Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo izlizana u donjem delu, sve ostalo uredno! Žan Pijaže (franc. Jean Piaget; Nešatel, 9. avgust 1896 — Ženeva, 17. septembar 1980) je bio švajcarski razvojni psiholog i filozof, poznat po svojoj teoriji kognitivnog razvoja i brojnim eksperimentalnim istraživanjima o mentalnim sposobnostima male dece. Danas se smatra najznačajnijim razvojnim psihologom 20. veka. Biografija Žan Pijaže je bio vrstan poznavalac zoologije i filozofije, a kasnije je studirao i psihologiju u Cirihu (od 1918. godine). Zajedno sa njim su bili Karl Gustav Jung i Eugen Blojler. Po završetku gimnazije studirao je biologiju, diplomirao 1915. godine, a 1918. godine odbranio je doktorsku tezu o puževima iz doline Vale. Iz Ciriha odlazi u Pariz na Sorbonu gde posećuje predavanja iz psihopatologije, uči da intervjuiše duševno obolele pacijente, sluša predavanja iz logike i filozofije. Tamo radi u školi koju je Alfred Bine koristio kao svoju laboratoriju i tu otkriva oblast koju će proučavati celog života. Četrdeset godina posvetio je proučavanju dečjeg mišljenja. Njegovu pažnju privukli su pogrešni odgovori dece i načini dolaska do njih. Planirao je da nekoliko godina posveti proučavanju dečijeg mišljenja, a da se potom posveti pisanju filozofske teorije saznanja. Umesto toga postalo je njegova životna preokupacija.[1] Na univerzitetu u Ženevi je radio od 1929. godine do smrti. Godine 1955, osnovao je Međunarodni centar za genetsku epistemologiju u Ženevi, čiji je bio direktor do kraja života.

Vladimir Đukanović: NARODNI BUKVAR Tvrd povez - format: 22x28cm, 72strane, ilustrovano, izdavač: JU MUZEJ REPUBLIKE SRPSKE - Banja Luka 2014. Буквар, који је издао Музеј Републике Српске, садржи 143 појма из живота Срба и њиховог духовог и материјалног стваралаштва. Сви појмови, који су илустровани и објашњени, односе се на живот предака, дочаравајући менталитет и реалност Срба, уз пословице и народну поезију јуначких пјесама, гдје су главне вриједности јунаштво, поштење, човјекољубље. Аутор Владимир Ђукановић рекао је да је годину дана радио на овој књизи, која би могла да се користи као додатно наставно средство, те да му је највећи проблем био прикупљање фотографија старих предмета, да би се направиле илустрације. „Ово је покушај Музеја Републике Српске да дјеци приближи традицију и да схвате шта се то чува у музејима“, рекао је Ђукановић Етнограф из Београда Весна Гушковић истакла је да овај буквар представља појмовник и рјечник, са појмовима који се односе на обичаје, становање, привређивање, одијевање старих Срба, али и на митске и историјске личности и животиње. Она је додала да је циљ буквара да данашњим генерацијама приближи живот који су живјели њихови дједови, а садржи појмове као што су амајлија, која данас има сасвим друго значење, као и аждаја. Овај буквар за дјецу предшколског узраста и ниже разреде основних школа садржи објашњене и илустроване појмове као што су шубара, гусле, јасле, јарам, чегртаљка, шиндра, чакија, упртњача, а на крају је додата и бојанка, тако да дјеца могу да обоје предмете из буквара.

Šta radimo sa perjem gusaka i pataka? Zasto pas prati stoku? Da li kokoška nosi jaja svaki dan? Odrasli se često suočavaju sa najneverovatnijim dečijim pitanjima na koja nemaju uvek spremne i sigurne odgovore. Knjige ove edicije su zanimljive enciklopedije koje se sastoje od najčešćih dečijih pitanja i odgovora odraslih o najrazličitijim temama koje mališane interesuju u periodu od četiri godine i ulaska u razvojnu fazu "radoznalosti", do polaska u školu.

Šta radimo sa perjem gusaka i pataka? Zasto pas prati stoku? Da li kokoška nosi jaja svaki dan? Odrasli se često suočavaju sa najneverovatnijim dečijim pitanjima na koja nemaju uvek spremne i sigurne odgovore. Knjige ove edicije su zanimljive enciklopedije koje se sastoje od najčešćih dečijih pitanja i odgovora odraslih o najrazličitijim temama koje mališane interesuju u periodu od četiri godine i ulaska u razvojnu fazu "radoznalosti", do polaska u školu.

Мачке су слободне, одважне, независне, истрајне, спокојне и срећне! Зато ће ти мачак Зиги, који има феноменалне идеје и зна да говори, показати како се све то може постићи. Помоћу Зигијевих савета многи проблеми могу се решити – стидљивост, стрес, несигурност, неспоразуми с родитељима и с пријатељима... Зиги ће те поучити како да научиш да радиш, да живиш и да при том не заборавиш да се забављаш, као и како оствариш своје снове!

