Ponegde podvlacene knjige. Tvrdokoricene u originalnom omotu. Religija pojam, struktura i funkcije. Znacenja, teorije, preplitanja, susreti Susnji. Je rodjen 02.maja 1934 god. u Rudopolju. Filozofski fakultet zavrsio je Zagrebu 1959. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1965 sa tezom `Pojam zakona u sociologiji`. U Institutu drustvenih nauka u Beogradu radio je 12 godina kao naucni saradnik zatim na Filozofskom fakultetu u Nisu do 1978. Za docenta je biran 1967god radio je kao redovn iprofesor u Institutu za drustvena istrazivanja Sveucilista u Zagrebu. Na Sveucilistu je predavao Metodologiju drustvenih nauka i Sociologiju religije. Do 1993 radio je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Sada ue redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu na predmetu sociologija religije. Izdanje u samo 500 primeraka.

BURA NA ZEMLJI Biografija Vilhelma Rajha Majron Saraf Dimenzije: 14,5 x 21,5 cm Izdavač: Radio B92 Godina: 1997. Pismo: latinica Povez: meki Broj strana: 614 Gordana Miljević, Marija Landa(prevod) Izdavač: Samizdat B92 Naslov originala: Futy on Earth: a biography on Wilhelm Reich Stanje: Vrlo dobro, potpis na predlistu. Biografija Vilhelma Rajha. Sveti gnev zivog organizma do sada je neprevazidjena, najdetaljnija i najobuhvatnija biografija Vilhelma Rajha cija istrazivanja u oblasti psihoanalize, medicine, teorije fasizma i biofizickih osnova zivota danas u Evropi dozivljavaju pravu renesansu. Po delima koja su nam do sada poznata (Analiza karaktera; Funkcija orgazma; Psihologija mase i fasizma) Rajh je bio jedan od najznacajnijih teoretskih predvodnika studentske revolucije i antiautoritarnog pokreta sezdesetih i sedamdesetih godina.

JAKO RETKO Made in Yugoslavia Sve slikam neposredno pred postavljanje pa stanje bukvalno odgovara fotografijama. . Nakon dogovora uplata je na račun u OTP Banci Šaljem postexpresom nakon uplate Šaljem u inostranstvo jedino EMSOM (postexpres za inostranstvo pri pošti Srbije,skuplji je od klasičnog slanja ali sigurniji, i brži),gde vi snosite sve troškove slanja,za carinske troškove kupovine više predmeta ili gubitke paketa nisam odgovoran,, osim ako nemate nekoga u srbiji da pošaljem na njegovu adresu, nakon uplate na moj račun ili vaše uplate Western unionom na ime i podatke!

BLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval Komplet MARIJA PASKVAL Maria Pascual 12 knjiga, skoro A4 format, tvrd povez. NIŠRO Oslobođenje, 1988. Veoma dobro očuvane, bez pisanja, pečata, posveta, cepanja… 1. Priče iz Alhambre, Irving Washington Princ hodočasnik ljubavi Zidareva pustolovina Bjegunac 2. Ruske priče, Lav Tolstoj Kavkaski zarobljenik Istina uvijek pobjeđuje 3. Njemačke priče, Ernst T. A. Hoffmann Čovjek iz pijeska Zulemina pjesma Dama u bijelom 4. Čarobne bajke, Fernan Caballero Vitezovi od ribe Princeza krasuljka Ptica istine 5. Romantične legende, Gustavo Adolfo Becquer Bijela srna Zelene oči Ruže nesretne ljubavi 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti 7. Engleske priče, Viljem Šekspir Kralj Lir Mletački trgovac Ukroćena goropad 8. Ruske priče, Aleksandar Puškin Snijeg Seoska plemkinja Dunja, izgubljena ljubav 9. Engleske priče, Čarls Dikens Putujući trgovac Gvineja hrome djevojčice 10. Francuske bajke, Madam D`Onoa Zelena zmija Plemenita mišica 11. Njemačke priče, Ernst T.A.Hofman Rudnici faluna Kockareva sreća 12. Ruske priče, Lav Tolstoj Djevojčica i pečurke Ptičica Morski pas Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, 1. srpnja 1933. – 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya... MG (Ć)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ako bude nekih nedostataka navescu pored naslova knjige! Fali knjiga br 10 BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual 11 knjiga, skoro A4 format, tvrd povez. NIŠRO Oslobođenje, 1988. 1. Priče iz Alhambre, Irving Washington Princ hodočasnik ljubavi Zidareva pustolovina Bjegunac 2. Ruske priče, Lav Tolstoj Kavkaski zarobljenik Istina uvijek pobjeđuje 3. Njemačke priče, Ernst T.A.Hoffmann Čovjek iz pijeska Zulemina pjesma Dama u bijelom 4. Čarobne bajke, Fernan Caballero Vitezovi od ribe Princeza krasuljka Ptica istine 5. Romantične legende, Gustavo Adolfo Becquer Bijela srna Zelene oči Ruže nesretne ljubavi 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti 7. Engleske priče, Viljem Šekspir Kralj Lir Mletački trgovac Ukroćena goropad 8. Ruske priče, Aleksandar Puškin ----- Ima nacrtano malo srce na unutrasnjoj strani korica, nista strasno! Sve ostalo uredno! Snijeg Seoska plemkinja Dunja, izgubljena ljubav 9. Engleske priče, Čarls Dikens Putujući trgovac Gvineja hrome djevojčice 10. Francuske bajke, Madam D`Onoa Zelena zmija Plemenita mišica 11. Njemačke priče, Ernst T.A.Hofman Rudnici faluna Kockareva sreća 12. Ruske priče, Lav Tolstoj Djevojčica i pečurke Ptičica Morski pas Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ako bude nekih nedostataka navescu pored naslova knjige! Fali knjiga br 11 i 12 BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual 11 knjiga, skoro A4 format, tvrd povez. NIŠRO Oslobođenje, 1988. 1. Priče iz Alhambre, Irving Washington Princ hodočasnik ljubavi Zidareva pustolovina Bjegunac 2. Ruske priče, Lav Tolstoj Kavkaski zarobljenik Istina uvijek pobjeđuje 3. Njemačke priče, Ernst T.A.Hoffmann Čovjek iz pijeska Zulemina pjesma Dama u bijelom 4. Čarobne bajke, Fernan Caballero Vitezovi od ribe Princeza krasuljka Ptica istine 5. Romantične legende, Gustavo Adolfo Becquer Bijela srna Zelene oči Ruže nesretne ljubavi 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti 7. Engleske priče, Viljem Šekspir Kralj Lir Mletački trgovac Ukroćena goropad 8. Ruske priče, Aleksandar Puškin ----- Ima nacrtano malo srce na unutrasnjoj strani korica, nista strasno! Sve ostalo uredno! Snijeg Seoska plemkinja Dunja, izgubljena ljubav 9. Engleske priče, Čarls Dikens Putujući trgovac Gvineja hrome djevojčice 10. Francuske bajke, Madam D`Onoa Zelena zmija Plemenita mišica 11. Njemačke priče, Ernst T.A.Hofman Rudnici faluna Kockareva sreća 12. Ruske priče, Lav Tolstoj Djevojčica i pečurke Ptičica Morski pas Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....

Франсоаз Жило/ Карлтон Лејк: ЖИВОТ С ПИКАСОМ Издавач: ЗОРА, Загреб, 1967.год. Тврди повез, заштитни омот, 356 страна, илустровано, латиница. Очувано као на фотографијама (омот искрзан, књижни блок врло пристојан). РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ. Франсоаз Жило, сликарка, књижевница и велика Пикасова муза, била је једина жена која је напустила егоцентричног генија, а своју десетогодишњу везу с њим до детаља је описала у књизи ЖИВОТ С ПИКАСОМ, која је објављена 1964. год. и по којој је снимљен филм #Преживети Пикаса`, с Ентонијем Хопкинсом у главној улози. Њени уметнички радови изложени су у десетак светских музеја и галерија. `Пабло Руиз Пикасо (шп. Pablo Ruiz Picasso, Малага, 25. октобар 1881 — Мужин, 8. април 1973) био је свестрани шпански уметник. Пикасо је један од водећих и најпознатијих сликара, вајара, цртача и графичара 20. века, који је највећи део своје каријере провео живећи и радећи у Француској. Био је доминантна личност у ликовним уметностима прве половине 20. века и покренуо је иницијативе за многе револуционарне промене у модерној уметности. Мада се његово дело обично дели на више периода, те поделе су донекле арбитрарне, пошто је његова стваралачка енергија и машта била таква да је често истовремено радио на богатом репертоару тема и у различитим стиловима. Сам Пикасо је то овако објаснио: „Многе различите начине које сам користио у мојој уметности не треба сматрати еволуцијом, нити корацима према неком непознатом идеалу сликарства. Када сам имао нешто да изразим, то сам радио без размишљања о прошлости или будућности. Не верујем да сам користио радикално различите елементе у различитим начинима мога сликарства. Ако је предмет којим сам се у датом тренутку бавио сугерисао друкчије типове израза, нисам оклевао да их усвојим.” Уз Жоржа Брака, један је од оснивача ликовног правца кубизам. Пикасо је демонстрирао изузетни уметнички таленат током својих раних година, сликајући у натуралистичком маниру током свог детињства и младости. Током прве декаде 20. века, његов стил се променио док је експериментисао са различитим теоријама, техникама и идејама. Након 1906, фовистички рад нешто старијег уметника Анрија Матиса је мотивисао Пикаса да истражи радикалније стилове, чиме је започело плодно ривалство два уметника. Њих су накнадно критичари често упоређивали као вође модерне уметности. Пикасов рад се често карактерише по периодима. Док су називи многих његових касних периода предмет дебата, најшире прихваћени периоди његовог рада су плави период (1901–1904), ружичасти период (1904–1906), период афричког утицаја (1907–1909), аналитички кубизам (1909–1912), и синтетички кубизам (1912–1919), који се исто тако назива и кристалним периодом. Знатан део Пикасовог рада током раних 1910-их и раних 1920-их је у неокласичном стилу, док је његов рад средином 1920-их често карактерисан надреализмом. Његови каснији радови су често комбинација елемената његових ранијих стилова. Изузетно плодан током целог свог живота, Пикасо је остварио универзални углед и огромно богатство за своја револуционарна уметничка достигнућа, и постао је једна од најпознатијих фигура у уметности 20. века.`

Najplaćeniji poslovi današnjice su vezani za kreativnost i stvaralaštvo (dizajneri, programeri, marketari...). Da li ja to mogu da radim? Pa naravno! U svakom od nas čuči mali umetnik. :) Tvoja mašta ti omogućava da istražuješ, zamišljaš i spajaš razne stvari, nekada naizgled i nespojive. Sada na jednom mestu imaš brdo ideja raspoređenih u 8 poglavlja koje će podstaći tvoju kreativnost i maštu. Zašto je to uopšte važno? Upravo je kreativnost potrebna za stvaranje, a to je najviši nivo učenja, razmišljanja i znanja. Podrazumeva da stvaraš neku celinu kombinujuću različite elemente. Uzmi stare krpice, čepove, boje, štapiće, možeš malo i voća i kreni ludo da se zabavljaš, dok učiš da stvaraš! 288 strana, format 29×25 cm

Broj strana: 1010 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 17.6x25 cm Izdavač: Ukronija Enciklopedija ruske filosofije predstavlja do sada najpotpuniji pregled ruske filosofije od početka njenog uobličavanja ( 11. vek ) do danas. U njoj su iscrpno predstavljeni najznačajniji ruski mislioci, njihove biografije, ideje, dela, kao i najvažnija literatura o njima. Kao odrednice su navedeni i pojedinačni filosofsko-istorijski periodi, ključni pojmovi ( umozrenje, živoznanje, ličnost itd. ) i specifična shvatanja. Na Enciklopediji ruske filosofije je radila velika grupa vodećih ruskih stručnjaka i specijalista sa Moskovskog državnog univerziteta ( MGU ), Instituta za filosofiju Ruske akademije nauka ( RAN ) i mnogih ruskih visokoškolskih ustanova. Ovo kapitalno delo je od neprocenjivog značaja za sve koji se zanimaju filosofijom, književnošću, istorijom, teologijom i društvenim naukama uopšte.

Autor: Grupa Autora Broj strana: 1010 Format: B-5 Povez: Tvrd Cena: 2800 din. Biblioteka: Posebna izdanja Oblast: Filosofija, Ostalo www.logos.in.rs Enciklopedija ruske filosofije predstavlja do sada najpotpuniji pregled ruske filosofije od početka njenog uobličavanja ( 11. vek ) do danas. U njoj su iscrpno predstavljeni najznačajniji ruski mislioci, njihove biografije, ideje, dela, kao i najvažnija literatura o njima. Kao odrednice su navedeni i pojedinačni filosofsko-istorijski periodi, ključni pojmovi ( umozrenje, živoznanje, ličnost itd. ) i specifična shvatanja. Na Enciklopediji ruske filosofije je radila velika grupa vodećih ruskih stručnjaka i specijalista sa Moskovskog državnog univerziteta ( MGU ), Instituta za filosofiju Ruske akademije nauka ( RAN ) i mnogih ruskih visokoškolskih ustanova. Ovo kapitalno delo je od neprocenjivog značaja za sve koji se zanimaju filosofijom, književnošću, istorijom, teologijom i društvenim naukama uopšte.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Činjenica da je slikarska i teorijska zaostavština Leonida Šejke danas zapostavljena među mlađim umetnicima i teoretičarima umetnosti govori o krizi jedne kulture. Ovo bogato i puno izazova delo ostalo je u tami nad kojom su umetnička pretumbavanja uglavnom bila uzrokovana i pokretana odnekud izvan našeg prostora, podstaknuta tuđim iskustvima i idejama. To govori o sudbinama malih kultura – uvek sputanih strahom i nepoverenjem u sebe, u „rodnu melodiju“, kako je govorio još jedan „zaboravljeni“, Momčilo Nastasijević. Šejka je bio stvaralac koji je svet umetnosti posmatrao na specifičan način. Naime, njegova osnovna misao bila je ideja o „tradiciji budućnosti“, tj. o postojanju sveobuhvatne niti koja povezuje prošlost i budućnost, zbog čega se ni jedna ni druga ne mogu shvatiti, uklopiti i izgraditi bez uzajamnog povezivanja. Na prvi pogled ovo je paradoksalno i prividno konzervativno mišljenje, ali evolucija idejâ ovekovog napretka upravo podrazumeva takvu putanju. U tome je, u stvari, smisao Tradicije. Na tom putu Šejka je zapazio da uvek kada se ova nit prekine dolazi do entropije, do nagomilavanja suvišnosti – do postvarenja sveta i čoveka u hajdegerovskom smislu tog stanja. Kao da u ovom odnosu prošlog, sadašnjeg i budućeg postoji nekakva mera koja je u osnovi Sveta, ali mera koja se s vremena na vreme gubi. Šejka je to sublimisao parabolom Grad-Đubrište-Zamak, koju u jednom svom zapisu upoređuje sa Danteovim Paklom-Čistilištem-Rajem, želeći time da naglasi da ta parabola ima metafizičko značenje. Baveći se raznim vidovima umetničke prakse (da upotrebim ovaj rogobatan izraz kako bi me savremeni čitalac razumeo), Šejka je fiksirao sve promene na putu razgrađivanja Sveta, unoseći u taj proces čežnju za izgubljenom i zaboravljenom pradomovinom. Kada se njegov slikarski put iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka uporedi sa onim što se u isto vreme događalo u savremenoj svetskoj umetnosti, potvrdićemo njegovo uverenje da je u odnosu na ta zbivanja otišao nekoliko godina unapred: „1956. godine radio sam nešto blisko današnjim neodadi i pop-artu. Znači, bio sam 4-5 godina ispred Evrope. Ali sada mogu reći, ako je zaista tako bilo, da sam sa ovim što sada radim najmanje 10 godina ispred ostalih.“ Odvažiti se i napisati ovakvu knjigu koja govori o odnosu tradicije i savremenosti, sa idejama koje su aktuelne i u vremenu koje dolazi, podvig je u svakoj kulturi. Zato ovaj Traktat o slikarstvu pripada riznici srpske kulture i pokazuje mladim stvaraocima da se iza ovih odškrinutih vrata nalazi nada za novi početak. Branko Kukić Leonid Šejka (1932 — 1970) je bio jugoslovenski arhitekta i slikar. Bio je jedan od osnivača umetničke grupe Medijala i učestvao je na svim izložbama grupe do 1970. godine. Njegova dela bliska su nadrealizmu a na njima je zastupljena bogata simbolika i duboka intelektualnost. Leonid Šejka, rođen je 24.04. 1932. godine u Beogradu. Posle završene Ruske osnovne škole, četiri razreda gimnazije i srednjotehničke škole (odsek arhitekture) 1949., diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1960. godine[1]. Slikarstvom se bavio od 1950. godine. Bio je jedan od osnivača i teoretičara grupe Baltazar, koja je prerasla u grupu MEDIALA 1957. god. Od 1961. bio je član ULUS-a. Prvi put grupno izlaže 1953. godine, a prvu samostalnu izložbu priredio je u beogradskoj Galeriji Grafički kolektiv, 1958. godine. Šejka je radio i skulpturu, zatim objekte, ilustracije knjiga, scenografiju, a bavio se i vanlikovnim eksperimentima i teorijom. Pored niza članaka publikovanih u časopisima (Vidici, Polja, Razlog, Danas, Student i Umetnost), objavio je Traktat o slikarstvu za koji je 1965. godine dobio Nolitovu nagradu. Izgradio je vrlo složeno delo koje polazi od iskustva nadrealizma i dadaizma, da bi od 1960. formirao individualni izraz u kome je bio posebno zaokupljen problemom uloge predmeta u strukturi slikarske predstave. Učestvovao je u radu likovnih kolonija u Sićevu 1966. i u Počitelju 1969. godine. U leto 1967. putuje u Minhen, Salcburg i Bern; a u proleće 1968. u Cirih i Frankfurt, da bi preko leta iste godine obišao Italiju sve do Napulja i Pompeje. Do kraja života boravio je u Cirihu, Bernu i Parizu a putovao je i u Englesku i Holandiju. Izlagao je na 72 kolektivne izložbe širom Jugoslavije i inostranstvu i imao je 15 samostalnih izložbi u Beogradu, Minhenu, Cirihu, Bazelu i Bernu u periodu od 1958-70. godine. Šejkin opus se može podeliti u pet osnovnih tema kojima se bavio: - „Multiplikacija predmeta“, „Đubrišta“, „Skladišta“, „Enterijeri“ i „Mrtve prirode“. Umro je u Beogradu, 15. decembra 1970. godine. Mediala Detaljnije: Mediala Godine 1957, sa grupom slikara — osnovao je grupu „Mediala“. koju su predstavljali mladi slikari, pisci, filozofi, arhitekte, kompozitori. Svim članovima Medijale bila je zajednička jedna jedina ideja: beskrajna ljubav prema umetnosti i beskrajno verovanje u njene sveukupne moći. Članovi Mediale su bili: (Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Siniša Vuković, Kosta Bradić, Uroš Tošković, Miodrag Dado Đurić, Ljuba Popović, Vladimir Veličković, Milić Stanković, Milovan Vidak, Svetozar Samurović i Vladan Radovanović). Prva izložba pod nazivom „Medijalna istraživanja“ održana u galeriji Grafički kolektiv a izlagali su Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Vladan Radovanović. Grupa Mediala je imala 12 izložbi.

