CD CROATIA RECORDS CD 5756293 DVD 5754664 CROATIA RECORDS 2007 god. Pop,Easy Listening - REVIJSKI ORKESTRA HRAVATSKE RADIO TELEVIZIJE DIRIGENT TOMISLAV UHLIK - OLIVER DRAGOJEVIC;JOSIPA LISAC;VANNA;TEDI SPALATO;SVETLA VASSILEVA;BORIS MARTINOVIC;ANSAMBL LADO CD-1.Mercedes-Benz CD-2.My Way CD-3.It Was A Very Good Year CD-4.Put Ka Sreći CD-5.Don`t Cry For Me Argentina CD-6.Crazy CD-7.Over The Rainbow CD-8.Dok Razmišljam O Nama CD-9.17 Ti Je Godina Tek CD-10.Cheek To Cheek CD-11.Ljubav Se Zove Imenom Tvojim CD-12.Dalmatino Povišću Pritrujena CD-13.Night And Day CD-14.Feeling Good CD-15.Girl From Ipanima CD-16.Danas Sam Luda CD-17.Samo Jednom Se Ljubi CD-18.Kao Ti CD-19.I`ve Got You Under My Skin CD-20.Summertime CD-21.Vjeruj U Ljubav CD-22.Prolazi Sve CD-23.Moja Domovina DVD-1.Mercedes-Benz DVD-2.My Way DVD-3.It Was A Very Good Year DVD-4.Put Ka Sreći DVD-5.Don`t Cry For Me Argentina DVD-6.Crazy DVD-7.Over The Rainbow DVD-8.Dok Razmišljam O Nama DVD-9.17 Ti Je Godina Tek DVD-10.Cheek To Cheek DVD-11.Ljubav Se Zove Imenom Tvojim DVD-12.Dalmatino Povišću Pritrujena DVD-13.Night And Day DVD-14.Feeling Good DVD-15.Girl From Ipanima DVD-16.Danas Sam Luda DVD-17.Samo Jednom Se Ljubi DVD-18.Kao Ti DVD-19.I`ve Got You Under My Skin DVD-20.Summertime DVD-21.Vjeruj U Ljubav DVD-22.Prolazi Sve DVD-23.Moja Domovina

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Telefon Ilus: Ine Borisove - Doktor Jojboli Ilus: Olge Puskarjove - Slavovodi Ilus: Viktora Kirilova - Ukradeno sunce Ilus: Eduarda Zarjanskog - Zbrka Ilus: Faine Larionove Jako lepe ilustracije! Veci format Kornej Ivanovič Čukovski (rus. Корне́й Ива́нович Чуко́вский, pravo ime Nikolaj Vasiljevič Kornejčukov; Sankt Peterburg, 31. mart 1882 - Moskva, 28. oktobar 1969) bio je ruski pesnik, pisac, književni kritičar, esejista, prevodilac i književni istoričar.[1][2] Čukovski je otac pisaca Nikolaja i Lidije. On je bio među najpopularnijim dečjim pesnicima. Njegove pesme „Doktor Jojboli“ (Doktor Aibolit, 1925), „Krokodil“ (Krokodil, 1916/17), „Mojdodir“ (Moidodыr, 1925), „Telefon“ i druge bile su popularne za čitanje kod mnogih generacija dece ruskog govornog područja. 1905. godine izdavao je satirički list „Signal“; od 1912. u Kuokoli (Finska) okupljao je slikare i pisce; od 1916. je bio na čelu izdanja za decu „Jedro“. Objavio je niz popularnih knjiga jezično inovativnih pesama s urbanim motivima. Prevodio je s engleskog (Volt Vitman, Mark Tven, Radjard Kipling), a od ruskih pisaca najviše pisao o N. A. Njekrasovu. Rođen je u Sankt Peterburgu, kao vanbračni sin Ekaterine Osipovne Kornejčukove, seljanke iz Poltave, i Emanuila Solomonoviča Levinsona, čoveka iz bogate jevrejske porodice, čiji je unuk bio matematičar Vladimir Rohlin. Levinsonova porodica nije dozvolila brak sa Kornejčukovom i par se na kraju rastao. Kornejčukova se preselila u Odesu sa Nikolajem i njegovim bratom. Levinson ih je neko vreme finansijski podržavao, do njegovog braka sa drugom ženom. Nikolaj je išao u gimnaziju u Odesi, gde je jedan od njegovih drugara bio Vladimir Žabotinski. Kasnije, Nikolaj je izbačen iz gimnazije zbog svog “niskog porekla”. Morao je da dobije svoju srednjoškolsku i univerzitetsku diplomu korespondencijom. Nakon što je naučio engleski, 1903-1905. je radio kao dopisnik londonskog lista za odeske novine, iako je najveći deo svog vremena provodio u britanskoj biblioteci umesto u galeriji za novinare u Skupštini. Po povratku u Rusiju, Kornej je počeo da prevodi engleska dela, pre svega Vitmana, i objavio nekoliko analiza savremenih evropskih autora, koje su ga dovele u vezu s vodećim ličnostima ruske književnosti i obezbedile prijateljstvo s Aleksandrom Blokom. Njegov uticaj na rusko književno društvo 1890ih ovekovečen je satiričnim stihovima Saše Černjija, uključujući i Korneja Belinskog (kao iluziju na čuvenog kritičara Belinskog). Kasnije je objavio nekoliko zapaženih književnih naslova, uključujući „Od Čehova do naših dana“ (1908), „Kritičke priče“ (1911) i „Lica i maske“ (1914). Takođe je objavljivao i satirični magazin „Signal“ (1905-1906)[1] i bio uhapšen zbog “vređanja vladajuće kuće”, ali je oslobođen nakon šest meseci zatvora. Tridesetih godina 20. veka Čukovski je intenzivno radio na teoriji književnog prevođenja (`Umetnost prevođenja` 1936. ponovo je objavljena pre izbijanja rata, 1941, pod naslovom `Visoka umetnost`) i na samom prevodu na ruski jezik (M. Tvena, O. Vajlda, R. Kiplinga i drugih, uključujući u obliku „prepričavanja“ za decu).[3] Tokom rata evakuisan je u Taškent. Najmlađi sin Boris umro je na frontu. Šezdesetih godina Čukovski je osmislio prepričavanje Biblije za decu. Za ovaj projekt privukao je pisce i književnike i pažljivo uređivao njihova dela. Sam projekat bio je vrlo težak zbog antireligijskog položaja sovjetske vlade. Knjigu pod nazivom Babilonska kula i druge drevne legende objavila je izdavačka kuća `Dječija književnost` 1968. godine. Međutim, vlasti su uništile čitav tiraž.[3] Posljednjih godina Čukovski je bio populararan; laureat niza državnih nagrada i nositelj ordena. U dači u Peredelkinu, u kojoj je posljednjih godina neprestano živio, dogovarao je sastanke sa okolnom decom, razgovarao s njima, čitao poeziju, na sastanke je pozivao poznate ljude, poznate pilote, umetnike, pisce i pesnike. Kornej Čukovski umro je 28. oktobra 1969. od virusnog hepatitisa. Na dači u Peredelkinu, u kojoj je pisac proživio veći dio svog života, sada radi njegov muzej.

62473) ZELENA PATROLA izviđačke priče , Danko Oblak , Mladost Zagreb 1981 , biblioteka Vjeverica, Pripovijetka Zelena patrola, po kojoj je autor i nazvao ovu zbirku izviđačkih dogodovština, na pragu je svojevrsne svečanosti: ona živi više od četvrt stoljeća! Nastala je u vrijeme nastajanja izviđačke organizacije, 1951, tiskana prvi put u listu Pionir u Zagrebu da bi je kasnije preštampavali u različitim izdanjima od glasila Saveza boraca do slovenskog Pionirskog lista - dramatizirali je za radio, adaptirali za strip, štampali u zasebnoj knjižici (1952) , priredili za dijafilm, a u Makedoniji je, zajedno s Torbom, Put- min makom, Drvima na cesti i Krastavcima« 28. čete, uvrstili u obveznu školsku lektiru, te je u Skoplju od 1958. godine do danas doživjela pet izdanja. Danko Oblak vrlo je aktivno sudjelovao u osnivanju izviđačke organizacije, te je Zelena patrola, kao i ostali tekstovi u ovom izdanju, usko povezana s praksom prvih izviđačkih četa i vodova (vod se isprva zvao patrola), brojnih izleta i logorovanja, igara, pohoda, logorskih vatri što znači da su sve pripovijetke i priče u knjizi koju imate u ruci plod osobna piščevog doživljaja, njegovog iskustva u radu s djecom i, razumije se, njegove želje da zbivanja osjeti i literarnim ticalom i oblikuje ih književno. Pisac Zelene patrole rođen je u Zagrebu 1921. godine, gdje se je školovao i živio do rata i kamo se vratio poslije oslobođenja. Sudionik je narodnooslobodilačke borbe od 1943. godine. U ratu je bio borac, politički radnik i komandir haubičke baterije na srijemskom frontu, učesnik je bitke za Beograd i Zagreb, oficir JNA do 1947. godine, četiri puta je odlikovan. Kao partizan vodio je svoj dnevnik i pisao književne crtice o ratnim stradanjima. treće izdanje , tvrd povez, format 17 x 21 cm , 165 strana, ilustracije Đuro Seder , plastifikacija na vrhu ćoškova leđne korice oguljena