Ово је књига питања за одрасле. Дата су у виду једноставних, оригиналних, конкретних, разумљивих дилема, које читаоца подстичу на размишљање о суштинском ‒ о животу, љубави, новцу, сексу, племенитости, поносу, смрти ‒ као и на промишљање о томе ко смо заиста и шта радимо у овом животу. На та питања не постоје тачни и погрешни, већ само искрени и неискрени одговори. Питања су провокативна и подстичу на занимљиве, неочекиване и корисне разговоре и размишљања.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Duhovna bastina drevnog coveceanstva 1 Najznačajnije i najcelovitije delo jednog od najvećih mislilaca 20. veka. Hamvaš nam na izuzetno jednostavan način rasvetljava najveća znanja, istine, ali i posrnuća čovečanstva, upoznajući nas i podsećajući na svetove Zaratustre, Lao Cea, upanišada, drevnih knjiga istoka i zapada i još mnogo toga, sve do vremena hriščanstva u svim njegovim fazama. U svakom životnom delu od presudnog je značaja na kakvim je temeljnim rečima izgrađeno. Scientia sacra - `Sveto znanje` ili `Tajne nauke` (baština, objavljene, posvećivanje, mit, zlatno doba, apokalipsa) je delo rođeno kroz otkriće da iza aktuelnosti života postoji jedna nad vremenska univerzalna struktura, baština iz koje svako do ba i svaki narod zahvata (realizuje) onoliko koliko budnosti poseduje. Nema nikakve sumnje, ovo je toliko značajno delo da će obeležiti naše doba. Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[1] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Isprva se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez losiji, i ponegde ima podvucenih recenica obicnom olovkom, nista strasno. Sve ostalo uredno! „Misli” (1902) Božidara Kneževića predstavljaju zbirku objedinjenih aforizama sa filozofskim, religioznim i moralističkim pogledima na svet. Najviše pažnje Knežević posvećuje kritici društva i pojedinca. Postavljanjem i tumačenjem različitih egzistencijalnih pitanja, „Misli” čitaoca čine mudrijim i razotkrivaju mu pojedine tajne… Božidar Knežević (Ub, 7/19. mart 1862 — Beograd, 18. februar/3. mart 1905) bio je srpski filozof, istoričar filozofije, profesor istorije, prevodilac nekoliko stručnih radova sa engleskog. Književnosti pripada samo njegovo, obimom malo ali značajno delo, Misli. Biografija Otac mu je bio Stevan Knežević, a deda Knez Ivo od Semberije.[1] Gimnaziju je završio u Beogradu, a tu je i diplomirao na Istorijsko-filološkom odseku Velike škole u Beogradu. Godine 1884. je otišao u Užice i postao je nastavnik u tamošnjoj gimnaziji, gde je predavao francuski jezik, istoriju i filozofsku propedeutiku (uvod u filozofiju). Napustio je na kratko profesorski posao i 1885. godine učestvovao u srpsko-bugarskom ratu, kao četni komesar. Godine 1889. je bio premešten sa službom u Niš, a zatim je radio i u Čačku, Kragujevcu, Šapcu, da bi 1902. godine bio premešten u Beograd. Iste godine je polagao profesorski ispit sa temom Uticaj Istoka na civilizaciju evropskih naroda. Živeo je i radio u izuzetno nepovoljnim prilikama. Dvadeset godina, najbolji deo svoga života, proveo je u unutrašnjosti, u teškim materijalnim uslovima. Ceo Kneževićev život je bio obeležen krajnjom nemaštinom, trošenjem u tegobnom radu da bi se izdržavao tokom školovanja, mukotrpnim profesorskim položajem i brigom i za svoju i za porodicu svoga brata, čestim premeštanjem po nalogu prosvetnih vlasti iz jedne u drugu gimnaziju (iz Užica u Niš, Čačak, Kragujevac, ponovo Čačak i Šabac), nedostatkom potrebnih sredstava za istraživački i prevodilački rad, što mu je, uz stalno saplitanje iz akademskih krugova, onemogućilo da se profesionalno izgradi i za života dobije potrebno priznanje naučnika i mislioca.[2][3] Ipak, uspeo je da sam nauči jezike, posvetio se dubljem izučavanju filozofije, istorije i sociologije, što je, s obzirom na lošu opskrbljenost tadašnjih bibliotečkih fondova i na neobrazovanost i intelektualnu nezainteresovanost palanačkog okruženja, bio veliki uspeh.[4] Pored drugih, značajni su njegovi prevodi sa engleskog Istorije civilizacije u Engleskoj H. T. Berkla (Beograd, 1893 — 1894) i O herojima Tomasa Karlajla (Beograd, 1903). Godine 1902. došao je u Beograd, gde je umro 1905. godine kao profesor Prve beogradske gimnazije. Po njemu se zove Biblioteka „Božidar Knežević” Ub. Misli Misli Božidara Kneževića nisu misli i izreke po tipu uobičajenih aforizama, nisu ni saveti praktične moralne filozofije, po uzoru na stare moraliste. U Mislima pisac često daje zaključke svojih istorijsko-filozofskih razmišljanja. U njima ima tragova filozofskog špekulisanja i istorijskih ideja. Terminologija je ponekad naučna, ali u delu ima vrlo mnogo i ličnog, gotovo autobiografskog. Nezadovoljan svojim životom, duhovno i duševno vređan od okoline, bez pravog prijatelja i sagovornika, Knežević se povukao u sebe i odvojen od svojih savremenika i iznad svoje sredine tražio zaborav i utehu u čistim visinama misli. Njegove omiljene ideje su: konstatovanje niske životinjske prirode ljudske, pesimističko shvatanje čoveka, razlika koja postoji između nižeg, animalnog i višeg, intelektualnog čoveka, borba ideala i stvarnosti, krajnji trijumf duha nad materijom i večnosti nad prolaznošću, kult i poezija misli, otkupljenje duše mišlju, ne besmrtnost duše nego besmrtnost duha. Cela ova mala knjiga je lirika intelekta i apoteoza misli, Kneževićeve osloboditeljke i utešiteljke od čamotinje, niskosti, gluposti i nerazumevanja. Misli su prvo objavljene u Srpskom književnom glasniku (1901), a odštampane su u zasebnu knjigu najpre 1902, pa u drugom, dopunjenom izdanju u Beogradu 1914. godine...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ko je ovo (Ovo je Duško Radović) Ljubivoje Ršumović Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1939) srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor kultnih dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 80 knjiga, uglavnom za decu, a jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu. Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...` Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Eng. jezik! Lepo ilustrovano od strane Nettie Weber i Charles Clement Lilian Moore (pseudonim Sara Asheron; 17. ožujka 1909. – 20. srpnja 2004.), bila je autorica dječjih knjiga, učiteljica i pjesnikinja. Lilian Moore rođena je u New Yorku 17. ožujka 1909. godine. Obrazovala se na Hunter Collegeu gdje je diplomirala umjetnost 1930. godine. Zatim je nastavila s nekim diplomskim radom na Sveučilištu Columbia. Moore je postala učiteljica osnovnih škola radeći s nepismenom djecom, što ju je potaknulo da radi s Biroom za obrazovna istraživanja gdje je obučavala druge učitelje da se nose s poteškoćama u čitanju učenika. Za to vrijeme Moore je počeo raditi na dječjim čitačima. Zatim je radila kao urednica za Scholastic Corporation 1957. do 1967. Moore je osnovao Scholastic`s Arrow Book Club 1957. i Vijeće za međurasne knjige za djecu. Njena prva knjiga poezije izašla je 1967. Moore je također pisala pod imenom `Sara Asheron`.[1][2][3][4][5] Moore je umro u Seattleu, Washington 20. srpnja 2004. [1][2][3][5] Nagrade Godine 1960. Moore je pobijedio na izboru za najbolje knjige godine The New York Timesa. Godine 1985. dobila je nagradu Nacionalnog vijeća učitelja engleskog jezika za izvrsnost u poeziji za djecu. Moore je također pet puta nagrađen za dječju knjigu godine Udruge za dječje studije.

,,Hajdemo u Englesku` u reči i slici. Ovaj šareni slikovni rečnik sadrži mnoštvo reči sa kojima se svakodnevno susrećemo. Mogu se naučiti nazivi životinja, biljaka, godišnjih doba, ali i saznati kojim se rečima izražava šta radiš, rodjački odnosi u porodici, redni brojevi, a ima i rečnik svih pojmova na kraju knjige. Knjiga je dugačka oko 33 x 24 cm, ukupno ima 154 strana. Tvrdih je korica. Mogu poslati knjigu i kao tiskovinu, tako je najjeftinije. Za sva dodatna pitanja obratite mi se putem poruka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Biografija Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je iz Vranića kod Čačka rođen u Čolića kući, a majka Sofija Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića”. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir Brana Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro”. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Njegova dela prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko.[4] Preminuo je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Povodom 100 godina od njegovog rođenja objavljena je monografija „100 godina Duška Radovića”. Književnik Matija Bećković je za njega napisao da je Ivo Andrić koji je odbio da odraste.