ПОЛЕТАРАЦ Душана Радовића - ЗИМА Издавач: РАД, Београд, 1987.год. Тврди повез, 208 страна, вееелики формат, илустровано, ћирилица. Доста добро очувано. `Mnogi i danas smatraju da je „Poletarac“ bio nešto najbolje što se ikada izdavalo za decu na prostorima bivše Jugoslavije, ....to bi već bila debela biblioteka reprezentativnih književnih i likovnih priloga. Iz toga je, dalje, moglo da se „hrani“ mnogo budućih udžbenika i priručnika. Poletarac je pred svoj odlazak u podrume bibliotka počeo da stiče evropsku i svetsku slavu. Francuzi su nameravali da ga prave u Francuskoj, i Dušan Petričić, njegov ilustrator, bio je zamoljen da izradi naslovnu stranu francuske verzije. Predosećajući skori kraj časopisa, Dušan Radovć je u broju za maj-jun 1975., na strani 2, predložio da „Poletarac“ više ne bude mesečni časopis, već knjiga koja bi izlazila svakog godišnjeg doba, u ritmu prirode – na proleće, leto, jesen, zimu. Taj broj bio je i poslednji. Kako do “Poletarca” Dvanaest godina nakon prinudnog prizemljenja „Poletarca“, izdavačko preduzeće „Rad“ objavilo je izbor najboljih književnih i likovnih, odnosno zabavnih i poučnih priloga, u četiri knjige naslovljene onako kako je zamišljao Duško Radović. Ni njih više nema na policama knjižara. Roditelji koji nisu imali zadovoljstvo da u detinjstvu imaju ove vredne knjige, i da ih do danas sačuvaju za svoju decu, mogu ih, uz malo sreće, ponekad pronaći u antikvarnicama i na aukcijskim sajtovima. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...``

KNJIGA JE NEKORISCENA! Izdavač: Pravoslavna reč NS Broj strana: 503 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 27 cm Godina izdanja: 2015. Opis Monografija sadrži Vukovu biografiju i viđenje njega kao kulturnog junaka. Njoj su pridodata izvesna svedočenja savremenika, izvodi iz najverodostojnijih tumačenja i ocena njegovog dela, kao i pesme u kojima ga slave pesnici svih generacija i studije o Vukovom književnom i naučnom učinku. О књизи су говорили Његова светост патријарх српски господин Иринеј, директор „Православне речи“ Зоран Гутовић, управник Катедре за српски језик Филолошког факултета у Београду проф. др Вељко Брборић, проф. др Војислав Јелић са Филозофског факултета, затим историчар уметности Никола Кусовац, главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма РТС-а Небојша Брадић и аутор монографије.Патријарх је, поздрављајући скуп, рекао да драгоценом књигом боље упознајемо онога који је стварао нашу културу. - Велика личност, велики ум, пре свега велики дар. Али дар који је искоришћен на најбољи начин великим трудом. Ово што је урадио превелико је дело о чему наша култура, историја и народ има велику благодарност и захвалност. Нека му је слава, а нама остаје да његово дело не заборавимо, рекао је Иринеј. Зоран Гутовић објаснио је присутнима да је „срећна околност што данас не треба посебно представљати нити главног хероја, нити аутора“. - Вук је одавно својим делом постао један од стубова модерне српске културе и симбол прожимања и повезивања српске културе са Европом. Многи домаћи и страни аутори писали су о Вуку, објављена су, у више издања, његова сабрана дела, али Вук и његово дело остају и даље велика тема наше националне културе, рекао је Гутовић. Витезовић је, захваљујући присутнима, апеловао да сав аплауз упућен њему буде посвећен Вуку Караџићу. - Ја сам само урадио своје. Неће народ пропасти ако свако уради што је кадар. Ја се надам да још нисам урадио све што сам кадар. Ја Вука поимам и као човека и као народ. Уздам се да сам монографијом суочио и карактер Вука и карактер народа као и њихове биографије, и суочио народ са бременом своје обнове, да не бисмо потрошили залуд оно што смо стекли, нагласио је аутор књиге. О „капиталној монографији“ на 503 стране, њеном називу, главном актеру, аутору, издавачу, лику Караџића на сликарским платнима, телевизијској серији „Вук Караџић“, у продукцији Радио Телевизије Београд за коју је сценарио написао аутор монографије, и њеном успеху говорили су остали говорници на промоцији. Посетиоци су имали прилику да одгледају инсерт из телевизијске серије, а у програму промоције учествовали су и глумац Лепомир Ивковић и Хор „Станковић“. Монографија садржи Вукову биографију и виђење њега као културног јунака. Њој су придодата извесна сведочења савременика, изводи из најверодостојнијих тумачења и оцена његовог дела, као и песме у којима га славе песници свих генерација и студије о Вуковом књижевном и научном учинку. POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 KI

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mapet šou (engl. The Muppet Show) je britanska porodična TV-serija koju je producirao američki lutkar Džim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Mapeti (The Muppets). Serija je prikazivana u trajanju od pet sezona koje su činile 120 epizoda. Prvi put su prikazivane u Britaniji između 1976. i 1981. Serija je snimana u Elstri studiju u Engleskoj. Serija je predstavljala varijete predstave u stilu vodvilja ili mjuzik hola sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza scene. Glavna zvezda je bio Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava da kontroliše ponašanje ostalih Mapeta i da bude dobar domaćin gostima.[1] Emisija je bila poznata po jedinstvenim likovima, vodviljskim doskočicama, fizičkom slepstiku, povremeno apsurdnoj komediji i duhovitim parodijama.[2] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvezda, a kako je rasla popularnost emisije, tako su u njoj htela nastupati mnoga poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvezda, od kojih nijedna nije nastupila više puta. Mnogi od lutkara su prethodno radili na TV-seriji Sesame Street. Lutkari koji su radili na seriji su bili Henson, Frenk Oz, Džeri Nelson, Ričard Hant, Dejv Gelc, Stiv Vitmir, Luiz Gold, Keti Malen, Eren Ozker i Džon Lavlejdi. Dva stalna scenarista su bili Džeri Džul i Džek Barns. Mapet šou su u bivšoj Jugoslaviji krajem 1970-ih prikazivali Radiotelevizija Zagreb i Radiotelevizija Sarajevo u okviru mreže JRT. The Muppet Show je britanska televizijska serija koju je proizveo američki lutkar Jim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Muppeti (The Muppets). Serija je predstavljala varijete predstavu u stilu vodvilja ili music halla sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza pozornice. Glavna zvijezda je Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava ostale Muppete držati pod nadzorom. Emisija je bila poznata po fizičkom slapsticku, absurdističkoj komediji i brojnim parodijama.[1] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvijezda, a kako je emisija postala popularna, tako su u njoj htjela nastupati brojna poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvijezda. Mnogi od lutkara su prethodno radili na televizijskoj seriji Ulica Sezam. Muppetovski lutkari koji su radili u seriji su bili Henson, Frank Oz, Jerry Nelson, Richard Hunt, Dave Goelz, Steve Whitmire, Louise Gold, Kathy Mullen, Eren Ozker i John Lovelady. Dva stalna scenarista su bili Jerry Juhl i Jack Burns. Džim Henson (1936–1990) je bio američki lutkarski umetnik, umetnik, autor stripova, filmski inovator, scenarista, pisac pesama, muzičar, glumac, režiser i producent međunarodno poznat kao tvorac `Mapetovaca`. Još za vreme srednjoškolskih dana koje je provodio u Hajatsvilu (država Merilend)[1] Henson je počeo da se bavi lutkarstvom. Kao student na Univerzitetu Merilend (University of Maryland, College Park), već je putem skeč-komedije `Sem i drugovi` (Sam and Friends) koja je dospela i na televiziju, stvorio originalne likove. Jedan od njih kasnije je postao njegov ujedno najpoznatiji karakter žabac Kermit (Kermit the Frog). Nakon završenih studija na ovom univerzitetu, sa diplomom ekonomiste, počeo je da pravi reklame za kafu i da razvija eksperimentalne kratkometražne filmove. Iz osećaja da može da stvori više, 1958. osniva svoju umetničko-kreativnu kompaniju `Lutke DD.` (Muppets Inc.) koja kasnije postaje kompanija sa njegovim imenom (Jim Henson Company). Kratka biografija Henson nije bio široko poznat pre 1960-ih, kada se (star 32 godine) pridružio timu dečje obrazovne emisije Ulica Sezam (Sesame Street), gde je učestvovao u razvoju lutaka i drugih karaktera. U to vreme pojavljivao se i kao glumac u skeč-komediji `Uživo subotom uveče` (Saturday Night Live). Sa planom da stvori originalan Brodvej šou, 1976. godine kreira Mapete (The Muppet Show), i od tada njegovi ikonični likovi, kao što su žabac Kermit (Kermit the Frog), pijanista Rolf (Rowlf the Dog) ili Erni (Ernie) iz ulice Sezam, već su mu osigurali legat slave. Po kreativnosti i prema svemu što je stvorio, slobodno se može reći da je Henson bio `Dizni` lutkarstva. Bez njegovog kreativnog doprinosa danas mnogo toga ne bi postojalo, ili bi bar bilo mnogo drugačije u filmskoj industriji. Njegovo ime stajalo je i pored imena Džordža Lukasa, tvorca Zvezdanih ratova (Star Wars) kome je pomagao kreativnim dodatkom za ovu ikoničnu franšizu u vidu Jode, iako samog lika nije pokretao on nego njegov saradnik Frank Oz. Za više od 20 godina koliko je proveo na razvoju Ulice Sezam dao je neizbrisiv doprinos, bio je učitelj i inspiracija čitavih generacija ne samo na polju lutkarstva, nego i u nizu drugih medija. Stvorio je više filmskih projekata, za koje je dobio EMI (Emmy Award), a posthumno je 1991. unet na pločnik Holivudske staze slavnih (Hollywood Walk of Fame). Još jedno posmrtno priznanje dobio je 2011. kada je uvršten u Dizni Legende (Disney Legend). Džim Henson umire naglo i neočekivano, sa svega 53. godine, od bezazlene ali tvrdoglavo nelečene upale grla – šok koji je široko potresao filmsku i TV industriju.[2] Filmska produkcija Samo tri godine nakon pokretanja TV šoua, Mapeti su se pojavili i na širokom platnu, u celovečernjem filmu `Mapetovci u filmskoj avanturi` (The Muppet Movie). Ostvarenje je doživelo neočekivan uspeh, i sa više od $65,2 miliona dolara prihoda samo u SAD, u to vreme stalo u red kao 61. komercijalno najuspešnije delo svih vremena. Pesma iz filma `The Rainbow Connection`, koju je u ulozi Kermita pevao Henson dobila je Oskara u kategoriji za najbolju pesmu. Ohrabren uspehom, Henson 1981. kreira nastavak prvog dugometražnog filma pod nazivom `Velika Mapet misija` (The Great Muppet Caper). Uspeh ni tu nije izostao i Henson odlučuje da prestane sa – iako i dalje popularnim – TV šouom Mapeta da bi se isključivo posvetio filmskim ostvarenjima.[3] Naravno, to nije bio potpuni kraj TV pojavljivanjima Mapetovaca, koji su i dalje bili traženi. Već pomenuto učešće u Ratovima Zvezda dogodilo se 1979, kada ga je Lukas, i sam fan Mapetovaca, zamolio da pomogne umetniku Stjuartu Fribornu (Stuart Freeborn) u kreiranju enigmatske figure džedi učitelja Jode, u nastavku franšize `Imperija uzvraća udarac` (The Empire Strikes Back). Henson i Lukas 1986. godine 1982. Henson osniva `Zadužbinu Henson` (Jim Henson Foundation) da promoviše razvoj lutkarske umetnosti. U to vreme proširio je svoj rad na ostvarenja sa širim kontekstom, u kojima nisu učestvovali samo komični Mapeti. Takvo delo je bio film `Tamni Kristal` (The Dark Crystal) snimljen 1982. godine, koji je doživeo premijeru i u našim bioskopima, a kasnije i na televiziji. Rečima samog Hensona:[4] „Želeo sam da budem potpuno realističan, praveći korake ka prikazivanju sveta koji je stvarniji, gde bića koja prikazuješ više nisu samo simbolična predstava nečega, već samo biće uživo.” Da bi stvorio jače odstupanje od stila karikiranih Mapetovih likova, lutke u filmu The Dark Crystal je zasnovao na konceptualnoj umetnosti SKI-FI slikara Brajana Froda (Brian Froud). I kreativno-inovativni Tamni Kristal je postao finansijki uspeh, kao što je to bio i 1984. još jedan nastavak Mapetovih `Mapetovci u Menhetnu` (The Muppets Take Manhattan) u režiji Franka Oza. Ipak, došlo je i do kritičkog razočarenja, sa novim filmom koji je u stilu ranijeg Tamnog Kristala 1986. režirao sam Henson: film `Labirint` (Labyrinth) koštao je previše u odnosu na prihode od gledanosti, iako ga je Njujork tajms (The New York Times) nazvao `odličnim filmom`.[5] Komercijalni, ako ne i kritičarski, neuspeh `Labirinta` jako je demoralisao Hensona, koji je pao u depresiju, iako je film kasnije hvaljen kao klasično kultno ostvarenje.[6] Da li i zbog toga, Henson i supruga Džejn su se godinu dana kasnije razveli, iako su i kasnije ostali bliski, a njegova supruga izjavila: `Džim je toliko bio preokupiran poslom, da mu je ostalo veoma malo vremena za mene i decu.`[7] O njegovoj perfekcionističkoj posvećenosti poslu govori i činjenica da je svo petoro njegove dece radilo na Mapetima još od njihove mladosti, jer kako je kćerka Šeril izjavila: `to je bio najbolji način da se tati bude blizu.`[8] Iako je i dalje bio aktivan na dečjoj televiziji, kao na primer u kreiranju odličnog šoua `Ludački rok` (Fraggle Rock) 1983, i animirane serije `Mapet bebe` (Muppet Babies), Henson je i dalje eksperimentisao sa tamnijim, mističnijim i ne toliko dečijim temama, čiji je koren na primer u mitologiji. Za ostvarenje koje je 1988. nastalo iz takve ideje `Pripovedač` (The Storyteller) odmah je sledio još jedan EMI. Samo godinu dana kasnije Henson dobija EMI za još jedan TV šou, `Sat sa Džim Hensonom` (The Jim Henson Hour) gde su se detinjasti likovi Mapetovaca dosticali ozbiljnijih i `odraslijih` tema. Kasne 1989. Henson stupa u pregovore sa kompanijom Dizni u vezi prodaje svoje korporacije (za ne manje od $150 miliona) nadajući se da ako tako velika firma preuzme poslovanje, on može slobodnije da se posveti kreiranju novih ideja. Predlog je 1990. rezultirao u saradnji i Henson stvara film `Mupeti u Diznilendu` (The Muppets at Walt Disney World) i specijalni šou posvećen njegovim lutkama prikazan u Diznilendu pod nazivom `3D Mapetvizija Džima Hensona` (Jim Henson`s Muppet*Vision 3D). Henson je imao i mnoge druge ideje u planu sa Diznijem, ali je pre smrti uspeo da ostvari još samo jednu, Dizni šou pod nazivom `Ostrvo male sirene` (Little Mermaid`s Island). Neposredno pre smrti, Henson je takođe dao doprinos jednom izuzetnom ostvarenju, a to je bio njegov projekat sa ilustratorom Viljemom Stoutom (William Stout) koji je po planu trebalo da bude projekat `animatroničnih` (robotom pokretanih) dinosaurusa. Aprila 1991. njegova kompanija (The Jim Henson Company) počela je da prikazuje komični sitkom `Dinosaurusi` (Dinosaurs), za koji se znalo da je njegovu koncept-ideju osmislio sam Henson i da je o njenom ostvarenju maštao još tri godine ranije.[9] Na seriji je radio do svoje smrti.[10] Februara 2004. Kompanija Dizni otkupila je ekskluzivna prava Mapetovih likova,[11] ali ne i onih od Ulice Sezam koje pripadaju drugoj kompaniji – `Sesame Workshop`

