Vladimir Dedijer Vatikan i JasenovacTvrdi povez sa zaštitnim omotomVladimir-Vlado Dedijer (Beograd, 4. februar 1914 — Boston, 30. novembar 1990) je bio akademik, istoričar, publicista novinar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe.Vlado je rođen 4. februara 1914. godine u Beogradu, gde je proveo detinjstvo i mladost. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Upisuje Pravni fakultet u Beogradu, kada zbog nemaštine i nemogućnosti da plaća studije počinje da radi kao dopisnik iz zemlje, a kasnije i sveta za „Politiku“.Bio je član KPJ i radio je u korist komunističke propagande. Poznavao je odlično direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara sa kojim je upoznao Josipa Broza Tita po dolasku u Beograd 1941. godine.Vlado Dedijer je po formiranju prvih partizanskih odreda postavljen za političkog komesara Kragujevačkog NOP odreda, što je podrazumevalo i zversku torturu i ubistva „neprijatelja“ (uključujući i razočarane bivše komuniste kao Živojin Pavlović).[1] [2] Učestvovao je u opsadi Kraljeva, polovinom oktobra 1941. godine, kada je bio ranjen u nogu. Posle toga, odlazi u Vrhovni štab i radi u agitaciono-propagandnom odeljenju čitavog rata. U bici na Sutjesci izgubio je svoju ženu, dr. Olgu Popović-Dedijer, koja je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije.Posle završetka rata, odlazi na osnivanje Ujedinjenih nacija u San Francisko. Po povratku u zemlju, kao veoma obrazovan čovek, dobija mesto predavača istorije NOB-a na Beogradskom univerzitetu. Tokom rata brižljivo je vodio svoj Dnevnik, koji je posle rata objavljen.U Beogradu se po drugi put oženio, ovoga puta Verom Dedijer. Bio je predstavnik Jugoslovenske delegacije na konferenciji mira u Parizu 1946. godine. Po povratku, dobija zaduženje da bude urednik lista „Borba“.Za vreme sukoba sa Staljinom bio je član raznih pregovaračkih misija. Tu je počeo da prikuplja i podatke za svoje čuveno delo, po kome će kasnije postati poznat – „Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“.Bio je član CK SKJ od 1952. i saveznog odbora SSRNJ od 1953. godine. Kao urednik lista „Borba“, optužen je da je pomagao sređivanje Đilasovih članaka, pa je izveden pred Partijsku komisiju, a zatim i pred sud u Beogradu 1954. godine.Na tajnom suđenju zajedno sa Milovanom Đilasom, izabrao je da ga brani slavni advokat Zdravko Politea, koji je 1928. godine na „Bombaškom procesu“, branio Tita, a kasnije kardinala Alojzija Stepinca. Osuđen je uslovno na godinu i po dana. Kasnije mu je sud poništio tu odluku.Vlado Dedijer je rešio da se povuče iz političkog života. Podneo je ostavku na članstvo u SKJ i SSRNJ avgusta 1954. godine.Posle političke karijere, počeo je da se bavi pisanjem. Odlazi u SAD 1955. godine gde je i dobio zvanje Akademika istorijskih nauka. Povremeno je iz Amerike dolazio u zemlju gde je radio kao autor u pisanju knjiga.Vladimir Dedijer je u Americi postao član Raselovog suda, a zatim i predsednik istog suda koji je ispitivao ratne zločine u Vijetnamu, kršenje ljudskih prava u Latinskoj Americi i niz drugih.Aktivno je radio i u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu. Bio je jedan od koautora u udžbeniku „Istorija Jugoslavije od 1918“, u izdanju beogradskog Nolita 1972. godine.Posle Titove smrti, ponovo odlazi u Ameriku, u Vašington, gde skuplja građu za nove biografije o Titu.Kao predsednik Raselovog suda radio je na pitanju zločina u logoru Jasenovac (1941 — 1945). U Americi je radio na pripremanju Tribunala Raselovog suda o koncentracionom logoru Jasenovac. U tu svrhu, vraća se ponovo u Jugoslaviju 1989. godine i zajedno sa višim naučnim saradnikom Antunom Miletićem radi na pisanju knjige o Jasenovcu. Ponovo je otišao u Ameriku i tu ga je snašla smrt.Pred kraj svog života je oslepeo, poželeo da se vrati i umre u svojoj zemlji, ali je iznenada preminuo od jakog srčanog udara 30. novembra 1990. godine u Bostonu, gde je obavljena i kremacija. Njegova urna, uz sve vojne počasti, sahranjena je 21. decembra 1990. godine u Ljubljani.Poreklo porodice Dedijer potiče iz Hercegovine, iz mesta Čepelice, kod Bileće. Vladov otac Jevto Dedijer, bio je docent geografije na Beogradskom univerzitetu i prvi asistent istaknutog srpskog geografa Jovana Cvijića. Pored Vlade on je imao još dva sina Borivoja Boru i sina Stevana, koji je bio nuklearni fizičar i socijalni teoretičar i koji je od 1961. godine živeo u Švedskoj.Vlado Dedijer se dva puta ženio. Prvi put sa lekarkom Olgom Popović iz Zemuna i sa njom je u godinama uoči Drugog svetskog rata dobio ćerku Milicu. U toku rata, ona je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije i poginula je juna 1943. godine za vreme bitke na Sutjesci.Posle delimičnog oslobođenja zemlje, 1944. godine, oženio se po drugi put sa Slovenkom Verom Križman i sa njom dobio ćerku Bojanu i sinove Borivoja-Boru, Branimira-Branka i Marka. Njegova dva sina Borivoje (umro 1958) i Branko (poginuo 1966), su tragično preminula i on je sahranjen pored njih u Ljubljani.Kao zaslugu u zajedničkom radu, Antun Miletić je posle Dedijerove smrti objavio knjigu „Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945)“, gde je pored svog imena, upisao i ime Vlade Dedijera, koji je tada već bio mrtav.Nosilac je Partizanske sponenice 1941, odlikovan je Ordenom partizanske zvezde prvog reda i imao je i čin potpukovnika JNA u rezervi.Autor Dedijer, Vladimir J., 1914-1990 Naslov Vatikan i Jasenovac : dokumenti / Vladimir Dedijer ; [prevod delova rukopisa i dokumenata Višnja Plećaš … i dr.] Vrsta/sadržaj stručna monografija Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1987 (Beograd : „Slobodan Jović“) Ostali autori Plećaš, Višnja Kovačević, Vera Vejvoda, Ivan I., 1949- Aleksić, Vesna Horvat, Vladimir I., 1935- Aćin, Jovica, 1946- Kljakić, Ljubomir, 1951- Fizički opis 788 str., [48] str. tabli ; 24 cm Zbirka Sabrana dela Vladimira Dedijera Biblioteka Svedočanstva Napomene Tiraž 8.000 Registar. ISBN 86-09-00075-3 (karton sa omotom) Predmetne odrednice Jasenovac (koncentracioni logor) – Nezavisna Država Hrvatska – 1941-1945 – Istorijska građa Srbi – Genocid – Nezavisna Država Hrvatska – 1941-1945 – Istorijska građa Klerofašizam – Ustaše – Nezavisna Država Hrvatska – 1941-1945 – Istorijska građa Verski progoni – Nametanje vere – Nezavisna Država Hrvatska – 1941-1945 – Istorijska građa Vatikan – Prozelitizam – Nezavisna Država Hrvatska – 1941-1945 – Istorijska građa7/6