Књига је намењена деци која у првом разреду могу да напредују брже и више од осталих ђака. У овој збирци се налазе занимљиви задаци, какви се најчешће не раде на часовима математике у школи. Задаци имају различите функције: поједини служе за развијање логичког и апстрактног мишљења, неки се односе на сналажење у равни и простору, неки на сналажење у различитим ситуацијама, а многи су, једноставно, лепи задаци, они због којих волимо математику и који нас мотивишу да је стално радимо. Сви задаци су погодни за откривање и развијање математичке даровитости и подстицање креативности.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hans Reichenbach (26. rujna 1891. - 9. travnja 1953.) bio je vodeći filozof znanosti, pedagog i zagovornik logičkog empirizma. Bio je utjecajan u području znanosti, obrazovanja i logičkog empirizma. Osnovao je Gesellschaft für empirische Philosophie (Društvo za empirijsku filozofiju) u Berlinu 1928. godine, poznato i kao `Berlinski krug`. Carl Gustav Hempel, Richard von Mises, David Hilbert i Kurt Grelling postali su članovi Berlinskog kruga. Godine 1930. Reichenbach i Rudolf Carnap postali su urednici časopisa Erkenntnis. Također je dao trajan doprinos proučavanju empirizma temeljenog na teoriji vjerojatnosti; logika i filozofija matematike; prostor, vrijeme i teorija relativnosti; analiza vjerojatnosnog zaključivanja; i kvantna mehanika.[4] Godine 1951. napisao je Uspon znanstvene filozofije, svoju najpopularniju knjigu.[5][6] Rani život Hans je bio drugi sin židovskog trgovca, Brune Reichenbacha, koji se obratio na protestantizam. Oženio je Selmu Menzel, školsku učiteljicu, koja je potjecala iz duge loze protestantskih profesionalaca koji su potekli još od Reformacije.[7] Njegov stariji brat Bernard igrao je značajnu ulogu u lijevom komunističkom pokretu. Njegov mlađi brat Herman bio je glazbeni pedagog. Nakon završene srednje škole u Hamburgu, Hans Reichenbach je studirao građevinarstvo na Hochschule für Technik Stuttgart, te fiziku, matematiku i filozofiju na raznim sveučilištima, uključujući Berlin, Erlangen, Göttingen i München. Među njegovim učiteljima bili su Ernst Cassirer, David Hilbert, Max Planck, Max Born i Arnold Sommerfeld. Politički aktivizam Reichenbach je bio aktivan u omladinskim pokretima i studentskim organizacijama. Pridružio se Freistudentenschaftu 1910. godine.[8] Sudjelovao je na osnivačkoj konferenciji krovne grupe Freideutsche Jugend na Hoher Meissneru 1913. Objavljivao je članke o reformi sveučilišta, slobodi istraživanja i protiv antisemitskih infiltracija u studentske organizacije. Njegov stariji brat Bernard dijelio je ovaj aktivizam i postao član Komunističke radničke partije Njemačke, predstavljajući ovu organizaciju u Izvršnom komitetu Komunističke internacionale. Hans je napisao Platformu Socijalističke studentske stranke, Berlin koja je objavljena 1918. [9] Stranka je ostala tajna sve do studene revolucije kada je službeno osnovana s njim kao predsjednikom. U to je vrijeme također radio s Karlom Wittfogelom, Alexanderom Schwabom i njegovim drugim bratom Hermanom. Godine 1919. njegov tekst Student und Sozialismus: mit einem Anhang: Programm der Sozialistischen Studentenpartei objavio je Hermann Schüller, aktivist Lige za proletersku kulturu. Međutim, nakon pohađanja predavanja Alberta Einsteina 1919., prestao je sudjelovati u političkim grupama.[11] Akademska karijera Reichenbach je diplomirao filozofiju na Sveučilištu u Erlangenu 1915. i svoju doktorsku disertaciju o teoriji vjerojatnosti pod naslovom Der Begriff der Wahrscheinlichkeit für die mathematische Darstellung der Wirklichkeit (Koncept vjerojatnosti za matematičko predstavljanje stvarnosti) pod mentorstvom Paula Hensel i Max Noether, objavljena je 1916. Reichenbach je tijekom Prvog svjetskog rata služio na ruskoj fronti, u radio postrojbama njemačke vojske. Godine 1917. zbog bolesti je uklonjen iz aktivne službe i vratio se u Berlin. Dok je radio kao fizičar i inženjer, Reichenbach je od 1917. do 1920. pohađao predavanja Alberta Einsteina o teoriji relativnosti u Berlinu. Godine 1920. Reichenbach je počeo predavati na Technische Hochschule Stuttgart kao Privatdozent. Iste godine objavio je svoju prvu knjigu (koja je prihvaćena kao njegova habilitacija iz fizike na Technische Hochschule Stuttgart) o filozofskim implikacijama teorije relativnosti, Teorija relativnosti i apriornog znanja (Relativitätstheorie und Erkenntnis Apriori), koja je kritizirala kantovski pojam sintetičkog apriora. Nakon toga je objavio Aksiomatizaciju teorije relativnosti (1924.), Od Kopernika do Einsteina (1927.) i Filozofiju prostora i vremena (1928.), posljednju koja iznosi logički pozitivistički pogled na teoriju relativnosti. Reichenbach razlikuje aksiome povezanosti i koordinacije. Aksiomi veze su oni znanstveni zakoni koji specificiraju specifične odnose između specifičnih fizičkih stvari, poput Maxwellovih jednadžbi. Oni opisuju empirijske zakone. Aksiomi koordinacije su oni zakoni koji opisuju sve stvari i koji su apriorni, poput euklidske geometrije i `opća su pravila prema kojima se odvijaju veze`. Na primjer, aksiomi povezanosti gravitacijskih jednadžbi temelje se na aksiomima koordinacije aritmetike.