Odlično Mark Twain AUTOBIOGRAPHY Volume 1 FIRST EDITION, FIRST PRINTING (complete number line to 1) U of California Press, 2010. Samjuel Langhorn Klemens (engl. Samuel Langhorne Clemens; Florida, 30. novembar 1835 — Reding, 21. april 1910),[1] poznatiji pod književnim pseudonimom Mark Tven (Mark Twain), bio je američki književnik. U opsežnom životnom delu ostvario je široku lestvicu osećaja i misli, od pune životne radosti do potpunog beznađa.[2] Mark Tven Mark Twain by AF Bradley.jpg Mark Tven Datum rođenja 30. novembar 1835. Mesto rođenja Florida, Misuri, SAD Datum smrti 21. april 1910. (74 god.) Mesto smrti Reding, Konektikat, SAD Najvažnija dela Doživljaji Toma Sojera Doživljaji Haklberi Fina Potpis 1:48 Mark Tven (1909) Nakon detinjstva provedenog na obalama Misisipija učio je za tipografa, radio kao pilot na rečnom brodu, išao u potragu za zlatom u Kaliforniju, putovao po Srednjem istoku i Evropi.[3] Njegov život pun pustolovina, uspeha i slave pomućuje smrt njegovih žena i ćerki, što izaziva pesimizam i teški očaj njegovih poslednjih radova. Bio je dobar prijatelj Nikole Tesle. Njegovi najpoznatiji junaci su dečaci Tom Sojer i Haklberi Fin.[4] Biografija Uredi Rodna kuća Marka Tvena u mestu Florida Samjuel Langhorn Klemens rođen je 30. novembra 1835. godine u mestu Florida u Misuriju. Kada mu je bilo četiri godine s roditeljima se preselio u mesto Hanibal, gde je pohađao osnovnu školu. Nakon smrti oca 1847. godine krenuo je na štamparski zanat. Kasnije je radio kao štampar u Keokuku (Ajova), Njujorku, Filadelfiji, Pensilvaniji i drugde po SAD. Potom je bio kormilar na parobrodu na reci Misisipi sve do početka Američkog građanskog rata 1861, kada je na kratko kao dobrovoljac pristupio konjici Konfederacije. Zbog svog rada na brodu je dobio nadimak Mark Tven što u bukvalnom prevodu sa engleskoga znači pazi dva! ili pazi dvojica! Mark Tven je uzrečica kada brod ulazi u neku opasnost.[5] Kasnije te godine pridružio se bratu u novoosnovanom teritoriju Nevada gde je radio u rudniku srebra. Godine 1862. postaje izvestilac novia Teritorijal enterprajz u mestu Virdžinija Siti u Nevadi, a 1863. je počeo pisati članke za iste novine pod pseudonimom Mark Tven. Na reci Misisipi ta fraza znači „dva hvata duboko“. Nakon preseljenja u Kaliforniju, tačnije u San Francisko 1864. godine upoznao je američke pisce Artemusa Vorda i Breta Harta koji su mu pružili podršku u njegovom radu. Godine 1865, obradio je bajku koju je čuo na kalifornijskim zlatnim poljima i objavio je pod naslovom The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County. Za nekoliko meseci delo je postalo veoma popularno. Godine 1867, je održao predavanje u Njujorku, a iste godine je posetio Evropu i Palestinu. Ta putovanja opisao je u knjizi The Innocents Abroad (1869) koja preuveličava aspekte evropske kulture, a koja je impresionirala američke turiste. Uskoro se (1870) oženio Olivijom Langdon. Nakon kratkog boravka u gradiću Bufalo (država Njujork) mladi bračni par seli se u mesto Hartford u Konektikatu.[6] Većina Tvenovih najboljih dela napisana je tokom 1870-ih i 1880-ih u Hartfordu i za vreme leta na farmi Kveri kod mesta Elmira (država Njujork). Delo Roughing It (1872) opisuje njegove rane pustolovine u doba kada je bio rudar i novinar. Doživljaji Toma Sojera (1876) slave detinjstvo u gradu na obali Misisipija, dok delo А Tramp Abroad (1880) opisuje putovanje kroz nemački Švarcvald. Roman Kraljević i prosjak (1882) knjiga je za decu fokusirana na zamenu identiteta u tjudorskoj Engleskoj. Život na Misisipiju iz 1883. kombinuje autobiografski prikaz vlastitih iskustava kao rečnog pilota. Roman „Jenki na dvoru kralja Artura“ iz 1889. godine satirično je delo na temu tlačenja ljudi u feudalnoj Engleskoj. Radnja romana u osnovi se bavi putovanjem kroz vreme. Na kraju romana se otkriva da je glavni junak sve to samo sanjao.[7] Doživljaji Haklberija Fina (1884) nastavak su Doživljaja Toma Sojera i uglavnom se smatra Tvenovim najboljim delom. U romanu je reč o dečaku koji beži od svoga oca na splavi rekom Misisipi s odbeglim robom Džimom. Ovo delo, između ostalog, daje čitaocu sliku života na reci Misisipi pre građanskog rata. Iste godine kada se pojavio Haklberi Fin, Tven je osniva firmu Charles L. Webster and Company kako bi objavljivao svoja dela i dela drugih pisaca. Najpoznatije delo koje je ta firma objavila bili su Lični memoari (dva sveska, 1885—1886) koje je napisao američki general i predsednik Julisiz S. Grant. Loša investicija u automatsku pisaću mašinu dovela je firmu do bankrota (1894). Uspešna predavanja širom sveta i knjiga koja je nastala na osnovu tih putovanja Following the Equator (1897) otplatili su Tvenove dugove. Njegov rad u vreme 1890-ih i 1900-ih označen je rastućim pesimizmom i gorčinom, koje su prouzrokovali njegov poslovni neuspeh, a kasnije i smrt njegove supruge i dve njihove kćerke. Značajna dela iz tog razdoblja su Pudd`nhead Wilson (1894) - roman čija radnja je smeštena na Jug SAD pre građanskog rata i u kojoj se kritikuje rasizam. Personal Recollections of Joan of Arc (1896) je sentimentalna biografija Jovanke Orleanke. Kasnija dela uključuju dve kratke priče The Man That Corrupted Hadleyburg (1899) i The War Prayer (1905). Reč je o filozofskim, socijalnim i političkim esejima. Rukopis dela Tajanstveni stranac je ostao nekompletan, a delo je objavljeno posthumno 1916. godine. Tvenov rad inspirisan je nekonvencionalnim Zapadom, a popularnost njegovih dela označila je kraj dominacije, u američkoj literaturi, pisaca iz Nove Engleske. Kasniji slavni američki pisci Ernest Hemingvej i Vilijam Fokner pozivali su se na Tvena kao na svoju inspiraciju. U poslednjim godinama svog života Tven je pisao manje, ali je često javno govorio o mnogim temama. Ostao je zapamćen i po odelima s belim crtama koja je uvek nosio u javnim nastupima. Primio je počasni doktorat Oksfordskog univerziteta 1907. godine. Kada je preminuo ostavio je za sobom nedovršenu autobiografiju koju je 1924. godine objavila njegova sekretarica Alberta Bigelou Pejn. U prvoj polovini 1990. pronađen je izvorni rukopis Haklberija Fina u Holivudu. Nakon dužeg povlačenja po sudu oko borbe za pravo vlasništva taj rukopis, kao i drugi do tada neobjavljeni materijali, dodeljeni su javnoj knjižari Bafala i okruga Iri 1992. godine. Četiri godine kasnije (1996) objavljeno je revidirano izdanje Doživljaji Haklberija Fina, koje je obuhvatalo i neobjavljene materijale. Pri kraju možda je zanimljivo spomenuti kako je Tven bio i jedan od retkih prijatelja Nikole Tesle. Mark Tven preminuo je 21. aprila 1910. godine u mestu Reding u Konektikatu. Dela Uredi Odabrana dela Uredi „Doživljaji Toma Sojera“ 1876. „Kraljević i prosjak“ 1882. „Život na Misisipiju“ 1883. „Doživljaji Haklberija Fina“ 1884. „Jenki na dvoru kralja Artura“ 1889. Pregled Uredi Mark Tven u njegovom plaštu (skarlet sa sivim rukavima i porubima) pri uručenju njegovog literarnog doktorata, koji mu je dodelio Oksfordski univerzitet. Tven je počeo svoju karijeru pišući lake, humorističke stihove, ali je evoluirao u hroničara sujete, licemerja i ubilačkih dela čovečanstva. Sredinom svoje karijere, u delu Haklberi Fin, on je kombinovao bogat humor, čvrstu naraciju i društveni kriticizam. Tven je bio majstor u prikazivanju kolokvijalnog govora i pomogao je u kreiranju i popularizovanju prepoznatljive američke literature izgrađene na američkim temama i jeziku. Mnogi Tvenovi radovi su bili svojevremeno potisnuti iz različitih razloga. Delo Adventures of Huckleberry Finn je bilo više puta isključivano iz lektire američkih škola, ne samo zbog često upotrebe reči niger, koja je bila u širokoj upotrebi tokom perioda pre Građanskog rata u kome se roman odvija. Kompletnu bibliografiju njegovih radova je skoro nemoguće napraviti, zbog velikog broj komada koje je Tven napisao (često u opskurnim novinama) i njegove česte upotrebe nekoliko različitih pseudonima. Dodatno, velika porcija njegovih govora i predavanja je izgubljena ili nije zapisana; stoga je kolekcija Tvenovih radova rad u progresu. Istraživači su otkrili deo Tvenovog objavljenog materijala 1995. i 2015. godine.[8][9] Rani žurnalizam i putopisi Uredi Koliba u kojoj je Tven napisao „Jumping Frog of Calaveras County“, „Jackass Hill“, „Okrug Tuolumi“. Kliknite na memorijalnu ploču i unutrašnji pogled. Dok je pisao za novine Territorial Enterprise u gradu Virdžinija Siti tokom 1863. godine, Klemens se upoznao sa advokatom Tomom Fičom, editorom konkurentskih novina Virginia Daily Union, koji je bio poznat kao „srebrno-jezični orator Pacifika“.[10]‍:51 On je smatrao Fiča osobom koja mu je dala „prvu realno profitabilnu lekciju“ o pisanju. Godine 1866, Klemens je dao predavanje o Sendvičkim ostrvima publici u gradu Vošo Siti u Nevadi.[11] Klemens je izjavio da, „Kad sam prvobitno počeo da predajem, i u mom ranom pisanju, moja jedina namera je bila da stvorim komični kapital iz svega što sam video i čuo“. Fič mu je rekao, „Klemens, tvoje predavanje je bilo divno. Ono je bilo elokventno, pokretačko, iskreno. Nikad u mom celokupnom životu nisam čuo takav veličanstven komad opisne naracije. Ali si ti počinio jedan neoprostiv greh — zaista neoprostiv greh. To je greh koji ne smeš više nikad počiniti. Ti s završio izuzetno elokventan opis, kojim is podstakao intenzivni interes svoje publike, sa groznim antiklimaksom, kojim si poništio sav zaista fini efekat koji si proizveo.“[12] U to vreme je Tven postao pisac Sejdžbaš škole, i bio je najzapaženiji predstavnik tog literarnog žanra.[13] Tvenov prvi značajni rad, „The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County`, je prvi put objavljen u novinama New York Saturday Press 18. novembra 1865. Jedini razlog što je tu objavljen je da je njegova priča stigla suviše kasno da bi bila uključena u knjigu koju je Artemus Vord pripremao i koja se bavila opisima Američkog zapada. Nakon tog praska popularnosti, novine Sacramento Union su zaposlile Tvena da piše pisma o svojim putopisnim doživljajima. Prvo putovanje koje je poduzeo radi ovog posla je bila plovidba parnim brodom Ajax na svom prvom putovanju do Havaja, koji su se u to vreme nazivali Sendvič ostrvima. Ta duhovita pisma su mu popločala put do novina Alta Kalifornija u San Francisku, koje su ga designirale kao putujućeg dopisnika za putovanje od San Franciska do Njujorka preko Panamskog kanala. Tokom tog perioda, Tven je pisao pisma namenjena objavljivanju, dokumentujući svoje doživljaje sa znatnom dozom burlesknog humora. Tven je 8. juna 1867. isplovio na putničkoj krstarici Quaker City na plovidbu koja je trajala pet meseci. Ovo putovanje je rezultiralo u delu The Innocents Abroad ili The New Pilgrims` Progress. Godine 1872, Tven je objavio drugi deo putopisne literature, Roughing It, kao polu-nastavak delu Innocents. Roughing It je semi-autobiografski opis Tvenovog putovanja od Misurija do Nevade, njegovog naknadnog života na Američkom Zapadu, i njegove posete Havajima. Knjiga satirično ismejava Američko i Zapadno društvo na isti način na koji je delo Innocents kritikovalo razne zemlje Evrope i Srednjeg Istoka. Tvenov sledeći rad je zadržao fokus na Američkom društvu, ali se u većoj bavi svakodnevnim događajima. Nazvano The Gilded Age: A Tale of Today, ono je putopis, kao i njegove prethodne dve knjige, ali je i njegov prvi pokušaj pisanja romana. Ta knjiga je takođe značajna po tome što je ona jedina Tvenova kolaboracija; napisana je sa njegovim susedom, Čarlsom Varnerom. Tvenova sledeća dva rada su bazirana na njegovom iskustvima na reci Misisipi. Old Times on the Mississippi, serija skica objavljenih u magazinu Atlantic Monthly 1875. godine, odslikava Tvenovo razočaranje u romantizam.[14] Old Times konačno postaje početna tačka za Life on the Mississippi. Tom Sojer i Haklberi Fin Uredi Tvenova sledeća veća publikacija je bio roman Doživljaji Toma Sojera, koji je baziran na njegovom detinjstvu u Hanibalu. Tom Sojer je opisan po uzoru na Tvena kao dete, sa tragovima dva školska druga, Džona Brigsa i Vila Bovena. Knjiga je takođe uvela, u sporednoj ulozi, Haklberi Fina, po uzoru na Tvenovog dečačkog prijatelja Toma Blankenšipa. Knjiga The Prince and the Pauper, uprkos toga što je zaplet sveprisutan u današnjem filmu i literaturi, nije inicijalno bila dobro prihvaćena. Pričajući priču od dva dečaka rođena istog dana koja su fizički identična, knjiga služi kao društveni komentar u kome princ i siromah zamenjuju mesta. Pauper je bio Tvenov prvi pokušaj pisanja istorijske fikcije, i krivica za njene nedostatke se obično pripisuje Tvenu zbog njegovog nedovoljnog poznavanja engleskog društva, kao i činjenici da je nastala nakon masivnog uspeha. Tokom pisanja romana Pauper, Tven je započeo Adventures of Huckleberry Finn (dela kod koga je konzistentno imao problema sa završavanjem[15]), a započeo je i završio još jednu putopisnu knjigu, A Tramp Abroad, koja sledi Tvena tokom njegovog putovanja kroz centralnu i južnu Evropu. Tvenov sledeći značajni objavljeni rad, Adventures of Huckleberry Finn, ga je učvrstio kao značajnog američkog pisca. Neki ga nazivaju prvom velikim američkim romanom, i knjiga je postala obavezna lektira u mnogim školama širom Sjedinjenih Država. Haklberi Fin je proistekao iz romana Tom Sojer i ima ozbiljniji ton od svog prethodnika. U osnovi romana Haklberi Fin je verovanje dečaka u ono što je pravično da uradi, mada je većina drugih verovala da je to pogrešno. Rukopis Haklberi Fin na četiri stotine strana je napisan sredinom 1876, neposredno nakon objavljivanja romana Tom Sojer. Smatra se da je Tvenu trebalo sedam godina nakon prvog naleta kreativnosti da konačno završi knjigu 1883. godine. Po drugim izvorima Tven je radio na romanu Haklberi Fin uporedo sa radom The Prince and the Pauper i drugim radovima tokom 1880. i drugih godina. Zadnja petina romana Haklberi Fin je predmet znatne kontroverze. Neki tvrde da je Tven doživeo, kao što kritičar Leo Marks izjavljuje, „nervni slom“. Ernest Hemingvej je jednom rekao o romanu Haklberi Fin: Ako ga čitate, morate se zaustaviti na mestu gde je Niger Džim ukraden od dečaka. To je realni kraj. Ostatak je samo varanje. Hemingvej je isto tako napisao u istom eseju: Sva moderna američka literatura proističe iz jedne knjige Marka Tvena zvane Haklberi Fin.[16] U blizini završetka romana Haklberi Fin, Tven je napisao knjigu Life on the Mississippi, za koju se kaže da je znatno uticala na prethodnu knjigu.[8] Taj rad prepričava Tvenove memorije i nova iskustva nakon dvadeset dvogodišnjeg odsustva sa Misisipija. Kasniji radovi Uredi Tven je proizveo Memoare predsednika Julisiza Simpsona Granta u svojoj novoosnovanoj izdavačkoj kući, Charles L. Webster & Company, koja je bila u zajedničkom vlasništvu sa Čarlsom L. Vebsterom, njegovim nećakom.[17] Tokom tog perioda je takođe napisao „The Private History of a Campaign That Failed“ za The Century Magazine. Taj rad sadrži detaljni prikaz njegovog dvonedeljnog boravka u Konfederativnoj vojsci tokom Građanskog rata. Nakon toga se usredsredio na delo A Connecticut Yankee in King Arthur`s Court, napisano u istom stilu istorijske fantastike kao i The Prince and the Pauper. To delo je ukazalo na apsurde političkih i društvenih normi putem njihovog predstavljanja na sudu kralja Artura. U popularnoj kulturi Uredi U epizodi crtanog filma Džoni Bravo Kraljević i tupan Mark Tven se pojavljuje na njenom samom kraju, optužujući kraljevića Džona Bravo i njegovog dvojnika tupana da su izokrenuli priču njegovog romana Kraljević i prosjak. Na kraju biva bačen u tamnicu. U knjizi srpskoga pisca Vladimira Pištala Značenje džokera postoji jedan esej o Marku Tvenu.[5]

