Smart Auto Radio MP3/BT 4x45W VB8000

Auto Radio Sal MP3/BT 4x45W VB4000

Auto Radio Sal MP3/BT 4x45W VB3100

Set ključeva za demontažu Auto Radio Audi, BMW..17 alata

Kabl Auto Radio Audio/Video U/I 10+16 13x Cinč + Svideo Alpina

Auto Radio Sal sa Video Plejerom, Displej 7"

Cenovnik usluga radio televizije Skopje sa ilustracijama,iz 1985 godine,u dobrom je stanju.

Cenovnik EPP usluga `Radio Televizija Novi Sad` Jugoslavija,iz 1985 godine,u odličnom je stanju.

OSNOVI VIŠE MATEMATIKE-DIFERENCIJALNI RAČUN.. PO PREDAVANJIMA DR.RADIVOJA KAŠANINA.. ---RUKOPIS--- PRIKUPIO I ZABELEŽIO MILENKO M.STANOJEVIĆ. TEŠKO JE ODREDITI VREDNOST OVOG RUKOPISA KOJI DEFINITIVNO PREDSTAVLJA ODLIČNU OSNOVU-PODLOGU ZA KNJIGU,SAMIM TIM ŠTO JE NEOBJAVLJEN I PISAN DAVNE 1926 GODINE,KADA JE DR.RADIVOJE KAŠANIN RADIO KAO DOCENT NA BEOGRADSKOM UNIVERZITETU. SAM RUKOPIS IMA OKO 114 STRANA (57 LISTA) ZAJEDNO SA PREDLISTOM. VEOMA DOBRO OČUVANE BELEŠKE. ZA PRAVE POZNAVACE DELA DR.KAŠANINA I SVE KOJIMA OVO DELO MOŽE BITI OD KORISTI U STRUČNOM USAVRŠAVANJU. OVO SE ZAISTA NE KUPUJE SVAKI DAN

MILAN SIMIĆ - ORIGINALNI POTPIS 1874 [K-26] Poptisan ugovor, Milan Simić je potpisao kao upravitelj narodnog pozorišta. Ugovor je potpisala takođe i Bosiljka Hadžić - dramska glumica Milan A. Simić (Beograd, 17. marta 1827 - Beograd, 14. jula 1880) bio je pravnik, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Rođen je u Beogradu u poznatoj porodici Simić. Njegovi roditelji su bili Aleksa Simić, političar, i Katarina. Milan se nalazio u Parizu 1848. godine, gde je stvorio malu srpsku studentsku koloniju sa sunarodnicima Srbima koji su studirali na nemačkim fakultetima. Među njima nije bio jedini državni pitomac. 1858. godine Simić je podneo ostavku na državnu službu. Otišao je u Rumuniju, gde se dugo bavio trgovinom i bankarstvom, pre nego što se vratio državnim poslovima. Neko vreme je radio kao knjigovođa u Glavnoj kontroli. Veoma je zaslužan za otvaranje stalnog Srpskog narodnog pozorišta u Beogradu. 1863. godine sa Jovanom Boškovićem ušao je u književno odeljenje Odbora za otvaranje Narodnog pozorišta u Beogradu. [1] Do 18. oktobra 1870. pozorištem (osnovano 1868. godine) upravljao je „Pozorišni odbor“, sastavljen od 17 članova. Tada počinje imenovanje profesionalnih upravnika srpskog pozorišta. Zbog njegovih zasluga imenovan je dva puta, sa pauzom za upravnika Narodnog pozorišta. Ministar Stojan Novaković zamenio ga je sa mesta upravnika pozorišta, na koji je došao 11. decembra 1871. godine, [2] zbog odgovornosti za loš rad pozorišta, 22. oktobra 1875. Zatim je premešten na niže mesto , pomoćniku upravnika Fonda, gde je radio od 1875-1877. godine. Od 1877. godine vid mu je naglo počeo da slabi, uprkos lečenju koje je preduzeo u Beču. Ponovo je postavljen za direktora pozorišta [3] i ostaće na toj funkciji skoro do svoje smrti, do 1. marta 1880.