[12] Godine 1926., uz pomoć Alberta Einsteina, Maxa Plancka i Maxa von Lauea, Reichenbach je postao docent na odjelu za fiziku Sveučilišta u Berlinu. Stekao je zapaženost zbog svojih metoda podučavanja, kakav je bio lako pristupiti, a njegovi su tečajevi bili otvoreni za raspravu i raspravu. To je u to vrijeme bilo vrlo neobično, iako je danas praksa uobičajena. Godine 1928. Reichenbach je osnovao takozvani `Berlinski krug` (njemački: Die Gesellschaft für empirische Philosophie; engleski: Društvo za empirijsku filozofiju). Među njegovim članovima bili su Carl Gustav Hempel, Richard von Mises, David Hilbert i Kurt Grelling. Manifest Bečkog kruga navodi 30 Reichenbachovih publikacija u bibliografiji blisko povezanih autora. Godine 1930. on i Rudolf Carnap počeli su uređivati časopis Erkenntnis. Kada je Adolf Hitler postao njemački kancelar 1933., Reichenbach je odmah otpušten s dužnosti na Sveučilištu u Berlinu prema vladinim takozvanim `rasnim zakonima` zbog svog židovskog podrijetla. Sam Reichenbach nije prakticirao judaizam, a majka mu je bila njemačka protestantica, ali je ipak imao problema. Nakon toga je emigrirao u Tursku, gdje je vodio katedru za filozofiju na Sveučilištu u Istanbulu. Uveo je interdisciplinarne seminare i tečajeve o znanstvenim temama, a 1935. objavio je Teoriju vjerojatnosti. Godine 1938., uz pomoć Charlesa W. Morrisa, Reichenbach se preselio u Sjedinjene Države kako bi preuzeo mjesto profesora na Sveučilištu California u Los Angelesu na Odsjeku za filozofiju. Reichenbach je pomogao uspostaviti UCLA kao vodeći odjel za filozofiju u Sjedinjenim Državama u poslijeratnom razdoblju. Carl Hempel, Hilary Putnam i Wesley Salmon bili su možda njegovi najistaknutiji učenici. Tijekom svog vremena tamo, objavio je nekoliko svojih najznačajnijih knjiga, uključujući Filozofske temelje kvantne mehanike 1944., Elemente simboličke logike 1947. i Uspon znanstvene filozofije (njegova najpopularnija knjiga) 1951. [5][6 ] Reichenbach je neočekivano umro od srčanog udara 9. travnja 1953. U to je vrijeme živio u Los Angelesu i bavio se problemima u filozofiji vremena i prirodi znanstvenih zakona. Kao dio toga predložio je trodijelni model vremena u jeziku, uključujući vrijeme govora, vrijeme događaja i — kritički rečeno — referentno vrijeme, koje su od tada koristili lingvisti za opisivanje vremena.[13] Taj je rad rezultirao dvjema posthumno objavljenim knjigama: Smjer vremena i Nomološki iskazi te Dopuštene operacije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Svako slovo je delo drugog umetnika! Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Biografija Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je iz Vranića kod Čačka rođen u Čolića kući, a majka Sofija Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića”. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir Brana Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro”. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Njegova dela prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko.[4] Preminuo je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Povodom 100 godina od njegovog rođenja objavljena je monografija „100 godina Duška Radovića”.[5] Književnik Matija Bećković je za njega napisao da je Ivo Andrić koji je odbio da odraste. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

U dobrom stanju Kapitalizam nepoznati ideal / Eyn Rand ; [saradnici] Nathaniel Branden, Alan Greenspan, Robert Hessen ; prevela Jasna Jovanov Jedinstveni naslov Capitalism - the unknown ideal. srpski jezik Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Global Book, 1994 (Novi Sad : `Stojkov`) Fizički opis 380 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Jovanov, Jasna Prevod dela: Capitalism: the unknown ideal Tiraž 2.000. Beleška o delu na koricama. Bibliografija (46 jedinica). Predmetne odrednice Kapitalizam -- Moralni aspekt SADRŽAJ UVOD TEORIJA I ISTORIJA l. EJN REND: Sta je kapitalizam? 12 2. EJN REND: Koreni rata 39 3. EJN REND: Progonjena američka manjina: krupni biznis 49 4. ALEN GRINSPEN: Antitrust 69 5. NATANIEL BRENDIN: Opšle zablude o kapitalizmu 78 6. ALEN GRINSPEN: Zlato i ekonomska sloboda 103 7. EJN REND: Zabeleške iz istorijie američkog slobodnog predug 110 8. ROBERT HESEN Učinak industrijske revolucije na žene i decu 119 9. ALEN GRINSPEN: Napad na integritet 127 10. EJN REND: Svojinski status radio-talasa 132 11. AJN REND: Patenti i kopirajt (autorska prava) 141 12. EJN REND: Teorija i praksa 146 13. EJN REND: Ostavite nas na miru! 152 AKTUELNO STANJE 14. EJN REND: Anatomija kompromisa 158 15. EJN REND: Da li je Atlas slegnuo ramenima? 164 16. EJN REND: Torbari uticaja 185 17. EJN REND: .Ekstremizam` ili umetnost klevete 190 18. EJN REND: Uništavanje kapitalizma 202 19. EJN REND: Konzervativizam: nekrolog 212 20. EJN REND: Novi fašizam: vladavina konsenzusom 223 21. EJN REND: Brodolom konsenzusa 244 22. EJN REND: Naplata: studentski bunt 261 23. NATANIEL BRENDIN: Otuđenje 300 24. EJN REND: Rekvijem za čoveka 330 DODATAK EJN REND: Prava čoveka 358 EJN REND: Priroda države 368 BIBLIOGRAFIJA 378 Rand, Ayn, 1905-1982 Branden, Nathaniel Greenspan, Alan Hessen, Robert

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na zadnjoj korici sa spoljne strane ima malo izvrljano hem.olovkom, nista strasno! Sve ostalo uredno! Cirilica Zlatna Knjiga Korice i ilustracije: Mirjana Lehner Ivan Ivanji (Veliki Bečkerek, 24. januar 1929), književnik i prevodilac. Biografija Roditelji, oboje lekari, Jevreji, ubijeni su 1941. godine posle nemačke okupacije Jugoslavije, a on se spasao bekstvom kod rođaka u Novi Sad. Tu je uhapšen u martu 1944. godine, posle čega je bio zatočen u koncentracionim logorima Aušvic i Buhenvald do aprila 1945. godine. Završio je srednju tehničku školu u Novom Sadu, posle toga studirao arhitekturu, a zatim i germanistiku u Beogradu. Preko dvadeset godina bio je prevodilac za nemački jezik Josipu Brozu Titu, kao i drugim državnim i partijskim funkcionerima u socijalističkoj Jugoslaviji. Paralelno s karijerom pedagoga, novinara, dramaturga i brojnim funkcijama koje je obavljao u kulturnom životu Beograda i diplomatiji, Ivanji se bavio i književnošću i od rane mladosti objavljivao poeziju, prozu, eseje, bajke i drame. Književni rad Njegovim najznačajnijim delima smatra se romaneskna trilogija o rimskim carevima rođenim na južnoslovenskim prostorima Dioklecijan, Konstantin i Julijan, romani Čoveka nisu ubili, Na kraju ostaje reč, Preskakanje senke, Barbarosin Jevrejin u Srbiji, Guvernanta, Balerina i rat i Milijarder, kao i zbirke pripovedaka Druga strana večnosti i Poruka u boci. Svoja dela sam prevodi na nemački ili piše na nemačkom jeziku (Kaiser Konstantin, Kaiser Diokletian, Geister aus einer kleinen Stadt, Buchstaben von Feuer, autobiografski roman Mein schönes Leben in der Hölle i dr.). Objavio je i knjigu svojih sećanja Titov prevodilac, o vremenu kada je radio kao lični prevodilac predsednika SFR Jugoslavije. Preveo je na srpski desetine knjiga i drama najznačajnihjih nemačkih i mađarskih pisaca (Ginter Gras, Volfgang Borhert, Gustav Mejrink, Bertolt Breht, Milo Dor, Šandor Petefi, Endre Adi, Šandor Vereš i dr.). Njegova dela prevođena su na nemački, italijanski, engleski, mađarski, slovački i slovenački jezik...