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ala Tatarenko - Poetika forme u prozi srpskog postmodernizma Postmodernistička književnost, o kojoj se često govori kao o delu homo ludens-a, u ništa manjoj meri jeste delo homo legens-a. Uz korišćenje i adaptaciju već postojećih literarnih modela, išli su stvaralački eksperimenti usmereni na razvoj postmodernističke poetike i njeno unapređivanje. Problem forme je jedan od glavnih problema estetike stvaralaštva XX veka i upravo u toj sferi koncentrisane su dominantne osobine postmodernističke umetnosti. Principijelno novi prilaz tom problemu čini književno iskustvo pisaca postmodernista veoma zanimljivim za teoriju književnosti. Ala Tatarenko Roćena je 1962. u gradu Mogiliv-Podiljski (Ukrajina), gde se i školovala. Studirala je slavistiku (srpskohrvatski jezik i književnost) na Filološkom fakultetu univerziteta “Ivan Franko” u Lavovu (1979-1984). Doktorirala je 1989. (Miloš Crnjanski i njegov roman “Seobe” (problematika i poetika”). Od 1984. predaje na univerzitetu “Ivan Franko”. 1988-1993. -asistent katedre svetske književnosti, od 1993. docent katedre za slavistiku univerziteta “Ivan Franko” u Lavovu. Predaje srpsku i hrvatsku književnost, a takođe postmodernizam u slovenskim književnostima. Član je uredništva ukrajinskog nezavisnog kulturološkog časopisa “Ї” (Lavov), uredništva ukrajinsko-srpskog zbornika UKRAS, naučnog časopisa “Nasleđe”. Više godina bila je honorarni dopisnik kulturne redakcije Drugog programa Radio Beograda. Bila je učesnik Međunarodnih Književnih kolonija u Sićevu (2004) i Čortanovcima (2005), bila je moderator i prevodilac na književnim večerima ukrajinskih pisaca u okviru Festivala proze (Proza Fest) (Novi Sad, 2007) i festivala „Pisci u fokusu“ (Subotica, 2010). Učestvovala je na promocijama za vreme Beogradskog Sajma knjige (2002., 2005.), bila je gost Sajma knjige 2009. i 2010. Učestvovala je u radu Međunarodnih susreta prevodilaca (Beograd, 2005), Međunarodnih susreta pisaca (Beograd, 2005), Međunarodne Dunavske konferencije ( 2003). Piše književnu kritiku, naučne radove iz književnosti. Prevodi sa srpskog i hrvatskog na ukrajinski, sa ukrajinskog – na srpski. Živi u Lavovu.

heder ljubičasta vila dugina čarolija bel muni cica i drugari dosadno mi je ne znam šta da radim slučaj romeo eliza pričeli gvera škola klizanja srebrne klizaljke iznenadjenje linda čapman monster high monstrumska škola liza harison škola za princeze princeza emili i lepa vila vivijan frenč vlada stojiljković sa mnom ima neka greška keti kesidi zasijaj dejzi star marija žeželj moj slatki život dugina čarolioja kajli,karnevalska vila dejzi medouz škola klizanja ljubičaste klizaljke prijatelji linda čapman Mek povez Dobro ocuvano. Visina postarine je za slanje putem preporucene tiskovine. Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: http://www.kupindo.com/Clan/miloradd/SpisakPredmeta

Ediciju Moja prva knjiga sa aktivnostima čine četiri naslova prilagođena uzrasnom dobu deteta. Osmišljena je tako da mališani usvoje neverovatne informacije iz različitih oblasti, kao i da se oprobaju u mnogim zanimljivim aktivnostima, a sve to zahvaljujući principima Montesori metoda, kojim se znanje razvija putem čula, praktičnim iskustvom i neposrednim eksperimentisanjem! U skladu sa principima Montesori programa, ova knjiga sadrži niz kreativnih igara i zadataka. Koje igre i aktivnosti možemo raditi u kući? I kako možemo opremiti i urediti kuću po Montesori principu? U ovoj knjizi pronaći ćete odgovore na ta pitanja, kao i zabavne aktivnosti koje obuhvataju praćenje linija, prepoznavanje i bojenje oblika i lepljenje nalepnica.

Opis proizvoda Ediciju Moja prva knjiga sa aktivnostima čine četiri naslova prilagođena uzrasnom dobu deteta. Osmišljena je tako da mališani usvoje neverovatne informacije iz različitih oblasti, kao i da se oprobaju u mnogim zanimljivim aktivnostima, a sve to zahvaljujući principima Montesori metoda, kojim se znanje razvija putem čula, praktičnim iskustvom i neposrednim eksperimentisanjem. U skladu sa principima Montesori programa, ova knjiga sadrži niz kreativnih igara i zadataka. Koje igre i aktivnosti možemo raditi u kući? I kako možemo opremiti i urediti kuću po Montesori principu? U ovoj knjizi pronaći ćete odgovore na ta pitanja, kao i zabavne aktivnosti koje obuhvataju praćenje linija, prepoznavanje i bojenje oblika i lepljenje nalepnica.

Ediciju Moja prva knjiga sa aktivnostima čine četiri naslova prilagođena uzrasnom dobu deteta. Osmišljena je tako da mališani usvoje neverovatne informacije iz različitih oblasti, kao i da se oprobaju u mnogim zanimljivim aktivnostima, a sve to zahvaljujući principima Montesori metoda, kojim se znanje razvija putem čula, praktičnim iskustvom i neposrednim eksperimentisanjem! U skladu sa principima Montesori programa, ova knjiga sadrži niz kreativnih igara i zadataka. Koje igre i aktivnosti možemo raditi u kući? I kako možemo opremiti i urediti kuću po Montesori principu? U ovoj knjizi pronaći ćete odgovore na ta pitanja, kao i zabavne aktivnosti koje obuhvataju praćenje linija, prepoznavanje i bojenje oblika i lepljenje nalepnica.

Ediciju Moja prva knjiga sa aktivnostima čine četiri naslova prilagođena uzrasnom dobu deteta. Osmišljena je tako da mališani usvoje neverovatne informacije iz različitih oblasti, kao i da se oprobaju u mnogim zanimljivim aktivnostima, a sve to zahvaljujući principima Montesori metoda, kojim se znanje razvija putem čula, praktičnim iskustvom i neposrednim eksperimentisanjem! U skladu sa principima Montesori programa, ova knjiga sadrži niz kreativnih igara i zadataka. Koje igre i aktivnosti možemo raditi u kući? I kako možemo opremiti i urediti kuću po Montesori principu? U ovoj knjizi pronaći ćete odgovore na ta pitanja, kao i zabavne aktivnosti koje obuhvataju praćenje linija, prepoznavanje i bojenje oblika i lepljenje nalepnica. Povez knjige : broširani Strana : 40 Format knjige : 217x273x7 mm Pismo : ćirilica

