Orlovi rano lete dvd Licna kolekcija, kupljeno novo i pazljivo korisceno. Kao NOVO. Orlovi rano lete je jugoslovenski film iz 1966. godine, koji je ekranizacija istoimenog romana Branka Ćopića. Glavne uloge su poverene Dragutinu Dobričaninu Guti (đed Vuk), Miodragu Petroviću Čkalji (poljar Lijan), Ljubiši Samardžiću (Nikoletina Bursać) i Mihajlu Bati Paskaljeviću (učitelj Paprika). Deca iz sela pod Grmečom počinju da beže iz škole zbog terora koji zavodi učitelj zvani Paprika, jer mu je nos stalno bio crven od alkohola. Prvi koji beži je Jovanče, koji kasnije postaje harambaša. Za njim, u Prokin Gaj, dolaze Lazar Mačak, majstor za popravljanje svega i svačega, Đoko Potrk, pesnik brzih nogu, i Dugonogi Stric, najviši u družini, dečak sa slamnatim šeširom u koga se zaljubila devojčica Lunja, a koju on uporno ignoriše. Prateći Strica, u družinu dolazi i Nikolica s Prikolicom, odnosno sa njegovim psom Žućom. Nikolica ostavlja Žuću noću da čuva logor, staru napuštenu vodenicu. I, na kraju, Đoko Potrk dovodi Nika Ćulibrka, čiji je otac radio u Americi i Vanjku Širokog, čiji je otac poreklom Rus. Zatim, knez Valjuška, seoski poglavar, organizuje poteru za dečacima, nakon što ih je Lijan otkrio. Dečaci su pohvatani, a logor je zatvoren. Godine 1941. rat zatiče dečake, i njihovu igru pretvara u stvarnost. Stric spašava život njegovom bratu Nikoletini Bursaću, a kada ustaše dođu u Prokin Gaj, dečaci, Lunja, đed Vuk i poljar Lijan beže u Mačkovu pećinu, koju je Lazar Mačak još davno otkrio, a koja se nalazi ispod vodenice. Lunja kroz drugi izlaz, odlazi do partizanskog odreda i dovodi ih u pećinu. Partizani, predvođeni Nikoletinom, izlaze iz vodenice i napadaju ustaše. Nakon što su pobedili ustaše, partizani odlikuju dečake, koji zahtevaju da pođu sa njima. Na kraju, samo Lunja ostaje u Gaju i gleda kako dečaci odlaze sa partizanima, sa sve Lijanom. Glumac Uloga Miodrag Petrović Čkalja poljar Lijan Pavle Jovanović Jovanče Pavle Polaček Stric Ljubče Popović Lazar Mačak Mila Mihajlović Lunja Miki Jovičić Nikolica sa prikolicom Demir Kadri Đoko Potrk Dragoljub Benišek Vanjka Široki Mirko Nanović Nik Ćulibrk Dragutin Dobričanin djed Vuk Ljubiša Samardžić Nikoletina Bursać Mihajlo Bata Paskaljević učitelj Paprika Ivan Hajtl knez Valjuško Dušan Bulajić partizan Tomo Kuruzović Knez Valjuško

Autor: Liz Pišon Izdavač: Laguna Broj strana: 350 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Liz Pišon - Tom Gejts, izvanredni izgovori (i druge dobre stvari) Nagrada Roald Dal za 2011. Nagrada Voterstouns za najbolju decju knjigu u 2012. godini. Nagrada Red haus za najbolju knjigu za mlade u 2012. godini. Biti prvi na listi nagradenih koju pravi gospodin Fulerman uopšte nije tako lako. A razlozi su sledeci: 1. Markus Meldru je pritajeno da-ne-kažem-šta i ne misli nikom dobro, ako mene pitate. 2. Zub me je toliko boleo da nisam mogao ni da crtam za vreme casova. 3. Omele su me druge aktivnosti kao što su plivanje, lov na bube i mahom, ono najvažnije, kvalitetno nerviranje moje sestre Dilije. Liz Pišon (1963) rodena je u Londonu, studirala je graficki dizajn i radila u britanskoj muzickoj industriji kao umetnicki direktor. Autorka je bestseler serijala o Tomu Gejtsu, koji je preveden na 36 jezika i koji je dobio brojne nagrade. Ima troje dece i živi u Brajtonu. Knjiga je dobro očuvana. Knjiga je ilustrovana.