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Korice: Franjo Likar Ahmet Hromadžić (Bosanski Petrovac, 11. oktobar 1923 - Sarajevo, 1. januar 2003), bosanskohercegovački književnik. Biografija Rođen je u Bjelaju kod Bosanskog Petrovca, gdje završava osnovnu školu. Tehničku i Višu pedagošku školu završava u Sarajevu. Učestvovao je u Drugom svjetskom ratu. Radio je kao novinar „Oslobođenja“ i Sarajevskog dnevnika, a i kao urednik lista „Krajina“ u Bihaću i kulturne rubrike sarajevskog lista „Oslobođenje“. Kao urednik izdavačkog poduzeća „Veselin Masleša“ osniva dječju biblioteku „Lastavica“. Pisao je pripovijetke i romane za djecu i odrasle, književne i teatarske kritike, književne reportaže, crtice i članke. Djela su mu prevedena na mnoge svjetske jezike, uvrštene u izbore dječije literature i lektire nekih evropskih zemalja (Italija, Norveška, Belgija). Bio je član Redakcije međunarodne edicije Djeca svijeta, Akademije nauka i Društva pisaca Bosne i Hercegovine. Kao član Društva pisaca BiH, zajedno sa Huseinom Tahmiščićem, Izetom Sarajlićem, Velimirom Miloševićem i Vladimirom Čerkezom, pokreće međunarodnu književnu manifestaciju „Sarajevski dani poezije“ u organizaciji Društva pisaca BiH 1962. godine. 2007.godine osnovna škola u Bosnakom Petrovcu dobija naziv OŠ ` Ahmet Hromadžić`, a također se na porodičnu kuću u Bosanskom Petrovcu u Ulici Pekiska postavlja se spomen ploča Ahmeta Hromadžića. U Bihaću se u okviru Kantonalne i univerzitetske biblioteke otvara spomen soba Ahmeta Hromadžića nakon sprovođenja dijela projekta obilježavanje imena Ahmeta Hromadžića. Aktivnost na projektu se nastavlja. Zbog svog stila pisanja i prihvatljivosti djela kod čitalačke publike,a posebno djece Ahmeta Hromadžića nazivaju `Bosansko-Hercegovački Andersen`. Djela Ahmeta Hromadžića sada su zastuplena u lektiri Osnovnih škola. U djelima Ahmeta Hromadžića prožima se djetinjstvo provedeno u Bjelaju kod Bosanskog Petrovca,sa prepoznatljivosti krajolika planine Osječenice,Bjelajske kule,te prirodnih ljepota i izazova divljine sa svim ljepotama i prirodnim nepogodama,kao i šarolikost životinjskog svijeta u netakmutoj prirodi okoline Bosankog Petrovca. Biblioteka Lastavica

Ово је трећа књига из серије „Математичке авантуре“. Намењена је деци која у трећем разреду могу да напредују брже и више од осталих ђака. У збирци се налазе занимљиви задаци, какви се најчешће не раде на часовима математике. Задаци имају различите функције: поједини служе за развијање логичког и апстрактног мишљења, неки се односе на сналажење у равни и простору, неки на сналажење у различитим ситуацијама, а многи су, једноставно, лепи задаци, они због којих волимо математику и који нас мотивишу да је стално радимо. Сви су они погодни за откривање и развијање математичке даровитости и подстицање креативности.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ljubiša Đokić Ilustracije: Dzoja Ratkovic - Gavela Ljubiša Đokić (Danilovgrad, 27. oktobar 1929 – Beograd, 7. septembar 1996) bio je srpski i jugoslovenski reditelj, dramski pisac, dramaturg i scenarista i univerzitetski profesor. Đokić je bio prodekan i dekan Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Biografija Iako je rođen u Danilovgradu, najranije detinjstvo je proveo u Brčkom. U Beograd sa porodicom dolazi pre Drugog svetskog rata, kada je njegova majka dobila posao učiteljice u Višnjici. Oba roditelja su mu bili prosvetni radnici.[1] Ljubiša Đokić je diplomirao na Filozofskom fakultetu i Pozorišnoj akademiji u Beogradu. Književni rad je započeo kao dečji pesnik, da bi potom počeo da piše dramska dela, a najviše bajke, takođe, za decu[2]. Svoje prve radove je u početku objavljivao po raznim časopisima. Džoja Ratković Gavela rodjena je u Mostaru 1941. godine. Studirala Pravni fakultet, a potom i Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Šerbana. Iste godine boravi duže vreme u Parizu gde fakultativno pohada Akademiju lepih umetnosti (Academie des beaux-arts). Bavi se: karikaturom, crtežom, ilustracijom, stripom, animiranim crtežom za film i televiziju, ilustracijama za scenu. Radila kao saradnik izdavačkih i novinskih kuća, te kao ilustrator u TV Beograd. Izlaže grupno i samostalno od 1968. godine. Predstavljala je svoje radove, do sada, na dvadeset samostalnih i na velikom broju grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, medju kojima nekoliko posvećenih crtežu, političkom crtežu, karikaturi, ilustracijama. Dobila desetak nagrada za svoja likovna ostvarenja. Poslednjih petnaest godina živela i radila na relaciji Beograd-Beč.