Нет ничего дороже правды. Любимые рассказы русских классиков для детей Издательство: Даръ, Москва, 2011. Серия:Читаем сами картон колорне илустрације руски језик СОДЕРЖАНИЕ/садржај Сергей Тимофеевич Аксаков Грачи прилетели Гнездо Сурка Николай Георгиевич Гарин-Михайловский Книжка счастья Всеволод Михайлович Гаршин Лягушка-путешественница Максим Горький (Алексей Максимович Пешков) Воробьишко Из рассказов о детстве Владимир Иванович Даль Война грибов с ягодами Девочка Снегурочка Журавль и Цапля Борис Степанович Житков Как утонул пароход Пожар в море Приключения «Партизана» Почта Вечер... U ovoj knjizi naći ćete divne priče koje su uvrštene u ruske klasike. Glavni junak tih priča je starac Mazaj, žaba putnica, Mačak u čizmama i mnoge druge... Knjiga je bogato ilustrovana, a ilustracije su radili čuveni umetnici.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Frédérique Papy-Lenger (12. kolovoza 1921. - 9. siječnja 2005.) bila je belgijska matematičarka i matematičarka aktivna u pokretu Nove matematike 1960-ih i 1970-ih. Rani život i obrazovanje Frédérique Lenger rođena je 12. kolovoza 1921. u Arlonu u Belgiji kao jedna od tri kćeri odvjetnika. Nakon studija klasike u Lycée Royal d`Arlon, studirala je za licencijat matematike na Université libre de Bruxelles od 1939. do 1943. Sveučilište je službeno zatvoreno 1941. kako bi se spriječilo njegovo preuzimanje od strane njemačke okupacije, a njezin studij je nastavljen u tajnosti. [1] Godine 1968. završila je doktorat s dvodijelnom disertacijom, jednim dijelom o matematičkom obrazovanju, a drugim o geometrijskim transformacijskim grupama.[1][2] Karijera Od 1947. do 1950. Lenger je predavala matematiku na l’Ecole Decroly, dok je radila kao asistentica matematičaru Paulu Liboisu, koji joj je predložio da provodi istraživanja koja uključuju projektivnu geometriju i trialitet. Ovo je postalo preteča rada drugog Liboisovog učenika, Jacquesa Titsa. Godine 1950. Lenger se pridružio matematičkom fakultetu Lycée Royal d`Arlon; 1957. imenovana je prefektom u Arlonu i ravnateljicom Državne normalne škole u Arlonu.[1] Postala je profesorica matematike na Berkendael State Normal School u Bruxellesu 1960. Godine 1961., s nekoliko drugih matematičara, postala je jedan od osnivača Centre Belge de Pédagogie de la Mathématique (Belgijski centar za pedagogiju matematike). Od 1974. do 1980. radila je u SAD-u, na Comprehensive School Mathematics Programme u St. Louisu, Missouri. U Berkendael se vratila 1980. Umirovljena je 1981., ali je nastavila raditi kao volonterka u Francuskoj školi u Nivellesu do 1992. [1] Prilozi Lenger je započela svoj rad na razvoju modernog školskog kurikuluma matematike 1958., radeći s Willyjem Servaisom i uz konzultacije s Georgesom Papyjem, za kojeg se udala 1960. [1]. S Madeleine Lepropre, Lenger je vodio eksperimentalni program obuke za odgajatelje u dječjim vrtićima temeljen na novom kurikulumu 1958.-1959., i bio je ohrabren entuzijazmom koji su učenici vrtića pokazali za materijal.[3] S Papyjem je sredinom 1960-ih razvila srednjoškolski matematički program u šest svezaka koji se temelji na principima teorije skupova i apstraktne algebre.[4] Bila je pozvani plenarni govornik na prvom Međunarodnom kongresu o matematičkom obrazovanju, gdje je govorila o metodi `minikompjutera` za podučavanje aritmetike binarnih brojeva za školsku djecu.[1][5] Postala je predsjednica osnivačica Međunarodne istraživačke grupe za matematičku pedagogiju 1971. godine.[1] Njezine knjige uključuju L`enfant et les graphes (Didier, 1968), Mathématique moderne (Didier, 1970), Moderna matematika (dva toma, Collier, 1968 i 1969), Graph Games (Crowell, 1971),[6] i Graphs and the Child (Harvard University Press, 1979). Također je izradila mnoge obrazovne brošure kroz Belgijski centar za pedagogiju matematike i Sveobuhvatni školski matematički program.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I izdanje! Ilustrovao: Ninoslav Kunc Josip Ivanković (Žednik, ?) je bio vojvođanski hrvatski političar i javni djelatnik. Rodio se u selu Žedniku u velikoj obitelji iz koje su ponikli brojni redovnici i redovnice. Osnovnu školu je završio u rodnom selu, a srednju školu je pohađao u Subotici. U Subotici je studirao na Ekonomskom fakultetu, na kojem je 1982. diplomirao na poljoprivrednom smjeru. Nakon studija je radio u subotičkim poduzećima. Još kao mlada osoba se uključio u javni i kulturni život hrvatske zajednice. Nakon uvođenja višestranačja i mogućnosti slobodnih izbora, politički se angažirao, pa je tako bio najmlađim među osnivačima Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini. Bio je općinskim vijećnikom u jednom mandatu, a danas je vijećnikom u Hrvatskom nacionalnom vijeću Republike Srbije. Predsjednikom je obnovljene hrvatske ustanove Pučke kasine 1878. Mati Kata Ivanković je hrvatska pjesnikinja. Rođen je 18. lipnja 1957. godine u brojnoj obitelji oca Grge i majke Kate, rođ. Stantić, među kojima su svećenik Franjo i časna sestra Nada. Osnovnu i srednju školu završio je u rodnom gradu, kao i Ekonomski fakultet, stekavši zvanje diplomirani ekonomist. Kao ugledni i aktivni član, bio je kandidat DSHV-a na lokalnim i pokrajinskim izborima 1992. godine. Koncem 1990-ih osnivač je Hrvatskog narodnog saveza, čiji je i kandidat za izbore za Skupštinu općine Subotice u okviru koalicije Demokratska opozicija Srbije – DOS-a u rujnu 2000. godine. Na istima je izabran za vijećnika Skupštine općine Subotica. Kao vijećnik SO Subotica, bio je i elektor na izborima za prvi saziv Hrvatskog nacionalnog vijeća, a kao kandidat liste koju je predvodio Forum hrvatskih institucija i organizacije izabran je i za vijećnika HNV-a (2003. – 2010.) Osnivač je Instituta „Ivan Antunović“ i višegodišnji član njegovih upravnih tijela, zatim Pučke kasine, čiji je predsjednik bio u dva mandata i glavni urednik Glasnika Pučke kasine, Ogranak Matice Hrvatske Subotica te član Hrvatskog akademskog društva.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Coskovi i ivice korica malo iskrzane, nista strasno, sve ostalo uredno! Ilustracije: Dusan Petricic Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1939) srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor kultnih dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 90 knjiga, uglavnom za decu, a jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.[1] Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.[2] Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Ljubivoje Ršumović rođen je u selu Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine, od oca Mihaila i majke Milese Ršumović. Dalji preci su mu Okiljevići od Gacka.[3] Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. Diplomirao je 1965. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku komparativne književnosti. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u Užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. U Beogradu je upoznao Duška Radovića, pod čijim uticajem je počeo da piše pesme za decu. Na njegovo stvaralaštvo takođe je uticao i Jovan Jovanović Zmaj, ali i pedagoška doktrina Džona Loka.[1] Od 1965. godine radio je u redakciji programa za decu na Radio Beogradu, kao autor emisija „Utorak veče - ma šta mi reče`, „Subotom u dva` i „Veseli utorak`. Tri godine nakon toga prešao je u Televiziju Beograd, gde je bio autor emisija za decu „Hiljadu zašto“, „Hajde da rastemo“, „Dvogled” i „Fazoni i fore“, koja je imala preko sto četrdeset epizoda.[1] Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao preko šest stotina emisija, a osim programa za decu, bio je autor i nekoliko dokumentarnih programa, poput serije „Dijagonale - priče o ljudima i naravima`. Objavio je 86 knjiga, uglavnom za decu, a njegova dela prevedena su na više stranih jezika. Takođe, Ršumović je autor tri udžbenika za osnovne škole: „Deca su narod poseban`, za izborni predmet Građansko vaspitanje (drugi razred), kao i „Azbukvar` i „Pismenar` za prvi razred. Od 1986. do 2002. godine bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“, a trenutno je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije[4] i predsednik saveta Međunarodnog festivala pozorišta za decu koji se održava u Subotici.[5] Jedan je od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića, kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, a takođe je i jedan od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[6] Uporedo sa književnim radom i radom na televiziji, Ršumović se bavio i fotografijom i sportom. Osnivač je, takmičar, i prvi predsednik Karate kluba „Crvena Zvezda`.[1] Danas živi i radi u Beogradu. Recepcija dela Pisac Filip David je o njegovom delu napisao: Dečja poezija Ljubivoja Ršumovića po mnogo čemu je osobena. Moderna po duhu i izrazu, ona je istovremeno duboko uronjena u dobru tradiciju srpske književnosti za decu. Duhovito i prijateljski Ršumović mladim sagovornicima prikazuje jedan živi, aktivan kosmos nastanjen ljudima, životinjama i stvarima pojednako obdarenim i sposobnim da govore o sebi i drugima, o ljubavi, drugarstvu, razumevanju i nerazumevanju, raznim ovozemaljskim čudesima koja se skrivaju u svakodnevici, u naizgled običnim trenucima našeg života.[7] Dečji pesnik Duško Radović o Ršumovićevom delu smatra: Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi ciklus počeće od Ršumovića a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni.[8] Milovan Danojlić je o njegovom delu zapisao: Pogleda li se pažljivije rečnik Ršumovićeve poezije, lako će se uočiti smelost sa kojom pesnik koristi nepesničke reči, reči iz najšire, svakodnevne potrošnje, ili čak i one iz međunarodnog opticaja. Zapostavljene, prezrene i osumnjičene, on je te reči udostojio pažnje i one su, zahvalne, zasjale u njegovim pesmama svim žarom što ga u sebi nose. Samo je jedanput, jednom pesniku, i to dečjem pesniku, bilo dano da zaigra na tu kartu, da pokaže širokogrudost prema jakim sazvučjima i proskribovanim rečima. Zahtev da se strane reči izbegavaju u poeziji i dalje ostaje na snazi, i to sa valjanim razlozima. Samo je jedanput taj zahtev, u igri, mogao biti izigran: Ršumović je iskoristio taj trenutak.[9] Estetičar i kritičar Sveta Lukić tvrdi: Ljubivoje Ršumović se ovim delom, pre svega ciklusima `Kuća` i `Braća` pridružuje uspešnim nastojanjima jednog dela svoje generacije (ili tek neku godinu starijih) pesnika: Ljubomira Simovića, Milovana Danojlića, Matije Bećkovića). U nekoj budućoj tipologiji savremenog srpskog pesništva, kojae nikako da se izgradi, sigurno će ta struja dobiti veoma istaknuto mesto. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Богато илустрована историја за децу кроз бајковите приче упознаје децу са српском прошлошћу, од древних времена преко средњег века и владавине Немањића, преко хајдука и ускока до владавине краља Александра Карађорђевића. Књига је пуна познатих и мање познатих детаља из историје па ће и одрасли читајући књигу деци моћи штошта да науче о прошлости српског народа. Свака прича ове књиге обликована је пажљиво и са љубављу, тако да остави упечатљив траг у срцу и памћењу читаоца. Књига Историја Срба за децу у 100 прича има за циљ да деца заволе српску историју и постану људи који ће живети и радити Богу на славу, родитељима на радост и понос, а цркви и отаџбини у корист. Велики формат 29х20 цм. Тврд повез. Репрезентативна као поклон.

