Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Sa autorovim ilustracijama! Džozef Radjard Kipling (engl. Joseph Rudyard Kipling; Bombaj, 30. decembar 1865. – London, 18. januar 1936), bio je engleski književnik, novinar, pisac kratkih priča, pesnik i romanopisac. Kiplingova dela fikcije uključuju romane Knjiga o džungli . Kim (1901) i mnoge kratke priče uključujući Čovek koji bi bio kralj (1888)[1]. Njegove pesme uključuju Mandalaj (1890), Gunga Din (1890), Bogovi naslova (1919), Teret belog čoveka (1899) i Ako (1910). Smatra se jednim od najvećih inovatora kada se radi o umetnosti kratkih priča;[2] njegove knjige za decu su klasici dečje književnosti, a jedan je kritičar opisao Kiplingov rad kao predstavu „svestranog i sjajnog narativnog dara.“ Kipling je bio jedan od najpopularnijih pisaca u Ujedinjenom Kraljevstvu, kako proze tako i stihova, krajem 19. i početkom 20. veka. [3] Henri Džejms je rekao: „Od svih ljudi koje sam ikada upoznao, Kipling se meni lično čini kao najpotpuniji genije, kao neko ko se razlikuje od običnih intelektualaca.“ [3] 1907. godine, kada je imao 42 godine, dobio je Nobelovu nagradu za književnost, što ga je učinilo prvim piscem na engleskom jeziku koji je dobio tu nagradu, kao i najmlađim dobitnikom iste do danas.[4] U nekoliko navrata bio je predložen za britanskog pesničkog laureata, kao i za viteza, što je on odbio.[5] Njegova buduća reputacija menjala se u skladu s političkom i socijalnom klimom tog doba [6][7], a suprostavljeni stavovi o njemu kao rezultat toga nastavljali su se kroz veći deo 20. veka.[8][9] Džordž Orvel je držao Kiplinga za „džingo imperijalistu“ objašnjavajući da je „moralno neosetljiv i estetski odvratan”.[10] Književni kritičar Daglas Ker je napisao: „[Kipling] je i dalje autor koji može da inspiriše strastveno neslaganje i njegovo mesto u književnoj i kulturnoj istoriji daleko je od ustaljenog. Ali kako doba evropskih imperija jenjava, on se prepoznaje kao neuporediv, ako ne i kontroverzan tumač toga kako je doživljavana imperija. To, kao i sve veće priznanje njegovih izvanrednih narativnih darova, čine ga silom sa kojom se treba obračunati.“[11] U detinjstvu je naučio hindu jezik, pohađao je vojnu školu u Devonširu, a 1933. vratio se u Indiju i radio kao novinar. Putovao je u Japan, Ameriku i Južnu Afriku. S jednakim žarom delovao je u književnom i političkom životu Britanije. Godine 1907, dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Njegova proza donosi izuzetnu sliku indijskog života i sveta britanskih vojnika, s posebnim smislom za svet dece i životinja. Bio je zagovornik britanskog imperijalizma, a kao otelovljenje kolonijalizma nemilosrdno je karikiran i parodiran. Najčitanija i najznačajnija njegova „Knjiga o džungli“ karakteriše izvanredno poznavanje tajanstvene Indije i sveta životinja. Radjard Kipling je rođen 30. decembra 1865. u Mumbaju, u predsedništvu Britanske Indije, od majke Alis Kipling (dev. Mekdonald) i oca Džona Lokvuda Kiplinga. [12] Alis (jedna od četiri izuzetne sestre) bila je živahna žena [13] za koju bi lord Daferin znao reći: „Dosada i gospođa Kipling ne mogu da postoje u istoj prostoriji.“[14] [15] Lokvud Kipling, dizajner skulptura i grnčarije, bio je direktor i profesor arhitektonske skulpture u novoosnovanoj školi umetnosti „Sir Jamsetjee Jeejebhoy School of Art“ u Mumbaju. Džon Lokvud i Alis su se upoznali i počeli zabavljati 1863. godine na Radjardskom jezeru u Radjardu, u Staforširu u Engleskoj. Venčali su se i preselili u Indiju 1865. godine. Bili su toliko očarani lepotom područja Radjardskog jezera da su svoje prvo dete nazvali po njemu. Dve Alisine sestre udale su se za umetnike: Džordžijana je bila udata za slikara Edvarda Berna-Džounsa a njena sestra Agnes za Edvarda Pointera. Najpoznatiji Kiplingov rođak bio je njegov brat od tetke, Stenli Boldvin, koji je tri puta bio premijer, zastupnik Konzervativne partije, u dvadesetim i tridesetim godinama 20. veka. [16] Kiplingova rođena kuća u kampusu JJ škole umetnosti u Mumbaju se duži niz godina koristila kao dekanova rezidencija. Iako koliba nosi plaketu koja je navodi kao mesto Kiplingovog rođenja, postoji mogućnost da je originalna koliba srušena pre više decenija te da je nova izgrađena na njenom mestu. [17] Neki istoričari i konzervatori takođe smatraju da bungalov obeležava lokaciju koja je samo blizu kuće Kiplingovog rođenja pošto je bungalov sagrađen 1882. godine – oko 15 godina nakon što je Kipling rođen. Zapravo, Kipling je izgleda tako rekao dekanu kada 1930.te godine posetio JJ školu. [18] Sudeći po Bernis M. Marfi, „Kiplingovi roditelji su se smatrali „Anglo-Indijcima“ (izraz koji se koristio u 19. veku za ljude britanskog porekla koji žive u Indiji), samim tim bi se tako smatrao i njihov sin, iako je veći deo svog života proveo negde drugde. Složena pitanja identiteta i nacionalne pripadnosti će se istaknuti u njegovoj fikciji.“ [19] Obrazovanje u Britaniji Kiplingovi dani „snažnog svetla i tame“ u Mumbaju završili su se kada je imao pet godina. [20] Kao što je to bio običaj u Britanskoj Indiji, on i njegova trogodišnja sestra Alis („Triks“) odvedeni su u Ujedinjeno Kraljevstvo — u njihovom slučaju u Sautsi, u Portsmutu — da žive sa parom koji je udomljavao decu britanskih državljana koji su službovali u Indiji.[21] U narednih šest godina (od oktobra 1871. do aprila 1877. godine) deca su živela sa parom, kapetanom Prajsom Agarom Holovejem, oficirem pri trgovačkoj mornarici, i Sarom Holovej, u njihovoj kući u ulici Kempbel Roud broj 4, u Sautsiju.[22] U januaru 1878., Kipling je primljen u „United Services Colege“ u Vestvord Hou u Devonu, školu koja je osnovana nekoliko godina ranije za pripremu dečaka za vojsku. Škola mu je u početku bila jako teška, ali je u njoj kasnije stekao dobre prijatelje i obezbedila mu je scenografiju za priče iz školskih dana Stalky&Co. (1899.) [23] U tom periodu Kipling je upoznao i zaljubio se u Florens Garard, koja mu je kasnije postala inspiracija za Mejzi u prvom romanu Svetlost se ugasila (1891.)[23] Povratak u Britaniju Pred kraj školovanja, odlučeno je da Kipling nema akademsku sposobnost da studira na Univerzitetu u Okfordu. [23] Njegovi roditelji nisu imali sredstava da ga finansiraju, tako da mu je otac našao posao u Lahoru gde je bio direktor umetničke škole „Majo“, kao i kustos Lahorskog muzeja. Kipling je trebalo da postane pomoćnik urednika jednih malih lokalnih novina „Civil&Military Gazette“. Za Indiju je otplovio 20. septembra 1882. godine, a u Mumbaj je stigao 18. oktobra. Povratak u London Odlučio je da se oproba u Londonu, književnom centru britanske imperije. Dana 9. marta 1889. godine Kipling je napustio Indiju, putujući prvo u San Francisko preko Ranguna, Singapura, Hongkonga i Japana. Kipling je bio jako impresioniran Japanom, napisao je da su Japanci `ljubazni i kuturni ljudi`. [24] Kipling je zatim putovao kroz Sjedinjene Države, pisao je članke za Pionir koji su kasnije objavljeni u „From Sea to Sea and other Sketches, Letters of travel“.[25] Započeo je putovanja po Americi u San Francisku, zatim je otputovao severno u Portland, u Sijetl, pa u Kanadu, u Viktoriju i Vankuver, u Britansku Kolumbiju, preko Medisin Heta pa nazad u SAD u Nacionalni park Jeloustun, zatim istočno do Omahe, potom u Čikago, a kasnije na Nijagarine vodopade, Toronto, pa u Vašington, Njujork i Boston. [25] Tokom ovog putovanja upoznao je Marka Tvena u Elmiri i bio je veoma impresioniran njime. London U Londonu, časopisi su prihvatili nekoliko Kiplingovih priča. Takođe je pronašao mesto gde će provesti naredne dve godine, u Ulici Vilijers, u blizini Čering Krosa, u zgradi koja je kasnije nazvana „Kiplingova kuća“. U neredne dve godine objavio je roman Svetlost se ugasila, doživeo je nervni slom, i upoznao je američkog pisca i izdavačkog agenta Volkota Balestiera s kojim je sarađivao na romanu Naulaka. Na savet doktora, 1891. godine Kipling se ukrcava na još jedno putovanje gde posećuje Južnu Afriku, Novi Zeland i opet Indiju. [13] Prekinuo je plan da Božić provede sa svojom porodicom u Indiji kada je čuo za iznenadnu Balestierovu smrt od tifusne groznice i odmah je odlučio da se vrati u London. Pre njegovog povratka, on je iskoristio telegram da zatraži ostanak kod Volkotove sestre Karoline Star Balestier koju su zvali Keri, a koju je upoznao godinu dana ranije i sa kojim je očigledno imao romansu.[13] U međuvremenu, krajem 1891. godine, njegova zbirka kratkih priča o Britancima u Indiji, Life`s Handicap, objavljena je u Londonu. [26] Dana 18. januara 1892. godine, Keri Balestier (29 godina) i Radjard Kipling (26 godina) su se venčali u Londonu, u anglikanskoj crkvi Svih Duša u Langam Plejsu. Sjedinjene Američke Države Kipling i njegova žena su se usredsredili na medeni mesec koji će ih prvo odvesti u Sjedinjene Države (uključujući i odlazak na porodično imanje Balestierovih blizu Bratlboroua, u Vermontu), a potom u Japan. [13] Kada su stigli u Jokohamu, otkrili su da njihova banka „Bankarska korporacija Nju Orijental“ propala. Kako su saznali za ovaj gubitak na putovanju, vratili su se u SAD, nazad u Vermont. Keri je tada već bila trudna sa prvim detetom pa su iznajmili jednu kućicu na farmi u blizini Bratlboroua za deset dolara mesečno. [20] Posete Južnoj Africi Početkom 1898. godine, Kipling je otputovao u Južnu Afriku na zimski odmor, čime je počela godišnja tradicija koja je (osim sledeće godine) trajala do 1908. Uvek su boravili u `Vulseku`, u kući na imanju Sesila Roudsa u Grut Šuru (gde se danas nalazi studentska rezidencija Univerziteta u Kejptaunu.) [27] Zahvaljujući novoj reputaciji pesnika imperije, Kiplinga su toplo primali neki od najuticajnijih političara u Kejp Koloniji, uključujući Roudsa, sera Alfreda Milnera i Leandera Stara Džejmsona. Kipling je gajio ova prijateljstva i divio se tim ljudima i njihovoj politici. Period između 1898. i 1910. godine bio je presudan u istoriji Južne Afrike, uključujući Drugi Burski rat, mirovni sporazum koji je zatim usledio, kao i formiranje Južnoafričke Unije 1910. godine. U Engleskoj, Kipling je pisao poeziju u kojoj podržava britanski interes u Burskom ratu i prilikom sledeće posete Južnoj Africi početkom 1900. postao je dopisnik lista The Friend u Blumfontejnu, koji je uređivao lord Roberts za britanske trupe. [28] Vrhunac karijere Nakon smrti svoje ćerke Džozefine 1899. godine, Kipling se koncentrisao na sakupljanje materijala za ono što će postati Just So Stories for Little Children. To delo je objavljen 1902. godine nakon što je Kim prvi put izdat. [29] Američki književni naučnik Dejvid Skot tvrdi da Kim pobija tvrdnju Edvarda Seda o Kiplingu kao promoteru orijentalizma pošto je Kipling — koji je bio duboko zainteresovan za budizam — predstavio tibetanski budizam u poprilično sažaljivom svetlu, a pogledi na roman čini se da reflektuju budističko razumevanje Univerzuma. [30] Kipling je bio uvređen zbog govora nemačkog cara Vilhelma II 1900. godine u kojem poziva nemačke trupe da se upute u Kinu kako bi ugušili Bokserski ustanak i da se ponašaju kao `Huni` te da ne uzimaju zarobljenike. [31] U svojoj pesmi iz 1902. godine The Rowers, Kipling je napao Kajzera kao pretnju Britaniji i prvi put iskoristio pojam `Hun` kao anti-nemačku uvredu, koristeći Vilhelmove reči, kao i dela nemačkih trupa u Kini, kako bi Nemce predstavio kao varvare.[31] U intervjuu francuskom listu Le Figaro Kipling koji je bio frankofil, Nemačku je nazvao pretnjom i pozvao na anglosko-francuski savez da je zaustavi.[31] U prvoj deceniji 20. veka Kipling se nalazio na vrhuncu popularnosti. Godine 1906. napisao je pesmu Land of our Birth, We Pledge to Thee. Kipling je napisao dve kratke priče o naučnoj fantastici, Noćnom poštom (1905) i As Easy As A. B. C (1912), obe se dešavaju u 21. veku u Kiplingovom Aerial Board of Control univerzumu. Ovo se smatralo modernom teškom naučnom fantastikom, [32] i po prvi put je predstavilo književnu tehniku poznatu kao indirektna ekspozicija, koja će kasnije postati jedna od glavnih obeležja pisca naučne fantastike Roberta Hajnlajna [29]. Ovu tehniku je Kipling pokupio u Indiji, i iskoristio ju je dok je pisao Knjigu o džungli kako bi rešio problem engleske čitalačke publike koja nije razumevala mnogo o indijskom društvu. Godine 1907. dobio je Nobelovu nagradu za književnost nakon što ga je te godine nominovao Čarls Oman, profesor na Okfordskom univerzitetu.[33] Nobelova nagrada je osnovana 1901. godine, a Kipling je bio prvi dobitnik koji je pisao na engleskom jeziku. Nakon toga je usledilo izdanje dve povezane zbirke poezije i priča: Puck of Pook`s Hill (1906), i Rewards and Fairies (1910). U potonjem se nalazila pesma Ako. U istraživanju Bi-Bi-Si-ja iz 1995. godine, izglasana je za najomiljeniju pesmu Velike Britanije. Njeno pozivanje na samokontrolu i stoicizam je ono što je čini nesumnjivo najpoznatijom Kiplingovom pesmom. [34] Slobodno zidarstvo Prema engleskom časopisu Masonic Illustrated, Kipling je postao slobodni mason negde oko 1885. godine, što je pre uobičajene minimalne 21 godine. [35] Iniciran je u Lahoru. Prvi svetski rat Na početku Prvog svetskog rata, Kipling je, kao i mnogi drugi pisci, pisao pamflete i pesme koje su sa entuzijazmom podržavale ratne ciljeve Ujedinjenog Kraljevstva o obnavljanju Belgije nakon što je to kraljevstvo okupirala Nemačka, zajedno sa još uopštenijim izjavama da se Britanija zalaže za pravedan cilj. Britanska vlada je u septembru 1914. godine pitala Kiplinga da piše propagandni program, ponudu koju je on odmah prihvatio.[36] Kiplingovi pamfleti i priče su bili veoma popularni kod Britanaca tokom rata, a njegove glavne teme bile su hvaljenje britanske vojske nazivajući je pravim mestom za junake, zatim nemački zločini nad belgijskim civilima i priče o tome kako su žene mučene strahotama rata, ali ipak opstaju i trijumfuju uprkos svim patnjama. [36] Nakon Prvog svetskog rata Delimično kao odgovor na smrt svog 18-ogodišnjeg sina Džona koji je poginuo u Prvom svetskom ratu u septembru 1915. godine, Kipling se pridružio Komisiji za ratne grobnice, koja je odgovorna za britanske ratne grobnice napravljene kao vrtovi, a koje se mogu i danas naći kod Zapadnog fronta, kao i za sve druge lokacije širom sveta gde su trupe Britanske imperije pokopane. Kiplingova dirljiva kratka priča Baštovan prikazuje posete ratnim grobljima, a pesma The King`s Pilgrimage (1922) prikazuje putovanje na koje je pošao kralj Džordž V pri kojem je obišao groblja i spomenike u izgradnji Komisije za ratne grobnice . Nakon rata Kipling je bio skeptičan u vezi sa Četrnaest tačaka i Društvom naroda, ali se nadao da će SAD napustiti izolacionizam i da će posleratni svet biti dominiran anglosko-francusko-američkim savezom.[37] Kipling se nadao da će Sjedinjene Države preuzeti mandat Društva naroda za Jermeniju kao najbolji način sprečavanja izolacionizma i da će Teodor Ruzvelt, kojem se Kipling divio, još jednom postati predsednik. [37] Kipling je bio ožalošćen Ruzveltovom smrću 1919. godine, verujući da je njegov prijatelj bio jedini američki političar sposoban da Sjedinjene Države drži u `igri` svetske politike.[38] Kipling je bio veoma neprijateljski nastrojen prema komunizmu. U pesmi iz 1918. godine, Kipling je napisao da su sve što je bilo dobro u Rusiji uništili boljševici.[39] Godine 1920. Kipling je osnovao Ligu Slobode [40] zajedno sa Hagardom i Lordom Sidnamom. Ovaj kratkoročni projekat se fokusirao na promovisanje klasičnih liberalnih ideala kao odgovor na rastuću moć komunističkih tendencija unutar Velike Britanije ili, kako je Kipling rekao, `da se suprotstavi napretku boljševizma`.[41][42] Godine 1922, Kipling je postao i rektor Univerziteta u San Endruzu u Škotskoj, i na toj poziciji je ostao tri godine. Mnoga starija izdanja Kiplingovih knjiga imaju svastiku odštampanu na svojim koricama, vezanu za sliku slona koja nosi cvet lotosa, što odražava uticaj indijske kulture. Kiplingova upotreba svastike bila je zasnovana na indijskom simbolu sunca koja je predstavljao sreću i sanskritsku reč koja označava `srećno` ili `dobrobit`. [43] On je koristio simbol svastike okrenute u obe strane, i nadesno i nalevo, i u to vreme su je generalno koristili i drugi. [44][45] Kada su nacisti došli na vlast i uzurpipli svastiku, Kipling je naredio da ona ne sme više ne ukrašava njegove knjige. [43] Manje od godinu dana pre njegove smrti, Kipling je održao govor 6. maja 1935. upozoravajući na opasnost koju je nacistička Nemačka predstavljala za Britaniju. [46] Kipling je napisao prvu Kraljevsku božićnu poruku, koju je pročitao preko Bi-Bi-Si-jevog Imperijskog Servisa kralj Džordž V 1932. godine. [47][48] Smrt i zaostavština Kipling je nastavio da piše sve do početka 1930-ih, ali sporijim tempom i sa mnogo manje uspeha nego ranije. U noći 12. januara 1936, Kipling je pretrpeo krvarenje u tankom crevu. Operisan je, ali je umro za manje od nedelju dana kasnije 18. januara 1936. godine, u 70-toj godini usled pucanja čira na dvanaestopalačnom crevu.[49][50] Na sahrani je mermerni kovčeg prekriven zastavom Velike Britanije između ostalih nosio i Kiplingov rođak, premijer Velike Britanije, Stenli Boldvin. [51] Kipling je kremiran u krematorijumu Golders Grin, na severozapadu Londona, a njegov pepeo je pokopan u Poetskom uglu, u Vestminsterskoj opatiji, pored grobnica Čarlsa Dikensa i Tomasa Hardija.[51] Uticao je na mnoge pisce kao što su Pol Anderson, Horhe Luis Borhes, Randal Džarel, T. S. Eliot i druge. Mnogi filmovi su napravljeni na temu po delu Knjiga o džungli, kao i poznati crtani film u Volt Dizni produkciji