Izdavač: Demetra Zagreb 2003. Tvrd povez, zaštitni omot, XIV + 751 strana. Knjige su nekorišćene (nove). Grupa od 100 autora radila je na ovoj enciklopediji Urednik David Miller Vodič kroz glavne ideje i doktrine koje su izvršile utjecaj na suvremeni svijet, a namijenjena je svakome tko izučava političku misao, bilo studentima, bilo profesionalcima. Prikazani su glavni politički teoretičari iz prošlosti i sadašnjosti, kao i način na koji se razmišljanje o politici razvijalo tijekom povijesti. Tags Istorija politickih teorija, politicke ideologije, Aristotel, Platon, antička misao o politici, srednjovekovna misao, Renesansa, Makijaveli, Rimska politička misao, Ciceron, Polibije, Avgustin, Akvinski, Mor, Makijaveli, Renesansa i politicka misao, protestantizam, kalvinizam, Martin Luter, Vestfalski poredak, apsolutizam, tiranija, demokratija, republikanizam, Monarhija, Monteksje, Boden, suverenost, podela vlasti, Reformacija, Kalvin, sekularizam, liberalizam, francuska revolucija, američka revolucija, Tokvil , Džon Stjuart Mil, utilitarizam, Edmund Berk, konzervativizam, socijalizam, industrijsko društvo, Hegel, romantizam, Kant, Fihte,nemacki idealizam, Niče , nacizam, Monteskje, međunarodni odnosi, politicke ideologije, političke teorije, Maks Veber, političke nauke, pozitivizam, politička filozofija, Sokrat, Džon Rols, Teorija pravde, Nozik, Volzer, Sandel, Čarls Tejlor, Komunitarizam, istorija političkih i pravnih teorija, istorija političkih ideja, savremene političke teorije, ljudska prava, legitimitet, Hajek ,Hjum , Hajdeger, Kant korporativizam, fašizam, nacizam, neoliberalizam, nova desnica , levica, socijaldemokratija, država blagosatanja, Adam Smit, sloboda, klasična i moderna ideja slobode, prava čoveka, granice državne vlasti, sloboda versus vlasti, plodnost konflikta, antičke i moderne ideje demokratije, liberalizam i demokratija, individualizam i organicizam, liberali i demokrati u XIX veku, tiranija većine, prestavnička demokratija, Spinoza, Monteskje, Fridirh Niče, Hegel, Džon Stujart Mil, Federalistički spisi , Tomas Pejn, Žan Žak Ruso, protestantizam, Kalvin, Žan Boden, suverenost, Džon Lok, Tokvil, Medison, Aristotel, polis, Platon, Šumpeter, Robert Dal, Bentam, utilitarizam