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor: C. Wright Mills Izdavač: Naprijed - Zagreb, 1979. Tvrd povez, 325 str. nepodvlačena BIJELI OVRATNIK Američke srednje klase I.DIO: 1.Svijet malog poduzetnika 2.Transformacija vlasništva 3.Retorika konkurencije, II.DIO: 4.Nova srednja klasa 5.Rukovodeći demijurg 6.Stare profesije i nove struke 7.Inkorporirana inteligencija 8.Velika trgovina 9.Divovski ured III.DIO: 10.Rad 11.Panika zbog statusa 12.Uspjeh, IV.DIO: 13.Nova srednja klasa 14.Sindikalizam bijelih ovratnika 15.Politika pozadine, Latinica, Šiven povez Čarls Rajt Mils (engl. Charles Wright Mills; 28. avgust 1916—20. mart 1962.) bio je američki sociolog i profesor sociologije, koji je, pored Hansa H. Gerta, popularizovao teorije Maksa Vebera u Sjedinjenim Američkim Državama. Mils je zapamćen po knjigama `Elita vlasti`, `Beli okovratnik` i `Sociološka imaginacija`. Milsa je posebno zanimala odgovornost i uloga intelektualaca nakon Drugog svetskog rata, i promovisao je ideju da naučnici ne bi trebalo da budu samo nezainteresovani posmatrači, već bi trebalo da utvrde svoju društvenu odgovornost. Bio je zabrinut za etiku svojih kolega sociologa, smatrajući da često ne uspevaju da utvrde moralno vođstvo, čime predaju svoju društvenu odgovornost ljudima nekvalifikovanim za preuzimanje vodećih pozicija. Detinjstvo i obrazovanje (1916—1934) Čarls Rajt Mils rođen je u gradu Vejko u američkoj saveznoj državi Teksas 28. avgusta 1916. godine, i ostao je u Teksasu do svoje 23. godine.[1] Njegov otac Čarls je radio kao prodavac osiguranja, dok je njegova majka Frensis ostajala kod kuće kao domaćica.[1][2] Njegova porodica se stalno selila tokom njegovog odrastanja, što je za rezultat imalo to da on vodi relativno izolovan život sa malo trajnih veza.[3] Mils je završio Srednju tehničku školu u Dalasu 1934. godine.[4] Godine studiranja (1935—1942) Mils je prvobitno pohađao Univerzitet A&M u Teksasu, ali je odustao nakon prve godine i zatim diplomirao sociologiju i magistrirao filozofiju na Univerzitetu u Ostinu u Teksasu 1939. Do trenutka kad je diplomirao, njegovi radovi su bili objavljivani u dva vodeća sociološka žurnala.[5] Dok je studirao, upoznao je svoju prvu ženu, Doroti Helen Smit, i oženio se njom 1937 godine. Razveli su se 1940, pa opet venčali 1941, a njihova ćerka Pamela rođena je 1943. godine.[1] Mils je doktorirao sociologiju na Univerzitetu u Viskonsinu 1942. godine.[1] Nakon toga napušta Viskonsin jer je postavljen za profesora sociologije na Univerzitetu u Merilendu. Rana karijera (1942—1956) Dok je radio kao profesor na univerzitetu u Merilendu do 1945. godine, Milsova zainteresovanost i umešanost u američku politiku je rasla. Postao je prijatelj sa trojicom istoričara sa kojima je sarađivao u ovom periodu Drugog svetskog rata na mnogim temama, a rezultat toga bilo je to što je svaki od njih pisao o mnogim savremenim problemima rata i njihovim uticajem na američko društvo.[1] Mils se 1945. seli u Njujork, ujedno se razdvajajući od svoje žene, od koje se razveo 1947. U Njujorku je dobio poziciju saradnika u istraživanju na Univerzitetu Kolumbija. Tokom tog vremena napisao je i svoju knjigu `Beli okovratnik`, koja je konačno objavljena 1951. Mils se 1947. oženio svojom drugom ženom, sa kojom je 1955. dobio ćerku. Nakon semestra predavanja na Univerzitetu u Čikagu 1949, Mils se vraća na Univerzitet Kolumbija, gde je prvi put unapređen 1950, a drugi 1951.[6] Mils se sa porodicom preselio u Kopenhagen 1956-57, kako bi tamo radio kao profesor, ali se nakon razvoda 1957. nazad vraća sam.[7] Starost i smrt (1958—1962) Mils se oženio svojom trećom ženom i nastanio u Okrugu Rokland u Njujorku 1959, a njihov sin se rodio 1960. godine.[7] U avgustu 1960. godine proveo je neko vreme na Kubi, gde je intervjuisao Fidela Kastra, koji je priznao da je čitao Milsovu knjigu `Elita moći`.[7] Mils je opisivan kao čovek u žurbi, i pored njegove ubrzane prirode, on je u velikoj meri poznat po svojoj borbenosti. I njegov privatni život, sa tri braka, sa po detetom iz svakog, i nekoliko afera, i njegov profesionalni život, u kojem je izazivao i kritikovao mnoge od svojih profesora i saradnika, svakako se mogu okarakterisati kao `burni`. U jednoj od Milsovih biografija, napisanoj od strane Luisa Horovica, autor piše o Milsovoj svesti o svojoj bolesti srca i spekuliše da je to uticalo na to kako je živeo. Mils je opisivan kao neko ko je radio brzo, ali efikasno. To je možda rezultat njegove svesti o tome da neće dugo živeti zbog stanja svojeg srca.[8] Mils je doživeo 4 srčana udara tokom života, i od četvrtog je umro 20. marta 1962. godine.[9] Umni rad Književna dela Najznačajnija su tri dela – `Beli okovratnici: američke srednje klase`, potom `Novi ljudi moći: američke radničke vođe`, i `Elita moći`, njegovo najpoznatije delo. `Beli okovratnici: američke srednje klase` (1951) Ovo delo je studija američke srednje klase, koje objašnjava nastanak `nove klase` - `belih okovratnika`. Kategorija otuđenja je glavna teorijska osnova Milsove analize »belih okovratnika«, koji su u suštini moderni robovi velikih korporacijskih sistema jer zapošljavanjem prodaju ne samo svoju radnu sposobnost nego i svoju ličnost, gube sve individualne odlike nezavisnosti, u večitom su strahu od gubitka posla pa brižljivo i bespogovorno obavljaju rutinske poslove u »timu eksperata« i tako u klasnu strukturu savremene Amerike unose niz novih psiholoških osobina poput apsolutne poslušnosti višim hijerarhijskim krugovima korporacije i društva, sebičnosti, ulagivanja šefovima, cinkarenja drugog da bi mu se preotelo radno mesto ili dobila povišica i sl.