Kao na slikama, ima oštećenje na unutrašnjoj strani zadnje korice kao što je prikazano na jednoj od slika, ostalo jako lepo očuvano RETKO U PONUDI Класић : украјинске народне бајке Врста грађе - сликовница ; дечје, опште Издавање и производња - Горњи Милановац : Дечје новине, 1977 Језик - српски stara narodna ukrajinska književnost Ако је тачно да богату народну литературу има народ који има богату прошлост, онда није никакво чудо што је украјинска народна књижевност толико бујна. Два чиниоца – географски положај и привредна богатства – учинили су Украјину метом многих ратних похода и поприштем битака и освајања, чиме су исписане многе светле и тамне странице историје украјинског народа, а истовремено дати подстицај и теме народном стваралаштву. Својим географским положајем на југозападу [бившег, прим. ПР] Совјетског Савеза, Украјина представља широку спону између Средње и Источне Европе. Истовремено, она је пут између Европе и Азије, погодан по равничарској природи територије, док Дњепар, Буг, Донец и Дњестар представљају велике речне саобраћајне артерије. Украјина је пространа земља, више од два пута већа од [бивше] Југославије, док нас по становништву такође надмашује више од два пута, јер броји преко четрдесет милиона становника. Северни део Украјине, Пољесје обрастао је боровим и храстовим шумама, а између њих леже поља лана, конопље и кромпира. У централном делу Украјине, јужно од Кијева, шуме се проређују и почиње шумско-степски појас. То је најплоднији део Украјине, јер масна земља (чернозем) и топла и влажна клима омогућују високе приносе пшенице, кукуруза и шећерне репе. Још јужније, ближе Црном мору, шуме престају и простире се отворена степа. И ту је плодни чернозем, само што је клима сувља. Овде успевају пшеница, јечам и памук. Мада претежно равничарска, Украјина је лепа земља, плодна поља смењују се са шумама, беле сеоске куће утонуле су у зеленило дрвећа а високи јабланови наткриљују главице сунцокрета. С правом одушевљено пева А. К. Толстој: Ти знаш за крај где све обиљем дише, Где вода тече као сребро чиста, Где степски ветрић ковиље њише, Где у вишњевом гају бела кућа блиста. Поред пољопривреде, Украјина је веома богата рудним благом, јер има велике наслаге угља у Донбасу и гвоздене руде у Кривом Рогу, што је омогућило изградњу снажне металургије и машиноградње. Колика су природна богатства Украјине види се и по томе што она даје [бившем] Совјетском Савезу половину од укупне производње угља и гвожђа, трећину пшенице и три четвртине шећера. Узевши у обзир географски положај и богатство Украјине, разумљиво је што је кроз њену дугу, разноврсну и врло често бурну историју топот коња многих ратника одзвањао њеним степама, а похлепне руке многих освајача посезале за овим плодним крајевима, почев од Печењега, Половаца и Татара у давној прошлости, па до најезде немачких фашиста у Другом светском рату. Када су се у IX веку Источни Словени први пут ујединили у велику државу која се простирала од Балтичког мора до Дњепра, Кијев, `мајка руских градова`, постао је престоница. Кијевски кнежеви трговали су са Византијом, ратовали са Византијом и били под њеним културним и верским утицајем. Током времена, кијевска држава уздигла се до једне од најнапреднијих држава Европе. Зидани су раскошни дворци и велелепне цркве. Култура кијевске државе била је на високом ступњу јер је долазило до живе размене добара. Персијске тканине, арапско сребро, кинеска свила, египатско посуђе, византијски брокат, франачки мачеви нису били само распрострањени као предмети употребе већ послужили као основица за образовање јединственог руског уметничког стила. У доба процвата кијевске државе извршен је у Русију прелаз на феудализам. Кнежеви и њихови дружиници отимали су земљу и приморавали слободне сељаке да за њих бесплатно раде. Тако је настала класа феудалаца – бојара, која је све више поробљавала слободне сељаке – смерде. Са јачањем локалних земљопоседника јачала је и њихова тежња да се одвоје од централне власти. Кад је кијевска држава раздељена на наследнике Владимира Мономаха, дошло је до међусобних размирица кнежева, а на ослабљену државу нападали су са запада Немци, Швеђани и Мађари, а са југа – из степа око Каспијског и Црног мора – Половци. Нешто доцније, наишла је најезда још страшнијег непријатеља. Татари (Монголи), најпре под командом Џингис-кана, а затим под заповедништвом његовог унука Батија, савладали су отпор руских кнежева и упали у њихове земље. Ратнике су убијали, жене и децу одводили у робље, а за собом остављали спаљене градове и опустошена села. Године 1240. огромне татарске хорде приближиле су се Кијеву, освојиле га после опсаде и претвориле у рушевине. После тога центар политичког живота прелази на североисток, најпре у Владимир, па у Москву. Док је током идућих векова руска држава, мада изложена честим нападима непријатеља, јачала и учвршћивала царско самодржавље, дотле је Украјина проживљавала тешку судбину. Велики део земље пао је под пољску власт, а пољске спахије угњетавале су народ не само економски већ и национално и верски. Најборбенији сељаци су одлазили испод непријатељског јарма и постајали слободни људи, козаци. Густе шуме скривале су устанике и омогућавале да воде дуготрајни народни рат против пољских освајача. Године 1648. букнуо је велики устанак украјинског народа против пољских панова. На челу устанка био је Богдан Хмељницки, пореклом имућан козак али веома образован човек. После дугих борби са променљивим исходом, ослобођена је Источна Украјина са Кијевом и присајединила се Русији, док је Западна Украјина остала под влашћу Пољака. Упркос успеху постигнутом на државном плану, положај сељака постајао је све тежи. Моћ спахија је јачала, намети су се гомилали, а царским законом сељаци су доживотно везани за земљу спахија, то јест постали његови кметови. Мада на имућној, родној земљи, потчињени самовољи спахија, кметови су живели у сиромаштву и незнању. Многи су бежали, најчешће на Дон, и постајали слободни људи, али се и тамо стање променило. У степи више није било слободне земље, јер су је заузели козаци који су се тамо раније настанили. Због експлоатисања, самовоље и угњетавања долазило је до сељачких устанака, од којих је највећи размах узео устанак под вођством Степана Разина. Царска војска, бранећи интересе племића, спахија, угушила је и овај устанак. Још један велики историјски догађај, који је потресао Украјину, био је рат између Шведске и Русије. Пошто је потукао Пољаке, шведски краљ Карло XII напао је на Русију рачунајући на сарадњу украјинског хетмана, издајника Мазепе. У пресудној бици код Полтаве руске снаге под заповедништвом Петра Великог победиле су и протерале Швеђане. Тек 1793. готово све украјинске земље ушле су у састав руске империје. И тада су поједини руски цареви, нарочито Катарина II, покушавали да врше насилну русификацију Украјине, гушећи украјински језик и књижевност, док је феудални систем тешко притискивао сељаке, тако да је тек после октобарске револуције, у оквиру Совјетског Савеза, украјински народ доживео националну равноправност и социјално ослобођење. Украјинска књижевност била је прва која се јавила међу Источним Словенима, а литература настала у доба кијевске државе била је зачетник руске књижевности. Од X до XIII столећа Кијев је био једини значајан културни центар Источних Словена. Тамо се јавља црквена литература, житија, апокрифи и историјске хронике, а доцније и најдрагоценији књижевни споменик те епохе: Слово о полку Игореве. У доба кад је пропашћу државе писана књижевност запала у дуготрајну декаденцију напредовала је народна књижевност, тако да је изграђено украјинско народно песничко стваралаштво веома богато како по своме садржају тако и облицима уметничког изражавања. Украјински народ створио је много песама, прича, бајки, легенди, предања, загонетки, пословица, анегдота и шала. До широког размаха народног стваралаштва дошло је нарочито у XIV и XV веку, у доба образовања украјинске националности. Теме херојске народне поезије су борба против литавских, пољских и мађарских феудалаца, против Турака и кримских ханова. Поезија је прожета антифеудалним духом, мотивима осуде господарећих класа као и туђинских освајача и поробљивача. Лирска поезија пуна је полета и елегичности, што одговара бујном, топлом, јужњачком темпераменту Украјинаца. Поезија се тесно везује за живот и рад народа. Тако настају песме новогодишње, пролећне, жетвене, свадбене, успаванке и друге. Не треба заборавити да се помене да је украјинска народна књижевност снажно утицала и на уметничку књижевност, па су њени писци, као и њен највећи песник Тарас Шевченко, поникли из народа, тамо тражили инспирацију и непосредно се надахњивали на врелу народне поезије, док су, с друге стране, творевине песника силазиле у народ и постајале општенародно добро. Украјинске бајке често имају реалистичку основу. У њима се изражавају стремљења и идеали човека, оне су у тесној вези са интересима трудбеника у епохи феудализма и капитализма. Оштрица је уперена против феудалаца, царског самодржавља, свештеника, капиталиста и кулака. Украјинске бајке су творевина народног духа у којима се елементи натприродног мешају и теку напоредо са живим, реалистичким одсликавањем свакодневног живота народа. Оне су својеврстан спој фантастике и одраза народног бунта против страних освајача и домаћих угњетача. Потребно је напоменути да су и елементи натприродног, којима су украјинске бајке густо натопљене, у ствари отелотворени материјални симболи неостварених и пригушиваних тежњи људи из народа, твораца бајки. Другим речима, оно што народни приповедач, угњетен и експлоатисан, у мемљивој колибици и више гладан него сит није успевао да оствари у животу, он је градио у машти, испредајући своје снове веома често по наивном обрасцу: био неки сељак, тлачен и сиромашан, па се уз помоћ чаролија узвисио, оженио се принцезом и постао царски зет. Ти натприродни подухвати, ти симболи кроз које су потлачени гледали разрешење својих јада, могу се разврстати на неколико основних категорија. Најпре, то су разни предмети из свакодневног живота обдарени у причи натприродним својствима: мач самосек, капа невидимка, чизме брзоходне или брод летилица. За људе који су услед пљачкања туђинских војника или домаћих спахија често гладовали типично је понављање мотива чаробне торбе у којој, без обзира колико се вадило, увек има хлеба. Некад главни јунак савлађује непријатеља музичким инструментом, гуслама или виолином, јер је моћ музике толико јака да противник мора играти док не посустане и не преда се. Ту су затим разни савезници или противници главног јунака, било сасвим натприродна бића: чаробници, змајеви, вештице или обична бића обдарена посебним изванредним својствима, као што су: Слушало, Стрелац, Ждера, Попијало и Мразоња из бајке Летећа лађа. Често је главни јунак најобичнији човек из народа, као кожар Кирило Кожемјака, који исполинском снагом савлађује змаја. Најчешћи савезници главног јунака су животиње, звери и птице, које, по легенди, помажу доброме у борби против зла. Јасно је да су оволику улогу животиња у бајкама изазвала два узрока: животиња је физички човеку сроднија од свих других живих бића, а сем тога, у условима натуралне привреде, човеков опстанак је зависио у доброј мери од животиње, било да је она служила као храна стицана ловом или радила за човека као теглећа марва. Вековна тежња човека да проникне у унутрашњи живот животиње, да разуме њен говор, нашла је израза у бајци Гатар. Разна чуда, претварања човека из једног у друго обличје, такође су честа тема бајки, као код бајке Златокоса Јалена и Златна ципелица, у ствари једне варијанте познате класичне бајке о Пепељуги. Веома су бројне бајке, приче и анегдоте чија је тема претежно социјална и одражава бунт народа против спахија или страних поробљивача.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na desetak mesta hem. olovkom ostavljane kvacice na marginama i po koja recenica podvucena, nista strasno! Sve ostalo uredno! SADRŽAJ PRVI ODELJAK Novac i kredit I glava: Nužnost novca 33 II glava: Novac u prometnom procesu 44 III glava: Novac kao platežno sredstvo. Kreditni novac 71 IV glava: Novac u prometu industriskog kapitala (Periodično oslobađanje i umrtvljenje novčanog kapitala. Promenljivi obim umrtvljenog kapitala i njegovi uzroci. Pretvaranje umrtvljenog kapitala u aktivni novčani kapital posredstvom kredita) 78 V glava: Banke i industriski kredit 94 VI glava: Kamatna stopa 114 DRUGI ODELJAK Mibilizovanje kapitala. Fiktivni kapital VII glava: Akcionarsko društvo 125 1. Dividenda i osnivačka dobit 125 2. Finansiranje akcionarskih društava. Akcionarska društva i banke 134 3. Akcionarsko društvo i individualno preduzeće 146 4. Emisiona delatnost 153 VIII glava: Efektna berza 155 1. Berzanski papiri. Špekulacija 155 2. Funkcije berze 165 3. Berzanski poslovi 170 IX glava: Robna berza 175 X glava: Bankovni kapital i bankovna dobit 200 TREĆI ODELJAK Finansiski kapital i ograničenje slobodnih konkurencija XI glava: Smetnje u izjednačenju profitnih stopa i njihovo savlađivanje 215 XII glava: Karteli i trustovi 238 XIII glava: Kapitalistički monopoli i trgovina 243 XIV glava: Kapitalistički monopoli i banke. Pretvaranje kapitala u finansiski kapital 263 XV glava: Određivanje cena od strane kapitalističkih monopola 267 ČETVRTI ODELJAK Finansiski kapital i krize XVI glava: Opšti uslovi krize. (Uslovi ravnoteže društvenog procesa reprodukcije. Uslovi ravnoteže kapitalističkog procesa akumulacije) 279 XVII glava: Uzroci krize 297 XVIII glava: Krupni odnosi u toku konjunkture 307 XIX glava: Novčani kapital i proizvodni kapital za vreme depresije 322 XX glava: Promene u karakteru krize. Karteli i krize 329 PETI ODELJAK O ekonomskoj politici finansiskog kapitala XXI glava: Promene u trgovinskoj politici 345 XXII glava: Izvoz kapitala i borba za ekonomsko područje 357 XXIII glava: Finansiski kapital i klase 389 XXIV glava: Borba za radni ugovor XXV glava: Proletarijat i imperijalizam 420 Registar Registar imena 431 Predmetni registar 433 Finansiski kapital, marksizam Rudolf Hilferding (10. kolovoza 1877.