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova obimna studija predstavlja celovitu kritiku filozofskog opusa Martina Hajdegera, jednog od najuticajnijih filozofa XX veka, čije je delo najveći izazov za tumače filozofije. Ono što ovo delo izdvaja u moru ostalih kritičkih osvrta na Hajdegerovu filozofiju, koji su često nejasni i bez potkrepljenosti, jeste smelost prof. dr Milana Brdara da na drugačiji način prikaže njegovu filozofiju, a naročito tzv. drugu fazu njegovog stvaralaštva, u šta se hajdegerijanci ne bi upustili. Naime, Brdar je autor koji među prvima govori o drugoj fazi kao o manje originalnom radu, kao o `replici Hegela`, s obzirom na to da se Hajdeger u mnogome oslanja na Hegelovu filozofiju. Inovativnost Brdarevog tumačenja ogleda se u problemu utemeljenja, koji za Hajdegera predstavlja pitanje: šta je to `ja jesam?` Brdar govori o `utemeljenju u smislu`, o utemeljenju u smislu čovekovog bivstvovanja i sopstvenosti. Kod Hajdegera kategorije `bića` i `vremena` centralna su polazišta za razumevanje same čovekove egzistencije. Oslanjajući se na njegovu studiju Biće i vreme, Brdar otkriva da je za Hejdegera najautentičniji izraz čovekovog bivstvovanja - `bivstvovanje ka smrti`. Mnogi kritičari nisu bili spremni razumeti šta bi to moglo da znači, te je Hajdeger ostao neshvaćen. Međutim, treba se pozvati na drugu kategoriju koju Hajdeger zastupa, a to je vreme: tokom svog postojanja (u vremenu) čovek teži ka smrti, što je proces koji se podrazumeva. Ali ono što određuje čoveka nije njegova smrt, već način njegovog bivstvovanja. Brdar objašnjava da je za Hajdegera bitno distanciranje koje podrazumeva da svako od nas može živeti samo svoj život (a ne tuđi), a da je smrt svakako izvesna. On smatra da u periodu kada je Hajdeger stvarao, neposredno posle Drugog svetskog rata, nije do kraja moglo biti prihvaćeno takvo razmišljenje o smrti, a da se nije odnosilo na smrt požrtvanog koji strada u ratu. Zato je i pojam rata jedan od bitnih polazišta za analizu Hajdegerove filozofije. Naslov Um crne šume nas na to i upućuje. Brdar određuje `crnu šumu` kao simbol života čoveka posle rata. Takođe, `crna šuma` (šuma ispod Švarcvalda) jeste i mesto u kojem je Hajdeger živeo nakon što je penzionisan. `Crna šuma` ne označava samo lokaciju na kojoj Hajdeger živi, već i njegovo duševno stanje i razmišljanja. S druge strane, kako sam autor kaže, `crna šuma` jeste i Hajdegerova filozofija, kroz koju tumači koračaju ne bi li došli do njenog pravog smisla. Da bi bolje razumeo njegov opus, Brdar se okreće dekonstrukciji moderne filozofije, kako bi je opet sklopio u jednu potpuniju sliku, pokušavajući da do kraja razume Hajdegera. Upravo zbog toga važno je sagledati obe faze njegovog stvaralaštva iz istog središta, i to kroz tri nivoa: filozofski, politički i teološki. Zahvatiti celovito njegovo stvaralaštvo, za Brdara znači obuhvatiti sva tri nivoa. Zato ovo isrcpno izdanje, zahvaljujući profesoru Milanu Brdaru, predstavlja svojevrsno remek-delo o Hajdegeru, kako za ljubitelje i poznavaoce njegove filozofije, tako i za one koji se žele upoznati sa njegovim životom i stvaralaštvom. Čitajući ovu studiju, na pragu smo da otkrijemo ko je zapravo bio Martin Hajdeger i zašto je njegov rad toliko značajan u modernoj filozofiji. Rođen 14.03. 1952. (Ruma), osnovnu školu završio u Podgorici, srednju školu i fakultet u Beogradu gde je stekao i doktorat. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu (grupa za sociologiju) u Beogradu, gde je i doktorirao. Radio u Institutu za društvene nauke. Od 2001. godine predaje na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (predmeti Filozofska metodologija i Opšta sociologija). Uređivao je mnoge časopise: Gledišta, Theoria, Sociološki pregled. Bio je predsednik Srpskog filozofskog društva. Do sada je objavio brojne naučne radove u domaćim i stranim časopisima, kao i nekoliko knjiga: Kritika filozofije i metodologije društvenih nauka u delu Karla Popera (1981); Praksis odiseja: studija nastanka boljševičkog totalitarizma 1917-1923 (2001); Praksis odiseja: studija nastanka boljševičkog totalitarizma 1923-1929 (2001); Filozofija u Dušanovom pisoaru. Postmoderni presek XX-vkovne filozofije (2003); Uzaludan poziv. Sociologija znanja između ideologije i samorefleksije: slučaj Karla Manhajma i Prosvetiteljstva (2005); Pouke skromnosti: Karl Poper, otvoreno društvo, nauka i filozofija (2007).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Čedomil Veljačić (Zagreb, 18.6. 1915 - Kalifornija, 28.12. 1997.) je jedan od najznačajnijih predstavnika jugoslovenskog budizma u drugoj polovini 20. veka. Rođen je 1915. godine u Zagrebu, gde 1939. godine završava Filozofski fakultet. Poticaji ka budizmu Zgrožen užasima Drugog svetskog rata, po sopstvenom kazivanju, sredinom ratnog razdoblja mu pod ruke dolazi italijanski prevod Bhagavad Gite koji na njega ne ostavlja dublji utisak. Šta više, Bhagavad Giitu je uvek smatrao više-manje ratno-huškaškim delom ranog, neuljuđenog i divljeg arijevskog plemstva koje opravdava ubijanje i volju za dominacijom. Sličan utisak već u mladosti na Veljačića ostavljaju dela judeo-hrišćanskog kulturnog kruga. Stoga, već ranije mnogo veću utehu nalazi u Gandijevskoj etici nenasilja i učenjima bliskim džainizmu i budizmu. Doktoriranje i predavanja Verovatno su ga ta rana iskustva i traganja usmerila ka daljnjem istraživanju istočnih filozofija, pa 1962. godine doktorira s tezom „Komparativno izučavanje indijske i evropske filozofije“ i već sledeće godine postaje voditelj kolegijuma azijskih filozofija na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. U tom razdoblju zajedno s kolegama profesorima Radoslavom Katičićem i Svetozarom Petrovićem sudeluje u osnivanju studija indologije na zagrebačkom Filozofskom fakultetu. Veljačić u razdoblju od 1963. do 1965. boravi u Indiji kao gostujući profesor u okviru indijsko-jugoslovenske kulturne razmene i predaje na poznatim sveučilištima u Madrasu (južna Indija), Delhiju i Šantiketanu (istočna Indija, pokrajina Bengal, sveučilišna ustanova osnovana od strane poznatog indijskog nobelovca Rabindranata Tagora). Razdoblje provedeno u Indiji je Veljačić iskoristio za daljna proučavanja indijskih filozofija, posebno budizma, usavršavanje jezika (sanskrita, palija i ostalih prakrta) te intenzivno prevođenje nekih od temeljnih indijskih filozofskih dela, kao i za pisanje komparativnih studija istočnih i zapadnih filozofija. Zgrožen svetom, po sopstvenom kazivanju - Sartreovskom mučninom, u njemu je tinjala iskra žudnje za budističkim povlačenjem, tačnije begom, iz sveta. Mladalačka zgroženost nad nasiljem i ljudskim zločinima, u Veljačića je bila osnova koja je kasnije pokrenuta osećajima dubokog gnušanja nad konzumentskim materijalizmom socijalizma i kapitalizma podjednako, a dodatno i najezdom naraštaja hipija sa „divljeg zapada“, kako ga je nazivao, čiju je masovnu navalu u besciljnom traganju za smislom života lično svedočio u Indiji tokom 60`tih godina. Povlačenje u budistički hram Tako početkom 1966. godine odlazi u Šri Lanku i ispunjava svoj san o zaređivanju u budistički teravadski prosjački red. Nakon dve godine pripravništva, 1968. godine biva potpuno zaređen i uzima monaško ime Bhikkhu (monah, prosjak) Nana-jiivako (koji živi znanje). U meditativnoj osami piše svoja glavna dela i nebrojene članke, pisma, osvrte, pisane i objavljivane na hrvatskom, engleskom i nemačkom jeziku. Odlazak u budističke monahe Veljačiću daje svojevrsnu aureolu legendarnog i mističnog junaka ili sveca, a njegova naglašena akademska aktivnost, uprkos udaljenosti i boravku u Šri Lanki (s koje se, usprkos stalnom zapitkivanju znatiželjnih s područja Jugoslavije, nikada nije vratio) ga i dalje održava stalno prisutnim u jugoslovenskim i zapadnim akademskim krugovima. Pisanje Kao svojevrsna legenda i pionir jugoslovenskog akademskog izučavanja istočnih filozofija (posebno budizma), Veljačič uskoro postaje i naš najpoznatiji popularni predstavnik budizma i uopšte istočnih filozofija. Tako je u razdoblju druge polovine 20. veka postao najpoznatije ime domaće filozofske indologije, i najplodniji domaći pisac na tom području. Pokrenuo je mnoge ljude i izvan akademskih krugova na traganje za smislom u okviru budizma i ostalih istočnih filozofija. Iako u osami na udaljenoj Šri Lanki, Veljačić tako postaje najpoznatiji misionar budizma u Jugoslaviji. Pod njegovim uticajem i vođstvom nastavljaju delovati poznata imena domaće filozofske indologije, od kojih je najpoznatija svakako Rada Iveković, tadašnja profesorica zagrebačkog Filozofskog fakulteta, koja je uz Veljačića postala najplodnija domaća autorka komparativnih studija i prevodilac brojnih istočnih (posebno budističkih) filozofskih dela. Kraj života Na `pustinjačkom otoku`, kako ga je zvao, ostaje sve do 1989. godine, kada mu se zdravlje pogoršava, a ratna zbivanja koja su toliko snažno obeležila njegovu mladost, i koja su se nekako baš u to vreme pripremala da ponovo razore zemlju iz koje je potekao, konačno ga sustižu u obliku građanskog rata i na njegovoj pustinjačkoj Šri Lanki. Tako na nagovor svoje ćerke Snježane Akpnikar (s kojom je radio na istraživanju ostataka jainske kulture u predislamskoj Arabiji), prelazi živeti u SAD, gde je poslednje godine života proveo u mahayanskom manastiru Deset hiljada Buda u Kaliforniji, gde mirno umire 28. decembra 1997. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bertold Konrad Herman Albert Šper (nem. Berthold Konrad Hermann Albert Speer), poznat kao Albert Šper (nem. Albert Speer, O ovoj zvučnoj datoteci slušaj (pomoć·info); Manhajm, 19. marta 1905 — London, 1. septembar 1981) bio je nemački arhitekta i jedan od petorice najviših zvaničnika nacističke vlade (Himler, Gebels, Gering, Borman i Šper). Ponekad je nazivan prvim arhitektom Trećeg rajha. Šper je po mnogo čemu odudarao od slike čoveka u vrhu nacističke stranke i bliskog Hitlerovog saradnika. Bio je to visoko obrazovan čovek, uglađenih manira i gospodskog ponašanja. Hitler i on imali su jednu zajedničku strast, gotovo opsesiju - arhitekturu. Biografija Rođen je kao sin takođe arhitekte u Manhajmu. Arhitekturu je studirao u Minhenu i Berlinu, a diplomu dobio 1927. Karijera Zeppelintribune Kao mladi berlinski arhitekta 1931. godine, 27 godina je stupio u NSDAP. Ambiciozan i sposoban kakav je bio, ubrzo je pobudio Hitlerovu pažnju i zadobio njegovo poverenje. Vremenom, „Firer“ je sve više bio impresioniran Šperovim zamislima i planovima. Hitler je i sam želeo da postane arhitekta, ali mu to nije pošlo za rukom. Samo godinu dana nakon što je Šper pristupio stranci dobio je zadatak da organizuje veliki nacistički slet na aerodromu Tempelhof. Pokazao je veliku veštinu u pobuđivanju emocija pompoznim priredbama sa zastavama i reflektorima koje su kasnije postale sastavni deo Hitlerovog mita. Žetvene svečanosti u Bakebergu, proslave u Tanenbergu i veliki nacistički sletovi u Nirnbergu bili su njegovo delo. Povrh svega, Šper je postavio inscenaciju i režirao Hitlerove govore uz pomoć svog dobrog poznavanja psihologije masa. Zajedno sa Šperom Hitler je planirao da preuredi Berlin i druge veće nemačke gradove gradeći velike zgrade u stilu starorimskih i drugih klasičnih građevina koje su obojica jako voleli. Veličina i pompoznost bila im je glavna misao vodilja u planovima izgradnje nove Nemačke. Sledi deo opisa zgrada koje je trebalo da budu izgrađene u budućoj prestonici sveta: Kupola nad dvoranom trebalo bi da bude viša od 30 m kako bi u nju stalo 100.000 ljudi. Među stranačkim zgradama koje su projektovane da budu večno obeležje grada Nirnberga bila bi dvorana za 60.000 ljudi, stadion kakav svet još nije vidio, kao i polje za parade kojima bi moglo da prisustvuje milion ljudi. Neke od ovih ideja su i sprovedene u delo. Rat Šperova zasluga da bude u samom vrhu NSDAP-a do poslednjih dana jeste prvenstveno u tome što je, početkom Drugog svetskog rata, dobio mesto ministra naoružanja Trećeg rajha. Umetnik i arhitekta tada je svoj talent preorijentisao na organizovanje ratne proizvodnje. Uspeh je bio fenomenalan. Nasuprot savezničkim bombardovanjima proizvodnja borbenih aviona, tenkova i granata porasla je za više od tri puta. Bio je odličan organizator proizvodnje, ali je, da bi postigao takve rezultate, nemilosrdno iskorištavao ljude. Špera nije bilo briga odakle strani radnici dolaze i u kakvim uslovima žive sve dok dobro rade za Nemačku. Nije se obazirao na međunarodnu etiku i konvencije kada je ratne zarobljenike prisiljavao na robovski rad. U Himlerovim logorima radnici su radili i do sto sati nedeljno. Šper se nesumnjivo ponašao robovlasnički što ga je na kraju i dovelo pred sud. Ipak na suđenju nije dokazano da je ikad izdao neku nečovečnu zapovest. Kao ministar naoružanja bio je vrlo moćan i uticajan, mogao je, da je to hteo, da počini mnoge zločine. Međutim, postavio se drugačije od mnogih svojih kolega ministara. Mogao je sebi dopustiti da kritikuje Kajtela ili Franka, čak se i odupirao gestapovskom hapšenju radnika i obično iznosio pobede u takvim sukobima. Bio je nedodirljiv i važio je za čoveka od izuzetnog Hitlerovog poverenja zbog čega je imao dosta neprijatelja u vrhu stranke. Suđenje u Nirnbergu Njegova savest ga je naglo probudila pred kraj rata. Bio je na rubu otkazivanja poslušnosti svom vođi kada je bilo neosporno da je rat izgubljen. Ipak, nikad ga se nije odrekao iako je kasnije tvrdio da je ozbiljno razmišljao o organizovanju atentata na Hitlera. Tokom suđenja u Nirnbergu ponašao se lukavo, dodvoravao se sudijama, pokazivao iskreno kajanje i postao gotovo antifašista. Naravno, ne zna se da li je to radio da spasi vlastitu glavu ili je stvarno tako mislio. Ima znakova koji idu u prilog i jednom i drugom. Evo šta je izjavio o svojim bivšim kolegama tokom suđenja: Ni jedan od njih ne sme ući u istoriju kao čovek vredan i najmanjeg poštovanja. Neka ceo prokleti nacistički sistem i svi koji su u njemu učestvovali, uključujući i mene, nestane sa svom sramotom i prezirom koji zaslužuju. Treba ljude pustiti da zaborave i da počnu graditi nov život na razboritim i demokratskim temeljima Gering se silno naljutio na njega, nazvao ga je izdajnikom i besneo kako bi ga najradije sam odmah likvidirao. Šper je znao šta radi, ostavio je dobar utisak na sudije. Dokazi protiv njega su postojali ali su bili slabi. Priznao je da je kriv za iskorištavanje radnika i ratnih zarobljenika, ali je stalno isticao svoje duboko kajanje i nameru da ubije Hitlera 1945. Nije proglašen krivim po prve dve tačke optužbe, one za agresorski rat i zaveru, što mu je spasilo glavu. Osuđen je na 20 godina zatvora iako se nadao da će biti oslobođen svih optužbi. U zatvoru i nakon njega izdao je nekoliko knjiga poput: „Spandau: Tajni dnevnici“ i „Unutar trećeg rajha“. Albert Šper umro je 1. septembra 1981.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Uspenski je verovao da je „Tertium Organum“ treća velika filozofska sinteza, a prethodna je bila Aristotelova i Bekonova. Autor je ovo delo nazvao trećim kanonom mišljenja, ili logikom budućnosti. U pitanju je, naime, unio mistika umnog bića i objektivnog sveta, koje se postiže putem mističke logike. Prvi kanon mišljenja je Aristotelov Organon, drugi je Bekonov Novum organum, i treći je ovaj – Tertium organum, ili organum mistikum. Knjiga sadrži 23 poglavlja o mnogim filozofskim temama, a koristi se na većini filozofskih fakulteta kao udžbenik za metafiziku i filozofiju. Iz sadržaja: Misterija vremena i prostora; Senke i Realnost, okultizam i ljubav; Matematika beskonačnog; Logika ekstaze; Mistična teozofija; Kosmička svesnost; Nova moralnost; Rođenje nadčoveka. Izvod iz knjige – o pozitivizmu: Isuviše smo navikli na „pozitivističke“ metode pa ne opažamo da nas oni često vode u apsurd i, ako tražimo objašnjenje značenja nečega, oni nipošto ne vode cilju. Istina je u tome da pozitivizam nije prikladan za objašnjenje značenja. Priroda je za njega zatvorena knjiga koju on proučava sa spoljne strane. U proučavanju delovanja prirode pozitivistički metodi idu vrlo daleko, što dokazuju svi brojni uspesi savremenih tehničkih nauka, uključujući i avijaciju. Ali sve na svetu ima određeno područje delovanja. Pozitivizam je vrlo dobar kad traži odgovor na pitanje kako. Ali kad pokušava da odgovori na pitanje zbog čega i zašto, on postaje komičan jer zalazi u njemu strano područje. Doduše, ozbiljniji pozitivistički mislioci odriču svaku mogućnost pitanja zbog čega i zašto u „pozitivističkom istraživanju“. Pozitivistička filozofija smatra potragu za smislom i svrhom gotovo za apsurd. U tome, svakako, ima istine, jer je, s pozitivističkog stajališta, teleologija uistinu besmislica. Ali pozitivističko stajalište nije i jedino moguće stajalište. Greška pozitivizma je u činjenici da on ne vidi ništa osim sebe i smatra da je za njega sve moguće, ili da je nemoguće vrlo mnogo onoga što je sasvim moguće, ali ne njemu. Čovečanstvo nikad neće prestati da traži odgovore na pitanja zbog čega i zašto. Pozitivistički naučnik je pred prirodom u gotovo istom položaju kao divljak u biblioteci punoj vrednih i retkih knjiga. Knjiga je za divljaka stvar određene veličine i težine. Ma koliko razmišljao čemu može da služi ta čudna stvar, po njenoj spoljašnjosti on to nikada neće shvatiti, a sadržaj knjige će njemu ostati nedokučivi noumenon. Ali ako čovek zna za postojanje sadržaja knjige, noumenona, ako zna da se iza vidljivih pojava krije skriveni smisao, on će na kraju dokučiti suštinu knjige. Za tako nešto je potrebno shvatiti ideju sadržaja knjige, odnosno značenje stvari po sebi. Naučnik koji je pronašao pločice sa hijeroglifima ili klinastim pismom na nepoznatom jeziku, nakon velikog napora ih dešifruje i čita. Da bi ih pročitao neophodno mu je samo jedno: on mora biti upoznat s tim da znakovi predstavljaju pismo. Dok misli da je to samo ornament, spoljašni ukras na pločicama ili slučajni crtež nepovezan sa ikakvim značenjem, dotle će mu njihovo značenje i smisao biti sasvim nedostupni. Čim pretpostavi postojanje značenja, stvorena je mogućnost shvatanja. Svaka šifra može da se pročita čak i bez ikakvog ključa. Ali treba znati da se radi o šifri. To je prvi i neophodni uslov. Bez toga ništa ne može da se učini. Ideja postojanja vidljive i skrivene strane života odavno je poznata filozofiji. Priznavalo se da događanja ili pojave (fenomeni) predstavljaju samo jednu stranu sveta, vidljivu, lišenu stvarnog postojanja, a koja stupa u biće u trenutku našeg dodira sa stvarnim svetom, stranu sveta beskonačno malu u poređenju s drugom stranom. Druga strana, pojmovi (noumeni), smatralo se da stvarno postoje po sebi, ali su nedostupni našem opažanju. Ali najveća greška je svet smatrati podeljenim na pojave i pojmove, smatrati da su pojave i pojmovi međusobno odvojeni, da postoje nezavisno jedan od drugoga i da se mogu opaziti nezavisno jedan od drugoga. To posvemašnje filozofsko neznanje najjasnije se ispoljava u dualističkim duhovnim teorijama. Podela na pojave i pojmove postoji samo u našem opažanja. „Pojavni svet“ samo je naša netačna predstava o svetu. Pjotr Demjanovič Uspenski (rus. Пётр Демьянович Успенский; 4. mart 1878 — 2. oktobar 1947) je bio ruski filozof koji se bavio apstraktnim matematičkim i metafizičkim teorijama. U Moskvi 1915. godine susreće Georgija Ivanoviča Gurdžijeva i od tada se usmjerava na studiranje metoda razvoja čovjekove svijesti. Od 1917. godine živio je u Petrograd u, gdje je držao predavanja. Njegovo djelo Tertium Organum je izazvalo veliki interes, zbog čega je pozvan da posjeti Englesku. U Londonu je radio do 1940. godine, a saradnju sa Gurđijevim je prekinuo. O učenju Gurđijeva napisao je djelo koje je nazvao Fragmenti nepoznatog učenja, a koje je izdato posthumno 1947. godine pod nazivom U potrazi za čudesnim.

