Filteri
close
Tip rezultata
Svi rezultati uključeni
keyboard_arrow_down
Kategorija
Sve kategorije
keyboard_arrow_down
Opseg cena (RSD)
500,00 - 699,00
keyboard_arrow_down
Od
RSD
Do
RSD
Sortiraj po
keyboard_arrow_down
Objavljeno u proteklih
keyboard_arrow_down
Sajtovi uključeni u pretragu
Svi sajtovi uključeni
keyboard_arrow_down

Pratite promene cene putem maila

  • Da bi dobijali obaveštenja o promeni cene potrebno je da kliknete Prati oglas dugme koje se nalazi na dnu svakog oglasa i unesete Vašu mail adresu.
76-100 od 116 rezultata

Broj oglasa

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream
76-100 od 116 rezultata

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream

Režim promene aktivan!

Upravo ste u režimu promene sačuvane pretrage za frazu .
Možete da promenite frazu ili filtere i sačuvate trenutno stanje

Aktivni filteri

  • Tag

    Knjige za decu
  • Tag

    Mini i Mikro linije, Radio prijemnici
  • Tag

    Filozofija
  • Tag

    Bluetooth, slušalice i handsfree
  • Cena

    500 din - 699 din

Ko još nije maštao o tome da ima neku tajnu, skrivenu kućicu, u kojoj važi samo jedno pravilo: Možeš da radiš sve što poželiš?! Aglaji i Bjanki se ta želja ispunila kad su se preselile u kućicu na drvetu. Iako je Aglaja dete a Bjanka odrasla osoba (mada pomalo detinjasta), najbolje su drugarice i odlično se slažu. Svaka ume da uradi ponešto, a obe imaju pustolovnog duha i mašte napretek. Na njihovom drvetu rastu ne samo razne vrste voća već i četiri bebe koje mjauču, mačka koja priča kao učena dama, pas koji svira flautu, krilata keruša, električna jegulja i jedan namćorasti starac. Dobro, možda komšija namćor ne raste, ali jeste čudna voćka. Na takvom mestu, u takvom društvu, nikad nije dosadno. Čak ni sama autorka, Bjanka Picorno, nije odolela da im se ne pridruži, pa se pojavila u ovoj knjizi kao lik! Pogodite koji...

Prikaži sve...
660RSD
forward
forward
Detaljnije

,,Ilustrovao Aleksandar Zolotić Zamisli da ti uspešan prolazak kroz dvorac pun duhova (koji te usput izluđuju pričanjem sasvim uvrnutih viceva) zavisi od toga da li ćeš rešiti sledeću zagonetku: Što kraće mora da se peva, to znači da bolje uspeva! Kako ti zvuči? Uopšte nije laka, iako će ti se baš takvom činiti kad otkriješ rešenje! E pa, u knjizi koju držiš u ruci nalazi se još tridesetak ovakvih zagonetnih prepreka, utkanih u otkačeni roman u zagonetkama Uroša Petrovića, sa čudesnim ilustracijama Aleksandra Zolotića. (Rešenja, koja se nalaze na kraju knjige, mogu se čitati samo u ogledalu.) Šta da radite u pustinji kad je ispred vas lav, iza vas jaguar, a imate samo jedan metak na raspolaganju? Odgovor se krije negde u ovoj knjizi. Pridruži se dečaku Lantanu i njegovoj družini u urnebesnoj pustolovini i potrazi za tajnom nagradom Dvorca duhovitih duhova! Da li bi tebi uspelo da je osvojiš? Postoji samo jedan način da to proveriš. Znaš koji. Nova potraga počinje.``

Prikaži sve...
500RSD
forward
forward
Detaljnije

Izdavač: Leo Commerce Broj strana: 160 Pismo: Latinica Povez: Broširan Format: 15 x 23 cm ISBN: 9788679503503 Univerzum je kao kosmička kuhinja beskrajno izdašnog menija koja samo čeka da primi porudžbine od vas i da vam ih isporuči. Naučite pravila za kreiranje porudžbina u oblasti karijere, kvaliteta života, zdravlja, putovanja i stanovanja. Naučite zašto vam kuhinja ponekad isporučuje samo limun i šta da radite kad se to desi. Otkrijte afirmacije i osećanja – najmoćniju kombinaciju za ostvarenje snova. Ako ste spremni da razmazite sebe ljubavlju i pozitivnim afirmacijama, ovo je knjiga za vas! Mark Viktor Hansen, jedan od autora Njujork tajmsovog bestseler serijala Pileća supa za dušu Naručivanje iz kosmičke kuhinje je praktičan vodič pun mudrosti koji će vam pomoći da u svoj život prizovete harmoniju za kojom čezne vaše srce. Primenite principe iz ove knjige i sigurno ćete naći ono što tražite. Ove afirmacije stvarno deluju! Alan Koen, autor bestselera Zmaj više ne stanuje ovde

Prikaži sve...
634RSD
forward
forward
Detaljnije

,,Ilustrovao Aleksandar Zolotić Zamisli da ti uspešan prolazak kroz dvorac pun duhova (koji te usput izluđuju pričanjem sasvim uvrnutih viceva) zavisi od toga da li ćeš rešiti sledeću zagonetku: Što kraće mora da se peva, to znači da bolje uspeva! Kako ti zvuči? Uopšte nije laka, iako će ti se baš takvom činiti kad otkriješ rešenje! E pa, u knjizi koju držiš u ruci nalazi se još tridesetak ovakvih zagonetnih prepreka, utkanih u otkačeni roman u zagonetkama Uroša Petrovića, sa čudesnim ilustracijama Aleksandra Zolotića. (Rešenja, koja se nalaze na kraju knjige, mogu se čitati samo u ogledalu.) Šta da radite u pustinji kad je ispred vas lav, iza vas jaguar, a imate samo jedan metak na raspolaganju? Odgovor se krije negde u ovoj knjizi. Pridruži se dečaku Lantanu i njegovoj družini u urnebesnoj pustolovini i potrazi za tajnom nagradom Dvorca duhovitih duhova! Da li bi tebi uspelo da je osvojiš? Postoji samo jedan način da to proveriš. Znaš koji. Nova potraga počinje.``

Prikaži sve...
500RSD
forward
forward
Detaljnije

Zaštitni omot, knjiga u veoma dobrom stanju. Plava ptica, Beograd 1980, tvrdi povez sa omotom, str. 213, ćirilica Ово рано дело Џејмса Оливера Кервуда првобитно је објављено 1909. године и сада га поново објављујемо са потпуно новом уводном биографијом. `Ловци на злато` је други у серијалу који је повезао причу о пријатељству и открићу између Родерика Друа, Вабигуна и Мукокија у Северној Америци. Кервуд паметно дозвољава читаоцу да сагледа дивљину очима и ловца и ловаца. Џејмс Оливер `Џим` Кервуд био је амерички писац акционих авантура и заштитник природе. Рођен је 12. јуна 1878. године у Овоссу, Мичиген, САД. Године 1900. Кервуд је продао своју прву причу док је радио за Детроит Невс-Трибуне, а након тога је настала његова каријера писања. До 1909. уштедео је довољно новца да отпутује на северозапад Канаде, путовање које је дало инспирацију за његове авантуристичке приче у дивљини. Успех његових романа пружио му је прилику да се врати на Јукон и Аљаску на неколико месеци сваке године – омогућивши Карвуду да напише више од тридесет таквих књига. Кервудово авантуристичко писање следило је традицију Џека Лондона. Попут Лондона, Кервуд је многа своја дела поставио у дивљину Великог северозапада и често је користио животиње као главне ликове (Казан, Бари; Син Казана, Краљ Гризлија и Номади севера). Многи Кервудови авантуристички романи такође имају романсу као примарно или секундарно разматрање заплета. Овај приступ је његовом раду дао широку комерцијалну привлачност и помогао му да се појави на неколико листа најпродаванијих раних 1920-их. Његово најуспешније дело био је роман из 1920. „Крај реке“. Књига је продата у више од 100.000 примерака и била је четврти најпродаванији наслов године у Сједињеним Државама, према Публисхер`с Веекли-у. Током своје каријере доприносио је разним књижевним и популарним часописима, а његова библиографија обухвата више од 200 таквих чланака, кратких прича и серијализација. Године 1927, док је био на пецању на Флориди, Кервуда је за бутину угризао за шта се веровало да је паук и одмах је имао алергијску реакцију. Здравствени проблеми у вези са уједом ескалирали су у наредних неколико месеци како је наступила инфекција. Умро је убрзо у својој оближњој кући у улици Виллиамс, 13. августа 1927. Имао је само четрдесет девет година и сахрањен је на гробљу Оак Хил. (Овоссо), у породичном плацу. Међутим, Кервудово наслеђе живи, а његов дом у замку Карвуд сада је музеј.

Prikaži sve...
500RSD
forward
forward
Detaljnije

ŠARL PERO ZLATNE BAJKE Tvrdi povez Izdavač Bookland Шарл Перо (франц. Charles Perrault; 12. јануар 1628 — 16. мај 1703) сматра се зачетником модерне европске бајке. По професији адвокат, заједно са својом браћом Пјером и Клодом показивао је интересовање за књижевност свога времена. Живео је у време класицизма.[1] Биографија Перо је најпре радио као чиновник задужен за краљевска здања. Књижевни углед почео је да стиче око 1660. године једноставнијом поезијом и љубавним песмама, а провео остатак живота у унапређивању знања о књижевности и уметности. Године 1671. изабран је за члана Француске академије, која се ускоро оштро поделила на традиционалисте и модернисте. Перо је подржао модерније погледе јер, мислио је, како год цивилизација напредује, тако напредује и књижевност, те је због тога стара књижевност неизбежно грубља и варварскија од модерне. У својој песми „Доба Луја Великог“ поставио је модерне писце попут Молијера и Франсоа де Малербеа изнад класичних грчких и римских писаца.[2] Са својим демократским уверењима, Шарл Перо се сударио са класицистичком доктрином Николе Боалоа. У то време у књижевности су владали антички мотиви, тзв. висока књижевност и правилан класицистички стих. Перо је устао против аристократског класицизма, борећи се за увођење тема из свакодневног живота. Узимајући инспирацију из народа, али и надограђујући фолклор својим стваралачким духом, Перо је на најбољи могући начин показао колико су незаобилазна искуства народне традиције ако се користе за стварање оригиналних књижевних дела. Године 1696. без потписа је објавио своју прву причу под називом „Успавана лепотица“. Наредне године објавио је своју прву књигу под насловом „Приче и бајке из старих времена с поуком“. Поред „Успаване лепотице“, ту се нашло још седам бајки: „Црвенкапа“, „Мачак у чизмама“, „Пепељуга“ и друге.[3] Бајке Шарла Пероа су опште прихваћене како код деце, тако и код одраслих, будући да задовољавају неколико једноставних услова: написане су једноставним, разумљивим језиком, са узбудљивим садржајем и нескривеном моралном поуком. Пероове бајке оставиле су дубок траг у будућој књижевности за децу. Њихов утицај се осећа у књижевном раду браћe Грим, Андерсена, Пушкина и других. Петар Чајковски је складао музику за балет на основу Пероове бајке „Успавана лепотица”.[1] Био је члан Француске академије, на позицији 23, 1671—1703. Бајке Шарла Пероа Црвенкапа Успавана лепотица Мачак у чизмама Виле Рике с чуперком (Краљевић Чуперак) Плавобради Палчић Магарећа кожа Гризелда Три жеље Пепељуга

Prikaži sve...
599RSD
forward
forward
Detaljnije

Polovna knjiga, korice blago pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Kantakuzin - Beograd, 2000. god. Tvrd povez, 20,5 cm 143 str. Džozef Radjard Kipling (engl. Joseph Rudyard Kipling; Bombaj, 30. decembar 1865. - London, 18. januar 1936), bio je engleski književnik, novinar, pisac kratkih priča, pesnik i romanopisac. Kiplingova dela fikcije uključuju romane Knjiga o džungli . Kim (1901) i mnoge kratke priče uključujući Čovek koji bi bio kralj (1888). Njegove pesme uključuju Mandalaj (1890), Gunga Din (1890), Bogovi naslova (1919), Teret belog čoveka (1899) i Ako (1910). Smatra se jednim od najvećih inovatora kada se radi o umetnosti kratkih priča; njegove knjige za decu su klasici dečje književnosti, a jedan je kritičar opisao Kiplingov rad kao predstavu „svestranog i sjajnog narativnog dara.“ Kipling je bio jedan od najpopularnijih pisaca u Ujedinjenom Kraljevstvu, kako proze tako i stihova, krajem 19. i početkom 20. veka. Henri Džejms je rekao: „Od svih ljudi koje sam ikada upoznao, Kipling se meni lično čini kao najpotpuniji genije, kao neko ko se razlikuje od običnih intelektualaca.“ 1907. godine, kada je imao 42 godine, dobio je Nobelovu nagradu za književnost, što ga je učinilo prvim piscem na engleskom jeziku koji je dobio tu nagradu, kao i najmlađim dobitnikom iste do danas. U nekoliko navrata bio je predložen za britanskog pesničkog laureata, kao i za viteza, što je on odbio. Njegova buduća reputacija menjala se u skladu s političkom i socijalnom klimom tog doba, a suprostavljeni stavovi o njemu kao rezultat toga nastavljali su se kroz veći deo 20. veka. Džordž Orvel je držao Kiplinga za „džingo imperijalistu“ objašnjavajući da je „moralno neosetljiv i estetski odvratan”. Književni kritičar Daglas Ker je napisao: „(Kipling) je i dalje autor koji može da inspiriše strastveno neslaganje i njegovo mesto u književnoj i kulturnoj istoriji daleko je od ustaljenog. Ali kako doba evropskih imperija jenjava, on se prepoznaje kao neuporediv, ako ne i kontroverzan tumač toga kako je doživljavana imperija. To, kao i sve veće priznanje njegovih izvanrednih narativnih darova, čine ga silom sa kojom se treba obračunati.“ U detinjstvu je naučio hindu jezik, pohađao je vojnu školu u Devonširu, a 1933. vratio se u Indiju i radio kao novinar. Putovao je u Japan, Ameriku i Južnu Afriku. S jednakim žarom delovao je u književnom i političkom životu Britanije. Godine 1907, dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Njegova proza donosi izuzetnu sliku indijskog života i sveta britanskih vojnika, s posebnim smislom za svet dece i životinja. Bio je zagovornik britanskog imperijalizma, a kao otelovljenje kolonijalizma nemilosrdno je karikiran i parodiran. Najčitanija i najznačajnija njegova „Knjiga o džungli“ karakteriše izvanredno poznavanje tajanstvene Indije i sveta životinja.