-11. veljače 1941.) bio je marksistički ekonomist, socijalistički teoretičar, austrijskog podrijetla, [1] političar i glavni teoretičar [2] Socijaldemokratske partije Njemačke (SPD) za vrijeme Weimarske republike, [3 ] gotovo univerzalno priznat kao SPD-ov najveći teoretičar ovog stoljeća.[4] Bio je i liječnik. [4] Rođen je u Beču, gdje je doktorirao nakon studija medicine. Nakon što je postao vodeći novinar SPD-a,[3] sudjelovao je u Studenoj revoluciji u Njemačkoj i bio je ministar financija Njemačke 1923. i od 1928. do 1929. Godine 1933. pobjegao je u izbjeglištvo, živeći u Zürichu, a zatim u Parizu, gdje je umro u pritvoru Gestapa 1941. [1] [5] Hilferding je bio zagovornik `ekonomskog` čitanja Karla Marxa koji se poistovjećuje s `austro-marksističkom` skupinom.[6] On je prvi iznio teoriju organiziranog kapitalizma.[7] Bio je glavni branitelj marksizma od kritika ekonomista austrijske škole i kolege iz Beča Eugena Boehma von Bawerka. Hilferding je također sudjelovao u `Debati o krizama` – osporavajući Marxovu teoriju o nestabilnosti i konačnom slomu kapitalizma na temelju toga da se koncentracija kapitala zapravo stabilizira. Uređivao je vodeće publikacije kao što su Vorwärts, Die Freiheit i Die Gesellschaft. [3] Njegovo najpoznatije djelo bilo je Das Finanzkapital (Financijski kapital), jedan od najutjecajnijih i najoriginalnijih doprinosa marksističkoj ekonomiji[4] sa značajnim utjecajem na marksističke pisce kao što su Vladimir Lenjin[7] i Nikolaj Buharin koji su utjecali na njegove spise o imperijalizmu. Život u Beču Dana 10. kolovoza 1877., Rudolf Hilferding rođen je u Beču u prosperitetnoj židovskoj obitelji [2][9] koju su činili njegovi roditelji, Emil Hilferding, trgovac (ili privatni službenik), i Anna Hilferding, te Rudolfova mlađa sestra Maria . Rudolf je pohađao javnu gimnaziju koju je završio kao prosječan student, što mu je omogućilo pristup sveučilištu. Odmah nakon toga upisao je studij medicine na Sveučilištu u Beču. [10] Čak i prije završetka ispita, 1893. pridružio se skupini bečkih studenata koji su tjedno raspravljali o socijalističkoj književnosti, a kasnije su s mladim sveučilišnim nastavnicima osnovali studentsku organizaciju Freie Vereinigung Sozialistischer Studenten, čiji je predsjednik bio Max Adler. [10] Tu je Hilferding prvi put intenzivno došao u dodir sa socijalističkim teorijama i prvi put postao aktivan u radničkom pokretu. Organizacija je također sudjelovala u socijaldemokratskim demonstracijama, koje su došle u sukob s policijom, skrenuvši pozornost Socijaldemokratske partije Austrije (SPÖ). [11] Kao student sveučilišta upoznao se s mnogim talentiranim socijalističkim intelektualcima. [4] Osim studija medicine, studirao je povijest, ekonomiju i filozofiju. On i njegovi kolege socijalisti studenti i prijatelji [12] Karl Renner, Otto Bauer i Max Adler također su proučavali političku ekonomiju, koju je podučavao marksist Carl Grünberg, te su pohađali predavanja filozofa Ernsta Macha, koji su oboje značajno utjecali na Hilferdinga. [13] Postao je jedan od najupornijih pristaša Victora Adlera, osnivača SPÖ -a. [8] Nakon što je doktorirao 1901., počeo je raditi u Beču kao pedijatar [14], međutim ne s velikim entuzijazmom. Velik dio svog slobodnog vremena proveo je proučavajući političku ekonomiju, gdje je bio njegov pravi interes, [4] ali nije odustao od svoje profesije sve dok mu prve publikacije nisu dale uspjeh. [12] Također se pridružio socijaldemokratskoj stranci u Austriji. Godine 1902. sudjelovao je u socijaldemokratskim novinama Die Neue Zeit o ekonomskim temama[1] na zahtjev Karla Kautskog,[9] u to vrijeme najvažnijeg marksističkog teoretičara u svijetu i koji je razvio dugotrajno osobno i političko prijateljstvo s Hilferdingom. .[15] Njegova suradnja s Kautskyjem i njegovi redoviti doprinosi Neue Zeit, vodećem teorijskom organu socijalističkog pokreta, učinili su ga posrednikom između Kautskyja i Victora Adlera, pokušavajući smanjiti njihove ideološke razlike. [16] U travnju 1902. napisao je prikaz Karla Marxa i zatvaranja njegova sustava (1896) Eugena von Böhm-Bawerka braneći Marxovu ekonomsku teoriju od Böhm-Bawerkove kritike. [17] Napisao je i dva značajna eseja o upotrebi općeg štrajka kao političkog oružja. [18] Njegove su ga brojne publikacije već 1905. učinile jednim od vodećih socijaldemokratskih teoretičara i dovele ga u bliski kontakt s stranačkim vodstvom SPÖ-a i Socijaldemokratske partije Njemačke (SPD). [19] Zajedno s Maxom Adlerom osnovao je i uređivao Marx-Studien, teorijske i političke studije koje su širile austromarksizam do 1923. [20] Karl Renner, Adler i Hilferding osnovali su udrugu za poboljšanje obrazovanja radnika, koja je 1903. osnovala prvu radničku školu u Beču. [21] Hilferding se oženio liječnicom Margarete Hönigsberg, koju je upoznao u socijalističkom pokretu i koja je bila osam godina starija od njega. Također je imala židovsko podrijetlo, polagala je ispite na Sveučilištu u Beču i bila je redoviti suradnik Die Neue Zeit. Margarete je rodila njihovo prvo dijete, Karla Emila. Kautsky se brinuo da će Hilferding, koji se sada žalio na nedostatak vremena, zanemariti njegov teoretski rad u korist njegove dobre društvene situacije kao liječnika u Beču. Kautsky je iskoristio svoje veze s Augustom Bebelom, koji je tražio učitelje za centar za obuku SPD-a u Berlinu, da predloži Hilferdinga za ovu poziciju. U srpnju 1906. Bebel je preporučio Hilferdinga za ovaj posao izvršnoj stranci, koja se složila dati mu ga na šest mjeseci. [22] Život u Berlinu i Prvi svjetski rat Godine 1906. odustaje od liječničkog posla i na poziv Augusta Bebela[8] počinje predavati ekonomiju i ekonomsku povijest u centru za obuku SPD-a u Berlinu.[2] Nakon što je u studenom 1906. stigao u Berlin, tamo je predavao jedan mandat, ali zakon je zabranjivao zapošljavanje učitelja bez njemačkog državljanstva. Morao je napustiti ovaj posao i zamijenila ga je Rosa Luxemburg[23] nakon što mu je pruska policija 1907. zaprijetila deložacijom.[14] Do 1915. bio je inozemni urednik vodećeg SPD-ovog lista Vorwärts,[1][9] u neposrednoj blizini najvažnijih stranačkih vođa.[24] Bebel je preporučio Hilferdinga za ovaj posao, nakon što je došlo do sukoba između urednika Vorwärtsa i izvršne stranke. Njegovo imenovanje također je imalo za cilj povećati udio marksizma u uređivanju. U kratko vrijeme Hilferding je preuzeo vodeću ulogu u listu i ubrzo je imenovan urednikom-i n-načelnik. [25] Zajedno s njegovim radom za Die Neue Zeit i Der Kampf, osigurao mu je odgovarajući prihod. [23] Podržao ga je i njegov kolega Austrijanac, Karl Kautsky,[4] koji mu je bio mentor i kojeg je 1920-ih naslijedio kao glavni teoretičar SPD-a.[26] Hilferdingove teoretske sposobnosti i njegovi osobni odnosi s vodećim socijalistima omogućili su mu karijeru u stranci. [24] Svoje najpoznatije djelo, Das Finanzkapital (Financijski kapital), objavio je 1910. godine,[14] što je bila važna teorijska prekretnica koja je zadržala svoju važnost do danas.[27] To je izgradilo Hilferdingov ugled značajnog ekonomista, vodećeg ekonomističkog teoretičara Socijalističke internacionale, i zajedno s njegovim vodećim mjestom u Vorwärtsu pomoglo mu je da se podigne na nacionalnu razinu odlučivanja SPD -a. Također je potvrdio njegov položaj u marksističkom središtu SPD -a, čiji je on sada bio jedna od najvažnijih osoba. [27] Od 1912. zastupao je Vorwärts na sjednicama partijskog povjerenstva, što mu je omogućilo odlučno sudjelovanje u odlučivanju socijalističke politike u godinama prije Prvog svjetskog rata. [28] Kad je 1914. izbio Prvi svjetski rat, Hilferding je bio jedan od rijetkih socijaldemokrata koji se od samog početka protivio Burgfriedenspolitiku SPD -a [4] i potpori stranke njemačkim ratnim nastojanjima [1], uključujući njezino glasovanje za ratne zajmove. [ 4][9] Na unutarstranačkom glasovanju bio je samo jedan iz male manjine, predvođen Hugom Haaseom, njegovim bliskim prijateljem, pa su morali popustiti pred odlukom stranke da podrži prijedlog Reichstaga o ratnim zajmovima. Hilferding je zajedno s većinom urednika časopisa Vorwärts potpisao deklaraciju kojom se protivi tim pravilima. [29] U listopadu 1915. vodstvo SPD-a otpustilo je sve te suprotstavljene urednike, ali Hilferding je već mnogo prije bio pozvan u austro-ugarsku vojsku kao liječnik.[30] U početku je Hilferding bio stacioniran u Beču, gdje je vodio terensku bolnicu za epidemije. Živio je zajedno sa suprugom i dva sina, Karlom i Petrom, koji je rođen 1908. Zahvaljujući prepisci s Kautskyjem, dobio je vijesti o zabavi. Zatim je 1916. poslan u Steinach am Brenner, blizu talijanske granice, kao borbeni bolničar. Tijekom cijelog rata Hilferding je ostao aktivan u pisanju i bio je politički uključen. Objavio je brojne članke u Die Neue Zeit i Kampf. [31] Jedan od tih članaka, objavljen u listopadu 1915., sažeo je stanje SPD -a i revidirao svoje teorije o financijskom kapitalu koji sadrže njegovu prvu formulaciju koncepta organiziranog kapitalizma. [32] Weimarska republika Hilferding se pridružio antiratnoj Nezavisnoj socijaldemokratskoj stranci Njemačke (USPD) 1918. [3] Tijekom studene revolucije 1918. vratio se u Berlin, nedugo nakon proglašenja Republike i cara koji je pobjegao. [33] Sljedeće tri godine bio je glavni urednik dnevnih novina USPD-a Die Freiheit, a time i član izvršne stranke. [33] Freiheit je brzo postao jedan od najčitanijih dnevnih listova u Berlinu s nakladom od 200.000 primjeraka. [34] Godine 1925. Kurt Tucholsky u Die Weltbühne tvrdio je da je Hilferding učinio novine bezopasnima i da se ponašao kao predstavnik Imperijalne udruge za borbu protiv socijaldemokracije. [35] Vijeće narodnih poslanika, privremena vlada Studene revolucije, sastavljena od članova SPD-a i USPD-a, koji su potpisali prekid vatre,[33] delegirao je Hilferdinga u Sozialisierungskommission (Odbor za socijalizaciju).[14] Njezin službeni zadatak bio je socijalizirati prikladne industrije. Proveo je mjesece s ovim projektom, koji, unatoč podršci među radnicima, nije bio prioritet vlade. U stvari, vodstvo SPD-a se u ovom trenutku protivilo socijalizaciji jer su se primirje, demobilizacija vojske i prehranjivanje njemačkog naroda u to vrijeme činili hitnijim pitanjima. Hilferding je održao govor pred Reichsrätekongressom (kongresom radničkih vijeća) i predstavio plan socijalizacije industrije. Kongres je dobro prošao i donesena je rezolucija, no vlada ju je uvelike ignorirala. Nedostatak vladine podrške bio je razlog zašto je ovaj odbor raspušten u travnju 1919. godine.[36] Nakon Kapp-Lüttwitz-Putscha, vlada je pod pritiskom imenovala novi Odbor za socijalizaciju, čiji je Hilferding opet bio član, ali vlada još uvijek nije željela slijediti put socijalizacije. [37] Napetosti između SPD -a i USPD -a eskalirale su kada je Friedrich Ebert upotrijebio trupe za suzbijanje nereda u Berlinu 23. prosinca 1918. bez savjetovanja s USPD -om. U znak protesta protiv politike Vijeća, USPD je povukao svoja tri predstavnika iz vlade. Hilferding, koji je optužio SPD da pokušava istisnuti USPD iz vlade, podržao je ovu odluku. Nakon lošeg učinka USPD-a na izborima za Weimarsku nacionalnu skupštinu, vodeći političari USPD-a, uključujući Hilferdinga, počeli su podržavati radnička vijeća. Hilferding je napisao članke u Freiheitu i dao prijedloge kako ih treba provesti [38], koje je Lenjin oštro kritizirao. [39] Hilferding se nije slagao s boljševicima na čelu s Lenjinom i protivio se Listopadskoj revoluciji. Kasnije je SSSR opisao kao `prvu totalitarnu državu` i `totalitarnu državnu ekonomiju`. [40] Godine 1919. dobio je njemačko državljanstvo[14], a 1920. godine imenovan je u Ekonomsko vijeće Reicha.[9][20] 1922. oštro se usprotivio spajanju USPD -a s Komunističkom partijom Njemačke, koje je napadao tijekom 1920 -ih [3], a umjesto toga podržao je spajanje sa SPD -om, [14] gdje se pojavio kao njezin najistaknutiji i najvidljiviji glasnogovornik . [4] Na vrhuncu inflacije u Weimarskoj Republici, obnašao je dužnost njemačkog ministra financija[14] od kolovoza do listopada 1923..[20] On je pridonio stabilizaciji marke, ali nije uspio zaustaviti inflaciju. [2] Tijekom njegova mandata odlučeno je o uvođenju Rentenmarka, no on je dao ostavku na dužnost neposredno prije monetarne reforme. [14] Od 1924. do 1933. bio je izdavač teorijskog časopisa Die Gesellschaft. 4. svibnja 1924. izabran je u Reichstag za SPD[14] gdje je bio glavni glasnogovornik SPD-a za financijska pitanja do 1933. Zajedno s Karlom Kautskyjem formulirao je Heidelberški program 1925. godine.[14] Između 1928. i 1929. ponovno je služio kao ministar financija,[3] uoči Velike depresije.[2] Morao se odreći tog položaja zbog pritiska predsjednika Reichsbanke Hjalmara Schachta [41] koji je uzrokovao njegov pad u prosincu 1929. namećući vladi svoje uvjete za dobivanje zajma. Život u emigraciji Nakon Hitlerova dolaska na vlast, Hilferding je kao istaknuti socijalist i Židov morao pobjeći u izbjeglištvo 1933. godine [2], zajedno sa svojim bliskim suradnikom Rudolfom Breitscheidom i drugim važnim stranačkim vođama, najprije u Dansku, zatim u Saarbrücken, Pariz i na kraju u Zürich, Švicarska. [4] [1] Živio je u Zürichu do 1938. [3], a od 1939. u Parizu, Francuska. [1] Međutim, ostao je utjecajan, postavljen na važna mjesta u Sopadeu SPD -a. Između 1933. i 1936. bio je glavni urednik časopisa Die Zeitschrift für Sozialismus i suradnik Neuer Vorwärts. Do 1939. bio je i predstavnik stranke za Socijalističku internacionalu, a njegov savjet je tražilo vodstvo SPD -a u egzilu. [3] Nakon napada na Francusku, on i Breitscheid pobjegli su u nenaseljeni Marseille. [14] Odbor za izbjeglice pod vodstvom Varian Fryja poduzimao je napore da ga, zajedno s Rudolfom Breitscheidom, izvuče iz Vichyja u Francuskoj. Međutim, oboje su odbili ilegalno otići, jer nisu imali identifikacijske dokumente.[42] Uhitila ih je policija vlade Vichy na jugu Francuske i, unatoč hitnoj vizi za ulazak u Sjedinjene Američke Države, predana Gestapu 9. veljače 1941. [43] Hilferding je doveden u Pariz i na putu je bio teško maltretiran. [5] Nakon mučenja, umro je iz nepoznatih razloga [44] u zatvoru u Parizu, [2] [9] gestapovskoj tamnici La Santé. [45] Njegova smrt službeno je objavljena tek u jesen 1941. godine.[5] Fry je, između ostalih, vjerovao da je Hilferding ubio Gestapo po nalogu Adolfa Hitlera ili drugog visokog dužnosnika nacističke stranke. Hilferdingova supruga, Margarete, umrla je u koncentracijskom logoru Theresienstadt 1942. godine.[46] Financijski kapital Finanzkapital, 1923 Hilferdingov Financijski kapital (Das Finanzkapital, Beč: 1910.) bio je `osnovna marksistička analiza transformacije kompetitivnog i pluralističkog `liberalnog kapitalizma` u monopolistički `financijski kapital`,[47] i anticipirao je Lenjinove i Buharinove `uglavnom izvedene` spise subjekt.