Odlično očuvano! Autor - osoba Disney, Walt, 1901-1966 = Dizni, Volt, 1901-1966 Naslov Pinokijeve pustolovine / Walt Disney ; [prevodilac Vesna Oblak Juranić] Vrsta građe slikovnica Ciljna grupa dečje, opšte Jezik hrvatski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Grafički Zavod Hrvatske, 1987 (Rijeka : Tiskara Rijeka) Fizički opis 43 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Oblak Juranić, Vesna Zbirka Odaberi svoju pustolovinu (karton) Napomene Tiraž 8.000. Walt Disney Bogato i vrlo lepo ilustrovanа knjiga čija radnja Vas vodi do kraja koji sami izaberete! Dok čitate sami birate šta ćete uraditi, kojim putem ćete krenuti, šta želite da radite u toj situaciji i od tog Vašeg izbora zavisi kraj priče! Neka Vaša deca uživaju u pustolovini kojoj će sami izabrati put! Sami birate Vašu sudbinu! MG19 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta ! Prednja korica malkice labavija, ali nista strasno! Preveo: Vjekoslav Kaleb Ilustracije: Gita Rosenzweig Klasična priča o nezgodama i nestašlucima temeljena na originalnim avanturama. Nestašna drvena lutka upada u nevolje, ne posluša oca, zaboravlja svoje ideje i skače kroz život tražeći zabavu. Baš kao `pravi dječak`. Dok to ne nauči da bi postao istinski stvaran, mora otvoriti svoje srce i misliti na druge. Carlo Collodi, pravo ime Carlo Lorenzini (Firenca, 24. studenog 1826. - Firenca, 26. listopada 1890.), talijanski književnik. Najpoznatije djelo mu je `Neobični doživljaji lutka Pinocchia`. Životopis Talijanski pisac i novinar Carlo Collodi rođen je 24. studenog 1826. godine u Firenzi kao Carlo Lorenzini. Odrastao je u obitelji kuhara Domenica i sluškinje Angele (rođ. Orzali) Lorenzini kao prvo od desetoro djece. Djetinjstvo je proveo u toskanskom selu Collodi (nedaleko grada Pescia) u kojem je rođena njegova majka i po kojem je kasnije uzeo svoj spisateljski pseudonim. Nakon završene osnovne škole u Collodiju poslan je na daljne rimokatoličko sjemenište Val d`Elsa kako bi postao svećenik. No, Carlo će prekinuti školovanje i početi raditi kao prodavač knjiga, a kasnije i kao novinar. Kada se pokret za talijansko narodno ujedinjene raširio Italijom Collodi se aktivno uključio u politiku. U dobi od 22 godine postao je novinar lista Il Fanfulla koji se zalagao za ujedinjene talijanskih zemalja u jedinstvenu državu. Godine 1848. utemeljio je satirički list Il Lampione koji je već 1849. godine zabranjen na intervenciju samog toskanskog velikog vojvode. Njegov naredni novinarski projekt La Scaramuccia bio je bolje sreće, a list Il Lampione ponovno je pokrenuo 1860. godine. Nakon 1870. godine radi kao kazališni kritičar i novinarski urednik pišući pod raznim pseudonimima i o raznim temama u rasponu od politike do glazbe. Bavi se i prevođenjem te se okreće djelima koja se bave tematikom dječje fantazije pa tako na talijanski jezik prevodi bajke francuskog pisca Charlesa Perraulta (npr. Uspavana ljepotica, Mačak u čizmama). Ta ga djela toliko obuzimaju da i sam počinje pisati dječje priče, a najpozantije su iz tog perioda serije pirča o Giannettinu. Svoje najčuvenije djelo Storia di un burattino (Priča o lutku), znano i kao La avventure di Pinocchio (Pinokijeve avanture) počeo je pisati 1880. godine. Djelo je u nastavcima objavljivano, počeviši od 1881. godine, u listu Il Giornale dei Bambini, prvom talijskom listu za djecu. Priča o drvenom lutku Pinocchiju koji oživi, a pri svakoj laži koju izgovori nos mu se poveća, u samim je počecima zabilježilo uspjeh kod publike. No, pravi će uspjeh doživjeti tek nakon piščeve smrti jer to će djelo mnoge filmske stvaratelje, među ostalima i samog Walta Disneya, nadahnuti za stvaranje brojnih filmskih djela. Carlo Collodi preminuo je 26. listopada 1890. godine, a pokopan je u mjestu San Miniato al Monte. Karlo Kolodi (ital. Carlo Lorenzini Collodi 24. novembra 1826 – 26. oktobra 1890.) italijanski književnik, autor u svetu čuvene bajke o Pinokiju. Rođen je 1826. kao Karlo Lorencini, u Firenci. Otac Domeniko bio je kuvar, a majka Anđela Orcari, radila je kao služavka. Pseudonim Kolodi, Lorencini je izabrao po selu koje se nalazilo u Toskani (Italija), rodnom mestu njegove majke, gde je proveo detinjstvo i završio osnovnu školu. Po završetku škole, Kolodi se školovao za sveštenika, ali se zapošljava kao prodavac knjiga. Ubrzo Kolodi počinje da se bavi politikom, zahvaljajući širenju pokreta za ujedinjenje Italije. Sa 22 godine postaje novinar koji je radio za pokret. List koji je pokrenuo 1848. “Ulične svetiljke“, ubrzo je ukinut, po naredbi Toskanskog Vojvode. Ponovo je pokrenut 1860. Njegov drugi list „Čarka“, imao je više sreće. Po ujedinjenju Italije, 1861. prestaje da se bavi novinarstvom. U periodu od 1856. do 1887. piše više knjiga, ali tek pred kraj života stiče slavu. Dečjom literaturom počinje da se bavi 1875. godine, prevođenjem Peroovih priča (franc. Charles Perrault), poput Uspavane lepotice i Mačka u čizmama. 1876. piše delo „Đanetino“, inspirisano delom Aleksandra Luiđija Paravićija „Đaneto“. Knjiga o Pinokiju se prvobitno zvala „Priča o lutku“ ital. Storia di un burattino i izlazila je u nastavcima prvom Italijanskom dečjem časpisu „Žurnal za decu“, iako prvobitno nije bila namenjena deci. Po izlasku iz štampe, knjiga je preimenovana u „Pinokijeve avanture“. Danas je u svetu poznata i pod imenom „Pinokio“. Kolodi je umro 26. oktobra 1890. godine. Sahranjen je u Firenci. Posle njegove smrti, osnovana je nacionalna fondacija koja je nosila njegovo ime i park posvećen Pinokiu. Pinokio Knjiga je prvobitno namenjena odraslima i imala samo prvih 15 glava današnje knjige. Kako se izdavaču nije svideo kraj, koji je po njegovom mišljenju bio surov, uspeva da nagovori Kolodija da ga promeni. Kolodi je, umesto da promeni kraj, nastavio da piše nove glave (od 16 do 36). zahvaljujući kojima od prvobitne zamisli da bude knjiga za odrasle, postaje knjiga za decu. Crkva je iznela svoje neslaganje sa tekstom, tvrdeći da može da izazove pobunu. Prva skicirana verzija knjige pojavljuje se 1883. godine. Crteže je radio Enriko Macanti. Po ovoj knjizi Volt Dizni je snimio 1940. čuveni crtani film „Pinokio“. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Eng. Jezik! Klasična priča o nezgodama i nestašlucima temeljena na originalnim avanturama. Nestašna drvena lutka upada u nevolje, ne posluša oca, zaboravlja svoje ideje i skače kroz život tražeći zabavu. Baš kao `pravi dječak`. Dok to ne nauči da bi postao istinski stvaran, mora otvoriti svoje srce i misliti na druge. Carlo Collodi, pravo ime Carlo Lorenzini (Firenca, 24. studenog 1826. - Firenca, 26. listopada 1890.), talijanski književnik. Najpoznatije djelo mu je `Neobični doživljaji lutka Pinocchia`. Životopis Talijanski pisac i novinar Carlo Collodi rođen je 24. studenog 1826. godine u Firenzi kao Carlo Lorenzini. Odrastao je u obitelji kuhara Domenica i sluškinje Angele (rođ. Orzali) Lorenzini kao prvo od desetoro djece. Djetinjstvo je proveo u toskanskom selu Collodi (nedaleko grada Pescia) u kojem je rođena njegova majka i po kojem je kasnije uzeo svoj spisateljski pseudonim. Nakon završene osnovne škole u Collodiju poslan je na daljne rimokatoličko sjemenište Val d`Elsa kako bi postao svećenik. No, Carlo će prekinuti školovanje i početi raditi kao prodavač knjiga, a kasnije i kao novinar. Kada se pokret za talijansko narodno ujedinjene raširio Italijom Collodi se aktivno uključio u politiku. U dobi od 22 godine postao je novinar lista Il Fanfulla koji se zalagao za ujedinjene talijanskih zemalja u jedinstvenu državu. Godine 1848. utemeljio je satirički list Il Lampione koji je već 1849. godine zabranjen na intervenciju samog toskanskog velikog vojvode. Njegov naredni novinarski projekt La Scaramuccia bio je bolje sreće, a list Il Lampione ponovno je pokrenuo 1860. godine. Nakon 1870. godine radi kao kazališni kritičar i novinarski urednik pišući pod raznim pseudonimima i o raznim temama u rasponu od politike do glazbe. Bavi se i prevođenjem te se okreće djelima koja se bave tematikom dječje fantazije pa tako na talijanski jezik prevodi bajke francuskog pisca Charlesa Perraulta (npr. Uspavana ljepotica, Mačak u čizmama). Ta ga djela toliko obuzimaju da i sam počinje pisati dječje priče, a najpozantije su iz tog perioda serije pirča o Giannettinu. Svoje najčuvenije djelo Storia di un burattino (Priča o lutku), znano i kao La avventure di Pinocchio (Pinokijeve avanture) počeo je pisati 1880. godine. Djelo je u nastavcima objavljivano, počeviši od 1881. godine, u listu Il Giornale dei Bambini, prvom talijskom listu za djecu. Priča o drvenom lutku Pinocchiju koji oživi, a pri svakoj laži koju izgovori nos mu se poveća, u samim je počecima zabilježilo uspjeh kod publike. No, pravi će uspjeh doživjeti tek nakon piščeve smrti jer to će djelo mnoge filmske stvaratelje, među ostalima i samog Walta Disneya, nadahnuti za stvaranje brojnih filmskih djela. Carlo Collodi preminuo je 26. listopada 1890. godine, a pokopan je u mjestu San Miniato al Monte. Karlo Kolodi (ital. Carlo Lorenzini Collodi 24. novembra 1826 – 26. oktobra 1890.) italijanski književnik, autor u svetu čuvene bajke o Pinokiju. Rođen je 1826. kao Karlo Lorencini, u Firenci. Otac Domeniko bio je kuvar, a majka Anđela Orcari, radila je kao služavka. Pseudonim Kolodi, Lorencini je izabrao po selu koje se nalazilo u Toskani (Italija), rodnom mestu njegove majke, gde je proveo detinjstvo i završio osnovnu školu. Po završetku škole, Kolodi se školovao za sveštenika, ali se zapošljava kao prodavac knjiga. Ubrzo Kolodi počinje da se bavi politikom, zahvaljajući širenju pokreta za ujedinjenje Italije. Sa 22 godine postaje novinar koji je radio za pokret. List koji je pokrenuo 1848. “Ulične svetiljke“, ubrzo je ukinut, po naredbi Toskanskog Vojvode. Ponovo je pokrenut 1860. Njegov drugi list „Čarka“, imao je više sreće. Po ujedinjenju Italije, 1861. prestaje da se bavi novinarstvom. U periodu od 1856. do 1887. piše više knjiga, ali tek pred kraj života stiče slavu. Dečjom literaturom počinje da se bavi 1875. godine, prevođenjem Peroovih priča (franc. Charles Perrault), poput Uspavane lepotice i Mačka u čizmama. 1876. piše delo „Đanetino“, inspirisano delom Aleksandra Luiđija Paravićija „Đaneto“. Knjiga o Pinokiju se prvobitno zvala „Priča o lutku“ ital. Storia di un burattino i izlazila je u nastavcima prvom Italijanskom dečjem časpisu „Žurnal za decu“, iako prvobitno nije bila namenjena deci. Po izlasku iz štampe, knjiga je preimenovana u „Pinokijeve avanture“. Danas je u svetu poznata i pod imenom „Pinokio“. Kolodi je umro 26. oktobra 1890. godine. Sahranjen je u Firenci. Posle njegove smrti, osnovana je nacionalna fondacija koja je nosila njegovo ime i park posvećen Pinokiu. Pinokio Knjiga je prvobitno namenjena odraslima i imala samo prvih 15 glava današnje knjige. Kako se izdavaču nije svideo kraj, koji je po njegovom mišljenju bio surov, uspeva da nagovori Kolodija da ga promeni. Kolodi je, umesto da promeni kraj, nastavio da piše nove glave (od 16 do 36). zahvaljujući kojima od prvobitne zamisli da bude knjiga za odrasle, postaje knjiga za decu. Crkva je iznela svoje neslaganje sa tekstom, tvrdeći da može da izazove pobunu. Prva skicirana verzija knjige pojavljuje se 1883. godine. Crteže je radio Enriko Macanti. Po ovoj knjizi Volt Dizni je snimio 1940. čuveni crtani film „Pinokio“.