Prikaži sve...
500RSD
forward
forward
Detaljnije

Dobro očuvano. Podvlačeno običnom olovkom. „Živimo u dobu u kojem je tržište preplavljeno knjigama za samopomoć, te na rafovima knjižara i biblioteka vidimo sve više djela iz oblasti nazvane „popularna psihologija“ (iako je od ta dva termina tačniji ovaj da se radi o nečemu popularnom nego da se radi istinski o psihologiji, čast izuzecima) koja nerijetko nude, kao da se radi o dijetama, savjete kako da poboljšate svoj poslovni, ljubavni, porodični ili generalni život za određen vremenski period. „Vrelo mudrosti“ nije takva knjiga. U tri stotine Grasijanovih maksima vi ćete naći pregršt dobrih savjeta o tome kako da se ponašate, šta da radite, kako da budete mudriji i da vas drugi percipiraju kao mudrije. Iako su pisane prije više od tri stotine godine, ove maksime su potpuno prikladne današnjem društvu, kao da su pisane za čovjeka trećeg milenijuma. Kao što su berzanski špekulanti prigrlili „Umijeće ratovanja“ Sun Cua kao svoju novu Bibliju, mogu da zamislim kako politički savjetnici i aktivisti prihvataju i upotrebljavaju „Vrelo“ kao svoju. To ne znači da ovo nije knjiga za apsolutno svakog čovjeka, jer praktična mudrost je nešto čemu svi treba da težimo.“ Izdavač: Akia Mali princ Broj strana: 165 Dimenzije: 18 cm Povez: tvrd

Prikaži sve...
500RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Dušan Pajin (Beograd, 1942) srpski je filozof i estetičar, profesor univerziteta. U svom naučnom radu bavi se prevashodno umetnošću, filozofijom i kulturom dalekog Istoka. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1968, a doktorirao u Sarajevu 1978. godine. Prve tekstove počeo da objavljuje 1963. u Studentu (likovne kritike i eseje). Od tada objavio više od 500 bibliografskih jedinica — studije, članke, kritike i prikaze — u našim i stranim časopisima (Engleska, SAD, Kina, Francuska itd), kao i dvanaest knjiga iz oblasti istorije kulture i filozofije umetnosti, kao i zbirku poezije na kineskom. Priredio je 12 knjiga, uključujući „Antologiju jugoslovenske poezije“ - 1950-95 (objavljena kineskom – 1997, Tajpej, 1998, Peking). Bavi se i slikarstvom.[2] Radio je kao urednik u „Nolitu“, u više biblioteka (Filozofska, Psihološka, Sve o svemu) (1978-1994). Bio je i glavni urednik časopisa Kulture Istoka (1983-1992). Od 1994. je vanredni profesor a u periodu 1999-2009, redovni profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu za predmet Filozofija umetnosti. Od 2009. godine je u penziji. Kao gostujući profesor predavao je na Filozofskom fakultetu u Nišu i Sarajevu (1980-1983) i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu (1992-2001). Od 2003. do 2009. na engleskom predavao izborni kurs „Evropska kultura - prošlost, sadašnjost, budućnost” na međunarodnim postdiplomskim studijama pri Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Učestvovao je na Svetskim kongresima estetike sa referatima (Notingem 1988, Lahti - Finska, 1995, Tokio 2001) kao i u brojnim drugim konferencijama u Srbiji i inostranstvu (Nju Delhi, Hamburg, Beč, Sere, Tajpej, Hong-Kong, London - Oksford, Sijetl, Ralej itd). Redovan je gost kulturnih programa na radiju i televiziji. Predavač na javnim tribinama u Beogradu i drugim gradovima, a sarađivao je i u dnevnoj štampi. Član je Estetičkog društva Srbije. Govori, čita i piše na engleskom, a pohađao je i tečajeve kineskog i sanskrta. Živi u Beogradu. Bibliografija Objavio je sledeće knjige: Druga znanja: eseji o indijskoj meditativnoj tradiciji (Beograd, 1975), Ishodišta Istoka i Zapada (Beograd, 1979), Filozofija upanišada (Beograd, 1980, 1990), Tantrizam i joga (Beograd, 1986), Okeansko osećanje (Beograd, 1990), Vrednost neopipljivog (Beograd, 1990), Wen-hsing ti pien-yuan (Tajpej, 1992, Peking, 1993), Otelovljenje i iskupljenje (Beograd, 1995), Unutrašnja svetlost: filozofija indijske umetnosti (Novi Sad, 1997), Filozofija umetnosti Kine i Japana : druga zemlja drugo nebo (Beograd, 1998), Pajin, Dušan i Aleksandar Marinković, Put zmaja: rečnik taoizma (Beograd, 2004), Lepo i uzvišeno: filozofija umetnosti i estetika — od renesanse do romantizma (Beograd, 2005), Stvaranje i isijavanje: filozofija umetnosti u antici, helenizmu i srednjem veku (Beograd, 2006), Zen: učenje, praksa, tradicija, savremeni uticaji (Beograd, 2012), Za bolji svet: dela velikana kulture u 20. veku (Banja Luka, 2013), Joga — duh i telo: tradicija i prakse u 21. veku (Beograd, 2014), Za svečovečansku zajednicu: Dimitrije Mitrinović (1887–1953) (Beograd, 2016)

Prikaži sve...
690RSD
forward
forward
Detaljnije

Rolf Vigershaus (1944) je nemački filozof. Među glavnim područjima njegovog intresovanja su filozofija jezika i filozofija Frankfurtske škole. Pažnju filozofske publike skrenuo je na sebe stutijom Analiza jezika i sociologija. Važnost Vitgenštajnove filozofije jezika za društvene nauke (1975). Pored ove knjige o Habermasu, još nekoliko knjiga posvetio je Frankfurtsksoj školi i njenim najvažnijim predstavnicima: Frankfurtska škola. Njena istorija i teorijski (1986), Teodor V. Adorno (1987), Uvod u Maksa Horkhaimera (1998) i Vitgenštajn i Adorno. Dva tipa modernog filozofiranja (2000). Sadržaj (I) “I ja sam proizvod ‘prevaspitavanja’“ Detinjstvo i mladost pre i posle 1945. godine (II) „Akademski sam sazreo u provincijalnom nemačkom kontekstu“ 1949-1956: Od konzervativnih univerziteta do izmeštenog Instituta za društveno istraživanje (III) “Uplašio sam se kada me je moj prijatelj Apel prvi put javno nazvao neomarksistom” 1956-1961: Asistent-istraživač i kandidat za habilitaciju u Frankfurtu (IV) „Za mene nikada nije postojalo nešto poput ‘buržoaske nauke’“ 1961-1964: Vanredni profesor filozofije u Hajdelbergu (V) „Izuzetna osetljivost za neistinitost važećih legitimacija“ 1964-1971: Profesor filozofije i sociologije u Frankfurtu (VI) “Iz zastranjivanja moderne treba učiti” 1971-1981: Direktor Maks Plank instituta u Štarnbergu (VII) “Utopijski sadržaj komunikacijskog društva” 1983-1994: Profesor filozofije u Frankfurtu (VIII) “Treba raditi na operacionalizaciji dugoročnih ciljeva” Od 1994. život kosmopolite nakon odlaska iz Štarnberga 170 str.

Prikaži sve...
660RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Karl Marks - Od filozofije do proletarijata - Izabrani tekstovi 1838-1843 Format: 21x14 cm Broj stranica: 283 Uvez: meki Godina izdanja: 1975 Izdavač: Školska knjiga, Zagreb Preveo(la): Stanko Bošnjak KRATAK OPIS Iz sadržaja knjige: Početno operdjeljenje, Pjesnički pokušaji, Studentsko preispitivanje savjesti, Kritika Hegelove filozofije..... Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof enciklopedijskog uma, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog, mislilac i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851—62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije.

Prikaži sve...
590RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zamislite Smidžovo oduševljenje kada se jednog dana na prozoru pojavi mali čovek sa elisom na leđima! To je Karlson i on živi u kući na krovu. Uskoro Smidge i Karlson dele razne avanture, od borbe sa lopovima i igranja trikova do petlje i trčanja po krovovima. Zabava i haos izviru iz ovih šarmantnih, klasičnih priča. Astrid Lindgren (šved. Astrid Lindgren; 14. novembar 1907—28. januar 2002) je švedska književnica, poznata po svojim knjigama za decu, među kojima su Pipi Duga Čarapa, Karlson s krova, Braća Lavlje Srce i Emil iz Leneberja. U maju 2013. našla se na 18. mestu liste autora čija su dela prevedena na najviše svetskih jezika,[3] a nakon Hansa Kristijana Andersena i braće Grim, Lindgrenova je treća na listi najprevođenijih dečijih autora. Njena dela prodata su u 144 miliona primeraka širom sveta i prevedena na 96 jezika.[4] Dobitnica je Povelje Zmajevih dečjih igara 1985. godine. Rođena je 1907. kao Astrid Erikson, drugo od četvoro dece u porodici. Detinjstvo je provela na seoskom imanju u mestu Nes pored Vimerbija, u Smolandu na jugu Švedske.[6] Započela je rad u lokalnim novinama, a sa 18 godina se preselila u Stokholm. Četvrt veka je radila kao urednica u izdavačkoj kući Rabén & Sjorgen. Književnim radom je počela da se bavi relativno kasno, u trideset sedmoj godini života, ali je već prvi roman „Britt-Marie lättar sitt hjärta“ („Brit Meri oslobađa svoje srce“) bio zapažen i osvojio je drugo mesto na takmičenju koje je organizovala izdavačka kuća u kojoj je radila. Međutim, već drugi roman Pipi Duga Čarapa (1945), osvojio je prvu nagradu i doneo joj je svetsku slavu. Pipi je prevedena na više od 60 jezika. Od 1967. dodeljuje se nagrada nazvana po njoj koju je na njen 60. rođendan ustanovila izdavačka kuća Rabén & Sjorgen.[7] Posle njene smrti vlada u Švedskoj je osnovala nagradu koja nosi njeno ime. Nagradni fond je 5 miliona kruna što je najveći iznos za nagradu u kategoriji dečje književnosti. Dela Napisala je 87 knjiga od kojih su najpoznatije: Pipi Duga Čarapa (1945) Majstor detektiv Blomkvist (1946) Mio, moj Mio (1954) Karlson na krovu (1955) Razmo u skitnji (1956) Emil iz leneberja (1971) Braća Lavlje Srce (1973) Ronja, razbonička kći (1981) Nagrade Dobitnik je mnogih nagrada među kojima su: 1956 - Nemačka nagrada za omladinsku knjigu za roman Mio, moj Mio (1954) 1958 – Medalja Hansa Kristijana Andersena za Razmo u skitnji 1971 – Zlatna medalja Švedske akademije 1978 – Nagrada nemačkih knjižara za mir Pored toga, dobijala je neke od najvećih nagrada za književnost kao što su: 1993 – Uneskova nagrada za književnost 1994 – The Right Livelihood Award Društveni angažman i uticaj Astrid Lindgren se zalagala za prava deteta, ali, kao veliki ljibitelj prirode, i za zaštitu životinja. Godine 1988. je zahvaljujući njenom zalaganju donet zakon koji štiti domaće životinje – Lex Astrid.[6] Zahvaljujući njenom zalaganju Švedska je bila prva zemlja koja je zakonom zabranila fizičko nasilje prema deci.[8] Jedan asteroid je nazvan po njoj - 3204 Lindgren. Njene beleške i rukopisi nalaze se u Kraljevskoj biblioteci u Stokholmu, a 2005. godine uvršteni su na Uneskovu listu svetske baštine. Od 2014. godine na novčanici od 20 švedskih kruna nalazi se njen lik.