MILAN SIMIĆ - ORIGINALNI POTPIS 1874 [K-26] Ugovor je takodje potpisala Lenka Hadžić - dramska glumica Milan A. Simić (Beograd, 17. III 1827. – Beograd, 14. VII 1880) je bio pravnik, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Rodio se u Beogradu u poznatoj znamenitoj porodici Simić. Roditelji su mu bili Aleksa Simić političar i Katarina. Nalazio se Milan 1848. godine u Parizu, gde je sa kolegama Srbima koji su studirali nemačke fakultete, napravio malu srpsku studentsku koloniju. Među njima jedino on nije bio državni pitomac. Simić je 1858. godine dao ostavku na državnu službu. Otišao je u Rumuniju gde se duže vreme bavio trgovinom i bankarstvom, pre nego što je ponovo u državne poslove. Radio je izvesno vreme kao računoispitivač u Glavnoj kontroli. Veoma je zaslužan za otvaranje stalnog srpskog narodnog pozorišta u Beogradu. Sa Jovanom Boškovićem ušao je 1863. godine u literarni odsek, Odbora za otvaranje narodnog pozorišta u Beogradu.[1] Sve do 18. oktobra 1870. godine pozorištem (osnovanim 1868) je upravljao `Pozorišni odbor`, sastavljen od 17 članova. Onda počinje postavljanje profesionalnih upravnika srpskog teatra. Zbog zasluga postavljan je dva puta, sa prekidom za upravnika Narodnog pozorišta. Sa mesta upravnika pozorišta, na koje je došao 11. decembra 1871. godine,[2] smenio ga je zbog odgovornosti za slab rad teatra, ministar Stojan Novaković, 22. oktobra 1875. godine. Premešten je tada na niži položaj, za pomoćnika upravnika Uprave fondova, gde je radio 1875-1877. godine. Od 1877. godine vid je naglo počeo da mu slabi, i pored preduzetog lečenja u Beču. Ponovo je postavljen za upravnika pozorišta[3] i na toj funkciji će ostati skoro do smrti, do 1. marta 1880. godine.

JAKO RETKO Made in Yugoslavia Sve slikam neposredno pred postavljanje pa stanje bukvalno odgovara fotografijama. . Nakon dogovora uplata je na račun u OTP Banci Šaljem postexpresom nakon uplate Šaljem u inostranstvo jedino EMSOM (postexpres za inostranstvo pri pošti Srbije,skuplji je od klasičnog slanja ali sigurniji, i brži),gde vi snosite sve troškove slanja,za carinske troškove kupovine više predmeta ili gubitke paketa nisam odgovoran,, osim ako nemate nekoga u srbiji da pošaljem na njegovu adresu, nakon uplate na moj račun ili vaše uplate Western unionom na ime i podatke!

BLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval Komplet MARIJA PASKVAL Maria Pascual 12 knjiga, skoro A4 format, tvrd povez. NIŠRO Oslobođenje, 1988. Veoma dobro očuvane, bez pisanja, pečata, posveta, cepanja… 1. Priče iz Alhambre, Irving Washington Princ hodočasnik ljubavi Zidareva pustolovina Bjegunac 2. Ruske priče, Lav Tolstoj Kavkaski zarobljenik Istina uvijek pobjeđuje 3. Njemačke priče, Ernst T. A. Hoffmann Čovjek iz pijeska Zulemina pjesma Dama u bijelom 4. Čarobne bajke, Fernan Caballero Vitezovi od ribe Princeza krasuljka Ptica istine 5. Romantične legende, Gustavo Adolfo Becquer Bijela srna Zelene oči Ruže nesretne ljubavi 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti 7. Engleske priče, Viljem Šekspir Kralj Lir Mletački trgovac Ukroćena goropad 8. Ruske priče, Aleksandar Puškin Snijeg Seoska plemkinja Dunja, izgubljena ljubav 9. Engleske priče, Čarls Dikens Putujući trgovac Gvineja hrome djevojčice 10. Francuske bajke, Madam D`Onoa Zelena zmija Plemenita mišica 11. Njemačke priče, Ernst T.A.Hofman Rudnici faluna Kockareva sreća 12. Ruske priče, Lav Tolstoj Djevojčica i pečurke Ptičica Morski pas Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, 1. srpnja 1933. – 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya... MG (Ć)