Nova, tvrd povez sa omotom, šiveno. Zora svega – nova povijest čovječanstva Autori David Graeber, David Wengrow Opis Naši su daleki predci iz naraštaja u naraštaj prikazivani kao primitivni i djetinjasti – ili slobodni i podjednako nevini ili nasilni i ratoborni. Govori nam se da se civilizacija može postići samo žrtvovanjem tih izvornih sloboda ili kroćenjem naših nižih instinkta. David Graeber i David Wengrow pokazuju kako su takve teorije prvi put nastale u 18. stoljeću kao konzervativna reakcija na moćne kritike europskog društva koje su postavili izvorni promatrači i intelektualci. Ponovno razmatranje te dijalektike ima zapanjujuće implikacije za naš način razumijevanja ljudske povijesti danas uključujući podrijetlo poljoprivrede, vlasništva, gradova, demokracije, ropstva i same civilizacije. Oslanjajući se na revolucionarna istraživanja arheologije i antropologije, autori ilustriraju kako povijest postaje znatno zanimljivije mjesto kad naučimo kako se osloboditi vlastitih konceptualnih okova i postanemo svjesni stvarnosti. Ako ljudi nisu proveli 95 posto svoje evolucije u malim skupinama lovaca i skupljača, što su radili tijekom cijelog tog razdoblja? Ako poljoprivreda i gradovi nisu značili uranjanje u hijerarhiju i dominaciju, do kakve su ih vrste društvenih i ekonomskih organizacija doveli? Odgovori su često neočekivani i sugeriraju da se tijek ljudske povijesti može smatrati manje nepokolebljivim i otvorenim za igru, nadu i mogućnosti nego što obično pretpostavljamo. Zora svega temeljito preinačuje naše razumijevanje ljudske prošlosti i potiče nas da zamislimo nove oblike slobode, nove načine organiziranja društva. Ovo je monumentalna knjiga s impresivnim intelektualnim rasponom, napisana zahvaljujući znatiželji, moralnim uvjerenjima i vjeri u snagu izravne akcije. O autorima: DAVID GRAEBER bio je profesor antropologije na London School of Economics i autor knjiga Debt: The First 5,000 Years i Bullshit Jobs: A Theory te surađivao s časopisima Harper’s Magazine, The Guardian i The Baffler. Bio je nadaleko poznati i priznati mislilac i aktivist, a njegovi rani napori u Parku Zuccotti uči¬nili su Occupy Wall Street pokretom koji je definirao jedno razdoblje. Preminuo je 2. rujna 2020. godine. DAVID WENGROW profesor je komparativne arheologije na Institutu za arheologiju Sveučilišnog koledža London te je bio gostujući profesor na New York Universityju. Autor je nekoliko knjiga, uključujući What Makes Civilization?, a provodi arheološka istraživanja na različitim područjima Afrike i Bliskog istoka. „Fascinantno istraživanje koje nas navodi da ponovno razmislimo o prirodi ljudskih sposobnosti te o ponosnim trenutcima vlastite povijesti i našim interakcijama s kulturama i zaboravljenim intelektualcima autohtonih društava. Izazovno djelo koje prosvjetljuje!” - Noam Chomsky S engleskoga preveli: Katarina i Ivan Ott Šifra 062316 Izdavač Školska knjiga Uvez tvrdi Broj stranica 608 Godina izdanja 2023 ISBN 978-953-0-62316-3 Format 15.5 x 23.5

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kriza Evropskih Nauka i transcendentalna fenomenologija Prevod: Zoran Djindjic Edmund Gustav Albreht Huserl (hebr. אדמונד הוסרל, nem. Edmund Gustav Albrecht Husserl,[12][13][14][15][16] Prosnic, Moravska, 8. aprila 1859[17]–Frajburg, Nemačka, 27. aprila 1938) je bio nemački filozof jevrejskog porekla, osnivač fenomenologije i jedan od najuticajnijih filozofa 20. veka.[18][19] Njegovo delo je uticalo na egzistencijaliste i na Hajdegera. Studirao je astronomiju, matematiku, fiziku i filozofiju kod Franca Brentana,[20] koji je veoma uticao na Huserla. Posle habilitacije je radio kao privatni docent i kasnije kao profesor filozofije na univerzitetima u Haleu i kasnije u Frajburgu.[21] Biografija Mladost i obrazovanje Rođen je 1859. godine u Prostjejovu, gradu u Margraviate u Moravskoj, koja je tada bila u Austrijskom carstvu, a danas je pod imenom Proštejov u Češkoj. Rođen je u jevrejskoj porodici, kao drugo od četvoro dece. Njegov otac je bio proizvođač šešira. Detinjstvo je proveo u Prostejovu, gde je pohađao svetovnu osnovnu školu. Potom je Huserl otputovao u Beč da tamo uči u realnoj gimnaziji, a zatim u Državnoj gimnaziji u Olomoucu (nem. Olmütz).[22][23] Na Univerzitetu u Lajpcigu od 1876. do 1878. Huserl je studirao matematiku, fiziku i astronomiju. U Lajpcigu je bio inspirisan predavanjima iz filozofije Vilhelma Vunta, jednog od osnivača moderne psihologije. Zatim se preselio na Univerzitet Frederik Vilijam u Berlinu (današnji Univerzitet Humbolt u Berlinu) 1878. gde je nastavio studije matematike kod Leopolda Kronekera i Karla Vajerštrasa. U Berlinu je pronašao mentorstvo kod Tomaša Masarika, tada bivšeg studenta filozofije Franca Brentana, a kasnije prvog predsednika Čehoslovačke. Tamo je Huserl takođe pohađao predavanja filozofije Fridriha Polsena. Godine 1881. otišao je na Univerzitet u Beč da završi studije matematike pod nadzorom Lea Kenigsbergera (bivšeg Vajerštrasovog učenika). U Beču 1883. doktorirao je radom Beiträge zur Variationsrechnung (Prilozi varijacijskom računu).[24] Nakon doktorata iz matematike, Huserl se vratio u Berlin da radi kao asistent Karlu Vajerštrasu. Ipak, Huserl je osetio želju da se bavi filozofijom. Tada se profesor Vajerštras teško razboleo. Huserl je postao slobodan da se vrati u Beč gde je, posle kratke vojne dužnosti, svoju pažnju posvetio filozofiji. Godine 1884. na Univerzitetu u Beču je pohađao predavanja Franca Brentana o filozofiji i filozofskoj psihologiji. Brentano ga je upoznao sa spisima Bernarda Bolcana, Hermana Locea, Džona Stjuarta Mila i Dejvida Hjuma. Huserl je bio toliko impresioniran Brentanom da je odlučio da svoj život posveti filozofiji; zaista, Francu Brentanu se često pripisuje da je najviše uticao na Huserla, na primer, u pogledu intencionalnosti.[25] Sledeći akademske savete, dve godine kasnije, 1886. Huserl je pratio Karla Štumpfa, bivšeg Brentanovog studenta, na Univerzitet u Haleu, u potrazi za habilitacijom koja bi ga kvalifikovala da predaje na univerzitetskom nivou. Tamo je, pod Štumpfovim nadzorom, napisao Über den Begriff der Zahl (O konceptu broja) 1887. godine, koji će kasnije poslužiti kao osnova za njegovo prvo značajno delo Philosophie der Arithmetik (1891).[26] Huserl se 1887. oženio Malvin Štajnšnajder, njihov brak je trajao više od pedeset godina. Godine 1892. rođena im je ćerka Elizabeta, 1893. sin Gerhart, a 1894. sin Volfgang. Elizabeta će se udati 1922, a Gerhart 1923; Volfgang je, međutim, postao žrtva Prvog svetskog rata.[27] Gerhart će postati filozof prava, doprinoseći predmetu uporednog prava. Predavao je u SAD i posle rata u Austriji.[28] Profesor filozofije Nakon ženidbe započeo je svoju dugu karijeru predavača u filozofiji. Počeo je 1887. kao privatni docent na Univerzitetu u Haleu . Godine 1891. objavio je svoju Philosophie der Arithmetik. Psychologische und logische Untersuchungen koji je, oslanjajući se na svoje prethodne studije matematike i filozofije, predložio psihološki kontekst kao osnovu matematike. To je izazvalo negativnu pažnju Gotloba Fregea, koji je kritikovao psihologizam predloženog koncepta.[29][30] Godine 1901. Huserl se sa porodicom preselio kako bi predavao na Univerzitetu u Getingenu, gde je predavao kao izvanredni profesor. Neposredno pre toga objavljeno je njegovo veliko delo, Logische Untersuchungen (1900–1901). Prvi tom sadrži iskusna razmišljanja o „čistoj logici“ u kojima pažljivo pobija „psihologizam“. [31] [32] Ovaj rad je bio dobro prihvaćen i postao je predmet seminara koji je održao Vilhelm Diltaj; Huserl je 1905. otputovao u Berlin da poseti Diltaja. Dve godine kasnije u Italiji je posetio Franca Brentana, svog inspirativnog starog učitelja, i matematičara Konstantina Karateodora. Kant i Dekart su takođe sada uticali na njegovu misao. Godine 1910. postao je zajednički urednik časopisa Logos. Tokom ovog perioda Huserl je držao predavanja o unutrašnjoj vremenskoj svesti, koja je nekoliko decenija kasnije njegov bivši učenik Hajdeger uredio za objavljivanje.[33] Huserl i njegova škola su 1912. godine u Frajburgu osnovali časopis Jahrbuch für Philosophie und Phänomenologische Forschung („Godišnjak za filozofiju i fenomenološka istraživanja“), koji je objavljivao članke o njihovom fenomenološkom pokretu od 1913. do 1930. godine. Njegovo značajno delo Ideen[34] objavljeno je u prvom broju (1. tom, br. 1, 1913). Pre rada na Ideen Huserl je dostigao fazu gde je „svaki subjekt `prezentovan` samom sebi, a svaki drugi su `prezentovani` ( Vergegenvartigung ), ne kao delovi prirode već kao čista svest.[35] Ideen je elaborirao i promovisao Huserlov prelazak na „transcendentalno tumačenje“ fenomenologije, gledište koje je kasnije kritikovao, između ostalih, Žan-Pol Sartr.[36] Kako je fenomenologija dalje razvijana, vodila je (kada se posmatra sa druge tačke gledišta u Huserlovom `lavirintu`) do `transcendentalne subjektivnosti`.[37] Takođe u Ideen Huserl eksplicitno elaborira fenomenološke i eidetičke redukcije.[38][39] Godine 1913. Karl Jaspers je posetio Huserla u Getingenu. U oktobru 1914. oba njegova sina poslata su da se bore na Zapadnom frontu Prvog svetskog rata, a sledeće godine je jedan od njih, Volfgang Huserl, teško povređen. 8. marta 1916, u borbi kod Verdena, Volfgang je poginuo u akciji. Sledeće godine njegov drugi sin Gerhart Huserl je ranjen u ratu, ali je preživeo. Njegova rođena majka Julija je umrla. U novembru 1917. jedan od njegovih izvanrednih učenika, a kasnije i ugledni profesor filozofije, Adolf Reinach, poginuo je u ratu dok je služio u Flandriji.[40] Huserl je 1916. prešao na Univerzitet u Frajburgu gde je nastavio da radi u oblasti filozofije, sada kao redovni profesor.[41] Edit Štajn je služila kao njegov lični asistent tokom njegovih prvih nekoliko godina u Frajburgu, a kasnije Martin Hajdeger od 1920. do 1923. godine. Matematičar Herman Vajl počeo je da se dopisuje sa njim 1918. godine. Huserl je održao četiri predavanja o fenomenološkoj metodi na Univerzitetskom koledžu u Londonu 1922. godine. Univerzitet u Berlinu ga je 1923. pozvao da se tamo preseli, ali je on odbio ponudu. Godine 1926. Hajdeger mu je posvetio svoju knjigu Sein und Zeit (Biće i vreme) „u znak zahvalnosti i prijateljstva“.[42] Huserl je ostao na profesorskom mestu u Frajburgu sve dok nije zatražio penziju, držeći poslednji čas 25. jula 1928. Festšrift za proslavu njegovog sedamdesetog rođendana uručen mu je 8. aprila 1929. godine. Uprkos penzionisanju, Huserl je održao nekoliko zapaženih predavanja. Prvo, u Parizu 1929,[43] dovelo je do Méditations cartésiennes (Pariz 1931).[44] Huserl ovde razmatra fenomenološku epohu (ili fenomenološku redukciju), predstavljenu ranije u njegovoj ključnoj Ideen (1913), u smislu dalje redukcije iskustva na ono što on naziva `sferom sopstvenosti`. Unutar ove sfere, koju Huserl izvodi da bi pokazao nemogućnost solipsizma, transcendentalni ego se uvek nalazi u paru sa proživljenim telom drugog ega, drugog monade. Ova `apriorna` međusobna povezanost tela, data u percepciji, je ono što zasniva međusobnu povezanost svesti poznatu kao transcendentalna intersubjektivnost, koju bi Huserl opširno opisao u tomovima neobjavljenih spisa. Postojala je debata o tome da li je Huserlov opis svojine i njenog kretanja u intersubjektivnost dovoljan ili ne da se odbaci optužba za solipsizam, kojoj je Dekart, na primer, bio podložan. Jedan argument protiv Huserlovog opisa funkcioniše na ovaj način: umesto da beskonačnost i Božanstvo budu kapija ega ka Drugom, kao kod Dekarta, Huserlov ego u samim Kartezijanskim meditacijama postaje transcendentan. Ostaje, međutim, sama (nepovezana). Samo shvatanje ega „po analogiji“ Drugog (npr. nagađanjem reciprociteta) dozvoljava mogućnost za „objektivnu“ intersubjektivnost, a time i za zajednicu.[45] Godine 1933. usvojeni su rasni zakoni novog nacističkog režima. Huserlu je 6. aprila zabranjeno korišćenje biblioteke Univerziteta u Frajburgu ili bilo koje druge akademske biblioteke; sledeće nedelje, posle negodovanja javnosti, vraćen je na posao.[46] Ipak, njegov kolega Hajdeger je izabran za rektora univerziteta 21-22. aprila i pridružio se Nacističkoj partiji. Huserl je u julu dao ostavku na Deutsche Akademie.[47] Kasnije je Huserl držao predavanja u Pragu 1935. i Beču 1936. godine, što je rezultiralo veoma drugačije stilizovanim delom koje, iako inovativno, nije ništa manje problematično: Die Krisis (Beograd 1936).[48][49] Huserl ovde opisuje kulturnu krizu koja je zahvatila Evropu, zatim pristupa filozofiji istorije, raspravljajući o Galileju, Dekartu, nekoliko britanskih filozofa i Kantu. Apolitični Huserl je ranije izričito izbegavao takve istorijske rasprave, izrazito preferirajući da ide direktno na istraživanje svesti. Merlo-Ponti i drugi postavljaju pitanje da li Huserl ovde ne potkopava sopstvenu poziciju, jer je Huserl napao istoricizam u principu, dok je posebno osmislio svoju fenomenologiju da bude dovoljno rigorozna da prevaziđe granice istorije. Naprotiv, Huserl ovde možda ukazuje na to da su istorijske tradicije samo karakteristike date intuiciji čistog ega, kao i svakoj drugoj.[50][51] Ipak, javlja se problem sličan onom koji se bavi „istorijom“ iznad, problem kokoške i jaja. Da li životni svet kontekstualizuje i time kompromituje pogled čistog ega, ili fenomenološka metoda ipak transcendentno podiže ego? [52] Ovi poslednji spisi predstavili su značajne radove njegovog profesionalnog života. Od svog univerzitetskog penzionisanja Huserl je „radio ogromnim tempom, stvarajući nekoliko velikih dela“.[53] Nakon što je pao tokom jeseni 1937. godine, razboleo se od pleuritisa . Edmund Huserl je umro u Frajburgu 27. aprila 1938. godine, tek napunivši 79 godina. Supruga Malvin ga je preživela. Eugen Fink, njegov istraživački asistent, održao je hvalospev.[54] Gerhard Riter je bio jedini član fakulteta u Frajburgu koji je prisustvovao sahrani, kao antinacistički protest. Nacistička era Pričalo se da je Huserlu uskraćeno korišćenje biblioteke u Frajburgu kao rezultat antijevrejskog zakonodavstva iz aprila 1933.[55] Međutim, između ostalih onemogućenosti, Huserl nije mogao da objavi svoje radove u nacističkoj Nemačkoj. Pričalo se i da je njegov bivši učenik Martin Hajdeger obavestio Huserla da je otpušten, a zapravo je to bio prethodni rektor.[56] Očigledno su se Huserl i Hajdeger razišli tokom 1920-ih, što je postalo jasnije nakon 1928. kada se Huserl penzionisao i Hajdeger je nasledio svoju univerzitetsku katedru. U leto 1929. Huserl je proučavao pažljivo odabrane Hajdegerove spise, došavši do zaključka da se po nekoliko njihovih ključnih pozicija razlikuju: na primer, Hajdeger je zamenio Dasein [„Biti-tu“] za čisti ego, transformišući tako fenomenologiju u antropologija, vrsta psihologizma koju Huserl snažno ne favorizuje. Takva Hajdegerova zapažanja, zajedno sa kritikom Maksa Šelera, stavljena su u predavanje koje je Huserl održao raznim Kantovim društvima u Frankfurtu, Berlinu i Haleu tokom 1931. pod nazivom Phänomenologie und Anthropologie.[57][58] U ratnom izdanju Hajdegerovog primarnog dela, Biće i vreme (prvi put objavljeno 1927), iz 1941. godine, originalna posveta Huserlu je uklonjena. Međutim, to nije bilo zbog negacije odnosa između dva filozofa, već je pre rezultat predložene cenzure od strane Hajdegerovog izdavača koji se plašio da bi nacistički režim inače mogao da zabrani knjigu.[59] Posveta se još uvek može naći u fusnoti na strani 38. U posleratnim izdanjima Sein und Zeit vraća se posveta Huserlu. O složenom, problematičnom i razdvojenom filozofskom odnosu između Huserla i Hajdegera se naširoko raspravlja.[60][61] Nakon smrti, Huserlovi rukopisi, koji iznose oko 40.000 stranica i njegova kompletna istraživačka biblioteka, su 1939. prokrijumčareni na Katolički univerzitet u Luvenu u Belgiji od strane franjevačkog sveštenika Hermana Van Brede. Tamo su deponovani u Leuvenu da formiraju Huserlov arhiv Višeg instituta za filozofiju.[62] Veći deo materijala u njegovim istraživačkim rukopisima je od tada objavljen u seriji kritičkih izdanja.

