Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Cirilica Korice i ilustracije: Radomir Stevic Ras Stevan Raičković (5. jul 1928 — 6. maj 2007) bio je srpski pesnik i akademik. Biografija Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti”, „Mladosti”, „Književnim novinama” i „Politici”. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući „Prosveta”.[1] Raičković je bio urednik u „Prosveti” do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo” objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine”, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika” i antologiji „Slovenske rime” predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta” Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo izlizana u donjem delu, sve ostalo uredno! Žan Pijaže (franc. Jean Piaget; Nešatel, 9. avgust 1896 — Ženeva, 17. septembar 1980) je bio švajcarski razvojni psiholog i filozof, poznat po svojoj teoriji kognitivnog razvoja i brojnim eksperimentalnim istraživanjima o mentalnim sposobnostima male dece. Danas se smatra najznačajnijim razvojnim psihologom 20. veka. Biografija Žan Pijaže je bio vrstan poznavalac zoologije i filozofije, a kasnije je studirao i psihologiju u Cirihu (od 1918. godine). Zajedno sa njim su bili Karl Gustav Jung i Eugen Blojler. Po završetku gimnazije studirao je biologiju, diplomirao 1915. godine, a 1918. godine odbranio je doktorsku tezu o puževima iz doline Vale. Iz Ciriha odlazi u Pariz na Sorbonu gde posećuje predavanja iz psihopatologije, uči da intervjuiše duševno obolele pacijente, sluša predavanja iz logike i filozofije. Tamo radi u školi koju je Alfred Bine koristio kao svoju laboratoriju i tu otkriva oblast koju će proučavati celog života. Četrdeset godina posvetio je proučavanju dečjeg mišljenja. Njegovu pažnju privukli su pogrešni odgovori dece i načini dolaska do njih. Planirao je da nekoliko godina posveti proučavanju dečijeg mišljenja, a da se potom posveti pisanju filozofske teorije saznanja. Umesto toga postalo je njegova životna preokupacija.[1] Na univerzitetu u Ženevi je radio od 1929. godine do smrti. Godine 1955, osnovao je Međunarodni centar za genetsku epistemologiju u Ženevi, čiji je bio direktor do kraja života.

Vladimir Đukanović: NARODNI BUKVAR Tvrd povez - format: 22x28cm, 72strane, ilustrovano, izdavač: JU MUZEJ REPUBLIKE SRPSKE - Banja Luka 2014. Буквар, који је издао Музеј Републике Српске, садржи 143 појма из живота Срба и њиховог духовог и материјалног стваралаштва. Сви појмови, који су илустровани и објашњени, односе се на живот предака, дочаравајући менталитет и реалност Срба, уз пословице и народну поезију јуначких пјесама, гдје су главне вриједности јунаштво, поштење, човјекољубље. Аутор Владимир Ђукановић рекао је да је годину дана радио на овој књизи, која би могла да се користи као додатно наставно средство, те да му је највећи проблем био прикупљање фотографија старих предмета, да би се направиле илустрације. „Ово је покушај Музеја Републике Српске да дјеци приближи традицију и да схвате шта се то чува у музејима“, рекао је Ђукановић Етнограф из Београда Весна Гушковић истакла је да овај буквар представља појмовник и рјечник, са појмовима који се односе на обичаје, становање, привређивање, одијевање старих Срба, али и на митске и историјске личности и животиње. Она је додала да је циљ буквара да данашњим генерацијама приближи живот који су живјели њихови дједови, а садржи појмове као што су амајлија, која данас има сасвим друго значење, као и аждаја. Овај буквар за дјецу предшколског узраста и ниже разреде основних школа садржи објашњене и илустроване појмове као што су шубара, гусле, јасле, јарам, чегртаљка, шиндра, чакија, упртњача, а на крају је додата и бојанка, тако да дјеца могу да обоје предмете из буквара.