[48] Pišući u kontekstu izrazito kartelizirane ekonomije kasne Austro-Ugarske,[49] Hilferding je suprotstavio monopolistički financijski kapitalizam ranijem, `konkurentskom` i `bukanarskom` kapitalizmu ranije liberalne ere. Ujedinjenje industrijskih, trgovačkih i bankarskih interesa umanjilo je ranije liberalne kapitalističke zahtjeve za smanjenje ekonomske uloge merkantilističke države; umjesto toga, financijski kapital tražio je `centraliziranu državu koja dijeli privilegije`. [50] Hilferding je to vidio kao dio neizbježne koncentracije kapitala koju zahtijeva marksistička ekonomija, a ne kao odstupanje od slobodnog tržišta. Budući da su do 1860-ih, zahtjevi kapitala i buržoazije bili, prema Hilferdingovom mišljenju, ustavni zahtjevi koji su `jednako pogodili sve građane`, financijski kapital je sve više tražio državnu intervenciju u ime klasa vlasnika bogatstva; sada su državom dominirali kapitalisti, a ne plemstvo. [51] U tome je Hilferding vidio priliku za put u socijalizam koji se razlikovao od onog koji je predvidio Marx: `Socijalizirajuća funkcija financijskog kapitala uvelike olakšava zadatak prevladavanja kapitalizma. Jednom kad je financijski kapital donio najvažnije (sic) branako je proizvodnja pod njegovom kontrolom, društvu je dovoljno da putem svog svjesnog izvršnog organa - države koju je osvojila radnička klasa - zaplijeni financijski kapital kako bi stekao neposrednu kontrolu nad tim granama proizvodnje. ` To bi učinilo nije potrebno eksproprisati `seljačka gospodarstva i mala poduzeća` jer bi oni bili posredno socijalizirani, kroz socijalizaciju institucija o kojima ih je već financijski kapital učinio ovisnima. Dakle, budući da je uska klasa dominirala gospodarstvom, socijalistička je revolucija mogla dobiti širu potporu izravno eksproprijaciju samo iz te uske klase. Konkretno, prema Hilferdingu, društva koja nisu dostigla razinu ekonomske zrelosti koju je Marx predviđao kao `zrelu` za socijalizam mogla su se otvoriti socijalističkim mogućnostima. [53] Nadalje, ` politika financijskog kapitala mora dovesti do rata, a time i do oslobađanja revolucionarnih oluja.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor - osoba Hilferding, Rudolf Naslov Finansiski kapital : studija o najnovijem razvitku kapitalizma / Rudolf Hilferding ; [preveo Žarko Mrkušić] Vrsta građe knjiga ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1958 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1958 (Beograd : Kultura) Fizički opis 446 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Mrkušić, Žarko Uvalić, Radivoj ISBN (Karton s omotom) Napomene Prevod dela: Das Finanzkapital / Rudolf Hilferding Predgovor / Radivoj Uvalić: str. 5-23 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Finansijski kapital Kapitalizam – Ekonomski aspekt SADRŽAJ PRVI ODELJAK Novac i kredit I glava: Nužnost novca 33 II glava: Novac u prometnom procesu 44 III glava: Novac kao platežno sredstvo. Kreditni novac 71 IV glava: Novac u prometu industriskog kapitala (Periodično oslobađanje i umrtvljenje novčanog kapitala. Promenljivi obim umrtvljenog kapitala i njegovi uzroci. Pretvaranje umrtvljenog kapitala u aktivni novčani kapital posredstvom kredita) 78 V glava: Banke i industriski kredit 94 VI glava: Kamatna stopa 114 DRUGI ODELJAK Mibilizovanje kapitala. Fiktivni kapital VII glava: Akcionarsko društvo 125 1. Dividenda i osnivačka dobit 125 2. Finansiranje akcionarskih društava. Akcionarska društva i banke 134 3. Akcionarsko društvo i individualno preduzeće 146 4. Emisiona delatnost 153 VIII glava: Efektna berza 155 1. Berzanski papiri. Špekulacija 155 2. Funkcije berze 165 3. Berzanski poslovi 170 IX glava: Robna berza 175 X glava: Bankovni kapital i bankovna dobit 200 TREĆI ODELJAK Finansiski kapital i ograničenje slobodnih konkurencija XI glava: Smetnje u izjednačenju profitnih stopa i njihovo savlađivanje 215 XII glava: Karteli i trustovi 238 XIII glava: Kapitalistički monopoli i trgovina 243 XIV glava: Kapitalistički monopoli i banke. Pretvaranje kapitala u finansiski kapital 263 XV glava: Određivanje cena od strane kapitalističkih monopola 267 ČETVRTI ODELJAK Finansiski kapital i krize XVI glava: Opšti uslovi krize. (Uslovi ravnoteže društvenog procesa reprodukcije. Uslovi ravnoteže kapitalističkog procesa akumulacije) 279 XVII glava: Uzroci krize 297 XVIII glava: Krupni odnosi u toku konjunkture 307 XIX glava: Novčani kapital i proizvodni kapital za vreme depresije 322 XX glava: Promene u karakteru krize. Karteli i krize 329 PETI ODELJAK O ekonomskoj politici finansiskog kapitala XXI glava: Promene u trgovinskoj politici 345 XXII glava: Izvoz kapitala i borba za ekonomsko područje 357 XXIII glava: Finansiski kapital i klase 389 XXIV glava: Borba za radni ugovor XXV glava: Proletarijat i imperijalizam 420 Registar Registar imena 431 Predmetni registar 433 Finansiski kapital, marksizam Rudolf Hilferding (10. kolovoza 1877.-11. veljače 1941.) bio je marksistički ekonomist, socijalistički teoretičar, austrijskog podrijetla, [1] političar i glavni teoretičar [2] Socijaldemokratske partije Njemačke (SPD) za vrijeme Weimarske republike, [3 ] gotovo univerzalno priznat kao SPD-ov najveći teoretičar ovog stoljeća.[4] Bio je i liječnik. [4] Rođen je u Beču, gdje je doktorirao nakon studija medicine. Nakon što je postao vodeći novinar SPD-a,[3] sudjelovao je u Studenoj revoluciji u Njemačkoj i bio je ministar financija Njemačke 1923. i od 1928. do 1929. Godine 1933. pobjegao je u izbjeglištvo, živeći u Zürichu, a zatim u Parizu, gdje je umro u pritvoru Gestapa 1941. [1] [5] Hilferding je bio zagovornik `ekonomskog` čitanja Karla Marxa koji se poistovjećuje s `austro-marksističkom` skupinom.[6] On je prvi iznio teoriju organiziranog kapitalizma.[7] Bio je glavni branitelj marksizma od kritika ekonomista austrijske škole i kolege iz Beča Eugena Boehma von Bawerka. Hilferding je također sudjelovao u `Debati o krizama` – osporavajući Marxovu teoriju o nestabilnosti i konačnom slomu kapitalizma na temelju toga da se koncentracija kapitala zapravo stabilizira. Uređivao je vodeće publikacije kao što su Vorwärts, Die Freiheit i Die Gesellschaft. [3] Njegovo najpoznatije djelo bilo je Das Finanzkapital (Financijski kapital), jedan od najutjecajnijih i najoriginalnijih doprinosa marksističkoj ekonomiji[4] sa značajnim utjecajem na marksističke pisce kao što su Vladimir Lenjin[7] i Nikolaj Buharin koji su utjecali na njegove spise o imperijalizmu. Život u Beču Dana 10. kolovoza 1877., Rudolf Hilferding rođen je u Beču u prosperitetnoj židovskoj obitelji [2][9] koju su činili njegovi roditelji, Emil Hilferding, trgovac (ili privatni službenik), i Anna Hilferding, te Rudolfova mlađa sestra Maria . Rudolf je pohađao javnu gimnaziju koju je završio kao prosječan student, što mu je omogućilo pristup sveučilištu. Odmah nakon toga upisao je studij medicine na Sveučilištu u Beču. [10] Čak i prije završetka ispita, 1893. pridružio se skupini bečkih studenata koji su tjedno raspravljali o socijalističkoj književnosti, a kasnije su s mladim sveučilišnim nastavnicima osnovali studentsku organizaciju Freie Vereinigung Sozialistischer Studenten, čiji je predsjednik bio Max Adler. [10] Tu je Hilferding prvi put intenzivno došao u dodir sa socijalističkim teorijama i prvi put postao aktivan u radničkom pokretu. Organizacija je također sudjelovala u socijaldemokratskim demonstracijama, koje su došle u sukob s policijom, skrenuvši pozornost Socijaldemokratske partije Austrije (SPÖ). [11] Kao student sveučilišta upoznao se s mnogim talentiranim socijalističkim intelektualcima. [4] Osim studija medicine, studirao je povijest, ekonomiju i filozofiju. On i njegovi kolege socijalisti studenti i prijatelji [12] Karl Renner, Otto Bauer i Max Adler također su proučavali političku ekonomiju, koju je podučavao marksist Carl Grünberg, te su pohađali predavanja filozofa Ernsta Macha, koji su oboje značajno utjecali na Hilferdinga. [13] Postao je jedan od najupornijih pristaša Victora Adlera, osnivača SPÖ -a. [8] Nakon što je doktorirao 1901., počeo je raditi u Beču kao pedijatar [14], međutim ne s velikim entuzijazmom. Velik dio svog slobodnog vremena proveo je proučavajući političku ekonomiju, gdje je bio njegov pravi interes, [4] ali nije odustao od svoje profesije sve dok mu prve publikacije nisu dale uspjeh. [12] Također se pridružio socijaldemokratskoj stranci u Austriji. Godine 1902. sudjelovao je u socijaldemokratskim novinama Die Neue Zeit o ekonomskim temama[1] na zahtjev Karla Kautskog,[9] u to vrijeme najvažnijeg marksističkog teoretičara u svijetu i koji je razvio dugotrajno osobno i političko prijateljstvo s Hilferdingom. .[15] Njegova suradnja s Kautskyjem i njegovi redoviti doprinosi Neue Zeit, vodećem teorijskom organu socijalističkog pokreta, učinili su ga posrednikom između Kautskyja i Victora Adlera, pokušavajući smanjiti njihove ideološke razlike. [16] U travnju 1902. napisao je prikaz Karla Marxa i zatvaranja njegova sustava (1896) Eugena von Böhm-Bawerka braneći Marxovu ekonomsku teoriju od Böhm-Bawerkove kritike. [17] Napisao je i dva značajna eseja o upotrebi općeg štrajka kao političkog oružja. [18] Njegove su ga brojne publikacije već 1905. učinile jednim od vodećih socijaldemokratskih teoretičara i dovele ga u bliski kontakt s stranačkim vodstvom SPÖ-a i Socijaldemokratske partije Njemačke (SPD). [19] Zajedno s Maxom Adlerom osnovao je i uređivao Marx-Studien, teorijske i političke studije koje su širile austromarksizam do 1923. [20] Karl Renner, Adler i Hilferding osnovali su udrugu za poboljšanje obrazovanja radnika, koja je 1903. osnovala prvu radničku školu u Beču. [21] Hilferding se oženio liječnicom Margarete Hönigsberg, koju je upoznao u socijalističkom pokretu i koja je bila osam godina starija od njega. Također je imala židovsko podrijetlo, polagala je ispite na Sveučilištu u Beču i bila je redoviti suradnik Die Neue Zeit. Margarete je rodila njihovo prvo dijete, Karla Emila. Kautsky se brinuo da će Hilferding, koji se sada žalio na nedostatak vremena, zanemariti njegov teoretski rad u korist njegove dobre društvene situacije kao liječnika u Beču. Kautsky je iskoristio svoje veze s Augustom Bebelom, koji je tražio učitelje za centar za obuku SPD-a u Berlinu, da predloži Hilferdinga za ovu poziciju. U srpnju 1906. Bebel je preporučio Hilferdinga za ovaj posao izvršnoj stranci, koja se složila dati mu ga na šest mjeseci. [22] Život u Berlinu i Prvi svjetski rat Godine 1906. odustaje od liječničkog posla i na poziv Augusta Bebela[8] počinje predavati ekonomiju i ekonomsku povijest u centru za obuku SPD-a u Berlinu.[2] Nakon što je u studenom 1906. stigao u Berlin, tamo je predavao jedan mandat, ali zakon je zabranjivao zapošljavanje učitelja bez njemačkog državljanstva. Morao je napustiti ovaj posao i zamijenila ga je Rosa Luxemburg[23] nakon što mu je pruska policija 1907. zaprijetila deložacijom.[14] Do 1915. bio je inozemni urednik vodećeg SPD-ovog lista Vorwärts,[1][9] u neposrednoj blizini najvažnijih stranačkih vođa.[24] Bebel je preporučio Hilferdinga za ovaj posao, nakon što je došlo do sukoba između urednika Vorwärtsa i izvršne stranke. Njegovo imenovanje također je imalo za cilj povećati udio marksizma u uređivanju. U kratko vrijeme Hilferding je preuzeo vodeću ulogu u listu i ubrzo je imenovan urednikom-i n-načelnik. [25] Zajedno s njegovim radom za Die Neue Zeit i Der Kampf, osigurao mu je odgovarajući prihod. [23] Podržao ga je i njegov kolega Austrijanac, Karl Kautsky,[4] koji mu je bio mentor i kojeg je 1920-ih naslijedio kao glavni teoretičar SPD-a.[26] Hilferdingove teoretske sposobnosti i njegovi osobni odnosi s vodećim socijalistima omogućili su mu karijeru u stranci. [24] Svoje najpoznatije djelo, Das Finanzkapital (Financijski kapital), objavio je 1910. godine,[14] što je bila važna teorijska prekretnica koja je zadržala svoju važnost do danas.[27] To je izgradilo Hilferdingov ugled značajnog ekonomista, vodećeg ekonomističkog teoretičara Socijalističke internacionale, i zajedno s njegovim vodećim mjestom u Vorwärtsu pomoglo mu je da se podigne na nacionalnu razinu odlučivanja SPD -a. Također je potvrdio njegov položaj u marksističkom središtu SPD -a, čiji je on sada bio jedna od najvažnijih osoba. [27] Od 1912. zastupao je Vorwärts na sjednicama partijskog povjerenstva, što mu je omogućilo odlučno sudjelovanje u odlučivanju socijalističke politike u godinama prije Prvog svjetskog rata. [28] Kad je 1914. izbio Prvi svjetski rat, Hilferding je bio jedan od rijetkih socijaldemokrata koji se od samog početka protivio Burgfriedenspolitiku SPD -a [4] i potpori stranke njemačkim ratnim nastojanjima [1], uključujući njezino glasovanje za ratne zajmove. [ 4][9] Na unutarstranačkom glasovanju bio je samo jedan iz male manjine, predvođen Hugom Haaseom, njegovim bliskim prijateljem, pa su morali popustiti pred odlukom stranke da podrži prijedlog Reichstaga o ratnim zajmovima. Hilferding je zajedno s većinom urednika časopisa Vorwärts potpisao deklaraciju kojom se protivi tim pravilima. [29] U listopadu 1915. vodstvo SPD-a otpustilo je sve te suprotstavljene urednike, ali Hilferding je već mnogo prije bio pozvan u austro-ugarsku vojsku kao liječnik.[30] U početku je Hilferding bio stacioniran u Beču, gdje je vodio terensku bolnicu za epidemije. Živio je zajedno sa suprugom i dva sina, Karlom i Petrom, koji je rođen 1908. Zahvaljujući prepisci s Kautskyjem, dobio je vijesti o zabavi. Zatim je 1916. poslan u Steinach am Brenner, blizu talijanske granice, kao borbeni bolničar. Tijekom cijelog rata Hilferding je ostao aktivan u pisanju i bio je politički uključen. Objavio je brojne članke u Die Neue Zeit i Kampf. [31] Jedan od tih članaka, objavljen u listopadu 1915., sažeo je stanje SPD -a i revidirao svoje teorije o financijskom kapitalu koji sadrže njegovu prvu formulaciju koncepta organiziranog kapitalizma. [32] Weimarska republika Hilferding se pridružio antiratnoj Nezavisnoj socijaldemokratskoj stranci Njemačke (USPD) 1918. [3] Tijekom studene revolucije 1918. vratio se u Berlin, nedugo nakon proglašenja Republike i cara koji je pobjegao. [33] Sljedeće tri godine bio je glavni urednik dnevnih novina USPD-a Die Freiheit, a time i član izvršne stranke. [33] Freiheit je brzo postao jedan od najčitanijih dnevnih listova u Berlinu s nakladom od 200.000 primjeraka. [34] Godine 1925. Kurt Tucholsky u Die Weltbühne tvrdio je da je Hilferding učinio novine bezopasnima i da se ponašao kao predstavnik Imperijalne udruge za borbu protiv socijaldemokracije. [35] Vijeće narodnih poslanika, privremena vlada Studene revolucije, sastavljena od članova SPD-a i USPD-a, koji su potpisali prekid vatre,[33] delegirao je Hilferdinga u Sozialisierungskommission (Odbor za socijalizaciju).[14] Njezin službeni zadatak bio je socijalizirati prikladne industrije. Proveo je mjesece s ovim projektom, koji, unatoč podršci među radnicima, nije bio prioritet vlade. U stvari, vodstvo SPD-a se u ovom trenutku protivilo socijalizaciji jer su se primirje, demobilizacija vojske i prehranjivanje njemačkog naroda u to vrijeme činili hitnijim pitanjima. Hilferding je održao govor pred Reichsrätekongressom (kongresom radničkih vijeća) i predstavio plan socijalizacije industrije. Kongres je dobro prošao i donesena je rezolucija, no vlada ju je uvelike ignorirala. Nedostatak vladine podrške bio je razlog zašto je ovaj odbor raspušten u travnju 1919. godine.