Kao NOVO The Doors ‎– Povodom Tridesetogodišnjice Smrti Džima Morisona Label:Universal ‎– 28091 / L Format:DVD, DVD-Video, Copy Protected Country:Europe Genre:Rock Style:Blues Rock, Psychedelic Rock Tracklist Ples Na Vatri - Dance On Fire 1 Break On Through 2 People Are Strange 3 Light My Fire 4 Wild Child 5 L.A. Woman 6 The Unknown Soldier 7 Roadhouse Blues 8 Texas Radio And The Big Beat / Love Me Two Times 9 Touch Me 10 Horse Latitudes / Moonlight Drive 11 The End 12 Crystal Ship 13 Adagio 14 Riders On The Storm Uživo Sa Holivudskog Bala - Live At The Hollywood Bowl 15 When The Music`s Over 16 Alabama Song 17 Back Door Man 18 5 To 1 19 Moonlight Drive 20 Horse Latitudes 21 From The Celebration Of The Lizard: A Little Game & The Hill Dwellers 22 Spanish Caravan 23 The Unknown Soldier 24 Light My Fire (Proširena Verzija) 25 The End The Soft Parade Retrospektiva 26 The Changeling 27 Wishful Sinful 28 Wild Child 29 Build Me A Woman 30 The Unknown Soldier 31 The Soft Parade 32 Hello I Love You Specijalni Dodaci 33 Break On Through (Isle Of Wight Track) 34 The Ghost Song Companies, etc. Distributed By – Tuck Video – DVD 81113 * L Credits Co-producer – John Densmore Co-producer [Associate Producer] – Linda Weiss Concept By [The Doors] – John Densmore, Ray Manzarek, Robby Krieger Director Of Photography – Paul Ferrara (2) Executive-Producer – Danny Sugerman, George Paige Film Director, Creative Director – Ray Manzarek Film Editor – Philip Terrence, Richard Ross (7) Film Producer – Rick Schmidlin Photography By – Gloria Stavers, Paul Ferrara (2) Technician [Sound Director] – Paul A. Rothchild Notes Live At The Hollywood Bowl (C) 1987 The Doors Video Company Alabama Song (C) 1928 Universal Edition (renewall) Back Door Man (C) 1961 Hoochie Coochie / Bug Music Dance On Fire (C) 1985 The Doors Music Company The Soft Parade - A Retrospective (C) 1991 MCA Home Video, Inc. Verpackungsdesign (C) 2007 Universal Studios Sound Format : 2.0 PCM / 2.0 Digital Video Format : 4:3 Subtitles : French / German / Spanish / Italian Barcode and Other Identifiers Barcode (Text): 8605009410595 Barcode (ISBN): 86-7836-286-3 Matrix / Runout: DVD08847 U1-9025892R0/L1 05

OČUVAN Avatar je američki Naučno-fantastični film iz 2009. godine, čiji je scenarist i redatelj James Cameron. U glavnim su ulogama Sam Worthington, Zoe Saldana, Sigourney Weaver, Michelle Rodriguez i Stephen Lang. Epska se priča odvija 2154. godine na Pandori, izmišljenom svijetu u dalekom planetarnom sustavu. Ljudi su pristigli na Pandoru kako bi iskorištavali njene izvore vrijednih minerala, čemu se protive domoroci Na`vi, čije se poimanje svijeta zasniva na suživotu s prirodom. Kako bi se približili domorocima, skupina znanstvenika genetičkim inženjerstvom stvara tzv. `avatare`, tijela naizgled jednaka Na`vijima, ali daljinski upravljana ljudskim umom. Naziv dolazi iz hinduističke filozofije, gdje riječ `avatar` označava `silazak` ili inkarnaciju božanskog bića (deva) ili najvišeg bića (Boga) na Zemlju u obliku životinje, čovjeka ili nekog drugog bića. Na filmu je Cameron radio od 1994. godine.[2] Trebao ga je snimiti nakod dovršetka Titanica te bi se film pojavio 1999., ali je, prema Cameronu, `tehnologija trebala dostići` njegove zamisli.[3][4] Početkom 2006., Cameron je dovršio scenarij te, zajedno s Paulom Frommerom, profesorom na University of Southern California s doktoratom u lingvističkim znanostima, stvorio jezik Na`vija.[5] Također je napomenuo da planira i dva nastavka.[6] Avatar je kombinacija igranog i računalno animiranog filma. Snimljen je u 2-D i 3-D inačicama, te u IMAX 3D tehnologiji. Budžet filma je službeno 237 milijuna USD,[7] dok neovisne procjene govore o 280-300 milijuna plus oko 150 milijuna promotivnih troškova.[8][9] Avatar se smatra svojevrsnom revolucijom u kinematografiji, zbog razvitka 3D tehnologije i stereoskopskog načina snimanja, s kamerama posebno izrađenim za potrebe produkcije filma.[10] Film je premijeru doživio 10. prosinca 2009. u Londonu, a 18. prosinca u SAD-u. Požnjeo je veliki uspjeh i kod publike i kod kritike, zaradivši oko 27 milijuna USD prvog dana prikazivanja, a ukupno 77.025.481 USD u SAD-u i Kanadi prvog vikenda prikazivanja.[11] U svijetu je prvog vikenda Avatar zaradio oko 232.180.000 dolara.[12] Nakon 17 dana prikazivanja postao je film koji je najbrže probio milijardu dolara zarade na kino-blagajnama.[13] U tri mjeseca prikazivanja Avatar je zaradio 2.638.344.000 dolara,[1] čime je postao najkomercijalniji film 2000-ih.

Autor:: Aleksandar Genis Žanrovi:: Publicistika Izdavač:: Geopoetika Godina izdanja:: Oktobar 2017. Broj strana: 380 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20 cm Nova knjiga Aleksandra Genisa nije kao njegove prethodne knjige. U njoj je manje književnosti, više života, a humora je isto koliko i ranije. Povratna adresa je odiseja po arhipelagu sećanja. Na svakom ostrvu (Lugansk, Kijev, Rjazanj, Riga, Pariz, Njujork i cela `Ruska Amerika`) čekaju nas autorovi preci, prijatelji i idoli. Među njima su Petar Vajl i Sergej Dovlatov, Aleksej German i Andrej Bitov, Sinjavski i Bahčanjan, Brodski i Barišnjikov, Tatjana Tolstoj i Sorokin, Hvostenko i Grebenščikov, Neizvestni i Šemjakin, Akunjin i Čhartišvili, Komar i Melamid, Novi Amerikanac i Radio Sloboda. Lutajući kao nomad po sopstvenom životu, Genis taj život sagledava kroz vitraž jedinstvenog stila: tačno, živopisno, smešno – i bez ičeg suvišnog. - Jelena Šhubina (AST) Iza prividno lakog stila (uzgred, strašno je i pomisliti koliko rada i talenta zahteva ta lakoća) Genis skriva fenomenalnu sposobnost da uoči čak i najsitnije, ali veoma važne detalje i fantastičnu analitičku sposobnost koja je u stanju da od tih detalja sintetizuje živu i sveobuhvatnu sliku, sliku koja, pored drugih vrlina, objašnjava i interpretira stvarnost mnogo tačnije i suptilnije nego neka `ozbiljna` dela. - Galina Juzefovič Ovo je vesela i korisna knjiga, zato što Genis voli ono što je smešno i korisno, a on je majstor kratkih scena, od dve rečenice, nimalo zamornih istorijskih skica i mini-anegdota koje su maksimalno nalik na aforizam. Ovo je tužna knjiga, zato što je Genisu zapala u deo najtužnija od svih časnih uloga – da bude letopisac trodecenijske književne emigracije. - Tatjana Tolstoj Svaku knjigu pišem kao da mi je poslednja, tako je to odavno krenulo. Knjigu Časovi čitanja, Kamasutra zaljubljenika u knjigu takođe sam pisao kao završnu. Ali Povratna adresa se razlikuje od ostalih po tome što je u njoj manje knjiga, a više ljudi. Postoji razlika između književnosti o književnosti i književnosti o životu. U prvom slučaju plovimo duž obale, zato što je neko drugi napisao knjige po kojima mi putujemo. U drugom slučaju – krećemo u slobodnu plovidbu, ne znajući kuda će nas ona odvesti. - Aleksandar Genis p.is.st.d.3