GORNJI,DESNI ĆOŠAK JE MALO PRESAVIJEN.SVE OSTALO JE U VRLO DOBROM STANJU Apostrof Beograd 1992 biblioteka mala kutija meki povez,str.149 Kada se pojavila knjiga ,,Tehnika državnog udara`, čitali su je vodeći političari i državnici. Knjiga je bila brevijar političkih terorista, zaverenika, pučista, i zbog toga je bila zabranjena u nizu evropskih zemalja. Malaparteova teorija prevrata koji sprovodi broj ,,tehničara` potvrdila se na primerima ruskih revolucija, uspona nemačkog nacionalsocijalizma i Musolinijevog fašizma. Nju i dalje čitaju svi zabrinuti nad krhkošću državnih tvorevina. Kurcio Malaparte (čije je pravo ime Kurt Erih Sukert) rođen je 1989. u Pratu, a umro u Rimu 1957. U mladosti fašista, prvi pamflet protiv Musolinija napisao je 1929. godine, zbog koga je bio proteran iz Rima. Knjige, koje zbog cenzure nije mogao da štampa u Italiji, izlaze mu u Francuskoj, i to Tehnika državnog udara (1931), prvo delo protiv Hitlera koje se pojavilo u Evropi, i Dobričina Lenjin. Do drugog svetskog rata više puta je hapšen zbog antifašističke propagande, da bi od 1940. radio kao ratni dopisnik za Korijere dela sera i izveštavao iz Finske, Poljske, Rumunije, Rusije, Nemačke i iz NDH. Ali vlasti su ga zbog njegovih članaka ponovo uhapsile. Oslobodio ga je slom Italije 1943. Tada je dodeljen Komandi savezničkih snaga kao oficir za vezu. Roman koji će mu kasnije doneti svetsku slavu Kaputt (1944) nastao je na osnovu ratnog dnevnika i izveštaja koje je pisao za Korijere dela sera. Posle rata objavio je i svoj drugi veliki roman – Kožu (1949).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez losiji, i ponegde ima podvucenih recenica obicnom olovkom, nista strasno. Sve ostalo uredno! „Misli” (1902) Božidara Kneževića predstavljaju zbirku objedinjenih aforizama sa filozofskim, religioznim i moralističkim pogledima na svet. Najviše pažnje Knežević posvećuje kritici društva i pojedinca. Postavljanjem i tumačenjem različitih egzistencijalnih pitanja, „Misli” čitaoca čine mudrijim i razotkrivaju mu pojedine tajne… Božidar Knežević (Ub, 7/19. mart 1862 — Beograd, 18. februar/3. mart 1905) bio je srpski filozof, istoričar filozofije, profesor istorije, prevodilac nekoliko stručnih radova sa engleskog. Književnosti pripada samo njegovo, obimom malo ali značajno delo, Misli. Biografija Otac mu je bio Stevan Knežević, a deda Knez Ivo od Semberije.[1] Gimnaziju je završio u Beogradu, a tu je i diplomirao na Istorijsko-filološkom odseku Velike škole u Beogradu. Godine 1884. je otišao u Užice i postao je nastavnik u tamošnjoj gimnaziji, gde je predavao francuski jezik, istoriju i filozofsku propedeutiku (uvod u filozofiju). Napustio je na kratko profesorski posao i 1885. godine učestvovao u srpsko-bugarskom ratu, kao četni komesar. Godine 1889. je bio premešten sa službom u Niš, a zatim je radio i u Čačku, Kragujevcu, Šapcu, da bi 1902. godine bio premešten u Beograd. Iste godine je polagao profesorski ispit sa temom Uticaj Istoka na civilizaciju evropskih naroda. Živeo je i radio u izuzetno nepovoljnim prilikama. Dvadeset godina, najbolji deo svoga života, proveo je u unutrašnjosti, u teškim materijalnim uslovima. Ceo Kneževićev život je bio obeležen krajnjom nemaštinom, trošenjem u tegobnom radu da bi se izdržavao tokom školovanja, mukotrpnim profesorskim položajem i brigom i za svoju i za porodicu svoga brata, čestim premeštanjem po nalogu prosvetnih vlasti iz jedne u drugu gimnaziju (iz Užica u Niš, Čačak, Kragujevac, ponovo Čačak i Šabac), nedostatkom potrebnih sredstava za istraživački i prevodilački rad, što mu je, uz stalno saplitanje iz akademskih krugova, onemogućilo da se profesionalno izgradi i za života dobije potrebno priznanje naučnika i mislioca.[2][3] Ipak, uspeo je da sam nauči jezike, posvetio se dubljem izučavanju filozofije, istorije i sociologije, što je, s obzirom na lošu opskrbljenost tadašnjih bibliotečkih fondova i na neobrazovanost i intelektualnu nezainteresovanost palanačkog okruženja, bio veliki uspeh.[4] Pored drugih, značajni su njegovi prevodi sa engleskog Istorije civilizacije u Engleskoj H. T. Berkla (Beograd, 1893 — 1894) i O herojima Tomasa Karlajla (Beograd, 1903). Godine 1902. došao je u Beograd, gde je umro 1905. godine kao profesor Prve beogradske gimnazije. Po njemu se zove Biblioteka „Božidar Knežević” Ub. Misli Misli Božidara Kneževića nisu misli i izreke po tipu uobičajenih aforizama, nisu ni saveti praktične moralne filozofije, po uzoru na stare moraliste. U Mislima pisac često daje zaključke svojih istorijsko-filozofskih razmišljanja. U njima ima tragova filozofskog špekulisanja i istorijskih ideja. Terminologija je ponekad naučna, ali u delu ima vrlo mnogo i ličnog, gotovo autobiografskog. Nezadovoljan svojim životom, duhovno i duševno vređan od okoline, bez pravog prijatelja i sagovornika, Knežević se povukao u sebe i odvojen od svojih savremenika i iznad svoje sredine tražio zaborav i utehu u čistim visinama misli. Njegove omiljene ideje su: konstatovanje niske životinjske prirode ljudske, pesimističko shvatanje čoveka, razlika koja postoji između nižeg, animalnog i višeg, intelektualnog čoveka, borba ideala i stvarnosti, krajnji trijumf duha nad materijom i večnosti nad prolaznošću, kult i poezija misli, otkupljenje duše mišlju, ne besmrtnost duše nego besmrtnost duha. Cela ova mala knjiga je lirika intelekta i apoteoza misli, Kneževićeve osloboditeljke i utešiteljke od čamotinje, niskosti, gluposti i nerazumevanja. Misli su prvo objavljene u Srpskom književnom glasniku (1901), a odštampane su u zasebnu knjigu najpre 1902, pa u drugom, dopunjenom izdanju u Beogradu 1914. godine...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Duhovna bastina drevnog coveceanstva 1 Najznačajnije i najcelovitije delo jednog od najvećih mislilaca 20. veka. Hamvaš nam na izuzetno jednostavan način rasvetljava najveća znanja, istine, ali i posrnuća čovečanstva, upoznajući nas i podsećajući na svetove Zaratustre, Lao Cea, upanišada, drevnih knjiga istoka i zapada i još mnogo toga, sve do vremena hriščanstva u svim njegovim fazama. U svakom životnom delu od presudnog je značaja na kakvim je temeljnim rečima izgrađeno. Scientia sacra - `Sveto znanje` ili `Tajne nauke` (baština, objavljene, posvećivanje, mit, zlatno doba, apokalipsa) je delo rođeno kroz otkriće da iza aktuelnosti života postoji jedna nad vremenska univerzalna struktura, baština iz koje svako do ba i svaki narod zahvata (realizuje) onoliko koliko budnosti poseduje. Nema nikakve sumnje, ovo je toliko značajno delo da će obeležiti naše doba. Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[1] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Isprva se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut.