[36] Nakon Kapp-Lüttwitz-Putscha, vlada je pod pritiskom imenovala novi Odbor za socijalizaciju, čiji je Hilferding opet bio član, ali vlada još uvijek nije željela slijediti put socijalizacije. [37] Napetosti između SPD -a i USPD -a eskalirale su kada je Friedrich Ebert upotrijebio trupe za suzbijanje nereda u Berlinu 23. prosinca 1918. bez savjetovanja s USPD -om. U znak protesta protiv politike Vijeća, USPD je povukao svoja tri predstavnika iz vlade. Hilferding, koji je optužio SPD da pokušava istisnuti USPD iz vlade, podržao je ovu odluku. Nakon lošeg učinka USPD-a na izborima za Weimarsku nacionalnu skupštinu, vodeći političari USPD-a, uključujući Hilferdinga, počeli su podržavati radnička vijeća. Hilferding je napisao članke u Freiheitu i dao prijedloge kako ih treba provesti [38], koje je Lenjin oštro kritizirao. [39] Hilferding se nije slagao s boljševicima na čelu s Lenjinom i protivio se Listopadskoj revoluciji. Kasnije je SSSR opisao kao `prvu totalitarnu državu` i `totalitarnu državnu ekonomiju`. [40] Godine 1919. dobio je njemačko državljanstvo[14], a 1920. godine imenovan je u Ekonomsko vijeće Reicha.[9][20] 1922. oštro se usprotivio spajanju USPD -a s Komunističkom partijom Njemačke, koje je napadao tijekom 1920 -ih [3], a umjesto toga podržao je spajanje sa SPD -om, [14] gdje se pojavio kao njezin najistaknutiji i najvidljiviji glasnogovornik . [4] Na vrhuncu inflacije u Weimarskoj Republici, obnašao je dužnost njemačkog ministra financija[14] od kolovoza do listopada 1923..[20] On je pridonio stabilizaciji marke, ali nije uspio zaustaviti inflaciju. [2] Tijekom njegova mandata odlučeno je o uvođenju Rentenmarka, no on je dao ostavku na dužnost neposredno prije monetarne reforme. [14] Od 1924. do 1933. bio je izdavač teorijskog časopisa Die Gesellschaft. 4. svibnja 1924. izabran je u Reichstag za SPD[14] gdje je bio glavni glasnogovornik SPD-a za financijska pitanja do 1933. Zajedno s Karlom Kautskyjem formulirao je Heidelberški program 1925. godine.[14] Između 1928. i 1929. ponovno je služio kao ministar financija,[3] uoči Velike depresije.[2] Morao se odreći tog položaja zbog pritiska predsjednika Reichsbanke Hjalmara Schachta [41] koji je uzrokovao njegov pad u prosincu 1929. namećući vladi svoje uvjete za dobivanje zajma. Život u emigraciji Nakon Hitlerova dolaska na vlast, Hilferding je kao istaknuti socijalist i Židov morao pobjeći u izbjeglištvo 1933. godine [2], zajedno sa svojim bliskim suradnikom Rudolfom Breitscheidom i drugim važnim stranačkim vođama, najprije u Dansku, zatim u Saarbrücken, Pariz i na kraju u Zürich, Švicarska. [4] [1] Živio je u Zürichu do 1938. [3], a od 1939. u Parizu, Francuska. [1] Međutim, ostao je utjecajan, postavljen na važna mjesta u Sopadeu SPD -a. Između 1933. i 1936. bio je glavni urednik časopisa Die Zeitschrift für Sozialismus i suradnik Neuer Vorwärts. Do 1939. bio je i predstavnik stranke za Socijalističku internacionalu, a njegov savjet je tražilo vodstvo SPD -a u egzilu. [3] Nakon napada na Francusku, on i Breitscheid pobjegli su u nenaseljeni Marseille. [14] Odbor za izbjeglice pod vodstvom Varian Fryja poduzimao je napore da ga, zajedno s Rudolfom Breitscheidom, izvuče iz Vichyja u Francuskoj. Međutim, oboje su odbili ilegalno otići, jer nisu imali identifikacijske dokumente.[42] Uhitila ih je policija vlade Vichy na jugu Francuske i, unatoč hitnoj vizi za ulazak u Sjedinjene Američke Države, predana Gestapu 9. veljače 1941. [43] Hilferding je doveden u Pariz i na putu je bio teško maltretiran. [5] Nakon mučenja, umro je iz nepoznatih razloga [44] u zatvoru u Parizu, [2] [9] gestapovskoj tamnici La Santé. [45] Njegova smrt službeno je objavljena tek u jesen 1941. godine.[5] Fry je, između ostalih, vjerovao da je Hilferding ubio Gestapo po nalogu Adolfa Hitlera ili drugog visokog dužnosnika nacističke stranke. Hilferdingova supruga, Margarete, umrla je u koncentracijskom logoru Theresienstadt 1942. godine.[46] Financijski kapital Finanzkapital, 1923 Hilferdingov Financijski kapital (Das Finanzkapital, Beč: 1910.) bio je `osnovna marksistička analiza transformacije kompetitivnog i pluralističkog `liberalnog kapitalizma` u monopolistički `financijski kapital`,[47] i anticipirao je Lenjinove i Buharinove `uglavnom izvedene` spise subjekt.[48] Pišući u kontekstu izrazito kartelizirane ekonomije kasne Austro-Ugarske,[49] Hilferding je suprotstavio monopolistički financijski kapitalizam ranijem, `konkurentskom` i `bukanarskom` kapitalizmu ranije liberalne ere. Ujedinjenje industrijskih, trgovačkih i bankarskih interesa umanjilo je ranije liberalne kapitalističke zahtjeve za smanjenje ekonomske uloge merkantilističke države; umjesto toga, financijski kapital tražio je `centraliziranu državu koja dijeli privilegije`. [50] Hilferding je to vidio kao dio neizbježne koncentracije kapitala koju zahtijeva marksistička ekonomija, a ne kao odstupanje od slobodnog tržišta. Budući da su do 1860-ih, zahtjevi kapitala i buržoazije bili, prema Hilferdingovom mišljenju, ustavni zahtjevi koji su `jednako pogodili sve građane`, financijski kapital je sve više tražio državnu intervenciju u ime klasa vlasnika bogatstva; sada su državom dominirali kapitalisti, a ne plemstvo. [51] U tome je Hilferding vidio priliku za put u socijalizam koji se razlikovao od onog koji je predvidio Marx: `Socijalizirajuća funkcija financijskog kapitala uvelike olakšava zadatak prevladavanja kapitalizma. Jednom kad je financijski kapital donio najvažnije (sic) branako je proizvodnja pod njegovom kontrolom, društvu je dovoljno da putem svog svjesnog izvršnog organa - države koju je osvojila radnička klasa - zaplijeni financijski kapital kako bi stekao neposrednu kontrolu nad tim granama proizvodnje. ` To bi učinilo nije potrebno eksproprisati `seljačka gospodarstva i mala poduzeća` jer bi oni bili posredno socijalizirani, kroz socijalizaciju institucija o kojima ih je već financijski kapital učinio ovisnima. Dakle, budući da je uska klasa dominirala gospodarstvom, socijalistička je revolucija mogla dobiti širu potporu izravno eksproprijaciju samo iz te uske klase. Konkretno, prema Hilferdingu, društva koja nisu dostigla razinu ekonomske zrelosti koju je Marx predviđao kao `zrelu` za socijalizam mogla su se otvoriti socijalističkim mogućnostima. [53] Nadalje, ` politika financijskog kapitala mora dovesti do rata, a time i do oslobađanja revolucionarnih oluja.`

kao na slikama Georg Vilhelm Fridrih Hegel (nem. Georg Wilhelm Friedrich Hegel; Štutgart, 27. avgust 1770 — Berlin, 14. novembar 1831) bio je nemački filozof. Hegel je filozof doba idealizma,[1] zastupnik apsolutnog idealizma i jedan od rodonačelnika moderne filozofije.[2] Obrazovanje je stekao na protestantskom Bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Tibingenu, gde je sklopio prijateljstvo sa budućim filozofom Fridrihom Šelingom i pesnikom Fridrihom Helderlinom.[1] Veoma je cenio filozofiju Platona, Aristotela, Dekarta, Spinoze, Kanta i Rusoa i ideje francuske revolucije. Smatran je poslednjim velikim metafizičarem. Umro je kao žrtva epidemije kolere, koja se širila Berlinom u leto i jesen 1831. godine.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor] Hegel se rođen u činovničkoj porodici.[3] Njegov otac, Georg Ludvig Hegel, studirao je pravo na Univerzitetu Tibingena, a u vreme Hegelovog rođenja bio je na položaju sekretara Poreske uprave pri Ministarstvu finansija, na dvoru vojvodstva Virtemberga.[3] Po porodičnom predanju, Hegelovi su poreklom iz Austrije, a osnivač porodice Johan Hegel je emigrirao iz katoličke Austrije u protestantski Virtemberg u šesnaestom veku, u vreme kad su austrijski protestanti primoravani da pređu u Katolike, 1500-ih.[3] Hegelova majka, Marija Magdalena Luiza Hegel (devojačko From), čiji je otac bio pravnik na položaju u Visokom sudu pravde na dvoru Virtemberga, vodi poreklo do Johana Benca, istaknutog virtemberškog protestanskog reformatora iz šesnaestog veka.[3] Hegel je bio jedno od šestero dece od koje su samo njegova sestra Kristijana Luiza i brat Georg Ludvig doživeli odraslo doba. [3] Obrazovanje i kultura su bili veoma bitni u Hegolovoj porodici, tako da su ga roditelji upisali u tzv. Nemačku školu već sa tri godine, a sa pet godina je pohađao nastavu u tzv. Latinskoj školi.[3] Latinski je takođe učio od svoje majke Marije Luize kojoj je bio veoma privržen i koja je bila vrlo učena žena za to doba.[3] Sa deset godina otac mu je plaćao privatne časove iz geometrije kod istaknutog lokalnog matematičara Dutenhofera (K. A. F. Duttenhofer), a vremenom i privatne časove iz drugih oblasti; vrlo je moguće da je tako naučio francuski jezik.[3] Hegelovi roditielji su plaćali pretplatu za uticajni žurnal Opšta nemačka biblioteka, u kom su se pojavile prve rasprave o Kantovoj filozofiji.[3] Hegel je bio predan učenik i često je išao u šetnju u pratnji svojih učitelja. Jednom takvom prilikom, sa osam godina, mu je njegov učitelj Lefler (Löffler) poklonio knjigu Šekspirovih sabranih dela u nemačkom prevodu Ešenburga (Eschenburg), uz opasku: „da iako ih sada ne može razumeti, brzo će naučiti da ih razume”.[3] U jesen 1788. godine, nakon pohađanja gimnazije u Štutgartu, upisuje protestantsku Bogosloviju u Tibingenu, spremajući se za karijeru protestantskog sveštenika. Kao mladić bio je neumoran student; sve važnije knjige koje je čitao potanko je analizovao i duga mesta iz njih ispisivao. Prava kultura, govorio je on, mora da počne odlučnim savlađivanjem samoga sebe; sličan je bio i pitagorovski sistem vaspitanja, jer je učenicima naređivao da ćute za prvih pet godina svoga učenja. Dvojica njegovih kolega i prijatelja iz tog perioda su Fridrih Šeling i Fridrih Helderlin. Nakon uspešnih studija Bogoslovije, Hegel u jesen 1793. godine odlazi u Bern u Švajcarsku, gde radi kao privatni učitelj u jednoj aristokratskoj porodici, zadržavši se do 1796. godine. Od januara 1797. do kraja 1800. godine, radio je kao privatni učitelj u Frankfurtu na Majni, gde je ponovo uspostavio kontakt sa kolegom iz rane mladosti, Fridrihom Holderlinom, koji je imao značajnu ulogu u formiranju njegovih ranih filozofskih uverenja. Zahvaljujući nasledstvu posle smrti svoga oca, Hegel je bio u stanju da napusti svoju poziciju kao tutor i sledi svoje akademske ambicije.[4] Karijera i smrt[uredi | uredi izvor] Početkom 1801. godine odlazi u Jenu. Njegov prijatelj iz studentskih dana, Fridrih Šeling, je postao Fihteov naslednik na mestu profesora filozofije na čuvenom Univerzitetu u Jeni, rodnom mestu nemačke idealističke i romantičarske misli. Sa Šelingovom podrškom, Hegel uspešno prolazi kvalifikacioni ispit za profesora u jesen 1801. godine i habilitovao sa tezom na temu filozofije prirode – De Orbitis Planetarum. U početku, Šeling i Hegel su blisko sarađivali, što potvrđuje i jedan filozofski žurnal Kritisches Journal der Philosophie, koji su od 1802. godine zajedno uređivali i objavljivali. Žurnal prestaje da izlazi odlaskom Šelinga iz Jene, 1803. godine. Godine 1805. Hegel je imenovan za vanrednog profesora na univerzitetu, ali ga finansijske poteškoće primoravaju da napusti poziciju, što će i učiniti u jesen 1806. godine. Intervencijom jednog prijatelja postaje urednik dnevnih novina u Bambergu, marta 1807. godine. U novembru 1808. godine, isti prijatelj mu pomaže da postane rektor i profesor u gimnaziji u Nirnbergu. Nakon nekoliko godina u tom svojstvu, Hegel je ponovo u poziciji da se vrati univerzitetskom životu. Godine 1816. pozvan je na Univerzitet u Hajdelbergu, koji će napustiti 1818. godine kako bi preuzeo katedru na Univerzitetu u Berlinu, kao naslednik Johana Gotliba Fihtea. Tu se pokazao kao vrstan talenat za akademsku nastavu i uspeo da osigura dominantnu poziciju u savremenim diskusijama svojih filozofskih doktrina. Umro je u Berlinu, 14. novembra 1831. godine za vreme epidemije kolere, na vrhuncu svoje slave. Hegelova dela se mogu podeliti u tri grupe: (1) tekstove koje je sam napisao i koji su objavljeni za njegovog života; (2) tekstove koje je sam napisao, ali koji nisu objavljeni za njegovog života; i (3) teksotve koje nije sam napisao i koji nisu objavljeni za njegovog života. Dva teksta iz njegovih ranih godina se ne uklapaju u ovu šemu. Prvi je prevod Kartovog pamfleta, jednog zakonodavca iz Berna, na temu političke situacije u švajcarskom kantonu Vo, koji je Hegel preveo i anonimno objavio 1798. godine. To je njegov prvi štampani tekst. Drugi je jedan fragment koji datira iz istog perioda, poznat kao Systemprogramm des deutschen Idealismus (Sistem-program nemačkog idealizma). Tekst je preživeo u Hegelovim rukopisima, ali je njegovo autorstvo još uvek predmet kontroverzi.[5] Najraniji spisi iz ovog perioda, datiraju iz njegovih prvih vremena u Jeni. Njegovo prvo filozofsko delo nosi ime Differenz des Fichte’schen und Schelling’schen Systems der Philosophie (Razlika između Fihteovog i Šelingovog sistema filozofije), iz 1801. godine. Hegelovo proučavanje grčke književnosti izazvalo je u njemu oduševljenje za antičku kulturu koje ga nije ostavljalo ni onda kad je bezmalo sasvim prestao da se oduševljava za druge stvari. „Pri pomenu Grčke obrazovan čovek u Evropi, naročito Nemac, oseća se kao kod kuće. Evropljani su dobili svoju religiju sa daljeg izvora, s Istoka; ... ali, što je ovde, što je prisutno, — nauku i umetnost, što zadovoljava naš duhovni život, što ga uzdiže i ukrašava, - dobijamo, posredno ili neposredno, iz Grčke.“ Jedno vreme religiju Grka više je cenio nego hrišćanstvo; u jednom spisu o životu Isusovu u kojem je Isusa shvatio kao sina Marije i Josifa, a čudesne elemente ostavio po strani, anticipirao je shvatanja Štrausova i Renanova. Docnije se odrekao ovoga dela. I u politici je pokazivao revolucionarni duh, ali se ne bi moglo zaključivati da ga je imao po onom što je docnije obožavao status quo. Kao student teologije u Tibingenu, sa Šelingom žarko je branio Francusku revoluciju, i jednoga dana rano ujutro zasadio je na trgu Drvo slobode. „Francuski narod, kupajući se u svojoj revoluciji (pisao je on) oslobodio se mnoge ustanove što ju je ljudski duh ostavio kao detinju obuću, jer ga je pritiskivala, a pritiskuje još i druge kao mrtvi okovi.“ U onim nade punim danima, „kad je biti mlad značilo biti u pravom raju“, Hegel je, kao Fihte, flertovao s nekom vrstom aristokratskog socijalizma i predao se, sa značajnom snagom, romantičkoj struji koja se raširila po celoj Evropi. Svoje studiranje završio je u Tibingenu godine 1793. i dobio svedočanstvo po kojem je bio obdaren čovek i dobar karakter, vičan teologiji i filologiji, ali bez filozofske spreme. U to vreme bio je bez sredstava, i svoj hleb morao je da zaslužuje kao vaspitač u Bernu i Frankfurtu. To su bile godine pravog njegovog razvitka: dok se Evropa komadala u nacionalističkim borbama, Hegel je sabirao svoju duhovnu snagu i razvijao se. Tada (godine 1799) umre mu otac, i on se, pošto je nasledio otprilike šest hiljada maraka, držao za bogata čoveka, i ostavi vaspitačko zanimanje. Molio je svoga prijatelja Šelinga da ga posavetuje gde bi se mogao nastaniti, i raspitivao se za kakvo mesto gde ima jednostavne hrane, mnogo knjiga i „ein gutes Bier“ (dobrog piva). Šeling mu je preporučio Jenu, koja je bila univerzitetska varoš pod jurisdikcijom vojvode od Vajmara. U Jeni je u to doba Fridrih Šiler predavao istoriju; Ludvig Tik, Novalis i braća Vilhelm i Fridrih fon Šlegel propovedali su romantiku; Gotlib Fihte i Fridrih fon Šeling razvijali su tu svoju filozofiju. Hegel dođe u Jenu godine 1801, a 1803. postao je docent universiteta. Kada je godine 1806. Napoleonova pobeda nad Prusima pomela malu naučničku varoš i unela u nju stravu, Hegel je još bio u Jeni. Francuski vojnici upadnu u njegov stan, i on, kao što to priliči jednom filozofu, uhvati maglu, noseći sa sobom rukopis svog prvog velikog dela, Fenomenologije duha. Neko vreme bio je toliko lišen svih sredstava da je Gete savetovao Knebela neka Hegelu uzajmi nešto novaca da prebrodi najveću nevolju. Gotovo ogorčen, pisao je Hegel Knebelu: „Iskustvo me je uverilo o istini biblijskih reči, i one su postale moja zvezda vodilja: Tražite najpre hranu i odeću, a carstvo nebesko doći će već samo.