Miodrag Jovanović ĐOKA JOVANOVIĆ Matica srpska, 2005. 264 ilustrovane strane, veliki format, tvrd povez, zaštitni omot. Zaštitni omot je lošije urađen. Inače, veoma očuvana. Postoji posveta preko koje je pređeno korektorom. Mене је српски народ волео, ја сам за њега живео и радио и ја се због тога поносим, написао је својевременоједан од наших најзначајнијих вајара, Ђока Јовановић, у аутобиографији. У част Јовановића (1861–1953), иначе првог српског ђака у Паризу, у Галерији САНУ биће свечано отвoрена изложба његових радова 7. августа у 19 часова, а поздравну речће посетиоцима у аули САНУ, поред Јовановићеве скулптуре „Наука и уметност”, упутитиакадемик Динко Давидов, директор Галерије и проф. др Миодраг Јовановић који је и аутор каталога. О томе шта ће публика моћи да види, Миодраг Јовановић за „Политику” каже: – Биће изложено око 130 скулптура Ђоке Јовановића са рељефима, медаљама, минијатурним радовима. Средишна скулптура ове поставке је дело „Наука и уметност”, коју смо хтели да преместимо у Галерију, па потом на улицу, да бисмо се на крају одлучили да је оставимо где и, иначе, стоји, у аули САНУ. Ту скулптуру је Јовановић и наменио САНУ, и сам је био академик, и сматрао ју је својим најбољим делом. Слика те скулптуре је на насловној страни каталога, а потом и на позивници. У визури галерије, поред црвене завесе, биће велики постер и скица тог рада. Вајар Ђока Јовановић школовао се у Минхену, Бечу и Паризу. Био је један од оснивача сликарског друштва „Лада”, члан уметничког друштва „Медулин” и један од оснивача УЛУС-а. Први пут је излагао на светској изложби у Паризу 1889, и добио бронзану медаљу, апотом и 1900. године када је на Светској изложби у Паризу добио златну медаљу. Ђока Јовановић је имао два сина из два брака, први Мирко погинуо је као добровољац у француској Легији 1915, а други, Александар је са српском војском прешао Албанију,а касније је живео и радио у Мароку. На отварање изложбе у Београд стижу Јовановићеви потомци из читавог света, који са поносом носе презиме славног вајара. Ђока Јовановић јечесто спајао радиност и задовољство, спомиње се да је он био први српски бициклиста и на неким спортским такмичењима је освајао награде. Тако је 1886. из Беча бициклом обишао Инсбрук, Верону, Падову, Венецију, Трст, Љубљану и Загреб. – Ђока Јовановић је академски реалиста, каже професор Миодраг Јовановић, за њега је карактеристичнафигурална скулптура, али никакодо краја класицистичка, он је био поштовалац класике, сањао је о Риму. Радио је реалистички, добро савладао занатску вештину у Бечу, Минхену и Паризу. Држао је до лепоте људског лика, исказивао је романтична осећања, чак нека његова дела носе и такве називе, рецимо, „Мирис пролећа” и „Мирис ружа”. Јовановић има и по називу и романтичарских скулптура. Био је ангажовани уметник, направио је величанствен Споменик косовским јунацима у Крушевцу, потом споменик Милошу Обреновићу, Јосифу Панчићу, Вуку Караџићу, Бранку Радичевићу, Јовану Јовановићу Змају, Кнезу Милошу, вајао је ратнике, војнике, рударе... Нарочито је потресна његова скулптура посвећена страдалом сину Мирку „За отаџбину”. – Треба рећи да кућа у којој је био смештен атеље Ђоке Јовановића у Скерлићевој 6, тачно испод Народне библиотеке Србије, има полупане прозоре баш на том великом вајарском атељеу. Фасада, коју красе две скулптуре, оронулаје, и то је штета. Не сугеришем да се од тога прави легат или музеј, ништа од тога не предлажем, али би бар фасаду требало окречити. Треба да се зна и чује да је то кућа Ђоке Јовановића, подсећа за крај професор Миодраг Јовановић.

ANALOGNA ELEKTRONIKA I PROJEKTI SA MIKROKONTROLERIMA! Hobi elektroničarima može biti zanimljivo da nauče nove veštine koje mogu koristiti u karijeri. Oni koji razumeju osnove elektronike mogu praviti sopstvena kola i projekte. Ipak pre nego što potrčite potrebno je naučiti da hodate. Počinje sa analognom elektronikom. Trebalo bi da se upoznate sa jednostavnim komponentama i kolima, i razumete njihove osnovne osobine i ponašanje, kao i probleme sa kojima bi mogli da se susrećete. Najbolji način da to uredite je preko eksperimenata. Sama teorija nije dovoljna. Knjiga nudi veliki broj praktičnih početničkih kola koje svako može sastaviti sa osnovnim iskustvom. U elektronici je počelo novo poglavlje sa širenjem primene mikrokontrolera. Mikrokontroleri sada izvode sve više zadataka koji su ranije bili rešavani korišćenjem diskretnih komponenata i konvencionalnih, standardnih integrisanih kola. Rad sa mikrokontrolerima je postajao sve lakši i lakši zahvaljujući platformama kao što su Bascom, Arduino, Micro:bit. U knjizi su predstavljane brojne primene mikrokontrolera kojima se lako upravlja. Sada imamo slučaj elektronike sa manje lemljenja a više programiranja Kompletna knjiga je u koloru! Kratak sadržaj Deo 1 • Analogna elektronika Poglavlje 1 • Elektronika za početnike (1) Poglavlje 2 • Elektronika za početnike (2) Poglavlje 3 • Elektronika za početnike (3) Poglavlje 4 • Elektronika za početnike (4) Poglavlje 5 • Elektronika za početnike (5) Poglavlje 6 • Elektronika za početnike (6) Poglavlje 7 • Elektronika za početnike (7) Poglavlje 8 • Elektronika za početnike (8) Poglavlje 9 • Elektronika za početnike (9) Poglavlje 10 • Elektronika za početnike (10) Poglavlje 11 • Operacioni pojačavači u praksi Poglavlje 12 • Operacioni pojačavači u praksi Poglavlje 13 • Operacioni pojačavači u praksi Poglavlje 14 • Granične vrednosti EMV-EMC i CE deklaracija Poglavlje 15 • LED-LDR ring oscilator Poglavlje 16 • Piko ampermetar Poglavlje 17 • LC oscilator sa podešavanjem uz pomoć potenciometra Poglavlje 18 • Merenje radijacije sa FET-om Poglavlje 19 • “zelena” solarna lampa Poglavlje 20 • Održavanje baterije Poglavlje 21 • Naponski pretvarač sa jednim tranzistorom Poglavlje 22 • Analogno trčeće LED svetlo Poglavlje 23 • Eksperimentalni Hall senzor Poglavlje 24 • Jednostavni Dip metar Poglavlje 25 • Širokopojasni prijemnik za varničar Poglavlje 26 • Ring oscilator Poglavlje 27 • LED višestruka bljeskalica Poglavlje 28 • Audion sa emiterskim sledilom Poglavlje 29 • Relaksacioni oscilatori sa NPN tranzistorima Poglavlje 30 • Merenje Gama zraka sa foto diodom Poglavlje 31 • Kratkotalasni regenerativni prijemnik Poglavlje 32 • DRM superheterodini prijemnik (digitalni radio) Poglavlje 33 • Tranzistorski Dip metar Poglavlje 34 • DRM sa direktnim mikserom upotrebom cevi EF95/6AKS Poglavlje 35 • Modulator srednjih talasa Poglavlje 36 • EE večni treptač Poglavlje 37 • Kratkotalasni super regenerativni prijemnik Poglavlje 38 • Kratkotalasni pretvarač Deo 2 • Mikrokontroler Poglavlje 39 • Osnove osnova (1) Poglavlje 40 • Osnove osnova Mikrokontrolera (2) Poglavlje 41 • Osnove osnova Mikrokontrolera (3) Poglavlje 42 • Osnove osnova Mikrokontrolera (4) Poglavlje 43 • Osnove osnova Mikrokontrolera (5) Poglavlje 44 • Osnove osnova Mikrokontrolera (6) Poglavlje 45 • Osnove osnova Mikrokontrolera (7) Poglavlje 46 • Senzori imaju smisla (1) Poglavlje 47 • Senzori imaju smisla (2) Poglavlje 48 • Senzori imaju smisla (3) Poglavlje 49 • Senzori imaju smisla (4) Poglavlje 50 • Uputstvo za početnike za rad sa razvojnim okruženjem Poglavlje 51 • BBC micro:bit za elektroničare (1) Poglavlje 53 • RF detektor uz pomoć Arduino Poglavlje 54 • Merenje otpornosti sa Arduino Poglavlje 55 • AM predajnik uz pomoć Arduino Poglavlje 56 • Bezbednosne nalepnice kao ključ BURKHARD KAINKA je rođen 1953, radio amater sa pozivnim znakom DK7JD. Više godina je radio kao nastavnik fizike a od 1996 je samostalni razvojni inženjer i autor knjiga iz oblasti elektronike i mikrokontrolera. Između ostalih projekta održava stranice www.elektroniklabor.de i www.b-kainka.de