Мачке су слободне, одважне, независне, истрајне, спокојне и срећне! Зато ће ти мачак Зиги, који има феноменалне идеје и зна да говори, показати како се све то може постићи. Помоћу Зигијевих савета многи проблеми могу се решити – стидљивост, стрес, несигурност, неспоразуми с родитељима и с пријатељима... Зиги ће те поучити како да научиш да радиш, да живиш и да при том не заборавиш да се забављаш, као и како оствариш своје снове!

Ово је књига питања за одрасле. Дата су у виду једноставних, оригиналних, конкретних, разумљивих дилема, које читаоца подстичу на размишљање о суштинском ‒ о животу, љубави, новцу, сексу, племенитости, поносу, смрти ‒ као и на промишљање о томе ко смо заиста и шта радимо у овом животу. На та питања не постоје тачни и погрешни, већ само искрени и неискрени одговори. Питања су провокативна и подстичу на занимљиве, неочекиване и корисне разговоре и размишљања.

Moja zabava KREDA I TABLA sa kucom Žućkom i sa macom Micom Knjige sadrže po 4 krede u boji, a imaju po 10 kartonskih stranica tako da je vaše dete neće moći pocepati. Na stranicama su imitacije tabli tako da po njima deca mogu da crtaju i pišu kredama koliko žele i kasnije to mogu obrisati čistom krpicom i tako u nedogled mogu raditi. Rešavajući zadatke i crtajući deca će uživati. Knjiga je dimenzija 28 x 21 cm.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od početaka do Averoesove smrti 1. Izvori filozofske meditacije u islamu 2. Šiizam i proročka filozofija 3. Sunnitski kalam 4. Filozofija 5. Filozofi helenističkog nadahnuća 6. Sufizam 7 Suhrawardi i filozofija svjetlosti 8. U Andaluziji Henri Corbin (francuski: Henri Corbin) je francuski filozof i islamski naučnik, jedan od najistaknutijih evropskih orijentalista dvadesetog veka. Njegov rad povezan je sa Zapadom na islam i islamsko duhovno nasljeđe. Autor je pripovijesti Avicena i vidovnjaka, U iranskom islamu: duhovni i filozofski aspekti, istorija islamske filozofije i drugi. Učenik je Etienne Gilson, Jean Baruzzi i Louis Massignon. Biografija Rođen je 14. aprila 1903. u Parizu u Francuskoj. U dobi od 25 godina dobio je litografsko izdanje „Istočna teozofija“ Suhravardija (perzijskog filozofa), sa kojim je ostao u vezi do kraja života. Knjigu je Corbenu dao sam Louis Massignon, jedna od najvećih ličnosti modernih katoličkih islamskih studija. Nakon ovog sastanka, student Jean Barroso i Etienne Gilson postao je sledbenik Massignona. Corben je započeo naučnu karijeru kao saradnik u odeljenju za rukopise Nacionalne biblioteke u Parizu. 1937. objavljen je prvi prevod Martina Heideggera (`Šta je metafizika?`). Od 1939. do 1945. godine radio je u Francuskom institutu u Istanbulu i osnovao odeljenje iranskih studija pri Francuskom institutu u Teheranu. 1954. godine rukovodio je istraživačkim centrom `Islam i religije arapskog sveta` na Ecole pratikue des hautes etudes (EPHE). Nakon odlaska u penziju 1974. godine, osnovao je Međunarodni centar za uporedne religiozne studije na Univerzitetu Sent Džon u Jerusalimu, gde se svake godine održavaju naučne sesije uz učešće predstavnika judaizma, hrišćanstva i islama. Umro je 7. oktobra 1978. u Parizu u 75. godini.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Biografija Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je iz Vranića kod Čačka rođen u Čolića kući, a majka Sofija Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića”. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir Brana Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro”. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Njegova dela prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko.[4] Preminuo je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Povodom 100 godina od njegovog rođenja objavljena je monografija „100 godina Duška Radovića”. Književnik Matija Bećković je za njega napisao da je Ivo Andrić koji je odbio da odraste.

Opis Božanska i ljudska mudrost u Davidovim psalmima- Vladeta Jerotić Tumačeći Davidove psalme u svojoj knjizi Božanska i ljudska mudrost u Davidovim psalmima, Vladeta Jerotić je u tradiciji ovakvog načina komuniciranja sa Svetim pismom u evropskoj literaturi ali je i u skladu sa najboljim sopstvenim nastojanjima da današnjem čitaocu približi večnu važnost i savremenost i ove hrišćanske riznice mudrosti. Bolje je da se i sunce ugasi, nego da reči Davidove budu predane zaboravu. -Sveti Jovan Zlatousti Psalmi predstavljaju stari književni rod razvijan kod Jevreja i uobličen kao zbirka od 150 pesama zapisanih u razna vremena, čija je konačna redakcija izvršena sredinom II veka (po nekim istraživanjima, najverovatnike između 400. i 200. godine, možda 170. godine) pre Hrista. Od 150 Psalama, 72 su sa natpisom Davidov, devet sa natpisom Davidu, 12 sa natpisom Asafov, 12 su sinova Korejevih, jedan je Idituna, jedan Etanov, jedan Solomonov, dva Ageja i Zaharije, jedan Mojsijev, nenatpisanih je 39… Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice „Dr Dragiša Mišović“. Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu. Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije. Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka. Akademik Vladeta Jerotić preminuo je 4. septembra 2018.godine u Beogradu.