OČUVAN Mamurluk u Vegasu (The Hangover) Gosti samo što nisu stigli. Nevesta se sprema. Ali kum je izgubio mladoženju! Gosti samo što nisu stigli. Nevesta se sprema. Ali kum je izgubio mladoženju! Kada se tri prijatelja okupe da u Las Vegasu provedu momačko veče u trajanju od jednog vikenda, ubeđeni su da će se super provesti. Ali teško je setiti se, budući da im je glava puna posledica provoda sa devojkama, na žurkama i uz obilje alkohola. A onda shvate da su nekako izgubili mladoženju! Sada moraju da se sete šta su sve radili tokom vikenda, ne bi li pronašli svog prijatelja i doveli mladoženju na venčanje – čak iako to znači da će morati da se suoče sa ubistvenim mamurlukom! Trajanje: 99 minuta Rezija: Todd Phillips Uloge: Bredli Kuper, Ed Helms, Zak Galifianakis, Heder Grejem, Justin Barth

Opis proizvoda Dnevnik štreberke 4 Četvrti nastavak najpopularnijeg dečjeg serijala knjiga! Kada joj Brendon poveri da lokalnom azilu za životinje u kom volontira preti zatvaranje, Niki je odlučna u nameri da ne dopusti da se to dogodi. Ona se sa svojim drugaricama Kloi i Zoi prjavljuje na učešće u takmičenju u klizanju. Ali (čudna li čuda) Makenzi mora da se umeša i u ovu priču. Niki to nikako neće dozvoliti: samo treba da smisli nešto kreativno. OMG! Niki! Šta to bi? Ovaaaj... klizanje na ledu. Nemam blage veze šta radim pogrešno! Pa, pokušaj da se klizaš klizaljkama, a ne zadnjicom! Nikini saveti za savršen klizaton: #1 Smisli dobar razlog za klizanje (dodatni poeni ako se i Brendonu dopada!) #2 Udruži se sa najboljim prijateljicama, ledenim princezama Kloi i Zoi. #3 Nateraj zloću Makenzi da ODSTUPI!!! #4 Pobrini se da zaista umeš da klizaš.

z1 Miroslava Otašević (1944) bila je dramaturg, scenarista, književnik, samostalni urednik u Televiziji Beograd. U RTS-u je radila od 1971. do 2001. Autor je i urednik više drama, među kojim se izdvajaju: `Vreme praznih stranica`, `Osmeh Margaret Jursenar`, `Splav meduza`, `Petrijin venac`, `Slučaj Harms`, `Šumanović-komedija umetnika`. Koautor je serije `Teveteka` kao i inicijator osnivanja Muzeja televizije. Bila je član međunarodnih TV žirija, predsedavala žirijem Pri Evropa, Pri Futura i član žirija Bitefa. U redakcijama književnih časopisa uređivala je pozorišnu rubriku. Bavila se teorijom književnosti i pozorišta, posebno područjem istorijskih avangardi. Autor je knjige multižanrovskih eseja `Spojni sudovi` (1980) i šest romana `Magamal` (Geopoetika, 1994), `Ničeova sestra` (Geopoetika, 1999), `Beket i jastog` (Geopolitika, 2005), `Zmajevi od papira` (Geopoetika, 2008), `Zoja` (Geopoetika, 2012) i poslednji objavljen `Gorgone`, 2017. Romani `Gorgone` i `Zoja` našli su se u najužem izboru za Ninovu nagradu 2012. odnosno 2016 godine. Preminula je u Beogradu 30. avgusta 2019.

Bijelo Dugme ‎– Turneja 2005 (Sarajevo Zagreb Beograd) Label:Music Star Production ‎– DVD 0010/1, DVD 0010/2, Kamarad ‎– none Format:2 × DVD, DVD-Video Country:Serbia Released:2005 Genre:Rock, Pop, Folk, World, & Country Style:Acoustic, Neofolk, Pop Rock, Classic Rock Tracklist Hide Credits 1-1 Lažeš 1-2 Za Esmu 1-3 Meni Se Ne Spava 1-4 Jer Kad Ostariš 1-5 Da Te Bogdo Ne Volim 1-6 Padaju Zvijezde 1-7 Aiaio Radi Radio 1-8 Nakon Svih Ovih Godina 1-9 Šta Ima Novo 1-10 Ćiribiribela 1-11 Kada Odem Kad` Me Ne Bude 1-12 Ako Ima Boga 1-13 A I Ti Me Iznevjeri 1-14 Napile Se Ulice 1-15 Selma 1-16 Ipak, Poželim Neko Pismo 1-17 Da Sam Pekar 1-18 Ne Spavaj Mala Moja Muzika Dok Svira 1-19 Sve Će To O Mila Moja Prekriti Ruzmarin, Snjegovi I Šaš 1-20 Ako Možeš Zaboravi 1-21 Na Zadnjem Sjedištu Moga Auta 1-22 Ha Ha Ha 1-23 Doživjeti Stotu 1-24 Sanjao Sam Noćas Da Te Nemam 2-1 A, Milicija Trenira Strogoću Lyrics By – Duško Trifunović 2-2 Pristao Sam Biću Sve Što Hoće Lyrics By – Duško Trifunović 2-3 Loše Vino Lyrics By – Arsen Dedić 2-4 Evo Zakleću Se 2-5 Ružica Si Bila Sada Više Nisi 2-6 Ima Neka Tajna Veza Lyrics By – Duško Trifunović 2-7 Tako Ti Je Mala Moja Kad Ljubi Bosanac 2-8 Lipe Cvatu, Sve Je Isto K`o I Lani 2-9 Đurđevdan Je A Ja Nisam S Onom Koju Volim 2-10 Hajdemo U Planine Lyrics By – Kenović*, Arnautalić* Companies, etc. Mixed At – Studio Kamarad Mastered At – Studio Metro, Ljubljana Credits Backing Vocals – Daniela Radkova Aleksandrova*, Klapa Nostalgija, Ludmila Radkova Traykova* Bass Guitar – Zoran Redžić Design – Trio Fabrika Drums – Milić Vukašinović, Điđi Jankelić Engineer – Dušan Vasić, Nenad Zubak Engineer [Light] – Darko Mihaljević, Reno Raos Guitar, Lyrics By, Music By, Producer – Goran Bregović Keyboards – Laza Ristovski, Vlado Pravdić Mastered By – Janez Križaj Mixed By – Nikša Bratoš Musician [Assistant] – Željko Savić Orchestra – Orkestar Za Svadbe I Sahrane* Producer – Raka Marić* Video Editor [Supervision] – Aleksandra Kostić, Uroš Timotijević Vocals – Alen Islamović, Mladen Vojičić Tifa, Željko Bebek Notes Disk 2 contains a bonus video `Bijelo Dugme za kafanu`. Barcode and Other Identifiers Barcode: 9788678260070 Other: ISBN 86-7826-007-6