Odlicno ocuvana knjiga-nekoriscena-kao nova!Retko se nalazi ovako ocuvan primerak knjige iz 1981.god.Kapitalno originalno izdanje. ISBN:------- Godina izdanja: 1981. Izdavac:`NOLIT`,Beograd Autor: Domaći Jezik: Srpski Radomir Konstantinovic - Filosofija Palanke Stanje knjige:odlicno(5),odlicno ocuvana-nekoriscena,stajala u polici od kupovine 1981,Spoljasnost i unutrašnjost cista-kao nova! Filosofija palanke Autor(i):Radomir Konstantinović Jezik srpsko-hrvatski jezik Izdavač NOLIT, Beograd Datum izdanja:1969.(Prvo izdanje objavljeno je u drugoj svesci časopisa `Treći program`) ISBN:86-19-01875-2 Filosofija palanke, delo srbijanskog filozofa i književnika Radomira Konstantinovića objavljeno 1969. godine. Konstantinović u knjizi analizira palanački duh koji se protivi svemu što je moderno, koji se zatvara pred svetom, koji je okrenut tradicionalnom i nosilac je nacionalizma i narcizma.[1] Prvo izdanje objavljeno je u drugoj svesci časopisa `Treći program`, 1969. godine ali još pre objavljivanja teksta, pojedini njegovi delovi su bili poznati javnosti, jer ih je autor, tokom sedam večeri, između 4. i 15. avgusta iste godine, čitao na talasima Trećeg programa Radio Beograda. Filosofija palanke se smatra jednim od najvažnijih dela srpske postmoderne 1960-ih [2] i Konstantinovićevim najznačajnijim delom.[3] Do 2006. je doživela preko sedam izdanja u Srbiji.[1] Iskustvo nam je palanačko. – Uvod Filozofije palanke, 1969 Sadržaj: 1) Sadržaj 2) Citati iz knjige 3) Ocene i kritike 4) Istorija izdanja 5) Eksterni linkovi 6) Bilješke 7) Izvori 8) Bibliografija Sadržaj: Gotovo čitav sadržaj knjige je zapravo objašnjavanje naslova.[2] Autor opisuje palanku kao `svet između sela i grada` koji nije ni selo ni grad. Duh palanke `ispoveda religiju zatvorenosti` i za njega `nema sveta izvan duha palanke`. Palančane opisuje kao pojedince koji nisu na svom ličnom putu već su čuvari stila palanke. U svetu palanke je važnije držati se ustaljenog običaja nego biti ličnost. Konstantinović smatra da je ova služba stilu, u svojoj osnovi, služba sigurnosti. Palančanin utapanjen u stil palanke ima utisak produženog detinjstva, života pod okriljem porodice, u čemu Konstantinović prepoznaje infantilizam.[4] Život palanke je rutinski život, siguran onom sigurnošću koju nudi rutina. Ovaj kult rutinskog života je neraskidivo povezan sa kultom čistote, koji je doveden do prave manije, i to u svemu, u stvarima materijalnog sveta, ali i u sferi ideala moralnih vrednosti. U svetu palanke je prošlost veoma bitna, jer ona nije puka pre-sadašnjost ili ne-sadašnjost već predviđanje i potvrđivanje sadašnjeg. Opasnost duhu palanke predstavlja veliki “svet” koji množinom mogućnosti (stilova) razara ovu jedinstvenost stila, ovu jedno-obraznost.[4] Citati iz knjige Između sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad. Duh njegov, međutim, jeste duh između plemenskog, kao idealno-jedinstvenog, i svetskog duha, kao idealno-otvorenog.[4] Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva...[4] Palančanin, međutim, verniji je palanci nego samom sebi, bar po osnovnom svom opredeljenju. On nije pojedinac na personalnom putu; on je sumum jednoga iskustva, jedan stav i jedan stil. Ono što on čuva, kad čuva palanku, to je taj stav i stil.[4] Veliki “svet” je svet koji, množinom mogućnosti (stilova) razara ovu jedinstvenost stila, ovu njegovu jedno-obraznost.[4] U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost.[4] Ova služba stilu je, u svojoj osnovi, služba sigurnosti... On ima utisak produženog detinjstva, ili utisak produženog života pod okriljem porodice. Infantilizam je korelativan palanačkom duhu.[4] Prošlost nije ono što nije sadašnjost, neka pre-sadašnjost, ili neka ne-sadašnjost. Prošlost je u najmanju ruku predviđanje sadašnjeg, ali je mnogo više potvrđivanje njeno.[4] Život je rutinski život, siguran onom sigurnošću koju nudi rutina.[4] Kult čistote je kult rutinskog (i rutinizovanog) života. Između čistote i rutine vlada znak moćne kauzalnosti koja, ponekad, ide do same istovetnosti, tako da bismo o rutini smeli govoriti, pre svega, kao o čistoj rutini a o čistoti kao rutinskoj čistoti. Kult čistote, u ovoj stilskoj svedenosti, doveden je do prave manije, i to u svemu, u stvarima materijalnog sveta, ali i u sferi ideala moralnih vrednosti.[4] Palanka nije u svetu, ona je u duhu, svud moguća...[5] Ocene i kritike: Od svog pojavljivanja, pa sve do danas, knjiga ne prestaje da izaziva polemike i sukobe u srbijanskim akademskim krugovima i šire. Osporavana i hvaljena, uglavnom je tumačena sa aspekta ličnih afiniteta i ideološke pripadnosti. U novije vreme primetan je pokušaj objektivnijeg sagledavanja njenog značaja i uloge u srpskoj i evropskoj kulturi. Hrvatski kritičar Rade Jarak smatra da ono što se događalo u hrvatskoj književnosti i šire u društvu na prelazu milenija je, bar približno, opisano u Srbiji knjigom Filozofija palanke.[2] U Srbiji su takođe prisutna tumačenja prema kojima se tragični događaji 1990-ih objašnjavaju pobedom duha palanke.[1][6] Po rečima Milana Vlajčića, Konstantinovićeva studija je prodorno i ubedljivo analizirala palanku kao duh zatvorenosti, strah od sveta s one strane brda, duh plemenske sabornosti i zazornosti prema svakom razlikovanju. Strah od otvorenosti prema nepoznatom, drugačijem, vodi ka tradicionalizmu u kome se krije spas od opasnosti traganja i dovođenja u pitanje sopstvene egzistencije. Konstantinović najviše načelo palanke vidi u okamenjenoj, nacionalnoj kulturi, sa istorijom i njenim državotvornim mitovima. Filozofija palanke se smatra djelom koje je, `po svojoj duhovnoj i filosofskoj dubini i grandioznosti namjerljivo ne samo u srpskoj kulturi i knjizevnosti XX vijeka, vec sigurno i u okvirima cjelokupne evropske kulture i iskustva novog vremena`.[7] Ova knjiga je nazvana `jednom od najsubverzivnijih knjiga koje su se pojavile na srpskom jeziku`.[1] Filozofija palanke se smatra se `najomraženijom knjigom srpskih desničara.`[8] Takođe se smatra nezaobilaznom literaturom za razumevanje ovdašnjih `ljudi i običaja`.[5] Istorija izdanja: -Beograd, Treći program, br. 2, 1969.(1) -Beograd, Treći program, 1970.(2) -Beograd, Nolit, 1981.(3) -Beograd, Nolit, 1991.(4)