RETKO! VHS KASETA, RTV BK Telecom, 2003. Zdravko Čolić Koncert na `Marakani`, Beograd 2001. godine. STANJE ODLIČNO OMOT 5 KASETA 5- (kaseta nije pregledana) 1. April u Beogradu 2. Gori vatra 3. Čija je ono zvijezda 4. Živiš u oblacima mala 5. Produži dalje 6. Krasiva 7. Malo pojačaj radio 8. E, draga draga 9. Stanica Podlugovi 10. Jedna zima sa Kristinom 11. Ljubav je samo reč 12. Prava stvar 13. Jedina 14. Glavo luda 15. Pisaću joj pisma duga 16. Pjevam danju, pjevam noću 17. Čini mi se grmi 18. Noć mi te duguje 19. Ti si mi u krvi 20. Ti možeš sve (al` jedno ne) 21. Da ti kažem šta mi je 22. Tvoje oči 23. Jako, jako slabo srce zavodiš 24. Hotel Balkan 25. Ajde idi 26. Mađarica 27. Pusti, pusti modu 28. Ruška 29. Čaje šukarije 30. Ajde, ajde Jasmina 31. Zvao sam je Emili 32. Okano 33. Kad bi moja bila 34. Tabakera

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ako bude nekih nedostataka navescu pored naslova knjige! Fali knjiga br 10 BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual 11 knjiga, skoro A4 format, tvrd povez. NIŠRO Oslobođenje, 1988. 1. Priče iz Alhambre, Irving Washington Princ hodočasnik ljubavi Zidareva pustolovina Bjegunac 2. Ruske priče, Lav Tolstoj Kavkaski zarobljenik Istina uvijek pobjeđuje 3. Njemačke priče, Ernst T.A.Hoffmann Čovjek iz pijeska Zulemina pjesma Dama u bijelom 4. Čarobne bajke, Fernan Caballero Vitezovi od ribe Princeza krasuljka Ptica istine 5. Romantične legende, Gustavo Adolfo Becquer Bijela srna Zelene oči Ruže nesretne ljubavi 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti 7. Engleske priče, Viljem Šekspir Kralj Lir Mletački trgovac Ukroćena goropad 8. Ruske priče, Aleksandar Puškin ----- Ima nacrtano malo srce na unutrasnjoj strani korica, nista strasno! Sve ostalo uredno! Snijeg Seoska plemkinja Dunja, izgubljena ljubav 9. Engleske priče, Čarls Dikens Putujući trgovac Gvineja hrome djevojčice 10. Francuske bajke, Madam D`Onoa Zelena zmija Plemenita mišica 11. Njemačke priče, Ernst T.A.Hofman Rudnici faluna Kockareva sreća 12. Ruske priče, Lav Tolstoj Djevojčica i pečurke Ptičica Morski pas Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ako bude nekih nedostataka navescu pored naslova knjige! Fali knjiga br 11 i 12 BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual 11 knjiga, skoro A4 format, tvrd povez. NIŠRO Oslobođenje, 1988. 1. Priče iz Alhambre, Irving Washington Princ hodočasnik ljubavi Zidareva pustolovina Bjegunac 2. Ruske priče, Lav Tolstoj Kavkaski zarobljenik Istina uvijek pobjeđuje 3. Njemačke priče, Ernst T.A.Hoffmann Čovjek iz pijeska Zulemina pjesma Dama u bijelom 4. Čarobne bajke, Fernan Caballero Vitezovi od ribe Princeza krasuljka Ptica istine 5. Romantične legende, Gustavo Adolfo Becquer Bijela srna Zelene oči Ruže nesretne ljubavi 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti 7. Engleske priče, Viljem Šekspir Kralj Lir Mletački trgovac Ukroćena goropad 8. Ruske priče, Aleksandar Puškin ----- Ima nacrtano malo srce na unutrasnjoj strani korica, nista strasno! Sve ostalo uredno! Snijeg Seoska plemkinja Dunja, izgubljena ljubav 9. Engleske priče, Čarls Dikens Putujući trgovac Gvineja hrome djevojčice 10. Francuske bajke, Madam D`Onoa Zelena zmija Plemenita mišica 11. Njemačke priče, Ernst T.A.Hofman Rudnici faluna Kockareva sreća 12. Ruske priče, Lav Tolstoj Djevojčica i pečurke Ptičica Morski pas Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....