Prikaži sve...
590RSD
forward
forward
Detaljnije

Izdavač: Gradac, Čačak Biblioteka Cveće zla, knjiga 12 Autor: Valeri Solanas Prevod: Jovica Aćin Povez: mek Broj strana: 75 Odlično očuvana. Buntovna i svojeglava, Valeri je odbila da se potčini roditeljima i odbila je da nastavi školovanje u katoličkoj gimnaziji. Deda ju je zbog tog izbičevao. Kad je imala petnaest godina, zatrudnela je s nekim mornarom. Dete je dato na usvajanje. A ona je, premda već beskućnica, ipak maturirala, izdržavajući se putem školskog prostituisanja, i upisala se na univerzitet Merilend, a izdržavala se radeći u laboratoriji sa životinjama na odseku za psihologiju i opet prostituisanjem. Bezmalo godinu dana je radila na svom diplomskom radu iz psihologije na univerzitetu Minesota. Posle studija prosjačila je i radila kao prostitutka, i tako se izdržavala. Putovala je po celom američkom kontinentu i naposletku došla u Grinič Vilidž 1996. godine. Tu je napisala komad Up Your Ass o muškarcu koji mrzi prosjake i kurve. Po izvorima iz druge ruke, po jednoj verziji te drame, žena ubija muškarca, a po drugoj – majka davi sina. Te godine, 1967, kad je Vorhol bio na putu po Evropi, Valeri Solanas je napisala i o svom trošku na šapirografu umnožila svoj SCUM Manifest. Delila ga je po ulicama. Bio je to takoreći traktat u duhu šok-feminizma. Tekst koji je obeležio početak drugog talasa u borbi za prava žena. Akronim njenog Društva (Society for Cutting Up Men) – SCUM – bio je već po sebi indikativan i izazivački u značenju „smeća“, „ološa“. A sam tekst je bio i ostao čisti vitriol sasut u lice muškaraca, polazeći od premise o muškarcu kao biološkoj zabludi i da je on nagonski uvek i jedino zainteresovan za seks sa bilo kojom ženom u svako vreme. Kako bilo, Manifest se može tumačiti svakojako, i tako je i bilo do danas. Izgleda kao da je autorka izabrala da se izrazi putem bestidnog parodiranja nekih krajnosti u odnosima žena i muškaraca u cilju svojevrsnog egzorcizma. Bilo je to takoreći pribegavanje ludilu da bi se iznela neka bolna istina u očima samog subjekta. Oni koji iole prate pisane napore feminističkih zatočnica i zatočnika, znaće da je ovde u pitanju ne samo jedan od najranijih i najduhovitijih, nego i najekscentričniji izraz takozvanog drugog talasa u feminizmu, znatno radikalnijeg od prvog, koji je obeležen militantnijim nabojem. Taj talas je, barem u SAD, idućih decenija tek dobijao na snazi, preplavljujući zemlju. A Valeri Solanas je svoje izvanredno delce punudila Morisu Žirodijasu da ga štampa. Žirodijas je imao izdavačku kuću Olympia Press, registrovanu u Parizu, u kojoj je objavljivao seksualno provokativna dela na engleskom jeziku koja se nisu mogla pojaviti u SAD. Izdao je, tako, između ostalog, Lolitu Vladimira Nabokova, Rakovu obrtnicu Henrija Milera, Gordona Edit Templton... Žirodijas je Valeri dao 500 ili 600 dolara kao honorar za roman koji je ona trebalo da napiše na osnovu svog Manifesta. S tim novcem je ona otputovala u San Francisko. Tih dana je Ultra Violet (pseudonim jedne od američkih publicistkinja) pročitala Vorholu Manifest, a on je prokomentarisao: „Ta ženska je boca ključale vode sa sisama. Znaš, ona piše neki scenario za mene. Ima puno ideja.“ (K-56)

Prikaži sve...
550RSD
forward
forward
Detaljnije

Polovna knjiga, korice blago pohabane. Otpis biblioteke, ima par pečata u unutrašnjosti, dobro očuvana. Izdavač - Gradac, Čačak, 2005. god. Broširan povez, 17 cm. 73 str. Buntovna i svojeglava, Valeri je odbila da se potčini roditeljima i odbila je da nastavi školovanje u katoličkoj gimnaziji. Deda ju je zbog tog izbičevao. Kad je imala petnaest godina, zatrudnela je s nekim mornarom. Dete je dato na usvajanje. A ona je, premda već beskućnica, ipak maturirala, izdržavajući se putem školskog prostituisanja, i upisala se na univerzitet Merilend, a izdržavala se radeći u laboratoriji sa životinjama na odseku za psihologiju i opet prostituisanjem. Bezmalo godinu dana je radila na svom diplomskom radu iz psihologije na univerzitetu Minesota. Posle studija prosjačila je i radila kao prostitutka, i tako se izdržavala. Putovala je po celom američkom kontinentu i naposletku došla u Grinič Vilidž 1996. godine. Tu je napisala komad Up Your Ass o muškarcu koji mrzi prosjake i ku rve. Po izvorima iz druge ruke, po jednoj verziji te drame, žena ubija muškarca, a po drugoj - majka davi sina. Te godine, 1967, kad je Vorhol bio na putu po Evropi, Valeri Solanas je napisala i o svom trošku na šapirografu umnožila svoj SCUM Manifest. Delila ga je po ulicama. Bio je to takoreći traktat u duhu šok-feminizma. Tekst koji je obeležio početak drugog talasa u borbi za prava žena. Akronim njenog Društva (Society for Cutting Up Men) – SCUM – bio je već po sebi indikativan i izazivački u značenju „ smeća“ , „ ološa“ . A sam tekst je bio i ostao čisti vitriol sasut u lice muškaraca, polazeći od premise o muškarcu kao biološkoj zabludi i da je on nagonski uvek i jedino zainteresovan za seks sa bilo kojom ženom u svako vreme. Kako bilo, Manifest se može tumačiti svakojako, i tako je i bilo do danas. Izgleda kao da je autorka izabrala da se izrazi putem bestidnog parodiranja nekih krajnosti u odnosima žena i muškaraca u cilju svojevrsnog egzorcizma. Bilo je to takoreći pribegavanje ludilu da bi se iznela neka bolna istina u očima samog subjekta. Oni koji iole prate pisane napore feminističkih zatočnica i zatočnika, znaće da je ovde u pitanju ne samo jedan od najranijih i najduhovitijih, nego i najekscentričniji izraz takozvanog drugog talasa u feminizmu, znatno radikalnijeg od prvog, koji je obeležen militantnijim nabojem. Taj talas je, barem u SAD, idućih decenija tek dobijao na snazi, preplavljujući zemlju. A Valeri Solanas je svoje izvanredno delce punudila Morisu Žirodijasu da ga štampa. Žirodijas je imao izdavačku kuću Olympia Press, registrovanu u Parizu, u kojoj je objavljivao seksualno provokativna dela na engleskom jeziku koja se nisu mogla pojaviti u SAD. Izdao je, tako, između ostalog, Lolitu Vladimira Nabokova, Rakovu obrtnicu Henrija Milera, Gordona Edit Templton. . . Žirodijas je Valeri dao 500 ili 600 dolara kao honorar za roman koji je ona trebalo da napiše na osnovu svog Manifesta. . S tim novcem je ona otputovala u San Francisko. Tih dana je Ultra Violet (pseudonim jedne od američkih publicistkinja) pročitala Vorholu Manifest, a on je prokomentarisao: „Ta ženska je boca ključale vode sa sisama. Znaš, ona piše neki scenario za mene. Ima puno ideja. “

Prikaži sve...
500RSD
forward
forward
Detaljnije

    Oglas

  • 20. Dec 2020.

  • Smederevska Palanka

  • kupindo.com

NAUČI DA UČIŠ Tema generacija Milena Topalov i Mira Karanović Beograd, autorsko izdanje, 1996. 151 strana. Lepo očuvana. ‘’Nauči da učiš’’ će vam pomoći da: Otkrijete i prevazidjete prepreke u učenju Organizujete prostor u kome učite i vreme učenja (kojim ritmom smenjivati segmente aktivnog učenja i pauze) Poboljšate koncentraciju i Naučite tehnike za poboljšanje pamćenja Pronadjete ključne reči i lakše razumete tekst koji čitate Pravite mape uma i da ih koristite za preslišavanje, prezentacije Unapredite kreativnost (koja nam je svima data rodjenjem) Upoznate cikluse zaboravljanja naučenog gradiva i naučite kako da ih sprečite Uspešno i samouvereno odgovarate u školi, na ispitu,… Saznate zašto nastaje trema i kako da je eliminišite Sve ovo će vam omogućiti da Učite brže, lakše i sa zadovoljstvom Postignete bolje rezultate u školi ili na fakultetu Budete uspešniji u svojoj profesiji Iskoristite svoj puni intelektualni potencijal Otkrijete svoje talente Imate više slobodnog vremena za porodicu, druženje, sport, hobi, rekreaciju Steknete više samopouzdanja i samopoštovanja Udružujući znanje i stručno iskustvo iz psihologije i specijalne pedagogije autorke kroz ovu knjigu pokušavaju da pomognu mladim ljudima da upoznaju svoje potencijale, da nauče metode i tehnike učenja i da se suoče sa svojim problemima školskog učenja. Knjiga je namenjena i roditeljima kako bi sa decom radili na uzajamnom poverenju, oslobađanju od strahova, neizvesnosti i pitanja bez odgovora. Preporučujem svim roditeljima da je pročitaju jer daje odlične savete kako usmeriti dete da uči. Kako učiti

Prikaži sve...
690RSD
forward
forward
Detaljnije

Naziv: Misli Autor: Božidar Knežević Godina izdanja: 2002 Izdavač: Gradska biblioteka Božidar Knežević, Ub Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: „Misli” (1902) Božidara Kneževića predstavljaju zbirku objedinjenih aforizama sa filozofskim, religioznim i moralističkim pogledima na svet. Postavljanjem i tumačenjem različitih egzistencijalnih pitanja, „Misli” čitaoca čine mudrijim i razotkrivaju mu pojedine tajne. * * * Današnje lažno društvo liči na biblioteku u kojoj su knjige raspoređene ne po unutrašnjoj vrednosti nego po formatu i povezu. * * * Najočitiji znak da je jedno društvo pokvareno i da propada, jeste taj da onda sve plemenito postaje smešno: pravda i ljubav, patriotizam i humanost, vernost i čistota, milosrđe i iskrenost. * * * Kao i svest, savest, plemenitost i ljubav, tako je i sloboda samo jedno malo ostrvo u okeanu moranja i neslobode. * * * Suma bolova ljudskih mnogo je veća nego suma radosti ljudskih. Pravi pošten čovek, ako nema snage da uveća ili umnoži radosti ljudske, on ne umnožava ni bolove i patnje ljudske. * * * Veliki bolovi traže velike duše, i samo velike duše trpe velike bolove. O autoru: Božidar Knežević (1862–1905) bio je filozof i profesor istorije. Iako je manje poznat, nepravedno zaboravljen, njegova dela su od značaja. Pisao je naučna dela iz oblasti filozofije, a iza sebe ostavlja i dela iz književnosti, i jedna i druga jednako važna. Knežević je rođen u Ubu, a u Beogradu je završio Veliku školu, Istorijsko-filološki odsek. Jedno vreme je radio kao profesor, da bi napustio kasnije taj posao. Bio je učesnik u srpsko-bugarskom ratu. Njegov život nije bio nimalo lak, susretao se sa finansijskim poteškoćama. Možda se u tome može pronaći razlog što je široj publici Božidar Knežević ostao manje poznat i što mu se nije pružila prilika za dalji napredak u naučnom smislu, odnos za dodatni razvoj u profesionalnom životu. Uprkos životnim problemima, ništa ga nije sprečilo da se obrazuje, pa je uspešno savladao jezike i posvetio se izučavanju istorije i filozofije. Najviše pažnje u svom radu posvećuje oblasti filozofije. Okrenuo se filozofiji pozitivizma, a evoluciju tumači na pesimističan način. Jedno od njegovih dela jeste „Principi istorije”, koje se pojavilo 1898. godine, a sastoji se iz dva toma. Za ovo delo Ksenija Atanasijević, filozof i prva žena koja je doktorirala u Beogradskom univerzitetu, kaže da „ovo delo među Jugoslovenima predstavlja prvi i jedinstven pokušaj izgradnje jedne filozofije istorije”. Iako se malo zna o Božidaru Kneževiću, s pravom se može reći da su njegove „Misli” dosegle visoki domet kod čitalačke publike. „Misli” su prvobitno izašle 1901. godine u Srpskom književnom glasniku, a zasebno su štampane 1902. godine. U ovoj knjizi su objedinjeni aforizmi sa filozofskim, religioznim i moralističkim pogledima na svet. Objavljena su i Kneževićeva dela „Zakon reda u istoriji” i „Istorijski kalendar”. S obzirom na to da je znao strane jezike, prevodio je sa engleskog jezika, a neki od njegovih prevoda su „Istorija civilizacije u Engleskoj” H. T. Berkla, „O herojima, heroizmu i obožavanju heroja u istoriji” Tomasa Karajla. Ovaj veliki mislilac i filozof, koji svojim nevelikim opusom postiže visoku vrednost, preminuo je u Beogradu 1905. godine. Danas njegove rukopise možemo naći u Narodnoj biblioteci Srbije.