Unutra lepo očuvano Korice kao na slici 67 1985 Самјуел Бекет (енгл. Samuel Beckett; Даблин, 13. април 1906 — Париз, 22. децембар 1989), био је ирски књижевник, драматург и романописац.[6][7] Биографија[уреди | уреди извор] Самјуел Бекет је рођен у Даблину, на Велики петак, 13. априла 1906, од оца Вилијама Франка Бекета и мајке Марије Џонс Роу, медицинске сестре, кад су обоје имали 35 година. Они су се узели 1901. године. Бекет је имао једног старијег брата, Франк Едвард Бекет (1902–1954). Од своје пете године, Бекет је похађао локалну школу у Даблину, где је почео да учи музику, а затим је премештен у Ерсфорт Хаус школу у центру града у близини Харкорт улице. Бекетови су били чланови агликанске Ирске цркве. Породична дом, Кулдринај у даблинском предграђу Фоксрок, била је велика кућа са баштом и тениским тереном, коју је 1903. године изградио Самјуелов отац, Вилијам. Кућа и башта, заједно са окружујућим сеоским пределом је место где је често шетао са својим оцем. Око 1919. или 1920. отишао је у Краљевску школу Портора у Енискилену, коју је похађао и Оскар Вајлд. Отишао је 1923. године и похађао Тринити Колеџ у Даблину, где је проучавао модерну књижевност. Природни спортиста, у крикету је бриљирао као леворуки ударач и куглаш средње брзине леве руке. Касније је играо за Даблински универзитет и одиграо две првокласне утакмице против Нортхемптоншира.[8] Као резултат, постао је једини нобеловац за књижевност који је играо првокласни крикет.[9] Први записи[уреди | уреди извор] Бекет је студирао француски, италијански и енглески на Тринити Колеџу у Даблину од 1923. до 1927. године. Изабран је за научника модерних језика 1926. Бекет је дипломирао и, након кратког предавања на колеџу Кембел у Белфасту, заузео је место предавача енглеског у школи у Паризу од новембра 1928. до 1930.[10] Док је био тамо, са познатим ирским аутором Џејмсом Џојсом, упознао га је Томас МекГрејви, песник и блиски Бекетов поузданик који је такође тамо радио. Овај састанак је дубоко утицао на младића. Бекет је помагао Џојсу на разне начине, од којих је једно било истраживање књиге која је постала Finnegans Wake.[11] Самјуел Бекет, 1920-их. Године 1930. Бекет се вратио на Тринити Колеџ као предавач. У новембру 1930. представио је рад на француском језику Друштву савремених језика Тројства о тулушком песнику Жан ду Шасу, оснивачу покрета под називом le Concentrisme. Била је то књижевна пародија, јер је Бекет у ствари изумео песника и његов покрет који су тврдили да су „у супротности са свим оним што је код Декарта јасно“. Бекет је касније инсистирао да није намеравао да заварава своју публику.[12] Када је Бекет дао отказ у Тринитију крајем 1931, његова кратка академска каријера била је на крају. Обележио га је песмом Gnome, која је инспирисана његовим читањем Wilhelm Meister`s Apprenticeship од Јохана Волфганга Гетеа и објављена у часопису The Dublin Magazine 1934:[13] `Проведите године учења траћењем Храброст за године лутања Кроз свет који се уљудно окреће Из лудости учења.` Од 1938. године живи у Паризу, а након рата почиње и да пише на француском. Заокупљен проблемом људске егзистенције и отуђености модерног живота, Бекет у свим својим делима даје крајње песимистичку визију света и приказује живот као игру виших сила у којој је човек сведен на физиолошко и духовно вегетирање, на бесмислено „трајање“ испуњено патњама и узалудним ишчекивањем спаса.[14] Да би приказао апсурдност таква живота и човекову беспомоћност, Бекет напушта традиционалну романескну фабулу и уобичајени драмски заплет и замењује их низом сцена које се понављају са малим варијантама, а ликове своди на гротескне и стравичне марионете (неми, слепи, глуви, итд.), које се помичу по неком бесмисленом ритму унутар свог ограниченог животног круга (улица, раскршће, соба) или су чак и у том кретању онемогућене (смештене у канте за смеће или затрпане у песку). Израз је прилагођен тим апсурдним ситуацијама и сугерише их бесмисленим понављањем више-мање истих дијалога или дугим унутрашњим монолозима, у којима је језик ослобођен уобичајене граматичке структуре. Други светски рат[уреди | уреди извор] Самјуел Бекет, 1970. године. После нацистичке окупације Француске 1940. године, Бекет се придружио француском Отпору, у којем је радио као курир.[15] У неколико наврата током следеће две године Гестапо га је скоро ухватио. У августу 1942, његова јединица је издана и он и Сузан побегли су пешице на југ у безбедност малог села Русилон, у департману Воклиз. Тамо је наставио да помаже Отпору чувајући наоружање у дворишту свог дома. Током две године колико је Бекет боравио у Русилону, индиректно је помагао герилама да саботирају немачку војску у планинама Воклиза, иако је ретко говорио о свом ратном раду у каснијем животу. Француска влада га је одликовала са две медаље, за напоре у борби против немачке окупације; до краја свог живота, међутим, Бекет би свој рад у Француском отпору називао „извиђачким стварима“.[16][17] Док се скривао у Русилону, Бекет је наставио рад на роману Watt. Роман је започео 1941. године, а довршио га 1945. године, али је објављен тек 1953. године; међутим, извод се појавио у изасланику даблинске књижевне штампе. После рата, вратио се у Француску 1946. године где је радио као управник продавница[18] у ирској болници Црвеног крста са седиштем у Сент-Лу. Послератни период[уреди | уреди извор] 1945. Бекет се вратио у Даблин на кратко време. Током боравка имао је откриће у мајчиној соби: указао му се читав његов будући смер у књижевности. Бекет је осећао да ће заувек остати у сенци Џојса, сигуран да га никада неће победити у својој игри. Његово откривење подстакло га је да промени правац и призна и сопствену глупост и интерес за незнање и немоћ:[19] „ Схватио сам да је Џојс отишао колико год је могао у правцу да сазна више, [контролишући] свој материјал. Увек је томе додавао; само треба да погледате његове доказе да бисте то видели. Схватио сам да је мој начин био осиромашен, недостатак знања и одузимање, одузимање, а не додавање. ” Самјуел Бекет, 1977. године. Бекет је најпознатији по представи En attendant Godot (Чекајући Годоа; 1953). Као и већина његових дела после 1947. године, и драма је први пут написана на француском језику. Бекет је на представи радио између октобра 1948. и јануара 1949.[20] Његова партнерка, Сузан Дево-Думеснил, била је саставни део његовог успеха. Дево-Думеснил је постала његов агент и слала је рукопис вишеструким продуцентима док нису упознали Роџера Блина, ускоро режисера представе.[21] Најзначајнији је као писац позоришних комада и један од главних представника „театра апсурда“. Написао је и неколико романа, али светски успех постигао је са драмама. У то време, педесетих година, Бекет је постао један од неколико одраслих који су понекад возили локалну децу у школу; једно такво дете био је Андре Русимоф, који ће касније постати познати професионални рвач под именом Андре Џин.[22] Имали су изненађујућу количину заједничког језика и повезали су се с љубављу према крикету, а Русимоф се касније присетио да су њих двоје ретко разговарали о било чему другом.[23] Бекет је и сам превео сва своја дела на енглески језик, са изузетком Molloy-ја, за који је сарађивао са Патриком Бовлесом. Успех Чекајући Годоа отворио му је каријеру у позоришту. Бекет је написао успешне целовечерње драме, укључујући Fin de partie (1957), Krapp`s Last Tape (1958, написано на енглеском), Happy Days (1961, такође написано на енглеском) и Play (1963). 1961. Бекет је добио Међународну награду издавача Форментор као признање за свој рад који је те године поделио са Хорхеом Луисом Борхесом. Од краја 1950-их до своје смрти, Бекет је имао везу са Барбаром Бреј, удовицом која је радила као уредница сценарија за ББЦ. Новлсон је о њима написао: `Била је мала и привлачна, али, пре свега, изузетно интелигентна и начитана. Чини се да су се обоје одмах привукли. Њихов сусрет био је изузетно важан за њих обоје, јер је представљао почетак везе која је требало да траје паралелно са оном са Сузан, до краја свог живота.“[24] Барбара Бреј умрла је у Единбургу, 25. фебруара 2010. У октобру 1969. године, док је био на одмору у Тунису са Сузан, Бекет је чуо да је добио Нобелову награду за књижевност. Предвиђајући да ће њен интензивно приватни супруг од тог тренутка бити оптерећен славом, Сузан је награду назвала „катастрофом“.[25] Иако Бекет није посвећивао пуно времена интервјуима, понекад је сретао уметнике, научнике и поштоваоце који су га тражили у анонимном предворју хотела ПЛМ Сент Жак у Паризу у близини његове куће у Монпарнас.[16] Иако је Бекет био изузетно приватни човек, преглед другог тома његових писама Роја Фостера од 15. децембра 2011. у издању The New Republic открива да је Бекет не само неочекивано љубазан већ често спреман да говори о свом раду и процесу који стоји иза њега.[26] Бекет је био награђен Нобеловом наградом за књижевност 1969 „за његово писање, које - у новим облицима за роман и драму - у сиромаштву савременог човека стиче своје уздизање”.[27] Књижевни рад[уреди | уреди извор] Слика из представе Чекајући Годоа, најпознатијег Бекетовог дела. Бекетова писачка каријера може се грубо поделити у три периода: његова рана дела, све до краја Другог светског рата 1945. године; његов средњи период, протежући се од 1945. до раних 1960-их, током којег је написао оно што су вероватно његова најпознатија дела; и његов касни период, од раних 1960-их до Бекетове смрти 1989. године, током којег су његова дела тендирала да постају краћа, а стил минималистички. Рани рад[уреди | уреди извор] Генерално се сматра да су Бекетови најранији радови под великим утицајем дела његовог пријатеља Џејмса Џојса. Они су ерудити и чини се да приказују ауторово учење само због себе, што резултира са неколико нејасних одломака. Уводне фразе збирке кратких прича More Pricks than Kicks (1934) дају репрезентативан узорак овог стила:[28] „ Било је јутро и Белаква је запео у првој кантици на месецу. Био је толико замућен да није могао да се креће ни уназад ни напред. Блажена Беатриче је била тамо, Данте такође, и објаснила му је места на месецу. Прво му је показала где је он крив, а онда је изнела своје објашњење. Имала га је од Бога, зато се могао поуздати у то да је тачан у сваком случају. ” Одломак упућује на Дантеову Комедију, која може збунити читаоце који нису упознати са тим делом. Такође предвиђа аспекте Бекетовог каснијег дела: физичку неактивност лика Белаква; уроњење лика у сопствену главу и мисли; помало нечасна комедија завршне реченице. Слични елементи присутни су у првом Бекетовом објављеном роману, Murphy (1938), који такође истражује теме лудила и шаха (што би оба била понављајући елементи у Бекетовим каснијим делима). Уводна реченица романа наговештава помало песимистичне призвуке и црни хумор који анимирају многа Бекетова дела: „Сунце је сијало, немајући алтернативу, ни на чему новом“.