Opis Tumačeći Davidove psalme u svojoj knjizi Božanska i ljudska mudrost u Davidovim psalmima, Vladeta Jerotić je u tradiciji ovakvog načina komuniciranja sa Svetim pismom u evropskoj literaturi ali je i u skladu sa najboljim sopstvenim nastojanjima da današnjem čitaocu približi večnu važnost i savremenost i ove hrišćanske riznice mudrosti. Bolje je da se i sunce ugasi, nego da reči Davidove budu predane zaboravu. -Sveti Jovan Zlatousti Psalmi predstavljaju stari književni rod razvijan kod Jevreja i uobličen kao zbirka od 150 pesama zapisanih u razna vremena, čija je konačna redakcija izvršena sredinom II veka (po nekim istraživanjima, najverovatnike između 400. i 200. godine, možda 170. godine) pre Hrista. Od 150 Psalama, 72 su sa natpisom Davidov, devet sa natpisom Davidu, 12 sa natpisom Asafov, 12 su sinova Korejevih, jedan je Idituna, jedan Etanov, jedan Solomonov, dva Ageja i Zaharije, jedan Mojsijev, nenatpisanih je 39… Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice „Dr Dragiša Mišović“. Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu. Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije. Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka. Akademik Vladeta Jerotić preminuo je 4. septembra 2018.godine u Beogradu. Kožni luksuzni povez sa zlatotiskom

,,Hajdemo u Englesku` u reči i slici. Ovaj šareni slikovni rečnik sadrži mnoštvo reči sa kojima se svakodnevno susrećemo. Mogu se naučiti nazivi životinja, biljaka, godišnjih doba, ali i saznati kojim se rečima izražava šta radiš, rodjački odnosi u porodici, redni brojevi, a ima i rečnik svih pojmova na kraju knjige. Knjiga je dugačka oko 33 x 24 cm, ukupno ima 154 strana. Tvrdih je korica. Mogu poslati knjigu i kao tiskovinu, tako je najjeftinije. Za sva dodatna pitanja obratite mi se putem poruka.