“ Najpre je redigovao neke novine u Bambergu; zatim, godine 1812, postao je u Nirnbergu direktor jedne gimnazije. Na tome položaju, možda, stoičke nužnosti administrativnog posla ohladile su njegovo oduševljenje za romantiku, i slično Napoleonu i Geteu, napravile su od njega klasičan lik nesavremen u romantičkom vremenu. U Nirnbergu je napisao svoju Logiku (1812—16), koja je blagodareći svojoj nerazumljivosti osvojila Nemačku, i donela mu katedru filozofije u Hajdelbergu. U Hajdelbergu je napisao svoju golemu Enciklopediju filozofiskih nauka (1817), i na osnovu toga dela, godine 1818, pozvan je na univerzitet u Berlinu. Od toga vremena pa sve do kraja svoga života on je neosporavano vladao carstvom filozofije kao Gete carstvom književnosti, i Betoven carstvom muzike. Ako je Hegel, u svojim docnijim godinama, bio više sklon konzervativnim negoli radikalnim zaključcima svoje filozofije, to se delimično dogodilo stoga što je duh vremena (da upotrebimo njegovu sopstvenu istorijsku frazu) bio umoran od suviše mnogih promena. Posle revolucije 1830. godine on je pisao: „Najzad, posle četrdeset godina ratovanja i neizmernih pometnji, staro srce može se radovati što vidi kraj svega toga, i što je počeo period miroljubivog zadovoljstva.“ Nije bilo sasvim u redu što je filozof borbe i dijalektičar razvitka postao branilac zadovoljstva; ali, čovek sa šezdeset godina ima pravo da zahteva mir. Protivrečnosti u Hegelovom mišljenju bile su, ipak, i suviše duboke da bi dopuštale mir; i u idućem naraštaju njegovi naslednici sa dijalektičkom fatalnošću pocepali su se u „Hegelovsku desnicu“ i „Hegelovsku levicu“. Vajse i mlađi Fihte našli su u shvatanju da je stvarnost umna jedan filozofski izraz za učenje o Proviđenju, i opravdanje za jednu politiku apsolutne poslušnosti. Fojerbah, Molešot, Bauer i Marks vratili su se ka skepticizmu i „višem kriticizmu“ Hegelove mladosti, i filozofiju istorije razvijali su u teoriju borbe klasa koja je s hegelovskom nužnošću vodila ka „neminovnom socijalizmu“. Mesto Apsolutnog što istoriju određuje duhom vremena, Marks je usvojio pokrete masa i ekonomske moći kao osnovne uzroke svih fundamentalnih promena bez obzira da li se one dešavaju u svetu stvari ili u životu mišljenja, Hegel, carski profesor, rasuo je klice socijalizma. Stari filozof proglasio je radikale za sanjare, i brižljivo je krio svoje ranije rasprave. On se pridružio pruskoj vladi, blagoslovio je najnovije otkrovenje Apsolutnog, i grejao se na suncu svoje akademske milosti. Njegovi neprijatelji nazvali su ga „zvaničnim filozofom“. On je počeo da svoj sistem smatra za jedan deo prirodnih zakona ovoga sveta; zaboravio je da je njegova vlastita dijalektika osudila njegove misli na prolaznost i rasturanje. „Nikada filozofija nije govorila tako uzvišenim jezikom i nikad njen carski ugled nije bio tako priznat i obezbeđen kao otprilike godine 1830.“ u Berlinu. No, Hegel je veoma brzo stario u tim srećnim godinama. Bio je rasejan onako kao što se geniji prikazuju u anegdotama. Jednoga dana ušao je u slušaonicu samo s jednom cipelom, pošto je drugu, neopaženo, ostavio prilepljenu za ulično blato. Kada se u Berlinu godine 1831. pojavila kolera, njegovo oronulo telo bilo je jedna od prvih žrtava koje su podlegle zarazi. Posle bolovanja koje je trajalo samo jedan dan umro je iznenada i mirno u snu. Kao što su u istoj godini rođeni Napoleon, Betoven i Hegel, tako je Nemačka u kratkom roku, od godine 1827. do 1832, izgubila Getea, Hegela i Betovena. Oni su stajali na kraju jedne epohe i bili su poslednji sjajni napor zlatnog vremena u Nemačkoj. Hegelov vanbračni sin, Ludvig Fišer, umro je malo posle služenja holandskoj vojsci u Bataviji i vest o njegovoj smrti nikada nije stigla do njegovog oca.[6]Početkom sledeće godine, Hegelova sestra Hristin izvršila je samoubistvo utapanjem. Preostala dva Hegelova sina - Karl, koji je postao istoričar; i Imanuel, koji je sledio teološki put - živeo je dugo i čuvao rukopise i pisma svog oca i izdavao izdanja njegovih dela. U avgustu 1831. epidemija kolere stigla je do Berlina i Hegel je napustio grad zauzimajući smeštaj u Kreuzbergu. Sada u slabom zdravstvenom stanju, Hegel je retko izlazio. Kako je novi semestar počeo u oktobru, Hegel se vratio u Berlin u pogrešnom uverenju da je epidemija uglavnom splasnula. Do 14. novembra Hegel je bio mrtav. Lekari su uzrok smrti proglasili kolerom, ali je verovatno umro od druge gastrointestinalne bolesti.[6] [7]Kaže se da su njegove poslednje reči bile: „Bio je samo jedan čovek koji me je ikada razumeo, pa čak i on mene nije razumeo.“[8] Njegov rođendan dolazio je odmah iza rođendana Getea; i ponosna Nemačka slavila je njima u čast dvostruku svečanost svake godine. Filozofija[uredi | uredi izvor] Hegel je bio poslednji od glavnih predstavnika filozofskog pokreta poznatog pod imenom nemački idealizam, koji se razvio pred kraj 18. veka, uglavnom kao reakcija na filozofiju Imanuela Kanta. Njegovi glavni predstavnici, pored Hegela, bili su Fihte i Šeling. Idealizam je imao značajnu ulogu u filozofskom životu Nemačke, sve do četvrte decenije 19. veka. Kao i njegove kolege, Hegel je bio ubeđen da Kantova filozofija ne predstavlja poslednju reč u filozofiji, pošto preko njenih principa nije bilo moguće zamisliti jednu „ujedinjenu teoriju stvarnosti” (metafiziku), što je bio konačni cilj njegove filozofije. Za Hegela, kao i njegove prethodnike, „ujedinjena teorija stvarnosti” je ona koja je u stanju dati sistemska objašnjenja svih oblika stvarnosti, s polazištem u jednom principu, ili subjektu. Te oblike stvarnosti ne čine samo solarni sistemi, fizička tela i različiti tipovi organskog života, na primer, biljke, životinje i čovek, nego i fizički fenomeni, društveni i politički oblici organizacije, kao i umetničko stvaralaštvo i postignuća u drugim delovima kulture, kao što su religija i filozofija. Hegel je verovao da je jedan od suštinskih zadataka filozofije, sistematsko objašnjenje svih ovih različitih fenomena s polazištem u jednom jedinom principu, odnosno, drugim rečima, uspostavljanje prevlasti „ujedinjene teorije stvarnosti” (metafizike). U to je verovao pošto je smatrao da jedino teorija takve prirode može dati prednost znanju umesto verovanju. Hegelov cilj ovde, osvajanje verovanja, definiše njegov filozofski program, kao što je slučaj sa drugim nemačkim idealistima u širem kontekstu filozofije nemačkog prosvetiteljstva. Po Hegelu, fundamentalni princip koji objašnjava sveukupnu stvarnost je razum. Razum, kako ga Hegel shvata, nije neki kvalitet koji se pripisuje određenom subjektu, već, suprotno, suma ukupne stvarnosti. U skladu s ovim verovanjem, Hegel tvrdi da su razum i stvarnost u stvari jedno ista stvar. Samo je razum stvaran i samo je o stvarnosti moguće razmišljati. Razlozi koji su naveli Hegela da poistoveti razum sa stvarnošću su višestruke prirode. S jedne strane, postoje određene motivacije koje se tiču njegovih teoloških uverenja, te je u skladu s njima neophodno dati filozofsku interpretaciju sveukupne stvarnosti kako bi se u isto vreme iznašlo opravdanje za osnovne pretpostavke hrišćanstva. S druge, neophodno je identifikovati epistemološka uverenja koja bi podržala njegovu teoriju da su razum i stvarnost iste prirode. Među tim uverenjima nalaze se sledeće pretpostavke: da je spoznaja stvarnosti jedino moguća ako se prihvati da je o stvarnosti moguće razmišljati, pošto u suprotnom, ne bi bila dostupna čulima, kao i da jedino moguće spoznati ono što je stvarno. Iako Hegel razum smatra sumom sve stvarnosti, zagovara da ga ne treba shvatati kroz Spinozin model supstanci. Predlaže da se razum shvati kao proces koji ima svoj krajnji cilj, a to je spoznaja razuma kroz samog sebe. Pošto je razum sveukupna stvarnost, cilj će se postići kada razum prepozna sebe kao apsolutnu stvarnost. Shodno tome, zadatak filozofije je da da koherentnu predstavu tog procesa, a koji na kraju vodi do samospoznaje razuma. Hegel je predstavio taj proces preko analogije sa modelom razvoja jednog organizma, koji se dešava u više slojeva. Osnovna pretpostavka koja upravlja tim procesom je da razum treba shvatiti paradigmom jednog „živog organizma”. Hegel shvata živi organizam kao jedan entitet koji predstavlja uspešnu realizaciju plana, gde su sazdane sve njegove individualne karakteristike. Nazvao je taj plan „koncept jednog entiteta”, posmatrajući njegovu uspešnu realizaciju kroz razvojni proces, gde svaka od njegovih individualnih karakteristika stiče spoznaju o stvarnosti. U skladu s ovim pretpostavkama, Hegel razlikuje koncept razuma od procesa njegove uspešne realizacije (ostvarenja). U filozofskom sistemu koji je nazvao Wissenschaft der Logik (Nauka o logici), detaljno izlaže koncept razuma. U prvom delu tog sistema, raspravlja o više njegovih elemenata, postavljajući ih u jedan sistematski kontekst, dok je sam proces njegove realizacije predstavio u druga dva dela svog sistema, Philosophie der Natur (Filozofija prirode) i Philosophie des Geistes (Filozofija duha). Pored svoje sistematske funkcije, a koju čini predstavljana razuma na hegelovski način, odnosno kao sveukupne ili apsolutne stvarnosti, oba dela, u svakom slučaju ponaosob, imaju jednu specifično materijalističku funkciju. U Filozofiji prirode, Hegel pokušava dati jedan opsežan opis svih aspekata prirodnih fenomena, kroz jedan sistem činjenica koji se vremenom sve više usložava. Polazi od prostijih koncepata kao što su prostor, vreme i materija, da bi završio sa teorijom o životinjskom organizmu. Filozofija duha se bavi različitim psihološkim, sociološkim i kulturnim oblicima stvarnosti. Karakterišu je pretpostavke o postojanju stvari kao što su istinske ili duhovne činjenice, koje ne smatra subjektivnim stanjima svesti, već nezavisnim stvarima sa objektivnom egzistencijom. Kao njihove primjere navodi državu, umetnost, religiju i istoriju. Razvoj sistema: rani spisi[uredi | uredi izvor] Rane godine Hegelove intelektualne karijere karakteriše veće interesovanje za javno prosvećivanje i javno obrazovanje a manje filozofske ambicije. Suprotno svojim kolegama iz studentskih dana, Helderlinu i Šelingu, čije su intelektualne aktivnosti bile usmerene prema unutrašnjim filozofskim raspravama, Hegel je u svojim ranim spisima tražio „način da utiče na čovekov život”, kako je jednom pisao Šelingu. Za ove pokušaje odgovarajućom polaznom tačkom je smatrao analizu uloge i posledica za čoveka, onih stvari koje se pripisuju religiji, posebno hrišćanstvu, i takođe socijalni kontekst nacije. U ovom ranom pristupu javljaju se dva interesovanja. S jedne strane, Hegel nastoji da pokaže kako se religija razvila u moć koja je neprijateljski nastrojena prema životu, koja svoj efekat na čoveka proizvodi kroz strah i zahteva njegovo potčinjenje. S druge, međutim, pokušava da razume uslove pod kojim bi se religija mogla pretvoriti u produktivni element u životu pojedinca i društva. Ova Hegelova istraživanja religije iz ranih godina (od 1793 do 1800), su bila pod snažnim uticajem kulturne kritike i društvnih teorija Rusoa, filozofije religije Kanta, i vlastitom kritičkom ocenom teoloških stavova svojih profesora teologije sa Univerziteta u Tibingenu. Najznačajniji Hegelovi spisi iz ovog perioda su sačuvani u fragmentima a kasnije su postali poznati pod naslovima Die Positivität der christlichen Religion (Pozitivnost hiršćanske religije; 1795–6) i Der Geist des Christentums und sein Schicksal (Duh hrišćanske religije i njene vere; 1798–9). Hegelova kritika religije se koncentriše na koncept „pozitivne religije”. Po njemu, pozitivna religija je ona čiji se suštinski sadržaj i principi ne mogu učiniti dostupnim ljudskom razumu. Stoga se oni javljaju kao neprirodni i natprirodni, zasnivaju se na autoritetu i zahtevaju poslušnost. Jevrejska religija je paradigma pozitivne religije, kaže Hegel. Takođe smatra da je tokom istorije hrišćanska religija transformisana u pozitivnu religiju, drugim rečima, u religiju koja čini da se ljudska bića otuđuju od samih sebe i svojih najbližih. Pokušava da identifikuje kulturne i društvene uzroke za objašnjenje ove transformacije. U direktnoj suprotnosti sa pozitivnom religijom, Hegel osmišljava ono što on naziva „prirodnom religijom” koju definiše kao onu čije doktrine odgovaraju ljudskoj prirodi: onu koja dozvoljava ili čak podstiče ljude da žive ne samo u skladu sa sopstvenim potrebama, sklonostima i dobro promišljenim uverenjima, već takođe da se ne otuđuju jedni od drugih. Razvoj sistema: spisi iz Jene[uredi | uredi izvor] Spisi Hegelovog jenskog perioda (1801–6) mogu se podeliti na kritičke i sistemske. Među kritičkim spisima je njegovo prvo filozofsko delo, Razlika između Fihteovog i Šelingovog sistema filozofije, i većina eseja koje je objavio u Kritičkom žurnalu filozofije, koji je zajedno sa Šelingom uređivao. U ovim esejima Hegel se otkriva kao kritičar filozofije svoga vremena, posebno stavova Kanta, Jakobija i Fihtea koje je optužio da se u svojim filozofijama bave „reflektivnom filozofskom subjektivnošću”, kako je stajalo u podnaslovu njegovog eseja Vera i znanje (1802). Za Hegela reflektivna filozofija je u početku izraz jednog doba ili istorijskih okolnosti, koje je podložno kulturnim dihotomijama (Bildung), a koje su konačno proizvodi određenog „razumevanja” i čije se delanje smatra podeljenim i izolativnim. Budući da je podložno tim dihotomijama, nemoguće je da ih ono prevaziđe i vrati harmoniju koju je „razumevanje” uništilo. Filozofija takvog vremena takođe deli njegovu sudbinu, budući da nije u stanju da ukloni, barem ne u teoriji, sukobe koji su proizvod konkretnih oblika dihotomije. Jer čak i kada filozofija nastoji da ih prevaziđe – prema Hegelu, „jedini interes razuma” – i na taj način upućuje na određenu ideju jedinstva ili harmonije, čak i tada ona ostaje zarobljena u uslovima svoga doba i ne postiže ništa više do novih i još oštrijih sukoba. Prema Hegelu, opšti oblik u osnovi različitih sukoba može se okarakterisati kao sukob između subjektivnosti i objektivnosti. Pokušaji reflektivne filozofije da ih prevaziđe, po njemu propadaju jer su uglavnom apstraktni: to jest, ne uzimaju u obzir ni subjektivnu ni objektivnu komponentu sukoba i proglašavaju ga rešenim zanemarivanjem ili apstrahovanjem bilo koje od pomenutih komponenti. U apstrahovanju od subjektivnosti, objektivnost (u Hegelovoj terminologiji) se postavlja kao apsolutna, što dovodi do podređenosti subjektivnosti. Ovakvo pomirenje sukoba između subjektivnosti i objektivnosti karakteristično je za sve religije koje se Hegelovom definicijom mogu opisati kao „pozitivne”. Ako se, ipak, polazi apstrahovanjem od objektivnosti, i subjektivnost se na taj način uzdiže kao apsolutna, tada objektivnost postaje zavisna od subjektivnosti. Ova jednostrana apsolutizacija subjektivnosti je Hegelov prigovor filozofijama Kanta, Jakobija i Fihtea i razlog