Autor: Borisav Simić Izdavač: `Resavska škola`, Despotovac Broj strana: 168 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Borisav Simić je u prosveti radio 42 godine, a toliko ima i objavljenih knjiga o matematici. Njegove knjige su zanimljive, jer zadatke prate priče, odnosno njeni učesnici daju ideje kako da se stigne do rešenja, što nije slučaj u redovnim udžbenicima. Na taj način on drži pažnju đaka. - Matematički zadaci su kao mostovi. Može da se pođe na jednu stranu da bi se stiglo na drugu, ili da se krene od druge strane. Matematiku treba voleti. Ona je svuda. Svim naukama je osnova. Iako je i sluškinja svih nauka, u svakoj prilici njoj pripada prvo mesto, jer osvetljava put dolaska do rešenja - poetičan je Simić. Njegova želja je da pokuša da opovrgne uobičajeno mišljenje da je matematika suvoparna, apstraktna i dosadna. Nju, ocenjuje, ne čine samo brojevi. Matematika se primenjuje kad god neko traži strategiju koja ga vodi do pobede. Simić zato apeluje na profesore da pokažu zanimljivo lice matematike. Knjiga je vrlo dobro očuvana. RETKO !!! (tiraž 300 primeraka)

Priroda i Grci - Ervin Šredinger Ervin Šredinger bio je jedan od poslednjih velikih naučnika za koga bi se, bez zadrške, moglo reći da je bio i filozof. Kako, međutim, razlikovati naučnika i filozofa? Ta nam se razlika, intuitivno, čini jasnom, sve dok ne pokušamo da utvrdimo njen sadržaj? Tada nastaju problemi. Šredinger, međutim, pokazuje da se ta razlika sastoji u stepenu formalizacije jezika: naučnik se služi visokoformalizovanim, specijalističkim jezikom – matematika je takav jedan jezik, dok su matematičke formule svojevrsne skraćenice koje nas spasavaju predugih opisa – dok filozof, ma koliko njegova teorija bila komplikovana, govori svakodnevnim jezikom. U svojim predavanjima iz 1948. godine, naslovljenim Priroda i Grci, Šredindger je napustio svoju „prirodnu sredinu“, dakle jezik naučnika (premda ne sasvim: ubaci Šredinger, tu i tamo, po koju formulu), i okrenuo se filozofskom jeziku, iako je, u osnovi, radio istu stvar: nastojao da pronikne u prirodu i njene zakone. Upravo taj spoj naučne invencije i filozofske radoznalosti doveo je do originalnog i na svaki način živog pristupa starim Grcima i njihovim genijalnim uvidima. Izdavač: Fedon Godina izdanja: 2007 Broj strana: 98 Format: 20 cm Povez: Broširani

Laguna, 2017. 160 ilustrovanih strana. Odlično očuvana. Neophodan priručnik za tinejdžere. • Razmišljaš o tome šta bi hteo da budeš kad odrasteš? • Ne znaš šta da radiš, jer neke školske predmete voliš, a druge ne podnosiš? • A možda već znaš šta voliš i šta želiš da radiš u budućnosti? Pred tobom je još mnogo vremena do donošenja važnih životnih odluka. Ali ako što pre upoznaš svoje dobre osobine i sklonosti, to ćeš pre pronaći nešto što voliš i utoliko će ti biti lakše da nađeš profesiju o kojoj sanjaš. Pročitaj ovaj priručnik, upoznaj više od trideset atraktivnih profesija i razmisli šta već sada možeš da učiniš da bi ostvario svoje snove.

Др. Владимир Ајдачић: НАУКА КАО БАЈКА Издавач: ДЕЧЈЕ НОВИНЕ, Горњи Милановац, 1990.год. Меки повез, 257 страна, латиница. Очувано као на фотографијама. `Владимир Ајдачић (Београд, 11. септембар 1933 — Београд, 19. октобар 2021) био је српски физичар светског угледа, популаризатор науке, еколог, књижевник и енциклопедиста. Постаје истакнути антинуклеарни активиста 1980-их. Један је од оснивача Викимедије Србије и Црне Горе. Биографија Основно и средње образовање стекао је у родном граду. Студирао је на Универзитету у Београду и Торонту. Каријеру је започео на студијама Физичке хемије са атомистиком на београдском Природно-математичком факултету. Научним радом бавио се у Институту у Винчи, СФР Југославија, као и на Универзитету Торонта и на Универзитету МекМастер у Хамилтону, оба у Канади. У Институту Винча је радио на великом реактору активираном 1959. године. Радио је на развоју метода детекције нуклеарног зрачења и на изучавању нуклеарних реакција. Током 1970-их постаје познат у најширим слојевима СФР Југославије, као популаризатор науке на телевизији и у другим медијима, а посебно у часопису Галаксија. Постаје истакнути еколог и антинуклеарни активиста 1980-их, због чега је са породицом и колегама трпео последице од титоистичког режима у СФРЈ. Између осталог је због активизма превремено пензионисан. Током НАТО рата против Југославије 1999. и после њега основна преокупација проф. Ајдачића је помоћ жртвама осиромашеног уранијума. Паралелно са научним радом, дуже од шест деценија година се бавио популаризацијом науке. Посебно је био у трећем добу утицајан као књижевник за децу на тему науке („Наука као бајка`, „Небеска позорница`, „Космичка бајка` и „Пиколино дете циркуса`). У браку са истакнутом научницом Надеждом Ајдачић добио је двоје деце. Његов син је филолог и слависта Дејан Ајдачић. Између осталог, професор Владимир Ајдачић је добитник прве „Невенове“ награде за популаризацију науке као и „Златног беочуга“ за животно дело. Био је члан Удружења књижевника Србије по позиву. Био је један од оснивача Викимедије Србије и Црне Горе, а председавао је оснивачком скупштином ове организације 3. децембра 2005. Сахрањен је 22. октобра 2021. године на Новом гробљу у Београду. Ставови Ајдачић је говорио да је први задатак човека трећег миленијума усклађивање са природом и другим људима. Да би се то постигло, приоритет морају да буду друштвене и хуманистичке, а не природне и техничке науке. „Пресудно ће бити објаснити самог човека, јер он себи још представља највећу непознаницу - и казну. Дакле: душа пре звезда`, рекао је Ајдачић у серијалу РТС-а Европа и Срби. По Ајдачићу ће питања човекове душе, осећања и смисла живота бити предмети од највећег научног значаја и прави истраживачки изазов трећег миленијума.`