Prikaži sve...
550RSD
forward
forward
Detaljnije

Nova, nekorišćena Jirgen Habermas / Rolf Vigershaus prevela s nemačkog Aleksandra Kostić Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 2015 Beograd : Biblioteka XX vek : Krug, 2015 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 165 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Kostić, Aleksandra Biblioteka XX vek / [Biblioteka XX vek [i] Krug, Beograd] ; 223 Prevod dela: Jürgen Habermas / Rolf Wiggershaus Zajednička fotografija Jirgena Habermasa i Žaka Deride Tiraž 1.000 Biografija [Jirgena Habermasa]: str. 147-148 Svedočenja: str. 149-151 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 153-158 Registar. Predmetne odrednice Habermas, Jirgen, 1929- Rolf Vigershaus (1944) je nemački filozof. Među glavnim područjima njegovog intresovanja su filozofija jezika i filozofija Frankfurtske škole. Pažnju filozofske publike skrenuo je na sebe stutijom Analiza jezika i sociologija. Važnost Vitgenštajnove filozofije jezika za društvene nauke (1975). Pored ove knjige o Habermasu, još nekoliko knjiga posvetio je Frankfurtsksoj školi i njenim najvažnijim predstavnicima: Frankfurtska škola. Njena istorija i teorijski (1986), Teodor V. Adorno (1987), Uvod u Maksa Horkhaimera (1998) i Vitgenštajn i Adorno. Dva tipa modernog filozofiranja (2000). Sadržaj (I) “I ja sam proizvod ‘prevaspitavanja’“ Detinjstvo i mladost pre i posle 1945. godine (II) „Akademski sam sazreo u provincijalnom nemačkom kontekstu“ 1949-1956: Od konzervativnih univerziteta do izmeštenog Instituta za društveno istraživanje (III) “Uplašio sam se kada me je moj prijatelj Apel prvi put javno nazvao neomarksistom” 1956-1961: Asistent-istraživač i kandidat za habilitaciju u Frankfurtu (IV) „Za mene nikada nije postojalo nešto poput ‘buržoaske nauke’“ 1961-1964: Vanredni profesor filozofije u Hajdelbergu (V) „Izuzetna osetljivost za neistinitost važećih legitimacija“ 1964-1971: Profesor filozofije i sociologije u Frankfurtu (VI) “Iz zastranjivanja moderne treba učiti” 1971-1981: Direktor Maks Plank instituta u Štarnbergu (VII) “Utopijski sadržaj komunikacijskog društva” 1983-1994: Profesor filozofije u Frankfurtu (VIII) “Treba raditi na operacionalizaciji dugoročnih ciljeva” Od 1994. život kosmopolite nakon odlaska iz Štarnberga

Prikaži sve...
690RSD
forward
forward
Detaljnije

U dobrom stanju! Autor Donat, Branimir Naslov Fantastične figure / Donat Vrsta/sadržaj type of material esej Jezik hrvatski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1984 (Pančevo : `6. oktobar`) Fizički opis 176 str. ; 21 cm Zbirka Biblioteka Kristali Napomene Tiraž 2.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst. ISBN (Broš.) Predmetne odrednice Kafka, Franc, 1883-1924 Man, Tomas, 1875-1955 - `Mario i čarobnjak` Branimir Donat (Zagreb, 5. rujna 1934. - Zagreb, 15. travnja 2010.) rođen kao Tvrtko Zane, hrvatski književni kritičar, esejist, publicist, prevoditelj i nakladnik.[1] Objavio je više od 40 knjiga te brojne stručne i novinske tekstove. Rodio se kao Tvrtko Zane 5. rujna 1934. godine u Zagrebu gdje je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu studirao je jugoslavistiku i komparativnu književnost, a defektologiju na Visokoj defektološkoj školi.[3] Bio je urednik mnogih listova i časopisa: - srednjoškolski časopis Polet, Naš glas (glasilo pitomaca đačkih domova), Studentski list, u kome je uređivao kulturnu rubriku od jeseni 1955. do jeseni 1956. Stara Gradiška U jesen 1956. Tvrtko Zane je od UDBe uhićen te je 1957. godine osuđen na godinu i pol zatvora zbog navodne povezanosti s hrvatskim intelektualcima emigrantima.[4] Kaznu provodi u Staroj Gradiški do kraja 1958. `Kako vas je formiralo vrijeme u zatvoru u Staroj Gradišci? – To su bile moje najvažnije formativne godine. Ondje sam shvatio da postoje hrabri i pošteni ljudi, zatim veliki i inteligentni, no i mali i glupi lopovi; uvidio sam da su ubojice uglavnom psihopati, da među privrednim kriminalcima ima puno nedužnih žrtava, ali i ljudi koji bi zahvaljujući svojim dobrim idejama danas mogli raditi velike stvari; upoznao sam ljude koji su preživjeli Bleiburg i bili suđeni tri puta na smrt, ljude koji su pred strijeljanje vezanih ruku skočili s automobila na cestu i spasili se. Znači, vidio sam svijet za koji većina ljudi misli da ne postoji. No on oduvijek postoji. Istodobno, u zatvoru sam upoznao i vrlo kulturnih ljudi, primjerice, Crnogorca Savića Markovića Štedimliju, koji je kao ljevičar u ratu inzistirao na crnogorskoj naciji.`[2] Poslije nekoliko godina prisilne šutnje 1960. pod pseudonimom Branimir Donat započinje vrlo živu djelatnost u brojnim književnim časopisima, potom i u Društvu hrvatskih književnika, PEN-u, Pagvašu, Hrvatskom društvu kazališnih kritičara.[3] Bio je jedan od osnivača, urednika i stalnih suradnika časopisa Kritika. Do umirovljenja radio je kao urednik u Nakladnom zavodu Matice hrvatske.[4] Književni rad Djelujući izvan institucija Donat nije robovao jedinstvenom i strogom interpretatorskom ključu odčitavanja književnoga teksta, dapače, svoju je slobodu koristio u pluralitetu tematskih preokupacija kao i metodičkih postupaka. Donatov esej `Tragičnom kermesu` o Krležinu Kraljevu smatra se jednim od najuspješnijih Donatovih eseja uopće, to je jedan od temeljaca u proučavanju Krležinih dramskih legendi.[4] Branimir Donat dao je i novo tumačenje romana `Planine` Petra Zoranića, te je prvi u hrvatskoj književnoj kritici upozorio na fenomen hrvatskih suvremenih fantastičara nazivljući ih borgesovcima.[5] Tijekom prve godine rata piše i potom tiska knjigu Zbiljski jadi, angažirane feljtone o teškoćama mlade hrvatske države. Kao djelo koje je revidiralo mnoga neprovjerena mišljenja krajem stoljeća objavljuje knjigu Politika hrvatske književnosti i književnost hrvatske politike (1995.). Iste godine izlazi mu značajna knjiga Društvo žrtvovanih hrvatskih pjesnika, knjiga književno-povijesnih istraživanja u kojoj obrađuje smrtopise mnogih nestalih i ubijenih hrvatskih pisaca.[3] Nakon što je kao urednik u Matici godinama uređivao `Pet stoljeća hrvatske književnosti`, po umirovljenju Branimir Donat 1994. godine u Zagrebu osniva privatnu izdavačku kuću Dora Krupićeva. S obzirom da nije bio zaštićen obručem fakultetske katedre, on nije živio paralelan svijet uz književnu produkciju, on je naprosto živio u njoj i od nje. Stoga se nerijetko libio ostaviti po strani svoju građansku erudiciju i naoštriti kritičarsko pero prema postojećem društvenom stanju. Branimir se Donat tako u godinama formiranja novoga hrvatskog identiteta s početka 90-ih postavio ne samo kao arbitar de gustibus, već i kao sveznajući moralni arbitar.[6] Što gornje rečenice zaista znače može se vidjeti npr. među koricama knjige `Usavršavanje pogrešaka` koja sadrži Donatove recentnije osvrte, Meni je bila potpuno neshvatljiva Araličina spremnost da u komunizmu bude zastupnikom u hrvatskom Saboru i tako dijeli mjesto s Milošem Žankom i drugim hrvatomrscima.[7] Promjenama političke klime neki su pomislili da su dobili potpunu aboliciju za svinjarije učinjene u doba komunizma. Premijer Račan je u oproštajnoj riječi Vladi Gotovcu u Saboru rekao kako je Gotovac u jednom trenutku vidio bolje od mnogih. Očito izgovorivši to priznanje nije tražio aboliciju za zbivanja prilikom gušenja maspoka, ali je priznao političko sljepilo... Ono što je priznao Račan, ne može priznati patentirani lovac na pogreške u `koracima` Puhovski i to me zabrinjava.[8] Nije šutio o prešućenima i progonjenima, nije pričao o spornima, jer, kako ističe predsjednica hrvatskoga PEN-a Nadežda Čačinovič nije bio zlopamtilo...Njegove knjige “Crni dossier” i “Društvo žrtvovanih hrvatskih pjesnika” ponovno ga potvrđuju kao književnog kroničara i istraživača koji je imao slonovsku memoriju i strastveno se bavio hrvatskim literarnim gubitnicima koji su baš u Donatu imali najvjernijeg saveznika.[1] Drugim riječima, u gore navedene dvije knjige analizirao je književni izričaj žrtava komunističkog režima i pisaca iz NDH.[2] Miroslav Krleža Miroslava Krležu upoznali ste pri potpisivanju Deklaracije o jeziku u Društvu hrvatskih književnika, a napisali ste i knjigu “O Miroslavu Krleži još i opet”. Kako ga pamtite? – Odmjerio me od glave do pete i zaokružio rukama dočaravajući moju krupnu figuru: “I vi ste okrugli kao ja!” Poslije sam ga sreo ispred Matice hrvatske kad je na čelu imao komad flastera i gaze. Kad sam ga upitao što mu se dogodilo, odgovorio mi je da ima rupu u glavi i otišao dalje. Ja sam krležijanac iz onog razdoblja kad Krleža nije bio ničija ikona osim ljubitelja književnosti. Krležu su poslije zloupotrijebili, a njemu je nedostajalo građanske hrabrosti da javno kaže: “Možda trebate majmuna, ali ja to neću biti!” No pokrenuvši 1950. Leksikografski zavod učinio je veliku stvar: udomio je desetke hrvatskih intelektualaca, koji su robijali po zatvorima, imali uništene egzistencije i bili proglašeni klerofašistima, ali koji su bili vrsni znalci. Krleža im je rekao: “Pišite i radite!” I oni su tamo pisali o žiru i o kukcima, a ako je neki tekst trebao biti pomalo lukačevski intoniran, onda je to netko iz redakcije nadopunio. Krleža nije dopustio da ti ljudi propadnu. Da nije bilo Krleže, naša akulturalizacija bi počela 30 godina prije i mi bismo svi bili sretni što je naš direktni predak krapinski pračovjek.[2] Nagrade Nagrada grada Zagreba, 1970. Nagrada Matice hrvatske, 1970. Nagrada Miroslav Krleža – za kritiku Nagrada Julije Benešić – za kritiku