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hajnrih Kunov (11. april 1862. u Šverinu — 20. avgust 1936. u Berlinu) je bio univerzitetski nastavnik (etnolog), urednik, političar (SPD) i značajan marksistički teoretičar. Kunov je bio član Vajmarske nacionalne skupštine za SPD 1919. i član pruskog državnog parlamenta od 1921. do 1924. godine. Hajnrih Kunov je rođen kao sin scenskog radnika u Šverinu. Uz finansijsku podršku rođaka, mogao je da pohađa srednju školu. Zatim je odradio komercijalno naukovanje u Hanoveru. Po završetku šegrtovanja radio je kao računovođa u fabrici tapeta u Hamburgu. Tamo je počeo da se politički aktivira u SPD-u. Kao autodidakt, proučavao je marksizam i filozofiju Kanta i Hegela. Od 1898. Kunov je bio urednik časopisa Die Neue Zeit, naučnog organa socijaldemokratije koji je izdavao Karl Kaucki. Pored toga, radio je od 1902. kao urednik centralnog organa SPD „Vorvarts“, gde je, pored Hajnriha Štrobela, važio za portparola antirevizionističke levice i suprotstavljao se Kurtu Ajzneru. Od 1907. radio je kao predavač u partijskoj školi SPD u Berlinu, pored Franca Meringa, Rudolfa Hilferdinga, Roze Luksemburg i Hajnriha Šulca. Pored toga, Kunov je rano delovao na naučnim studijama u oblasti etnologije, na koje je primenio marksistički metod. Ovaj članak ili odeljak treba revidirati. Detalje treba dati na stranici za razgovor. Pomozite da ga poboljšate, a zatim uklonite ovu zastavicu. U avgustu 1914. Cunov je, kao i njegove uredničke kolege u Vorvartsu, i dalje bio protiv odobrenja ratnih kredita. Od sredine oktobra 1914. promenio je ovu ocenu i pridružio se mišljenju većine SPD oko Fridriha Eberta; Od 1915. u okviru SPD-a formirala se grupa Lenš-Kunov-Heniš, koja je pokušavala da marksistički opravda stav partijske većine po pitanju ratnih kredita, razvijajući teoriju „ratnog socijalizma“. Cunov je objavio u Hamburger Echo i drugim listovima SPD-a. Od sredine 1915. Die Glocke, časopis koji je osnovao Parvus, postao je organ grupe. Kasnije je Franc Nojman držao Cunovovo pisanje Partijski kolaps? od 1915. za jezgrovit izraz prisustva socijal-imperijalističkih tendencija u socijaldemokratiji, tj. H. „imperijalistička politika kojoj je težila radnička klasa i za nju“.[1] U oktobru 1917. USPD se odvojila od SPD-a, bez Kunova. Postao je naslednik Karla Kautskog u Neue Zeit-u, na čijem je čelu bio sve dok nije ukinut 1923. godine. U svom delu „Marksistička teorija istorije, društva i države“ Kunov je naveo da Kaucki nije ni shvatio najjednostavnije osnovne elemente Marksove teorije društva. Kunov je 1919. bio član SPD-a u Narodnoj skupštini, a kasnije, od 1919. do 1924. godine, član pruskog državnog parlamenta. Postao je član programskog odbora Gerlicovog programa SPD, ali se potom sve više povlačio iz aktivne partijske politike. Godine 1919. Kunov je sledio poziv Berlinskog univerziteta i bio je imenovan za izvanrednog profesora etnologije od strane Konrada Haeniša, sada pruskog ministra obrazovanja. Objavio je brojne etnološke spise i četvorotomnu ekonomsku istoriju. Postao je značajan kao teoretičar države: 1920. i 1921. objavio je svoje glavno delo: Marksovsku teoriju istorije, društva i države u dva toma. U njemu je, odstupajući od Marksa, predstavljao mogućnost razvoja države u toku mirne „socijalne revolucije“ ka socijalno-administrativnoj državi. Odbacio je boljševičku revoluciju 1917. kao dobrovoljno preuzimanje države bez obzira na stepen razvoja ruskog društva. Godine 1933, nakon što je NSDAP preuzeo vlast, Kunov je izgubio penziju, a njegovi spisi su javno spaljeni. 20. avgusta 1936. umire osiromašen i zaboravljen u Berlinu....

Izdavač: Galerija Matice srpske - Novi Sad, 2004. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, zlatotisk, 31,5 cm. 261 str. Kunstdruk, ilustrovano Ivan Tabaković (Arad, 10.12.1898 - Beograd, 27.06.1977) Studije slikarstva započeo je na Akademiji likovnih umetnosti u Budimpešti 1917. godine, a nastavio na Kraljevskoj akademiji za umjetnost i obrt u Zagrebu (1919-1924), prvo u klasi profesora Maksimilijana Vanke, a docnije kod profesora Ljube Babića. Privremeno je prekinuo studije u Zagrebu i otišao u Minhen 1922. godine gde je pohađao dva semestra na Akademiji lepih umetnosti u klasi profesora Bekera Gundala, i uzimao privatne časove slikanja u školi Hansa Hofmana 1922/23. godine. Vratio se u Zagreb 1923. godine, da završi započete studije, gde je naredne godine diplomiro u klasi profesora Ljube Babića. U Parizu 1925. godine boravi kraće vreme i učestvuje na Međunarodnoj izložbi primenjene umetnosti. Po povratku u Zagreb zajedno sa Otonom Postružnikom osniva i vodi privatnu Slobodnu slikarsku školu. Naredne, 1926. godine postavljen je za honorarnog crtača na Institutu za anatomiju Medicinskog fakulteta Sveučilišta Kraljevine SHS u Zagrebu, gde je radio do 1930. godine. Iz Zagreba se preselio u Novi Sad 1930. godine. Prvu samostalnu izložbu imao je 1934. godine u Salonu Ulrih u Zagrebu. Ponovo je boravio u Parizu od novembra 1934. godine kao stipendista vlade Republike Francuske, sve do proleća 1935. godine kada se vraća u Novi Sad. U Beograd je prešao 1938. godine i postavljen je za honorarnog nastavnika slikarstva u Školi za primenjenu umetnost, koja će kasnije prerasti u beogradsku Akademiju primenjenih umetnosti. Nakon Drugog svetskog rata, 1945. godine postavljen je za vanrednog profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, a 1948. godine prešao je na Akademiju primenjenih umetnosti gde je vodio Odsek za keramiku. Jedan je od osnivača i članova umetničkih grupa: `Zemlja` (1929), `Dvanaestorica` (1937) i `Šestorica` (1954). Dopisni član SANU postao je 1965, a redovni 1972. godine. Sa Nedeljkom Gvozdenovićem inicirao je osnivanje Galerije SANU 1968. godine. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja. Nadahnut socijalnim, impresionističkim i intimističkim motivima, slikao je u duhu prefinjenog kolorističkog artizma. Izvanredno je crtao i akvarelisao, radio u tehnici tempere, gvaša, kolaža i majolike. Njegov bogat umetnički opus može se podeliti na nekoliko izrazitih celina. Pored slikarstva i grafike, značajno mesto u njegovoj umetnosti zauzimaju radovi u keramici. Galerija Matice srpske