【7-bojna LED noćna lampa】- Ugrađena šarena LED svetla. LED svetlo menja boju kada ovlaživač radi, doneće sreću u vaš dom ili kancelariju. Tako da može poslužiti kao ovlaživač, noćno svetlo i ukras za dom 【Super tih, siguran i pametan dizajn】- Usvojena ultrazvučna tehnologija, radni zvuk je manji od 30 db, tako da nećete biti uznemireni kada spavate ili radite 【Dva režima prskanja】- Ovaj mini ovlaživač vazduha ima dva režima prskanja 【Univerzalno USB napajanje】- Sa USB priključkom za napajanje, ovaj ovlaživač napaja Micro USB 5V/1A C1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hans Reichenbach (26. rujna 1891. - 9. travnja 1953.) bio je vodeći filozof znanosti, pedagog i zagovornik logičkog empirizma. Bio je utjecajan u području znanosti, obrazovanja i logičkog empirizma. Osnovao je Gesellschaft für empirische Philosophie (Društvo za empirijsku filozofiju) u Berlinu 1928. godine, poznato i kao `Berlinski krug`. Carl Gustav Hempel, Richard von Mises, David Hilbert i Kurt Grelling postali su članovi Berlinskog kruga. Godine 1930. Reichenbach i Rudolf Carnap postali su urednici časopisa Erkenntnis. Također je dao trajan doprinos proučavanju empirizma temeljenog na teoriji vjerojatnosti; logika i filozofija matematike; prostor, vrijeme i teorija relativnosti; analiza vjerojatnosnog zaključivanja; i kvantna mehanika.[4] Godine 1951. napisao je Uspon znanstvene filozofije, svoju najpopularniju knjigu.[5][6] Rani život Hans je bio drugi sin židovskog trgovca, Brune Reichenbacha, koji se obratio na protestantizam. Oženio je Selmu Menzel, školsku učiteljicu, koja je potjecala iz duge loze protestantskih profesionalaca koji su potekli još od Reformacije.[7] Njegov stariji brat Bernard igrao je značajnu ulogu u lijevom komunističkom pokretu. Njegov mlađi brat Herman bio je glazbeni pedagog. Nakon završene srednje škole u Hamburgu, Hans Reichenbach je studirao građevinarstvo na Hochschule für Technik Stuttgart, te fiziku, matematiku i filozofiju na raznim sveučilištima, uključujući Berlin, Erlangen, Göttingen i München. Među njegovim učiteljima bili su Ernst Cassirer, David Hilbert, Max Planck, Max Born i Arnold Sommerfeld. Politički aktivizam Reichenbach je bio aktivan u omladinskim pokretima i studentskim organizacijama. Pridružio se Freistudentenschaftu 1910. godine.[8] Sudjelovao je na osnivačkoj konferenciji krovne grupe Freideutsche Jugend na Hoher Meissneru 1913. Objavljivao je članke o reformi sveučilišta, slobodi istraživanja i protiv antisemitskih infiltracija u studentske organizacije. Njegov stariji brat Bernard dijelio je ovaj aktivizam i postao član Komunističke radničke partije Njemačke, predstavljajući ovu organizaciju u Izvršnom komitetu Komunističke internacionale. Hans je napisao Platformu Socijalističke studentske stranke, Berlin koja je objavljena 1918. [9] Stranka je ostala tajna sve do studene revolucije kada je službeno osnovana s njim kao predsjednikom. U to je vrijeme također radio s Karlom Wittfogelom, Alexanderom Schwabom i njegovim drugim bratom Hermanom. Godine 1919. njegov tekst Student und Sozialismus: mit einem Anhang: Programm der Sozialistischen Studentenpartei objavio je Hermann Schüller, aktivist Lige za proletersku kulturu. Međutim, nakon pohađanja predavanja Alberta Einsteina 1919., prestao je sudjelovati u političkim grupama.[11] Akademska karijera Reichenbach je diplomirao filozofiju na Sveučilištu u Erlangenu 1915. i svoju doktorsku disertaciju o teoriji vjerojatnosti pod naslovom Der Begriff der Wahrscheinlichkeit für die mathematische Darstellung der Wirklichkeit (Koncept vjerojatnosti za matematičko predstavljanje stvarnosti) pod mentorstvom Paula Hensel i Max Noether, objavljena je 1916. Reichenbach je tijekom Prvog svjetskog rata služio na ruskoj fronti, u radio postrojbama njemačke vojske. Godine 1917. zbog bolesti je uklonjen iz aktivne službe i vratio se u Berlin. Dok je radio kao fizičar i inženjer, Reichenbach je od 1917. do 1920. pohađao predavanja Alberta Einsteina o teoriji relativnosti u Berlinu. Godine 1920. Reichenbach je počeo predavati na Technische Hochschule Stuttgart kao Privatdozent. Iste godine objavio je svoju prvu knjigu (koja je prihvaćena kao njegova habilitacija iz fizike na Technische Hochschule Stuttgart) o filozofskim implikacijama teorije relativnosti, Teorija relativnosti i apriornog znanja (Relativitätstheorie und Erkenntnis Apriori), koja je kritizirala kantovski pojam sintetičkog apriora. Nakon toga je objavio Aksiomatizaciju teorije relativnosti (1924.), Od Kopernika do Einsteina (1927.) i Filozofiju prostora i vremena (1928.), posljednju koja iznosi logički pozitivistički pogled na teoriju relativnosti. Reichenbach razlikuje aksiome povezanosti i koordinacije. Aksiomi veze su oni znanstveni zakoni koji specificiraju specifične odnose između specifičnih fizičkih stvari, poput Maxwellovih jednadžbi. Oni opisuju empirijske zakone. Aksiomi koordinacije su oni zakoni koji opisuju sve stvari i koji su apriorni, poput euklidske geometrije i `opća su pravila prema kojima se odvijaju veze`. Na primjer, aksiomi povezanosti gravitacijskih jednadžbi temelje se na aksiomima koordinacije aritmetike.[12] Godine 1926., uz pomoć Alberta Einsteina, Maxa Plancka i Maxa von Lauea, Reichenbach je postao docent na odjelu za fiziku Sveučilišta u Berlinu. Stekao je zapaženost zbog svojih metoda podučavanja, kakav je bio lako pristupiti, a njegovi su tečajevi bili otvoreni za raspravu i raspravu. To je u to vrijeme bilo vrlo neobično, iako je danas praksa uobičajena. Godine 1928. Reichenbach je osnovao takozvani `Berlinski krug` (njemački: Die Gesellschaft für empirische Philosophie; engleski: Društvo za empirijsku filozofiju). Među njegovim članovima bili su Carl Gustav Hempel, Richard von Mises, David Hilbert i Kurt Grelling. Manifest Bečkog kruga navodi 30 Reichenbachovih publikacija u bibliografiji blisko povezanih autora. Godine 1930. on i Rudolf Carnap počeli su uređivati časopis Erkenntnis. Kada je Adolf Hitler postao njemački kancelar 1933., Reichenbach je odmah otpušten s dužnosti na Sveučilištu u Berlinu prema vladinim takozvanim `rasnim zakonima` zbog svog židovskog podrijetla. Sam Reichenbach nije prakticirao judaizam, a majka mu je bila njemačka protestantica, ali je ipak imao problema. Nakon toga je emigrirao u Tursku, gdje je vodio katedru za filozofiju na Sveučilištu u Istanbulu. Uveo je interdisciplinarne seminare i tečajeve o znanstvenim temama, a 1935. objavio je Teoriju vjerojatnosti. Godine 1938., uz pomoć Charlesa W. Morrisa, Reichenbach se preselio u Sjedinjene Države kako bi preuzeo mjesto profesora na Sveučilištu California u Los Angelesu na Odsjeku za filozofiju. Reichenbach je pomogao uspostaviti UCLA kao vodeći odjel za filozofiju u Sjedinjenim Državama u poslijeratnom razdoblju. Carl Hempel, Hilary Putnam i Wesley Salmon bili su možda njegovi najistaknutiji učenici. Tijekom svog vremena tamo, objavio je nekoliko svojih najznačajnijih knjiga, uključujući Filozofske temelje kvantne mehanike 1944., Elemente simboličke logike 1947. i Uspon znanstvene filozofije (njegova najpopularnija knjiga) 1951. [5][6 ] Reichenbach je neočekivano umro od srčanog udara 9. travnja 1953. U to je vrijeme živio u Los Angelesu i bavio se problemima u filozofiji vremena i prirodi znanstvenih zakona. Kao dio toga predložio je trodijelni model vremena u jeziku, uključujući vrijeme govora, vrijeme događaja i — kritički rečeno — referentno vrijeme, koje su od tada koristili lingvisti za opisivanje vremena.[13] Taj je rad rezultirao dvjema posthumno objavljenim knjigama: Smjer vremena i Nomološki iskazi te Dopuštene operacije.

Opis proizvoda Knjiga je namenjena onoj deci koja u drugom razredu mogu da napreduju brže i više od ostalih đaka. U zbirci se nalaze zanimljivi zadaci, kakvi se najčešće ne rade na časovima matematike u školi. Zadaci imaju različite funkcije: pojedini služe za razvijanje logičkog i apstraktnog mišljenja, neki se odnose na snalaženje u ravni i prostoru, neki na snalaženje u različitim situacijama, a mnogi su, jednostavno, lepi zadaci, oni zbog kojih volimo matematiku i koji nas motivišu da je stalno radimo. Svi su oni pogodni za otkrivanje i razvijanje matematičke darovitosti i podsticanje kreativnosti.