što njihove teorije opisuje kao oblike „reflektivne filozofije subjektivnosti”. U svojim ranim godinama u Jeni i za razliku od filozofskih stavova koje je podvrgao kritici, Hegel je zajedno sa Šelingom pretpostavio da se opisani sukub između subjektivnosti i objektivnosti može prevazići samo filozofijom identiteta. Filozofija identiteta pretpostavlja da (1) za svaku suprotnost postoji jedinstvo koje treba smatrati jedinstvom suprotstavljenih činioca, i (2) da suprotstavljeni činioci nisu ništa drugo do njihovo jedinstvo u opisu ili u obliku tih suprotnosti. Ovi preduslovi sugerišu da prevazilaženje suprotnosti između subjektivnosti i objektivnosti treba razumeti kao jedinstveni proces rekonstrukcije jedinstva, u osnovi suprotstavljenih činioca i ujedno njihovog ostvarenja. Sledom konceptualnih pretpostavki kojima je Hegel u to vreme davao prednost, jedinstvo koje treba rekonstruisati u identitetskoj filozofiji definiše se kao „subjekt-objekt”, a sam subjekt i objekt se označavaju respektivno kao „subjektivni subjekt-objekt” ili „objektivni subjekt-objekt”. Proces rekonstrukcije subjekt-objekta pomoću pretpostavki identitetske filozofije sastoji se u prepoznavanju subjetkivnog i objektivnog subjekt-objekta u njihovoj specifičnoj jednostranosti, ili međusobnoj suprotnosti, i na taj način se stiče uvid u samu unutrašnju strukturu subjekt-objekta kao jedinstva koje leži u osnovi dva sukobljena činioca i koja ih prvenstveno omogućava. Mada Hegel nije održao ovu terminologiju svo vreme provedeno u Jeni, ipak je ostao veran projektu razvoja jedinstva za koje je smatrao da mora biti sveobuhvatno i da ga iznutra sačinjavaju njegovi suprotstavljeni elementi. Raznoliki pokušaji formalnog opisa procesa koji bi za cilj imao jedinstvo doveli su ga do različitih sistemskih modela. Svaki je sadržavao – iako u varijacijama terminologije i detalja – disciplinu koju je u početku Hegel definisao kao „logičko-metafizičku” (ili „logika i metafizika”), kao i tzv. „filozofiju stvarnosti” (Real-Philosophie), drugim rečima „filozofiju prirode”, kao i onu koju će kasnije nazvati „filozofijom duha”. Sistemska dela jenskog perioda, pored Fenomenologije duha, uglavnom uključuju tri jenska nacrta hegelovskog filozofskog sistema. Od ovih (u nekim slučajevima) sveobuhvatnih fragamenata opstali su uglavnom delovi koji se bave filozofijom prirode i duha. Što se tiče prirode, u svim jenskim verzijama ovog dela hegelovskog sistema opis svih prirodnih pojava, analiza njihovih procesa i međusobnih odnosa postiže se pribegavanjem dvama suštinskim činiocima, koje Hegel naziva „Etar” i „Materija” (Materie). „Etar” je nešto poput materijalizovanog apsoluta, koji se izražva i razvija u carstvu prostora i vremena. Hegel je ovaj entitet sada povezao sa razvojem određenja prirode kao apsolutne materije, ili alternativno kao apsolutnog bića, a zadatak filozofije prirode leži u tumačenju različitih prirodnih pojava – od sunčevog sistema i zakona koji upravljaju njegovim kretanjem do bolesti i smrti živih organizama – kao različite manifestacije ove apsolutne materije. Hegelu je stalo ne samo da pokaže da je bilo koji određeni prirodni fenomen na svoj osoben način specifičan izraz apsolutne materije, već iznad svega, on brine da dokaže da je priroda jedinstvo uređeno na poseban način. Kao poseban izraz apsolutne materije, svaki prirodni fenomen predstavlja element u određenom nizu prirodnih pojava. Položaj prirodnog fenomena u poretku prirode definisan je određenim načinom na koji se u njemu izražava apsolutna materija. Posledica ovog pristupa je da se ovde prirodni poredak razume kao definisan određenim postulatima koji proizlaze iz strukturnih uslova apsolutne materije i metodoloških maksima celokupnog opisa ovih uslova. Razlike između jenskih verzija Hegelove filozofije prirode uglavnom proističu iz uključivanja novih činjenica koje je trenutna nauka učinila dostupnim; ali njegove osnovne pretpostavke se održavaju netaknute. Sistem: Nauka o logici[uredi | uredi izvor] Centar hegelovskog sistema je disciplina koju je nazvao „Logika”. U njoj je sadržana njegova celokupna doktrina o kategorijama (da upotrebimo tradicionalnu terminologiju). Disciplini logike Hegel je posvetio svoje najobuhvatnije i najsloženije delo, Nauka logike (1812–16), a kasnije je dodao njenu skraćenu verziju u Enciklopediju filozofskih nauka. Polazna tačka Logike je razumevanje, koje se po Hegelu opravdava onim iz Fenomenologije duha, (1) da je ukupno istinsko saznanje saznanje o samom sebi, i (2) da je subjekt tog saznanja, odnosno onoga što zna o sebi, razum. Pošto Hegel – sledeći Šelinga – stvarnim jedino smatra ono što se može saznati, zaključuje na osnovu rezultata svoje Fenomenologije duha, da je jedino razum stvarnost. O razumu misli kao o iznutra i spolja složenom entitetu. Zatim sada razlikuje između Koncepta razuma i procesa njegovog ostvarenja. Predmet nauke o logici je konceptualno, odnosno za Hegela, logičko razvijanje tog Koncepta. Pošto je ovde Koncept jedino ono što je stvarno, Hegel sada može da tvrdi da Nauka o logici preuzima mesto tradicionalne metafizike, čiji je zadatak bio rasvetljavanje osnovnih načina na koje možemo misliti o stvarnosti. Logika[uredi | uredi izvor] Od vremena Lajbnica do širokog usvajanja Fregeove logike 1930-ih, svaki standardni rad na logici sastojao se od tri podele: doktrine o konceptu, prosuđivanju i zaključivanju. Konceptne doktrine se bave sistematskim, hijerarhijskim odnosima najopštijih klasa stvari. Sudske doktrine istražuju odnose subjekta i predikata; a doktrine zaključivanja izlažu oblike silogizama prvobitno pronađene u aristotelovskom pojmu logika. Zaista, „logika“ na polju kontinentalne filozofije devetnaestog veka poprima niz značenja od „metafizike“ do „teorije nauke“, od „kritičke epistemologije“ do „prve filozofije“. A rasprave o prirodi logike bile su isprepletene sa konkurencijom za nasleđivanje Kantovog plašta i s njim budućeg pravca nemačke filozofije. Svaka nova logička knjiga postavljala je novu tvrdnju u vekovnom ekspanzionističkom ratu među filozofskim trendovima.[9] Nauka logike (koju je potonji Hegel smatrao centralnom u svojoj filozofiji) može se smatrati značajnim doprinosom istraživačkom programu metafizike kategorije u njenom postkantovskom obliku, uzimajući u obzir projekat za koji je Kant smatrao da je neophodan, ali sam nije nastavio: „da zabeleži i, koliko je to moguće, potpuno katalogiše“ izvedene koncepte čistog razumevanja i „u potpunosti ilustruje njegovo porodično stablo.`[10] Logika[uredi | uredi izvor] Logika je analiza ne metoda mišljenja, nego pojmova kojima se čovek služi pri mišljenju. Ove Hegel izjednačuje sa Kantovim kategorijama — bićem, kvalitetom, kvantitetom, relacijom itd. Prvi je zadatak filozofije da raščlani ove osnovne pojmove koji se u svemu našem mišljenju čas amo čas tamo bacaju. Između svih najvažniji je pojam relacije ili odnosa; svaka predstava je grupa odnosa; jednu stvar možemo zamišljati samo u odnosu prema nečemu drugom, i obraćajući pažnju na njene sličnosti i različnosti. Predstava bez ma kakvih odnosa jeste prazna; to je sve što je zamišljano stavom: „Čisto Biće i Ništa jesu isto.“ Biće apsolutno lišeno odnosa ili kvaliteta ne postoji, i ne može mu se pridati nikakav smisao. Ova teza donela je beskrajan niz dosetki, koji se još nastavlja; i ona je istovremeno bila i smetnja i mamac za proučavanje Hegelovog mišljenja. Najopštiji od svih odnosa jeste odnos kontrasta ili suprotnosti. Svako stanje mišljenja ili stvari — svaka predstava i svaka situacija u svetu — vodi neodoljivo ka svojoj suprotnosti, i s ovom se udružuje u jednu višu ili složeniju celinu. Ovo „dijalektičko kretanje“ prožima sve spise Heglove. To je, razume se, stara misao koju je već nagovestio Empedokle, i ostvario u „zlatnoj sredini“ Aristotel, koji je učio da je „saznanje suprotnosti jedno“. Istina je (kao elektron) organsko jedinstvo suprotnih delova. Istina konzervativizma i radikalizma leži u liberalizmu — u otvorenom duhu i opreznoj ruci, i u otvorenoj ruci i opreznom duhu; obrazovanje naših shvatanja o važnijim pitanjima jeste sve slabija oscilacija između ekstrema; u svima spornim pitanjima važi stav da veritas in medio stat. Kretanje evolucije jeste neprestano razvijanje suprotnosti, i njihovo mešanje i pomirivanje. Šeling je imao pravo: — postoji osnivački „identitet suprotnosti“; i Fihte je imao pravo: — teza, antiteza i sinteza obrazuju formulu i tajnu svakog razvitka i svake realnosti. Jer se ne razvijaju samo misli prema „dijalektičkom kretanju“, nego i stvari; svaka dana situacija ima u sebi jednu protivrečnost koju razvitak mora da razreši jedinstvom bez suprotnosti. Tako, nesumnjivo, sadašnji društveni poredak krije u sebi jednu protivrečnost: jaki individualizam koji je u vreme ekonomske mladosti i neiscrpnih vrela bio nužan, u docnije vreme izaziva težnju za kooperativnim oblikom države; ali, budućnost neće doživeti ni sadašnju realnost ni idealnu sliku budućnosti, nego jednu sintezu u kojoj će se naći ponešto iz svake od te dve oblasti da obrazuju viši oblik života. No, i taj viši stepen pocepaće se u jednu plodovitu protivrečnost, i tako će se penjati do još višeg stepena organizacije, do složenosti i jedinstva. Zato je kretanje ideja isto kao i kretanje stvari: u svakom od njih vlada dijalektički napredak od jedinstva kroz različnosti do jedinstvene različnosti ili do različnog jedinstva. Mišljenje i biće sleduju istom zakonu; i logika i metafizika jesu jedno isto. Duh je neobilazno nužni organ za opažanje ovoga dijalektičkoga procesa i ovoga jedinstva u različnosti. Funkcija duha, i zadatak filozofije, jeste otkrivanje jedinstva koje potencijalno leži u različnosti; zadatak etike jeste ujedinjavanje karaktera i načina života; a zadatak politike jeste ujedinjavanje jedinki u državu. Zadatak religije jeste poimanje i osećanje onog apsolutnog u kojem su sve suprotnosti razrešene u jedinstvo, onog velikog zbira bića u kojem su jedno materija i duh, subjekat i objekat, dobro i zlo. Bog je sistem odnosa u kojem se kreću sve stvari i dobijaju svoje biće i svoj smisao. U čoveku se apsolutno uzdiže do samosvesti, i postaje apsolutna ideja — to jest, misao koja samu sebe prima kao deo apsolutnog, prevazilazi individualne ograničenosti i namere, i dokučuje, iza univerzalne borbe, sakrivenu harmoniju svih stvari. „Um je supstancija sveta; ... plan vaseljene je apsolutno uman.“ Ne kao da bi borba za život i zlo bili puka negativna uobraženja; oni su dovoljno realni; ali, u perspektivi mudrosti, oni su stepeni ispunjavanja i dobra. Borba je zakon rastenja; karakter se obrazuje u vihorima i pod pritiskom života; i čovek dostiže svoju punu veličinu samo kad je prošao kroz vatru pritešnjenosti, odgovornosti i patnje. Čak i bol ima nešto umno; on je znak života i podstrek za rekonstrukciju. I strast ima svoje mesto među umnim stvarima: „Ništa veliko u svetu nije izvršeno bez strasti“; čak i egoistične težnje jednoga Napoleona uticale su nenamerno na razvitak naroda. Život nije stvoren za sreću, nego za napore. „Istorija sveta nije zemljište sreće; periodi sreće prazni su listovi u njoj, jer su to periodi harmonije; a jedna takva tupa zadovoljnost samim sobom nije čoveka dostojna. Istorija se stvara samo u onim vremenima u kojima se protivrečnosti stvarnosti razrešavaju rastenjem, kao što skanjivanje i tromost mladosti u zrelim godinama prelaze u lakoću i poredak. Istorija je jedno dijalektičko kretanje, bezmalo niz revolucija, gde narodi posle napora, i geniji posle genija postaju oruđa Apsolutnog. Veliki ljudi manje su očevi nego babice budućnosti; majka njihovih dela jeste Zeitgeist, duh vremena. I genije meće samo jedan kamen na gomilu, kao što su to drugi činili; ali, „on ima na neki način sreću da bude poslednji, i čim je on svoj kamen metnuo, zablista građevina kao građevina iz njegovih sopstvenih ruku.“ Takve jedinke u ovim svojim ciljevima nisu imale svest o opštoj ideji; ... ali, proniknule su u potrebe vremena — u ono što je podesno za razvitak. To je baš prava istina njihova vremena, njihova sveta; to je, takoreći, najbliža vrsta na redu, i ona je već formirana u utrobi vremena.“ Čini se da takva filozofija dovodi do revolucionarnih zaključaka. Dijalektički proces pravi od promene osnovni princip života; nijedno stanje nije trajno; na svakom stepenu stvari nahodi se jedna protivrečnost koju može da razreši samo „borba suprotnosti“. Prema tome, najviši zakon politike je sloboda — koja drži otvoren put ka promenama; istorija je rastenje slobode, i država jeste, ili bi trebalo da je organizovana sloboda. U drugu ruku, učenje da je „stvarnost umna“ ima jednu konzervativnu boju: svako stanje, mada je određeno da iščezne, ima božansko pravo koje mu pripada kao jednom nužnom stepenu u razvitku; u izvesnom smislu brutalna je istina da je „sve što postoji dobro“. I kao što je jedinstvo cilj razvitka, poredak je prvi uslov slobode. Sistem: filozofija duha[uredi | uredi izvor] Hegelova filozofija duha je podeljena na teorije o subjektivnom, objektivnom i apsolutnom duhu. Filozofija subjektivnog duha sadrži filozofsku psihologiju; filozofija objektivnog duha je posvećena pravnoj i političkoj teoriji i njegovoj koncepciji svetske istorije; i na kraju, filozofija apsolutnog duha predstavlja njegovu teoriju o umetnosti, religiji i filozofiji. Svoju filozofiju subjetivnog duha u osnovnim crtama je predstavio u nekoliko paragrafa u Enciklopediji filozofskih nauka (Enzyklopädie der philosophischen Wissenschaften im Grundrisse, 1830). Filozofiju objektivnog duha je predstavio ne samo u Enciklopediji, već takođe detaljno u delu koje je još u njegovo vreme bilo visoko cenjeno, Osnovne crte filozofije prava (Naturrecht und Staatswissenschaft im Grundrisse. Grundlinien der Philosophie des Rechts, 1821). U ovom delu svog sistema, Hegel se ponovo bazira na principu koji je već razvio u svojoj logičkoj teoriji, odnosno da nešto – ovde entitet pod imenom „duh” – mora iskusiti proces vlastitog ostvarenja da bi se osposobio za prepoznavanje svoje istine, onoga što on jeste. Filozofija subjektivnog duha[uredi | uredi izvor] U filozofiji subjektivnog duha se nalazia jedna antropologija, fenomenologija duha i psihologija. U tim sekcijama Hegel je opisao i analizirao sve fenomene koji utiču na somatske, psihofizičke i mentalne karakteristike, uslove, procese i delovanja individue. Opseg predmeta koje pokriva se kreće od prirodnih kvaliteta individue, izraženih kroz temperament, karakter, fizionomiju, a putem osećajnosti, osećaja, svesti i želje, pa do samosvesti, intuicije, predstave, mišljenja i volje. Ovde se nalazi i Hegelova teorija o usvajanju jezika, praktičnog osećaja, dostignućima i funkciji mašte, odbrana moći navike koja održava život, njegova rešenja za problem um-telo, njegovo razumevanje porekla i lečenja duševnih bolesti i drugo. Hegelov cilj u ovim analizama jeste da zameni uobičajeni pristup empirijske psihologije jednim filozofskim pristupom psihoškom fenomenu. Dominantna karakterisitika ovog filozofskog stava, kaže se, jeste da dozvoljava interpretaciju subjekta psihičkih procesa kao proizvoda psihičke aktivnosti, umesto prostog objekta koji se razume kao supstanca koja poseduje određene moći i sposobnosti, a koje dalje treba smatrati njegovim suštinskim osobinama. Filozofija objektivnog duha[uredi | uredi izvor] Dok je filozofija subjektivnog duha tek privukla malu pažnju do polovine devetnaestog veka, Hegelova filozofija objektivnog