Poslednjih decenija nepravedno je zapostavljen, kako u matičnoj Hrvatskoj, tako i u drugim državama nastalim na temeljima Jugoslavije, a čini se da danas njegovo delo ispočetka otkriva nova, mlađa publika ali i oni koji su odrastali uz njegove knjige. Izdavačka kuća Novoli objavila je Lovrakovu knjigu „Anka Brazilijanka“ čije prvo izdanje je izašlo pre skoro osamdeset godina. Ovo izdanje našlo su u fokusu zahvaljujući istoimenom filmu Dejana Aćimovića koji se pojavio u bioskopima prošle godine. Premda su priče u knjizi i filmu podudarne, u film su uneti elementi mitološkog, čega u knjizi nema. Priča o Anki je jednostavna, nežna, bajkovita. Anka je sedmogodišnja devojčica bez roditelja koja odrasta u sirotištu. Kroz ovu neveliku ali izuzetno toplu dečiju priču pratimo njen odlazak iz sirotišta, život sa ljudima koji niti mogu niti žele da joj pruže ljubav, što je njena jedina želja. Anka napušta grad u potrazi za srećom, za roditeljskom ljubavlju koji nije osetila. Lutajući stići će do jedne ciglane, daleko od grada, gde će se njena sudbina još više zakomplikovati, ali to će biti i mesto na kome će upoznati ono što je oduvek tražila. Nije slučajno što je autor odlučio da ne pominje imena mesta, sela u kojima se radnja dešava, čak ni glavni likovi priče nemaju imena, osim naravno Anke kao nosioca cele priče. Pojavljuje se Brazilijanac, zatim pralja čije ime saznajemo kasnije, drugi radnici, svi bez imena, kao da pisac želi da ljubavi i emocijama, borbi za porodicu da ulogu junaka, što ovoj knjizi daje vanvremensku vrednost. Lovrak je u književnosti poznat kao autor koji je prvi uveo seosku decu u literaturu. To nisu bezbrižna deca, naprotiv. Anka je dete u potrazi za srećom, u potrazi za ocem i majkom, u potrazi za toplom reči i nežnim roditeljskim dodirom. Iako je Lovraku često zameran pedagoški aspekt i socijalni angažman, Anka Brazilijanka i danas, možda i više nego ranije, postavlja mnoga pitanja na koja bi roditelji mogli da odgovore svojoj deci: šta je zapravo razumevanje i saosećanje, šta je zajedništvo i pripadanje. U svakom slučaju, radi se o knjizi koju bi zajedno trebalo da čitaju roditelji i deca, jer se poruke koje delo nosi mogu tumačiti samo zajedničkim čitanjem i tumačenjem. Kada se govori o Lovraku ali i aktuelnoj zbilji, treba reći da je on dugi niz godina radio kao učitelj i da je jedno svoje autobiografsko delo posvetio ličnom iskustvu bavljenja učiteljskim pozivom, a knjiga je izašla, koliko god to iz današnje perspektive izgledalo tužno, pod naslovom „Uzvišeno zvanje“. Mato Lovrak, novoli IZDAVAČ: NOVOLI PUBLISHING BROJ STRANA: 85 FORMAT: 21 CM IMA ILUSTRACIJA. PISMO: LATINICA POVEZ: MEK

Radjard Kipling Priče za djecuMeki povezЏозеф Радјард Киплинг (енгл. Joseph Rudyard Kipling; Бомбај, 30. децембар 1865. – Лондон, 18. јануар 1936), био је енглески књижевник, новинар, писац кратких прича, песник и романописац.Киплингова дела фикције укључују романе Књига о џунгли . Ким (1901) и многе кратке приче укључујући Човек који би био краљ (1888)[1]. Његове песме укључују Мандалај (1890), Гунга Дин (1890), Богови наслова (1919), Терет белог човека (1899) и Ако (1910). Сматра се једним од највећих иноватора када се ради о уметности кратких прича;[2] његове књиге за децу су класици дечје књижевности, а један је критичар описао Киплингов рад као представу „свестраног и сјајног наративног дара.“Киплинг је био један од најпопуларнијих писаца у Уједињеном Краљевству, како прозе тако и стихова, крајем 19. и почетком 20. века.[3] Хенри Џејмс је рекао: „Од свих људи које сам икада упознао, Киплинг се мени лично чини као најпотпунији геније, као неко ко се разликује од обичних интелектуалаца.“ [3] 1907. године, када је имао 42 године, добио је Нобелову награду за књижевност, што га је учинило првим писцем на енглеском језику који је добио ту награду, као и најмлађим добитником исте до данас.