[10] `Novi ljudi moći: američke radničke vođe` (1948) Zaključak ovog dela je da se rad odrekao svoje tradicionalne uloge i pomirio sa životom unutar kapitalističkog sistema. `Elita moći` (1956) Mils u ovom delu opisuje veze između političkih, vojnih i ekonomskih elita, napominjući da dele zajednički pogled na svet- da moć počiva u centralizaciji vlasti u okviru elita društva. Kritika američkog društva Čarls Rajt Mils predstavlja, van svake sumnje, najzanimljiviju figuru u američkoj sociološkoj misli XX veka. Izrazito levičarskog opredeljenja, podvrgao je oštroj kritici celokupno američko društvo na način koji je odudarao od stavova dotadašnjih kritičara. Stoga je na sebe još za života navukao gnev svojih akademskih kolega, a i šire američke javnosti. Mils je sebe smatrao ne samo naučnikom nego i humanistom. Verovao je da se glavna misija nauke, pa u tom smislu i sociologije, sastoji u tome da služi ljudima i bori se protiv raznih oblika društvene nepravde. Sociologija – govorio je Mils – ima oslobodilačku funkciju za čoveka, ona mora da leči ljudske tegobe, a ne samo da ih objašnjava. Iako, po sopstvenim rečima, nije bio marksista, cenio je Marksov metod analize kapitalističkog društva XIX veka smatrajući da nijedan ozbiljan sociolog koji istražuje savremeno buržoasko društvo ne može da prenebregne značaj Marksovih naučnih dometa. Polazeći od takvih načela Rajt Mils je svakako najveći kritički analitičar kapitalizma XX veka, tačnije američkog kapitalizma kao njegove najizrazitije i najviše razvijene forme. Suštinu Milsovih istraživanja čini kritička analiza srednjih slojeva i američke elite. Mils je smatrao da savremeno američko društvo nikako nije demokratsko, jer je hladna racionalnost korporacije čak i od vanredno dobro plaćenog službenika napravila čoveka koji prestaje da razmišlja svojom glavom (»vedro raspoloženi robot«) a porast tehničkog i materijalnog obilja doprineo je da ekonomska racionalnost više nije bila instrument proširenja čovekove slobode. Rađa se – pisao je Mils – novi tip racionalnosti bez uma koji postaje karakteristika civilizacije masovne proizvodnje, masovne potrošnje, masovne kulture i masovne dokolice (cveta industrija zabave koju Mils s pravom naziva opakom industrijom zaglupljivanja). Iz svega rečenog američki kapitalizam, po Milsu, jeste idejno dezorijentisano društvo i duboko moralno rastočeno. Mils ga naziva društvom organizovane neodgovornosti želeći da ukaže na rastući jaz između ogromne moći elite i potpune bespomoćnosti mase. Čarls Rajt Mils je u značajnoj meri uzburkao sociološku akademsku javnost svojom pojavom. Isto tako, u značajnoj meri je oplemenio američku tradicionalnu i tvrdokornu sociologiju duboko humanističkim principima. Mils je svojim celokupnim delom izvršio ogroman uticaj na generaciju mladih Amerikanca koja je odrastala tokom šezdesetih godina kada se formira nova levica. Otpori Vijetnamskom ratu rasteruju opasnu žabokrečinu ustajalog građanskog društva samodovoljnosti i blagostanja. Iako pokreti mladih protiv rata i američke hegemonije, ali i društvene hipokrizije prema kojoj su vrline javne a poroci tajni, nisu direktno inspirisani Milsom i njegovim delom, ipak su odjeci toga dela doprli do svesti američke omladine tog vremena. Takođe, Mils je izvanredno pokazao militarističku prirodu američkog kapitalizma.[10] Nagrada `Čarls Rajt Mils` Društvo za proučavanje socijalnih problema (engl. The Society for the Study of Social Problems) ustanovilo je nagradu `Čarls Rajt Mils` 1964. godine za knjigu koja `na najbolji način oslikava izuzetno istraživanje u oblasti društvenih nauka i veliko razumevanje pojedinca i društva u okviru tradicije istaknutog sociologa Čarlsa Rajta Milsa`.

ĆAO, MI SMO TEA SISTERKE! STUDIRAMO NA MIŠFORDU I VOLIMO AVANTURE I MISTERIJE! MI SMO NAJBOLjE DRUGARICE, ČAK I VIŠE OD TOGA… MI SMO KAO SESTRE! Kolet je upravo saznala nešto neverovatno! Ivet, vlasnica salona lepote na Ostrvu kitova, radila je i u Holivudu! Tako je započela jedna avantura… među četkama i karminima! Dobro došli na prestižni koledž Mišford, na kojem zajedno borave deca iz celog sveta! Časovi, sportska takmičenja, iskrena drugarstva, male ljubavi – svaki dan na Mišfordu je pun iznenađenja… Na hodnicima koledža može se sresti pet devojaka povezanih snažnim prijateljstvom: to su Tea sisterke. A ovo su njihove avanture, snovi i osećanja!

Ова књига намењена је деци која у другом разреду могу да напредују брже и више од осталих ђака. У збирци се налазе занимљиви задаци какви се најчешће не раде на часовима математике у школи. Задаци имају различите функције: поједини служе за развијање логичког и апстрактног мишљења, неки се односе на сналажење у равни и простору, неки на сналажење у различитим ситуацијама, а многи су, једноставно, лепи задаци, они због којих волимо математику и који нас мотивишу да је стално радимо. Сви су они погодни за откривање и развијање математичке даровитости и подстицање креативности. Сваки задатак ставља дете пред нову проблемску ситуацију, а решавање је равно сналажењу у новим ситуацијама.

ĆAO, MI SMO TEA SISTERKE! STUDIRAMO NA MIŠFORDU I VOLIMO AVANTURE I MISTERIJE! MI SMO NAJBOLjE DRUGARICE, ČAK I VIŠE OD TOGA… MI SMO KAO SESTRE! Kolet je upravo saznala nešto neverovatno! Ivet, vlasnica salona lepote na Ostrvu kitova, radila je i u Holivudu! Tako je započela jedna avantura… među četkama i karminima! Dobro došli na prestižni koledž Mišford, na kojem zajedno borave deca iz celog sveta! Časovi, sportska takmičenja, iskrena drugarstva, male ljubavi – svaki dan na Mišfordu je pun iznenađenja… Na hodnicima koledža može se sresti pet devojaka povezanih snažnim prijateljstvom: to su Tea sisterke. A ovo su njihove avanture, snovi i osećanja!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihail Mihajlovič Bakhtin (5. novembar [17], 1895. [1] [2] [...], Orel [4] - 7. marta 1975. [2] [5] [...], Moskva [1]) - ruski filozof, kulturolog, teoretičar Evropska kultura i umetnost. Istraživač jezika, epskih oblika naracije i žanra evropskog romana. Tvorac nove teorije evropskog romana, uključujući pojam polifonizma (polifonije) u književnom delu. Istražujući umetničke principe romana Francoisa Rabelaisa, Bakhtin je razvio teoriju univerzalne popularne kulture smeha. Pripada književnim pojmovima kao što su polifonizam, kultura smeha, hronotop, karnevalizacija, menippea, duhovni gornji i telesni donji. Bahtin je autor više lingvističkih radova posvećenih opštem teorijskom pitanju, stilizmi i teoriji govornih žanrova. Intelektualni vođa naučnog i filozofskog kruga, koji je poznat kao `Bahtinov krug`. Rođen je u Orelu u brojnoj porodici zaposlenog u banci. Tada je živeo sa porodicom u Vilni i Odesi. Prema njegovim rečima, studirao je na univerzitetima u Petrogradu i Novorosijsku (nema dokumentovanih dokaza). Stariji brat je Nikolaj, filozof, istoričar antike. Od 1918. živeo je u gradu Nevel, gde je predavao u jednoj radnoj školi. Bakhtin je takođe razvio uski krug intelektualaca istomišljenika: M. I. Kagan, L. V. Pumpianski, V. N. Voloshinov, M. V. Iudina, B. M. Zubakin. 