Књига је намењена деци која у првом разреду могу да напредују брже и више од осталих ђака. У овој збирци се налазе занимљиви задаци, какви се најчешће не раде на часовима математике у школи. Задаци имају различите функције: поједини служе за развијање логичког и апстрактног мишљења, неки се односе на сналажење у равни и простору, неки на сналажење у различитим ситуацијама, а многи су, једноставно, лепи задаци, они због којих волимо математику и који нас мотивишу да је стално радимо. Сви задаци су погодни за откривање и развијање математичке даровитости и подстицање креативности.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Svako slovo je delo drugog umetnika! Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Biografija Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je iz Vranića kod Čačka rođen u Čolića kući, a majka Sofija Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića”. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir Brana Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro”. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Njegova dela prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko.[4] Preminuo je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Povodom 100 godina od njegovog rođenja objavljena je monografija „100 godina Duška Radovića”.[5] Književnik Matija Bećković je za njega napisao da je Ivo Andrić koji je odbio da odraste. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Telefon Ilus: Ine Borisove - Doktor Jojboli Ilus: Olge Puskarjove - Slavovodi Ilus: Viktora Kirilova - Ukradeno sunce Ilus: Eduarda Zarjanskog - Zbrka Ilus: Faine Larionove Jako lepe ilustracije! Veci format Kornej Ivanovič Čukovski (rus. Корне́й Ива́нович Чуко́вский, pravo ime Nikolaj Vasiljevič Kornejčukov; Sankt Peterburg, 31. mart 1882 - Moskva, 28. oktobar 1969) bio je ruski pesnik, pisac, književni kritičar, esejista, prevodilac i književni istoričar.[1][2] Čukovski je otac pisaca Nikolaja i Lidije. On je bio među najpopularnijim dečjim pesnicima. Njegove pesme „Doktor Jojboli“ (Doktor Aibolit, 1925), „Krokodil“ (Krokodil, 1916/17), „Mojdodir“ (Moidodыr, 1925), „Telefon“ i druge bile su popularne za čitanje kod mnogih generacija dece ruskog govornog područja. 1905. godine izdavao je satirički list „Signal“; od 1912. u Kuokoli (Finska) okupljao je slikare i pisce; od 1916. je bio na čelu izdanja za decu „Jedro“. Objavio je niz popularnih knjiga jezično inovativnih pesama s urbanim motivima. Prevodio je s engleskog (Volt Vitman, Mark Tven, Radjard Kipling), a od ruskih pisaca najviše pisao o N. A. Njekrasovu. Rođen je u Sankt Peterburgu, kao vanbračni sin Ekaterine Osipovne Kornejčukove, seljanke iz Poltave, i Emanuila Solomonoviča Levinsona, čoveka iz bogate jevrejske porodice, čiji je unuk bio matematičar Vladimir Rohlin. Levinsonova porodica nije dozvolila brak sa Kornejčukovom i par se na kraju rastao. Kornejčukova se preselila u Odesu sa Nikolajem i njegovim bratom. Levinson ih je neko vreme finansijski podržavao, do njegovog braka sa drugom ženom. Nikolaj je išao u gimnaziju u Odesi, gde je jedan od njegovih drugara bio Vladimir Žabotinski. Kasnije, Nikolaj je izbačen iz gimnazije zbog svog “niskog porekla”. Morao je da dobije svoju srednjoškolsku i univerzitetsku diplomu korespondencijom. Nakon što je naučio engleski, 1903-1905. je radio kao dopisnik londonskog lista za odeske novine, iako je najveći deo svog vremena provodio u britanskoj biblioteci umesto u galeriji za novinare u Skupštini. Po povratku u Rusiju, Kornej je počeo da prevodi engleska dela, pre svega Vitmana, i objavio nekoliko analiza savremenih evropskih autora, koje su ga dovele u vezu s vodećim ličnostima ruske književnosti i obezbedile prijateljstvo s Aleksandrom Blokom. Njegov uticaj na rusko književno društvo 1890ih ovekovečen je satiričnim stihovima Saše Černjija, uključujući i Korneja Belinskog (kao iluziju na čuvenog kritičara Belinskog). Kasnije je objavio nekoliko zapaženih književnih naslova, uključujući „Od Čehova do naših dana“ (1908), „Kritičke priče“ (1911) i „Lica i maske“ (1914). Takođe je objavljivao i satirični magazin „Signal“ (1905-1906)[1] i bio uhapšen zbog “vređanja vladajuće kuće”, ali je oslobođen nakon šest meseci zatvora. Tridesetih godina 20. veka Čukovski je intenzivno radio na teoriji književnog prevođenja (`Umetnost prevođenja` 1936. ponovo je objavljena pre izbijanja rata, 1941, pod naslovom `Visoka umetnost`) i na samom prevodu na ruski jezik (M. Tvena, O. Vajlda, R. Kiplinga i drugih, uključujući u obliku „prepričavanja“ za decu).[3] Tokom rata evakuisan je u Taškent. Najmlađi sin Boris umro je na frontu. Šezdesetih godina Čukovski je osmislio prepričavanje Biblije za decu. Za ovaj projekt privukao je pisce i književnike i pažljivo uređivao njihova dela. Sam projekat bio je vrlo težak zbog antireligijskog položaja sovjetske vlade. Knjigu pod nazivom Babilonska kula i druge drevne legende objavila je izdavačka kuća `Dječija književnost` 1968. godine. Međutim, vlasti su uništile čitav tiraž.[3] Posljednjih godina Čukovski je bio populararan; laureat niza državnih nagrada i nositelj ordena. U dači u Peredelkinu, u kojoj je posljednjih godina neprestano živio, dogovarao je sastanke sa okolnom decom, razgovarao s njima, čitao poeziju, na sastanke je pozivao poznate ljude, poznate pilote, umetnike, pisce i pesnike. Kornej Čukovski umro je 28. oktobra 1969. od virusnog hepatitisa. Na dači u Peredelkinu, u kojoj je pisac proživio veći dio svog života, sada radi njegov muzej.