Prikaži sve...
690RSD
forward
forward
Detaljnije

U dobrom stanju! Autor Donat, Branimir Naslov Fantastične figure / Donat Vrsta/sadržaj type of material esej Jezik hrvatski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1984 (Pančevo : `6. oktobar`) Fizički opis 176 str. ; 21 cm Zbirka Biblioteka Kristali Napomene Tiraž 2.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst. ISBN (Broš.) Predmetne odrednice Kafka, Franc, 1883-1924 Man, Tomas, 1875-1955 - `Mario i čarobnjak` Branimir Donat (Zagreb, 5. rujna 1934. - Zagreb, 15. travnja 2010.) rođen kao Tvrtko Zane, hrvatski književni kritičar, esejist, publicist, prevoditelj i nakladnik.[1] Objavio je više od 40 knjiga te brojne stručne i novinske tekstove. Rodio se kao Tvrtko Zane 5. rujna 1934. godine u Zagrebu gdje je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu studirao je jugoslavistiku i komparativnu književnost, a defektologiju na Visokoj defektološkoj školi.[3] Bio je urednik mnogih listova i časopisa: - srednjoškolski časopis Polet, Naš glas (glasilo pitomaca đačkih domova), Studentski list, u kome je uređivao kulturnu rubriku od jeseni 1955. do jeseni 1956. Stara Gradiška U jesen 1956. Tvrtko Zane je od UDBe uhićen te je 1957. godine osuđen na godinu i pol zatvora zbog navodne povezanosti s hrvatskim intelektualcima emigrantima.[4] Kaznu provodi u Staroj Gradiški do kraja 1958. `Kako vas je formiralo vrijeme u zatvoru u Staroj Gradišci? – To su bile moje najvažnije formativne godine. Ondje sam shvatio da postoje hrabri i pošteni ljudi, zatim veliki i inteligentni, no i mali i glupi lopovi; uvidio sam da su ubojice uglavnom psihopati, da među privrednim kriminalcima ima puno nedužnih žrtava, ali i ljudi koji bi zahvaljujući svojim dobrim idejama danas mogli raditi velike stvari; upoznao sam ljude koji su preživjeli Bleiburg i bili suđeni tri puta na smrt, ljude koji su pred strijeljanje vezanih ruku skočili s automobila na cestu i spasili se. Znači, vidio sam svijet za koji većina ljudi misli da ne postoji. No on oduvijek postoji. Istodobno, u zatvoru sam upoznao i vrlo kulturnih ljudi, primjerice, Crnogorca Savića Markovića Štedimliju, koji je kao ljevičar u ratu inzistirao na crnogorskoj naciji.`[2] Poslije nekoliko godina prisilne šutnje 1960. pod pseudonimom Branimir Donat započinje vrlo živu djelatnost u brojnim književnim časopisima, potom i u Društvu hrvatskih književnika, PEN-u, Pagvašu, Hrvatskom društvu kazališnih kritičara.[3] Bio je jedan od osnivača, urednika i stalnih suradnika časopisa Kritika. Do umirovljenja radio je kao urednik u Nakladnom zavodu Matice hrvatske.[4] Književni rad Djelujući izvan institucija Donat nije robovao jedinstvenom i strogom interpretatorskom ključu odčitavanja književnoga teksta, dapače, svoju je slobodu koristio u pluralitetu tematskih preokupacija kao i metodičkih postupaka. Donatov esej `Tragičnom kermesu` o Krležinu Kraljevu smatra se jednim od najuspješnijih Donatovih eseja uopće, to je jedan od temeljaca u proučavanju Krležinih dramskih legendi.[4] Branimir Donat dao je i novo tumačenje romana `Planine` Petra Zoranića, te je prvi u hrvatskoj književnoj kritici upozorio na fenomen hrvatskih suvremenih fantastičara nazivljući ih borgesovcima.[5] Tijekom prve godine rata piše i potom tiska knjigu Zbiljski jadi, angažirane feljtone o teškoćama mlade hrvatske države. Kao djelo koje je revidiralo mnoga neprovjerena mišljenja krajem stoljeća objavljuje knjigu Politika hrvatske književnosti i književnost hrvatske politike (1995.). Iste godine izlazi mu značajna knjiga Društvo žrtvovanih hrvatskih pjesnika, knjiga književno-povijesnih istraživanja u kojoj obrađuje smrtopise mnogih nestalih i ubijenih hrvatskih pisaca.[3] Nakon što je kao urednik u Matici godinama uređivao `Pet stoljeća hrvatske književnosti`, po umirovljenju Branimir Donat 1994. godine u Zagrebu osniva privatnu izdavačku kuću Dora Krupićeva. S obzirom da nije bio zaštićen obručem fakultetske katedre, on nije živio paralelan svijet uz književnu produkciju, on je naprosto živio u njoj i od nje. Stoga se nerijetko libio ostaviti po strani svoju građansku erudiciju i naoštriti kritičarsko pero prema postojećem društvenom stanju. Branimir se Donat tako u godinama formiranja novoga hrvatskog identiteta s početka 90-ih postavio ne samo kao arbitar de gustibus, već i kao sveznajući moralni arbitar.[6] Što gornje rečenice zaista znače može se vidjeti npr. među koricama knjige `Usavršavanje pogrešaka` koja sadrži Donatove recentnije osvrte, Meni je bila potpuno neshvatljiva Araličina spremnost da u komunizmu bude zastupnikom u hrvatskom Saboru i tako dijeli mjesto s Milošem Žankom i drugim hrvatomrscima.[7] Promjenama političke klime neki su pomislili da su dobili potpunu aboliciju za svinjarije učinjene u doba komunizma. Premijer Račan je u oproštajnoj riječi Vladi Gotovcu u Saboru rekao kako je Gotovac u jednom trenutku vidio bolje od mnogih. Očito izgovorivši to priznanje nije tražio aboliciju za zbivanja prilikom gušenja maspoka, ali je priznao političko sljepilo... Ono što je priznao Račan, ne može priznati patentirani lovac na pogreške u `koracima` Puhovski i to me zabrinjava.[8] Nije šutio o prešućenima i progonjenima, nije pričao o spornima, jer, kako ističe predsjednica hrvatskoga PEN-a Nadežda Čačinovič nije bio zlopamtilo...Njegove knjige “Crni dossier” i “Društvo žrtvovanih hrvatskih pjesnika” ponovno ga potvrđuju kao književnog kroničara i istraživača koji je imao slonovsku memoriju i strastveno se bavio hrvatskim literarnim gubitnicima koji su baš u Donatu imali najvjernijeg saveznika.[1] Drugim riječima, u gore navedene dvije knjige analizirao je književni izričaj žrtava komunističkog režima i pisaca iz NDH.[2] Miroslav Krleža Miroslava Krležu upoznali ste pri potpisivanju Deklaracije o jeziku u Društvu hrvatskih književnika, a napisali ste i knjigu “O Miroslavu Krleži još i opet”. Kako ga pamtite? – Odmjerio me od glave do pete i zaokružio rukama dočaravajući moju krupnu figuru: “I vi ste okrugli kao ja!” Poslije sam ga sreo ispred Matice hrvatske kad je na čelu imao komad flastera i gaze. Kad sam ga upitao što mu se dogodilo, odgovorio mi je da ima rupu u glavi i otišao dalje. Ja sam krležijanac iz onog razdoblja kad Krleža nije bio ničija ikona osim ljubitelja književnosti. Krležu su poslije zloupotrijebili, a njemu je nedostajalo građanske hrabrosti da javno kaže: “Možda trebate majmuna, ali ja to neću biti!” No pokrenuvši 1950. Leksikografski zavod učinio je veliku stvar: udomio je desetke hrvatskih intelektualaca, koji su robijali po zatvorima, imali uništene egzistencije i bili proglašeni klerofašistima, ali koji su bili vrsni znalci. Krleža im je rekao: “Pišite i radite!” I oni su tamo pisali o žiru i o kukcima, a ako je neki tekst trebao biti pomalo lukačevski intoniran, onda je to netko iz redakcije nadopunio. Krleža nije dopustio da ti ljudi propadnu. Da nije bilo Krleže, naša akulturalizacija bi počela 30 godina prije i mi bismo svi bili sretni što je naš direktni predak krapinski pračovjek.[2] Nagrade Nagrada grada Zagreba, 1970. Nagrada Matice hrvatske, 1970. Nagrada Miroslav Krleža – za kritiku Nagrada Julije Benešić – za kritiku

Prikaži sve...
590RSD
forward
forward
Detaljnije

Naziv: Second alcibiade, hippias mineur, premier alcibiade-euthyphron-lachés, charmide, lysis, hippias majeur, ion Autor: Platon Godina izdanja: 1967 Izdavač: Garnier-Flammarion, Paris Povez: Mek Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: OBJAVA O ŽIVOTU I DELU PLATONA ŽIVOT Platon je rođen u Atini godine ~428~427 u demi Collitos. Prema Diogenu Laercijskom, njegov otac Ariston vodi poreklo od Kodrosa. Njegova majka Perictione, sestra Harmide i prva rođaka Kritija, tiranina, poticala je od Dropida, koga Diogen Laertije daje kao Solonovog brata. Platon je imao dva starija brata, Adeimanta i Glaukona, i sestru Potone, koja je bila majka Speusippa. Njegov otac Ariston morao je rano da umre; jer se njegova majka preudala za njegovog strica Pirilampa od koga je dobila sina Antifona. Kada je Platon umro, iz porodice je ostalo samo jedno dete, Adejmantus, koji je nesumnjivo bio unuk njegovog brata. Platon ga je učinio svojim naslednikom, a nalazimo ga i članom Akademije pod Ksenokratom; Platonova porodica je verovatno izumrla sa njim; jer o tome više ne čujemo. Bilo je uobičajeno da dete nosi ime svog dede, a Platon je trebalo da se zove Aristokle kao on. Zašto je dobio ime Platon, koje je takođe bilo uobičajeno u to vreme? Diogen Laertije izveštava da mu ga je dao njegov majstor gimnastike zbog njegove veličine; ali drugi to objašnjavaju drugim razlozima. Porodica je posedovala imanje u blizini Kefisije, na Kefizu, gde je dete nesumnjivo naučilo da voli mir polja, ali je za potrebe školovanja moralo da provede veći deo detinjstva u gradu. Bila je veoma dobro negovana, kako i priliči visokorođenom detetu. Prvo je naučio da poštuje bogove i da poštuje obrede religije, kao što se radilo u svakoj dobroj kući u Atini, ali bez misticizma ili sujeverja bilo koje vrste. On će održavati ovo poštovanje prema religiji tokom svog života i nametnuti ga svojim zakonima. Pored gimnastike i muzike, koji su činili osnovu atinskog obrazovanja, tvrdi se da je učio i crtanje i slikanje. U filozofiju ga je uveo...

Prikaži sve...
590RSD
forward
forward
Detaljnije

61054) ZAROBLJENIK ŠUMSKE KUĆE , Anđelka Martić , Mladost Zagreb 1989 , biblioteka Vjeverica Anđelka Martić (Zagreb, 1. maj 1924 – Zagreb, 11. novembar 2020) je književnica i prevodilac, poznata po svojim delima za decu. Njeno najčitanije delo je kratki roman Pirgo, priča o prijateljstvu dečaka i srne tokom Drugog svetskog rata. Rođena je u Zagrebu 1. maja 1924. godine. Odrasla je na zagrebačkom Trešnjevcu, u porodici sa troje dece, od kojih je bila srednje dete. Otac joj je umro 1933. godine, a majka je često bila odsutna zbog bolesti, pa je Anđelka provodila vreme kod bake i dede po ocu na selu. To detinjstvo između sela i grada kasnije će postati jedan od njenih glavnih motiva i inspiracija, a opisala će ga u mnogim svojim knjigama. Početkom Drugog svetskog rata završio je tadašnju Srednju trgovačku školu u Zagrebu. Nakon što je, kao aktivni ilegalac i član Komunističke partije, njen stariji brat Ivica 1941. zarobljen u Zagrebu i ubijen u Jasenovcu 1942. godine, Anđelka Martić odlazi u partizane i radi kao ratni dopisnik 28. slavenske divizije. Prve pesme joj je objavio Grigor Vitez u časopisu Kulturni prilozi koji je izlazio na Papuci. Učestvuje u oslobađanju Beograda, gde dobija orden za hrabrost spasavajući ranjenog kapetana ispred neprijateljskog tenka. Posle oslobođenja Beograda postao je član redakcije lista Prve jugoslovenske armije Za pobedu. Posle rata radila je kao novinar u listovima Vjesnik i Omladinski borac i u dečjem časopisu Pionir. Bila je glavni i odgovorni urednik časopisa za djecu Radost i glavni urednik izdavačke kuće Naša djeca u Zagrebu. Od 1954. bila je članica Društva hrvatskih književnika. Pisala je pesme, crtane filmove, dečje priče i tekstove za slikovnice; objavljena je i knjiga proze za odrasle. Najznačajniji je autor hrvatske ratne proze za decu, a piše i autobiografska dela i fantastičnu prozu u stilu Ivane Brlić-Mažuranić. Njena dela su prevođena na mnoge strane jezike, od poljskog, češkog, ruskog i italijanskog do esperanta, kineskog i farsi. I sama je prevela veliki broj knjiga sa slovenačkog jezika. tvrd povez, format 17 x 21 cm , latinica, 130 strana, ilustracije Ratko Janjić Jobo , posveta na predlistu

Prikaži sve...
600RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica labavija, sve ostalo uredno! Ilustrovao: Ivan Kozaric Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 — Beograd, 11. februar 1993) bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Mihailo je bio sin Dimitrija i Nerandže Maksimović, Nerandža-Nera je bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca.[1] Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova.[2] Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.[3] Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti,[3] a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović.[3] Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa. Književna dela Nagrada za pisca godine Spomenik pesnicima sa likom Desanke Maksimović u Valjevu Grob Desanke Maksimović u Brankovini Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao”. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje”, „Strepnja”, „Prolećna pesma”, „Opomena”, „Na buri”, „Tražim pomilovanje” i „Pokošena livada”.[4] Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka”[5] — pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu.[6] Pesma je objavljena tek posle rata. Zbog jedne od njenih rodoljubiih pesma, neobjavljena pesma „U ropstvu”, bila je i zatvarana.[7] Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Paukova ljuljaška (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Ko je veći, pesme (1955) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Šumska ljuljaška, pesme (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Čudo u polju, pesme (1961) Medvedova ženidba, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Sunčevi podanici, pesme (1962) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Bela vrana, pesme (1964) Ose mađioničari, pesme (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Zlatni leptir (1967) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Slavuj na grobu (haiku pesme, 1990) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992) Poezija Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima.[3] Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje. U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije. Priznanja Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973), nagrada „Mlado pokoljenje” (1959). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva. Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja” na konkursu časopisa „Misao”. Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola”, kako ju je narod tokom vremena prozvao. Godine 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac” makedonskih Večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom.[8] Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje za celokupan životni rad. Maja 1968. odlikovana je Ordenom Republike sa zlatnim vencem.[9] U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27. oktobra 1990. godine.[10] Pesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom. Dana 12. februara 1993. Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović”. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije.[11] Zadužbina je osnovana 19. marta 1993. Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka”. Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini[12] Dana 23. avgusta 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku.[13] U selu Bogoštica kod Krupnja 2013. godine otvoren je Dom srpske poezije „Desanka Maskimović” u sastavu novoizgrađenog Manastira Svete Trojeručice Hilandarske. Biblioteka Vjeverica