Sa posvetom i potpisom pesnika! Autor - osoba Lukić, Dragan Naslov Od kuće do škole / Dragan Lukić ; [ilustrirala Zlata Živković-Žilić ; izbor Vladimir Milarić] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1985 Izdanje 3. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1985 Fizički opis 123 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Živković-Žilić, Zlata Milarić, Vladimir Zbirka Biblioteka Vjeverica Ilustracije: Zlata Živković Žilić Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 – Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964–1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967–1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica MG94 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga eseja, publicističkih tekstova, dnevničkih zapisa, priča i crtica, ovog plodnog pisca predstavlja gotovo savršeni uvid u njegovu intimnu radionicu, ali istovremeno i duhovit književni snimak zemalja Srednje Evrope, priču o iskušenjima njenih žitelja, ideološkim promenama i svim paradoskima tranzicije. „Živimo u lažnim državama, državama operetama...“ počinje autor, secirajući oštrim intelektualnim skalpelom stvarnost oko nas. Peter Esterhazi (Budimpešta, 1950), romansijer, esejista, pripovedač. Jedan od vodećih savremenih evropskih pisaca, preveden na većinu svetskih jezika. Potiče iz najslavnije mađarske aristokratske porodice koja je vekovima davala grofove, kardinale i biskupe i presudno uticala na mađarsku i dugo vremena austrougarsku politiku. Prvi Esterhazi koji, poput njegovih predaka, nije rođen kao grof. O gotovo osam vekova svoje porodice Esterhazi je napisao obimni roman Harmonia caelestis, na kome je radio nepunih deset godina, da bi posle šokantnog otkrića da je njegov otac, poslednji grof Esterhazi, bio doušnik režima i mađarske komunističke policije napisao nastavak ovog romana Ispravljeno izdanje. Esterhazijevoj porodici je u komunističkoj Mađarskoj konfiskovana celokupna imovina, da bi 1951. godine bila deportovana u unutrašnjost zemlje, gde Esterhazijev otac, doktor prava, okopava kukuruz na državnom poljoprivrednom imanju. Tek 1956. porodici Esterhazi je dozvoljen povratak u Budmpeštu, gde Esterhazi pohađa prerstižnu i poslednju nezatvorenu crkvenu gimnaziju. Jedno vreme je aktivno igrao fudbal. Peter Esterhazi je završio studije matematike. Samo nekoliko godina je radio u svojoj struci, u matematičkom institutu u Budmipešti. Od 1978. godine je profesionalni pisac. Najznačajnija dela: Proizvodni roman (1979), Visak (1981), Ko garantuje bezbednost ove dame (1982), Taljigaši (1983), Mala mađarska pornografija (1984), Pomoćni glagoli srca (1985), Uvod u lepu književnost (1986), Dvanaest labudova (1987), Knjiga o Hrabalu (1990), Iz kule od slonovače (1991), Čudesni život ribice (1991), Pogled grofice Han-Han. Nizvodno Dunavom (1992), Zapisi jednog dušebrižnika (1994), Oproštajna simfonija (1994), Jedna žena (1995), Močvarni petlić (1996), Harmonia caelestis (2000), Ispravljeno izdanje (2002), Sloboda je težak otrov (2003), Nemačka u šesnaestercu (2006), Ništa od umetnosti (2008), Veče (2010). Zajedno sa mađarskim nobelovcem Imreom Kertesom, napisao je knjigu Ista priča (1993) koja sadrži dve pripovetke: Kertesov Zapisnik i Esterhazijev Život i književnost. Peter Esterhazi je dobitnik niza mađarskih i međunarodnih književnih nagrada i priznanja, među kojima se nalaze Košutova nagrada, Nagrada „Šandor Marai“, Nagrada „Vilenica“, Herderova nagrada, Austrijska državna nagrada za književnost, Bjornsonova nagrada, Legija časti u oblasti književnosti umetnosti i književnosti, Nagrada za mir nemačkih izdavača i knjižara. Član je Nemačke akademije za jezik i književnost, Akademije umetnosti u Berlinu, kao i Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti. Živi u Budimpešti....

"Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin" - Enid Blajton "Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin" je još jedna uzbudljiva avantura u serijalu Enid Blajton. U ovoj priči, Džordžin otac odlučuje da se privremeno preseli na ostrvo Kirin kako bi radio na svom tajanstvenom izumu. Međutim, kada primeti da se na ostrvu pojavljuje sumnjiv uljez, oseća potrebu da zadrži svog vernog psa Timija da ga čuva. Kada Timi iznenada nestane, petoro prijatelja shvata da se nešto ozbiljno dešava i da je neophodno da reše ovu zagonetku. Čuvena petorka kreće u istraživanje kako bi pronašla uhodu, rešila misteriju i sprečila krađu tajne formule koja je povezana sa Džordžinim ocem i njegovim izumom. Ova priča kombinuje elemente tajni, avanture i prijateljstva, pružajući mladim čitaocima uzbudljivo štivo koje će ih držati zainteresovanim dok prate pet prijatelja u njihovim pustolovinama na ostrvu Kirin. Knjiga "Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin" je izrađena u mekom povezu, ima 184 strane, autor je Enid Blajton . Težina je 0.3 kg. Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin cena Cena knjige "Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin" je 699,00 dinara. Cena sa popustom je 594.00 din. Lako naručivanje putem našeg sajta i brza dostava.

Avgust Pulman je znao da nije običan desetogodišnjak. Osim što je na igralištu često krio lice ispod astronautske kacige, radio je sve što rade i ostala deca njegovog uzrasta: jeo sladoled, šutirao loptu i igrao igrice na kompjuteru. Ipak, navikao je da ljudi gledaju i upiru prstom u njega svaki put kada izađe na ulicu. Navikao je i da ga nazivaju nakazom. Agi je dečak rođen s deformacijom lica zbog koje nikada nije išao u školu niti je sticao nove drugare, ali se u porodičnom domu osećao bezbrižno i voljeno. Međutim, kada njegovi roditelji odluče da je vreme da izađe ispod staklenog zvona i upišu ga u školu, počinju Agijeve muke: treba se izboriti za svoje mesto u novom okruženju – izbeći maltretiranje, ruganje i odbacivanje. Borba s predrasudama ne muči samo Agija, već i njegove roditelje, sestru, nastavnike i malobrojne drugare. Svi oni se na različite načine suočavaju kako sa svojim doživljajem Agija tako i s reakcijama okoline. Knjiga o dečaku neobičnog lica dospela je na vrh „Njujork tajmsove“ bestseler liste, na kojoj i sada, dve godine nakon objavljivanja, zauzima prvo mesto. br. str.: 348 povez: broširan Format: 21 cm Pismo: latinica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od četiri musketara kubizma - Braka, Grisa, Ležea i Pikasa - Huan Gris je bio najposvećeniji i najtemeljniji predstavnik ovog slikarskog pravca. U ovoj knjizi su sabrani njegovi tekstovi u kojima Gris obrazlaže kubističke postupke i njihova značenja. Knjiga je podeljena na dva dela. U prvom se nalazi esej Danijel Anrija Kanvajlera, istoričara umetnosti, najvećeg trgovca slikama njegovog vremena i jedne od najvažnijih ličnosti umetničkog Pariza uoči Prvog svetskog rata, u kome on objašnjava i tumači Grisovo delo i kubistički umetnički eksperiment koji je svesrdno pomagao i branio od čestih napada. U drugom delu knjige nalazi se čuveno Grisovo predavanje “Mogućnosti slikarstva” održano na Sorboni 1924. godine, kao i niz drugih njegovih autopoetičkih zapisa iz periodike i prepiske. U uvodu za zbirku Grisovih tekstova, Kanvajler je napisao: “Pikaso mi jednog dana pred slikom Huana Grisa reče, mnogo godina posle Grisove smrti: ‘Lepo je imati slikara koji je znao šta je radio.’ Za tu lucidnost Huana Grisa, koju je Pikaso potvrdio, i o kojoj i svedoče njegova pisma, naći ćemo još jedan primer u ovim zapisima koje je sam Gris redigovao za objavljivanje.”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sreten Petrović (Svrljig, 3. februar 1940[1] — 3. jul 2022[2]) bio je srpski filozof, kulturolog i naučnik, redovni profesor estetike Filološkog fakulteta u Beogradu. Biografija Studirao je filozofiju na Filozofskom fakultetetu u Beogradu. [1]Od 1969. godine radio je na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde 1982. godine dobija zvanje redovnog profesora. Predavao je Kulturologiju, Uvod u estetiku i Kulturnu istoriju Srba. Doktorsku titulu dobio je 1971. godine za tezu o Šelingovoj estetici, mitologiji i filozofiji.[1] Kao gostujući profesor predavao je i na Ljubljanskom univerzitetu (1975—1978), na Filozofskom fakultetetu u Nišu (1971—1981), na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je od 1985. do 1988. predavao Estetiku. Bio je član AICA, glavni i odgovorni urednik časopisa Etno-kulturološki zbornik, član redakcije Rečnika pojmova iz likovne umetnosti pri SANU. Za svoj naučni rad dobio je priznanja: Veselin Masleša u Sarajevu 1989. godine, nagradu Saveza jugoslovenskih izdavača 1989. godine, Laza Kostić u Novom Sadu 1997. godine.[3] Najznačajnim njegovim delom smatra se Kulturologija, izdata u Beogradu 2000. godine.[3] Bio je predsednik upravnog odbora Etno-kulturološke radionice osnovane 1994. u Svrljigu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zvonimir Balog (Sveti Petar Čvrstec u blizini Križevaca, 30. svibnja 1932. – Zagreb, 2. studenoga 2014.) bio je utemeljitelj suvremene hrvatske dječje poezije i najnagrađivaniji hrvatski dječji pisac. Rođen je 30. svibnja 1932. godine u Svetom Petru Čvrstcu blizu Križevaca. U Zagrebu je završio Školu primijenjenih umjetnosti i Pedagošku akademiju. Studirao je pedagogiju. U životu je radio puno poslova, a neki od njih su: administrator, pipničar, dekorater, nastavnik, predavač na Pedagoškoj akademiji, urednik časopisa, televizijski urednik i drugo. Osim što je bio pisac bio je i slikar, kipar i ilustrator. Napisao je šezdesetak knjiga za djecu i odrasle, a i autor je nekih antologija. U teoriji književnosti i književnoj kritici Zvonimir Balog smatra se utemeljiteljem suvremene hrvatske dječje poezije. Zvonimir Balog najnagrađivaniji je hrvatski dječji pisac. Višestruko je nagrađivan svim poznatim književnim nagradama. Književno djelo Zvonimira Baloga poznato je i čitateljima izvan Hrvatske. Tekstovi su mu prevedeni na devetnaest jezika. Preminuo je 2. studenoga 2014. Neka njegova djela je u svojoj antologiji Żywe źródła iz 1996. s hrvatskog na poljski prevela poljska književnica i prevoditeljica Łucja Danielewska... Biblioteka Vjeverica