U dobrom stanju Kapitalizam nepoznati ideal / Eyn Rand ; [saradnici] Nathaniel Branden, Alan Greenspan, Robert Hessen ; prevela Jasna Jovanov Jedinstveni naslov Capitalism - the unknown ideal. srpski jezik Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Global Book, 1994 (Novi Sad : `Stojkov`) Fizički opis 380 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Jovanov, Jasna Prevod dela: Capitalism: the unknown ideal Tiraž 2.000. Beleška o delu na koricama. Bibliografija (46 jedinica). Predmetne odrednice Kapitalizam -- Moralni aspekt SADRŽAJ UVOD TEORIJA I ISTORIJA l. EJN REND: Sta je kapitalizam? 12 2. EJN REND: Koreni rata 39 3. EJN REND: Progonjena američka manjina: krupni biznis 49 4. ALEN GRINSPEN: Antitrust 69 5. NATANIEL BRENDIN: Opšle zablude o kapitalizmu 78 6. ALEN GRINSPEN: Zlato i ekonomska sloboda 103 7. EJN REND: Zabeleške iz istorijie američkog slobodnog predug 110 8. ROBERT HESEN Učinak industrijske revolucije na žene i decu 119 9. ALEN GRINSPEN: Napad na integritet 127 10. EJN REND: Svojinski status radio-talasa 132 11. AJN REND: Patenti i kopirajt (autorska prava) 141 12. EJN REND: Teorija i praksa 146 13. EJN REND: Ostavite nas na miru! 152 AKTUELNO STANJE 14. EJN REND: Anatomija kompromisa 158 15. EJN REND: Da li je Atlas slegnuo ramenima? 164 16. EJN REND: Torbari uticaja 185 17. EJN REND: .Ekstremizam` ili umetnost klevete 190 18. EJN REND: Uništavanje kapitalizma 202 19. EJN REND: Konzervativizam: nekrolog 212 20. EJN REND: Novi fašizam: vladavina konsenzusom 223 21. EJN REND: Brodolom konsenzusa 244 22. EJN REND: Naplata: studentski bunt 261 23. NATANIEL BRENDIN: Otuđenje 300 24. EJN REND: Rekvijem za čoveka 330 DODATAK EJN REND: Prava čoveka 358 EJN REND: Priroda države 368 BIBLIOGRAFIJA 378 Rand, Ayn, 1905-1982 Branden, Nathaniel Greenspan, Alan Hessen, Robert

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na zadnjoj korici sa spoljne strane ima malo izvrljano hem.olovkom, nista strasno! Sve ostalo uredno! Cirilica Zlatna Knjiga Korice i ilustracije: Mirjana Lehner Ivan Ivanji (Veliki Bečkerek, 24. januar 1929), književnik i prevodilac. Biografija Roditelji, oboje lekari, Jevreji, ubijeni su 1941. godine posle nemačke okupacije Jugoslavije, a on se spasao bekstvom kod rođaka u Novi Sad. Tu je uhapšen u martu 1944. godine, posle čega je bio zatočen u koncentracionim logorima Aušvic i Buhenvald do aprila 1945. godine. Završio je srednju tehničku školu u Novom Sadu, posle toga studirao arhitekturu, a zatim i germanistiku u Beogradu. Preko dvadeset godina bio je prevodilac za nemački jezik Josipu Brozu Titu, kao i drugim državnim i partijskim funkcionerima u socijalističkoj Jugoslaviji. Paralelno s karijerom pedagoga, novinara, dramaturga i brojnim funkcijama koje je obavljao u kulturnom životu Beograda i diplomatiji, Ivanji se bavio i književnošću i od rane mladosti objavljivao poeziju, prozu, eseje, bajke i drame. Književni rad Njegovim najznačajnijim delima smatra se romaneskna trilogija o rimskim carevima rođenim na južnoslovenskim prostorima Dioklecijan, Konstantin i Julijan, romani Čoveka nisu ubili, Na kraju ostaje reč, Preskakanje senke, Barbarosin Jevrejin u Srbiji, Guvernanta, Balerina i rat i Milijarder, kao i zbirke pripovedaka Druga strana večnosti i Poruka u boci. Svoja dela sam prevodi na nemački ili piše na nemačkom jeziku (Kaiser Konstantin, Kaiser Diokletian, Geister aus einer kleinen Stadt, Buchstaben von Feuer, autobiografski roman Mein schönes Leben in der Hölle i dr.). Objavio je i knjigu svojih sećanja Titov prevodilac, o vremenu kada je radio kao lični prevodilac predsednika SFR Jugoslavije. Preveo je na srpski desetine knjiga i drama najznačajnihjih nemačkih i mađarskih pisaca (Ginter Gras, Volfgang Borhert, Gustav Mejrink, Bertolt Breht, Milo Dor, Šandor Petefi, Endre Adi, Šandor Vereš i dr.). Njegova dela prevođena su na nemački, italijanski, engleski, mađarski, slovački i slovenački jezik...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Korice: Franjo Likar Ahmet Hromadžić (Bosanski Petrovac, 11. oktobar 1923 - Sarajevo, 1. januar 2003), bosanskohercegovački književnik. Biografija Rođen je u Bjelaju kod Bosanskog Petrovca, gdje završava osnovnu školu. Tehničku i Višu pedagošku školu završava u Sarajevu. Učestvovao je u Drugom svjetskom ratu. Radio je kao novinar „Oslobođenja“ i Sarajevskog dnevnika, a i kao urednik lista „Krajina“ u Bihaću i kulturne rubrike sarajevskog lista „Oslobođenje“. Kao urednik izdavačkog poduzeća „Veselin Masleša“ osniva dječju biblioteku „Lastavica“. Pisao je pripovijetke i romane za djecu i odrasle, književne i teatarske kritike, književne reportaže, crtice i članke. Djela su mu prevedena na mnoge svjetske jezike, uvrštene u izbore dječije literature i lektire nekih evropskih zemalja (Italija, Norveška, Belgija). Bio je član Redakcije međunarodne edicije Djeca svijeta, Akademije nauka i Društva pisaca Bosne i Hercegovine. Kao član Društva pisaca BiH, zajedno sa Huseinom Tahmiščićem, Izetom Sarajlićem, Velimirom Miloševićem i Vladimirom Čerkezom, pokreće međunarodnu književnu manifestaciju „Sarajevski dani poezije“ u organizaciji Društva pisaca BiH 1962. godine. 2007.godine osnovna škola u Bosnakom Petrovcu dobija naziv OŠ ` Ahmet Hromadžić`, a također se na porodičnu kuću u Bosanskom Petrovcu u Ulici Pekiska postavlja se spomen ploča Ahmeta Hromadžića. U Bihaću se u okviru Kantonalne i univerzitetske biblioteke otvara spomen soba Ahmeta Hromadžića nakon sprovođenja dijela projekta obilježavanje imena Ahmeta Hromadžića. Aktivnost na projektu se nastavlja. Zbog svog stila pisanja i prihvatljivosti djela kod čitalačke publike,a posebno djece Ahmeta Hromadžića nazivaju `Bosansko-Hercegovački Andersen`. Djela Ahmeta Hromadžića sada su zastuplena u lektiri Osnovnih škola. U djelima Ahmeta Hromadžića prožima se djetinjstvo provedeno u Bjelaju kod Bosanskog Petrovca,sa prepoznatljivosti krajolika planine Osječenice,Bjelajske kule,te prirodnih ljepota i izazova divljine sa svim ljepotama i prirodnim nepogodama,kao i šarolikost životinjskog svijeta u netakmutoj prirodi okoline Bosankog Petrovca. Biblioteka Lastavica