Prikaži sve...
690RSD
forward
forward
Detaljnije

Autor - osoba Supek, Ivan, 1915-2007 = Supek, Ivan, 1915-2007 Naslov Princip kauzalnosti / Ivan Supek Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1960 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1960 (Beograd : Kultura) Fizički opis 173 str. ; 19 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂSavremeni pravci u filozofiji (Karton) Predmetne odrednice Kauzalnost Na nekoliko stranica beleške po margini, ne smeta čitanju. SADRŽAJ Predgovor Mitsko mišljenje Princip kauzalnosti Hjum i kauzalnost Termodinamička i statistička zakonitost Teleologija i evolucija Bolcman i kraj mehaničkog materijalizma Električna i magnetska polja Spoznaja „а priori“ Na granicama klasične fizike Plankova Ideja diskontinuiranosti Borovi postulati Kvanti svjetlosti De Broljijevi valovi materije Elementarne čestice Kriza klasične predodžbe objekta Relacije neodređenosti i princip kauzalnosti Dijalektički materijalizam i kvantna teorija Kvantna teorija i kemija Atomistika i biologija Psihoanaliza i determinizam Moralni imperativi Sintetski pogledi Supek, Ivan, hrvatski fizičar, filozof i književnik (Zagreb, 8. IV. 1915 – Zagreb, 5. III. 2007). Studij fizike i filozofije započeo je u Zagrebu, a nastavio u Zürichu i Leipzigu, gdje je doktorirao (1940). Bio je asistent Wernera Karla Heisenberga i radio na kvantnoj teoriji polja. Pošto ga je 1941. uhitio Gestapo, pa je potom na Heisenbergovu intervenciju pušten, vratio se u Hrvatsku i djelovao u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a (1943). Kao član predsjedništva Kongresa kulturnih radnika u Topuskom (1944) upozorio je na opasnost od nuklearnog oružja. Predavao je fiziku na Medicinskom fakultetu u Zagrebu (1945–46) i bio prvi profesor teorijske fizike na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu (1947–85), gdje je osnovao školu teorijske fizike koja je fiziku u Hrvatskoj podigla na europsku razinu. Osnovao je Institut Ruđer Bošković (1950) i bio njegov prvi direktor, a zbog protivljenja nemirnodopskomu korištenju nuklearne energije za izradbu atomske bombe bio je isključen s Instituta (1958). Bio je i prvi profesor filozofije znanosti na Sveučilištu u Zagrebu, a osnovao je i Institut za filozofiju znanosti i mir (1960). Sudjelovao je u osnutku Pugwashke konferencije o znanosti i svjetskim zbivanjima. Pokrenuo je i uređivao časopis Encyclopaedia moderna. Rektor Sveučilišta u Zagrebu (1968–71), potaknuo je osnivanje Interuniverzitetskoga centra u Dubrovniku (1970). Nakon 1971. prisilno je bio isključen iz javnoga života; javnu djelatnost obnovio je 1989. Redoviti član JAZU (danas HAZU) od 1960, predsjednik (1991–97), profesor emeritus od 2000. Dobitnik je Nagrade za znanost „Ruđer Bošković“ (1960) i Nagrade za životno djelo (1970). Bavio se problemima supravodljivosti i kvantne elektrodinamike, teorijom metala na niskim temperaturama, preinačio je Blochovu integralnu jednadžbu u diferencijalnu jednadžbu za električnu vodljivost na Fermijevoj plohi. Uz sveučilišne udžbenike i stručne knjige (Teorijska fizika i struktura materije, 1949; Moderna fizika i struktura materije, 1965; Nova fizika, 1965; Počela fizike: uvod u teorijsku fiziku, 1994), pisao je djela iz povijesti i filozofije znanosti (Od antičke filozofije do moderne nauke o atomima, 1946; Povijest fizike, 1980). U književnosti se javio dramama, koje je 1959. tiskao u drugom dijelu znanstvenoesejističkog izdanja Na atomskim vulkanima (Velika piramida, konačna verzija Piramida, 1971; Na atomskom otoku, konačna verzija 1974; Bijeg u svemirsku utopiju, poslije tiskana pod naslovom Let u nebo, 1970). Mnoštvo drama objavio je i 1960-ih, npr. Bajka modernog vremena (1962), kojom naznačuje političko-društvene i znanstvene igre oko izgradnje i vođenja Instituta »Ruđer Bošković«, Proces stoljeća (1962), koja prethodi pojavi istoimenoga romana, a u kojoj se usredotočio na suđenje R. Oppenheimeru, koji se protivio izradbi hidrogenske bombe, U kasarni na rubu šume (1963), Mirakul (1964), koja tematizira Hvarsku bunu pod vodstvom M. Ivanića, U predsoblju (1965), u kojoj bivši ratnici traže osobne odgovore na kominformsku osudu Jugoslavije, i Lovište (1969). Veliku pozornost izazvala je drama Heretik (1968) o M. de Dominisu, u kojoj se Supek približava metodologiji Sartreove filozofske drame, te nudi predodžbu o arhetipskom heretiku koji može biti i naš suvremenik. U povijesnoj drami Pjesnik i vladar (1980) rekonstruira sudbinu Jana Panonca. U posljednjih petnaestak godina stvaralaštva dramska je ostvarenja tiskao samo u periodici: Lutrija imperatora Augustusa (1991), Vrag je tiho naglas (1991), Gabrijel (1994), Biskup i ban (1995), Pusta, zatrovana zemlja (1996), Tais (1997). – Romaneskni prvijenac Dvoje između ratnih linija (1959; prerađeno izdanje objavljeno 1970. pod naslovom Sve počinje iznova) autobiografska je kronika o predratnim i ratnim političkim previranjima na Zagrebačkom sveučilištu. Pisao je i povijesne romane, a prema svojim ranijim dramama: Heretik (1968), Extraordinarius (1974) i Buna Janusa Pannoniusa (1992). Sva tri se bave izvorima hrvatskoga vjerskoga, političkog i državničkoga humanizma te idejama i nazorima njegovih pronositelja. Takav je donekle i političko-dokumentarni roman Krunski svjedok protiv Hebranga (1983; redigirana verzija Krunski svjedok u Hebrangovu slučaju, 1990). Sjećanja na pojedine epizode iz vlastitoga života sabrao je u romanu Otkriće u izgubljenom vremenu (1987). Zanimljiv je i satirični znanstvenofantastični roman EPR-efekt (1995), u kojem se bavi američko-ruskim sukobom što prijeti uništenjem života na planetu. Svojevrsni je misaoni vrhunac Supekova stvaranja romaneskni ciklus Hrvatska tetralogija (1995: Između ratnih linija; U prvom licu; Medvedgrad; Uzašašće), „društveno-povijesna freska“ više naraštaja. Supekova esejistička i publicistička djela (Superbomba i kriza savjesti, 1962; Posljednja revolucija, 1965; Opstati usprkos, 1971; Krivovjernik na ljevici, 1980; Povijesne meditacije, 1996) također nose humanističku poruku. God. 2007. objavljena je njegova „intelektualna autobiografija“ Tragom duha kroz divljinu. MG14 (N)