Naslov: PREOBRAŽAJI INTELIGENCIJE: Šta da radimo sa njihovim plavim mozgom? Autorka: Katrin Malabu [Catherine Malabou] Izdavač: Fakultet za medije i komunikacije Edicija: Philoxenia Prevod s francuskog: Srđa Janković, Suzana Bojović Obim: 148 strana Format: 13 x 22 cm Povez: broširan U novoj knjizi Katrin Malabu preispituje i revidira neke od temeljnih pretpostavki svog ranijeg rada posvećenog plastičnosti mozga. U toj samokritici novi avatar plastičnosti postaje inteligencija. Malabu konceptualizuje inteligenciju kao posrednika između područja transcendentalnog i empirijskog, te pomoću nje ocrtava novu topologiju mišljenja, slobode i otpora. Preobražaji inteligencije lucidna je, koncizna i izvanredno napisana studija koja pri orijentisanju u razmišljanju nepogrešivo pokazuje sever. ************************************************** plastičnost / neuroplastičnost / inteligencija / AI / VR / veštačka inteligencija / filozofija / nauka / kapitalizam / šta da radimo sa našim mozgom / MaMa / tehnologija / posthumano / mozak / ideologija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ratibor Rajko Đurđević (engl. Ray Jurjevich; Ristovac, 24. avgust 1915 — Beograd, 31. maj 2011) bio je srpski psiholog i književnik. Osnovao je i vodio izdavačku kuću „Ihtus – Hrišćanska knjiga”. Biografija Ratibor Đurđević je pripadao Bomogoljačkom pokretu, učestvovao u borbi protiv Konkordata, te bio sekretar Hrišćanske zajednice mladih ljudi. Do 1943. godine bio je angažovan u Nacionalnoj službi rada Nedićeve Srbije. Studije šumarstva u Beogradu nastavio je u Edinburgu, gde je diplomirao pre Drugog svetskog rata. Magistrirao je na Džordž Vilijams Koledžu Hrišćanske zajednice mladih ljudi u Čikagu. Doktorat iz kliničke psihologije odbranio je na Univerzitetu u Denveru 1958. godine. Radio je kao psiholog u školi za maloletnice u vojnoj vazduhoplovnoj bazi, na psihijatrijskoj klinici i u sreskom zatvoru u Denveru sve do 1973, kada je zasnovao privatnu praksu. Diplomu medicinskog fakulteta stekao je na Bečkom univerzitetu na studijama logoterapije, koje je vodio njen osnivač, profesor Viktor E. Frankl. Iz Udruženja američkih psihologa istupio je zbog svog protivljenja njihovom stavu o homoseksualnosti. U Srbiju se vratio 1992. godine. Bio je oženjen Verom, kćerkom Mihaila Olćana. Preminuo je 31. maja 2011. godine. Sahranjen je 2. juna u porodičnoj grobnici na Topčiderskom groblju. Opelo i oproštajni govor održao je sveštenik Žarko Gavrilović...