Stara etnografska karta Banata ( L. Wuhrer, Paris - Imp. Dufrénoy, Paris) D`après la statistique officielle hongroise de 1910. Dressée par A. Lazić Dimenzije: 50 x 32,5 cm Razmera: 1:1.000.000 -Ima oštećenja ( sitnija? ), dosta zacepljenja ( dva najveća u sredini od 10 i 4 cm ) -Slanje savijeno -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q-1

DENSITÉ DE LA POPULATION SERBO-CROATE DANS LE BANAT ( L. Wuhrer, Paris - Imp. Dufrénoy, Paris) D`après la statistique officielle hongroise de 1910. Dressée par A. Lazić Dimenzije: 50,4 x 32,7 cm Razmera: 1:1.000.000 -Ima oštećenja ( sitnija? ), rupica, dosta zacepljenja, iskrzanosti ... -Slanje savijeno -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q-1

Spisak naslova: -Lepota poroka -Potera za sreckom -Skupljaci perja -Nebo iznad krajolika -Suza i njene sestre -Fine mrtve devojke -Sejtanov ratnik -Ceracemo se jos -Nevinost bez zastite -Crni Gruja 2 svih 13 epizoda -Momo Kapor Ivana -Gorski Vijenac -Teatar audicija Sarajevo-Sve mi diraj ocevinu ne -Evo vam Ckalje -Optimisti -Sminka -Cavka -Uslovna sloboda -Lutalica -Stepenice za nebo -Tako su govorili -Seljaci ep. 1-6 -Sasvim licno -Kad budem mrtav i beo -Volim te najvise na svetu -Tri boje duge -Kabare Putuj Evropo -Agencija SIS -Vratice se rode ep.1-5 -Yu folk extra soder -Lopovi prve klase -Ceracemo se -Velika frka -Bosko Buha -Samo za tvoje usi -Dobro ustimovani mrtvaci -Sedam i po -Gorski vijenac -Sofinisticka farsa -Rece mi jedan coek -Vukovar jedna prica -Bice bice -Veliki transport -Kafic bice bolje -Partizani -Radio Vihor zove Andjeliju -Tri karte za Hollywood -Zene u zatvor -Nebo iznad krajolika -Poslednji krug u Monci -Kabare putuj Evropo Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor goblena,motora za biciklu,punilica za kobasice,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika,biciklistickih pantalona,biciklistickih majica,etno predmeta,albuma,slicica,albuma za fotografije,razglednica,duboreza,brosura,knjiga,romana,filmova,serija, flasa,limenih kutija,intex,kombinezona za surf i ronjenje,steznika,lovackih sesira,ortoza,ploca,semena,znacki i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

EB1 Francuska Spomenica učesnika u Velikom ratu 1914 – 1918 Diplôme souvenir municipal De la Grande Guerre 1914 – 1918 Na privatnu inicijativu, ove suvenir diplome (postoje četiri modela) bile su namenjene svima koji su tokom rata radili u opštinskom veću (izabrani 1912. godine, a mandat im je produžen zbog suspenzije opštinskih izbora tokom sukoba) ili koji su započeli mandat u neposrednom posleratnom periodu (izbori novembra/decembra 1919. ili „promocija pobede“). Veličina 62 x 48 cm / Manja zacepljenja na ivicama i na mestu presavijanja , pege od starosti , neka zacepljenja restaurirana Likovi u medaljonima : Žorž Klemnaso, maršal Foš , maršal Žofre, Vudro Vilson