Vojska Republike Srpske između politike i rata VOJSKA REPUBLIKE SRPSKE IZMEĐU POLITIKE I RATA , Milovan Milutinović , Srpska vila Sremska Mitrovica / Institut za političke studije Beograd 1997 , Osnovnu i školu učenika u privredi završio je u Prijedoru. Nakon toga je završio Srednju vojnu školu smjer oklopno mehanizovane jedinice u Banjoj Luci. Poslije prvog stepena Ekonomskog fakulteta, upisuje vanredno Vojnu akademiju Кopnene vojske - smjer OMJ, koju završava 1975. Poslije toga završava Školu za usavršavanje oficira oklopno mehanizovanih jedinica u trajanju od 6 mjeseci, 1979. To je bila škola za dužnost komandanta bataljona. Visoku političku školu JNA u trajanju od 1 godine završio je 1988. sa odličnim uspjehom kao prvi u rangu. Nakon toga, 1989. upisuje postdiplomske studije na Visokoj političkoj školi JNA, koju nije završio zbog službe na Кosovu i Metohiji, gdje je bilo proglašeno vanredno stanje. To vanredno stanje je bilo dugogodišnje. Poslije završetka školovanja obavljao je dužnosti komandira voda i komandira tenkovske čete do 1980. Od tada je načelnik klase Srednje vojne škole, do 1984. Od 1985. obavlja dužnost pomoćnika komandanta za moral i informisanje na Poligonu oklopno mehanizovanih jedinice Manjača. Poligon je bio u rangu oklopnog bataljona. U periodu od 1988. do 1992. je referent u organu za moral i informisanje Кomande Prištinskog korpusa. Po naređenju Generalštaba JNA u 17. aprila 1992. dolazi u Banja Luku i u 5. Кorpus JNA. Tokom Odbrambeno-otadžbinskog rata bio je načelnik PRESS-centra i načelnik Informativne službe u Кomandi 5. Кorpusa JNA (Banjalučkog), kasnije 1. Кrajiškog korpusa Vojske Republike Srpske (1992-1994. ) Tokom rata bio je glavni i odgovorni urednik listova `Кrajiški vojnik` i `Srpske vojska`, vojničke TV emisije `Na braniku otadžbine` i radio emisija `Sa borcima Republike Srpske` i `Vojnička noć`, a pri kraju rata 1995. godine bio je osnivač i urednik radija GŠ VRS `Radio Кrajina`. [1] Dužnosti načelnik Informativne službe i Centra za informativno-propagandnu djelatnost Glavnog Štaba VRS vršio je od 1994-1996. Zbog toga je nazivan i portparol generala Ratka Mladića. U period od 2000-2002. obavljao je dužnost savetnika člana Predsjedništva BiH iz Republike Srpske za medije i politiku. Po ličnom zahtjevu je prijevremeno penzionisan 1999. u činu pukovnika. mek povez, format 14,5 x 20 cm , ćirilica, ilustrovano, 332 strane   Knjiga je NOVA..... ---------------------------- Knjiga je NOVA. .. .. M

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nultoj stranici pocepan deo, tekst neostecen, sve ostalo uredno PIRATI - Edvard Lusi-Smit Izdavač: JUGOSLAVIJA Beograd Godina izdanja: 1980. Povez: tvrd povez Broj strana: 237 Pismo: latinica Džon Edvard Mekenzi Lusi-Smit (rođen 27. februara 1933.), poznat kao Edvard Lusi-Smit, engleski je pisac, pesnik, umetnički kritičar, kustos i emiter rođen na Jamajci. Bio je veoma plodan u ovim oblastima, pisao je ili uređivao preko stotinu knjiga, a njegove teme su se postepeno pomerale oko kasnih 1960-ih sa pretežno književnosti na uglavnom umetnost. Lucie-Smith je rođena u Kingstonu, Jamajka, kao sin Meri Frensis (rođena Lušington) i Džona Dadlija Lusi-Smita. Preselio se u Ujedinjeno Kraljevstvo 1946. godine.[1] Obrazovao se u Kraljevskoj školi u Kenterberiju, a posle kratkog vremena u Parizu čitao je istoriju na Merton koledžu u Oksfordu od 1951. do 1954. godine. Nakon što je služio u Kraljevskom vazduhoplovstvu kao oficir za obrazovanje i radio kao kopirajter, postao je pisac sa punim radnim vremenom (kao i antolog i fotograf). Nasledio je Filipa Hobsbauma u ​​organizaciji Grupe, grupe pesnika sa Londonom. Početkom 1980-ih vodio je nekoliko serija intervjua, Razgovori sa umetnicima, za BBC Radio 3. Bio je saradnik The London Magazine, u kojem je pisao kritike o umetnosti, i redovno pisao za nezavisni časopis ArtReviev od 1960-ih do 2000-ih. Kao plodan pisac, napisao je ukupno više od stotinu knjiga o raznim temama, uglavnom o istoriji umetnosti, kao i o biografijama i poeziji. Pored toga, bio je kustos brojnih umetničkih izložbi, uključujući tri projekta Pitera Mura u Umetničkoj galeriji Voker u Liverpulu; novo britansko slikarstvo (1988–90) i dve retrospektive u Muzeju umetnosti Nju Orleansa. On je kustos Bermondsei Project Space. Poslednjih godina Edvard Lusi-Smit promoviše crteže koji se pripisuju Frensisu Bejkonu u vlasništvu italijanskog novinara Kristijana Lovatelija Ravarina. Međutim, Christie`s, Sothebi`s i Francis Bacon Estate nisu potvrdili autentičnost ovih radova poznatih kao `Italijanski crteži Frensisa Bacona`. Martin Harison, urednik Francis Bacon: Catalog Raisonne, ne uključuje `The Francis Bacon Italian Dravings` i ne vidi Bekonovu ruku na ovim crtežima. Njegov ujak Euan Lucie-Smith bio je jedan od prvih pešadijskih oficira mešovitog nasleđa u regularnom puku britanske vojske i prvi ubijen u Prvom svetskom ratu...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvi deo: Stari zavet Drugi deo: Novi zavet Prelepe ilustracije: Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Stari zavet (originalno: Sveto pismo Staroga zavjeta) jeste hrišćanski naziv za zbirku svetih spisa koji prethode Isusu Hristu i Novom zavetu. Jevreji ga nazivaju Tanah.[1] Sastoji se od knjiga zakona, istorije, proročanstava i pesama. Za hrišćane, Stari zavet čini prvi deo Svetog pisma (drugi deo čini Novi zavet).[2] Vremenom je hrišćanski Stari zavet stekao izvesne razlike u odnosu na jevrejski Tanah. Za judaizam, zbirka svetih knjiga Tanaha na hebrejskom jeziku je uobličena još u 5. veku p. n. e. Rana hrišćanska crkva koristila je grčki prevod iz 2. veka p. n. e, koji je uključivao i spise kojih nema u jevrejskom kanonu. Jeronim je sumnjao u autentičnost tih knjiga, ali su one tek protestantskom reformacijom odvojene od Starog zaveta. Pravoslavni i rimokatolici ih zovu devterokanonskim, a protestanti apokrifnim knjigama....