ČUDO - R. H. Palasio Žanr: Knjige za decu Pismo: Latinica Broj strana: 348 Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2015. Avgust Pulman je znao da nije običan desetogodišnjak. Osim što je na igralištu često krio lice ispod astronautske kacige, radio je sve što rade i ostala deca njegovog uzrasta: jeo sladoled, šutirao loptu i igrao igrice na kompjuteru. Ipak, navikao je da ljudi gledaju i upiru prstom u njega svaki put kada izađe na ulicu. Navikao je i da ga nazivaju nakazom. Agi je dečak rođen s deformacijom lica zbog koje nikada nije išao u školu niti je sticao nove drugare, ali se u porodičnom domu osećao bezbrižno i voljeno. Međutim, kada njegovi roditelji odluče da je vreme da izađe ispod staklenog zvona i upišu ga u školu, počinju Agijeve muke: treba se izboriti za svoje mesto u novom okruženju – izbeći maltretiranje, ruganje i odbacivanje. Borba s predrasudama ne muči samo Agija, već i njegove roditelje, sestru, nastavnike i malobrojne drugare. Svi oni se na različite načine suočavaju kako sa svojim doživljajem Agija tako i s reakcijama okoline. Knjiga o dečaku neobičnog lica dospela je na vrh „Njujork tajmsove“ bestseler liste, na kojoj i sada, dve godine nakon objavljivanja, zauzima prvo mesto. Posveta na predlistu, stanje odlično HOD.

RAŠA POPOV KAD SAM PADAO U TRANS Tvrdi povez Izdavač Bookland Радивој „Раша“ Попов (Мокрин, 26. јун 1933 ― Београд, 19. април 2017) био је српски књижевник, публициста, глумац и дугогодишњи телевизијски новинар, новинар-сарадник Мокринских новина, звезда дечје телевизијске емисије Форе и фазони. Аутор је више десетина књига за децу и одрасле.[1] Биографија Рођен је у Мокрину од оца Петра и мајке Даринке, рођене Убавић.[2] Брат му је Душан Попов (публициста). Године 1952. дошао је на студије у Београд. Завршио је Филозофски факултет. Више је волео историју од књижевности, али ипак се определио за књижевност. Новинарску каријеру започео у новосадском Дневнику. Био је новинар листа „Младост“ од 1961. до 1964, затим новинар Радио Београда од 1964. до 1967. У Телевизији Београд је био до 1995. године. Осим тога, био је лектор за српскохрватски језик у Лондону, Бирмингему и Нотингему од 1975. до 1977. Главни уредник издавачке куће Матица српска био је од 1983. до 1985. године. Добитник је Годишње награде Радио Београда 1967. године за серију „Видови фашизма“. Наступао је у ТВ серијама као приповедач, неке од најпознатијих су: „Радост сазнања“, „Фазони и форе“, „Варошарије“, „У сну сан“, [3] „Шешир без дна“. Аутор је више десетина књига за децу и одрасле: изд. Нолит: Два ока (1963); изд. Књижевна општина Вршац: Гвоздени магарац (1976); изд. Дневник: Жабац који не зна да ћути (1987); изд. Књижевна заједница Новог Сада: Трулеж зглаве (1991); изд. Монада: Шешир без дна (2001); изд. Тиски цвет: Лажљива уста истине (2002); изд. Градска народна библиотека Зрењанин: Возом посред улице (2003); изд. Orpheus: Пета визија (2003); изд. ЈОВ: Био сам срећни коњ (2003); изд. Bookland: Бајке за XXI век (2007); изд. Монарт: Чаробњаков СМС (2007); изд. Bookland: Мали зелени (2009); изд. Тиски цвет: Спев о транзицији (2009); изд. Југоисток: Како написати најгору песму (2010); изд. Bookland: Задимљена историја (2010); изд. Bookland: Опасне бајке (2010); изд. Ленто: Софија у канџама смора (2011); изд. Ленто: Софијине љубави (2011); изд. Bookland: Кад сам падао у фрас (2012); изд. Пчелица: Мокрински патуљци (2013); изд. Bookland: Усамљена принцеза (2014). Као колумниста дневних новина Политика углавном је писао о друштвеним темама.[4] Био је ожењен Радојком, професорком књижевности, са којом има сина Бојана и ћерку Дијану (удату Тополац).[5] Добитник је награде „Доситеј Обрадовић“ за 2015. годину[6]. Преминуо је 19. априла 2017. године[7] и сахрањен 22. априла у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[8] У Београду постоји Плато Раше Попова где је у октобру 2020. постављена његова скулптура.[9][10][11] Цитати Не постоји осећање да си Војвођанин, ја се осећам Банаћанином. С једне стране, у градовима капитал држе нови компрадори, то су они који трговачким шпекулацијама стичу огроман капитал, a села узимају нови латифундисти. Све је по латиноамеричком обрасцу. Кад сам то рекао на једној приватној телевизији, цензурисали су ме. Интелектуалац није онај ко је дипломирао на неком факултету, већ је онај ко има право решење у правом тренутку. Богат си онолико, колико си пропутовао светом.