EB1 Vujica Rešin Tucić potpis autograf Svojeručni potpis u pismu. autogram, avangarda, srpski avangardni pesnici , Vujica Rešin Tucić (Melenci, 17. jul 1941 — Novi Sad, 28. novembar 2009) bio je književnik, vizuelni umetnik, urednik, esejista, jedan od najznačajnijih članova neoavangardnog pokreta u Jugoslaviji tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka (Nova umetnička praksa). Njagovi radovi izlaze izvan okvira tradicionalne podele umetnosti, pa tako u izvođenje svojih pesama unosi elemente filma, glume i performansa, što je u ono vreme kod nas bila eksperimentalna i pionirska aktivnost. Uređivao je časopise `Ulaznica` (Zrenjanin), `Dalje` (Sarajevo) i `Tisa` (Novi Bečej). 1977. pokrenuo je časopis „Adresa“, jedan od najznačajnijih neoavangardnih časopisa na ovim prostorima. Radio je najpre u biblioteci Radija Novog Sada, a potom i kao dramaturg u dramskom programu iste medijske kuće. Zbog svoje umetničke aktivnosti i nekonformizma bio je marginalizovan i proganjan u vreme komunističke vlasti, koja ga je držala za anarhistu. Tokom 1972. i 1973. protiv njega su bila pokrenuta dva krivična procesa: „zbog prekršajnog dela vređanja socijalističko-patriotskih osećanja građana“ u Opštinskom sudu u Zrenjaninu i „za krivično delo neprijateljske propagande“ u Okružnom sudu u Novom Sadu. Po ovom drugom osnovu pretila mu je kazna do 12 godina strogog zatvora, ali je proces obustavljen na intervenciju Oskara Daviča. Marginalizacija u kulturnim institucijama se nastavlja i kasnije, tokom devedesetih, prećutkivanjem i ignorisanjem, kao i kod svih umetnika čija se praksa nije uklapala u vladajuću nacionalističku paradigmu. Početkom devedesetih osnovao je i vodio književnu školu Tradicija avangarde (Beograd, 1993—95), iz koje je nastala umetnička grupa Magnet. Za poslednju zbirku pesama, “Gnezdo paranoje”, dobio je nagradu “Vasko Popa” za najbolju pesničku knjigu na srpskom jeziku 2007. godine. Osim toga, dobitnik je i nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke“, i „Paja Marković Adamov“. Otac istaknutog pesnika mlađe generacije Siniše Tucića.

PRIZNANJE za 20 i 30 godina u sluzbi JNA sa ORIGINALNIM KARTONIMA u kojima je priznanje dato /// kao sto vidite postoje i stari papiri iz 1946. godine i 1970. godine sa originalnom fotografijom /// FOTOGRAFIJE SU NAMERNO NAPRAVLJENE KAO STO VIDITE (neki brojevi su zamagljeni) KAKO `PIRATI` NE BI IMALI SVE INFORMACIJE UKOLIKO ZELE RADITI FOTOKOPIJE - takodje dimenzije nisu date iz istog razloga MILUNKA SAVIC je narodni heroj i zavrsila je na `smetlistu istorije` jer ovakvi materijali treba da se nalaze u muzejima - MILUNKA je sahranjena u ALEJI VELIKANA pored drugih velikana koji su zaduzili Srbiju , kao sto su: DZEJ RAMADANOVSKI i SABAN SAULIC (ovo je, ne zamerite CINIZAM i stvarna cinjenica)