Knjiga je u dobrom stanju,jedino je omot iskrzan po ivicama i isflekan sa unutrašnje strane. Beograd,PROSVETA,596 strana ,,Georgije Ostrogorski rođen je u Sankt-Peterburgu, školovao se u velikim univerzitetskim centrima Nemačke i Francuske. 1933. godine, nakon nekoliko godina profesure na univerzitetu u Vroclavu, doselio se u Srbiju, tadašnju Jugoslaviju. Dobio je mesto na Beogradskom univerzitetu, na Filozofskom fakultetu, Odeljenje za istoriju, gde je na predmetu Istorija Vizantije radio čitavog života. Osnovao je Vizantološki institut SANU, koji je, zahvaljujući njegovom ugledu, postao važna institucija svetske vizantologije. Georgije Ostrogorski je napisao Istoriju Vizantije publikovanu 1963. godine u Monaku. Ha nemačkom jeziku izašla je u čuvenoj Milerovoj seriji „Handbuch der Altertumswissenschaft“. Ovo delo ima nekoliko srpskih izdanja, a prevedeno je i na sve svetske jezike i danas se još uvek smatra jednim od najsveobuhvatnijih jednotomnih pregleda vizantijske istorije. U svojim mnogobrojnim delima proučavao je gotovo sve vidove života Vizantije: političku istoriju, socijalno-ekonomsku istoriju, istoriju ideja i odnose sa slovenskim svetom. ``

Polovna knjiga, zaštitni omot blago pohaban, ostalo izuzetno očuvano. Izdavač: Makedonska knjiga - Skoplje, 1978. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 28 cm. 55 str. + 58 str. ilustracija Ljubomir Belogaski (Delčevo, 15. april 1912 - Skoplje, 15. februar 1994) bio je makedonski slikar. Studirao na Umetničkoj školi u Beogradu, na kojoj je završio Akademski kurs (Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović, Ivan Radović). Grafiku specijalizovao na akademiji u Ljubljani. Usavršavao se u Francuskoj i Italiji. Poznati su mu ciklusi akvarela sa motivima iz Boka kotorske, Kumanova, Krive Palanke, Kratova i Ohrida. Posle Drugog svetskog rata nastanio se u Skoplju, gde je radio kao likovni pedagog u gimnaziji i Školi za primenjenu umetnost, a od 1958. na Arhitektonsko-građevinskom fakultetu. Samostalno je izlagao u Skoplju 1937, 1956, 1963, 1976, 1978. Dobio je republičku nagradu 11. октомври za životno delo. Muzeju grada Skoplja poklonio je 159 svojih dela. Posle njegove smrti uvedena je nagrada „Ljubomir Belogaski“ za uspešne mlade umetnike.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bosna i Hercegovina - između Tita i rata Neven Anđelić Knjiga `Bosna i Hercegovina – od Tita do rata`, sarajevskog novinara Nevena Anđelića, na nov način govori o uzrocima izbijanja rata u BIH. Neven Anđelić je ovu knjigu napisao na engleskom jeziku a kritika je jednoglasno ocenila da je on `veoma dobro potkovan da objasni kontekst u kome je izbio jedan od najstrašnijih oružanih sukoba u posleratnoj Evropi`, te da je `za razliku od mnogih drugih koji su pisali na ovu temu, Anđelić je pažljiv, oprezan i uravnotežen u svojim analizama i zaključcima.` Anđelić je u godinama pred raspad bivše Jugoslavije i izbijanje građanskog rata bio poznati novinar i urednik Omladinskog programa Radio Sarajeva. U političkim vodama se – kao izraziti protivnik nacionalističkih snaga – oprobao i angažovao kao član `Pokreta Zelenih`, `Saveza reformskih snaga Jugoslavije` za BiH i ostao upamćen kao organizator velikih antiratnih demonstracija u Sarajevu neposredno pred izbijanje sukoba u ovom gradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 54. str. Lav Vladimirovič Kulješov (rus. Лев Влади́мирович Кулешо́в; Tambov, 13. januar 1899 — Moskva, 29. mart 1970) je bio ruski filmski stvaralac koji je osmislio i pomogao da se osnuje prva filmska škola na svetu — Moscow Film Scool. Kulješov se može smatrati jednim od prvih teoretičara filma, a zajedno sa Sergejom Ejzenštajnom, koji je jedno kratko vreme bio njegov učenik, i Vsevolodom Pudovkinom bio je vođa onoga što se u teoriji filma zove Sovjetska teorija montaže. Prema njegovom mišljenju osnova filma je bila upravo montaža, dakle veza između dva kadra. Svoju tezu odnosno princip ilustrovao je „Kulješovim eksperimentom“, u kome je montažno spojio isti kadar (glumčev krupan plan) sa potpuno različitim sadržajem (tanjir čorbe, mrtvački sanduk i sl.) i takve montažne jedinice i njihovo značenje gledaoci su sasvim različiti percipirali. Uz svoj teoretičarski rad Kulješov je paraleno radio i kao filmski autor, sve do trenutka u kom staljinistička vlast tadašnje Rusije nije to onemogićila.

Autor: Georgije Ostrogorski povez: tvrd br. strana: 704 Format: 17x24,5 NAJNOVIJE IZDANJE!!! Georgije Ostrogorski rođen je u Sankt-Peterburgu, školovao se u velikim univerzitetskim centrima Nemačke i Francuske. 1933. godine, nakon nekoliko godina profesure na univerzitetu u Vroclavu, doselio se u Srbiju, tadašnju Jugoslaviju. Dobio je mesto na Beogradskom univerzitetu, na Filozofskom fakultetu, Odeljenje za istoriju, gde je na predmetu Istorija Vizantije radio čitavog života. Osnovao je Vizantološki institut SANU, koji je, zahvaljujući njegovom ugledu, postao važna institucija svetske vizantologije. Georgije Ostrogorski je napisao Istoriju Vizantije publikovanu 1963. godine u Monaku. Ha nemačkom jeziku izašla je u čuvenoj Milerovoj seriji „Handbuch der Altertumswissenschaft“. Ovo delo ima nekoliko srpskih izdanja, a prevedeno je i na sve svetske jezike i danas se još uvek smatra jednim od najsveobuhvatnijih jednotomnih pregleda vizantijske istorije. U svojim mnogobrojnim delima proučavao je gotovo sve vidove života Vizantije: političku istoriju, socijalno-ekonomsku istoriju, istoriju ideja i odnose sa slovenskim svetom.