RAŠA POPOV OVČARSKO BABLARSKA BAJKA Tvrdi povez Izdavač Bookland Радивој „Раша“ Попов (Мокрин, 26. јун 1933 ― Београд, 19. април 2017) био је српски књижевник, публициста, глумац и дугогодишњи телевизијски новинар, новинар-сарадник Мокринских новина, звезда дечје телевизијске емисије Форе и фазони. Аутор је више десетина књига за децу и одрасле.[1] Биографија Рођен је у Мокрину од оца Петра и мајке Даринке, рођене Убавић.[2] Брат му је Душан Попов (публициста). Године 1952. дошао је на студије у Београд. Завршио је Филозофски факултет. Више је волео историју од књижевности, али ипак се определио за књижевност. Новинарску каријеру започео у новосадском Дневнику. Био је новинар листа „Младост“ од 1961. до 1964, затим новинар Радио Београда од 1964. до 1967. У Телевизији Београд је био до 1995. године. Осим тога, био је лектор за српскохрватски језик у Лондону, Бирмингему и Нотингему од 1975. до 1977. Главни уредник издавачке куће Матица српска био је од 1983. до 1985. године. Добитник је Годишње награде Радио Београда 1967. године за серију „Видови фашизма“. Наступао је у ТВ серијама као приповедач, неке од најпознатијих су: „Радост сазнања“, „Фазони и форе“, „Варошарије“, „У сну сан“, [3] „Шешир без дна“. Аутор је више десетина књига за децу и одрасле: изд. Нолит: Два ока (1963); изд. Књижевна општина Вршац: Гвоздени магарац (1976); изд. Дневник: Жабац који не зна да ћути (1987); изд. Књижевна заједница Новог Сада: Трулеж зглаве (1991); изд. Монада: Шешир без дна (2001); изд. Тиски цвет: Лажљива уста истине (2002); изд. Градска народна библиотека Зрењанин: Возом посред улице (2003); изд. Orpheus: Пета визија (2003); изд. ЈОВ: Био сам срећни коњ (2003); изд. Bookland: Бајке за XXI век (2007); изд. Монарт: Чаробњаков СМС (2007); изд. Bookland: Мали зелени (2009); изд. Тиски цвет: Спев о транзицији (2009); изд. Југоисток: Како написати најгору песму (2010); изд. Bookland: Задимљена историја (2010); изд. Bookland: Опасне бајке (2010); изд. Ленто: Софија у канџама смора (2011); изд. Ленто: Софијине љубави (2011); изд. Bookland: Кад сам падао у фрас (2012); изд. Пчелица: Мокрински патуљци (2013); изд. Bookland: Усамљена принцеза (2014). Као колумниста дневних новина Политика углавном је писао о друштвеним темама.[4] Био је ожењен Радојком, професорком књижевности, са којом има сина Бојана и ћерку Дијану (удату Тополац).[5] Добитник је награде „Доситеј Обрадовић“ за 2015. годину[6]. Преминуо је 19. априла 2017. године[7] и сахрањен 22. априла у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[8] У Београду постоји Плато Раше Попова где је у октобру 2020. постављена његова скулптура.[9][10][11] Цитати Не постоји осећање да си Војвођанин, ја се осећам Банаћанином. С једне стране, у градовима капитал држе нови компрадори, то су они који трговачким шпекулацијама стичу огроман капитал, a села узимају нови латифундисти. Све је по латиноамеричком обрасцу. Кад сам то рекао на једној приватној телевизији, цензурисали су ме. Интелектуалац није онај ко је дипломирао на неком факултету, већ је онај ко има право решење у правом тренутку. Богат си онолико, колико си пропутовао светом.

Како да енглески језик уведемо у живот наше деце, на који начин да то урадимо, има ли смисла радити то док су деца још мала и слично? Ова занимљива књига даје једноставне одговоре: кроз забаву, неоптерећујуће активности, разнобојне цртеже, загонетке и стихове деца најбоље прихватају нове садржаје од најранијег доба.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zlatna Knjiga Cirilica Naslovna: Jeza Milanovic Ilustracije: Jozef Capek Vaclav Rezač, pravim imenom Vaclav Vonavka (5. maj 1901, Prag — 22. jun 1956, tamo), bio je češki pisac. Mladost Vaclav Rezač, prvobitno nazvan Vaclav Vonavka, rođen je u porodici taksista Josefa Vonavka (1859-1904) i njegove majke Marie, rođene Martinkova, kasnije se ponovo udala za Hagelbauera (1879. ili 1871.-?]?). brat Josef je rođen 1886. godine. Odrastao je u delu starog grada Na Františku, otac mu je umro kada je imao tri godine.[p 2] Majka mu je radila kao pralja, a kasnije i domaćica. Preudala se za inženjera Jozefa Hagelbauera (1876-??); porodica se preselila u Novi grad.[4] Odnos Vaclava Rezača sa ocem bio je neljubazan, mrski i ogledao se u njegovim kasnijim delima (Sejanje vetra, Crna svetlost).Tokom Prvog svetskog rata, očuh je bio na frontu i porodica je živela samo od prihoda majke - pralje i domaćice. Vaclav Rezač je diplomirao 1919. godine u školi u Ječnoj ulici, zatim završio maturu i radio u Državnom zavodu za statistiku 1920-1940. Porodični život Godine 1920. tadašnji Vaclav Vonavka upoznaje Emu Rezačovu (1903-1997), koja je tada radila kao urednica u izdavačkoj kući Karel Šolc. Oženio se njome 1923. godine i uzeo njeno prezime. U braku su rođeni sinovi Ivan (1924-1977, kompozitor) i Tomaš (1935-1992, novinar standardizacije). Prva republika i protektorat U godinama 1924-1926, bračni par Rezač je živeo u Revnicama, pre a potom u Pragu. Godine 1932. preselili su se u svoju novu funkcionalističku vilu u kompleksu Na Baba. Od dvadesetih godina Vaclav Rezač je iz egzistencijalnih razloga učestvovao u češkoj periodici kao što su Lumir ili Svetozor. Tridesetih godina 20. veka postao je uspešan pisac, njegov Kluci, hurrai zach objavljen je 1933. kao nastavak u dodatku nedeljnih Lidove novini. Kritičari su pozitivno primili njegovu knjigu. Svoja najbolja dela objavio je u periodu protektorata. Kada je 1942. izašao Almanah češke knjige, Lidove novini su Vaclava Rezača proglasile prvim među zapostavljenim članovima „prve garde češke književnosti“. U godinama 1940-1945 bio je urednik Lidove novine, gde je vodio dečju rubriku i pisao feljtone. Posle drugog svetskog rata Od 1945. radio je zajedno sa Janom Drdom kao urednik u dnevnom listu Prace. Ovde je objavljivao i svoje izveštaje iz Kadanska, gde je kasnije postavio radnju svog romana Nastup. Od septembra 1945. postao je jedan od dramaturga grupe Barando Karela Feiksa, 1948-1949. bio je član produkcijske grupe Rezač-Faber-Šmida. Po njegovim temama i scenarijima snimljen je niz filmova posle rata, film Rozina sebranec je već snimljen tokom rata, završen posle oslobođenja. Od 1949. do smrti bio je direktor izdavačke kuće čehoslovačkog književnika. Delatnosti Drda-Rezač U posleratnom periodu, komunisti Jan Drda i Vaclav Rezač predstavljali su jedan od glavnih oslonaca režima u redovima pisaca; obojica su bili potpredsednici Sindikata čeških pisaca [str 3] U maju 1945. predvodili su takozvani revolucionarni komitet Sindikata (neizabrani), koji je prvo isključio neke članove svog komiteta, kasnije redovne članova. Februara 1948. pokrenuli su slično izbacivanje skoro svih nekomunističkih komiteta. Pisac A.C. Nor. je detaljno obradio njihove aktivnosti u svojoj spomen-knjigi. U kasnijem Savezu čehoslovačkih pisaca, Vaclav Rezač je bio predsednik sekcije romanopisaca.