duha, odnosno pravna i politička teorija, privlačila je veliku pažnju tokom devetnaestog a posebno u dvadesetom veku. To nije samo iz razloga što je ona bila od velike važnosti za marksiste i druge antiliberalne društvene teorije već i zbog toga što je neprikidno bila predmet silovite rasprave i kontroverze, naročito zbog njenih političkih implikacija. U svim svojim verzijama, Hegelova politička filozofija je osnovana na tri glavna uverenja koja je on negovao od svoje mladosti do kraja života. Prvo je da bilo koja moderna pravna i politička filozofija mora sadržati koncepciju slobode koja je bila centralna za evropsko prosvetiteljstvo, posebno ono u Nemačkoj. Drugo uverenje je da se, naročito u slučaju moderne političke filozofije, mora održati i usklađivati uvid da celina ima preimućstvo nad odvojenim delovima, – kao u slučaju celine koju je Aristotel formulisao u svojoj Politici. Na kraju, treće uverenje čini primena principa koji oblikuje ukupnu Hegelovu filozofiju, naime, da politička filozofija mora odigrati svoju ulogu u potvrdi teze koja kaže da je jedino razum stvarnost. Hegel je pokušao da opravda ova tri uverenja u okviru teorije o objektivnom duhu, (1) uvodeći jednu ekstravagantnu koncepciju slobode, (2) identifikujući ukupnu Aristotelovu filozofiju sa fenomenom koji je on nazvao „etičkim životom” i, (3) proglašavajući ovaj fenomen „etičkog života” za samu „stvarnost razuma”. Hegel ispunjava ovu samonametnutu potrebu za integracijom slobode čineći koncepciju slobodne volje centralnom za svoju filozofiju objektivnog duha; ovo je mesto gde njegova karakteristična koncepcija slobode dolazi do izražaja. Po Hegelu, volja je slobodna ne iz razloga što može da bira svoje ciljeve iz virtuelno bezbroj objektivnih alternativa; istinski slobodna volja je volja koja se jedino samoodređuje. Samoodređenje za Hegela znači voljno ukazati na sama sebe, prepoznati se. Time on misli o slobodi kao o samoukazivanju i na taj način je usađuje u koncept kognicije, a koji se takođe osniva na ideji samoukazivanja. Ovo usađivanje je krajnje namerno s Hegelove strane, jer mu otvara mogućnost da izlaže proces sistemskog raspleta različitih određenja volje ne samo kroz različite načine ostvarenja slobodne volje, već takođe kao procesa kognicije. S ovom podlogom, Hegel prvo razvija svoju pravnu i moralnu teoriju, koje su preuzele sve pravne veze i obligacioni karakter moralnih dela od koncepta slobodne volje. U pravnoj teoriji, Hegel je dao svoj doprinos raspravi o filozofskim osnovama civilnog i kriminalnog zakona. Njegova osnovna teza ovde je da je imovina, a čije je sticanje i korišćenje pretpostavka za slobodno delanje, neophodan uslov prava u svim njegovim različitim varijacijama. U teoriji morala raspravio je moralno ponašanje autonomnih subjekata kroz okvir sticanja moralnih stavova za svrhu ocenjivanja dela i pretvaranja samih moralnih ciljeva u dela. On o ovim institucijama misli kao o oblicima onoga što je nazvao „etičkim životom” (Sittlichkeit). U Hegelovom jeziku, etički život kao osnova za mogućnost zakona i moralnosti jeste sama istina slobodne volje, ono što slobodna volja stvarno jeste. Pošto je karakteristika istine slobodne volje da bude stvarnost, sledi da je, po Hegelu, etički život takođe istina slobodne volje. Ta stvarnost je stoga „pretpostavljena celina”, bez ukaza na koja to rasprava o zakonu ili moralu uopšte ima smisla. Ova teza o funkciji stvarnosti etičkog života kao osnove za pravo i moral je u vidu podsetnika aristotelovske maksime o preimućstvu celine nad delovima u političkoj filozofiji. Za Hegela, etički život se javlja u tri institucionalna oblika: porodici, civilnom (građanskom) društvu i državi. (Civilno (građansko) društvo koje se ovde podrazumeva je u stvarnosti „buržujsko društvo”.) U teoriji o porodici su njegova mišljenja o etičkoj funkciji braka, opravdanje monogamije, mišljenja o porodičnoj imovini i zakonima o nasledstvu i njegove maksime o odgoju dece. Teorija o civilnom društvu je postala široko poznata i uticajna, posebno zbog Hegelove dijagnoze problema koji se javljaju u društvu koje se jedino zasniva na ekonomskim interesima i elementarnim potrebama njegovih pojedinaca. Ova dijagnoza je rezultat njegovih analiza društva zasnovanog samo na ekonomskim odnosima. One duguju dosta delima političke ekonomije koja su napisali Adam Smit, Žan Batist Sej i Dejvid Rikardo, na koja Hegel često ukazuje. Po Hegelu, civilno (buržujsko) društvo shvaćeno kao jedna ekonomska zajednica je definisano činjenicom da u njemu pojedinci mogu zadovoljiti svoje potrebe kroz rad. Raznolikost prirode tih potreba znači da se one jedino mogu zadovoljiti podelom rada u društvu. To navodi ekonomske subjekte da se organizuju u gremije (Stände) i korporacije čiji članovi svaki preduzimaju specifične zadatke u pogledu društveno organizovanog zadovoljavanja vlastitih potreba. Ovde Hegel prepoznaje tri gremija: gremij seljaka poljoprivrednika, koji on naziva „gremijem subsistencije”; trgovački gremij, u koji uključuje zanatlije, proizvođače i trgovce; i takozvani „opšti gremij’’ čiji članovi ispunjavaju sudske i zakonodavne funkcije. Korporacije su uglavnom sačinjene od gremija trgovaca. Iako ovo ukupno carstvo civilnog (buržujskog) društva organizovano na ovaj način uključuje pravna ograničenja, i regulisano je civilnim i kriminalnim zakonima, ono se svejedno ne može održati stabilnim beskonačno vremena. Razlog je što nije moguće izbeći polarizaciju između siromašne većine i bogate manjine koja se javlja kod prenaseljenosti, tako da na kraju svo društveno bogatstvo neće biti dovoljno da zadovolji čak ni najelementarnije potrebe svih pojedinaca. Posledice su kolonizacija i nastanak „proleterijata”. Oboje će težiti da uništi ovakvo civlno (buržujsko) društvo. Sledeći Hegelove argumente, civilno društvo može jedino izbeći takvu sudbinu ukoliko njegovi članovi deluju ne u skladu sa njihovim ličnim interesima i potrebama, već ako prepoznaju državu kao „opštu svrhu”, i usmere svoja delovanja da njeno održavanje. Hegel razume državu kao ustavotvornu monarhiju sa podelom vlasti. Smatra da držani ustav nije ni na koji način proizvod neke institucije koja bi se isključivo bavila njegovim stvaranjem, niti je rezultat rada nekih posebnih pojedinaca. Stoga je „apsolutno neophodno da ustav, iako proizvod prošle istorije, ne smatramo gotovim entitetom.” Ustav je najpre izraz duha naroda, stvaran kroz istoriju da zadovolji njihove potrebe i običaje. Ovakvo razumevanje omogućuje Hegelu da zadrži, s jedne strane, da svaki narod ima „ustav koji mu odgovara”, a s druge, da insistira na tome da nema puno slobodnog prostora da se on menja. Ustavni oblik razumno organizovane države mora biti monarhija, jer njena karakteristična individualnost jedino može biti izražena u vidu konkretnog pojedinca kom se kao ličnosti mogu pripisati suvereni akti države. Hegel takođe favorizuje naslednu monarhiju pošto vidi proces određivanja ličnosti za monarha na osnovu njegovog porekla kao metod koji je najmanje podložan aribtrarnim odlukama. Hegelova teorija državne vlasti (Staatsgewalten) prepoznaje, kao dodatak kraljevskoj vlasti kneževsku vlast (fürstliche Gewalt) koja predstavlja konačnu instancu za donošenje odluka, vlast vlade (Regierungsgewalt) i na kraju zakonodavnu vlast (gesetzgebende Gewalt). Zadatak vlade, koja za Hegela takođe uključuje pravosudnu vlast, jeste da radi na ostvarenju opštih interesa države, osigura vladavinu prava i sprovodi zakone. Zakonodavna vlast je odgovorna za „dalje odredbe” ustava i zakona. Izvršnu vlast vrši skupština gremija podijeljena u dvije komore. U prvoj komori su pojedinci iz određene grupe moćnih zemljoposednika izabranih na osnovu porekla svog rođenja; drugu komoru čine predstavnici korporativnih udruženja civilnog (buržujskog) društva, pojedinci koje su izabrale njihove korporacije za svoje predstavnike u skupštini. Tako su u Hegelovom modelu države obe skupštinske komore konstituisane bez direktnog uključivanja ostatka građana. Hegelova teorija države je proizvela značajne kontroverze, posebno u njegovo vreme, zbog svoje izričite odbrane nasledne monarhije i snažnih anti-demokratskih karakteristika u svim pitanjima koja se tiču političkog predstavljanja svih njenih građana. Posebno je ovaj deo njegove političke filozofije, već polovinom devetnaestog vijeka, doveo do osude i na kraju tvrdnje da je Hegel u stvari zvanični filozof Pruske države, a koju je izrazio Artur Šopenhauer. Naučni rad[uredi | uredi izvor] Jedared je jedan Francuz zamolio Hegla da mu ovaj iznose svoju filozofiju u jednoj rečenici; Hegelu je to manje pošlo za rukom negoli kaluđeru koji je imao da definiše hrišćanstvo stojeći na jednoj nozi i koji je ovako prosto rekao: „Voli svoga bližnjega kao sebe samoga“. Hegel je smatrao za podesnije da odgovori u deset svezaka; i kad su ove bile napisane i objavljene, i kad je ceo svet o njima govorio, on se žalio da ga razume samo jedan jedini čovek, ali ni ovaj naročito. Najveći deo njegovih spisa sastoji se, kao radovi Aristotelovi, iz nacrta što ih je pravio za svoja predavanja, ili, još gore, iz studentskih beležaka o njegovim predavanjima. Samo su Logika i Fenomenologija iz njegove ruke, i to su majstorska dela nerazumljivosti, pomračena apstraktnim i zbijenim stilom, mađiski originalnom terminologijom, i preterano obazrivom modifikacijom svih stavova, u kojoj se ogleda baš gotsko bogatstvo ograđivačkih klauzula. Hegel opisuje svoje delo „kao pokušaj da filozofiju nauči govoriti nemačkim jezikom.“ To mu je uspelo. Vidi još[uredi | uredi izvor] Nemački idealizam Apsolutni idealizam Zakon prelaska kvantiteta u kvalitet Delo[uredi | uredi izvor] Nemačka izdanja značajnih dela[uredi | uredi izvor] (1968-) Gesammelte Werke, ed. von der Rheinisch-westfälischen Akademie der Wissenschaften, Hamburg: Meiner. (Kritičko-istorijsko izdanje u progresu. Do 1996. godine objavljeno je 15 tomova.) (1832—45) Werke. Vollständige Ausgabe durch einen Verein von Freunden des Verewigten, 18 vols in 21, Berlin: Duncker & Humblot. (Prvo izdanje koje je pripremilo jedno udruženje prijatelja Hegela; sadrži dobar broj Hegelovih predavanja. Naročito bitni tomovi u ovom izdanju su: Tom 9. – predavanja iz filozofije istorije; Tomovi 10 i 1-3 — predavanja iz estetike; Tomovi 11-12 – predavanja iz filozofije religije, Tomovi 13-15 – predavanja iz istorije filozofije.) (1970) Werke in 20 Bänden (Theorie-Werkausgabe), ed. E. Moldenhauer and K.M. Michel, Frankfurt: Suhrkamp. (Modifikovano i prošireno izdanje iz 1832-45. godine.) (c.1793-1800) Theologische Jugendschriften, ed. H. Nohl, Tübingen: J.C.B. Mohr, 1907, reprinted 1968. (Zbirka rukopisa pisanih pre 1801. godine.) (1801a) De Orbitis Planetarum, Jena: Seidler. (Esej) (1801b) Differenz des Fichte’schen und Schelling’schen Systems der Philosophie, Jena: Seidler. (Hegelov prvi filozofski spis.) (1802) Glauben und Wissen oder die Reflexionsphilosophie der Subjektivität, in Kritisches Journal der Philosophie, ed. F.W.J. Schelling and G.W.F. Hegel, Tübingen: Cotta. (Rane kritike na račun filozofije Kanta, Jakobija i Fihtea.) (c.1803-4) Jenaer Systementwürfe I, newly ed. K. Düsing and H. Kimmerle, Hamburg: Meiner, 1986. (Delovi njegovog prvog sistema.) (c.1804-5) Jenaer Systementwürfe II, newly ed. R.P. Horstmann, Hamburg: Meiner, 1982. (Rane koncepcije logike i metafizike i delovi filozofije prirode.) (c.1805-6) Jenaer Systementwürfe III, newly ed. R.P. Horstmann, Hamburg: Meiner, 1987. (Nedovršena verzija filozofije prirode i filozofije duha.) (1807) System der Wissenschaft. Erster Theil, die Phänomenologie des Geistes, Bamberg & Würzburg: Goebhardt. (Poznati uvod u sistem.) (1812—16) Wissenschaft der Logik, Nürnberg: Schrag, 3 vols. (Ekstenzivna elaboracija njegove metafizičke logike.) (1821) Naturrecht und Staatswissenschaft im Grundrisse. Grundlinien der Philosophie des Rechts, Berlin: Nicolai. (Sadrži teoriju zakona i moralnosti; takođe društvenu i političku filozofiju.) (1830) Enzyklopädie der philosophischen Wissenschaften im Grundrisse. Dritte Ausgabe, Heidelberg: Winter. (Poslednja i najkompletnija verzija njegovog sistema.) (1952—81) Briefe von und an Hegel, ed. J. Hoffmeister and F. Nicolin, Hamburg: Meiner, 4 vols. (Izdanje sa komentarima njegove lične korespondencije) (1983-) Vorlesungen. Ausgewählte Nachschriften und Manuskripte, Hamburg: Meiner. (Izdanje sa velikim brojem rukopisa koji se zasnivaju na beleškama njegovih studenata; mnogi otkriveni tek u skorije vreme.) Srpskohrvatska izdanja značajnih dela[uredi | uredi izvor] Jenski spisi 1801—1807, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1983. Rani spisi, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1982. Fenomenologija duha, Beograd „Dereta“ 2005 / Zagreb „Ljevak“ 2000 / Beograd „BIGZ“ 1991,1986,1979,1974 / Zagreb „Naprijed“ 1987 / Zagreb „Kultura“ 1955. Estetika 1-3, Beograd „BIGZ“ 1991,1986,1979,1975 / Beograd „Kultura“ 1970,1961,1959,1955,1952. Istorija filosofije 1-3, Beograd „BIGZ“ 1991,1983,1975 / Beograd „Kultura“ 1970,1964. Dijalektika, Beograd „Dereta“ 1991 / Beograd „Kultura“ 1958 / Beograd „G. Kon“ 1939 Filozofija istorije (povijesti), Beograd „Bardfin“ 2006 / Beograd „Fedon“ 2006 / Zagreb „Naprijed“ 1966 / Zagreb „Kultura“ 1951. Osnovne crte filozofije prava, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1989,1964. Predavanje o dokazima za bitak Boga, Zagreb „Dereta“ 2007. Predavanja o filozofiji religije, Vrnjačka Banja „Eidos“ 1995. Enciklopedija filozofskih znanosti, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1987,1965. Nauka (Znanost)logike, Beograd „BIGZ“ 1987 / Beograd „Prosveta“ 1979,1977,1973 / Zagreb „Demetra“ 2004,2003. Sustav čudotvornosti, Zagreb „Studentski centar“ 1976. Filozofija propodeutika, Beograd „Grafos“ 1985,1980,1975. Politički i pravni spisi, Beograd „Nolit“ 1981. Sistem običajnosti, Beograd „Moderna“ 1990. Predavanje o Platonu (1825—1826), Zagreb „Demetra“ 1999. Reference[uredi | uredi izvor] ^ Vrati se na: a b v Murray 2006, str. 258–280 ^ Georg Wilhelm Friedrich Hegel ^ Vrati se na: a b v g d đ e ž z i Pinkard, Terry (2000). Hegel: A Biography. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-49679-7. ^ https://www.geo.de/wissen/23237-rtkl-250-geburtstag-wie-hegel-zu-preussens-koenig-der-gedanken-wurde ^ Njemački filozof Georg Hegel: osnovne ideje ^ Vrati se na: a b Pinkard, Terry (2000). Hegel: A Biography. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-49679-7. ^ Quinton, Anthony (2011). `Hegel Made Visible`. In Kenny, Kenny (ed.). Of men and manners : essays historical and philosophical. Oxford: Oxford University Press. p. 63. ISBN 9780199694556. Most reference books say that Hegel died of cholera. There was an epidemic of it and Hegel was worried about being infected. But Hegel`s most recent biographer Terry Pinkard argues conclusively that it was not cholera that killed Hegel. He had no diarrhoea and no swelling. It was probably, Pinkard says, `some kind of upper gastro-intestinal disease`. This detail is characteristic of the immense thoroughness and pertinacity of Pinkard`s `Hegel, a Biography` (C.U.P., 2001). ^ Norman Davies, Europe: A History, 1996, p. 687. ^ Dreyfus, Hubert L. (2007). A Companion to Heidegger. Wrathall, Mark A. Chichester: John Wiley & Sons. p. 143. ISBN 978-0-470-99724-6. OCLC 437213915. ^ Kant, Immanuel (1998). Critique of Pure Reason. Cambridge University Press. pp. A81/B107. ISBN 978-0-521-35402-8. istorije estetika logika