[4] У неколико наврата био је предложен за британског песничког лауреата, као и за витеза, што је он одбио.[5]Његова будућа репутација мењала се у складу с политичком и социјалном климом тог доба [6][7], а супротстављени ставови о њему као резултат тога настављали су се кроз већи део 20. века.[8][9] Џорџ Орвел је држао Киплинга за „џинго империјалисту“ објашњавајући да је „морално неосетљив и естетски одвратан”.[10] Књижевни критичар Даглас Кер је написао: „[Киплинг] је и даље аутор који може да инспирише страствено неслагање и његово место у књижевној и културној историји далеко је од устаљеног. Али како доба европских империја јењава, он се препознаје као неупоредив, ако не и контроверзан тумач тога како је доживљавана империја. То, као и све веће признање његових изванредних наративних дарова, чине га силом са којом се треба обрачунати.“[11]У детињству је научио хинду језик, похађао је војну школу у Девонширу, а 1933. вратио се у Индију и радио као новинар. Путовао је у Јапан, Америку и Јужну Африку. С једнаким жаром деловао је у књижевном и политичком животу Британије. Године 1907, добио је Нобелову награду за књижевност. Његова проза доноси изузетну слику индијског живота и света британских војника, с посебним смислом за свет деце и животиња. Био је заговорник британског империјализма, а као отеловљење колонијализма немилосрдно је карикиран и пародиран. Најчитанија и најзначајнија његова „Књига о џунгли“ карактерише изванредно познавање тајанствене Индије и света животиња.Дела„Баладе из касарне“„Припросте приче с планине“„Сабласна рикша и друге приче“„Књига о џунгли“„Ким“„Светлост се угасила“„Ако“6/25

MILOVAN VITEZOVIĆ LUDI DRAGI KAMENMeki povezМилован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор.Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма.Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике.Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ.Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију.БиографијаРођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија.Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године.Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама.На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију.Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године.Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2]Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5]НаградеДобитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.).Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године.У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи.Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности.Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом.Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8]Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9]Књижевни радНа промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. годинеСа Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. годинеКао приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка).Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11]У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12]Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година.У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13]Десет одабраних афоризамаПартијске књижице се најчешће носе у новчанику!Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме!У мрачним временима храброст је бити свитац!Пао је за отаџбину природном смрћу!Не вреди преврнути лист. Књига је иста!У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице!Лака им била црна отаџбина!Мислим, дакле, сумњам да постојим!Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере!Голуб мира је превртач![14]ДелаРоманиШешир професора Косте Вујића (1983)Лајање на звезде (28 издања) (1978)Милена из Кнез МихаиловеСвета љубавХајдук Вељко ПетровићЕвропске године кнеза МилошаЧарапе краља ПетраСимфонија ВинаверСинђелић се са сунцем смириоПринц РасткоБурлеска у ПаризуКад је невен био сунцеГоспођица ДесанкаКњиге афоризамаСрце ме је откуцалоМождане капиМисларицаЛуди драги каменЧовече, наљути сеВитешки кодексЗбирке песама за децуЈа и клинци ко песници (1971)Ђачко доба Шумарице (1972)Ђачко доба (1977)Наименовања (1981)Изабрано детињство (1981)Мој деда је био партизан (1981)Како подићи небо (1986)Детињство памети (1987)Телевизијске драме и серијеГде цвета лимун жутКраљевина СрбијаКнежевина СрбијаДимитрије ТуцовићВук КараџићОнда лоле измисли паролеЂачко добаСнохватице I и IIШешир професора Косте ВујићаСрећни људи6/3

MILOVAN VITEZOVIĆ LUDI DRAGI KAMEN Meki povez Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

ilustracije: Ivan Svertasek Biblioteka Vjeverica POSVETA NA PREDLISTU DOBRO OCUVANA KNJIGA 141 STRANA Kolar, Slavko, hrvatski pripovjedač i dramski pisac (Palešnik kraj Garešnice, 1. XII. 1891 – Zagreb, 15. IX. 1963). Završio Više gospodarsko učilište u Križevcima 1913., a 1919–20. bio na specijalizaciji u Francuskoj. Između dvaju svjetskih ratova radio je kao agronomski stručnjak i često se selio, poslije bio upravitelj poljoprivrednoga dobra u Božjakovini. Sudjelovao je u II. svjetskom ratu, u partizanskom pokretu. Bio je potpredsjednik Matice hrvatske (1946) i predsjednik Društva književnika Hrvatske (1947–51). Uređivao je Hrvatski narod (1920) i Republiku (1946–48). Svojom je prozom jednim dijelom nastavio tradiciju hrvatske humorističke proze XIX. st., s time što u njegovoj prozi humor varira od površinskog efekta, preko humora situacije, do jedva primjetne ironije, drastične groteske ili pak vrlo čestog spoja tragičnog i komičnoga. U prvoj zbirci Nasmijane pripovijesti (1917) prevladava proza anegdotalnoga značaja. Vrhunac su njegove novelistike novele objavljene u zbirkama Ili jesmo – ili nismo (1933) i Mi smo za pravicu (1936). Kolar je analizirao život hrvatskoga malograđanskoga društva, pri čemu je prikazivao likove karijerista, kompromisera i poluintelektualaca, a uvjerljivo i plastično ocrtavao je i seoski život. Negativnosti ljudske naravi ocrtavao je uvijek izrugivanjem bez zlobe. Jedna od najpoznatijih Kolarovih pripovijesti, Breza iz zbirke Mi smo za pravicu, još je 1928. bila nagrađena nagradom za novelu Društva hrvatskih književnika. Središnji je lik Janica, čija osobna tragedija i smrt, ali i spoznaja da »pravice« nema, istodobno svjedoči i o tragičnoj dimenziji koja proizlazi iz socijalnih i ekonomskih uvjeta na selu. Riječ je o kompleksnoj noveli koja sadrži i socijalnokritičke i rafinirane psihološke implikacije. Brezu je vrlo uspješno ekranizirao A. Babaja u istoimenome filmu iz 1967., poslije je doživjela i scenske adaptacije, a Janica je postala jedan od paradigmatskih likova hrvatske književnosti. Za novelu Svoga tijela gospodar 1932. dobio je nagradu JAZU. U novelama u kojima prevladavaju seoski motivi Kolar je s jedne strane duboko prodirao u psihologiju seljaka, ali je s druge uspješno osvijetlio i društvene i političke prilike s početka XX. st. Iako je u novelama pripovijedao o tragičnim sudbinama ili događajima, tu je tragiku u pravilu ublažavao humorom. Zbirke Perom i drljačom (1938), Natrag u naftalin (1946), Glavno da je kapa na glavi (1956) uglavnom sadrže feljtonsku prozu, humoreske, ali i oštre satire građanskog života poslijeratnoga doba, no slabije su inventivnosti i umjetničke vrijednosti od zbirki iz 1930-ih. Njegove drame Narod je strpljiv (1947) i Sedmorica u podrumu (1949) političke su drame u maniri socrealizma, a Svoga tela gospodar (1956) uspješna je dramska adaptacija, nastala prema motivima istoimene