Najplaćeniji poslovi današnjice su vezani za kreativnost i stvaralaštvo (dizajneri, programeri, marketari...). Da li ja to mogu da radim? Pa naravno! U svakom od nas čuči mali umetnik. :) Tvoja mašta ti omogućava da istražuješ, zamišljaš i spajaš razne stvari, nekada naizgled i nespojive. Sada na jednom mestu imaš brdo ideja raspoređenih u 8 poglavlja koje će podstaći tvoju kreativnost i maštu. Zašto je to uopšte važno? Upravo je kreativnost potrebna za stvaranje, a to je najviši nivo učenja, razmišljanja i znanja. Podrazumeva da stvaraš neku celinu kombinujuću različite elemente. Uzmi stare krpice, čepove, boje, štapiće, možeš malo i voća i kreni ludo da se zabavljaš, dok učiš da stvaraš! 288 strana, format 29×25 cm

Originalno, rukom pisano i potpisano pismo Tihomira Ostojića, upućeno Jugoslovenskoj Akademiji, iz 1916. Dr Tihomir Ostojić (Potiski Sveti Nikola, 17. jul 1865 — Beč, 18. oktobar 1921) je bio profesor Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, muzikolog, književni i pozorišni kritičar, istoričar književnosti, sekretar Matice srpske i dekan Filozofskog fakulteta u Skoplju. Već sa 11 meseci ostao je bez oca Rade. Odrastao je sa majkom Savetom (rođ. Firićaski), koja se preselila u Novi Sad, kako bi sinu obezbedila bolje obrazovanje. Osnovnu školu završio je u Potiskom Svetom Nikoli. Potom je pohađao gimnaziju u Novom Sadu, u kojoj će kasnije i predavati. Profesor mu je bio Jovan Grčić, koji ga je, prepoznavši njegov talenat za muziku, primio u svoju kuću, gde je ostao sve do mature. Tokom gimnazijskih dana bio je horovođa, čak je i komponovao, a od instrumenata je svirao klavir i violinu. Već kao gimnazijalac okušava se u književnom stvaranju. Preveo je krajem 1882. godine delo Hofnera - Svako je kovač svoje sreće. Kao pitomac Tekelijanuma studirao je filozofiju (germanistiku i slavistiku) u Budimpešti. Bio je vrlo aktivan u budimpeštanskom studentskom književnom društvu „Kolo mladih Srba”. Na redovnim sednicama društva čita svoje brojne pisane radove. Potpisuje se kao dopisnk Stražilova sa pseudonimom „Tih. Radova O.”. Iz studentskih dana potiču njegovi radovi iz srpske istorije i mali kritički ogledi. Profesorski ispit položio i doktorsku tezu o Dositeju Obradoviću (1894) odbranio je u Beču, kod čuvenog profesora Vatroslava Jagića. U Novosadskoj gimnaziji je radio od oktobra 1889. do 1911. godine kao profesor. Predavao je srpski, mađarski i nemački jezik, filozofiju, a povremeno i pevanje i gimnastiku. Kao svestran intelektualac, objavljuje niz knjiga o muzici, teoriji i izvođenju. Smatraju ga tada za profesora i „vrednog i zaslužnog muzičara” koji i dobro svira na klaviru. Po dolasku za katedru gimnazijsku u Novom Sad preuzeo je rukovođenje i dirigovanje gimnazijskim horom. Nižu se svake godine novi muzikalni naslovi: „Staro Karlovačko pjenije” za četiri glasa na note (1887. i 1890), „Srpsko narodno kolo” za glasovir (1891), „Srpski zvuci” pesme i igre za klavir (1892), te knjige o crkvenom notnom pevanju „Mala Katavasija... ”(1880. i 1894). Ostojić se tokom života najviše bavio Dositejem Obradovićem, a prvi u nizu radova o Dositeju javlja se 1894. godine. U matičinim „knjigama za narod” izdao je Dositejeve basne. Neumorni Tihomir je 1901. godine osnovao u Novom Sad prvo Sokolsko društvo, ali koje je radilo bez pisanih pravila. Rad se sastojao u telesnom vežbanju mladih dvaput nedeljno, a subotom su održani drugarski sastanci na kojima se razgovaralo o slovenskom zajedništvu. U Novosadskoj srpskoj čitaonici prof. Ostojić je bio potpredsednik. Na jednom od društvenih prela održanih u čitaonici on je marta 1902. godine održao predavanje pod nazivom: „Ima li Novi Sad uslova da postane središte ovostranih Srba?”