Odlično očuvano! Autor - osoba Uspenskij, Pëtr Demʹjanovič, 1878-1947 = Uspenskiй, Pëtr Demьяnovič, 1878-1947 Naslov Tertium Organum / P. D. Ouspensky ; prevela s ruskoga Mihaela Vekarić Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Naprijed, 1990 Fizički opis IX, 323 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Vekarić, Mihaela = Vekarić, Mihaela Zbirka ǂBiblioteka ǂReligija i mistika Napomene Registar. Predmetne odrednice Filozofski misticizam RELIGIJA I MISTIKA TERTIUM ORGANUM je djelo u kojem se ruše zidovi i ograde materijalističkog ćorsokaka a pred našom se misli otkrivaju široki obzori novih i neistraženih vidika. Premda prvo veće djelo ruskog filozofa P. D. Uspenskoga (1878–1947) ovo je njegovo najpoznatije djelo, koje je nakon prvog izdanja 1912. u tadašnjem Sankt Peterburgu ubrzo doživjelo brojna izdanja na engleskome, kao i druga njegova djela: Novi model svemira, U potrazi za čudesnim, Neobičan život Ivana Osokina, prijevode kojih sam redigira u Londonu gdje živi od 1921. TERTIUM ORGANUM zanimljivo je djelo po neobičnom spoju racionalnog mišljenja i mističkih ideja. Uspenski pretpostavlja postojanje svijeta „višeg“ od našeg svijeta, svijeta kojega je naš svijet (koji smo u stanju zamijetiti) samo dio, te nastoji pokazati na koji način logika može pomoći da se prijeđe u svijest o tom višem svijetu: ona se za to mora odreći sebe, doprijeti do nužnosti vlastita poništenja, te će se tada iz nje moći pojaviti nova i viša logika. Sustav te više logike može se izvesti iz mnogih mističkih filozofskih sustava te stoga Uspenski kaže da je treći organon postojao prije prvoga (Aristotelova) i, dakako, prije drugoga (Bejkonova) organona. „Nema područja života koje nam ne otkriva beskonačnost novog i neočekivanog ako mu se približimo sa spoznajom da se ono ne iscrpljuje kroz svoju vidljivu stranu, da iza te vidljive strane postoji cijeli svijet novih i nerazumljivih snaga i odnosa. Prvi korak prema njemu jest spoznaja o postojanju nevidljivoga.“ Autor je ovo delo nazvao trećim kanonom mišljenja, ili logikom budućnosti. U pitanju je, naime, unio mistika umnog bića i objektivnog sveta, koje se postiže putem mističke logike. Prvi kanon mišljenja je Aristotelov Organon, drugi je Bekonov Novum organum, i treći je ovaj – Tertium organum, ili organum mistikum. Knjiga sadrži 23 poglavlja o mnogim filozofskim temama, a koristi se na većini filozofskih fakulteta kao udžbenik za metafiziku i filozofiju. Iz sadržaja: Misterija vremena i prostora; Senke i Realnost, okultizam i ljubav; Matematika beskonačnog; Logika ekstaze; Mistična teozofija; Kosmička svesnost; Nova moralnost; Rođenje nadčoveka. Izvod iz knjige – o pozitivizmu: Isuviše smo navikli na „pozitivističke“ metode pa ne opažamo da nas oni često vode u apsurd i, ako tražimo objašnjenje značenja nečega, oni nipošto ne vode cilju. Istina je u tome da pozitivizam nije prikladan za objašnjenje značenja. Priroda je za njega zatvorena knjiga koju on proučava sa spoljne strane. U proučavanju delovanja prirode pozitivistički metodi idu vrlo daleko, što dokazuju svi brojni uspesi savremenih tehničkih nauka, uključujući i avijaciju. Ali sve na svetu ima određeno područje delovanja. Pozitivizam je vrlo dobar kad traži odgovor na pitanje kako. Ali kad pokušava da odgovori na pitanje zbog čega i zašto, on postaje komičan jer zalazi u njemu strano područje. Doduše, ozbiljniji pozitivistički mislioci odriču svaku mogućnost pitanja zbog čega i zašto u „pozitivističkom istraživanju“. Pozitivistička filozofija smatra potragu za smislom i svrhom gotovo za apsurd. U tome, svakako, ima istine, jer je, s pozitivističkog stajališta, teleologija uistinu besmislica. Ali pozitivističko stajalište nije i jedino moguće stajalište. Greška pozitivizma je u činjenici da on ne vidi ništa osim sebe i smatra da je za njega sve moguće, ili da je nemoguće vrlo mnogo onoga što je sasvim moguće, ali ne njemu. Čovečanstvo nikad neće prestati da traži odgovore na pitanja zbog čega i zašto. Pozitivistički naučnik je pred prirodom u gotovo istom položaju kao divljak u biblioteci punoj vrednih i retkih knjiga. Knjiga je za divljaka stvar određene veličine i težine. Ma koliko razmišljao čemu može da služi ta čudna stvar, po njenoj spoljašnjosti on to nikada neće shvatiti, a sadržaj knjige će njemu ostati nedokučivi noumenon. Ali ako čovek zna za postojanje sadržaja knjige, noumenona, ako zna da se iza vidljivih pojava krije skriveni smisao, on će na kraju dokučiti suštinu knjige. Za tako nešto je potrebno shvatiti ideju sadržaja knjige, odnosno značenje stvari po sebi. Naučnik koji je pronašao pločice sa hijeroglifima ili klinastim pismom na nepoznatom jeziku, nakon velikog napora ih dešifruje i čita. Da bi ih pročitao neophodno mu je samo jedno: on mora biti upoznat s tim da znakovi predstavljaju pismo. Dok misli da je to samo ornament, spoljašni ukras na pločicama ili slučajni crtež nepovezan sa ikakvim značenjem, dotle će mu njihovo značenje i smisao biti sasvim nedostupni. Čim pretpostavi postojanje značenja, stvorena je mogućnost shvatanja. Svaka šifra može da se pročita čak i bez ikakvog ključa. Ali treba znati da se radi o šifri. To je prvi i neophodni uslov. Bez toga ništa ne može da se učini. Ideja postojanja vidljive i skrivene strane života odavno je poznata filozofiji. Priznavalo se da događanja ili pojave (fenomeni) predstavljaju samo jednu stranu sveta, vidljivu, lišenu stvarnog postojanja, a koja stupa u biće u trenutku našeg dodira sa stvarnim svetom, stranu sveta beskonačno malu u poređenju s drugom stranom. Druga strana, pojmovi (noumeni), smatralo se da stvarno postoje po sebi, ali su nedostupni našem opažanju. Ali najveća greška je svet smatrati podeljenim na pojave i pojmove, smatrati da su pojave i pojmovi međusobno odvojeni, da postoje nezavisno jedan od drugoga i da se mogu opaziti nezavisno jedan od drugoga. To posvemašnje filozofsko neznanje najjasnije se ispoljava u dualističkim duhovnim teorijama. Podela na pojave i pojmove postoji samo u našem opažanja. „Pojavni svet“ samo je naša netačna predstava o svetu. Pjotr Demjanovič Uspenski (rus. Pёtr Demьяnovič Uspenskiй; 4. mart 1878 – 2. oktobar 1947) je bio ruski filozof koji se bavio apstraktnim matematičkim i metafizičkim teorijama. U Moskvi 1915. susreće Georgija Ivanoviča Gurđijeva i od tada se usmjerava na studiranje metoda razvoja čovjekove svijesti. Od 1917. živio je u Petrograd u, gdje je držao predavanja. Njegovo djelo Tertium Organum je izazvalo veliki interes, zbog čega je pozvan da posjeti Englesku. U Londonu je radio do 1940. godine, a saradnju sa Gurđijevim je prekinuo. O učenju Gurđijeva napisao je djelo koje je nazvao Fragmenti nepoznatog učenja, a koje je izdato posthumno 1947. pod nazivom U potrazi za čudesnim. MG141 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PROPAST ZAPADA Nacrt za morfologiju istorije sveta OSVALD ŠPENGLER ... Čuveno/legendarno/ delo nemačkog filozofa i matematičara, Osvalda Špenglera, prvi put objavljeno u Minhenu 1917. Od njegovog objavljivanja prošlo je 1OO godina, postalo je /k u l t n o/ delo koje se čita i proučava širom sveta. Njegovom autoru obezbedilo je besmrtnu slavu u panteonu ljudske civilizacije. Špengler shvata istoriju čovečanstva kao život samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se nazivaju `k u l t u r e`. Istorija čovečanstva je /b i o g r a f i j a/ tih kultura. Špengler je životopisac tih /o r g a n s k i h/ jedinstava koje on nalazi u prošlosti i u sadašnjosti. Ta moćna životna, organska, viša bića - `kulture`, živele su i žive sada, pred nama, na organski način. To znači, rađale su se, živele i završavale se smrću kao i svako organsko biće. Stručno rečeno, kulture se svrstavaju u biološke kategorije i stoje pod organsko-vitalističkim aspektom. U tom smislu svaka je kultura `pra-pojava`, `pra-fenomen`, nešto što se sagledava kao osnovni oblik, osnovna ideja, `pralik` postojanja... (Mihajlo Grušić) Kada je 1918. prvi put objavljeno, delo Osvalda Špenglera Propast Zapada izazvalo je pravi intelektualni šok i buru koja zadugo neće utihnuti. Nema boljeg povoda od ove stogodišnjice da se čitaocima ponudi novo izdanje najčitanijeg i najosporavanijeg dela savremene evropske misli. Učenje o cikličnom toku istorije i bunt protiv teorije o progresu ljudskog društva, iskazani izvanredno sugestivnim jezikom, oformili su se, kroz Propast Zapada, u svojevrsnu filozofiju društva i istorije. Nemilosrdno pobijajući progresivističku viziju civilizacije kao najvišeg dostignuća do kojeg je čovečanstvo stiglo, Špengler o njoj govori kao o smrti kulture i kraju istorijskog razvitka posle koga sledi vraćanje u bezistorijsko stanje. Mračni prorok propasti zapadnog društva, čije reči potvrđuje istorija XX i XXI veka, poziva da budemo dorasli svetu tako što ćemo ga razumeti. Osvald Arnold Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 29. maj 1880. — 8. maj 1936.) bio je nemački istoričar i filozof istorije čiji su interesi uključivali i matematiku, nauku i umetnost. Najpoznatiji je po svojoj knjizi Propast Zapada objavljenoj 1918. i 1922., koji pokriva istoriju sveta. On je predložio novu teoriju po kojoj je životni vek civilizacija ograničen i na kraju se one raspadaju. Opširno je pisao tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu podržavajući pritom nemačku hegemoniju u Evropi. Godine 1920. Špengler je napisao Prusijanizam i socijalizam, gde se zalagao za organsku, nacionalističku verziju socijalizma i autoritarizma. Neki nacisti (poput Gebelsa) obeležili su Špenglera kao svog intelektualnog prethodnika, pa ipak bio je izopšten od strane nacista posle 1933. zbog pesimističkog stava oko budućnost Nemačke i Evrope, njegovog odbijanja da podrži nacističke ideje o rasnoj superiornosti i njegovog kritičkog rada Čas odluke. Osvald Špengler je rođen u 1880 u Blankenburgu (Vojvodstvo Brunzvik, Nemačko carstvo) kao drugo[1] dete Berharda (1844–1901) i Pauline (1840–1910) Špengler.[2] Osvaldov stariji brat je prevremeno rođen (u osmom mesecu) 1879. godine, kada je njegova majka pokušala da premestiti tešku korpu za veš, i umro tri nedelje posle porođaja. Njegove mlađe sestre bile su Adel (1881—1917), Gertrud (1882—1957), i Hildegard (1885—1942). Osvaldov deda po očevoj liniji, Teodor Špengler (1806-76), bio je metalurški inspektor u Altenbraku[3] Osvaldov otac, Bernhard Špengler, obavljao je dužnost sekretara i bio je vredan čovek sa izraženom odbojnošću prema intelektualcima, koji je pokušao da uvede iste vrednosti i stavove i u svog sina. Osvald je bio lošeg zdravlja, i patio je tokom svog života od migrene i od anksioznog kompleksa. U uzrastu od deset godina, njegova porodica se preselila u univerzitetski grad u Haleu. Ovde Špengler je stekao klasično obrazovanje u lokalnoj gimnaziji (akademski orijentisanoj srednjoj školi). Studira grčki, latinski, matematiku i prirodne nauke. Tu, takođe, razvija svoju sklonost ka umetnosti, naročito poeziji, drami, muzici , bio je pod posebnim uticajem ideja Getea i Ničea. Eksperimentisao je čak sa nekoliko umetničkih ostvarenja, od kojih neka i dalje opstaju. Posle očeve smrti 1901. Špengler je boravio na nekoliko univerziteta (Minhen, Berlin, a Hale) kao privatni naučnik, uzimajući kurseve u širokom spektru tema. Njegove privatne studije bile su neusmerene. U 1903., on nije odbranio svoju doktorsku tezu o Heraklitu zbog nedovoljnih referenci, što je efektivno umanjilo sve šanse za akademsku karijeru. Ipak, godine 1904. on je doktorirao, a već 1905. doživeo je nervni slom. Naučnici zapažaju da je njegov život bio prilično jednoličan. On je kratko radio kao nastavnik u Sorbrukenu, a zatim u Diseldorfu. Od 1908. do 1911. radio je u gimnaziji u Hamburgu, gde je predavao nauku, istoriju, nemački i matematiku. Godine 1911, nakon smrti svoje majke, on se preselio u Minhen, gde je živeo do svoje smrti 1936. Živeo je zatvoreno, uz podršku svog skromnog nasledstva. Špengler je preživeo na vrlo ograničenim sredstvima i živeo je život koji je bio obeležen usamljenošću. Nije posedovao nijednu knjigu, i uzima je poslove tutora ili je pisao za časopise kako bi zaradio dodatni prihod. Kad je započeo rad na prvom tomu Propast Zapada nameravao je u početku da se fokusira na Nemačku u Evropi, ali ga je Agadirska kriza duboko pogodila, tako da je proširio obim svoje studije. Špengler je bio inspirisan radom Oto Sika Propast antike u imenovanju svog dela. Knjiga je završena 1914, ali je odloženo objavljivanje zbog izbijanja svetskog rata. Zbog urođenog srčanog problema, on nije bio pozvan na vojnu službu. Tokom rata, međutim, njegovo nasleđe je uglavnom bilo beskorisno, jer je u investirao u inostranstvu; tako da je Špengler živeo u istinskom siromaštvu za ovaj period. Objavljivanje Propasti Zapada (1918) Kada je knjiga izašla u leto 1918.[4] postigla je veliki uspeh. Doživljeno nacionalno poniženje naneto Versajskim ugovorom iz 1919, a kasnije ekonomska depresija oko 1923-e podstaknuta hiperinflacijom, su činjenice koje su naaizgled govorile u prilog Špenglerovoj zamisli. To je donekle utešielo Nemce jer je naizgle racionalizovala njihovu propast, pretvarajući je u deo većih svetsko-istorijskih procesa. Knjiga je naišla na veliki uspeh i izvan Nemačke, a od 1919 je prevedena i na nekoliko drugih jezika. Špengler je odbacio naknadnu ponudu da postane profesor filozofije na Univerzitetu u Getingenu, rekavši da mu je potrebno vreme da se fokusira na pisanje. O knjizi se naširoko raspravljalo , čak i od strane onih koji je nisu pročitali. Istoričari su uvredili zbog amaterskog rada od strane neobučenog autora i njegovog neoprostivo ne-naučnog pristupa. Tomas Man je uporedio čitanje Špenglerove knjige sa čitanjem Šopenhauera po prvi put. Dok je u Akademiji naišla na mešovit prijem. Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“. Veliki istoričar antike Eduard Majer gajio je visoko mišljenje o Špengleru, iako je takođe imao i određene zamerke u pogledu njegovog rada. Špenglerova tama, intuicionizam, i misticizam bili su laka meta kritike, pogotovo za pozitiviste i neokantovce koji nisu videli nikakvo veliko značenje u istoriji. Kritičar i esteta grof Hari Kesler mislio je o njemu kao o neoriginalnom i prilično ništavnom autoru, posebno u vezi sa njegovim mišljenjem o Ničeu. Ludvig Vitgenštajn, međutim, deli Špenglerov kulturni pesimizam. Ipak, Špenglerov rad je postao važan temelj za teoriju socijalnog ciklusa. Uticaj Njegova knjiga bila je uspešna među intelektualcima širom sveta, jer je predvideo raspad evropske i američke civilizacije posle nasilnog „doba cezarizma“, navodeći detaljne analogije sa drugim civilizacijama. Produbio je međuratni pesimizam u Evropi.[5] Nemački filozof Ernst Kasirer je objasnio da je na kraju Prvog svetskog rata, sam Špenglerov naslov bio dovoljan da raspali maštu: „U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina. nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije. Špenglerova knjiga izrazila je na oštar i pronicljiv način tu uopštenu nelagodnost.[6] Nortrop Fraj tvrdi da dok je svaki element Špenglerove teze pobijen barem desetak puta, to je „jedna od najvećih svetskih romantičnih poezija“ i njene vodeće ideje su „toliko deo našeg mentalnog sklopa danas poput elektrona ili dinosaurusa, i u tom smislu smo svi Špenglerijanci.[7] Špenglerova pesimistička predviđanja o neminovnom padu Zapada inspirisala su rad intelekualaca Trećeg sveta, počev od Kine i Koreje i Čilea, željnih da identifikuju pad zapadnog imperijalizma.[8][9] U Britaniji i Americi, međutim, Špenglerovom pesimizmu je uzvratio optimizam Arnold Tojnbi u Londonu[10] koji je napisao svetsku istoriju u 1940 sa većim akcentom na religiju.[11] Posledice Pregled drugog toma Propasti zapada 1928. u Time časopisu prikazao je uticaj i kontroverze koje su Špenglerove ideje ostvarile tokom 1920: „Kada se prvi tom Propasti Zapada pojavio u Nemačkoj pre nekoliko godina, na hiljade primeraka je prodato. Kultivisani evropski diskurs brzo je postao zasićen Špenglerom- a Špenglerizam je potekao iz pera nebrojenih učenika. Bilo je imperativ pročitati Špengler, sa saosećanjem ili pobunom... i dalje je tako.[12] U drugom tomu, objavljenom 1922, Špengler tvrdi da se nemački socijalizam razlikovao od marksizma, i bio je, u stvari, kompatibilan sa tradicionalnim nemačkim konzervativizmom. U 1924 godini, nakon društveno-ekonomskog preokreta i inflacije, Špengler je ušao u politiku, u pokušaju da dovede Rajhsver generala na vlast kao lidera zemlje. Pokušaj nije uspeo i Špengler se pokazao neefikasnim u domenu praktične politike. U 1931, on je objavio Čovek i Tehnika, koji je upozorio na opasnost od tehnologije i industrijalizacije po kulturu. On je posebno ukazao na tendenciju da se zapadna tehnologija širi među neprijateljskim „obojenim rasama“ koje bi zatim mogle da iskoriste oružje protiv Zapada.. Knjiga je naišla na loš prijem zbog svog anti-industrijalizaciskog stava [citat potreban] Ova knjiga sadrži poznatu Špenglerovu izjavu „Optimizam je kukavičluk“. Uprkos glasanju za Hitlera umesto za Hindenburga 1932, Špengler je smatrao da je Firer vulgaran. On se sastao sa Hitlerom 1933. godine, a nakon duže rasprave ostao je impresioniran, rekavši da Nemačkoj nije potreban „herojski tenor“ već „pravi heroj`. Javno se posvađao sa Alfredom Rozenbergom, a njegov pesimizam i primedbe o Fireru rezultovale su njegovom izolacijom i javnom tišinom. On je dalje odbacio ponude Jozefa Gebelsa da drži javne govore. Pa ipak, Špengler je postao član Nemačke akademije u toku godine. Čas odluke, kada je objavljen 1934, bio je bestseler, ali su ga nacisti kasnije zabranili zbog svih kritika nacional-socijalizma koje je sadržao. Špenglerova kritika liberalizma[13] je sa druge strane pozdravljena od strane nacista, ali se Špengler nije složio sa njihovom biološkim ideologijom i antisemitizmom. Dok je rasne misticizam igrao ključnu ulogu u njegovom pogledu na svet, Špengler je uvek bio otvoreni kritičar pseudo-naučnih rasnih teorija ispovedanih od strane nacista i mnogih drugih u njegovo vreme, i nije bio sklon da promeni svoje poglede u vezi sa Hitlerovim usponom na vlast. Knjiga je takođe upozoravala na predstojeći svetski rat u kome Zapadna civilizacija rizikuje da bude uništena. Tajm magazin je ocenio da je delom Čas Odluke stekao međunarodnu popularnost kao polemičar, preporučuje knjigu „čitaocima koji uživaju energično pisanje“, kojima „će biti drago da se očešu na pogrešan način od strane njegovih oštrih aforizama“ i njegovih pesimističnih predviđanjanja.[14] U svojim privatnim radovima, Špengler je osudio nacistički antisemitizam u još jačem smislu, pišući „koliko puno zavist zbog sposobnost drugih ljudi naspram ličnih nedostatka leži sakrivena u antisemitizmu!`[15] Poslednje godine života Špengler proveo svoje poslednje godine u Minhenu, slušajući Betovena, čitajući Molijera i Šekspira, kupujući nekoliko hiljada knjiga, i prikupljajući drevne tursko, persijsko i hinduističko oružije. On je pravio povremene izlete u Harc planine, i Italiju. U proleće 1936 (neposredno pred smrt), on je gotovo proročki primetio u pismu Rajhslajteru, Hansu Franku da „u narednih deset godina, nemački Rajh verovatno više neće postojati“.[16] Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 u Minhenu, tri nedelje pre svog 56-og. rođendana i tačno devet godina pre pada Trećeg rajha. Intelektualni uticaj Kada je Malkolm Kauli 1938. ispitao vodeće američke intelektualce koja od ne-fikcionalnih knjiga im je donela najveće uzbuđenje, Špengler se našao na petom mesto odmah iza Torsten Veblena, Čarlsa Birda, Džona Djuija i Sigmunda Frojda. Podelio je poziciju sa Alfredom Nortom Vajthedom a našao se ispred Lenjina[17] Mnogi Nemci i Austrijanci bili su inspirisani radom Špenglera uključujući slikara Oskara Kokošku, dirigenta Vilhelm Furtvangler, i režisera Frica Langa. Među ostalima Špengler je uticao i na dva giganta evropske filozofije Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna. Među britanskim autorima uticao je na Herberta Džordža Velsa,[18] kao i romanopisca Malkoma Lovrija. Američki autori koji su bili pod uticajem Špenglera uključuju Ernesta Hemingveja, Vila Katera,[19] Henrija Milera,[20] i F. Skot Ficdžeralda,[21] koji je jednom sebe nazvao „američkim Špenglerijancem“. *Osim toga, komunalna čitanja Propasti Zapada ostavila su veliki uticaj na osnivače Bit generacije. Špenglerova vizija ciklične prirode civilizacije i savremenosti kraja evropskog ciklusa Zapadne civilizacije vodila je Vilijams S. Borousa, Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u potragu za semenom narednog ciklusa u zajednicama čiju su deo bili.[22] Za razliku od ovog dela sveta u U Latinskoj Americi, intelektualce i pisce je posebno privukao Špenglerov argument, koji je podrazumevao da je Evropa bila u terminalnom padu.[23] Postoje indicije da se ponovo rasplamsao interesovanje za Špenglera[24][25][26] Špenglerov pesimizam nije prošao nekažnjeno. U izdanju Ilustrovane londonske novosti od 10. jula 1920, godine G. K. Česterton je polemisao o pesimistima (ne pominjući Špenglera po imenu) i njihovim optimističnim kritičarima, tvrdeći da ni jedni ni drugi nisu uzeli u obzir ljudsku slobodu izbora: „Pesimisti veruju da je kosmos sat koji je pokrenut i ne može se zaustaviti; naprednjaci veruju da je on sat koji oni sami navijaju. Ali ja verujem da je svet ono što smo izabrali da od njega napravimo, i da smo mi ono što smo izabrali da od sebe napravimo; i da će naš preporod ili naša propast podjednako, na kraju i jednako, svedočiti sa trubom, našoj slobodi.