Polovna knjiga, korice pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Ima, vrlo malo, podvučenog teksta. Posveta autora na predlistu. Izdavač: Radio televizija - Bajina Bašta, 1997. god. Broširan povez, 24 cm. 672 str. Ilustrovano Svega nekoliko nedelja po objavljivanju knjige (kraj aprila 1997.) Dušan Đurić je preminuo posle teške bolesti, ali mu je želja ispunjena. Potpisao je primerke sa posvetom i - otputovao. Čuveni beogradski lekar, jedan od rodonačelnika srpske endokrinologije, odužio se svom zavičaju i familiji zaovljanskih Đurića, radeći preko tri decenije na sakupljanju građe i pisanju knjige. Knjiga o Đurićima ima ukupno 13 poglavlja na 672 strane a obuhvata najstarija vremena u kojima je autor sa saradnicima pronalazio tragove postojanja svoje familije. Istraživanja sežu do Crne Gore u prošlost plemena u Drobnjacima i Petnjici i susednim crnogorskim plemenima. Seobe ove i srodnih familija opisane u i kroz sećanja na ljude i kroz opise običaja, verovanja i narodnog života. Život u Zaovinama je poslednja razvojna faza familija Đurića i tu se samo finalizira priča o velikoj grupi različitih familija iz Drobnjaka.

Izdavac : chronimed Godina : 1998 Povez : mek Stranica: 167 Stanje : očuvana An Indispensable Guide to Better Communication. Our ability to hear keeps us connected to the world, and any degree of hearing loss can be frustrating and isolating. If you or someone you love has trouble hearing, this book will help improve your communication and quality of life. Hear What You’ve Been Missing outlines the many tools and strategies available to overcome the effects of hearing loss. Audiologist Donna Wayner answers common questions about causes and treatment of hearing loss, hearing aids and other assistive listening devices, medications and surgery, and more. This reassuring guide provides solutions that will help you: Make conversation easier Communicate well in social situations Enjoy music, radio, and television Improve performance at work or school Determine which assistive listening devices and systems are right for you Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: https://www.limundo.com/Clan/diktionaer/SpisakAukcija ili https://www.kupindo.com/Clan/diktionaer/SpisakPredmeta Kat. Br. DBC

Izdavač: RAD, BEOGRAD 1987g. 761str. Ilustrovano Tvrd povez Dobro očuvano. Papa Pije XII primio je na dan 3. septembra 1943. godine u audijenciju 110 ustaša, ustaških policajaca, domobrana i oružnika (žandarma).Posle susreta sa Pijom XII ovih 110 pripadnika vojnih i policijskih snaga NDH fotografisalo se sa vatikanskim velikodostojnikom za uspomenu. Ustaški list `Hrvatski narod` objavio je na dan 5. septembra 1943. godine sledeću vest iz Rima: `HRVATSKI ORUŽNICI KOD SV. OCA Papa Pije XII primio je u audijenciju hrvatske oružnike,koji su bili na izobrazbi u Italiji.` (Od našeg redovnog dopisnika) Rim, 4.rujna. `U četvrtak poslijepodne primio je Sv. Otac Pije XII u posebničku audijenciju od 110 hrvatskih oružnika što su bili na oružničkoj izobrazbi u Italiji.Njih su predvodili mons.Mađerec,rektor zavoda Sv. Jeronima u Rimu i četiri hrvatska časnika.Sv. Otac se zadržao s hrvatskim oružnicima u razgovoru,oslovivši svakog pojedinca,zanimajući se za njegov rad i boravak u Italiji.Izjavio je,kako pozna Poglavnika dra Antu Pavelića.Na kraju je Sv.Otac podjelio svima oružnicima prigodne darove te apostolski blagoslov. Vladimir-Vlado Dedijer (Beograd, 4. februar 1914 — Boston, 30. novembar 1990) je bio akademik, istoričar, publicista novinar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe. Vlado je rođen 4. februara 1914. godine u Beogradu, gde je proveo detinjstvo i mladost. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Upisuje Pravni fakultet u Beogradu, kada zbog nemaštine i nemogućnosti da plaća studije počinje da radi kao dopisnik iz zemlje, a kasnije i sveta za „Politiku“. Bio je član KPJ i radio je u korist komunističke propagande. Poznavao je odlično direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara sa kojim je upoznao Josipa Broza Tita po dolasku u Beograd 1941. godine. Vlado Dedijer je po formiranju prvih partizanskih odreda postavljen za političkog komesara Kragujevačkog NOP odreda, što je podrazumevalo i zversku torturu i ubistva „neprijatelja“ (uključujući i razočarane bivše komuniste kao Živojin Pavlović). Učestvovao je u opsadi Kraljeva, polovinom oktobra 1941. godine, kada je bio ranjen u nogu. Posle toga, odlazi u Vrhovni štab i radi u agitaciono-propagandnom odeljenju čitavog rata. U bici na Sutjesci izgubio je svoju ženu, dr. Olgu Popović-Dedijer, koja je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije. Posle završetka rata, odlazi na osnivanje Ujedinjenih nacija u San Francisko. Po povratku u zemlju, kao veoma obrazovan čovek, dobija mesto predavača istorije NOB-a na Beogradskom univerzitetu. Tokom rata brižljivo je vodio svoj Dnevnik, koji je posle rata objavljen. U Beogradu se po drugi put oženio, ovoga puta Verom Dedijer. Bio je predstavnik Jugoslovenske delegacije na konferenciji mira u Parizu 1946. godine. Po povratku, dobija zaduženje da bude urednik lista „Borba“. Za vreme sukoba sa Staljinom bio je član raznih pregovaračkih misija. Tu je počeo da prikuplja i podatke za svoje čuveno delo, po kome će kasnije postati poznat – „Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“. Bio je član CK SKJ od 1952. i saveznog odbora SSRNJ od 1953. godine. Kao urednik lista „Borba“, optužen je da je pomagao sređivanje Đilasovih članaka, pa je izveden pred Partijsku komisiju, a zatim i pred sud u Beogradu 1954. godine. Na tajnom suđenju zajedno sa Milovanom Đilasom, izabrao je da ga brani slavni advokat Zdravko Politea, koji je 1928. godine na „Bombaškom procesu“, branio Tita, a kasnije kardinala Alojzija Stepinca. Osuđen je uslovno na godinu i po dana. Kasnije mu je sud poništio tu odluku. Vlado Dedijer je rešio da se povuče iz političkog života. Podneo je ostavku na članstvo u SKJ i SSRNJ avgusta 1954. godine. Posle političke karijere, počeo je da se bavi pisanjem. Odlazi u SAD 1955. godine gde je i dobio zvanje Akademika istorijskih nauka. Povremeno je iz Amerike dolazio u zemlju gde je radio kao autor u pisanju knjiga. Vladimir Dedijer je u Americi postao član Raselovog suda, a zatim i predsednik istog suda koji je ispitivao ratne zločine u Vijetnamu, kršenje ljudskih prava u Latinskoj Americi i niz drugih. Aktivno je radio i u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu. Bio je jedan od koautora u udžbeniku „Istorija Jugoslavije od 1918“, u izdanju beogradskog Nolita 1972. godine. Posle Titove smrti, ponovo odlazi u Ameriku, u Vašington, gde skuplja građu za nove biografije o Titu. Kao predsednik Raselovog suda radio je na pitanju zločina u logoru Jasenovac (1941 — 1945). U Americi je radio na pripremanju Tribunala Raselovog suda o koncentracionom logoru Jasenovac. U tu svrhu, vraća se ponovo u Jugoslaviju 1989. godine i zajedno sa višim naučnim saradnikom Antunom Miletićem radi na pisanju knjige o Jasenovcu. Ponovo je otišao u Ameriku i tu ga je snašla smrt. Pred kraj svog života je oslepeo, poželeo da se vrati i umre u svojoj zemlji, ali je iznenada preminuo od jakog srčanog udara 30. novembra 1990. godine u Bostonu, gde je obavljena i kremacija. Njegova urna, uz sve vojne počasti, sahranjena je 21. decembra 1990. godine u Ljubljani. Poreklo porodice Dedijer potiče iz Hercegovine, iz mesta Čepelice, kod Bileće. Vladov otac Jevto Dedijer, bio je docent geografije na Beogradskom univerzitetu i prvi asistent istaknutog srpskog geografa Jovana Cvijića. Pored Vlade on je imao još dva sina Borivoja Boru i sina Stevana, koji je bio nuklearni fizičar i socijalni teoretičar i koji je od 1961. godine živeo u Švedskoj. Vlado Dedijer se dva puta ženio. Prvi put sa lekarkom Olgom Popović iz Zemuna i sa njom je u godinama uoči Drugog svetskog rata dobio ćerku Milicu. U toku rata, ona je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije i poginula je juna 1943. godine za vreme bitke na Sutjesci. Posle delimičnog oslobođenja zemlje, 1944. godine, oženio se po drugi put sa Slovenkom Verom Križman i sa njom dobio ćerku Bojanu i sinove Borivoja-Boru, Branimira-Branka i Marka. Njegova dva sina Borivoje (umro 1958) i Branko (poginuo 1966), su tragično preminula i on je sahranjen pored njih u Ljubljani. Kao zaslugu u zajedničkom radu, Antun Miletić je posle Dedijerove smrti objavio knjigu „Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945)“, gde je pored svog imena, upisao i ime Vlade Dedijera, koji je tada već bio mrtav. Nosilac je Partizanske sponenice 1941, odlikovan je Ordenom partizanske zvezde prvog reda i imao je i čin potpukovnika JNA u rezervi.