1919. godine - prvi objavljeni članak, „Umetnost i odgovornost“. Bakhtin.JPG Od 1920. živeo je u Vitebsku, gde je predavao u pedagoškom institutu i ​​konzervatorijumu, držao javna predavanja o filozofiji, estetici i književnosti. Njegovi poznanici uključuju P. N. Medvedeva, V. N. Voloshinova i I. I. Sollertinskog. U 1920-1924. Godini radio je na nedovršenim filozofskim traktatima i ranom izdanju knjige o Dostojevskom. 1921. oženio se Elenom Aleksandrovnom Okolovič. 1924. godine, na poziv Medvedeva koji se prethodno tamo vratio, vratio se u Lenjingrad. U krugu Bakhtina (koji sada, zajedno sa M. V. Iudinom, P. N. Medvedevim, V. N. Voloshinovom, L. V. Pumpianskim i I. I. Sollertinskim, koji su se preselili iz Vitebska i Nevela, obuhvata I. I. Kanaev , pesnik K. K. Vaginov i orijentalista M. I. Tubjanski), nastavljeni su kućni razgovori i seminari o filozofiji religije, etike i književnosti. Freud je takođe raspravljao o teoriji psihoanalize. Izveštaj Instituta za istoriju umetnosti „Problem heroja i autora u umetničkom stvaralaštvu“ 28. juna U decembru 1928. godine Bakhtin je zajedno s još nekoliko Lenjingradskih intelektualaca uhapšen u vezi sa aktivnostima grupe A. A. Meier (Uskrsnuće). 5. januara 1929. godine Bakhtin je pušten iz zatvora u kućnom pritvoru zbog bolesti (multipli osteomijelitis). 22. jula, dok je bio u bolnici, osuđen je u odsustvu na pet godina u logoru Solovetski, ali zahvaljujući naporima supruge i prijatelja, kazna je preinačena na 5 godina progonstva u Kustanaiu. Juna 1929. objavljena je prva Bahtinova monografija, „Problemi stvaralaštva Dostojevskog“. Posle prestanka izgnanstva 1936. godine, zbog zabrane života u velikim gradovima, Bakhtin je dobio posao u Mordovskom državnom pedagoškom zavodu u Saransk, ali je tamo bio prisiljen da napusti 1937. i do 1945. živeo je u stanici Saviolovo, u regionu Kalinin, gde je radio kao učitelj u škola broj 14. 1938. godine, zbog osteomijelitisa, amputirana mu je desna noga [6]. Pre rata, Bakhtin je učestvovao u odseku za teoriju književnosti Instituta za svetsku književnost. A. Gorki Akademija nauka SSSR-a (IMLI), gde je sačinio dva izveštaja o teoriji romana [7]. Prvi izveštaj, „Reč u romanu“, sačinjen je 14. oktobra 1940 (ovaj izveštaj je objavljen u „Pitanjima o književnosti“ 1965, br. 8), a drugi izveštaj, „roman kao književni žanr“, pročitan je 24. marta 1941. (objavljen u „Pitanja o književnosti“) 1970. br. 1) [8]. 15. novembra 1946. Bakhtin je odbranio disertaciju u Moskvi na Institutu svetske književnosti na temu `Rabelais u istoriji realizma` [9] i dobio doktorat [6]. Iste godine vratio se u Saransk, gde je ponovo radio na odeljenju za opštu književnost Državnog pedagoškog zavoda u Mordoviji (od 1957 - Državni univerzitet u Mordoviji) do 1961. Skoro savremeni zaboravljeni (između 1930. i 1963., osim tri manje novinske beleške, nisu štampane), Bahtin se 1960. vratio u naučni prostor SSSR-a, zahvaljujući pomoći istomišljenika koji su ga prepoznali kao svog učitelja: 1960. dobio je kolektivno pismo književnih naučnika - naučnici Instituta za svetsku književnost V. V. Kožinov, S. G. Bočarov, G. D. Gačev, P. V. Palievski, V. D. Skvoznikov [10]. Godine 1969. Bakhtin se preselio iz Saranska u Moskvu, pod pokroviteljstvom Jurija Andropova, koji mu je naredio da nađe dostojan stan književnom kritičaru [11]. Tokom 1960-ih i 1970-ih, Bakhtinovi su članci objavljeni u IMLI publikacijama: časopisu Voprosi literaturi i zbirci Contekt. Uspeo je da objavi svoju knjigu o Rabeli, da ponovo objavi knjigu o Dostojevskom (zapravo novo izdanje), da pripremi zbirku članaka o literaturi, „Pitanja o književnosti i estetici. Studije različitih godina “(objavljeno ubrzo nakon smrti autora). Umro je 7. marta 1975. u 79. godini. Sahranjen je u 21. delu Vvedenskog groblja [12]. Legaci Glavna djela Bakhtina ubrzo su prevedena i postala su vrlo poznata na Zapadu. U Engleskoj, na Univerzitetu u Sheffieldu, postoji Bakhtinski centar koji vrši naučni i obrazovni rad [13]. Bakhtinov rad postao je posebno popularan u Francuskoj, gde su ga promovisale Tsvetan Todorov i Julia Kristeva. Bakhtin je veoma poznat i u Japanu, gde je objavio prvo u svetu svoje sakupljene radove, a objavio je i veliki broj monografija i radova o njemu. Od 1992. godine u Vitebsku (od 2000. godine, zapravo u Moskvi) objavljen je „časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina“ („kvartalni časopis za istraživanje izdavači, sledbenici i protivnici M. M. Bakhtina “, zatim -„ časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina “) -„ Dijalog. Karneval. `Hronotop`. Posle pauze od 2004. do 2008. godine, od 2009. godine časopis izlazi dva puta godišnje. U delu M. Bakhtina veliko mesto zauzimaju problemi pozorišta i drame, filozofija scenske umetnosti u celini. Braća Bakhtin su u detinjstvu, pod vođstvom svoje guvernante, igrali scene iz Iliade i nastavili da postavljaju pozorišne predstave posle njenog odlaska. U problemu „M. Bahtin i pozorište “ističu se sledeći aspekti: uloga pozorišta u Bahtinovom životu i radu, u stvaranju njegove ličnosti i kreativnosti interesovanja; `Pozorišne` činjenice iz biografije naučnika u kontekstu kulture; problemi dramaturgije, pozorišne estetike i pozorišne filozofije u radovima naučnika, njihova povezanost sa opštim kulturnim procesima doba, Bahtinova interpretacija ideja `teatralnosti`, opšti kulturni univerzal - metafora `svet - pozorište`, jasno ažurirana u 20. veku. Bahtinova arhiva se čuva u Odseku za rukopise RSL-a, fond 913......