. Godine 1905. on je potpredsednik Društva književnika, novinara i umetnika „Zmaj” u Sremskim Karlovcima. Jedna od društvenih aktivnosti bila je staranje o podizanju spomenika pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju. Bio je veliki i bliski prijatelj sa slikarom Urošem Predićem, kojeg je posetio u Orlovatu 1904. godine. Krajem 19. veka doktor filozofije Ostojić je okupio oko sebe grupu mlađih intelektualaca koji su tražili reforme u savremenom društvu. Oni su smatrali da promenu treba da inicira i predvodi Matica srpska. Reforme Matice srpske koje su se desile 1899-1900. godine njegovo su delo. Osnovao je časopis Pokret, koji je povremeno izlazio od 1899. do 1912. godine. U njemu je najčešće napadao Maticu srpsku, zahtevajući promene u načinu na koji je vođena ova institucija. Fokus kritike je bio na Letopisu i Biblioteci Matice. Ostojić je kao urednik šest godišta, od 1903. godine radio na modernizaciji `Kalendara Matice srpske`. Tihomir Ostojić se rano vezao za Maticu; od 1898. godine je član njenog Književnog odeljenja. Ostojić je 1911. godine izabran za sekretara Matice srpske, sa zadatkom da obnovi Maticu i uključi je u pokret nacionalnog preporoda. Na toj poziciji se vodio do marta 1920. godine i taj rad mu je uzet u penzioni staž. U okviru reformi osnovao stručna tela, „zborove”, za prosvećivanje, umetnost, istoriju, antropogeografiju i etnologiju, kao i za srpski jezik. Predložio je izmene u stipendiranju studenata, radio je na širenju članstva i uspostavljanju mreže poverenika, unapređenju edicije Knjige za narod i izdavačke delatnosti.[4]Uređivao je i Letopis Matice srpske od 1912. do 1914. godine. U listu Pozorište povremeno je objavljivao pozorišne kritike, što ujedno predstavlja i njegov prvi konakt sa Srpskim narodnim pozorištem (SNP). Za člana Pozorišnog odseka Društva za SNP izabran je 1904. godine, a za predsednika 1907. godine. Kao i u slučaju Matice srpske zahtevao je korenite reforme i modernizaciju pozorišta. Po izbijanju Prvog svetskog rata našao se na udaru austrougarskih vlasti, kao i drugi istaknuti srpski intelektualci u Monarhiji. Zbog disciplinske istrage koja je povedena protiv njega u Matici, a na zahtev komesara, zbog objavljivanja slika srpske vojske u Balkanskom ratu u Matičinom kalendaru za 1914. podneo je ostavku. Ostao je bez primanja, zarađujući tako što je pisao za zagrebačke časopise i skupljao podatke za Hrvatski biografski leksikon. Interniran je zbog „širenja srpske propagande” septembra 1914. godine u logor u Baju, pa u Sekešfehervar, gde je 1916. godine oboleo od tuberkuloze. I za vreme internacije, koju je proveo bolestan i u oskudici, neumorno je pisao. Objavio je tokom rata studiju o Branku Radičeviću u Radu JAZU u Zagrebu. U Novi Sad se vraća maja 1917. teškog zdravstvenog stanja. Oporavlja se na Fruškoj gori, a potom se ukljujučuje u političke pripreme za oslobođenje Vojvodine. Još tokom ratnih meseci vraća se na mesto sekretara Matice. Pošto mu je aprila 1920. ponuđeno mesto profesora i dekana (maja 1920) novoosnovanog Filozofskog fakulteta u Skoplju Ostojić je prihvatio ovu dužnost i napustio Novi Sad. Ministar prosvete donosi maja 1920. godine odluku, da se redovnom profesoru Skopskog univerziteta Ostojiću uračunaju u penzioni staž, sve dotadašnje godine (1889—1920) kao predavača i profesora Novosadske gimnazije i sekretara Matice srpske. Na funkciji se kratko zadržao, zbog pogoršanog zdravstvenog stanja. Kao dekan u Skoplju dobio je Orden Sv. Save III stepena za prosvetni rad. U Skoplju je tokom te godine uspešnog rada osnovao „Naučno društvo”, kojim je predsedavao. Odlazi na lečenje u sanatorijum u Beču, gde je i umro 18. oktobra 1921. godine. „Jedan od najvećih Srba rodoljuba u Vojvodini, ozbiljni prosvetni i naučni radnik” sahranjen je 3. novembra 1921. godine na Novom groblju u Beogradu. Bio je dopisni član Srpske kraljevske akademije (od 1910) i dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Održavao je tokom života jake veze sa rodnim Semiklušom, koji je u znak pijeteta 1947. promenio ime u Ostojićevo. Napisao je i monografiju svog sela. Ulica u Novom Sadu i nekim drugim mestima, nosi njegovo ime. Bio je oženjen Jelenom, upravnicom više ženskih internata. Ona je nakon njegove smrti, od 1931. godine vodila u Somboru svoj „Veliki devojački internat”.