[29] Watt, написан док се Бекет скривао у Русилону током Другог светског рата, сличан је по темама, али мање бујан у свом стилу. Истражује људско кретање као да је математичка пермутација, наговештавајући прецизним покретом Бекетову каснију преокупацију - и у његовим романима и у драмским делима. Бекетов есеј Proust из 1930. био је под снажним утицајем Шопенхауровог песимизма и похвалних описа светог подвига. У то време Бекет почиње креативно писати на француском језику. Крајем 1930-их написао је низ кратких песама на том језику и њихова оскудност - за разлику од густине његових енглеских песама отприлике истог периода, сакупљених у Echo`s Bones and Other Precipitates (1935) - изгледа да показује да је Бекет, иако посредством другог језика, био је у процесу поједностављења свог стила, промена такође евидентна у делу Watt. Средњи период[уреди | уреди извор] После Другог светског рата, Бекет се дефинитивно окренуо француском језику као примарном за писање. Управо би то, заједно са „откровењем“ које је доживео у мајчиној соби у Даблину - у којем је схватио да његова уметност мора бити субјективна и у потпуности повучена из његовог унутрашњег света, резултирало би делима по којима се Бекет данас највише памти. ... Ко ће можда испричати причу старца? Одмерити одсуство у ваги? Гранични камен желите са распоном? Збир процене светских невоља? Ништавило речима приложити? Из Бекетовог дела Watt (1953) Током 15 година након рата, Бекет је израдио четири главне целовечерње драмске представе: Чекајући Годоа (написано 1948–1949;), Fin de partie (1955–1957; Ендгаме), Krapp`s Last Tape (1958), и Happy Days (1961). Ове представе - за које се често, с правом или не, сматрају да су биле инструменталне у такозваном „Позоришту апсурда“ - мрачно се баве темама сличним темама приближно савремених егзистенцијалистичких мислилаца. Израз „Позориште апсурда“ смислио је Мартин Еслин у истоименој књизи; Бекет и Годо били су главни елементи књиге. Еслин је тврдио да су ове представе испуњење концепта `апсурда` Албера Камија;[30] ово је један од разлога због којег је Бекет често лажно етикетиран као егзистенцијалиста (ово се заснива на претпоставци да је Ками био егзистенцијалиста, иако је у ствари удаљен од егзистенцијалистичког покрета и основао је сопствену филозофију). Иако су многе теме сличне, Бекет је имао мало афинитета према егзистенцијализму у целини.[31] Широко говорећи, представе се баве темом очаја и вољом за преживљавањем упркос том очајању, пред неразумевајућим и неразумљивим светом. Речи Нел - једног од два лика у Endgame који су заробљени у ашбинима, из којих повремено провирују да би говорили - могу најбоље сумирати теме представа из Бекетовог средњег периода: „Ништа није смешније од несреће, кажем ти... Да, да, то је најкомичнија ствар на свету. И ми се смејемо, смејемо се, с вољом, у почетку. Али то је увек иста ствар. Да, то је као смешна прича коју имамо, чујемо пречесто, и даље нам је смешна, али више се не смејемо.`[32] Каснији рад[уреди | уреди извор] Током 1960-их и током 1970-их, Бекетова дела показивала су све већу тенденцију - која се већ видела у већини његових дела 1950-их - ка компактности. То је довело до тога да се његов рад понекад описује као минималистички. Крајњи пример овога, међу његовим драмским делима, је Breath из 1969. године који траје само 35 секунди и нема ликове (мада је вероватно требало да пружи ироничан коментар на Oh! Calcutta!, позоришну ревију за коју је служио као уводни део).[33] У његовом позоришту из касног периода, Бекетови ликови - којих је већ било мало у ранијим представама - сведени су на битне елементе. Иронично насловљена Play (1962), на пример, састоји се од три лика уроњена до врата у велике погребне урне. Телевизијска драма Eh Joe (1963), која је написана за глумца Џека МекГоврана, анимирана је камером која се непрекидно затвара уским фокусом на лице насловног јунака. Представа Not I (1972) састоји се готово искључиво од Бекетових речи, „покретна уста са остатком позорнице у мраку“.[34] У болници и старачком дому у којима је провео последње дане, Бекет је написао своје последње дело, песму What is the Word из 1988. Песма се суочава са немогућношћу проналажења речи да се изрази, што је тема која одражава Бекетово раније дело, мада је вероватно појачана болешћу коју је доживео касно у животу. Карактеристике Бекетове поетике[уреди | уреди извор] Јунаци су старци и скитнице, кловновске појаве и људске креатуре, затечене у метафизичком, изобличеном простору. Човек је у његовим делима без корена, без циља, идентитета и садашњости. Празан је и опустошен и своди се само на једноличне, успорене и апсурдне покрете, лишене смисла. Његови ликови немају психолошки и социјални идентитет Човек је безначајан и сам по себи трагичан јер је изгубио историјско памћење У драмама нема праве радње ни логичког следа јер је све покидано у човеку и међу људима; уместо фабуле, доминира унутрашња напетост и потиштеност (меланхолија) У говору његових јунака много је неповезаности, ћутања и понављања истих речи и реченичних конструкција, а то је последица сужене и крајње осиромашене свести у осиромашеној стварности Језик је без јасног и конкретног значења и њиме се све доводи у сумњу јер је све деформисано и без праве сврхе и правог смисла – све је налик на једно велико НИШТА, па је зато све апсурд „Не хтети рећи, не знати шта хоћемо да кажемо, не рећи шта мислимо да кажемо, а ипак стално говорити.“ Награде[уреди | уреди извор] Ратни крст 1939–1945. Медаља Резистенције 1969. Нобелова награда за књижевност[7] 1959 honorary doctorate from Trinity College, Dublin 1961 International Publishers` Formentor Prize (подељено са Хорхе Луис Борхесом). 1968 Foreign Honorary Member of the American Academy of Arts and Sciences Saoi of Aosdana (Ирска) Дела[уреди | уреди извор] Преведена на српски језик[уреди | уреди извор] Марфи (1938), изворно Murphy Молој (1938), изворно Molloy Малоун умире (1952), изворно Malone meurt Чекајући Годоа (1952), изворно En attendant Godot Сви који падају (1956), изворно All That Fall. Крај игре (1957), изворно Fin de partie, Endgame Крапова последња трака (1959), изворно Krapp`s Last Tape Дивни дани (1960), изворно Happy Days Позориште[уреди | уреди извор] Human Wishes (c. 1936; објављено1984) Eleutheria (written 1947 на француском; објављено in French 1995, and English 1996) En attendant Godot (објављено1952, performed 1953) (Waiting for Godot, pub. 1954, perf. 1955) Acte sans Paroles I (1956); Act Without Words I (1957) Acte sans Paroles II (1956); Act Without Words II (1957) Fin de partie (објављено 1957); Endgame (објављено 1957) Krapp`s Last Tape (објављено 1958) Fragment de théâtre I (late 1950s); Rough for Theatre I Fragment de théâtre II (late 1950s); Rough for Theatre II Happy Days (први пут изведено 1961) Play Come and Go (први пут изведено на немачком, затим на енглеском 1966) Breath (први пут изведено1969) Not I (први пут изведено 1972) That Time (први пут изведено 1976) Footfalls (први пут изведено 1976) Neither (1977) A Piece of Monologue (први пут изведено 1979) Rockaby (први пут изведено 1981) Ohio Impromptu (први пут изведено 1981) Catastrophe (Catastrophe et autres dramatiques, први пут изведено1982) What Where (први пут изведено 1983) Радио[уреди | уреди извор] All That Fall (broadcast 1957) From an Abandoned Work (broadcast 1957) Embers (broadcast 1959) Rough for Radio I (објављено 1976) (на француском1961. као Esquisse radiophonique) Rough for Radio II (објављено 1976) (на француском 1961. као Pochade radiophonique) Words and Music (broadcast 1962) Cascando (broadcast:1963 француска верзија; 1964. енглески превод) Телевизија[уреди | уреди извор] Eh Joe with Jack MacGowran (broadcast 1966) Beginning To End with Jack MacGowran (1965) Ghost Trio (broadcast 1977) ... but the clouds ... (broadcast 1977) Quad I + II (broadcast 1981) Nacht und Träume (broadcast 1983); Night and Dreams, објављено 1984 Beckett Directs Beckett (1988/92) Филмови[уреди | уреди извор] Film (1965) Проза[уреди | уреди извор] Трилогија[уреди | уреди извор] Molloy (1951); енглеска верзија (1955) Malone meurt (1951); Malone Dies (1956) L`innommable (1953); The Unnamable (1958) Романи[уреди | уреди извор] Dream of Fair to Middling Women (написано 1932; објављено 1992) Murphy (1938); 1947. француска верзија Watt (1953); 1968, француска верзија Comment c`est (1961); How It Is (1964) Mercier and Camier (написано 1946, објављено 1970); енглеска верзија (1974) Кратка проза[уреди | уреди извор] More Pricks Than Kicks (1934) `Echo`s Bones` (написано 1933, објављено 2014) `L`Expulsé`, written 1946, in Nouvelles et Textes pour rien (1955); `The Expelled` Stories and Texts for Nothing (1967) `Le Calmant`, written 1946, in Nouvelles et Textes pour rien (1955); `The Calmative`, Stories and Texts for Nothing (1967) `La Fin`, written 1946, објављено у Les Temps Modernes у 1946 као `Suite`; `L`Image` (1959) a fragment from Comment c`est[95] `Premier Amour` (1970, written 1946); translated by Beckett as `First Love`, 1973 Le Dépeupleur (1970); The Lost Ones (1971) Pour finir encore et autres foirades (1976); For to End Yet Again and Other Fizzles (1976) Company (1980) Mal vu mal dit (1981); Ill Seen Ill Said (1982) Worstward Ho (1983) `Stirrings Still` (1988) `As the Story was Told` (1990) The Complete Short Prose: 1929–1989, ed S. E. Gontarski. New York: Grove Press, 1995 Не-фикција[уреди | уреди извор] `Dante...Bruno. Vico..Joyce` (1929) Proust (1931) Three Dialogues (with Georges Duthuit and Jacques Putnam) (1949) Disjecta: Miscellaneous Writings and a Dramatic Fragm