novele. Okušao se i u filmskim scenarijima (B. Marjanović, Opsada, 1956; F. Hanžeković, Svoga tela gospodar, 1957; A. Babaja, Breza, 1967) te pripovijestima za djecu (Na leđima delfina, 1953; Jurnjava na motoru, 1961). Kolar se zanimanjem za društvenu zbilju svojega doba ne razlikuje od naraštaja prozaika kojemu je pripadao, ali je njegova osobitost i kvaliteta upravo u prevladavajućoj humorističnoj intonaciji. Osebujan i prepoznatljiv književni izričaj stvorio je spojem regionalizma, pri čemu do izražaja dolazi dobro poznavanje kajkavskog sela, te humorizma u kojem nema jeftinih komičnih efekata. POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 MB

Amadeus je biografski film Miloša Formana iz 1984., te dobitnik osam Oscara. Zasnovan je na istoimenoj drami Petera Shaffera koju je napisao nakon što je vidio kratku dramu Aleksandra Puškina, Mozart i Salieri (koju je poslije Nikolaj Rimski-Korsakov pretvorio u operu) Djelomično je temeljena na životima skladatelja, Wolfganga Amadeusa Mozarta i Antonija Salierija. Radnja Film počinje s poluludim Salierijem u duševnoj bolnici, u koju je poslan nakon što je pokušao počiniti samoubojstvo. Posjećuje ga mladi svećenik iz Beča, a Salieri mu polako, u početku mrzovoljno, počinje pričati svoju životnu priču. Na njenom početku, Salieri je dvorski skladatelj u Beču, na dvoru cara Josipa II. Život je dobar. Uspješan je i popularan, zadovoljan svojim statusom i svojom glazbom. Zahvalan je Bogu, za kojeg vjeruje da je s njim sklopio dogovor: Bog će nagraditi njegov skladateljski uspjeh ako on, Salieri, posveti svoj cijeli život Bogu. On je u miru sa sobom i svojim Stvoriteljem. Tada upoznaje Mozarta. Kao poštovatelj Mozartovog rada, Salieri je uzbuđen što ima priliku da se upozna s njim u salonu. Ali pronalazi Mozarta kako puže po podu obuzet vulgarnim seksualnim igrama. Salieri je zbunjen: kako je takvu božanstvenu glazbu mogla napisati takva površna budala? Konačno, nakon serije bolnih poniženja, Salieri shvaća kako je ograničen u odnosu na Mozarta. Ne može shvatiti kako ga je Bog izdao. Zašto bi Bog dao bogohulnom Mozartu takav talent, a ne Salieriju? Salieri, koji je bio pobožan katolik cijeli život, ne može vjerovati da je Bog odlučio dati Mozartu takav dar preko njega živog. Više od svega, Salieri ne može razumjeti zašto ga je Bog potaknuo da postane skladatelj i onda ga napustio. U jednom trenutku on uzvikne: `Sve što sam ikad htio je bilo pjevati Bogu. Dao mi je tu želju, kao strast u mom tijelu, ali me tada učinio nijemim. Zašto? Zašto usaditi želju, ali ne i sposobnost. ZAŠTO?!` Počinje vjerovati kako Bog piše prekrasnu glazbu kroz Mozarta samo kako bi pokazao Salieriju kako je prosječan. Salieriju je slomljeno srce. Dao je Bogu svu ljubav i glazbu, čak ostao u celibatu zbog njega. Ali sada osjeća kako se Bog smije njegovoj osrednjosti. Bijesan i izgubljen, Salieri se odriče Boga. U snažnoj sceni, uzima raspelo sa zida i baca ga u vatru. Zaklinje se kao Božji neprijatelj i obećava osvetu protiv Boga tako što će uništiti Mozarta. Salieri se pretvara da je Mozartov prijatelj, da će mu pomoći, ali u isto vrijeme daje sve od sebe kako bi uništio njegovu karijeru. Mozart je bezbrižan, društveno i financijski, ali njegov prvotni uspjeh na dvoru slabi. Njegova pijančevanja i tulumarenja počinju prijetiti bankrotom. Njegovo zdravlje, brak i reputacija počinju patiti, ali posao teče besprijekorno. Preponosan da bi nekog poučavao, počinje skladati, ali nema novca kojim bi platio svoju ekstravaganciju. Salieri postaje svjestan Mozartovih financijskih i emocionalnih slabosti, što bi mogao biti ključ njegove osvete. Kao dijete, Mozart je bio emocionalno osakaćen očevim bezosjećajnim ambicijama, pa Salieri podmuklo uvjerava Mozarta da je njegov pokojni otac ustao iz groba i zatražio