DVDi su kao novi - prodaje se u stanju kao na slikama uloge: Al Pacino, Meryl Streep, Emma Thompson, Mary-Louise Parker i drugi VAZNO: DVD 1 ima tehnicki kvar - na 1h 12min 55sec pojave se kockice na ekranu i to raje do 1h 15min 15sec (oko 3min) - ovo je tehnicki kvar jer se slika isto ponasa kada gledate film iz HARD-a tj. prebacenog u kompjuter - minutaza za to vreme tece normalno sto dokazuje da je na tom delu slika lose usnimljena - kako sam radio i povremeno radim kao video montazer znam kako je doslo do tehnicke greske ali napisacu: u digitalnoj tehnologiji postoje propusti - dok je bilo VHS-a ovako nesto ne bi se dogodilo - tako da , jos jednom, DVD 1 ima tehnicki problem - sam DVD 1 je ispravan imam dva plejera i dodatno 1 kompjuter i DVD 1 se ponasa isto gde god da sam pustio Ovaj box je zapravo svih 6 epizoda na 2 dvd-a >>na IMDB-u, ako potrazujete, kucajte: Anđeli u Americi <<

biografije rudarskih inženjera koji su radili i rade u rudarstvu Srbije od 1806-2009. god kao nova sa potpisom autora

ČOVJEK I ENERGIJA ELEKTROTEHNIKA Šifra artikla: 387477 Isbn: 9788660480356 Autor : Milan Šulić Izdavač : AGM KNJIGA Autor ove knjige radio je 25 godina u oblasti nuklearne energije. Za to vreme upoznao se sa svim oblicima energije, istorijskim razvojem njene primene, kao i sa perspektivama budućeg razvoja i korišćenja. Autor je rođen i odrastao u današnjoj Republici Srpskoj. Iako je studirao u Beogradu i živeo... Detaljnije Autor ove knjige radio je 25 godina u oblasti nuklearne energije. Za to vreme upoznao se sa svim oblicima energije, istorijskim razvojem njene primene, kao i sa perspektivama budućeg razvoja i korišćenja. Autor je rođen i odrastao u današnjoj Republici Srpskoj. Iako je studirao u Beogradu i živeo u Srbiji, zadržao je ijekavsko narečje. Nadamo se da to neće biti prepreka čitanju ovog dela. Knjiga Čovjek i energija, juče, danas, sjutra daje nam upravo tu mogućnost, da sagledamo vrste i oblike energije, njihovu primenu, tehničke i ekonomske prednosti i nedostatke, kao i resurse kojima čovečanstvo-svet i posebno Srbija raspolažu. Knjiga se sastoji iz dva dela. U prvom su date osnove oblasti fizike bitnih za razumevanje energije: mehanika, toplota i elektricitet, kao i osnovni pojmovi o građi materije. Drugi deo je skup referata koje je autor držao na internacionalnom naučnom savetovanju u Kostolcu, Požarevac. U njima su predstavljeni svi oblici energije, počev od hrane – energije neophodne za biološki opstanak, pa preko svih danas poznatih energenata: drvo, ugalj, naftini derivati, gas/plin, nuklearna-, geo-, hidro-, bio-, vetar- i solarna termo- i fotovoltaik energija. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ELEKTROTEHNIKA Autor Milan Šulić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač AGM KNJIGA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2022 Format 17,6x25 Strana 270 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač: Galerija Matice srpske - Novi Sad, 2004. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, zlatotisk, 31,5 cm. 261 str. Kunstdruk, ilustrovano Ivan Tabaković (Arad, 10.12.1898 - Beograd, 27.06.1977) Studije slikarstva započeo je na Akademiji likovnih umetnosti u Budimpešti 1917. godine, a nastavio na Kraljevskoj akademiji za umjetnost i obrt u Zagrebu (1919-1924), prvo u klasi profesora Maksimilijana Vanke, a docnije kod profesora Ljube Babića. Privremeno je prekinuo studije u Zagrebu i otišao u Minhen 1922. godine gde je pohađao dva semestra na Akademiji lepih umetnosti u klasi profesora Bekera Gundala, i uzimao privatne časove slikanja u školi Hansa Hofmana 1922/23. godine. Vratio se u Zagreb 1923. godine, da završi započete studije, gde je naredne godine diplomiro u klasi profesora Ljube Babića. U Parizu 1925. godine boravi kraće vreme i učestvuje na Međunarodnoj izložbi primenjene umetnosti. Po povratku u Zagreb zajedno sa Otonom Postružnikom osniva i vodi privatnu Slobodnu slikarsku školu. Naredne, 1926. godine postavljen je za honorarnog crtača na Institutu za anatomiju Medicinskog fakulteta Sveučilišta Kraljevine SHS u Zagrebu, gde je radio do 1930. godine. Iz Zagreba se preselio u Novi Sad 1930. godine. Prvu samostalnu izložbu imao je 1934. godine u Salonu Ulrih u Zagrebu. Ponovo je boravio u Parizu od novembra 1934. godine kao stipendista vlade Republike Francuske, sve do proleća 1935. godine kada se vraća u Novi Sad. U Beograd je prešao 1938. godine i postavljen je za honorarnog nastavnika slikarstva u Školi za primenjenu umetnost, koja će kasnije prerasti u beogradsku Akademiju primenjenih umetnosti. Nakon Drugog svetskog rata, 1945. godine postavljen je za vanrednog profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, a 1948. godine prešao je na Akademiju primenjenih umetnosti gde je vodio Odsek za keramiku. Jedan je od osnivača i članova umetničkih grupa: `Zemlja` (1929), `Dvanaestorica` (1937) i `Šestorica` (1954). Dopisni član SANU postao je 1965, a redovni 1972. godine. Sa Nedeljkom Gvozdenovićem inicirao je osnivanje Galerije SANU 1968. godine. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja. Nadahnut socijalnim, impresionističkim i intimističkim motivima, slikao je u duhu prefinjenog kolorističkog artizma. Izvanredno je crtao i akvarelisao, radio u tehnici tempere, gvaša, kolaža i majolike. Njegov bogat umetnički opus može se podeliti na nekoliko izrazitih celina. Pored slikarstva i grafike, značajno mesto u njegovoj umetnosti zauzimaju radovi u keramici.