Malo je žena koje skupe hrabrosti da se pobune protiv stereotipa muškim i ženskim zanimanjima. Amelija Erhart je jedna od takvih žena. Ne samo da je skupila hrabrosti da postane pilot, u vreme kada je i muških pilota bilo malo, nego je celom svetu pokazala da taj posao može raditi bolje od većine svojih muških kolega.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jedna stranica se uredno odvojila od tabaka, nista strasno. Mapet šou (engl. The Muppet Show) je britanska porodična TV-serija koju je producirao američki lutkar Džim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Mapeti (The Muppets). Serija je prikazivana u trajanju od pet sezona koje su činile 120 epizoda. Prvi put su prikazivane u Britaniji između 1976. i 1981. Serija je snimana u Elstri studiju u Engleskoj. Serija je predstavljala varijete predstave u stilu vodvilja ili mjuzik hola sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza scene. Glavna zvezda je bio Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava da kontroliše ponašanje ostalih Mapeta i da bude dobar domaćin gostima.[1] Emisija je bila poznata po jedinstvenim likovima, vodviljskim doskočicama, fizičkom slepstiku, povremeno apsurdnoj komediji i duhovitim parodijama.[2] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvezda, a kako je rasla popularnost emisije, tako su u njoj htela nastupati mnoga poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvezda, od kojih nijedna nije nastupila više puta. Mnogi od lutkara su prethodno radili na TV-seriji Sesame Street. Lutkari koji su radili na seriji su bili Henson, Frenk Oz, Džeri Nelson, Ričard Hant, Dejv Gelc, Stiv Vitmir, Luiz Gold, Keti Malen, Eren Ozker i Džon Lavlejdi. Dva stalna scenarista su bili Džeri Džul i Džek Barns. Mapet šou su u bivšoj Jugoslaviji krajem 1970-ih prikazivali Radiotelevizija Zagreb i Radiotelevizija Sarajevo u okviru mreže JRT. The Muppet Show je britanska televizijska serija koju je proizveo američki lutkar Jim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Muppeti (The Muppets). Serija je predstavljala varijete predstavu u stilu vodvilja ili music halla sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza pozornice. Glavna zvijezda je Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava ostale Muppete držati pod nadzorom. Emisija je bila poznata po fizičkom slapsticku, absurdističkoj komediji i brojnim parodijama.[1] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvijezda, a kako je emisija postala popularna, tako su u njoj htjela nastupati brojna poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvijezda. Mnogi od lutkara su prethodno radili na televizijskoj seriji Ulica Sezam. Muppetovski lutkari koji su radili u seriji su bili Henson, Frank Oz, Jerry Nelson, Richard Hunt, Dave Goelz, Steve Whitmire, Louise Gold, Kathy Mullen, Eren Ozker i John Lovelady. Dva stalna scenarista su bili Jerry Juhl i Jack Burns.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mapet šou (engl. The Muppet Show) je britanska porodična TV-serija koju je producirao američki lutkar Džim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Mapeti (The Muppets). Serija je prikazivana u trajanju od pet sezona koje su činile 120 epizoda. Prvi put su prikazivane u Britaniji između 1976. i 1981. Serija je snimana u Elstri studiju u Engleskoj. Serija je predstavljala varijete predstave u stilu vodvilja ili mjuzik hola sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza scene. Glavna zvezda je bio Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava da kontroliše ponašanje ostalih Mapeta i da bude dobar domaćin gostima.[1] Emisija je bila poznata po jedinstvenim likovima, vodviljskim doskočicama, fizičkom slepstiku, povremeno apsurdnoj komediji i duhovitim parodijama.[2] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvezda, a kako je rasla popularnost emisije, tako su u njoj htela nastupati mnoga poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvezda, od kojih nijedna nije nastupila više puta. Mnogi od lutkara su prethodno radili na TV-seriji Sesame Street. Lutkari koji su radili na seriji su bili Henson, Frenk Oz, Džeri Nelson, Ričard Hant, Dejv Gelc, Stiv Vitmir, Luiz Gold, Keti Malen, Eren Ozker i Džon Lavlejdi. Dva stalna scenarista su bili Džeri Džul i Džek Barns. Mapet šou su u bivšoj Jugoslaviji krajem 1970-ih prikazivali Radiotelevizija Zagreb i Radiotelevizija Sarajevo u okviru mreže JRT. The Muppet Show je britanska televizijska serija koju je proizveo američki lutkar Jim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Muppeti (The Muppets). Serija je predstavljala varijete predstavu u stilu vodvilja ili music halla sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza pozornice. Glavna zvijezda je Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava ostale Muppete držati pod nadzorom. Emisija je bila poznata po fizičkom slapsticku, absurdističkoj komediji i brojnim parodijama.[1] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvijezda, a kako je emisija postala popularna, tako su u njoj htjela nastupati brojna poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvijezda. Mnogi od lutkara su prethodno radili na televizijskoj seriji Ulica Sezam. Muppetovski lutkari koji su radili u seriji su bili Henson, Frank Oz, Jerry Nelson, Richard Hunt, Dave Goelz, Steve Whitmire, Louise Gold, Kathy Mullen, Eren Ozker i John Lovelady. Dva stalna scenarista su bili Jerry Juhl i Jack Burns.