Ukaz Kralja Aleksandara I Obrenovića. Potpis ministra pravde Koste Hristića. Kosta Hristić (Beograd, 10. april 1852 — Beograd, 5. mart 1927) bio je srpski pravnik, političar, diplomata, književnik i prevodilac. Rođen je u Beogradu kao sin ministra i predsednika Vlade Nikole Hristića (1818-1911) i Julijane, rođene Hadži-Jovanović, u porodici koja je imala dvanaestoro dece. Po majci je bio praunuk Tome Vučića Perišića. Završio je u Beogradu četvororazrednu terazijsku osnovnu školu kod učitelja Paje Vekeckog, a potom i šestorazrednu gimnaziju. Završio je Pravni fakultet Velike škole koji je upisao 1867. godine. Posle toga je studirao prava u Nemačkoj (Berlin, Hajdelberg 1872) i Francuskoj. Radio je u sudu u Valjevu tri godine, a potom u Varoškom sudu u Beogradu. Posle toga bio je sekretar srpskog poslanstva u Carigradu (1883), generalni konzul u Solunu (1889-1890), načelnik Ministarstva inostranih dela (1888. i 1894). Bio je poslanik Kraljevine Srbije u Bukureštu (1895), Rimu (1899) i Beču (1900-1903). Bio je ministar pravde u vladi Vladana Đorđevića (1897-1899). Prevodio je drame koje su igrane u Narodnom pozorištu u Beogradu u periodu 1870-1907. U prvoj sezoni 1869/70 igrana je Skribova drama „Kromvelov sin“ po njegovom prevodu. Napisao je knjigu sećanja „Zapisi starog Beograđanina“, izašlu u dva toma 1923. i 1925. godine. Posvetio je uspomeni na svog oca Nikolu Hristića. U braku sa Leposavom (1859-1958), rođenom Živadinović, imao je sinove akademika i kompozitora Stevana Hristića (1885-1958), diplomatu Boška Hristića (1889-1941) i ćerku Jelicu udatu za armijskog generala Milutina Nedića. Kosta Hristić odlikovao se širokom kulturom i znanjem stranih jezika. Bavio se muzikom i voleo književnost i istoriju. Sarađivao je u periodičnim publikacijama „Pravda“, „Srpski književni glasnik“ i „Politika“, te u sarajevskoj „Domovini“, najčešće pod pseudonimom „Stari Beograđanin“. Kao posebna knjiga izdati su njegovi Zapisi starog Beograđanina, koji imaju i književnu i istorijsku vrednost. Od 1870. bavio se i prevođenjem. Prevodio je pozorišna dela francuskih pisaca: Ežena Skriba (Kromvelov sin, 1870. i Adrijena Lekuvrer, 1872), Aleksandra Dime-Oca (Kin, 1872), Ežena Labiša (Štedionica, 1884), Viktorijena Sardua (Rabagas, 1882. i Veštica, 1904), Žana Ekara (Čika Lebonar, 1907). Kao na fotografijama