ccc Izdavač: Prosveta Biblioteka: Karijatide Prevod dela: Ancient Society: : researches in the lines of human progress from savagery through barbarism to civilization - Lewis Henry Morgan Prevod: Đurica Krstić Godina: 1981 Broj strana: 508 Format: 24x17 Povez: tvrd Socijalna antropologija Luis Henri Morgan (21. novembar 1818 — 17. decembar 1881) bio je američki antropolog i socijalni filozof. Radio je kao advokat. Najpoznatiji je po svom radu iz oblast rodstva i socijalne strukture. Takođe poznate su njegove teorije društvene evolucije, te etnografski radovi o Irokezima. Predložio je koncept u kome u primarnim društvima vlada matrijarhat. Interesuje se za društvene promene, te podržava Evropske socijalne teoretičare Karla Marksa i Fridriha Engelsa, na koje je uticao svojim radom od. tezama o društvenoj strukturi i materijalnoj kulturi sa uticajem na tehnološki napredak. Morgan je jedini američki socijalni filozof, čije su teorije citirane od strane različitih naučnih škola: Marksa, Darvina i Frojda. Bio je član Nacionalne akademije nauka. Postao je član američkog udruženja za unapređenje nauke 1879. godine. Morgan je bio poslanik iz reda republikanaca u Njujorškoj skupštini 1861. i senator u 1868. i 1869. godini.

IZDAVAČ: Srpska književna zadruga GODINA: 1994. POVEZ: Tvrdi STRANA: 314 FORMAT: B6 TEŽINA: 0,35 kg TIRAŽ: 1000 STANJE: NOVO ISBN: 86-379-0491-2 Srbi : čuvari kapije ; predavanja o istoriji Srba (Mala biblioteka Srpske knjizevne zadruge) Robert G D Laffan Ако је уопште могуће да једна нација купује своје јединство и своју слободу крвљу и сузама, Срби су ту цену платили. Они се петсто година нису помирили са ропством, већ су се опирали, непрестано према светлости. Сажаљевати их, била би то увреда. Веровали су у нас до краја и прихватили да је боље да изгубе све него да се предају. Боље је да се запитамо како се десило да буду препуштени судбини и да разјаснимо хоће ли због одсуства саосећања и помоћи Велике Британије пропасти њихова тежња за националном слободом. Белешка о аутору: Роберт Лафан (1897-1972) је британски историчар, правник и дипломата. Радио је, између осталог, у Британском посланству у Београду, а у Кембриџу је дуги низ година био капелан Краљичиног колеџа. После Другог светског рата, као изванредан познавалац међународног права, био је члан југословенско-италијанске комисије за утврђивање граница.

24 cm, 375 + 375 str. Лазар Прокић био је доктор прваних наука образован на Сорбони, публициста и главни пропагандиста у влади Милана Недића. Кроз његов обавештајни рад у Београду и Берлину, где је био ангажован у Одељењу антикоминтерне, у коме је анализирао развој партизанског покрета у Југославији и југоисточној Европи, као и улогу комуниста у њему, преламала се историја српског народа у 20 веку. Испоручен од савезника Јосипу Брозу Титу осуђен је на 20 година затвора које је издржао највећим делом у робијашници у Сремској Митровици, где је једно време основао и водио радиоприслушну службу у ери сукоба Тито-Стаљин. Након издржане казне одлази у емиграцију 1962 године, где је остатак свог живота провео радећи на Радио Келну, истовремено пишући за емигрантске часописе и новине под различитим псеудонимима попут Р. Орашки, М. Кленовац, М. Боришић, Ј. Кораксић, М. Ђоковић, Ђ. Караклајић, М. Томић и др., остављајући нам преко пет стотина идентификованих написа. Преминуо је у Мајнцу потпуно заборављен од српске историографије иако је до краја живота био доследни борац за српску националну идеју. Oznake: Ljotic, Srpski dobrovoljacki korpus, Zbor, nacional-socijalizam, emigranti, antikomunizam

Metallica – A Year And A Half In The Life Of ... Continued (Part 2) PolyGram Music Video ‎– 086 068-3, Vertigo ‎– 086 068-3 Godina izdanje:1992 Trajanje: 134min Hi-Fi Stereo Made in Europe Stanje-Kaseta/Omot: 5/5 Tracklist: 1.Opening Credits-Going Out On Tour!-The Snake Pit-Backstage: Pre-Show 2.Sad But True 3.Backstage: After Show-Waking Up Next Morning-Travelin` Band 4.For Whom The Bell Tolls 5.The Metalliplane-Radio Promo-Meet And Greet Fans 6.Enter Sandman 7.Music Video Awards-Gimme A Grammy-More With Fans 8.Harvester Of Sorrow 9.Still Travelin` On The Metalliplane-Larz` Scuba Dive-Jaymz` Duck Hunt-Kirk`s Guitar Shop-Jason`s Birthday 10.Sad But True 11.England-Rehearsal With Queen-Metallica Playing For A Good Cause 12.Enter Sandman 13.Jaymz Jams With Queen-Backstage: Metallica Meets Spinal Tap-The Metallica/Guns Tour-Backstage And Onstage-Hetfield`s Disaster-Riot In Montreal-Hetfield Returns 14.Nothing Else Matters 15.Metallica`s Final Thoughts 16.Wherever I May Roam 17.End Credits

Opšta hemijska enciklopedija 1-5,korice iskrzane po rubovima. Izdavač:Sovjetska Enciklopedija,Moskva 1961-1967. Format:27cm. Broj Strana:I-1262,II-1086,III-1112,IV-1182,V-1184 strana,tvrdi povezi,ćirilica. Kratka hemijska enciklopedija“ je naučna referentna publikacija o svim granama hemije. Enciklopedija pokriva sve odeljke hemijske nauke i tehnologije: fizičku hemiju, neorgansku hemiju, organsku hemiju, analitičku hemiju, koloidnu hemiju, radiohemiju (uključujući hemiju izotopa), hemiju zračenja, geohemiju, biohemiju, hemiju prirodnih i sintetičkih polimera, hemiju i tehnologiju nafta, hemija koksa, hemija boja, hemija lekova itd. Važno mesto u Enciklopediji zauzimaju teorijska pitanja: struktura atoma i molekula, odnos reaktivnosti sa strukturom, mehanizam hemijskih procesa (uključujući katalitičke, lančane itd.), Konformaciona analiza, problemi organske hemije (posebno aromatičnosti) i mnoga drugi. Takođe su u Enciklopediji široko obuhvaćene metode fizike i hemije: hromatografija, indikatori izotopa, spektrometrija, radio spektrometrija, protonska i nuklearna magnetna rezonanca, ramansko rasejanje svetlosti itd . Ukupno „Sažeta hemijska enciklopedija“ sadrži više od 5000 članaka. „Kratka hemijska enciklopedija“ namenjena je širokom spektru hemičara: naučnicima, inženjerima, nastavnicima univerziteta, tehničkih škola i srednjih škola, studentima, studentima postdiplomskih studija.