Prikaži sve...
599RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u vrlo dobrom i urednom stanju! Čarls Sanders Pers (engl. Charles Sanders Peirce; 10. septembar 1839 — 19. april 1914) bio je američki filozof, logičar, matematičar i naučnik koji je ponekad poznat kao „otac pragmatizma“. Obrazovan za hemičara i zaposlen kao naučnik trideset godina, Pers se smatrao, pre svega, logičarem. Dao je veliki doprinos logici, temi koja je za njega obuhvatala veći deo onoga što se danas naziva epistemologijom i filozofijom nauke. Logiku je doživljavao kao formalnu granu semiotike, čiji je osnivač, što je nagoveštavalo raspravu između logičkih pozitivista i zagovornika filozofije jezika koja je dominirala zapadnom filozofijom 20. veka. Pored toga, definisao je koncept abduktivnog rezonovanja, kao i rigorozno formulisane matematičke indukcije i deduktivno rezonovanje. Već 1886. godine video je da se logičke operacije mogu izvoditi električnim sklopnim krugovima. Ista ideja korišćena je decenijama kasnije za proizvodnju digitalnih računara. 1934. filozof Pol Vajs nazvao je Persa „najoriginalnijim i najsvestranijim američkim filozofima i najvećim američkim logičarem.“[1] Vebsterov biografski rečnik iz 1943. godine rekao je da je Pers „sada smatran najoriginalnijim misliocem i najvećim logičarem svog vremena.“ [2] Biografija Detinjstvo i mladost Pers je rođen u Kejmbridžu, Masačusets. Bio je sin Sare Hant Mils i Bendžamina Persa, koji je i sam bio profesor astronomije i matematike na Univerzitetu Harvard i možda prvi ozbiljni istraživački matematičar u Americi. U 12. godini, Čarles je pročitao kopiju svog starijeg brata o elementima Richard Whately`s Elements of Logic, tada vodeći tekst na tu temu na engleskom jeziku. Tako je započela njegova doživotna fascinacija logikom i rasuđivanjem.[3] Nastavio je da steče zvanje Bachelor of Arts degree i master-Master of Arts degree (1862) na Harvardu. Godine 1863. Lawrence Scientific School dodelio mu je diplomu Bachelor of Science degree, prvu Harvardovu summa cum laude diplomu hemije.[4] Njegov akademski dosije inače nije bio prepoznatljiv.[5] Na Harvardu je započeo doživotna prijateljstva sa Francisom Elingvudom Abotom, Šaunsijem Vrajtom i Vilijamom Džejmsom.[5] Jedan od njegovih instruktora sa Harvarda, Čarles Vilijam Eliot, stvorio je nepovoljno mišljenje o Persu. To se pokazalo sudbonosnim, jer je Eliot, dok je predsednik Harvarda (1869–1909 - period koji je obuhvatio gotovo čitav Perseov radni vek), više puta stavljao veto na Persovo zaposlenje na univerzitetu.[6] Pers je od kasne tinejdžerske dobi patio od nervnog stanja tada poznatog kao „facijalna neuralgija“, koja bi danas imala dijagnozu trigeminalne neuralgije. Njegov biograf, Džozef Brent, kaže da je, kada je u muci pretrpeo bol, „u početku bio gotovo omamljen, a zatim podalje, hladan, depresivan, krajnje sumnjičav, nestrpljiv i prema najmanjem prelazu i podložan nasilnim izlivima ljutnje.“[7] Njegove posledice mogle su dovesti do socijalne izolacije njegovog kasnijeg života. Zaposlenje Čarls Sanders Pers. Između 1859. i 1891. godine, Pers je povremeno bio zaposlen u raznim naučnim svojstvima od strane Obave za istraživanje obale Sjedinjenih Država i njegovog naslednika, Obale i geodetske službe Sjedinjenih Država,[8] gde je uživao zaštitu svog izuzetno uticajnog oca sve do njegove smrti 1880. godine.[9] To zaposlenje je oslobodilo Persa da mora da učestvuje u američkom građanskom ratu; bilo bi mu vrlo neprijatno da to učini, pošto su bostonski brahmani Peris simpatizirali Konfederaciju.[10] Tokom istraživanja, radio je uglavnom na geodeziji i gravimetriji, usavršavajući upotrebu klatna za određivanje malih lokalnih varijacija u gravitaciji Zemlje.[8] Od 1869. do 1872. bio je zaposlen kao asistent u astronomskoj opservatoriji na Harvardu, radeći važan posao na određivanju sjaja zvezda i oblika Mlečnog puta.[11] 20. aprila 1877. godine izabran je za člana Nacionalne akademije nauka.[12] Takođe je 1877. godine predložio merenje brojila kao toliko talasnih dužina svetlosti određene frekvencije,[13] vrsta definicije koja se koristila od 1960. do 1983. godine. Univerzitet Džon Hopkins 1879. Pers je postavljen za predavača logike na Univerzitetu Džon Hopkins, koji je imao jaka odeljenja u oblastima koje su ga zanimale, poput filozofije (Rojs i Djui su doktorirali na Hopkinsu), psihologije (predavao G. Stanli Hal i studirao Josef Jastrov, koji je sa Persom bio koautor značajne empirijske studije) i matematike (predavao JJ Silvester, koji se divio Persovom radu na matematici i logici). Njegove studije logike članova Univerziteta Džons Hopkins (1883) sadržale su dela njega samog i Alana Markuanda, Kristine Lad, Bendžamina Ives Gilmana i Oskara Hovarda Mičela, od kojih je nekoliko bilo njegovih postdiplomaca.[14] Persova neograničena pozicija u Hopkinsu bila je jedino akademsko imenovanje koje je ikada obavljao. Lični život Persa nesumnjivo je radio naspram njegovog profesionalnog uspeha. Nakon što ga je 1875. napustila prva supruga Harijet Melusina Faj („Zina“),[15] Pers se, iako je još uvek bio u zakonskom braku, spetljao sa Džulijet, čije je prezime, nazvano Froisi i Pourtalaj,[16] i nacionalnost. (govorila je francuski) [17] ostaje neizvesna.[18] Kada je njegov razvod od Zine postao konačan 1883. godine, oženio se Džulijet.[19] Te godine je Njukamb ukazao poveriocu Džona Hopkinsa da je Pers, dok je bio Hopkinsov zaposlenik, živeo i putovao sa ženom sa kojom nije bio oženjen; skandal koji je usledio doveo je do njegove smene u januaru 1884.[20] Tokom godina Pers je bezuspešno tražio akademsko zaposlenje na raznim univerzitetima.[21] Ni u jednom braku nije imao dece.[22] Siromaštvo Džulijet i Čarls pored bunara u njihovom domu Arisbe 1907 1887. Pers je prodao deo nasledstva od roditelja da bi kupio 2.000 hektara (8 km2) seoskog zemljišta u blizini Milforda u Pensilvaniji, što mu nikada nije donelo ekonomski dobitak.[23] Tamo je imao farmu iz 1854. preuređenu po njegovom ukusu.[24] Pers je imanje nazvao „Arisbe“. On i Džulijet su živeli tamo sa malo prekida do kraja svog života.[25] Čarls je plodno pisao, veći deo toga do danas nije objavljeno. Život izvan njihovih mogućnosti ubrzo je doveo do ozbiljnih finansijskih i pravnih poteškoća.[26] Veći deo svoje poslednje dve decenije zimi nije mogao da priušti toplotu i izdržavao se od starog hleba koji je donirao lokalni pekar. Kako nije mogao priuštiti novu dopisnicu, pisao je na suprotnoj strani starih rukopisa. Izvanredna poternica za napad i neplaćeni dugovi doveli su do toga da je neko vreme bio begunac u Njujorku.[27] Nekoliko ljudi, uključujući njegovog brata Džejmsa Milsa Persa[28] i njegove komšije, rođake Giforda Pinčota, namirilo je njegove dugove i platilo porez na imovinu i hipoteku.[29] Pers se bavio nekim naučnim i inženjerskim konsaltingom i napisao je mnogo za oskudnu platu, uglavnom enciklopedijske rečnike i kritike za The Nation. Započeo je, ali nije dovršio nekoliko knjiga.[30] U ovim očajnim vremenima Persu je najviše pomogao njegov stari prijatelj Vilijam Džejms, posvetivši Persu svoju Volju za verovanjem (1897) i dogovorivši se da Pers plati za dve serije predavanja na ili blizu Harvarda (1898. i 1903).[31] Najvažnije, svake godine od 1907. do Džejmsove smrti 1910. godine, Džejms je pisao svojim prijateljima iz bostonske inteligencije da zatraži finansijsku pomoć za Persa; fond se nastavio i nakon što je Džejms umro. Pers je uzvratio tako što je Džejms najstarijeg sina odredio za svog naslednika.[32] Pers je umro siromašan u Milfordu u Pensilvaniji, dvadeset godina pre svoje udovice. Džulijet Pers čuvala je urnu sa Persovim pepelom u Arisbeu. 1934. guverner Pensilvanije Giford Pinčot organizovao je Džulijetinu sahrana na groblju Milford. Urna sa Perseovim pepelom potopljena je sa Džulijet.[33] Ropstvo, američki građanski rat i rasizam Pers je odrastao u domu u kojem se nadmoć belaca uzimala zdravo za gotovo, a južnjačko ropstvo se smatralo prirodnim.[34] Do izbijanja građanskog rata, njegov otac se opisivao kao secesionista, ali nakon izbijanja rata to je prestalo i postao je sindikalni partizan, dajući donacije Sanitarnoj komisiji, vodećoj severnjačkoj ratnoj dobrotvornoj organizaciji. Nijedan član porodice Pers nije se prijavio. Pers je delio stavove svog oca i voleo je da koristi sledeći silogizam da ilustruje nepouzdanost tradicionalnih oblika logike[35] (vidi takođe: Persov zakon § Ostali dokazi Persovog zakona): Svi su muškarci jednaki u svojim političkim pravima. Crnci su muškarci. Stoga su crnci u političkim pravima jednaki belcima. Filozofija Nije dovoljno poznato da je Pers bio naučnik, a ne filozof; i da je za života bio poznat i cenjen uglavnom kao naučnik, tek sekundarno kao logičar, a jedva uopšte kao filozof. Čak se ni njegov rad u filozofiji i logici neće razumeti dok ova činjenica ne postane stalna premisa Persovih studija. - Maks Fiš 1964, str. 486.[11] Pers je bio naučnik 30 godina, a verovatno je bio profesionalni filozof samo tokom pet godina koliko je držao predavanja u Džonu Hopkinsu. Filozofiju je učio uglavnom čitajući svaki dan po nekoliko stranica Kritike čistog uma Imanuela Kanta na originalnom nemačkom, dok je bio student Harvarda. Njegovi radovi se bave širokim spektrom disciplina, uključujući matematiku, logiku, filozofiju, statistiku, astronomiju,[11] metrologiju,[36] geodeziju, eksperimentalnu psihologiju,[37] ekonomiju, lingvistiku, i istoriju i filozofiju nauke. Ovo delo uživa novo interesovanje i odobravanje, preporod inspirisan ne samo njegovim predviđanjima nedavnih naučnih dostignuća, već i demonstracijom kako se filozofija može efikasno primeniti na ljudske probleme. Persova filozofija uključuje prožimajući sistem od tri kategorije: uverenje da je istina nepromenljiva i da je neovisna od stvarnog mišljenja (falibilizam) i otkrivena (bez radikalnog skepticizma), logika kao formalna semiotika na znakovima, na argumentima, i na načine istrage - uključujući filozofski pragmatizam (koji je osnovao), kritički zajednički senzivizam i naučni metod - i, u metafizici: skolastički realizam, npr. Džon Duns Skotus, vera u Boga, slobodu i bar oslabljenu besmrtnost, objektivni idealizam i verovanje u stvarnost kontinuiteta i apsolutne šanse, mehaničke potrebe i stvaralačke ljubavi. U njegovom radu falibilizam i pragmatizam mogu delovati nekako kao skepticizam, odnosno pozitivizam u tuđem radu. Međutim, za Persa je falibilizam uravnotežen anti-skepticizmom i osnova je za verovanje u stvarnost apsolutne šanse i kontinuiteta,[38] a pragmatizam obavezuje anti-nominalističku veru u stvarnost opšteg. Pers određuje pragmatizam kao jednu vrstu pozitivizma. Međutim, za razliku od pozitivista, koji potpuno odbacuju metafiziku, Pers zadržava one njene delove koji mogu da izdrže kritičku analizu, pre svega, one koji se odnose na etička uverenja. Zadatak filozofije sastoji se, po Persu, u tome da kritički ispita i na što jednostavniji način objasni sva verovanja sadržana u zdravom razumu, polazeći od toga da ih nijedno iskustvo do sada nije odbacilo. Da bi se došlo do jasnih saznanja, potrebno je primeniti pragmatički kritički postupak, koje se sastoji u sledećem.[39] Polazište saznanja predstavljaju verovanja o istoj stvari, koja su često uzajamno protivrečna. Na osnovu njih samih nije uvek moguće utvrditi koja su od njih prihvatljiva, a koja nisu. Pošto se sva naša saznanja iskazuju jezikom kao sistemom znakova, kritičko ispitivanje znanja zahteva, pre svega, ispitivanje jezika kao znakovnog sistema (semiotika). Pers posebno naglašava da značenja pojmova, koji čine sadržaj naših zdravorazusmskih verovanja, treba definisati na razumljiv način tako da se već u njihovoj definiciji mogu uočiti sve bitne posledice koje se pojavljuju tokom eksperimentalnog istraživanja ili prilikom donošenja praktičnih odluka. Ako iz određenih verovanja proizilaze praktične posledice, koje mogu da budu polazište za buduće delovanje, takva verovanja treba prihvatiti kao relevantna, a ne odbacivati ih kao besmislena. Po Persu, to je često slučaj sa metafizičkim stavovima. Verovanja koja se u ovom smislu pokažu kao relevantna predstavljaju probleme koje zatim treba rešavati eksperimentalnim metodama posebnih nauka. Međutim, ni za tako dobijena saznanja ne može se još uvek reći da su apsolutno prihvatljiva.[39] Prema Persu, kao istinito važi ono uverenje o kome postoji saglasnost zajednice istraživača, tj. kompetentnih stručnjaka u određenoj oblasti. Ono oko čega su naučnici saglasni mora biti i usaglašeno sa opštim društvenim interesima i prihvaćenim etičkim vrednostima. Pošto saznanje mora biti usklađeno sa etičkim vrednostima, onda logička samokontrola naučnika treba da bude odraz njihove etičke samokontrole- smatra Pers.[40] Estetika i etika Pers nije puno pisao o estetici i etici[41], ali je došao do 1902. godine da smatra da estetika, etika i logika tim redosledom čine normativne nauke.[42] Estetiku je okarakterisao kao proučavanje dobra (koje se shvata kao divljenje), a time i ciljeva koji upravljaju svim ponašanjem i razmišljanjima.[43] Teorija kategorija 14. maja 1867. godine, 27-godišnji Pers predstavio je rad pod naslovom „O novom spisku kategorija“ Američkoj akademiji umetnosti i nauke, koja ga je objavila sledeće godine. U radu se iznosi teorija predikacije koja uključuje tri univerzalne kategorije koje je Pers razvio kao odgovor na čitanje Aristotela, Imanuela Kanta i G. V. F. Hegela, kategorije koje je Pers primenjivao tokom svog rada do kraja svog života.[8] Persovi naučnici generalno smatraju da je `Nova lista` osnova ili lomljenje temelja za Persov `arhitektonski`, njegov plan za pragmatičnu filozofiju. U kategorijama će se razaznati, koncentrisani, obrasci koje neko pronađe formirani od tri stepena jasnoće u „Kako objasniti naše ideje“ (članak iz 1878. utemeljen na pragmatizmu) i u brojnim drugim trihotomijama u njegovom radu. „Na novoj listi kategorija“ baca se kao kantovski odbitak; kratak je, ali gust i teško ga je sažeti. Sledeća tabela je sastavljena iz tog i kasnijih dela.[44] 1893. Pers je većinu toga ponovio za manje naprednu publiku...