Dr Radoslav Vesovic - Tolstoj i problemi moralnog i religioznog vaspitanja KPZ Podgorica, 1994. MEk povez, 141 strana, ilustrovano. VEŠOVIĆ Veliše RADOSLAV - JAGOŠ (Bukova Poljana, 1891. - 15.01.1968.), doktor filozofije, teolog, profesor i pisac. Rodio se u mjestu Dolovi-Bukova Poljana, od oca Veliše Lukina i majke Stoje (rođena Petrović, sa Kosora-Kuči). Osnovnu školu završio je u Barama Kraljskim. Dalje se školovao u Beranama, Skoplju, Solunu i Prizrenu gdje i završava Bogoslovsko-učiteljsku školu 1910.godine. Kao stopiendista ruske vlade, završio je Duhovnu akademiju u Kijevu 1914.godine. Nakon toga bio je direktor gimnazije u Peći (1921.) i profesor srednjih škola u Cetinju, Podgorici i Sarajevu. Potom radi kao profesor u Parizu i Lozani, i nastavlja usavršavanje, studijama na Sorboni. Na univerzitetu u Lozani, 1931.godine, odbranio je na francuskom jeziku doktorsku tezu: „Tolstoj i problemi moralnog i religioznog vaspitanja“, koja je objavljena iste godine u Parizu. Na srpskom jeziku ova studija štampana je 1994.godine. Autor je monumentalnog djela „Pleme Vasojevići, u vezi sa istorijom Crne Gore i plemenskim životom susjednih brda“, koje je objavio 1935.godine u Sarajevu. U ovom svom djelu, na kojem je radio više od 10 godina, na do sada neprevaziđen način govori o plemenu Vasojevića, obrađujući istorijat, opisujući oblast koju zaposijedaju, običaje i genealogiju vasojevićkih bratstava. Ova knjiga je pred kraj XX i pošetkom XXI vijeka doživjela još dva fototipska izdanja („Stupovi“–Andrijevica 1998. i „CID“-Podgorica 2002.godine). U raznim časopisima objavio je oko 50 radova na razne teme. Izbor njegovih radova, iz perioda od 1926. do 1938.godine, objavljen je 1998.godine u knjizi pod nazivom: „Uloga crkvenih poglavara u istoriji Crne Gore“. Ova knjiga najbolje govori o svestranom interesovanju autora iz duhovne i drugih oblasti nauka i filozofije. Nije ostavio potomstvo.

62473) ZELENA PATROLA izviđačke priče , Danko Oblak , Mladost Zagreb 1981 , biblioteka Vjeverica, Pripovijetka Zelena patrola, po kojoj je autor i nazvao ovu zbirku izviđačkih dogodovština, na pragu je svojevrsne svečanosti: ona živi više od četvrt stoljeća! Nastala je u vrijeme nastajanja izviđačke organizacije, 1951, tiskana prvi put u listu Pionir u Zagrebu da bi je kasnije preštampavali u različitim izdanjima od glasila Saveza boraca do slovenskog Pionirskog lista - dramatizirali je za radio, adaptirali za strip, štampali u zasebnoj knjižici (1952) , priredili za dijafilm, a u Makedoniji je, zajedno s Torbom, Put- min makom, Drvima na cesti i Krastavcima« 28. čete, uvrstili u obveznu školsku lektiru, te je u Skoplju od 1958. godine do danas doživjela pet izdanja. Danko Oblak vrlo je aktivno sudjelovao u osnivanju izviđačke organizacije, te je Zelena patrola, kao i ostali tekstovi u ovom izdanju, usko povezana s praksom prvih izviđačkih četa i vodova (vod se isprva zvao patrola), brojnih izleta i logorovanja, igara, pohoda, logorskih vatri što znači da su sve pripovijetke i priče u knjizi koju imate u ruci plod osobna piščevog doživljaja, njegovog iskustva u radu s djecom i, razumije se, njegove želje da zbivanja osjeti i literarnim ticalom i oblikuje ih književno. Pisac Zelene patrole rođen je u Zagrebu 1921. godine, gdje se je školovao i živio do rata i kamo se vratio poslije oslobođenja. Sudionik je narodnooslobodilačke borbe od 1943. godine. U ratu je bio borac, politički radnik i komandir haubičke baterije na srijemskom frontu, učesnik je bitke za Beograd i Zagreb, oficir JNA do 1947. godine, četiri puta je odlikovan. Kao partizan vodio je svoj dnevnik i pisao književne crtice o ratnim stradanjima. treće izdanje , tvrd povez, format 17 x 21 cm , 165 strana, ilustracije Đuro Seder , plastifikacija na vrhu ćoškova leđne korice oguljena