Autor - osoba Radović, Dušan Naslov Setite se sami : pesme za decu / Dušan Radović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Divit, 2003 (Beograd : AB Taš) Fizički opis 219 str. ; 21 cm (karton) Napomene Tiraž 1.000 [Beleška o piscu: str. 5]. Stanje: mala mrlja od kafe na spoljašnjoj strani knjižnog bloka, unutra odlično očuvano. VUKOVA AZBUKA SVE ŠTO RASTE IGRE I IGRAČKE SMEŠNE REČI POŠTA POŠTOVANA DECO VEŠTINA ZOOLOŠKI VRT SETITE SE SAMI PESMA DECE VESTERN PESMA ZA STARIJE MALOLETNIKE Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 – Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe“ i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom“. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir „Brana“ Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan. Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora „Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade Sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ „Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.“ „Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...“ MG62 (N)

Polovna knjiga, korice pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Politika - Beograd, (posebno izdanje Politikinog zabavnika), 1976. god. Tvrd povez, 32,5 cm. 28 str. Ilustracije u boji Volter Lanc je rođen 27. Aprila 1900. godine. Kao dečak, morao je da preskoči deo detinjstva i stara se o porodici, jer mu je majka umrla na porođaju sa mlađim bratom, a otac je bio invalid. Neproživljenom detinjstvu kasnije se vratio kroz crtane filmove! Sa petnaest godina je počeo da radi kao pomoćnik u časopisu „New York American“. Urednik časopisa ga je preporučio Gregoriju La Kavi (Gregory La Cava), kasnije poznatom režiseru, koji je u Njujorku otvarao studio crtanog filma po nalogu R.V. Hersta, vlasnika pomenutog časopisa. Desetak godina kasnije, Volter odlazi u Holivud, gde je pisao scenario i gegove za komedije Maka Seneta. U to vreme jedan mladi, perspektivni stvaralac studija „Universal Pictures“ po imenu Volt Dizni imao je ideju da na filmu animira jednog miša, ali studio nije bio za to zainteresovan Dizni je zato sa svojom idejom prešao u studio „Coulumbia Pictures“ (a ostalo je još jedna legenda)! Vlasnik Universal-a Karl Lemi je na njegovo mesto doveo Voltera Lanca i sa njim potpisao ugovor za produkciju popularnog Zeke Osvalda, na kome je Lanc radio punih deset godina! Lanc je tvorac prvog cranog filma u tehnikoloru „Kralj džeza“, u kome je nastupio i orkestar Pola Vajtmena, kao i crtane likove Čilija Vilija, Inspektora Radišu, Endi Pandu, Medveda Čarlija.

Knjiga sadrži 4 krede u boji, a ima 10 kartonskih stranica tako da je vaše dete neće moći pocepati. Na stranicama su imitacije tabli tako da po njima deca mogu da crtaju i pišu kredama koliko žele i kasnije to mogu obrisati čistom krpicom i tako u nedogled mogu raditi. Rešavajući zadatke i crtajući deca će uživati. Knjiga je dimenzija 28 x 21 cm

Knjiga sadrži 4 krede u boji, a ima 10 kartonskih stranica tako da je vaše dete neće moći pocepati. Na stranicama su imitacije tabli tako da po njima deca mogu da crtaju i pišu kredama koliko žele i kasnije to mogu obrisati čistom krpicom i tako u nedogled mogu raditi. Rešavajući zadatke i crtajući deca će uživati. Knjiga je dimenzija 28 x 21 cm. Stanje očuvanosti: odlično