Prikaži sve...
540RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Čarls Sanders Pers (engl. Charles Sanders Peirce; 10. septembar 1839 — 19. april 1914) bio je američki filozof, logičar, matematičar i naučnik koji je ponekad poznat kao „otac pragmatizma“. Obrazovan za hemičara i zaposlen kao naučnik trideset godina, Pers se smatrao, pre svega, logičarem. Dao je veliki doprinos logici, temi koja je za njega obuhvatala veći deo onoga što se danas naziva epistemologijom i filozofijom nauke. Logiku je doživljavao kao formalnu granu semiotike, čiji je osnivač, što je nagoveštavalo raspravu između logičkih pozitivista i zagovornika filozofije jezika koja je dominirala zapadnom filozofijom 20. veka. Pored toga, definisao je koncept abduktivnog rezonovanja, kao i rigorozno formulisane matematičke indukcije i deduktivno rezonovanje. Već 1886. godine video je da se logičke operacije mogu izvoditi električnim sklopnim krugovima. Ista ideja korišćena je decenijama kasnije za proizvodnju digitalnih računara. 1934. filozof Pol Vajs nazvao je Persa „najoriginalnijim i najsvestranijim američkim filozofima i najvećim američkim logičarem.“[1] Vebsterov biografski rečnik iz 1943. godine rekao je da je Pers „sada smatran najoriginalnijim misliocem i najvećim logičarem svog vremena.“ [2] Biografija Detinjstvo i mladost Pers je rođen u Kejmbridžu, Masačusets. Bio je sin Sare Hant Mils i Bendžamina Persa, koji je i sam bio profesor astronomije i matematike na Univerzitetu Harvard i možda prvi ozbiljni istraživački matematičar u Americi. U 12. godini, Čarles je pročitao kopiju svog starijeg brata o elementima Richard Whately`s Elements of Logic, tada vodeći tekst na tu temu na engleskom jeziku. Tako je započela njegova doživotna fascinacija logikom i rasuđivanjem.[3] Nastavio je da steče zvanje Bachelor of Arts degree i master-Master of Arts degree (1862) na Harvardu. Godine 1863. Lawrence Scientific School dodelio mu je diplomu Bachelor of Science degree, prvu Harvardovu summa cum laude diplomu hemije.[4] Njegov akademski dosije inače nije bio prepoznatljiv.[5] Na Harvardu je započeo doživotna prijateljstva sa Francisom Elingvudom Abotom, Šaunsijem Vrajtom i Vilijamom Džejmsom.[5] Jedan od njegovih instruktora sa Harvarda, Čarles Vilijam Eliot, stvorio je nepovoljno mišljenje o Persu. To se pokazalo sudbonosnim, jer je Eliot, dok je predsednik Harvarda (1869–1909 - period koji je obuhvatio gotovo čitav Perseov radni vek), više puta stavljao veto na Persovo zaposlenje na univerzitetu.[6] Pers je od kasne tinejdžerske dobi patio od nervnog stanja tada poznatog kao „facijalna neuralgija“, koja bi danas imala dijagnozu trigeminalne neuralgije. Njegov biograf, Džozef Brent, kaže da je, kada je u muci pretrpeo bol, „u početku bio gotovo omamljen, a zatim podalje, hladan, depresivan, krajnje sumnjičav, nestrpljiv i prema najmanjem prelazu i podložan nasilnim izlivima ljutnje.“[7] Njegove posledice mogle su dovesti do socijalne izolacije njegovog kasnijeg života. Zaposlenje Čarls Sanders Pers. Između 1859. i 1891. godine, Pers je povremeno bio zaposlen u raznim naučnim svojstvima od strane Obave za istraživanje obale Sjedinjenih Država i njegovog naslednika, Obale i geodetske službe Sjedinjenih Država,[8] gde je uživao zaštitu svog izuzetno uticajnog oca sve do njegove smrti 1880. godine.[9] To zaposlenje je oslobodilo Persa da mora da učestvuje u američkom građanskom ratu; bilo bi mu vrlo neprijatno da to učini, pošto su bostonski brahmani Peris simpatizirali Konfederaciju.[10] Tokom istraživanja, radio je uglavnom na geodeziji i gravimetriji, usavršavajući upotrebu klatna za određivanje malih lokalnih varijacija u gravitaciji Zemlje.[8] Od 1869. do 1872. bio je zaposlen kao asistent u astronomskoj opservatoriji na Harvardu, radeći važan posao na određivanju sjaja zvezda i oblika Mlečnog puta.[11] 20. aprila 1877. godine izabran je za člana Nacionalne akademije nauka.[12] Takođe je 1877. godine predložio merenje brojila kao toliko talasnih dužina svetlosti određene frekvencije,[13] vrsta definicije koja se koristila od 1960. do 1983. godine. Univerzitet Džon Hopkins 1879. Pers je postavljen za predavača logike na Univerzitetu Džon Hopkins, koji je imao jaka odeljenja u oblastima koje su ga zanimale, poput filozofije (Rojs i Djui su doktorirali na Hopkinsu), psihologije (predavao G. Stanli Hal i studirao Josef Jastrov, koji je sa Persom bio koautor značajne empirijske studije) i matematike (predavao JJ Silvester, koji se divio Persovom radu na matematici i logici). Njegove studije logike članova Univerziteta Džons Hopkins (1883) sadržale su dela njega samog i Alana Markuanda, Kristine Lad, Bendžamina Ives Gilmana i Oskara Hovarda Mičela, od kojih je nekoliko bilo njegovih postdiplomaca.[14] Persova neograničena pozicija u Hopkinsu bila je jedino akademsko imenovanje koje je ikada obavljao. Lični život Persa nesumnjivo je radio naspram njegovog profesionalnog uspeha. Nakon što ga je 1875. napustila prva supruga Harijet Melusina Faj („Zina“),[15] Pers se, iako je još uvek bio u zakonskom braku, spetljao sa Džulijet, čije je prezime, nazvano Froisi i Pourtalaj,[16] i nacionalnost. (govorila je francuski) [17] ostaje neizvesna.[18] Kada je njegov razvod od Zine postao konačan 1883. godine, oženio se Džulijet.[19] Te godine je Njukamb ukazao poveriocu Džona Hopkinsa da je Pers, dok je bio Hopkinsov zaposlenik, živeo i putovao sa ženom sa kojom nije bio oženjen; skandal koji je usledio doveo je do njegove smene u januaru 1884.[20] Tokom godina Pers je bezuspešno tražio akademsko zaposlenje na raznim univerzitetima.[21] Ni u jednom braku nije imao dece.[22] Siromaštvo Džulijet i Čarls pored bunara u njihovom domu Arisbe 1907 1887. Pers je prodao deo nasledstva od roditelja da bi kupio 2.000 hektara (8 km2) seoskog zemljišta u blizini Milforda u Pensilvaniji, što mu nikada nije donelo ekonomski dobitak.[23] Tamo je imao farmu iz 1854. preuređenu po njegovom ukusu.[24] Pers je imanje nazvao „Arisbe“. On i Džulijet su živeli tamo sa malo prekida do kraja svog života.[25] Čarls je plodno pisao, veći deo toga do danas nije objavljeno. Život izvan njihovih mogućnosti ubrzo je doveo do ozbiljnih finansijskih i pravnih poteškoća.[26] Veći deo svoje poslednje dve decenije zimi nije mogao da priušti toplotu i izdržavao se od starog hleba koji je donirao lokalni pekar. Kako nije mogao priuštiti novu dopisnicu, pisao je na suprotnoj strani starih rukopisa. Izvanredna poternica za napad i neplaćeni dugovi doveli su do toga da je neko vreme bio begunac u Njujorku.[27] Nekoliko ljudi, uključujući njegovog brata Džejmsa Milsa Persa[28] i njegove komšije, rođake Giforda Pinčota, namirilo je njegove dugove i platilo porez na imovinu i hipoteku.[29] Pers se bavio nekim naučnim i inženjerskim konsaltingom i napisao je mnogo za oskudnu platu, uglavnom enciklopedijske rečnike i kritike za The Nation. Započeo je, ali nije dovršio nekoliko knjiga.[30] U ovim očajnim vremenima Persu je najviše pomogao njegov stari prijatelj Vilijam Džejms, posvetivši Persu svoju Volju za verovanjem (1897) i dogovorivši se da Pers plati za dve serije predavanja na ili blizu Harvarda (1898. i 1903).[31] Najvažnije, svake godine od 1907. do Džejmsove smrti 1910. godine, Džejms je pisao svojim prijateljima iz bostonske inteligencije da zatraži finansijsku pomoć za Persa; fond se nastavio i nakon što je Džejms umro. Pers je uzvratio tako što je Džejms najstarijeg sina odredio za svog naslednika.[32] Pers je umro siromašan u Milfordu u Pensilvaniji, dvadeset godina pre svoje udovice. Džulijet Pers čuvala je urnu sa Persovim pepelom u Arisbeu. 1934. guverner Pensilvanije Giford Pinčot organizovao je Džulijetinu sahrana na groblju Milford. Urna sa Perseovim pepelom potopljena je sa Džulijet.[33] Ropstvo, američki građanski rat i rasizam Pers je odrastao u domu u kojem se nadmoć belaca uzimala zdravo za gotovo, a južnjačko ropstvo se smatralo prirodnim.[34] Do izbijanja građanskog rata, njegov otac se opisivao kao secesionista, ali nakon izbijanja rata to je prestalo i postao je sindikalni partizan, dajući donacije Sanitarnoj komisiji, vodećoj severnjačkoj ratnoj dobrotvornoj organizaciji. Nijedan član porodice Pers nije se prijavio. Pers je delio stavove svog oca i voleo je da koristi sledeći silogizam da ilustruje nepouzdanost tradicionalnih oblika logike[35] (vidi takođe: Persov zakon § Ostali dokazi Persovog zakona): Svi su muškarci jednaki u svojim političkim pravima. Crnci su muškarci. Stoga su crnci u političkim pravima jednaki belcima. Filozofija Nije dovoljno poznato da je Pers bio naučnik, a ne filozof; i da je za života bio poznat i cenjen uglavnom kao naučnik, tek sekundarno kao logičar, a jedva uopšte kao filozof. Čak se ni njegov rad u filozofiji i logici neće razumeti dok ova činjenica ne postane stalna premisa Persovih studija. - Maks Fiš 1964, str. 486.[11] Pers je bio naučnik 30 godina, a verovatno je bio profesionalni filozof samo tokom pet godina koliko je držao predavanja u Džonu Hopkinsu. Filozofiju je učio uglavnom čitajući svaki dan po nekoliko stranica Kritike čistog uma Imanuela Kanta na originalnom nemačkom, dok je bio student Harvarda. Njegovi radovi se bave širokim spektrom disciplina, uključujući matematiku, logiku, filozofiju, statistiku, astronomiju,[11] metrologiju,[36] geodeziju, eksperimentalnu psihologiju,[37] ekonomiju, lingvistiku, i istoriju i filozofiju nauke. Ovo delo uživa novo interesovanje i odobravanje, preporod inspirisan ne samo njegovim predviđanjima nedavnih naučnih dostignuća, već i demonstracijom kako se filozofija može efikasno primeniti na ljudske probleme. Persova filozofija uključuje prožimajući sistem od tri kategorije: uverenje da je istina nepromenljiva i da je neovisna od stvarnog mišljenja (falibilizam) i otkrivena (bez radikalnog skepticizma), logika kao formalna semiotika na znakovima, na argumentima, i na načine istrage - uključujući filozofski pragmatizam (koji je osnovao), kritički zajednički senzivizam i naučni metod - i, u metafizici: skolastički realizam, npr. Džon Duns Skotus, vera u Boga, slobodu i bar oslabljenu besmrtnost, objektivni idealizam i verovanje u stvarnost kontinuiteta i apsolutne šanse, mehaničke potrebe i stvaralačke ljubavi. U njegovom radu falibilizam i pragmatizam mogu delovati nekako kao skepticizam, odnosno pozitivizam u tuđem radu. Međutim, za Persa je falibilizam uravnotežen anti-skepticizmom i osnova je za verovanje u stvarnost apsolutne šanse i kontinuiteta,[38] a pragmatizam obavezuje anti-nominalističku veru u stvarnost opšteg. Pers određuje pragmatizam kao jednu vrstu pozitivizma. Međutim, za razliku od pozitivista, koji potpuno odbacuju metafiziku, Pers zadržava one njene delove koji mogu da izdrže kritičku analizu, pre svega, one koji se odnose na etička uverenja. Zadatak filozofije sastoji se, po Persu, u tome da kritički ispita i na što jednostavniji način objasni sva verovanja sadržana u zdravom razumu, polazeći od toga da ih nijedno iskustvo do sada nije odbacilo. Da bi se došlo do jasnih saznanja, potrebno je primeniti pragmatički kritički postupak, koje se sastoji u sledećem.[39] Polazište saznanja predstavljaju verovanja o istoj stvari, koja su često uzajamno protivrečna. Na osnovu njih samih nije uvek moguće utvrditi koja su od njih prihvatljiva, a koja nisu. Pošto se sva naša saznanja iskazuju jezikom kao sistemom znakova, kritičko ispitivanje znanja zahteva, pre svega, ispitivanje jezika kao znakovnog sistema (semiotika). Pers posebno naglašava da značenja pojmova, koji čine sadržaj naših zdravorazusmskih verovanja, treba definisati na razumljiv način tako da se već u njihovoj definiciji mogu uočiti sve bitne posledice koje se pojavljuju tokom eksperimentalnog istraživanja ili prilikom donošenja praktičnih odluka. Ako iz određenih verovanja proizilaze praktične posledice, koje mogu da budu polazište za buduće delovanje, takva verovanja treba prihvatiti kao relevantna, a ne odbacivati ih kao besmislena. Po Persu, to je često slučaj sa metafizičkim stavovima. Verovanja koja se u ovom smislu pokažu kao relevantna predstavljaju probleme koje zatim treba rešavati eksperimentalnim metodama posebnih nauka. Međutim, ni za tako dobijena saznanja ne može se još uvek reći da su apsolutno prihvatljiva.[39] Prema Persu, kao istinito važi ono uverenje o kome postoji saglasnost zajednice istraživača, tj. kompetentnih stručnjaka u određenoj oblasti. Ono oko čega su naučnici saglasni mora biti i usaglašeno sa opštim društvenim interesima i prihvaćenim etičkim vrednostima. Pošto saznanje mora biti usklađeno sa etičkim vrednostima, onda logička samokontrola naučnika treba da bude odraz njihove etičke samokontrole- smatra Pers.[40] Estetika i etika Pers nije puno pisao o estetici i etici[41], ali je došao do 1902. godine da smatra da estetika, etika i logika tim redosledom čine normativne nauke.[42] Estetiku je okarakterisao kao proučavanje dobra (koje se shvata kao divljenje), a time i ciljeva koji upravljaju svim ponašanjem i razmišljanjima.[43] Teorija kategorija 14. maja 1867. godine, 27-godišnji Pers predstavio je rad pod naslovom „O novom spisku kategorija“ Američkoj akademiji umetnosti i nauke, koja ga je objavila sledeće godine. U radu se iznosi teorija predikacije koja uključuje tri univerzalne kategorije koje je Pers razvio kao odgovor na čitanje Aristotela, Imanuela Kanta i G. V. F. Hegela, kategorije koje je Pers primenjivao tokom svog rada do kraja svog života.[8] Persovi naučnici generalno smatraju da je `Nova lista` osnova ili lomljenje temelja za Persov `arhitektonski`, njegov plan za pragmatičnu filozofiju. U kategorijama će se razaznati, koncentrisani, obrasci koje neko pronađe formirani od tri stepena jasnoće u „Kako objasniti naše ideje“ (članak iz 1878. utemeljen na pragmatizmu) i u brojnim drugim trihotomijama u njegovom radu. „Na novoj listi kategorija“ baca se kao kantovski odbitak; kratak je, ali gust i teško ga je sažeti. Sledeća tabela je sastavljena iz tog i kasnijih dela.[44] 1893. Pers je većinu toga ponovio za manje naprednu publiku...

Prikaži sve...
590RSD
forward
forward
Detaljnije
Nazad
Sačuvaj