da napiše rekvijem - misu za mrtve. Uvjeren da ga progoni očev duh, Mozart doživljava živčani slom i postaje alkoholičar. Salierijev ludi, ali briljantni plan, je da prisvoji naručeni rekvijem, ubije Mozarta i odsvira ga Mozartovu sprovodu, tvrdeći kako ga je on, Salieri, napisao. Ukravši savršeni Mozartov rekvijem, počinje vjerovati kako je ukrao djelo koje je napisao sami Bog. Ako povijest upamti Salierija kao genijalnog skladatelja, uspjet će i njegova osveta. U međuvremenu, Mozartov prijatelj, Emanuel Schikaneder uvjerava Mozarta da napiše operu `za narod`. Mozart se složi, napisavši Die Zauberfloete. Opera doživljava veliki uspjeh, ali tijekom premijere, Mozart (koji je prenaporno radio kako bi završio i rekvijem i operu) se sruši od umora, nakon čega ga Salieri vodi kući. U kući, Salieri prisiljava smrtno bolesnog Mozarta da nastavi raditi. Mozart mu odgovara kako je prebolestan da bi pisao. U jednoj od najdirljvijih scena filma, Salieri ponudi da preuzme ulogu pisca za Mozarta, prikovanog za krevet. Salieri računa da bi tako mogao konačno otkriti tajnu glazbenog genija. Mozart počinje izgovarati note, a Salieri ih zapisuje, zanesen glazbom, a Mozart slaže tematske slojeve. Salieri odjednom postaje zbunjen što bi ta glazba trebala predstavljati. Mozart mora stati i objasniti Salieriju strukturu glazbe. Nakon nekog vremena, Mozart, postajući sve slabiji, se zaustavlja da bi zahvalio Salieriju za njegovo prijateljstvo. Salieri, dirnut, iskreno odgovara: `Kažem ti, ti si najveći skladatelj kojeg sam upoznao.` Mozartova žena vraća se kući i pronalazi Salierija s Mozartom. Salieri očajnički pokušava ponijeti rekvijem sa sobom, ali ga ona zaključava i zahtijeva da on ode. Rekvijem ostaje nedovršen, Salieru odlazi praznih ruku, a Mozart ubrzo umire. Salierijev plan se izjalovio. Mozartov sprovod je nedostojan, a zakopan je u neoznačenoj masovnoj grobnici. Priča se prebacuje u umobolnicu sa starim Salierijem. Priča koju smo upravo vidjeli bila je ispovijed svećeniku. Salieri uvjerava svećenika kako je Bog ubio Mozarta, a ne Salieri. Kaže da je Bog radije ubio Mozarta nego da pusti Salierija da ukrade glazbu. Salieri, gorko se našalivši, ustvrdi kako je on svetac zaštitnik mediokriteta, te da će moliti za sve mediokritete u svijetu, uključujući svećenike. Ulazi podvornik kako bi odveo Salierija u kolicima na zahod. Prolazeći kroz umobolnicu, Salieri nailazi na veliki broj luđaka, od kojih su neki u kavezu, neki u okovima, dok se drugi pjene ili neobuzdano vesele. Oni predstavljaju muku svakog čovjeka. U zadnjoj sceni filma, Salieri ih pozdravlja i blagoslivlja kao papa. Došavši do svoje nosiljke, kaže im: `Mediokriteti svijeta, odrješujem vas grijeha, odrješujem vas, odrješujem vas, odrješujem vas sve.` Ali film završava krupnim planom Salierija koji bolno zatvara oči dok zadnje sekunde filma ispunjava Mozartov djetinjasti smijeh. Amadeus na latinskom znači `drag Bogu`, Bogoljub. Bilo je to Mozartovo srednje ime, ali se možda naslov filma ne odnosi samo na Mozarta. Možda se ironično referira na tragičnog Salierija: jadni, naivni Salieri, koji je vjerno volio Boga da bi otkrio kako Bog nije volio njega. Produkcija Mozarta je trebao glumiti mladi Kenneth Branagh, ali je zamijenjen Tomom Hulceom jer je redatelj Miloš Forman odlučio snimiti film s američkom postavom kako publiku ne bi omeo britanski naglasak. Meg Tilly trebala je glumiti Mozartovu suprugu, ali nakon što je pokidala ligamente noge dan prije početka snimanja, zamijenila ju je Elizabeth Berridge. Glumci F. Murray Abraham - Antonio Salieri Tom Hulce - Wolfgang Amadeus Mozart Elizabeth Berridge - Constance Mozart Roy Dotrice - Leopold Mozart Simon Callow - Emanuel Schikaneder Jeffrey Jones - car Josip II. DVD 4-,SREDNJI ,VEĆI BROJ POVRŠINSKOH LINIJA,ISPRAVAN