. U jorgovanu iza kuće, Andreas je pronašao tri mačeta koja su bila slepa. Neko ih je odvojio od majke. Dečak im je doneo hleb i mleko ne znajući da oni ne umeju sami da se hrane. Sutradan je otišao da ih obiđe i shvativši da ništa ne jedu već samo tužno cvile odlučio je da im skrati muke tako što će ih ubiti i sahraniti. U celoj zbirci Rani jadi ovo je jedna od najupečatljivijih scena u kojoj dečak donosi tešku odluku iz najbolje namere. Kruške Priča Kruške je jedna od kraćih priča, ali donosi upečatljivu sliku iz detinjstva koja se zadržava u čoveku kroz ceo život. U priči se govori o seljankama koje su skupljale kruške birajući zrelije i sočnije. Za razliku od njih Andreas ih bira tako što ih pomiriše, a gospođa Molnar ga ismeva poredeći ga sa psom. Omalovažava ga uz podrugljive komentare, ne shvatajući da je dečak u druženju sa prirodom razvio sposobnost koju mnogi nemaju, a to je da oko sebe primećuje samo lepe stvari. Konji Kuća u kojoj su živeli je nekada bila konjušnica, pa se smrad osećao na sve strane, na šta su oni navikli. U kuću im dolazi vojnik koji ih obaveštava da je njihov konj Sultan na samrti. Očekivalo se da ugine i kobila Bula, jer je nestalo sena tako da su konji umirali od gladi. Zbog straha od majorovih grdnji vojnici su kanapima vezivali konje kako bi stajali uspravno. Sledećeg jutra je Andreas zatekao mrtve konje. Major je besneo na vojnike, nakon čega su oni konje odvukli na konjsko groblje. Dečak i pas su ih pratili. Čovek koji je dolazio iz daleka U ovoj priči se govori o susretu dečaka sa slučajnim prolaznicima. Danima su vojnici prolazili pored njihove kuće, a dečak ih je posmatrao skriven u krošnji jorgovana. Kada je sve utihnulo počela je da mu nedostaje ta buka koju su pravili svojim prolascima. Obradovao se slučajnim prolaznicima i pozvao ih da svrate kako bi se okrepili i napojili mazge. Čovek je bio stranac koji je žurio, ali su uspeli nekako da se sporazumeju. Dečak ga je pitao da li je negde video njegovog oca i opisivao je kako mu otac izgleda. Slučajni prolaznik je najpre strpljivo odgovarao na pitanja a onda je zaključio da ga dečak zavitlava. Nije mogao ni da pretpostavi kolika želja je gorela u dečaku da sazna nešto o svom ocu. Da sazna bilo šta. Iz baršunastog albuma Ova priča se sastoji od sedam manjih priča od kojih je svaka označena brojem. U prvoj priči se govori o tome da se dečak sa sestrom i majkom vraćao kući noseći sakupljene šišarke. Videvši svetlo u kući, najpre je pomislio da se otac vratio, ali tu ga je dočekala strina Rebeka držeći svećnak u ruci. Iako je svećnjak bio sedmokraki, samo jedna sveća je gorela. Ta slika će mu zauvek ostati u sećanju kao i zlokobni pogled strine Rebeke. U drugoj priči se govori o njegovom stricu Andreju, koji je jedini rođak koji se vratio posle gospođe Rebeke. Sa sobom je doneo tužne logorske pesme i kopao je po zemlji tražeći nešto. Treća priča govori o požrtvovanosti majke koja pokušava njega i sestru da skloni sa njive kako ne bi morali da se muče. Želela je da napravi mašinu za štrikanje, ali pošto nije imala potrebne delove, nastavila je da štrika noću uz svetlost petrolejske lampe. Majka je imala spretne ruke i svaki njen rad je bio unikatan, ali vremenom su žene iz sela počele da je oponašaju. Bez obzira na njen rad i trud, posla je bilo sve manje i manje. U četvrtoj priči se govori o prtljagu koji dečak nosi sa sobom u voz, a koji mu je posebno dragocen. Sve što je krišom spakovao u sveske vezivalo ga je za oca, jedini materijalni dokaz da je i on nekada imao oca. Peta priča se nadovezuje na prethodnu, jer u njoj pisac iz perspektive odraslog govori o svojoj đačkoj knjižici koju je sačuvao kao sećanje na njegovo detinjstvo. U šestoj priči pisac ukratko oživljava sećanje na svoje profesore. Sedma priča se odnosi na piščevo razmišljanje o tome zašto su sa sobom poneli neke nevažne stvari, dok su one bitnije ostavili. Sam izvodi zaključak da za njegovu majku neke sitnice imaju posebnu vrednost, jer je asociraju na nešto. Dečak i pas Ovu dirljivu priču u stvari priča pas Dingo. Najpre priča o svom poreklu, a zatim o svojoj velikoj ljubavi i bliskosti sa dečakom Andreasom. Ključni momenat u ovoj priči je da su se dečak i pas dobro slagali, jer su imali slične tuge. Pas je patio za svojom porodicom, a dečak je patio za ocem. Pas predoseća da će ga dečak napustiti što se pokazalo kao istinito. Pismo Ovde se govori o tome kako dečak šalje pismo gospodinu Berkliju pitajući ga kako je pas Dingo. Čak mu šalje i nešto novca kako bi psu kupio konjsko meso, znajući da to voli. Istovremeno se dečak priseća rastanka sa psom što u njemu budi neopisivu tugu. Prisećao se momenta kako je Dingo trčao za kolima a kočijaš ga je bičevao kako bi se vratio nazad. Odgovor Odgovor sadrži odgovor gospodina Berklija dečaku u kome mu saopštava tužnu vest. Javlja mu da je Dingo tog dana došao tužan i isprebijan kući. Odbijao je hranu, a sutradan je uginuo od tuge i zadobijenih povreda. Između ostalog u pismu mu gospodin Berkli šalje i nešto novca kako bi mogao sebi da kupi nalivpero i da mu napiše i pošalje sastav. Eolska harfa Dečak priča kako je imao harfu kada je imao 9 godina. Opisuje je kao električnu drvenu banderu sa 6 pari žica vezanih za porcelanske izolatore koji liče na rasparen komplet za čaj. Dalje kroz priču objašnjava šta je sve potrebno da bi se dobila eolska harfa. A zatim da je potrebno nasloniti uvo na banderu i slušati njen zvuk. Tog momenta ona prestaje da bude bandera i postaje harfa a da bi se nešto čulo potrebna je samoća. Nagoveštava da i njen zvuk ne može čuti svako, već samo onaj ko se razume u muziku. Napominje i da je njemu harfa rekla da će prestati da radi kao sluga kod gospodina Molnara, da će napustiti udžericu koja umesto poda ima nabijenu zemlju. Rekla mu je da mu se otac nikada neće vratiti, da će mu majka umreti, da će imati 1500 olovaka, 200 naliv pera i 5000 knjiga. Harfa mu je takođe rekla da će sresti devojku koju će večno voleti, da će mnogo putovati i da će napisati priču o eolskoj harfi od električnih bandera i žica.